PRIRODNE PROPORCIJE - Branko M.Perak Elementi geometrije,istorije, umetnosti i teorije proporcije mek povez, 157 strana -Elementi geometrije,istorije, umetnosti i teorije proporcije -mek povez, 157 strana Sadržaj: UVOD Zlatni presek SLIKARI ZLATNOG PRESEKA Nove zablude Sistematizacija proporcija Tabela proporcija, formule Čovek i proporcije u prirodi Kako raditi sa proporcijama? Pregled prirodnih proporcija Komentar i prilog arh S. Stanojevića Metar i grčka jedinica GRČKA VIZANTIJA EGIPAT MAJE RIM Kelnska katedrala MESOPOTAMIJA Jedinica mere Činili kiosk Modulor Formati ČOVEK PROPORCIJE I KOSMOS Brojevi Ženski brojevi Protiv fizičke antropologije Nismo sami ZAKLjUČAK Autor LITERATURA STANJE ODLIČNO L.1.ORM. 5

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Humor kao sredstvo realističkog muzičkog jezika u muzici do XIX veka - Marija Koren Bergamo BERGAMO, Marija (rođeno ime Marija Koren, Marija Koren-Bergamo, šifre M.K., M.B.), muzikolog, univerzitetski profesor (r. 28. jula 1937, Celje). Otac Anton Koren, operski pevač i reditelj, majka Ljudmila, rođ. Sapun. Suprug Petar Bergamo, kompozitor. Detinjstvo je provela u Celju i Mariboru, tokom rata porodica je prognana u Guču kod Čačka. Posle Drugog svetskog rata prvo je živela u Ljubljani, pa u Zagrebu. Gimnaziju je pohađala 1948. u Splitu i 1949-52 u Rijeci, 1953-56 gimnaziju u Rijeci i Beogradu (matura 1956). Iste godine završava srednju muzičku školu (četiri godine klavira). U Beogradu je studirala pravo (prvi stepen 1958) i muzikologiju (diploma 1961, magistrirala 1963, objavljeno 1983, 1985). 1963–64 studirala je na konzervatorijumu u Moskvi, a 1973. doktorirala na Filozofskom fakultetu u Ljubljani sa disertacijom Elementi ekspresionističke orijentacije u srpskoj muzici do 1945 (objavljena 1980). 1963–65 zaposlena u Beogradu u Udruženju kompozitora (Savez kompozitora) kao stručni saradnik; istovremeno je predavala istoriju muzike i dizajn u Srednjoj muzičkoj školi Josip Slavenski (1964–69, 1967–69 šef teorijskog odseka). Pripremala je cikluse radio emisija (1965–68) i redovno pisala muzičke kritike za listove Borba (1964–67) i Politika (1970–72). Od 1969. do 1972. godine bila je asistent na Katedri za istoriju muzike Fakulteta muzičke umetnosti (FMU) u Beogradu. Godine 1972. zaposlila se u Beču u renomiranoj muzičkoj kući Universal Edition, prvo kao muzički saradnik, kasnije kao muzički urednik (1974-76) i šef muzičke redakcije (1976-81). Od 1981. predavala je istoriju muzike na Odseku za muzikologiju Filozofskog fakulteta u Ljubljani, kao i estetiku i sociologiju muzike (docent od 1981, vanredni profesor od 1986, redovni profesor od 1996; šef katedre odeljenje 1992-94). Predavala je na univerzitetima u Moskvi (Moskovski konzervatorijum, 1964, 1988), Zagrebu (Akademija za kazališnu umjetnost, 1990; Muzička akademija, 2000) i Gracu (Karl-Franzens-Universitat, 1993). Radila je u raznim strukovnim udruženjima, uključujući i kao član raznih stručnih komisija: Društva kompozitora Srbije (1965–70), Društva slovenačkih kompozitora (od 1983; 1988–90 predsednica verifikacione komisije), Društva kompozitora Slovenije. Skladatelji Hrvatske (od 1990.), Slovenačko muzikološko društvo (član osnivačkog odbora, 1993-96. član Izvršnog odbora) i u Hrvatskom muzikološkom društvu (od 1993.), Hrvatski glazbeni zavod (Hrvatski mežinci zavod), Međunarodnog muzikološkog društva (od 1988) i Slovenačkog društva za estetiku (od 1984). U Ministarstvu kulture Republike Slovenije bila je član (1991–93) i predsednik (1993–95) stručne komisije za muziku za dodelu Prešerenovih nagrada. Naučnim, pedagoškim i stručnim radom uticala je na razvoj i uspostavljanje muzikološke struke u Sloveniji i inostranstvu. Pod