JOVAN ĐORĐEVIĆ BEOGRAD NAŠE MLADOSTI - BELGRADE OF OUR YOUTH Predgovor - Goran Malić Pregovor - Darko Ćirić Priredili - Branka Nakaniši i Dragoljub Gajić Prevod - Željko V. Mitić Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2021 274 strana 23x24 cm ISBN - 978-86-521-3582-0 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Reč autora / Word From the Authors Goran Malić - Ogled o trajnosti i vrednosti / An essay on persistence and perseverance Darko Ćirić - Beograd mladosti Jovana Đorđevića / Belgrade of Jovan Đorđević`s youth Beograđani - Belgraders Pre mobilnih telefona - Before the time of mobile phones Tamo-vamo - Here and there Radni ljudi - Working people Kalemegdan i tvrđava - Kalemegdan and the fortress Izbliza - From up close Skriveni svet - The hidden world Muzička škola „Stanković - `Stanković` music school U društvu poznatih - In the company of celebrities Pored reke - By the river Zima - Winter Mali Beograđani - Little Belgraders Biografija fotografa - Photographer`s biography `Priredili Branka Nakaniši i Dragoljub Gajić „Beograd je i inače tema svih značajnih srpskih fotografa toga vremena, ali on je više radio za svoju dušu. Jovan Đorđević je ostao veran svom stilu, a to je ono što se među kreativnim fotografima oduvek opisivalo samo jednim izrazom: stil poštene fotografije. [...] Ne znam kako ove fotografije doživljavaju drugi, ali meni je pokatkad do bola potresno da listam Jovanove fotografije, da još jednom vidim mesta naše mladosti, mesta koja, takva, nikad više neću videti. [...] Tu su, zgusnuti: i vreme, i doba, i ljudi koje smo sretali, poznavali ili ne poznavali, svejedno, ali uvek voleli.“ Goran Malić, umetnik, kritičar i istoričar fotografije `Belgrade was the subject of all significant Serbian photographers of that time but he worked primarily for his own pleasure. Jovan Đorđević remained true to his style, and that is precisely what has always been described by creative photographers with a single expression: the style of honest photography. [...] I do not know how these photos are perceived by others, but I sometimes find it painfully moving to leaf through Jovan’s photographs, to see once again the places of our youth, those which I will never see like that again. [...] Condensed, there appear a time and an age and the people we have met, and whom we may or may not have known, but have always loved.` Goran Malić, An artist, art critic and historian.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Polovna knjiga, zaštitna kutija blago pohabana, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: Državna založba Slovenije - Ljubljana, 1987. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom u zaštitnoj kutiji, 32,5 cm. 192 str. Kunstdruk, ilustracije pun kolor Ivo Eterović (Split, Kraljevina Jugoslavija, 1. januar 1935 - Beograd, Srbija, 24. novembar 2011) jugoslovenski i srpski umetnik fotografije, jedan od najstarijih i najistaknutijih članova Foto-saveza Srbije i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije. Školovao se u firmi „Lajka“ u Veclaru (Leitz, Vetzlar), Nemačka, a specijalizovao fotografiju u boji u „Feraniji“ (Ferrania, Milano), Italija. Na javnoj fotografskoj sceni zapažen 1956, i od tada deluje profesionalno u struci. Kraće vreme proveo kao foto-reporter u jedinicama UN na Bliskom istoku (1957), a zatim u istom zvanju (ili kao urednik fotografije) radio u redakcijama Jugoslovenske narodne armije, (Front), i „Vjesnika“ (Globus, Vjesnik u srijedu i Start), kao dopisnik iz Srbije (od jeseni 1959, od kada radi u Beogradu koji je izabrao kao mesto trajnog boravka). U razdoblju od 1960. do 1970, delujući kao član Foto kluba Beograd (od jeseni 1959), postao je jedan od najaktivnijih, i najviše nagrađivanih, srpskih i jugoslovenskih fotografa na međunarodnim izložbama fotografije. Početkom sedamdesetih godina više se usmerio na delovanje u profesiji, pre svega u fotografiji kao primenjenoj umetnosti, a nakon svoje izložbe „Žene“ (Beograd, 1974), gotovo sasvim je zapostavio kolektivna izlaganja, okrenuvši se samostalnim projektima, ličnim izložbama i fotomonografijama. Od sredine šezdesetih godina pretežno zainteresovan za teme iz života, portrete i urbane strukture. Iz te produkcije, uglavnom rađene u tehnici crno-bele fotografije, izdvajao je neuobičajene lirske prizore i događaje i pokazivao ih na izložbama. Ta vrsta foto-beležaka odiše pritajenim humorom, anegdotom i groteskom, i ta tema čini okosnicu njegovog ranog razdoblja. Od početka sedamdesetih godina njegov izraz se sažima i usmerava na dva plana: u prvom se obraća pojedinim temama (gradovi, ljudi...) koje zgušnjava u celine - samostalne izložbe („Sa Orijenta“, 1961, „Žene“, 1974, „Beograd koji volim“, 1976, „Fotografije Splita“, 1979, „Fotografija i plakat“, 1981, „1113 razglednica Beograda“, 1991. i druge). U istom razdoblju pokreće i seriju autorskih foto-monografija: „Brač“ (1975), „Njihovi dani“ (1977) (monografija o Josipu Brozu i njegovoj supruzi Jovanki), „Beograd koji volim“ (1977); „Split“ (1979);„ Sarajevo s ljubavlju“, (1983), „Kameni brodovi Jadrana“ (1984); „Beograd na dlanu“ (1985), „More, kornati, salaši“ (1986), „Dalmacija u srcu“ (1987), „Split, slika voljenog grada“ (1987); „Zagreb intimno“ (1987); „Beograd danas“ (1989); „Novi Beograd izbliza“ (1995). Dalmacija v srcu - Tekst je na slovenačkom jeziku

Izdavač: Opštinski zavod za zaštitu spomenika kulture, Novi Sad Povez: tvrd Broj strana: 128 Bogato ilustrovano. Format: 22,5 x 32,5 cm Posveta na predlistu, odlično očuvana. Tokom rada na knjizi registrovano je nešto više od 220 vitražnih prozora, od kojih je najveći broj postavljen na prozore crkava svih verskih zajednica, sa kompozicijama koje prikazuju likove najpoznatijih i kod vernika najpopularnijih svetitelja. Knjiga je zamišljena tako da, uz topografsku obradu sačuvanih vitraža sa prostora Novog Sada i okolnih naselja, čitaoca upozna i sa drugim osnovnim podacima o ovoj likovnoj tehnici. U prvom delu obrađen je nastanak i razvoj vitraža uopšte, sa kratkim osvrtom na staklarstvo i vitražerstvo u oblastima južnoslovenskih zemalja, kao i na tehniku njihove izrade kakva se danas koristi ali je, u suštini, već vekovima nepromenjena. U drugom delu knjige su biografije vitražista koji su na ovom terenu radili. Od četrnaest zabeleženih imena za pet, u autoru dostupnoj literaturi, nažalost ne postoje podaci. Treći deo je najobimniji i u njemu je, hronološkim redom, obrađen 31 vitražni ansambl: 17 sakralnih i 14 profanih dela nastalih između 1884. i 1994. godine. (K-132)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filmovi Andreja Tarkovskog: vizuelna fuga / Vida T. Džonson, Grejem Petri Banja Luka / Beograd 2007. Mek povez, 351 strana. Filmovi Andreja Tarkovskog daju novo viđenje jednog od najvećih - i naimanje shvaćenih filmskih autora u poslednje četiri decenije. Džonson i Pitri opisuju svaki film Tarkovskog, tumačeći ga u okviru biografskog i istorijskog okvira. Prvi deo istražuje život Tarkovskog, njegove metode rada, estetske teorije, i njegovo mesto unutar spektra Sovjetske kinematografije. Drugi deo daje kritičke analize sedam glavnih filmova Tarkovskog i detaljni sadržaj svakog filma. Poslednji deo ispituje glavna stitlistička sredstva, slikovne obrasce koji se ponavljaju, i teme koje sačinjavaju `poetski svet` Tarkovskog. Tekst je obogaćen sa više od šesdeset slajdova kvadrata iz filma. Ova studija skida naslage mita i dezinformacija koje pokrivaju kreativni rad i život ovog velikog filmskog autora, i daje bogatu i detaljnu analizu njegovih filmova. Andrej Tarkovski je nesumnjivo najveći Ruski filmski stvaralac posle Ezeištaina. Njegov vizionarski pristup filmskoj priči i prostoru kao i njegova poetična posvećenost filmu svakako je bitno uticala na razvoj moderne filmske umetnosti. B. B. Grulović VIDA T. JOHNSON, Vanredni Profesor i Direktor programa za ruski jezik na univerzitetu Tafts, zajedno sa Grejemom Pitrijem bila je koautor poglavlja o Andreju Tarkovskom knjizi Five Filmmakers (Pet filmskih stvaralaca, čiji je urednik Danijel Goulding). GREJEM PETRI, Profesor drame i engleskog jezika na univerzitetu Mekmaster i autor Bioskop Fransoa Trifoa; Istorija mora odgovoriti čoveku: Savremeni mađarski film; i Holivudske sudbine: Evropski režiseri u Americi, 1921- 1931. Andrej Arsenijevič Tarkovski (rus. Андре́й Арсе́ньевич Тарко́вский; Zavražje, 4. april 1932 — Pariz, 28. decembar 1986) je bio ruski filmski i operski režiser, scenarista, pisac, teoretičar filma i pozorišta, glumac i estetičar.[1] Mnogi ga smatraju jednim od najznačajnijih i najuticajnijih ruskih filmskih umetnika i najvećim režiserom u istoriji svetske kinematografije.[2][3] Njegov filmski izražaj karakterišu dugi kadrovi, dramatična struktura, upotreba poezije i sna, nehronološko izlaganje radnje i poetske slike prožete metafizičkim temama. Detinjstvo i mladost Njegov otac Arsenij Tarkovski bio je pesnik koji je zarađivao za život kao prevodilac, dok je njegova majka, Marija Ivanovna, po profesiji glumica provela život radeći kao urednik za prvu državnu izdavačku kuću u Moskvi. Uoči njegovog rođenja roditelji su mu se preselili na selo, ali su se nedugo zatim i razveli. Uporedo sa gimnazijom pohađao je muzičku školu i tri godine učio slikarstvo. Studije Tokom 1952. godine upisao je Fakultet za orijentalne jezike, gde je učio arapski jezik i književnost, ali posle dve godine školovanja napustio je fakultet i otišao u Sibir da radi i studira geologiju. Učenik filmske škole Krajem 1954. godine napustio je dotadašnji posao i u Moskvi upisao Filmsku akademiju u klasi profesora Mihajla Iliča Roma. Filmsku akademiju završio je 1960. godine, diplomirajući kratkim filmom „Parni valjak i violina“. Tada se oženio svojom prvom ženom, Irmom Ruš. Rano doba Hruščova nudilo je dobre mogućnosti mladim filmskim rediteljima. Pre 1953. godišnja filmska produkcija bila je niska i većinu filmova režirali su veterani reditelji. Posle 1953. godine proizvedeno je više filmova, i to od strane mladih reditelja. Hruščovska otopina je malo ublažila sovjetska socijalna ograničenja i dozvolila ograničen priliv evropske i severnoameričke književnosti, filmova i muzike. To je Tarkovskom omogućilo da vidi filmove italijanskih neorealista, francuskog novog talasa i reditelja poput Kurosave, Bunjuela, Bergmana, Bresona, Andžeja Vajde (čiji su film Pepeo i dijamanti uticali na Tarkovskog) i Mizogučija. Rad u SSSR Prvi film Tarkovskog bilo je `Ivanovo detinjstvo` iz 1962. godine. Film je nasledio od režisera Eduarda Abalova, koji je morao da odustane od projekta. Film je zaslužio međunarodno priznanje Tarkovskog i osvojio nagradu Zlatni lav na Filmskom festivalu u Veneciji 1962. Iste godine, 30. septembra, rođen mu je prvi sin Arsenije (zvan Senka u dnevnicima Tarkovskog) Tarkovski. Godine 1965. režirao je film `Andrej Rubljov` o životu Andreja Rubljova, ruskog slikara ikona iz petnaestog veka. Andrej Rubljov nije, osim jedne projekcije u Moskvi 1966, odmah pušten nakon završetka zbog problema sa sovjetskim vlastima. Tarkovski je morao nekoliko puta da preseče film, što je rezultiralo nekoliko različitih verzija različite dužine. Film je široko objavljen u Sovjetskom Savezu u rezanoj verziji 1971. Ipak, film je imao budžet veći od milion rubalja - značajna suma za taj period.[4] Od svoje supruge Irme Ruš razveo se u junu 1970. Iste godine oženio se Larisom Kizilovom, koja je bila asistent produkcije filma `Andrej Rubljov` (zajedno su živeli od 1965). Sa njom je dobio i drugog sina. 1972. završio je Solaris, adaptaciju romana `Solaris` Stanislava Lema. Na ovome je radio zajedno sa scenaristom Fridrihom Gorenštajnom od 1968. Film je predstavljen na Filmskom festivalu u Kanu, osvojio je Grand Prix Spécial du Jury i nagradu FIPRESCI i nominovan za Zlatnu palmu. Spomenik Andreju Tarkovskom na ulazu u Institut za kinematografiju `Gerasimov` Od 1973. do 1974. godine snimao je film `Ogledalo`, autobiografski i nekonvencionalno strukturiran film koji opisuje njegovo detinjstvo i uključuje neke očeve pesme. U ovom filmu Tarkovski je prikazao nevolje detinjstava pogođenih ratom. Tarkovski je na scenariju za ovaj film radio od 1967. godine. Od početka, film nije bio dobro prihvaćen od sovjetskih vlasti zbog svog sadržaja i elitističke prirode. Sovjetske vlasti svrstale su film u „treću kategoriju“, strogo ograničenu distribuciju, i dozvolile su prikazivanje samo u trećerazrednim bioskopima i radničkim klubovima. Poslednji film Tarkovskog završen u Sovjetskom Savezu bio je `Stalker`, inspirisan romanom `Piknik pored puta` braće Arkadije i Borisa Strugatskog. Tarkovski je braću prvi put upoznao 1971. godine i bio je u kontaktu s njima do svoje smrti 1986. godine. Proizvodnja je zaglibila u nevolje; nepravilan razvoj negativa uništio je sve spoljne snimke. Odnos Tarkovskog sa snimateljem Georgijem Rerbergom pogoršao se do te mere da je Aleksandra Knjažinskog zaposlio kao novog prvog snimatelja. Tarkovski je pretrpeo srčani udar u aprilu 1978. godine, što je rezultiralo daljim odlaganjem. Film je završen 1979. godine i dobio je nagradu ekumenskog žirija na Filmskom festivalu u Kanu. U emigraciji Slika Andreja Tarkovskog u Latina izbegličkom kampu Latina (Italija) 1985. godine Početkom 1980. godine Tarkovski, je napustio Sovjetski Savez i nekoliko preostalih godina života proveo je u stalnoj borbi sa sovjetskim vlastima da dozvole njegovoj porodici, a naročito mlađem sinu, da mu se pridruže. Njegova filmska karijera je ponovo počela u Italiji gde je radio dokumentarac „Putovanje u vremenu“ (1983), a za film „Nostalgija“ scenario je napisao u saradnji sa scenaristom Toninom Guerom. Veći deo 1984. proveo je pripremajući film `Žrtvovanje`. Na konferenciji za štampu u Milanu 10. jula 1984, on je najavio da se nikada neće vratiti u Sovjetski Savez i da će ostati u Evropi. U to vreme, njegov sin Andrej mlađi još je bio u Sovjetskom Savezu i nije mu bilo dozvoljeno da napusti zemlju. 28. avgusta 1985. Tarkovski je stigao u izbeglički kamp Latina u Latini,[5] gde je bio registrovan sa serijskim brojem 13225/379.[6] `Žrtvovanje` je bio poslednji film Tarkovskog, posvećen njegovom sinu Andreju mlađem. Režija Andreja Tarkovskog, koji dokumentuje nastanak Žrtvovanja, objavljen je nakon smrti režisera 1986. U posebno potresnoj sceni, pisac / režiser Mihail Lezczilovski prati Tarkovskog u šetnji dok izražava svoja osećanja prema smrti - tvrdi da je besmrtan i da se ne plaši smrti. Smrt Tokom 1985. godine u Švedskoj je snimio film `Žrtvovanje`. Na kraju godine dijagnostikovan mu je terminalni rak pluća. U januaru 1986. godine započeo je lečenje u Parizu, a tamo mu se pridružio njegov sin kojem je konačno dozvoljeno da napusti Sovjetski Savez. Žrtva je predstavljena na Filmskom festivalu u Kanu i dobila je Grand Prix Spécial du Jury, nagradu FIPRESCI i nagradu ekumenskog žirija. Kako Tarkovski zbog bolesti nije mogao da prisustvuje, nagrade je prikupio njegov sin Andrej Mlađi. U poslednjem zapisu Tarkovskog u svom dnevniku (15. decembra 1986.), napisao je: „Ali sada više nemam snage - u tome je problem“. Dnevnici su ponekad poznati i kao Martirolog i objavljeni su posthumno 1989. i na engleskom 1991. godine. Tarkovski je umro 28. decembra 1986. godine u Parizu (Francuska). Sahranjen je na groblju ruskih emigranata Sent-Ženevjev-di-Bua u Parizu. Teorija zavere pojavila se u Rusiji početkom devedesetih kada se tvrdilo da Tarkovski nije umro prirodnom smrću, već da ga je ubio KGB. Dokazi za ovu hipotezu uključuju svedočenja bivših agenata KGB-a koji tvrde da je Viktor Čebrikov izdao naredbu da se Tarkovski ubije, da bi se umanjilo ono što su sovjetska vlada i KGB videli kao antisovjetsku propagandu Tarkovskog. Kao i kod Tarkovskog, i njegova supruga Larisa Tarkovskaja i glumac Anatolij Solonjicin umrli su od iste vrste raka pluća. Vladimir Šarun, dizajner zvuka u filmu`Stalker`, uveren je da ih je sve otrovala hemijska fabrika u kojoj su snimali film....

Autor - osoba Warhol, Andy Hacket, Pat Naslov POPism. Deo 1, 1960-1965. / Andy Warhol, Pat Hacket ; preveo Arnold Layne Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Niš : Studentski kulturni centar, 1989 (Niš : Prosveta) Fizički opis 97, [6] str. s tablom : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Layne, Arnold Zbirka Edicija Pop heart Napomene Prevod dela: POPism Tiraž 1.000. Predmetne odrednice Vorhol, Endi, 1928-1987 -- Pop Art Pop Art -- 20 v. Autor - osoba Warhol, Andy Hacket, Pat Naslov POPism. Deo 2, 1966-1969. / Andy Warhol, Pat Hacket ; preveo Arnold Layne Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Niš : Studentski kulturni centar, 1989 (Niš : Prosveta) Fizički opis 105 str. : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Layne, Arnold Zbirka Edicija Pop heart Napomene Prevod dela: POPism Tiraž 1.000. Predmetne odrednice Vorhol, Endi, 1928-1987 -- Pop Art Pop Art -- 20 v. Endi Vorhol (engl. Andy Warhol; Pitsburg, 6. avgust 1928 – Njujork, 22. februar 1987) je bio američki slikar, režiser, publicista, glumac i najveća figura pop-arta. Studirao je dizajn na Univerzitetu Karnegi Melon nakon čega je otišao u Njujork. Biografija Rođen je u Pitsburgu u Pensilvaniji pod pravim imenom Endru Vorhola. Njegov otac Andrej Varhola (prezime se pisalo „Varhola“ u Evropi, ali je promenjeno na Vorhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinskog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (danas: Mikova, Slovačka). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U izvorima je nađeno da se rodio između 1928. i 1931. godine. On sam nam tvrdi da je godina rođenja iz 1931. falsifikat u matičnim knjigama. Najčešće se navodi godina rođenja i datum rođenja 6. avgust 1928. godine. Njegov otac je iako je u mnogim biografijama navedeno da je radio u rudnicima, ipak radio na građevinama u Pensilvaniji i njegova porodica je bila grčko-katoličke veroispovesti.[8] Imao je dva brata. U trećem razredu Vorhol se razboleo od horeje, koja izaziva trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Vorhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na univerzitetu u Pitsburgu. Godine 1949, preselio se u Njujork i počeo je uspešnu karijeru u jednom magazinu, baveći se ilustracijom i oglasima. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u Njujorku. 1960.-e Tokom 1960-ih Vorhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Vorhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Vorhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao Koka - kola, kao i poznate popularne ikone, kao Merlin Monro, i Elizabet Tejlor. Godine 1963, osnovao je atelje „The Factory“ i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate andergraund ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini – sitotiskom i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Vorhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Tokom 1950-ih Vorhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Fredie Herko, Ronald Tavel, Mari Voronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Vorhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Vorholove Superstars“, među kojima su Edie Sedgvik, Viva (Vorholova superzvezda), Niko, Kandi Darling, i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Vorholovi prijatelji do njegove smrti. Važne ličnosti iz njujorškog andergraund umetničkog i filmskog sveta pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Vorholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Varhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a. Pokušaj ubistva Valerie Solanas se juna 1968. pojavila u „Factory“-u i pucala u Vorhola. Mario Amaia je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u „Factory“-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je „S.C.U.M Manifest“, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Vorholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala „Factory“-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Vorhol je bio ozbiljno ranjen i jedva je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva „Factory“ je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj „Factory“-a 60-ih. 1970-e U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Vorhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Cedunga napravljen je 1973. godine. Vorhol je izlazio u poznate noćne klubove na Menhetenu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. 1980-e Tokom 1980-ih Vorhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i finansijski, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima. Vorhol je, takođe, cenio intenzivan holivudski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Anđeles. Volim Holivud. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Seksualnost Vorhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama. Tokom karijere Vorhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi crpe snagu ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreni. U knjizi memoara Popizam: Vorholove šezdesete, umetnik se priseća razgovora sa filmskim stvaraocem Emil de Antoniom, na temu problema koje je imao zbog svoje otvorene homoseksualnosti. Ova činjenica je omela Vorhola u uspostavljanju društvenih odnosa sa tada nadaleko poznatijim pop umetnicima poput Džaspera Džounsa i Roberta Raušenberga koji su obojica bili homoseksualci, ali to skrivali od javnosti. De Antonio je objasnio kako je Vorhol isuviše „sviš“ (američki termin za feminizirano i kemp ponašanje). Vorhol potom izjavljuje: “Nisam imao ništa da ponudim kao odgovor na to. Bila je to evidentna istina. Tako da sam odlučio da ne brinem o tome, jer su to stvari koje ionako nisam želeo da menjam i za koje sam smatrao da ne moram da menjam.“ Religijska ubeđenja Vorhol je praktikovao katolicizam istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve na Menhetenu je rekao da je u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog hrišćanstva. Vorholov brat je rekao da je Vorhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Smrt Vorhol umire rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u Njujorku. Prema novinskim izveštajima, on se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Vorholov advokat podneo tužbu. Vorhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u, predgrađu Pitsburga. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Joko Ono. Slike Do početka 1960-ih Vorhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Vorhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Vorhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop-art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roj Lihtenštajn kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Vorhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Vorhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Vorhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Kambelove supe, koje je jeo za ručak tokom celog života. Varhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Vorhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Vorhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Vorhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962—1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javni spektakl i opominju medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov kitonovski (Baster Kiton) stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Endi“ misli. Da li je Endi užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvrednosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Filmovi Vorhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966.). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Vorhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Filmografija Filmovi koje je režirao Endi Vorhol God. Srpski naziv Originalni naziv 1963. Blow Job 1963. Eat 1963. Haircut 1963. Kiss 1963. Naomi`s Birthday Party 1963. Sleep 1964. 13 Most Beautiful Women 1964. Batman Dracula 1964. Clockwork 1964. Couch 1964. Drunk 1964. Empire 1964. The End of Dawn 1964. Lips 1964. Mario Banana I 1964. Mario Banana II 1964. Messy Lives 1964. Naomi and Rufus Kiss 1964. Tarzan and Jane Regained... Sort of 1964. The Thirteen Most Beautiful Boys 1965. Beauty #2 1965. Bitch 1965. Camp 1965. Harlot 1965. Horse 1965. Kitchen 1965. The Life of Juanita Castro 1965. My Hustler 1965. Poor Little Rich Girl 1965. Restaurant 1965. Space 1965. Taylor Mead`s Ass 1965. Vinyl 1965. Screen Test 1965. Screen Test #2 1966. Ari and Mario 1966. Hedy (film) 1966. Kiss the Boot 1966. Milk 1966. Salvador Dalí 1966. Shower 1966. Sunset 1966. Superboy 1966. The Closet 1966. Chelsea Girls 1966. The Beard (film) 1966. More Milk, Yvette 1966. Outer and Inner Space 1966. The Velvet Underground and Nico 1967. The Andy Warhol Story 1967. Tiger Morse 1967. **** 1967. The Imitation of Christ 1967. The Nude Restaurant 1967. Bike Boy 1967. I, a Man 1968. San Diego Surf 1968. The Loves of Ondine 1969. Blue Movie 1969. Lonesome Cowboys 1972. L`Amour 1968. Flesh (film) Flesh for Frankenstein (1973) aka Andy Warhol`s Frankenstein (USA) Blood for Dracula (1974) aka Andy Warhol`s Dracula (USA) Muzika Vorhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „produkujući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Vorhol i Lu Rid su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Vorhol je dizajnirao omote za dva albuma Rolingstonsa: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Vorhol je uradio nekoliko portreta Mika Džegera. Godine 1990. Lu Rid snima album Sons for Drella (jedan od Vorholovih nadimaka bio je Drela, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa Džon Kejlom. Na albumu Rid se izvinjava Vorholu zbog sukoba. Vorhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dilana i Džon Lenona. Vorhol je dizajnirao omot za Lenonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Vorhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Vorhol je imao veoma veliki uticaj na novotalasni/pank rok bend Devo, kao i na Dejvida Bouia, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Endi Vorhol“ za album Hunky Dory (1971). Knjige Tokom 50-ih objavio je samostalno nekoliko knjiga, a od kasnijih 1960-ih „piše“ nekoliko knjiga koje su bile komercijalno objavljivane: A, a novel (1968. ISBN 978-0-8021-3553-7.) – prepis, koji ima grešaka u pisanju, kao i fonetske beleške zvukova u pozadini i mumlanja, audio-zapisa jedne večeri u Factory. The Philosophy of Andy Warhol; from A to B and back again}-. 1975. ISBN 978-0-15-671720-5.) – prema tvrđenjima Par Heket u uvodu za -{The Andy Warhol Diaries, ona je priredila knjigu na osnovu dnevnih telefonskih razgovora i audio kasete koje joj je Endi dao. Pomenute kasete su sadržale razgovore sa Bridžid Berlin i sa bivšim urednikom magazina Interview, Bobom Kolacelom. Popism: The Warhol Sixties. 1980. ISBN 978-0-15-672960-4.), pripremili su je Vorhol i Pat Hekket. To je retrospektiva 1960-ih i uloge pop arta. The Andy Warhol Diaries. 1989. ISBN 978-0-446-39138-2.) – pripremila je Par Heket na osnovu Vorholovog dnevnika koji joj je svakodnevno diktirao preko telefona. Vorhol je počeo da vodi dnevnik kako bi imao uvid u svoje troškove, ali kasnije je dnevnik sadržao i njegova razmišljanja o kulturi i ličnim stvarima. Vorhol je osnovao modni magazin „Interview”, koji se i danas objavljuje. Drugi mediji Crtež: Vorhol je svoju karijeru počeo kao crtač. Najpoznatiji su njegovi crteži cipela. Neki od njegovih crteža su objavljeni kao knjižice: „Yum, Yum, Yum“ – o hrani; „Ho, Ho, Ho“ – o Božiću i, naravno, „Shoes, Shoes, Shoes“. Umetnički najcenjenija knjiga crteža je „The Gold Book“, koja sadrži crteže mladih muškaraca. Audio: Jedno vreme Vorhol je svuda sa sobom nosio diktafon i snimao je sve i svakog sa kim je pričao. Neki od ovih zapisa bili su osnova za njegov književni rad. Televizija Vorhol je sanjao da ima svoj TV šou po nazivu „The Nothing Special“ koji bi govorio o njegovoj omiljenoj temi: Ništa. Kasnije je ima dve emisije: „Andy Warhol’s TV“ 1982 i „Andy Warhol’s Fifteen Minutes“ za MTV, 1986. pored svojih emisija, redovno se pojavljivao u drugim emisijama. Moda: Kaže se da je rekao „Radije bih kupio haljinu i zakačio je na zid nego sliku.“ Kompjuter: Vorhol je koristio Amigu za digitalnu umetnost. Muzeji Muzej Endija Vorhola u Pitsburgu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Vorholov brat, Džon Vorhol i Vorhol zadužbina iz Njujorka osnovali su 1992. Vorholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Vorholovi roditelji. Najpoznatije izjave U budućnosti će svako imati svojih 15 minuta svetske slave. Umetnik je osoba koja pravi stvari koje ljudima ne trebaju, ali on iz nekog razloga misli da bi bila dobra ideja da im se daju. MG91 (N)