uticajem svog prvog uvida u sociologiju muzike tokom postdiplomskih studija na Moskovskom konzervatorijumu, uvela je nove metode muzičkog istraživanja u slovenačku muzikologiju početkom 1980-ih, zasnovane na teorijskim sistemima srodnih disciplina u slovenačkoj muzikologiji. humanističkih nauka (sociologija i estetika muzike). U potrazi za polaznom idejom muzičkog dela i poetikom kompozitora, zanimala ju je interakcija iracionalnog i racionalnog, kao i muzičko-autonomnog i muzičko-funkcionalnog. Između ostalog, bavila se pojmovima: novo, razvojno, avangardno, tradicionalno, pitanjima stila, muzičkih žanrova, vanmuzičkih činilaca muzičkog stvaralaštva, muzičke komunikacije, nacionalnog i transnacionalnog u muzici, identiteta i bila svesna pitanja položaja muzikološke struke između nauke i umetnosti. Pored monografskih radova i brojnih naučnih rasprava, doprinela je i prevodima slovenačke muzikološke struke (sa komentarima i predgovorom) nekih fundamentalnih teorijskih dela kompozitora 20. veka (Igor Stravinski, Feručio Buzoni, Hans Pficner, Arnold Šenberg i njegov krug ). Na srpski je prevela istoriju muzike Vilka Ukmara (1973), knjigu Borisa Jarustovskog o delu Petra Iljiča Čajkovskog (sa ruskog na srpski, 1970), naučne i stručne članke slovenačkih muzikologa na srpski i hrvatski (Zvuk, Muzička kultura, Arti musices). Pripremala radio emisije, pisala muzičke kritike, stručne kritike novih radova, analize, komentare, propratne tekstove za zapise. Napisala je mnoge natuknice za osnovnu slovenačku i stranu stručnu enciklopedijsku literaturu: Enciklopedija Slovenije, Hrvatski leksikon, Musik in Geschichte und Gegenvart i Nev Groveov rečnik muzike i muzičara. Dobitnica je Ordena Danice Hrvatske sa likom Marka Marulića (Zagreb, 2002) i Mantuanijeve nagrade za životno delo Slovenačkog muzikološkog društva (Ljubljana, 2010). Univerzitet u Ljubljani dodelio joj je zvanje profesora emeritusa 2006. godine.

Izdavač: Galerija Matice srpske, Novi Sad Godina izdanja: 1989. Povez: Broširan sa klapnama Format: 24 cm Broj strana: 197 Vrsta građe: Monografija Stanje: Veoma dobro Teodor Ilić - Češljar (Čurug, 1746 — Bačko Petrovo Selo, 1793) bio je srpski slikar i ikonopisac. Teodor je rođen 1746. godine, najverovatnije u Čurugu (Bačka),[1] a umro je 20. novembra 1793. godine u Bačkom Petrovom Selu u 47. godini života. Po drugom izvoru, rođen je u Temišvaru, početkom 1746. godine.[2] Prozvan je sa `Češljar`. U Temišvaru je završio osnovnu školu. Bavio se slikarstvom i slikao je uglavnom ikonostase i portrete. Pretpostavlja se da je slikarstvo učio kod poznatih umetnika u ,Temišvaru i Novom Sadu, gde je živeo oko 1769. godine. Prvi njegovi poznati radovi su: Četiri jevanđelista na zvoniku crkve u Budimu iz 1776. godine, koje je radio sa slikarom Mihaelom Sokolovićem. Po nekim starijim biografima, Češljar se 1786. godine upisao na Bečku slikarsku akademiju. Po Lazaru Nikoliću, pohađao je Češljar bečku Umetničku akademiju do 1789. godine. Usledio je zatim njegov studijski put u Italiju, gde se bavi u Rimu. Iz Italije zaputio se u carsku Rusiju, da bi dublje pronikao u pravoslavni živopis.[3] Prvi ikonostas, prema nekim biografima, radio je 1789. godine za crkvu u Mokrinu; zatim je slikao ikonostase u Velikoj Kikindi 1791. godine, u Staroj Kanjiži 1791. godine i u Bačkom Petrovom Selu od 1792. do 1793. godine, gde je i umro i sahranjen.