PEVANJE ZA NEUPUĆENE (sa CD-om) MUZIKA Šifra artikla: 358738 Isbn: 9788675554547 Autor : Pamelia S. Phillips Izdavač : MIKRO KNJIGA "Ova knjiga je referentni vodič i sadrži vežbe koje će vam pomoći da poboljšate svoje pevanje. Prelistajte je i potražite delove koji vas zanimaju. (U tom pogledu preporučujem vam da prođete i kroz delove koji vas ne zanimaju – ko zna šta sve možete otkriti o svom glasu?) Ono što je važno zapamti... Detaljnije "Ova knjiga je referentni vodič i sadrži vežbe koje će vam pomoći da poboljšate svoje pevanje. Prelistajte je i potražite delove koji vas zanimaju. (U tom pogledu preporučujem vam da prođete i kroz delove koji vas ne zanimaju – ko zna šta sve možete otkriti o svom glasu?) Ono što je važno zapamtiti je da ne morate ovu knjigu čitati od korica do korica da biste usavršili svoje pevanje; potražite teme koje su vama potrebne i koristite i vežbe i CD da biste svoj glas na najbolji način razvili. CD je važan partner vašoj knjizi. Vežbe sa CD-a demonstriraju tehnika datim u knjizi. Čućete obrazac odsviran na klaviru, a pevač će vam otpevati obrazac koji se nekoliko puta ponavlja da biste i vi uz njega zapevali. Samo pevanje je sjajna stvar, ali želite da poradite na tehnici kako bi vaše pesme sjajno zvučale. Ako budete vredno radili vežbe artikulacije sa CD-a, a zatim te informacije i veštine primenite na pesme, pevaćete pravilno i razgovetno. Ako nikada pre niste imali časove pevanja možda na početku nećete uočiti korist od tih vežbi ili će vam se učiniti preteškim. Nastavite da radite vežbe tokom svojih sesija i videćete koliko vam one brzo mogu pomoći da dobro i pravilno pevate." Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija MUZIKA Autor Pamelia S. Phillips Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač MIKRO KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2021 Format 16,8x23,5 Strana 346 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Autor - osoba Berber, Mersad, 1940-2012 = Berber, Mersad, 1940-2012 Naslov Mersad Berber / [studies] Muhamed Karamehmedović ; [text] Luc Menaše, Meša Selimović, Ivo Andrić ; [biographical data and bibliography Tatjana Pregl ; translators Milan Mlačnik, Gerda Fras, Vladimira Žener ; photography Egon Kaše ; editor Iztok Bartolj] Vrsta građe knjiga Jezik engleski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslovenska knjiga, 1985 Fizički opis 155 str. : ilustr. (delimično u bojama) ; 31 cm Drugi autori - osoba Karamehmedović, Muhamed, 1924-2008 = Karamehmedović, Muhamed, 1924-2008 Menaše, Luc 770 Selimović, Meša, 1910-1982 = Selimović, Meša, 1910-1982 Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Pregl, Tatjana Bartolj, Iztok Kaše, Egon Mlačnik, Milan Fras, Gerda, 1931- = Fras, Gerda, 1931- Žener, Vladimira Zbirka Modern rt monographs Napomene Slika M. Berbera Bibliografija: str.145-148. Predmetne odrednice Berber, Mersad, 1940- Nekontrolisane predmetne odrednice Berber, Mersad, fotomonografija Mersad Berber (Bosanski Petrovac, 1. januar 1940 – Zagreb, 7. septembar 2012), bosanskohercegovački slikar, jedan od najvećih svjetskih grafičara. Životopis Mersad Berber je rođen 1. siječnja 1940. godine u Bosanskom Petrovcu. Diplomirao je na Akademiji likovnih umjetnosti u Ljubljani 1963, u klasi Maksima Sedeja. Postdiplomski studij grafike je završio na istoj Akademiji kod Rike Debeljaka. Od 1978. do 1982. godine predavao je na Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu. Kolektivno izlaže od 1961. godine, a prvu je samostalnu izložbu imao već 1965. godine u Gradskoj galeriji, Ljubljana. Od tada započinje umjetnikovo višestrano predstavljanje javnosti, koje je doskora zadobilo interkontinentalne razmjere. Bavio se slikanjem, grafikom, tapiserijom, ilustracijom te je radio scenografiju i kostimografiju, a 1985. završio je svoj crtani film Tempo Secondo. Održao je gotovo stotinu samostalnih i sudjelovao u nizu skupnih izložbi u Europi, SAD-u i Aziji. Bio je član Ruske akademije umjetnosti od 2007. godine. Godine 1984. Galerija Tate u Londonu uvrštava Berberove slike u svoj stalni postav. Vrsnost crtača i ilustratora predstavio je ilustriranjem brojnih značajnih knjiga, za koje je dobio najviše međunarodne nagrade. Njegova su scenografska rješenja prezentirana na pozornicama u Washingtonu, Sarajevu i Zagrebu. Autor je crtanog filma „Tempo secondo“, u proizvodnji „Zagreb filma“, 1980–1985. godine. Dobio je pedesetak umjetničkih nagrada, među kojima su i nagrade gradova Banja Luke i Sarajeva, više nagrada u Zagrebu, Beogradu i Rijeci, te značajne nagrade u Dubrovniku, Trstu, nagrade sarajevskog lista Oslobođenje te nagrada ZAVNOBiH-a. Među svjetske važne nagrade nezaobilazno treba izdvojiti one u Sao Paolu, Alessandriji, Firenzi, Tokiju, New Delhiju, Monte Carlu, Madridu, Leipzigu, Varni i Krakowu. Tijekom 1990-ih, za vrijeme rata u Bosni i Hercegovini, seli se u Zagreb. Do kraja života živi i radi u Zagrebu i Dubrovniku. Preminuo je u Zagrebu, 7. listopada 2012. godine. Djela Hronika o Sarajevu Tempo Secondo Splav meduze i Komentari Bijele slike Ljetni sonet za Adaletu, drvorez, 1976. Sarajevske razglednice Skenderovi soneti Put u Skender Vakuf Hommage Velazquezu i Ingresu Otomanske kronike Dubrovački dnevnici Osman Hommage Vlahu Bukovcu Alegorija o Srebrenici MG49 (L)

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naivna umetnost ili naiva je posebni segment umetnosti XX veka. Ona označava dela, najčešće samoukih umetnika, koja se ne slažu sa dominantnim tokovima u umetnosti svoga doba. Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar [5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Naivna umetnost je autonomna umetnost koja postoji nezavisno od jasno određenih odlika stila i umetničkog obrazovanja, odvojena od spoljašnjih uticaja. Izolovana je – što kao posledicu ima raznovrsnost likovnih rešenja. Ne trpi pravila – pravila se obično otkrivaju tek po završetku slikarskog čina. Nemoguće je naučiti je – kao što se ni talenat ne može naučiti. Stihijska je u nastupu rađanja oblika – jer je spontana. Ne želi da uči, već nam, zahvaljujući neobuzdanoj mašti stvaralaca, nameće svoje osobeno pismo i nove oblike estetskog. Naivna umetnost u principu posvećuje dosta pažnje detaljima, živim bojama, folklornim motivima i životu prostog naroda, naročito seljaka. Termin naivna je prvi put upotrebljen u 19. veku kao opis slikarstva Anrija Rusoa (Carinika) i slikara sa Haitija. Poznati naivni umetnici iz 19. i prve polovine 20. veka su: Anri Ruso, Serafin Luj, Andre Bošan i Ferdinand Ševal iz Francuske, Kandido Lopez iz Argentine, Edvard Hiks i baka Mozes iz SAD, i Niko Pirosmani iz Gruzije. Posle Drugog svetskog rata, pojavili su se: Antonio Ligabue iz Italije, Radi Nedelčev iz Bugarske, Krsto Hegedušić, Ivan Generalić i Ivan Rabuzin iz Hrvatske, Janko Brašić i Zuzana Halupova iz Srbije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot i rikna malo ostecene, ali nista strasno. Sve ostalo uredno! Tvrd povez, latinica, srpski jezik, 585. strana, format 18*25 cm. Izdavač - Nolit, Beograd, 1980. Sir Ernst Hans Josef Gombrich OM CBE FBA (/ˈɡɒmbrɪk/; nemački: [ˈgɔmbʁɪc]; 30. mart 1909 – 3. novembar 2001) bio je istoričar umetnosti rođen u Austriji koji je, nakon što se nastanio u Engleskoj 1936, postao prirodni Britanac državljanin 1947. i veći deo svog radnog veka proveo je u Ujedinjenom Kraljevstvu. Gombrih je bio autor mnogih dela iz istorije kulture i istorije umetnosti, od kojih je najznačajnija Priča o umetnosti, knjiga koja se smatra jednim od najpristupačnijih uvoda u vizuelne umetnosti, i Umetnost i iluzija, glavna rad u psihologiji percepcije koji je uticao na različite mislioce kao što su Karlo Ginzburg, Nelson Gudman, Umberto Eko, i Tomas Kun... Sin Karla Gombriha i Leonija Hoka, Gombrih je rođen u Beču, u Austrougarskoj, u asimilovanoj buržoaskoj porodici jevrejskog porekla koja je bila deo sofisticiranog društvenog i muzičkog miljea. Njegov otac je bio advokat i bivši kolega Huga fon Hofmanstala, a majka mu je bila istaknuta pijanistkinja koja je diplomirala na Bečkom konzervatorijumu sa Školskom medaljom odlikovanja. Na Konzervatorijumu je bila učenica, između ostalih, Antona Bruknera. Međutim, umesto da sledi karijeru koncertnog pijaniste (koju bi bilo teško kombinovati sa njenim porodičnim životom u ovom periodu), postala je asistentkinja Teodora Lešetickog. Poznavala je i Arnolda Šenberga, Gustava Malera, Huga Volfa i Johanesa Bramsa.[9] Rudolf Serkin je bio blizak porodični prijatelj. Adolf Buš i članovi Buš kvarteta redovno su se sastajali i svirali u porodičnoj kući. Tokom svog života Gombrih je zadržao duboku ljubav i poznavanje klasične muzike. Bio je kompetentan violončelista i kasnije je kod kuće u Londonu redovno svirao kamernu muziku Hajdna, Mocarta, Šuberta, Betovena i drugih sa suprugom i starijom sestrom Deom Forsdajk, koncertnom violinistkinjom. Gombrih se školovao na Terezijanumu i na Univerzitetu u Beču, gde je studirao istoriju umetnosti kod Hansa Ticea, Karla Marije Svoboda, Julijusa fon Šlosera i Jozefa Strigovskog, pri čemu je završio doktorsku tezu o manirističkoj arhitekturi Đulija Romana, pod nadzorom Fon Šlosera. Specijalizovan za karikaturu, bio je pozvan da pomogne Ernstu Krisu, koji je tada bio čuvar dekorativne umetnosti u Kunsthistorisches Museum, na njegovom diplomiranju 1933. godine.[10] Godine 1936. oženio se Ilzom Heler (1910–2006), učenicom njegove majke, a ona je bila uspešna pijanistkinja. Njihovo jedino dete, indolog Ričard Gombrih, rođen je 1937. Imali su dvoje unučadi: prosvetnog radnika Karla Gombriha, (r. 1965) i Leonie Gombrih (r. 1966), koja je njegov književni egzekutor.[11] Nakon što je 1936. objavio svoju prvu knjigu Mala istorija sveta na nemačkom jeziku, napisanu za decu i adolescente, i videvši da je postala hit samo da bi je nacisti zabranili zbog pacifizma, pobegao je u Britaniju 1936. da bi preuzeo dužnost asistent istraživač na Varburg institutu, Univerzitet u Londonu. Tokom Drugog svetskog rata, Gombrih je radio za Svetsku službu Bi-Bi-Sija, nadgledajući nemačke radio emisije. Kada je 1945. godine pred nadolazećom najavom bila Bruknerova sedma simfonija, napisana za smrt Riharda Vagnera, Gombrih je tačno pogodio da je Adolf Hitler mrtav i odmah saopštio Čerčilu vest.[12] Gombrih se vratio na Varburg institut u novembru 1945, gde je postao viši naučni saradnik (1946), predavač (1948), čitalac (1954) i na kraju profesor istorije klasične tradicije i direktor instituta (1959–76). . Izabran je za člana Britanske akademije 1960. godine, postao je CBE 1966., proglašen je za viteza 1972. i imenovan za člana Ordena za zasluge 1988. Nastavio je rad na Univerzitetu u Londonu do svoje smrti 2001. godine. Dobitnik je brojnih dodatnih priznanja, uključujući Geteovu nagradu 1994. i Balzanovu nagradu 1985. za istoriju zapadne umetnosti. Gombrih je bio blizak brojnim austrijskim emigrantima koji su pre anšlusa pobegli na Zapad, među kojima su Karl Poper (kome je bio posebno blizak), Fridrih Hajek i Maks Peruc. Bio je ključan u objavljivanju Poperovog velikog opusa Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji. Oboje su se poznavali tek prolazno u Beču, pošto je Gombrihov otac odslužio advokatski pripravnički staž kod Poperovog oca. U izgnanstvu su postali doživotni prijatelji. Rad Gombrih je primetio da je imao dve veoma različite javnosti: među naučnicima je bio poznat posebno po svom radu o renesansi i psihologiji percepcije, ali i svojim razmišljanjima o kulturnoj istoriji i tradiciji; široj, nespecijalističkoj publici, bio je poznat po pristupačnosti i neposrednosti svog pisanja i sposobnosti da na jasan i jednostavan način predstavi naučni rad. Prva Gombrihova knjiga, i jedina koju nije napisao na engleskom, bila je Eine kurze Veltgeschichte fur junge Leser („Kratka istorija sveta za mlade čitaoce“), objavljena u Nemačkoj 1936. Bila je veoma popularna i prevedena na nekoliko jezicima, ali nije bio dostupan na engleskom sve do 2005. godine, kada je prevod revidovanog izdanja objavljen kao Mala istorija sveta. Većinu ovog prevoda i revizije uradio je sam, a završile su ga njegova dugogodišnja pomoćnica i sekretarka Karolin Mustil i njegova unuka Leoni Gombrih nakon njegove smrti.[13] Priča o umetnosti, prvi put objavljena 1950. godine i trenutno u svom 16. izdanju, smatra se jednim od najpristupačnijih uvoda u istoriju vizuelnih umetnosti. Prvobitno namenjen čitaocima adolescenata, prodat je u milionima primeraka i preveden je na više od 30 jezika. Druge velike publikacije uključuju Umetnost i iluzija (1960), koju kritičari smatraju njegovom najvećom uticajan i dalekosežan rad, kao i eseji sakupljeni u Meditacijama na konju hobi (1963) i Slika i oko (1981). Druge važne knjige su Abi Varburg: Intellectual Biographi (1970), The Sense of Order (1979) i The Preference for the Primitive (posthumno 2002). Kompletna lista njegovih publikacija, E.H. Gombrih: Bibliografija, koju je objavio Džozef Barni Trap 2000. godine... Kenet Klark je opisao kao „jednu od najsjajnijih knjiga umetničke kritike koju sam ikada pročitao“, Umetnost i iluzija je klasična studija o stvaranju slika. Nastoji da odgovori na jednostavno pitanje: zašto postoji takva stvar kao što je stil? Pitanje je možda jednostavno, ali nema lakog odgovora, a briljantno i opsežno istraživanje profesora Gombriha o istoriji i psihologiji slikovnog predstavljanja vodi ga u bezbroj ključnih oblasti. Gombrih ispituje, preispituje i preispituje stare i nove ideje o stvarima kao što su imitacija prirode, funkcija tradicije, problem apstrakcije, validnost perspektive i tumačenje izraza: sve to otkriva da je slikovno predstavljanje daleko. od direktne stvari. Prvi put objavljen pre više od 40 godina, Umetnost i iluzija nije izgubila ništa od svoje vitalnosti i značaja. U primeni nalaza eksperimentalne nauke na nijansirano razumevanje umetnosti i u rešavanju složenih ideja i teorijskih pitanja, Gombrih je rigorozan. Ipak, uvek je začuđen neiscrpnim kapacitetom ljudskog mozga i suptilnošću odnosa uključenih u gledanje sveta i stvaranje i gledanje umetnosti. Sa dubokim znanjem i svojim izuzetnim darom za jasno izlaganje, on svaki argument iznosi kao hipotezu koju treba testirati. Problemi reprezentacije su zauvek fundamentalni za istoriju umetnosti: Umetnost i iluzija ostaju suštinski tekst za svakoga ko je zainteresovan za razumevanje složenosti umetnosti. Za šesto izdanje profesor Gombrih je napisao potpuno novi predgovor od 12 stranica, u kome koristi razliku između slike i znaka, kako bi pre svega razjasnio svoje namere u pisanju knjige....

ZATIRANO I ZATRTO o uništenim srpskim spomenicima 1-2 Autor: Uglješa Rajčević Izdavač: Prometej Novi Sad Povez TVRD, strana: 268. Ćirilica, Format: 22 x 22 cm, Ilustrovano Opis Uglješa Rajčević nagrađen je prestižnom nagradom `Dimitrije Mitrinović` za drugu knjigu `Zatirano i zatrto`. Rad na projektu `Zatirano i zatrto“, prikupljanje građe o oskrnavljenim i uništenim srpskim spomenicima na prostorima Jugoslavije, od Jesenica do Đevđelije, započet je u najnepovoljnije vreme, početkom poslednje decenije XX veka. Dobiti bilo koji podatak o oskrnavljenom ili uništenom spomeniku u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, ili Makedoniji, spomeniku uništenom pre 1945. godine, bilo je nemoguće. Jedini izvor valjanih informacija bili su, od tog vremena, arhivi Jugoslavije, Srbije i arhivi gradova u Srbiji, kao i predratna periodika koja se mogla pronaći samo u većim bibliotekama. Izdavačka kuća `Prometej` je 2001. godine izdala prvu knjigu autora Uglješe Rajčevića pod istim naslovom. Nakon toga, tokom 2002. godine je bilo dosta prikaza i kritika u sredstvima javnog informisanja o značaju i doprinosu u saznavanju o mnogobrojnim uništenim srpskim spomenicima na tlu prethodne Jugoslavije koji su u potpunosti opravdali ovo izdanje: (`Politika`, `Večernje novosti`, `Borba`, Radio Beograd, `Pravoslavlje`...). Brojne srpske spomenike, podignute u znak sećanja na znamenite ljude i događaje, srušili su naši neprijatelji, ali vrelo često i sami Srbi. Ideološka netrpeljivost je glavni uzrok ovog varvarstva. Tako je jednoj skulpturi dvaput sečena ruka. Javni spomenici u Srbiji podižu se od 1830. godine. Podižu i ruše. Jedna neobična knjiga, naslovljena Zatirano i zatrto, pesnika i istoričara umetnosti, obaveštava nas da je u 195 mesta do sada uništeno oko 300 srpskih spomenika. Među njima je bilo i izuzetnih umetničkih dela. Autor nam, međutim, kazuje, da knjigom nisu obuhvaćena sva obeležja ove vrste: - Od kada sam predao rukopis, saznao sam za još pedeset porušenih javnih spomenika! Ako se pogleda karta prethodne Jugoslavije, vidi se da su ti spomenici stradali na prostoru od Triglava do Đevđelije i od Subotice do Bara, ali najviše u srbiji, naročito u Vojvodini. A najviše je porušeno spomenika podignutih kralju Aleksandru Karađorđeviću i njegovom ocu kralju Petru. Stradali su, međutim, i spomenici podignuti pesnicima, naučnicima i drugim znamenitim ljudima. Što je najtužnije, često su ih uništavali sami Srbi, uvek iz ideoloških razloga! Iz recenzije Nova Tomića Knjiga je u dobrom Prometejevom običaju lepo oblikovana, svaki od uništenih spomenika je detaljno opisan. Često su citirani čak i govornici na njihovom otkrivanju, a skoro svaki spomenik predstavljen je fotografijom. O mnoštvu naroda na otkrivanju tih spomenika mogu se napisatio atraktivne priče. Ovom knjigom naša liteartura o spomenicima dobija izuzetno značajno delo. Zatirano i zatrto, knjiga o našoj prošlosti, o našoj umetnosti, o moralu i nemoralu, o manipulacijama, o žrtvama i herojima, obmanama i istinama, pisana je privlačnim stilom, lepim čistim jezikom. Uglješa Rajčević, po ko zna koji put, pruža dokaze o neiscrpnoj istraživačkoj energiji, o zasnovanosti svojih sudova i o svom životnom motu: sve vredno u našoj umetničkoj baštini, a pre svega iz ideološkog razloga potiskivano u stranu, približiti najširoj javnosti za nauk i nazaborav. Na taj način, ciljevi naše kulture, ali ne samo kulture, postaju širi i jači. Iz recenzije Nenada Manojlovića

342 strane pisac knjige AUDICIJA Knjige GLUMA I; Rad na sebi i GLUMA II; Radnja pisao sam samome sebi, iz dva razloga. Prvo, da bih sebe upoznao. Drugo, činilo mi se da ću prema studentima manje griješiti ukoliko zabilježim svoje i dobre i loše postupke u procesu obučavanja budućih glumaca. A, iskreno, nisam računao da bi moje iskustvo moglo zanimati i druge. Od izlaska iz štampe do danas rasprodat je, doduše, neveliki tiraž prvog izdanja, knjige su otišle širom bivše domovine, a nešto i u svijet (tamo sad žive mnogi naši ljudi, pa i jedan broj glumaca i mojih bivših studenata) i, što je za mene posebno prijatno iznenađenje, knjige su dobile priznanje stručnjaka (Sterijina nagrada za teatrologiju), a knjižari kažu da ih zaljubljenici u glumu već duže vrijeme uzalud traže. Pošto sam od samog početka u planu imao i treću knjigu (GLUMA III; Igra), odlagao sam drugo izdanje prve dvije ne bih li onda zajedno objavio sve tri. To se evo konačno i događa. Ovo izdanje razlikuje se od prvog u nekoliko detalja, a najvažnije je to da knjige donose neke nove vježbe, zatim tu i tamo pokoje skraćenje i poneku, nadam se, bar za nijansu bolju formulaciju. Ostalo je, kakvo je da je, isto. Zahvaljujem svima koji su u knjige vjerovali možda više i od mene samog: porodici (ocu, majci, Zorici, Marku, Jeleni i Ivani), recenzentima (profesorici Ognjenki Milićević i dr Vladimiru Jevtoviću), bivšim i sadašnjim studentima, prijateljima i, naravno – svim čitaocima. PREDGOVOR TREĆEM (hrvatskom) IZDANJU Sam sobom se bavi samo u vidu treninga Breht Početkom 2006. godine pozvao me kolega Zlatko Sviben da u ljetnom semestru školske godine 2005./2006. preuzmem „nešto nastave iz glavnoga stručnog predmeta“ na Studiju glume i lutkarstva Kazališnog odsjeka Umjetničke akademije u Osijeku. Odazvao sam se pozivu i od tada do danas radio sam sa svim upisanim studentima osječke Akademije. Vodio sam kolegije: Rad glumca na sebi i Rad glumca s partnerom, na prvoj godini, Dramski lik i Glumac i uloga, na drugoj, Forma i sadržaj (sistemi, modeli, tehnika i igra) na trećoj i Etiku glume na četvrtoj. Osnovu programa činile su moje tri knjige: GLUMA I; Rad na sebi, GLUMA II; Radnja i GLUMA III; Igra, koje su objavljene prvo u Cetinju (1997.), a onda u Novom Sadu (2005.). I u knjigama i u praktičnom radu koji ih je pratio, ili bolje je reći: i u praktičnom radu i u knjigama koje su ga pratile, nastojao sam razviti sistem vježbi koje neće biti ni male predstave ni puko intelektualno zanovijetanje nego konkretan i praktičan pedagoški postupak čija je funkcija da pokrene stvaralačke potencijale i osposobi studente za organsko dejstvo, da bude, a malo li je to, u pravom smislu, sportskim rječnikom rečeno: glumački trening. U tome mi je pomogla i ova Brehtova misao koju sam uzeo za moto predgovora. “Rad na sebi”, “poznavanje samoga sebe” i slične devize, da svakako, ali nipošto ne u psihološkom (psihijatrijskom) smislu rovarenja po sebi i svojoj prošlosti, nego u tehničkom smislu. Dakle, ko sam? Ovdje to znači: šta želim, šta treba, šta moram, šta (ne) mogu obaviti kao glumac. A odgovor na sva ta pitanja leži u treningu! Ove knjige bave se glumačkim treningom.