[4] Žena nekog trgovca `grk Pere` podigla mu je kasnije nadgrobni kamen (spomenik). Ispovedio se starobečejskom parohu Luki Ponjavičkom, koji je tako ostao izvor njegovih biografskih podataka. Posao je ikonopisac inače započeo u srpskoj školi gde je uredio radionicu, a uspeo je da završi preko 20 ikona. Njegov posao (ali i `popravku` ikona) izvršio je ikonopisac Petar Čortanović. Srpsko učeno društvo iz Beograda je pokušavalo 1867-1868. godine da od crkvene opštine u Petrovom Selu izmoli neke Češljarove ikone. Meštanin Uroš Mihajlović je najviše doprineo da se sačuva sećanje na Češljara. Osim toga, ne zna se kada, naslikao je nekoliko ikona za donju crkvu u Sremskim Karlovcima i ikonostas manastira Kovilja u Bačkoj, koji je stradao u Velikoj buni 1848. godine. Prema navodima iz literature i biografima Teodora Ilića Češljara, on je bio sjajan kolorist, izvanredno invetivan u komponovanju. Nije uvek slikao u duhu baroka, kao ostali njegovi savremenici, već naginje mekim i nežnim bojama, svilastoj fakturi lazurnom slikanju, kao majstori francuskog rokokoa. Danas se ne zna pouzdano koje je sve potrete slikao Teodor Ilić Češljar, ali je sigurno da je naslikao portret Pavla Avakumovića, potpisan i datiran iz 1789. godine, portret nepoznatog sveštenika (Narodni muzej u Beogradu), veliki portret Jovan Jovanovića Šakabente iz 1787. godine (Muzej u Vršcu), veći broj crkvenih velikodostojnika (Crkveni muzej u Beogradu) i takođe portret Jovana Jovanovića Šakabente (Vladičin dvor u Novom Sadu), koji se doduše prepisuje Jakovu Orfelinu. Na ovim portretima Češljar se dokazuje kao majstor crteža, takođe senzibilan i istančan kolorist kao i na ikonama, s izuzetkom portreta Jovana Šakabente, koji je u izvesnoj meri hladan i konvecionalan. Češljar se ogleda u kompozicijama. Čuvena je Mučennja svete Varvare koju je slikao 1785. godine, za unijatskog episkopa u Velikom Varadu. Na ovom platnu ima mnogo sećanja na venecijanske dekorativne slikare, ali još više na prve pokušaje uzdržanog, racionalističkog francuskog klasicizma. Mnogo su više u intencijama venecijanskog slikarstva dve velike zidne slike u crkvi u Velikoj Kikindi: Tajna Večera i Hristos u slavi, remek-dela srpskoga baroknog slikarstva vanredno komponovano toplo i sočno u boji, izvrsno postaljena u prostor. Češljar nesumnjivo spada među najveće slikare srpskog baroka. Ima sigurno crtačko znanje, zna da komponuje, inventivan je i ne ponavlja se, kao što je to bio tada čest običaj kod slikara ikonostasta barkonog pravca. Njegova paleta je topla i nežna, najčešće u ružičastoj ili oker gami, sa bogatim prelivima i valerskim rešenjima. Njegove slike, izvedene obično sa lazurama, prožete su finom, iskričavom svetlošću u kojoj senke deluju prozračno i lako. Po slikarskom postupku i inspiraciji, a naročito po svom koloritu, Češljar je blizak slikarstvu francuskog rokoka.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Multimedijalni centar Led Art - Novi Sad, 2004. god. Broširan povez, 28 cm. 255 str. Kunstdruk, ilustrovano Deset godina umetničkog rada Led Arta i doslednih incidenata na srpskom umetničkom tlu, obeleženo je juče u Medija centru promocijom budućeg udžbenika nedavne istorije, monografijom „ Led Art - Dokumenti vremena 1993-2003“ . Najavljujući ovako pomenuti događaj, Darka Radosavljević - izvršni direktor galerije Remont, podsetila je da je sve počelo u maju 1993. sa hladnjačom ispred Doma omladine. Slikar Nikola Džafo bio je inicijator ovog umetničkog pokreta. „ Pitanje u tim vremenima bilo je ostati ili otići“ , rekao je Džafo, „ a ako ostanemo, pitanje je bilo da li da radimo ili ne. Ostali smo i odlučili da radimo i to upotrebivši najtvrđu metaforu - led sa svim svojim značenjima - hibernacije, eutanazije. . . Počeli smo da verujemo u utopiju i to se nastavilo do danas“ . Dragoslav Krnajski kao jedan od umetnika Led Arta, njegov značaj video je u tome što je pružio šansu da se adekvatnije i efikasnije reaguje na ono što se zbivalo oko nas, jer ono što se moglo videti u galerijama nije imalo veze sa tim, isatakao je