Autor: Milan Tepavac Format: 18x23,5 povez: broširan Br. strana: 171 Pun kolor, štampano na kundstruku. U ovoj knjiz reč je o monografskoj studiji koja proučava delo vajarke i keramičarke Eleonore Bruk, osobe izuzetne individualnosti i umetničke snage. Eleonora Bruk rođena je 1957. godine u Beogradu. Završila je engleski koledž, postdiplomske studije u Lonodonu i vratila se u Beograd gde se intenzivno bavila keramikom i skulpturom. Godine 1991. godine upoznaje francuskog umetnika Aksela Žakiza, nastanjuje se u Provansi i u svom ateljeu, koji se ubrzo našao na kulturnoj mapi regije, otvara školu keramike i skulpture. Izlagala je na brojnim izložbama u Francuskoj, Engleskoj, Alžiru i eks-Jugoslaviji, radeći intenzivno sve do smrti 2004. Stvarajući knjigu kao mozaik sećanja, Milan Tepavac je u prvi plan stavio akcenat na njena razmišljanja i vizije, naravno u kulturnom kontekstu sredina u kojima je živela. Pred nama su i Eleonorini prijatelji - umetnička scena osamdesetih, kao i poglavlja o porodici, prirodi, beogradskiom društvu... `Beležeći životne putanje i susrete, učenja i otkrivanja, Milan Tepavac ulazi u suštinu umetnosti Eleonore Bruk stvarane od pirodnih materijala starinskim tehnikama. Od keramoskulpture do antiratnih instalacija, od crnog malog cirkusa do skulptura u javnim prostorima, Eleonora Bruk sa rukama na zemlji iskoračuje u prostore nepoznatog`, napisala je prof. Milena Dragićević-Šešić. Upoređivanjem njenih ličnih doživljaja i stvaralaštva, Milan Tepavac nam nudi optimistički pogled na njen život, pun interesovanja, radosti i energije, koji se, na žalost ove sredine, ugasio prerano ostavivši nam u amanet da ga istražujemo kao fenomen ostvarive komunikacije nadarene i slojevite umetnice sa okruženjem u kome je radila, što se retko sreće.

Lepo očuvano Milica Stevanović Nastajanje slike, emergence of a painting Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 2015; Galerija Srpske akademije nauka i umetnosti: br. 133, mek povez, strana 238, reprodukcije, 24cm Милица Стевановић (1933. Београд), бави се ликовном есејистиком, проблемима опажања, процесима стваралаштва, као и посебно проблемима урбанистичког, односно амбијенталног обликовања. Биографија Уреди Дипломирала је на Академији ликовних уметности (данас Факултет ликовних уметности) у Београду 1953. године, где је завршила и последипломске студије 1955. године. У Белгији је провела школску 1963/64. годину на специјалистичким студијама. На Академији, касније Факултету ликовних уметности, у Београду, радила је од 1968. до 1998. године, у звањима од асистента до редовног професора. Године 1978. радила на College of Art у Единбургу, у оквиру размене наставника.[1] Излаже слике и скулптуре/објекте од 1956. године. Имала је 15 самосталних и учествовала је на више групних изложби у земљи и иностранству. Самосталне изложбе је имала у Београду, Новом Саду, Нишу, Лесковцу, Сокобањи, Вараждину, Осјеку. Међу најзначајнијим групним изложбама на којима је учествовала су: Октобарски салон, Београдски тријенале југословенске уметности, Меморијал Надежде Петровић, Сарајевска југословенска документа, Панчевачачка изложба југословенске скулптуре, итд. Учествовала је и на многим изложбама Удружења ликовних уметника и наставника Факултета ликовних уметности у земљи и иностранству. Излагала је слике и скулптуре/објекте на Бијеналу у Сао Паолу. Слике и објекти Милице Стевановић налазе се у збиркама Народног музеја, Музеја савремене уметности, Музеју града Београда, као и у бројним јавним и приватним колекцијама у земљи и иностранству. Преданим педагошким радом унапредила је и свој матични факултет. Члан је УЛУС-а и УЛПУДС-а. Награде и признања Уреди Добитник је неколико награда, између осталих и Награде за сликарство 12. октобарског салона 1971. године, Откупних награда листа Политика Базар и Југоекспорта 1971. године, Награде листа Политика за сликарство из Фонда Владислава Рибникара 1972. године, Награде САНУ из Фонда Иван Табаковић за остварења од изузетног значаја за развој ликовне мисли у нашој уметности 1994. године, Награде Удружења ликовних уметника Србије на Јесењој изложби 1996. године и Награде УЛУПУДС-а за животно дело 2004. године. Рад ове изузетне личности у свету савремене уметности може се посматрати искључиво као аутентично и ван свих шематизованих приступа, наводи историчарка уметности Бојана Бурић, и додаје да се о њеном раду најбоље може говорити кроз њено персонално зрење према сопственом делу и освешћености према савременом свету. Њено, плодно стваралаштво и изузетно богат опус праћени су веома прецизним дневничким белешкама, слично ђорнатама које су радили некадашњи фреско мајстори а које описују једнодневни рад, што је разликује од осталих сликара, поред чињенице да често ствара у екстеријеру. Преминуо Владимир Логунов, некадашњи првак и директор Балета… – Назив изложбе јесте „Настајање слике”, будући да сама Милица Стевановић и поставком и каталогом заправо представља филозофију свог стварања. Реч је o изузетној личности коју наша култура има а о којој се релативно мало зна у односу на њену вредност. Управо су њене белешке најдрагоценије када је у питању тумачење њених дела. За ову уметницу, која је дубоко посвећена пластичким и оптичким проблемима визуелне уметности, могло би се рећи да је окренута тражењу истине у сликарству и представљању нечег реалног док је истовремено, без активизма на прву лопту, умела да покаже изузетну друштвену освешћеност – објаснила је Бојана Бурић. Говорећи јуче пред новинарима, током постављања изложбе, ауторка се и сама дотакла те друштвене димензије свог рада, подсећајући нас на један свој, нажалост никада реализовани пројекат, уличне галерије. – Имала сам идеју да се на неколико места у граду поставе билборди са репродукцијама дела наших великих уметника – Цуце Сокић, Косте Хакмана и других – и то баш на местима која су они овековечили на својим сликама. На тај начин посетилац би могао да упореди како је сликар видео предео и мотив а како га он, као посматрач, данас види. То неговање културе гледања врло је битнокако би се код човека пробудила радозналост. Међутим, неколико сам пута писала граду Београду, сваки пут недостајала је још нека од дозвола, поступак су толико закомпликовали да га је било немогуће извести. Од десет, колико сам предлагала, постављена су три (један на Косанчићевом венцу, реч је о Цуци Сокић) али не онако како сам предложила па се изгубила поента – рекла је сликарка, иначе добитница Политикине награде за 1975 годину, из чије је колекције (Политика а. д.) за ову изложбу позајмљено и једно дело из 1971, под називом „Предмет и његова сенка”. Како смо освојили свет Будући да се на изложби налазе и дела на којима уметница позиционирањем одређених детаља улази у трећу димензију, било је неизбежно питање да ли је тиме прешла границу између сликарства и скулптуре? – Рељефност на сликама сугерише покрет онога који гледа. Та испупчења не копирају природне избочине већ циљано усмеравају фокус посматрача – одговорила је наша саговорница. Милица Стевановићрођена је 1933. у Београду. Упоредо са похађањем гимназије, по завршетку Другог светског рата, кренула је и на курс цртања и сликања који је организовао УЛУС (водили су га Иван Радовић, Јефта Перић и Александар Кумрић). На Академији ликовних уметности студирала је сликарство у класама Љубице Сокић и Недељка Гвозденовића, где је 1955. у Гвозденовићевој класи завршила последипломске студије. Примљена је за асистента на Академији ликовних уметности (касније Факултет ликовних уметности) 1968, где је прошла сва звања, од асистента до редовног професора. Члан је Српске академије наука и уметности од 2009. године. М. Димитријевић

AKVAREL SLIKANJE OPŠTA UMETNOST Šifra artikla: 273286 Isbn: 9788679502940 Autor : Džordž Dejms Izdavač : LEO COMMERCE Od posedovanja prave opreme do ispravljanja uobičajenih grešaka, ova knjiga sadrži pouzdane odgovore koji su vam potrebni za sticanje samopouzdanja i postizanje novih nivoa umetničke veštine. Ako želite da organizujete svoj radni prostor, da naslikate portret, naučite šta je perspektiva ili da ... Detaljnije Od posedovanja prave opreme do ispravljanja uobičajenih grešaka, ova knjiga sadrži pouzdane odgovore koji su vam potrebni za sticanje samopouzdanja i postizanje novih nivoa umetničke veštine. Ako želite da organizujete svoj radni prostor, da naslikate portret, naučite šta je perspektiva ili da radite sa svetlošću i senkama, ova knjiga vam pruža 200 odgovora o veoma različitim važnim temama. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija OPŠTA UMETNOST Autor Džordž Dejms Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač LEO COMMERCE Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2014 Format 14,5x20,5 Strana 224 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