Krnajski, pa su stoga akcije Led Arta i bile izmeštene iz galerijskog prostora. Miško Šuvaković - teoretičar umetnosti, koji je dosledno pratio rad Led Arta, istakao je da je upravo ovaj pokret shvatio da živimo u epohi posle umetnosti, kada određene kulturalne prekse i produkcije preuzimaju elemente društvenog, javnog života i upotrebljavaju ih u svojim radovima. Pored Leda Artovaca i grupa Magnet bila je ta koja je koristila kulturu kao resurs. Bila je to umetnost simptoma kojom je pokazivano na mesto na kom društevni totalitet klizi, istakao je Šuvaković, ujedno i jedina kritička umetnost čije su nam odsustvo u to vreme zamerali strani kritičari. Led Art je zapravo završen pre dve-tri godine, rekao je Džafo na kraju, on je postao novosadska lokalna grupa koja se institucionalizovala. Otvorili su i ART kliniku, duhovito je dodao, namenjenu umetnicima, ljudima kojima je poljuljan dignitet na ovim prostorima. Danas, 11.11.2004; Strana: 23

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Svetovi - Novi Sad, 2000. god. Tvrd povez, 20X21 cm. 192 str. Ilustrovano Dvojezično izdanje na srpskom i engleskom jeziku. Ratko Gikić (Maćedonci, kod Medveđe, 1944. - Sremski Karlovci, 2004.) Diplomrao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, vajarski odsek. Član ULUS-a od 1970. Član `Majske grupe ` (Radovanović, Denković, Gikić, Marinkov) Bio profesor u Gimnaziji u Sremskim Karlovcima od 1972. godine. Učestvovao na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a samostalno: Novi Sad (1970, 1973, 1976, 1977, 1980, 1985, 1990,1991, 1993); Sremski Karlovci (1970, 1972, 1978, 1985, 1990, 1995); Vrbas (1970); Brčko,BIH (1972); Bečej (1976); Senta (1976); Rovinj (1977); Priština (1977); Sremska Kamenica (1978); Apatin (1979); Niš (1979); Prijepolje (1980); Sarajevo (1982); Beograd (1985, 1987); Beočin (1987); Slavonski Brod (1989). Nagrade: prva nagrada za skulpturu na izložbi studenata Beogradskog univerziteta, Beograd (1970); otkupna nagrada grada Beograda (1971); specilajna nagrada livnice Plastika na Oktobarskom salonu, Beograd (1975); otkupna nagrada Doma JNA, Beograd (1975); otkupna nagrada galerije Jugoslovenskog portreta, Tuzla (1979). Živeo u Sremskim Karlovcima. Slobodan Bodulić (Čačak, 1945.) Diplomirao i magistrirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Član ULUS-a i ULUV-a od 1972. godine. Izlagao na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a samstalno: Novi Sad (1970, 1971, 1972, 1978, 1983, 1988, 1993 - tri puta,1994 - tri puta, 1995, 1999, 2000); Beograd (1985); Sombor (1986); Aranđelovac (1990); Lazarevac (1994); Zemun (1994); Pančevo (1999). Bavi se pedagoškim radom. Nagrade: Nagrada za pedagoški rad na XIV pokrajinskoj izložbi ,Vizuelne komunikacije, (1978); nagrada za skulpturu na prolećnoj izložbi, Novi Sad (1981); posebno priznanje na izložbi likovnih pedagoga Vojvodine, Novi Sad (1986); Nagrada Spomen zbirke Pavla Beljanskog, Novi Sad (1989); diploma zaslužni pedagoga Jugoslavije, Beograd (1989); nagrada za skulpturu na XXXIX prolećnoj izložbi ULUV-a, Novi Sad (1990). Živi u Novom Sadu. Radomir Dabetić rođen je u Novom Sadu 1949. godine. Po obrazovanju je diplomirani profesor književnosti i srpskog jezika. Radio je najpre kao profesor srpskog jezika u Karlovačkoj gimnaziji. Od 1981. godine predaje u Srednjoj mašinskoj školi u Novom Sadu, kasnije postaje zamenik direktora, a od 1998. do 2001. godine bio je direktor škole. Između 2005. i 2007. godine bio je načelnik Gradske uprave za obrazovanje. Od 2012. do 2014. obavljao je funkciju člana Gradskog veća Novog Sada zaduženog za obrazovanje. U periodu 2003-2006. bio je predavač u Novosadskoj novinarskoj školi. Dabetić je autor nekoliko knjiga.

T14) Наслов: Ђузепе Верди- Набуко. Опера у 4 чина. Либрето Темистокла Солера Приредио: Душан Миладиновић Издавач: Народно Позориште Београд. Година издања: отприлике 70 их или 80 их ХХ века. Број страна: 40. Стање: Одлично.Kњига је унутра као нова. Споља су пожутеле странице на корици од стајања. Књига је јако стара али изузетно очувана. Види слике. Јако редак примерак чувеног Душана Миладиновића. О прериђивачу: Душан Миладиновић један од великана наше али и светске музичке сцене, Рођен 20. фебруара 1924 године. Маестро Миладиновић био је диригент међународног угледа, композитор и професор Музичке академије у Београду, као и дугогодишњи диригент и директор Опере Народног позоришта у Београду. Клавирски је сарадник од 1961. до 1964. Оснивач је Каирске филхармоније. Био је и шеф хора Београдски мадригалисти, коме је као први диригент у историји дириговао 1970. године у Ватикану, пред папом Павлом ВИ, дела српске духовне културе. Био је и један од ретких диригената у свету који су дириговали по многима најкомпликованију оперску партитуру – Турандот, и то напамет, без партитуре на диригентском столу (БЕМУС, 1975). Године 1982. опет је са својим хором Београдски мадригалисти, први пут после Октобарске револуције, у Совјетском Савезу извео једну православну литургију, и то, наравно, Мокрањчеву. Иако последњих година није живео и радио у нашој земљи, оставио је дубок и неизбрисив траг и његов допринос развоју наше културе без сумње је немерљив. Маесто Душан Миладиновић био је један од ретких, ако не и једини, који је у тешким временима једноумља јавно подржавао и дириговао дела православне музичке културе, у тренуцима када је то, у најмању руку, било ризично и веома храбро. Био је човек изузетне музичке меморије, лаког и сигурног диригентског геста. Оперска и концертна дела изводио је с невероватном лакоћом и осећањем за стил. Његова гостовања широм света, пре свега као музичког педагога а потом као диригента, веома су допринела поштовању наше музичке културе, посебно српске духовне музике, и креирању праве слике и исправног мишљења о нашој земљи и народу уопште. За многе доприносе нашој култури одликован је и Орденом Светог Саве Првог реда који је примио из руку српског патријарха Павла. Влада Србије донела је решење о додели националне пензије маестру Душану Миладиновићу, посебно признање за врхунски допринос националној култури, коју, нажалост, овај уметник није дочекао. Душан Миладиновић, преминуо је 30. децембра 2007. године у Линцу (Аустрија). Сахрана Душана Миладиновића обављена је достојанствено, уз највише почасти, 4. јануара 2008. године на Новом гробљу у Београду, у Алеји великана.