redak katalog izložbe Arts and Olympic spirit grafike koje su Vorhol i Rozenkvist radili specijalno za olimpijadu u Sarajevu 1984. godine, za Olimpijsku mapu Arts and Olympic spirit, a koju je producirao Lazar Vujić Osim Vorhola i Rozenkvista, u izradi Olimpijske mape su učestvovali i sledeći svetski i domaći umetnici: Henri Mur, Si Tvombli, Mikelanđelo Pistoreto, Dejvid Hokni, Fridrih Hundertvaser, Đuzepe Santomas, Mimo Paladino, Pjero Doracio, Dževad Hozo, Jiri Kolar, Gabrijel Stupica, Gotfrid Helnvajn, Mišel Folon, Hauard Hočkin, Kju-Bajk Hvang, Emilio Greko, Frančesko Klemente, Jozo Hamaguči i Milton Glaser. Osim dva potpisana postera, svi ostali radovi su bile grafike u tehnici sito štampe i litografije. Za sarajevske ZOI 1984. godine odštampano je 50 primeraka Olimpijske mape za domaćina i 150 primeraka za izdavača. Trenutno je ova mapa, ili njeni delovi, rasuta po bivšoj Jugoslaviji. Projekat Arts and Olympic spirit je, kako je zamišljen na početku, kaže Lazar Vujić, u to doba vredeo oko milion dolara. `Ja sam to sve privatno finansirao. Imali smo mogućnost da dobijemo sufinansijera, ali je to propalo, ja sam ostao sam, pa smo na kraju sveli projekat na skromne mere. Svaki drugi mesec sam išao u Sarajevo na sastanke s Brankom Mikulićem. Bilo je tu i čestitih ljudi, naročito profesor dizajna Mladen Kolobarić, koji je spasio projekat od lokalnih umetničkih veličina koje su pokušale da ubede Mikulića da sam ja baraba i probisvet iz Jajca. Naravno da smo u Mapi morali da imamo i nekog lokalnog umetnika. Ali, ne možeš staviti Berbera među Mura, Vorhola, Rozenkvista i Tvombolija`, smatra Lazar Vujić. U katalogu kolekcije Muzeja ZOI piše da je novinsko-izdavačko preduzeće Svjetlost iz Sarajeva bilo saradnik na Olimpijskoj mapi. Lazar Vujić kaže da je morao da pristane na neke kompromise. Incident je izbio i zbog njegovog predloga Olimpijskom komitetu da `ulože još 150.000 dolara, pa da zarade mnogo više. Ne, oni su me pozvali i zapretili da kao privatnik ja ne mogu to da radim. A ja u Sarajevu nisam bio privatnik, nego u Milanu i u Beču. Na kraju sam morao da ubacim da je Svjetlost glavna. Ali, to nije sve: u junu 1983. godine, na najvećem svetskom art sajmu u Bazelu gde sam ja bio izlagač, premijerno sam izložio Olimpijsku mapu. To znači šest meseci pre Olimpijade, nema ljepše reklame, sve televizije su izveštavajući o sajmu besplatno reklamirale Sarajevo ‘84! Američka televizija ABC je napravila prilog o tome, `Sports Ilustejted` je napravio lepu reportažu i razgovor sa mnom, a njihov tiraž je 12 miliona primeraka. Na otvaranje sajma dolazi ekipa sa ambasadorom Jugoslavije na čelu, i vode princezu sarajevsku Planinku Mikulić, ćerku Branka Mikulića. Predstavljaju mi da je ona direktorka tog projekta. Ja padam u nesvest i kažem – to je zbilja too much. Ipak nisam hteo da pravim skandal pred svima, mi smo projekat završili i promovirali, televizije su snimale, ja sam ga izlagao po Italiji i Švajcarskoj. Počeo sam i da prodajem mape ne bih li povratio svoj novac što je bilo teško, s obzirom da je u to doba mapa bila oko 12.000 dolara. Danas, ako uopšte uspete da je dobijete, morali biste za nju da izdvojite 50-60.000 dolara. Samo Vorhol vredi oko 20.000 dolara. Bilo je još takvih neprijatnih situacija, jednom su mi zamalo otkazali ceo projekt zato što koristim logo olimpijade. Opet ih je Kolobarić ubedio da je to odlična reklama, jer koliko košta jedan minut na ABC-ju, a oni su je dobili besplatno. Da ne umeju da vide unapred, videlo se već na otvaranju olimpijskih igara: nikog nisu pozvali od umetnika. A Vorhol bi sigurno došao, i Rozenkvist, to su sve ljudi koji su voleli Jugoslaviju. Ali je trebalo platiti Vorholov put sa dva sekretara, i deluks apartman. Sve to košta, znam, ali je dobit mnogo veća zato što bi svetske televizije pratile Vorholov dolazak u Jugo

Predrag Nešković Kao na slikama Ima na par mesta pred kraj knjige obeležavanja teksta ali ništa što bi uticalo na čitanje. Ukoliko treba još slika pitajte pre kupovine Zabeleške Reprodukcije Tekstovi o umetniku ... MONOGRAFIJA o slikaru Predragu Neškoviću Dragana Vranić, Zoran Gavrić, dr Milan DAMNJANOVIĆ, Radomir KONSTANTINOVIĆ, Giorgio Di Genova.. Uporedni tekst srpsko-engleski, Šiven povez, veći format, bogato ilustrovano, 192 str, Predrag Nešković rođen je 1938. godine u Bijeloj (Crna Gora). Diplomirao na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu. Samostalno izlaže od 1960. godine: Iѕabrane samostalne iѕložbe uključuju: New Dandy-Men’s Wear Autumn/Winter 07/08, Galerija O3ONE, Beograd (2007), Gobleni, Galerija Sebastijan, Beograd (1991), Retrospektivna izložba, Muzej savremene umetnosti, Beograd (1988), Centro Morandi, Rim (1979), Grabowsky Gallery, London (1974), Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd (1967) i dr. Učestvovao na velikom broju grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu: O normalnosti. Umetnosti u Srbiji 1989–2001, Muzej savremene umetnosti Beograd (2005), Druga godišnja izložba Centra za savremenu umetnost, Galerija SULUJ, Beograd (1997), Expressiv, Hirschorn Museum and Sculpture Gallery, Vašington; Museum des 20. Jahrhunderts, Beč (1988). Umetnost osamdesetih, Muzej savremene umetnosti, Beograd (1983). Predstavljao je Jugoslaviju na Bijenalu u Veneciji 1978. Dobitnik je više važnih nagrada među kojima su Nagrada Ivan Tabaković (1985), Nagrada za slikarstvo 41. Oktobarskog salona, (2000), Politikina nagrada (2007). Živi i radi u Beogradu. Poslednju fazu njegovog rada karakteriše gotovo `kempovski` pristup umetnosti i njenom dvojniku: odrazu umetnosti u `iskrivljenom ogledalu` populističkih disciplina na ivici kiča, kao što su gobleni, miljei ili `umetnički` tapeti. Opus Peđe Neškovića kritika je oduvek favorizovala kao jedan od `najintelektualnijih koncepata` koji postavlja otvorena pitanja o samoj svrsi umetnosti u eri `masovnih slika`. Predrag Peđa Nešković (Bijela, 13. septembar 1938) je srpski slikar. Predrag Peđa Nešković Datum rođenja 13. septembar 1938. (83 god.) Mesto rođenja Bijela Kraljevina Jugoslavija Biografija Uredi Završio je Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu 1965. u klasi profesora Mihaila S. Petrova. Od 1958. godine izlagao je na velikom broju grupnih izložbi u Srbiji, Jugoslaviji i inostranstvu. Slikarstvo Uredi Predrag Peđa Nešković je stupio na umetničku scenu početkom šezdesetih godina u periodu dominacije enformela i apstrakcije sa slikama koje su bile bliske beogradskoj novoj figuraciji tog perioda, sa elementima pop-arta i poetske fantastike. One su tumačene i u kontekstu simboloških formi imaginativnog sveta kao reakcija na tehnicističko okruženje svojstveno tom vremenu. Sedamdesetih godina Nešković menja stilsku likovnost prema lirizmu, ironičnosti i narativnim anegdotama. Ta nova ikonografija se odnosi na potrošačko društvo koje je zahvatilo i našu svakodnevicu. Jezikom `šunda i kiča` on reaguje na te arhetipove epohe. Tokom osamdeseti Nešković ponovo menja poetiku u pravcu postmoderne paradigme, da bi u najnovijim radovima pribegao dekonstruktivističkim instalacijama punih ironije i podsmeha prema svetu koji neguje bezvredne, industrijske proizvode koji treba da zamene umetničko stvaralaštvo. Samostalne izložbe Uredi 1960 Dom JNA, Trebinje 1965 Gradski muzej, Rovinj, Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1966 Atelje 212, Beograd 1967 Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, Radnički univerzitet, Novi Sad 1968 Radnički univerzitet, Kraljevo 1970 Radnički univerzitet, Novi Beograd 1973 Likovna Galerija kulturnog centra, Beograd, Salon Likovne jeseni, Sombor 1974. —{Grabowski Gallery}-, London, Galerija Forum, Zagreb, Fabrika „Poljostroj“, Odžaci 1978 Salom Muzeja savremene umetnosti, Beograd, Mala galerija, Zrenjanin 1979. —{Centro Culturale Giorgio Morandi}-, Rim 1980 Galerija Forum, Zagreb, Mala galerija, Ljubljana 1981 Galerija Krševan, Šibenik, Umetnička galerija „Nadežda Petrović“, Čačak, Galerija Spektar, Zagreb 1983 Salon muzeja savremene umetnosti, Beograd 1985 Galerija SANU, Beograd 1986 Sebastian galerija, Dubrovnik 1988. — 1989 Muzej savremene umetnosti, (retrospektivna izložba), Beograd Nagrade Uredi 1965 Nagrada Anala, Rovinj 1966 1. nagrada za slikarstvo, IV bijenale mladih, Rijeka 1968 Nagrada Radio-televizije Beograd, Beograd 1985 Nagrada `Ivan Tabaković`, SANU, Beograd Srpsko slikarstvo xx veka moderno Srpska umetnost xx veka srpsko slikarstvo postmoderna apstraktno

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Expert at the Card Table The Classic Treatise on Card Manipulation „Stručnjak za kartaškim stolom je najpoznatija, najpažljivije proučavana knjiga ikada objavljena o umetnosti manipulisanja kartama za stolovima za igre. — iz predgovora Martina Gardnera. Skoro jedan vek ova knjiga se smatrala neophodnom za postizanje najvišeg nivoa majstorstva karata. U njoj, S. V. Erdnase, vrhunski majstor manipulacije kartama, uči entuzijaste kartama kako da izvode zaslepljujuće trikove i zavese - od kojih su mnoge njegove sopstvene kreacije - koje su ga učinile slavnim. Prvi deo knjige bavi se izmišljotinama na kartama, ili, jednostavnije rečeno, varanjem na kartama. Korak po korak, gospodin Erdnase demonstrira sopstvene sisteme lažnog mešanja, lažnog premetanja i sečenja, dele odozdo, i takve uglađene poteze kao što je palming karata, „oderavanje ruke“ —... S. W. Erdnase je pseudonim koji koristi autor knjige The Expert at the Card Table, knjige koja detaljno opisuje spretnost ruku, varanje i igranje karata. I dalje se smatra ključnim štivom za svakog kartaškog mađioničara, knjiga (obično poznata samo kao Erdnase, Expert, EATCT ili ponekad Biblija) objavljena je od 1902. Erdnaseov pravi identitet jedna je od trajnih misterija magične zajednice. Identitet S. W. Erdnase je najvjerojatnije bio način da autor sakrije svoj pravi identitet kako ne bi bio uhićen, budući da su savezni zakoni u to vrijeme zabranjivali objavljivanje i distribuciju `opscenog` materijala.[potreban citat] Krajem 19. i početkom 20. stoljeća mnogi su suci knjige o metodama kockanja smatrali opscenima (vidi Comstockove zakone). S. W. Erdnase napisan unatrag je `E. S. Andrews`, što je navelo mnoge istražitelje da potraže osobe s imenom Andrews kao moguće kandidate. Milton Franklin Andrews Martin Gardner je predložio da je autor sitni prevarant po imenu Milton Franklin Andrews. Drugi zagovornik koji je istraživao ovu teoriju bio je Barton Whaley, u svojoj knjizi The Man Who Was Erdnase, koja sadrži intervjue očevidaca iz 1940-ih. Policija je tražila Andrewsa radi ispitivanja u vezi s istragom ubojstva. Kada je policija pronašla Andrewsa, on se ustrijelio nakon što je smrtno stradao u svoju družicu. Andrews je imao samo 33 godine, kao što je navedeno u Čovjeku koji je bio Erdnase. Drugi se protive tome da je Andrews Erdnase jer su poznati primjeri njegova pisanja znatno inferiorni u odnosu na iznimna djela Stručnjaka za kartaškim stolom. Bilo je novih dokaza od 2000. godine koji pobijaju pretpostavku da je Milton Franklin Andrews bio Erdnase. Očito je da je Andrews varao karte, ali to je što se tiče njegove veze. Drugi su povjesničari također pronašli druge ljude koji bi doista mogli biti S.W. Erdnase.[1] Wilbur Edgerton Sanders Neki [tko?] tvrde da je Erdnase vjerojatno bio dobro obrazovan, lokalno istaknut pojedinac, koji se skrivao iza pseudonima kako bi zaštitio svoj društveni položaj. Pokojni David Alexander, mađioničar i privatni detektiv, napravio je dosta posla kako bi pronašao boljeg i mogućijeg kandidata od Miltona Franklina Andrewsa, te je rekao da je Erdnase bio istaknuti rudarski inženjer po imenu Wilbur Edgerton Sanders; `S. W. Erdnase` je anagram od `W. E. Sanders`. Nakon Alexanderove smrti, drugi su istraživali Wilbura Edgertona Sandersa.[1] Magazin Genii posvetio je veliki dio svog izdanja iz rujna 2011. istraživanju Alexanderove teorije, pružajući značajne posredne dokaze koji povezuju Sandersa s Erdnaseom. Edward Gallaway Chris Wasshuber je identificirao tiskara i cirkuskog izvođača (govornik na vratima, Punch i Judy, magija) Edwarda Gallawaya kao izvanredno dobrog partnera za Erdnasea.[2] Edward Gallaway je u to vrijeme radio u tiskari Jamesa McKinneya u kojoj je knjiga tiskana. Kasnije je Gallaway objavio druge knjige na nevjerojatno sličan način (samostalno izdanje, registrirano autorsko pravo, kontakt adresa navedena kao mjesto rada, a cijena otisnuta na naslovnoj stranici). Forenzička lingvistička analiza koju je proveo dr. John Olsson potvrdila je da se stil pisanja Gallawaya i Erdnasea vrlo dobro slaže, a posebice mnogo bolje slaže od drugih mogućih kandidata poput Wilbura Edgertona Sandersa. Gallaway također odgovara fizičkom opisu koji je dao ilustrator M. D. Smith (identificiran i intervjuiran od strane Martina Gardnera 1947.).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sirok izbor ilustracija iz djela Vesaliusa, Leonarda, Goye, Ingresa, Michelangela i drugih, novo proširen s 10 ploča iz Cloquetove `Anatomie de l`Homme` i 16 ilustracija iz Boscayeve `Anatomije`; 28 fotografija djece koja rastu iz istraživačkog rada Nancy Bayley, plus 6 akcijskih studija (svaka se sastoji od oko 30 fotografija) iz Muybridgea; bibliografiju sastavio Adolph Placzek; ukupno više od 350 ilustracija, koje prikazuju položaj, funkciju i karakteristike svakog anatomskog detalja od značaja za umjetnika. Više od četrdeset godina ova je knjiga prepoznata kao najtemeljitiji referentni rad o anatomiji umjetnosti u svijetu. Sada se ozbiljnom umjetniku još snažnije preporučuje kao važna pomoć u učenju. Među njegovim značajkama su: Jasna, sustavna prezentacija, vodeći učenika korak po korak od jednostavnijih crteža kostura na početku do kompliciranijih skica tijela u akciji na kraju. Suprotstavljanje anatomskih crteža i životnih fotografija, što olakšava usporedbu unutarnje strukture tijela s njegovim vanjskim oblikom. Crteži presjeka koji umjetniku daju temeljito razumijevanje međusobnog odnosa mišića, strukture kostiju i unutarnjih organa tijela. Anatomski akcijski crteži koji otkrivaju međuigru mišića i kostura u različitim položajima. (5) Usporedni omjeri muškaraca, žena, djeteta i adolescenata. Dopunski tekst o važnim značajkama svakog anatomskog položaja, uključujući djelovanje mišića i njihovo podrijetlo. `Atlas anatomije za umjetnike Fritza Schidera preporučujem onima koji žele poboljšati svoje razumijevanje ljudske figure.` — Robert Beverly Hale, predavač anatomije, Liga studenata umjetnosti u New Yorku. Usvojili Pratt Institute, Cleveland School of Art, Liga studenata umjetnosti New Yorka i drugi. Fric Šider (13. februar 1846. Salcburg, † 15. mart 1907. Bazel; povremeno i Fric Šider) bio je austrijski slikar i bakropisac. Fric Šider je rođen u Salcburgu 1846. godine kao sin proizvođača srednje veličine.[1] Pošto se otac protivio umetničkoj karijeri za svog sina, Šider se upisao na Bergakademie Leoben. Godine 1865. pod motivacijom svog prijatelja Hansa Makarta, upisao se na Carsku kraljevsku akademiju likovnih umetnosti u Beču, a decembra 1866. prelazi na Kraljevsku akademiju umetnosti u Minhenu. Od 1868. do 1873. studirao je kod Aleksandra fon Vagnera i Artura fon Ramberga. Fric Šider (1846–1907) slikar. Grob na groblju Volfgottesacker, Bazel Fric Šider, grob na groblju Volfgottesacker U Minhenu je bio pod uticajem Vilhelma Lajbla i pridružio se Lajbl krugu. Pored Lajbla, Šider se takođe divio Teodoru Altu i posebno ranim delima Alberta fon Kelera. Godine 1873. Šider je završio svoju sliku Kineski toranj u Minhenu, koja se danas smatra jednim od njegovih glavnih dela. Godine 1876. Šider je prihvatio poziv od Društva za promociju dobra i neprofitnosti u Bazelu i od tada je predavao kao predavač u školi crtanja i modeliranja tog društva. U Bazelu, između ostalog, Burkhard Mangold, Vilhelm Balmer, Maks Buri, Numa Donze, Maks Leu, Carl Burckhardt i Fritz Voellmi bili su njegovi učenici. Šider je radio za Julijusa Kolmana i pomogao mu da proizvede plastičnu anatomiju za umetnike. Sam Šider je stvorio veliki atlas anatomije pod nazivom Plastičko-anatomske studije za akademije, škole primenjenih umetnosti i za samonastavu, koji je objavljen između 1891. i 1894. godine. Godine 1895. dobio je državljanstvo u Bazelu. Godine 1896. dobio je počasni doktorat medicinskog fakulteta Univerziteta u Bazelu za naučna dostignuća. Godine 1877. Šider se oženio Reginom Sophie Karoline `Lina` Kirchdorffer (1854–1927), nećakom njegovog kolege Lajbla. Uljana slika njegove supruge, koja prikazuje njenu veličinu u prirodnoj veličini kako sedi u fotelji u tradicionalnoj nošnji Markgreflerlanda, sada je u posedu Residenzgalerie Salzburg. Godine 1904. u Sviss Illustrated Magazinu pojavio se članak Adolfa Vogtlina o Šniderovom životu i radu. Godine 1907. Albreht Majer je postao njegov naslednik u trgovačkoj školi. Fric Šider je umro u Bazelu u 61. godini i svoje poslednje počivalište našao na groblju Volfgotesaker