MIRA BANJAC POZORIŠTE Šifra artikla: 269704 Isbn: 9788690244743 Autor : Zoran Maksimović Izdavač : UDRUŽENJE DRAMSKIH UMETNIKA SRBIJE Monografija je interesantna, odlično koncipirana i u odnosu na monografije posvećene prethodnim dobitnicima "Dobričinog prstena" razlikuje se po osavremenjenom dizajnu za koji je zaslužan Nenad Bogdanović. "Svi dobitnici "Dobričinog prstena" su veličine samim tim što su dobili ovo priznanje. Ali,... Detaljnije Monografija je interesantna, odlično koncipirana i u odnosu na monografije posvećene prethodnim dobitnicima "Dobričinog prstena" razlikuje se po osavremenjenom dizajnu za koji je zaslužan Nenad Bogdanović. "Svi dobitnici "Dobričinog prstena" su veličine samim tim što su dobili ovo priznanje. Ali, svako od njih je, pre svega, ličnost, tako da sam se priređujući knjigu rukovodio Mirinom ličnošću. Želeo sam da knjiga što više govori o njoj, da bude ona, da ima dušu i da bude životna. Ljude koji su pisali tekstove za knjigu upućivao sam da Miru sagledaju iz svog ugla: iz ugla iz kog je najbolje poznaju, a da se pri tome neke stvari ne ponavljaju u više tekstova" - kaže Zoran Maksimović, priređivač monografije. Monografija sadrži dvanaest poglavlja kroz koja je čuvena glumica predstavljena kao pozorišno, rediteljsko, filmsko, radijsko, televizijsko i pedagoško lice, ali kao "prvo lice jednine". Predstavljanje svih lica Mire Banjac počinje malim esejom o njoj, koji je napisao Zoran Maksimović i kroz koji on govori kako Miru doživljava kao glumicu. Naravno, monografija sadrži i popis njenih uloga (na filmu i u pozorištu i radio dramama), pozorišnih režija, televizijskih emisija, nagrada i priznanja, a tu su i izvodi iz kritika... Mladom teatrologu Maksimoviću pomagali su saradnici, a odazvao se i veliki broj Mirinih kolega i prijatelja da napiše priloge o njoj. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POZORIŠTE Autor Zoran Maksimović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač UDRUŽENJE DRAMSKIH UMETNIKA SRBIJE Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2002 Format 17x24 Strana 383 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Konjović iz prikrajka / Milenko Popić MILAN KONJOVIC Sombor 2012. Mek povez, ilustrovano, format 21×21 cm, 410 strana. -knjiga je veoma dobro očuvana. ima posveta na najavnoj stranici ,par zutih flekica na prvoj stranici retko / „Može se reći da se takva knjiga, ostvarena delom u samoj blizini slikareve svakodnevice, i te kako očekivala. I odmah da kažem: svrstala se u onu grupu svedoćanstava koje je uslovio Dragoslav Đorđević — ništa ne propuštati, svakog dana beležiti, ne odmah revnosno tumačiti, ostvarivati pasijans takozvanih slučajnosti u vezi koja je i te kako kauzalna, moćna, jedinstvena po mnogo čemu. (...) Dobro stoji blizini monografija Miroslava Josića Đorđevića: nesvakidašnje skromna, zlopamtilo malih stvari. ” Dr Draško Ređep „Rukopis `Konjović iz prikrajka` je prepun tananih opservacija,jetkih komentara, suptilnih analiza, opaski, fraza i maksima izgovorenih u hodu, proznih minijatura i slika, a najviše podataka koji svedoče ili govore o dnevnim zbivanjima u jednoj Galeriji i trajanju jednog umetnika. Tu prolaze poznati i nepoznati, važni i nevažni, nadmeni i oholi, duhoviti i sumorni ljudi, a ruka autora dnevnika zapisuje njihove reči, gestove i tumačenja. Sam autor je često negde po strani od zbivanja, kao slučajno prisutan svedok. On prati, pamti i slaže,” Miroslav Josić Višnjić „Dve stare somborske familije su večito bile u vezi, u prepletu događaja iz somborske prošlosti: Popićev otac Boža radio je u advokatskoj kancelariji kod Konjovićevog oca Davida - baš kao što je Milenko Popić bio zaposlen u Galeriji Milana Ta činjenica tiho „lebdi” nad čitavim tekstom - dajući dnevniku o Konjoviću — roman sijersku atmosferu. Na kraju valja zaključiti - Konjović iz prikrajka Milenka Popića je odista vredno delo. Pisana u dnevničkoj formi, knjiga je puna fragmenata koji se, logikom i dijalektikom spontanih događanja, sintetišu u razumljiv sklop celovite priče prepune dragocenih dokumentarističkih podataka, u zapis ispunjen mislima jednog odista velikog umetnika — Milana Konjovića. Ali i pisca — Milenka Popića.” Sava Stepanov „Značajna i retka je preciznost kojom Popić beleži naizgled beznačajne sitnice (cenu galerijske ulaznice, visinu svoje plate, prihode Milana Konjovića i porez na taj prihod i dr.), koje bez nepotrebnih komentara i objašnjenja rečito govore o prilikama i vrednosnim odnosima vremena. Iako je u tekstu centralna figura zasigurno Milan Konjović, on pruža otkrivačke podatke i o brojnim drugim ličnostima kulturnog i društvenog života (Herceg Janoš, Mira Trailović, Miroslav Josić Višnjić, Miodrag B. Protić, Ivo Eterović i dr.), koji se već citiraju i koriste (na primer Miodrag B. Protić u svojoj autobiografskoj knjizi `Nojeva barka`). Popiću je tokom beleženja uspelo da ostane u `prikrajku`, u smislu nenametanja svog jezika i stila kada je reč o dijalozima aktera. ” Irma Lang (veliki beli ormar)

Poput drugih evropskih zemalja, i Srbija je imala instituciju dvorskih fotografa, koji su radili za kraljevsku porodicu i time stekli posebna priznanja i počasti. Titulu „knjaževskog srbskog fotografa“ prvi je dobio A. Stojanović, a zatim je 1876. godine tu titulu je poneo i Nikola Štokman, potom i Petar Jovanović koji je imao svoj atelje u Novom Sadu do 1872. godine. Nakon njega, prestižnu titulu „dvorski fotograf“, ali sada kraljevski, dobio je Lazar Lecter iz Temišvara, koji je oko 1870. godine otvorio atelje u Beogradu, a kasnije je sa svojim sinovima otvorio i filijalu u Nišu. Nikola Lekić iz Pančeva takođe je dobio titulu „dvorski fotograf“, kao i V. Danilović, koji je preuzeo atelje Petra Jovanovića. Pred kraj 19. veka, Milan Jovanović je stekao titulu dvorskog fotografa Obrenovića i zadržao ju je i nakon promene dinastije. U unutrašnjosti Srbije, pored P. Aranđelovića u Nišu, titulu dvorskog fotografa imao je i fotograf M. L. Lazarević u Valjevu. Ovi dvorski fotografi su se isticali visokim kvalitetom svoga rada i izuzetnom veštinom u „portretisanju srpske onovremene elite“. Njihove fotografije su bile tražene i cenjene u visokim društvenim krugovima. Knjigu je priredila Laura Barna. 24 cm, 110 str.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Veliko interesovanje tokom 30 FEST-a izazvala je knjiga `FEST, odbrojavanje` renomiranog književnog kritičara Milana Vlajčića. U knjizi sa podnaslovom `Subjektivna šetnja kroz tridesetak godina beogradskog festivala` Milan Vlajčić između ostalog piše : `Shvatio sam da bi o FEST-u mogla da se napiše knjižurina sa hiljadu stranica. Ali ja sam imao zadati prostor, nešto dana za sređivanje beležaka i čvrsto obećanje samom sebi da ovaj `lični dnevnik` ne sme da zaliči na telefonski imenik`. Prenosimo odlomak iz knjige. ``Od prvog FEST-a protekle su tri decenije i danas je za mnoge naše naraštaje festovsko iskustvo povlastica kakvu nisu uživali žitelji i filmski manijaci mnogih evropskih metropola. To je osnovna, nepobitna činjenica, sve ostalo su nijanse. Oni koji danas imaju manje od 40 godina navikavani su na FEST kao na svakodnvenu životnu činjenicu kao što su voda, struja, radio i TV. Oni koji, samo zaslugom svoje krštenice, pamte kako je rođen FEST, znaju da je reč o srećnom sticaju okolnosti, o udruženom naporu desetak novinara, filmskih kritičara i kulturnih radnika, pa i o blagoslovu nekih uticajnih političara bez kojeg bi se sve pretvorilo u puste snove. Prvi FEST, sa radnim naslovom `Hrabri novi svet` , što je pozajmica iz naslova apokaliptičkog antiutopijskog romana Oldosa Hakslija , održan je od 8. do 16. januara 1971. Godinu dana ranije filmski kritičar našeg najstarijeg dnevnog lista `Politika` Milutin Čolić osmislio je reprizu inostranih filmova, koja je naišla na izvanredan odjek filmskog gledališta. U razgovoru s potpredsednikom grada Milanom Vukosom iskovana je zamisao