GITARA ZA NEUPUĆENE CD MUZIKA Šifra artikla: 227307 Isbn: 9788675552895 Autor : Mark Filips, Jon Čapel Izdavač : MIKRO KNJIGA Bez obzira na to da li ste početnik ili ste već duboko zagazili u muzičke vode, ova izuzetna knjiga će vam pomoći da postupno, uz mnoštvo ilustracija i prateći CD, savladate osnovne i napredne tehnike sviranja na akustičnoj i električnoj gitari. Ako ne želite da vas smatraju samo pozerom sa gita... Detaljnije Bez obzira na to da li ste početnik ili ste već duboko zagazili u muzičke vode, ova izuzetna knjiga će vam pomoći da postupno, uz mnoštvo ilustracija i prateći CD, savladate osnovne i napredne tehnike sviranja na akustičnoj i električnoj gitari. Ako ne želite da vas smatraju samo pozerom sa gitarom, prionite na posao! Naučite kako da naštimujete gitaru, protumačite dijagrame, akorde i tabulature, začinite svoju svirku sedmicama, bare akordima i rifovima ili primenite različite tehnike artikulacije. Vidi sve komentare (2) Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI OSTALI KOMENTARI Knjižare Vulkan Spisak radnji i radno vreme imate u delu o Knjižarama Vulkan 04.06.2012. 00:00 aca od kada do kada radite? 03.06.2012. 00:00 Kategorija MUZIKA Autor Mark Filips, Jon Čapel Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač MIKRO KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2006 Format 17x24 Strana 331 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Autor: Tom Ang Godina izdanja: 2006. Br. str.: 160 Povez: Tvrd Format: 215mm x 285mm Pismo: Latinica Opis Cjeloviti priručnik za digitalnu fotografiju Savladajte osnove digitalne fotografije, od izrade dobrog snimka do ispravljanja pogrešaka i obrade gotovih slika. Upoznajte osnovnu fotografsku opremu i specijalizirane programe za obradu slika. Naučite kako organizirano pohraniti svoje fotografije za jednostavan pristup i laku pripremu prezentacije. Digitalne fotografije u modernom svijetu susrećemo posvuda – čak i tamo gdje ih odmah ne zapazimo. Svaka slika objavljena u novinama ili časopisima prošla je kroz proces digitalizacije. Naravno, i svaka od stotina milijuna slika na stranicama interneta također je u digitalnom obliku. Pokušajte u internet pretraživač unijeti riječ „fotografija“ i kao odgovor će vam biti ponuđeno preko šest milijuna stranica. Ako unesete riječ „photo“, tada će vam ponuditi zapanjujućih 107 milijuna stranica. Uz knjigu Cjeloviti priručnik za digitalnu fotografiju steći ćete profinjene vještine za stvaranje dojmljivih, učinkovitih i lijepih fotografija. Autor je objasnio fleksibilnost, snagu i ekonomičnost digitalne fotografije. Učeći kako spojiti to dvoje, radit ćete na samim granicama mogućnosti današnje tehnologije, pridonoseći razvoju vizualnog alata još uvijek neslućenog potencijala. Ovaj će vam priručnik pomoći da iskoristite snagu digitane tehnologije. Na jednom ćete mjestu naći mnoštvo tehničkih informacija, praktičnih savjeta i profesionalnih trikova. Ovo je jedina knjiga koja sve prefesionalne vještine obrađuje zajedno s temeljnim tehnikama digitalne obrade, a sve to s ciljem kako biste poboljšali svoju vještinu i razumijevanje komunikacijskog medija nazvanog fotografija. Digitalna fotografija nalazi se u pozadini svih modernih tehnologija, od satelitskog nadzora do prognoze vremena i digitalnih kamera, i televizijska slika te video sadržaji također su digitalni. Svaki je okvir koji čini pomične slike zapravo digitalna fotografija, i da zaključimo, izgleda da se ne možemo ni ustati ujutro iz kreveta, a da ne dođemo u dodir s nekom digitalnom fotografijom. Neka istraživanja govore da se tipični gradski stanovnici susreću s preko 2500 fotografija dnevno – od televizije do do reklamnih panoa, razglednica i ambalaže.

glumica glumac portret film paramount dim. 25,5 x 20 cm Ann Harding (August 7, 1902 – September 1, 1981) was an American theatre, motion picture, radio, and television actress. Born Dorothy Walton Gatley at Fort Sam Houston in San Antonio, Texas, to George G. Gatley and Elizabeth `Bessie` Crabb. The daughter of a career army officer, she traveled often during her early life. Her father was born in Maine and served in the American Expeditionary Force in World War I. He died in San Francisco, California in 1931. She grew up in East Orange, New Jersey and graduated from East Orange High School. Harding attended Bryn Mawr College in Bryn Mawr, PA, on the Pennsylvania Main Line outside Philadelphia. Following school, she found employment as a script reader. She began acting and made her Broadway debut in 1921. She soon became a leading lady, who kept in shape by using the services of Sylvia of Hollywood. She was a prominent actress in Pittsburgh theatre for a time, performing with the Sharp Company and later starting the Nixon Players with Harry Bannister. In 1929, she made her film debut in Paris Bound, opposite Fredric March. In 1931, she was nominated for the Academy Award for Best Actress for Holiday. First under contract to Pathé, which was subsequently absorbed by RKO studio, Harding (who was promoted as the studio`s `answer` to MGM`s superstar Norma Shearer), co-starred with Ronald Colman, Myrna Loy, Herbert Marshall, Leslie Howard, Richard Dix, and Gary Cooper, often on loan out to other studios, such as MGM and Paramount. At RKO, Harding, along with Helen Twelvetrees and Constance Bennett, comprised a trio who specialized in the `women`s pictures` genre. Her performances were often heralded by the critics, who cited her diction and stage experience as assets to the then-new medium of `talking pictures`. Harding`s second film was Her Private Affair, in which she portrayed a wife of questionable morality. The film was an enormous commercial success. During this period, she was generally considered to be one of cinema`s most beautiful women, with her long waist-length blonde hair as one of her most noted physical attributes. Her films during her peak include The Animal Kingdom, Peter Ibbetson, When Ladies Meet, The Flame Within, and Biography of a Bachelor Girl. Harding, however, eventually became stereotyped as the innocent, self-sacrificing young woman. Following lukewarm responses by both her critics and the public to several of her later 1930s films, she eventually quit making movies when she married the conductor Werner Janssen in 1937. However, she returned in 1942 to make Eyes in the Night and to take secondary roles in other movies. In 1956, she again starred with Fredric March, this time in The Man in the Gray Flannel Suit. The 1960s marked her return to Broadway after an absence of decades — she had last appeared there in 1927. In 1962, she starred in General Seeger, directed by and co-starring George C. Scott, and in 1964 she appeared in Abraham Cochrane. Both productions had brief runs, with the former play lasting a mere three performances (including previews). Harding made her last acting appearance in 1965 in an episode of Ben Casey before retiring from acting. Harding married actor Harry Bannister in 1926. They had one child together before divorcing in 1932. Their daughter Jane was born in 1928 and died in December 2005. In 1937, Harding married Werner Janssen, the famous conductor. Janssen and Harding enjoyed life in a number of cities, before settling down in California to work more closely with Hollywood. The couple divorced in 1962. Her death certificate states that she had an adoptive daughter Grace Kaye Harding. On September 1, 1981, Harding died at the age of 79 in Sherman Oaks, California. After cremation, her urn was placed in the Court of Remembrance wall at Forest Lawn Memorial Park in Hollywood Hills, California. For her contributions to the motion picture and television industries, Harding has two stars on the Hollywood Walk of Fame located at 6201 (motion picture) and 6840 Hollywood Boulevard (television).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Suradnici u ovoj knjizi prvenstveno se bave plodnim i bogatim životom koji je Olivier stvorio tijekom šezdeset godina na pozornici, na filmu i televiziji. Oni su prijatelji, kolege, mladi i stari - i neki kritičari - sa Sheridan Morley o tome što Olivier misli o kritičarima i oni o njemu. Kao i bilo koji drugi muškarac ili žena u ovom stoljeću, Olivier je postao dio svačijeg privatnog svijeta. Ne postoji izvanredna i cjelovita biografija - usprkos svim brojnim zapisima o njemu koji su napisani - iz jednostavnog razloga što je zbroj čovjeka, njegovog života i njegovog djela još uvijek prevelik da bi ga bilo koji pojedinac mogao obuhvatiti. Umjesto toga, ovdje nudim drugačiju vrstu života: dvadeset i dvije kratke biografije - dvadeset i tri ako uključimo crtež jakne Antonyja Shera. Svaki od njih otkriva oštru i privatnu percepciju, a neki od njih nisu prepoznatljivi iste osobe. Zamolio sam svakog suradnika da se usredotoči na određeni aspekt ili područje teme, tako da se radovi mogu rasporediti u tri dijela. Prvi, `Glumac`, uključuje ono što bi se moglo nazvati dobro odjevenim komadima; drugi, `Redatelj,` prikazuje subjekt malo déshabillé. Posljednji, `Čovjek`, vodi čitatelja, usuđujem se nadati, još dublje u misterij i nedokučivost ovog velikog glumca. Također sam pokušao ovu proslavu učiniti malo drugačijom od uobičajenog `Festschrifta` potičući suradnike da budu otvoreni i pošteni. Ovaj pristup, sa zadovoljstvom mogu izvijestiti, potvrđuje i sam subjekt u priči koju John Mortimer priča na početku posljednjeg djela. Neću izvlačiti Olivierove opaske iz konteksta, ali one su moj autoritet za ovu knjigu, kao i za cjelokupno biografsko pisanje. Iskrenost je najiskreniji oblik laskanja, istina najveći oblik slavlja. Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama.[1][2] Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu. Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.[3] Detinjstvo Lorens Ker Olivije je rođen 1907. u Dorkingu (Engleska). Njegov otac, Džerard Olivije, bio je sveštenik, pa je Lorens odrastao u smernoj i religioznoj porodici. Bežeći od strogosti i religioznosti svog oca, Lorens se veoma zbližio sa majkom, Agnes Luiz. Međutim, Agnes je umrla rano, u svojoj četrdesetoj godini i njena iznenadna smrt je jako pogodila dvanaestogodišnjeg Lorensa. Ostao je sa bratom Ričardom i sestrom Sibil u Old Rektoriju (delu škole Sveti Kristofer), a njegov otac se 1918, zbog premeštenja, preselio u Hartfordšir. Sa svega devet godina, dobio je ulogu Bruta u školskoj predstavi Julije Cezar. Išao je i na časove horskog pevanja u školi Svi sveti u Londonu.[4] Završio je školu Sveti Edvard u Oksfordu. Nastupao je u školskim predstavama, a 1924. radio je kao zamenik i pomoćnik reditelja u lokalnom pozorištu. Sledeće godine dobio je ulogu Lenoksa u Šekspirovom Magbetu i mesto asistenta direktora pozorišta.[5] Nakon što je Ričard Olivije otišao u Indiju, otac je shvatio da Lorens (koga su u porodici zvali Kim) zaista treba da bude glumac.[5] Karijera Tokom šezdesetogodišnje karijere, Lorens Olivije je igrao u oko 130 predstava, 63 filma i u 26 TV serijala.[6] Prve glumačke korake Olivije je načinio 1930. godine, u Engleskoj. Desetak godina kasnije, zahvaljujući ulogama u holivudskim hitovima Orkanski visovi i Rebeka, njegovo ime je postalo poznato i u svetu filma. Značajnije uloge na televiziji imao je tek osamdesetih godina 20. veka....

Beograd 2009. Mek povez sa klapnama, ćirilica, ilustrovano, veliki format (28 cm), 308 strana. Knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. Narodni muzej priređuje i izdaje ovu monografiju u želji da s različitih aspekata prikaže jednu od najznačajnijih i najplodonosnijih faza u svojoj istoriji, godine u kojima je jasno određena politika razvoja muzeja našla snažnu podršku, razumevanje i, pre svega, pokretačku snagu u državnom vrhu i kraljevskoj porodici, što se posebno odnosi na kneza Pavla. To je bilo vreme u kojem je kobna privremenost konačno ustuknula pred dostojnom, privlačnom i živom kućom (Milan Kašanin, Vreme, 6—9. januar 1936). Ovo je knjiga o kratkom ali veoma značajnom i kreativnom periodu od 1926. do 1944. godine. Autori, njih osmoro, predstavljaju nastanak Muzeja savremene umetnosti i njegovo povezivanje s Narodnim muzejom, ustrojstvo Muzeja kneza Pavla, njegove istraživačke, izložbene, izdavačke, obrazovne aktivnosti, istražuju politiku razvoja zbirki, velike otkupe, zatim i arhitekturu Novog dvora i Novi dvor kao prostor Muzeja kneza Pavla. Posebna pažnja posvećena je ličnostima ključnim za formiranje i razvoj muzeja — knezu Pavlu Karađorđeviću i Milanu Kašaninu. Istorija jedne institucije nikada nije samo događajna istorija. Nju svakako određuju ukupne okolnosti, političke prilike, a za ustanove poput muzeja i kulturne ali u velikoj meri i učesnici u događajima. To su one ličnosti koje su vodile takve institucije i koje su u njima i za njih radile, a kada je reč o Narodnom muzeju, posebno o Muzeju kneza Pavla, i njegovi dobrotvori i zaštitnici. Svi oni doprineli su tome da Narodni muzej postane pravi simbol kulture Srbije. Nadamo se da ćemo i mi ovom monografijom doprineti tumačenju značaja i značenja tog simbola i razumevanju istorije Narodnog muzeja, te da ćemo biti učesnici u stvaranju novog odnosa i novog senzibiliteta — a senzibilitet je najstručnija mera kulture jednog Društva (Milan Kašanin, Vreme, 6—9. januar 1936). Tatjana Cvjetićanin Iz predgovora Sadržaj: Reč urednika / Tatjana Cvjetićanin Od Muzeja savremene umetnosti do Muzeja kneza Pavla. Aristokratizam, profil visokih vrednosti, politička volja / Irina Subotić Arhitektura Novog dvora i Muzej kneza Pavla / Aleksandar Ignjatović Naziv i ustrojstvo Muzeja kneza Pavla / Lidija Ham-Milovanović Arheološko odeljenje Muzeja kneza Pavla / Veselinka Ninković Muzej kneza Pavla — Srednjovekovno odeljenje / Dubravka Preradović Galerija Muzeja kneza Pavla / Lidija Ham-Milovanović Postavka Istorijskog odeljenja / Ljiljana Čubrić Popis izdanja Muzeja kneza Pavla / Aleksandra Petrović Milan Kašanin kao direktor Muzeja kneza Pavla / Gordana Stanišić Napisi povodom otvaranja Muzeja kneza Pavla iz 1936. godine / priredile Gordana Stanišić i Irina Subotić Knez Pavle Karađorđević — ljubitelj umetnosti / Irina Subotić Literatura / priredile Aleksandra Petrović i Tatjana Cvjetićanin Korišćeni napisi iz novina / priredile Aleksandra Petrović i Tatjana Cvjetićanin Korišćena arhivska građa / priredile Dragana Eremić i Tatjana Cvjetićanin Registar imena / priredila Vesna Kruljac Poreklo ilustracija

Odlično bibliofilsko retko izdanje Sava Sandić Sava Sandic..jpg Datum rođenja 1915. Mesto rođenja Zaječar Kraljevina Srbija Datum smrti 2016. (100/101 god.) Mesto smrti Beograd Srbija Sava Sandić (Zaječar, 1915 — Beograd, 2016) bio je istaknuti i najstariji srpski vajar, koji je preminuo u 102 godini života. Borba za opstanak i život u teškim ratnim i poratnim godinama, u porodici čiji su potomci rano ostali bez roditelja, utemeljili su njegova osnovna životna načela – skromnost, upornost, vedrinu, posvećenost svome pozivu.[1] Prvu u nizu od petnaestak samostalnih izložbi priredio je u Beogradu 1953. Osvojio je niz značajnih nagrada i priznanja, među kojima je i Nagrada ULUPUDS-a za životno delo (1997). U svom stvaralaštvu ostao je veran klasičnim vajarskim koncepcijama i materijalima, u kojima je radio portrete, figure i predstave životinja.[2] Život i karijera[uredi | uredi izvor] Rođen je u Zaječaru 1915. godine u izbeglištvu, tokom Prvog svetskog rata, u porodici koja je rano ostala bez roditelja. Još kao dečak, Sava je pokazao svoju preferenciju za umetnost, a imao je poseban afinitet za plastični dizajn, koji se kasnije pretvorio u svoj životni poziv. U borbi za opstanak, „od nemila do nedraga”, život ga je vrlo rano primorao da se školuje i pripremi za buduću profesiju vajara „u kojoj je manuelnost važna veština”.[1] Od Pina Grasija, velikog majstora zanata, učio je (kao šegrt) u kamenorezačkoj radionici, a u Zanatskoj školi predavao mu je Mihailo Petrov. Kao i najpoznatiji vajari, posebno oni sa područja Balkanskog poluostrva, prvi je savladao zanat, umetničku obradu kamena, a potom je 1933. počeo da se usavršava u studiju poznatog vajara Toma Rosandića, koji je ubrzo postao njegov glavni saradnik.[3] Značajnu ulogu u budućem Sandićevom umetničkom formiranju imao je tečaj crtanja kod Petra Dobrovića i dugogodišnja uloga pomoćnika i učenika u ateljeu vajara Tome Rosandića. Da je Rosandić bio dobar Sandićev učitelj govori podatak da je skulpturu „Igrali se konji vrani” koja se danas nalazi ispred Narodne skupštine, inače Rosandićevo delo iz 1937, tehnički uspešno realizovao Sandić, i time potvrdio naučeno majstorstvo rada i veštine.[1] Jedan od značajnih datuma u njegovom životu je 1939. godina kada je upisao studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, sa već stećenim širokim likovnim obrazovanjem, i 1949. godina kada je primljen u Majstorsku radionicu Tome Rosandića, u kojoj ostao narednih pet godina. Potom je stvarao u sopostvenoj ateljeu, u svom domu koji je izgradio u ulici Vasilija Gaćeše 6 na Senjaku u Beogradu, zajedno sa suprugom, vajarkom Mirom Sandić (1924–2010), sa kojom je imao zajedničku likovnu preokupaciju, pa se kao čest motiv dela i Save i Mire Sandić javlja - materinstvo.[4] Bio je član ULUS-a od 1948. godine, ULUPUDS-a od 1956. godine, i pripadnik grupe „Samostalni” i FIDEM-a. Za redovnog člana Matice srpske izabran je 1995. godine iz kategorije dobrotvora i priložnika.[3] Za života Narodnom muzeju u Beogradu, Sandić je donirao 15 svojih dela, ali i značajne radove drugih umetnika iz porodične kolekcije. Ova ustanova je 2015. godine, u znak zahvalnosti prigodnom izložbom, obeležila 100. rođendan Save Sandića.[3] Umetničko stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Sandićeva estetska načela... najbliža su evropskoj tradiciji figuralne plastike, bliska i njegovom učitelju Rosandiću. Put koji je prešao formirao je Sandićevo uverenje da sve nastaje dugotrajnim radom i krajnjim savladavanjem zanatskih veština, a tek posle toga talenat rađa umetničko delo. U svom radu negovao je figurativnu plastiku, kojoj je ostao veran tokom celokupnog stvaralaštva. Prvu samostalnu izložbu priredio je u Grafičkom kolektivu u Beogradu 1953, a potom je svoj dar i majstorstvo, „bojio ličnim senzibilitetom” i ispoljio u stilizovanim formama vezanim za prirodu i realnost, više od pola veka na samostalnim i desetinuama grupnih izložbi u Beogradu, mnogim gradovima Jugoslavije, kao i u inostranstvu. Svoje radove Sansić je izvodio najviše u bronzi, gipsu, tikovini, orahovom drvetu i kamenu. Predstave portreta, aktova, ženskih figurina, animalističkih skulptura, izvedene su u punoj plastici, bareljefu i na medaljama. U reprezentativne primerke Sandićevog opusa spadaju monumentalne figure „Karijatida“ i „Flora“, izvanredni „Autoportet“, ekspresivni „Asketa“, nežne ženske figurine „Balerina“, „Sedeća devojka“, „Žena sa ogrlicom“.[2] Njegove skulpture krase muzeje i privatne kolekcije, ali i slobodan prostor, poput spomenik palim borcima u Vrdniku (1950), a 1952 i Žablju (1952), na svim kontinentima. Umetnik — darodavac[uredi | uredi izvor] Umetnikova ostvarenja danas se nalaze u poklon kolekcijama u Srbiji, poput one koju je 2008. umetnik darovao Muzeju grada Beograda, i kojom je želeo da ostavi spomen na svoj rad i život u Beogradu, kroz dela koja predstavljaju svojevrstan presek njegovog umetničkog izraza u rasponu od 1950. do 2003. godine. Ili poput one poklonjene Narodnom muzeju u Beogradu, u kojoj je umetnički (i bračni) par Sandić donirao veliki broj svojih dela, ali i značajne radove drugih umetnika iz njihove kolekcije. Ili poput one koju su vajari-Mira i Sava Sandić, učinili izuzetan i neprocenjiv gest - Narodnom muzeju u Kragujevcu, tačnije Istorijsko-umetničkoj zbirci - Zbirci vajarskih radova, sa ukupno 12 svojih radova. Ugovorom 07-739, 17.10.2005. Narodni muzej u Kragujevcu preuzeo je ove radove na čuvanje, Tags: mira sandić