o međunarodnom filmskom festivalu. Rođen je FEST, a umetnički direktor i selektor Milutin Čolić imao je dovoljno hrabrosti, u trenu kad je već kretala ideološka hajka na ono najbolje što je postojalo u našem filmu, da uz sebe zadrži predsednika Saveta Aleksandra Sašu Petrovića i selektora specijalnog noćnog programa `Konfrontacije` Dušana Makavejeva, koji će ubrzo, zbog hajke na jugoslovenski filmski `crni talas`, morati da napusti zemlju. Nova filmska svetkovina prihvaćena je iznad svih očekivanja: karte su planule preko noći, tapkaroši su se vratili pred bioskopske kapije, a u metežu za ponoćne projekcije šokantnih dela iz programa `Konfrontacije` polomljena su ulazna vrata Doma sindikata. Prvi FEST su kao ideju svesrdno potpomogli naši uvoznici-distributeri, jer je prethodnih godina, pod naletom televizijske pomame, drastično opadala posećenost bioskopa. FEST je bioskopskom životu filma ulio novu snagu. FEST je za ovih 30-tak godina obavio veliki kulturološki i obrazovni zadatak, filmski horizonti prošireni su na sve strane. Za FEST uvek ima novih povoda i izazova. Nekoliko hiljada filmova sa svih strana sveta i više od stotinu najznačajnijih autorskih imena i filmskih veličina učinili su da Beograd bude na kulturnoj mapi sveta primećen i zapamćen.`

MALA FENOMENOLOGIJA FOTOGRAFIJE FOTOGRAFIJA Šifra artikla: 375007 Isbn: 9788662634481 Autor : Novica Milić Izdavač : AKADEMSKA KNJIGA "Opis: Knjiga, u 13 kraćih poglavlja i sa 50 fotografija kao ilustracija, polazi iz ličnog iskustva bavljenja fotografijom tokom više decenija. Kao esej ona je pokušaj da se fotografija razume i iza onoga što predstavlja, da se otkrije „slik“ s onu stranu „snimka“, što će reći da se fenomenološk... Detaljnije "Opis: Knjiga, u 13 kraćih poglavlja i sa 50 fotografija kao ilustracija, polazi iz ličnog iskustva bavljenja fotografijom tokom više decenija. Kao esej ona je pokušaj da se fotografija razume i iza onoga što predstavlja, da se otkrije „slik“ s onu stranu „snimka“, što će reći da se fenomenološki opiše. Sama priroda fotografije je fantazmatska, ili fantomska („utvarna“), jer je „dar svetlosti“ koja se javlja u senkama od kojih se sastoji površina svakog snimka. Pored upućivanja na velike fotografe iz istorije – Anrija Kartije-Bresona, Jozefa Kudelke, Daida Morijame, uz ostale, knjiga se posebno bavi teorijskim postavkama Rolana Barta, Valtera Benjamina, Eduarda Kadave, Žan-Lika Nansija. O autoru: Diplomirao na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu 1982. godine; magistrirao radom “Književna shvatanja Pola de Mana i teorija dekonstrukcije” 1987. godine na istom fakultetu, doktorirao tezom “Teorijski problemi čitanja kao osnove modernog shvatranja književnosti” 2001. godine na istom fakultetu. Između 1984. i 2001. godine radio kao naučni istraživač na Projektu za teoriju Instituta za književnost i umetnost u Beogradu; od 2001. do 2007. godina kao vanredni profesor na Filološkom fakultezu (Katedra za opštu književnost i teoriju književnosti), a od 2007. godine kao redovni profesor semilogije medija na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum u Beogradu. Objavljene knjige: “Antinomije kritike” (1982), “Slučaj Niče” (1997), “ABC dekonstrukcije” (1998), “Ljuba ili o etici” (1999), “Predavanja o čitanju” (2000), “Pesništa: Prilozi pesničkoj ontologiji Martina Hajdegera” (2001), “Moderno shvatanje književnosti” (2002), “Istina apokalipse: Filozofija i pesništvo na ‘posldednjem sudu'” (2003), “Šta je teorija” (2006), “Od znaka do smisla” (2007). Predavao u Sjedinjenim američkim državama (Yale University) i Velikoj Britaniji (Sheffield University)." Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija FOTOGRAFIJA Autor Novica Milić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač AKADEMSKA KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2023 Format 14,8u00d721 Strana 106 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Norbert Stéphane Jean-Marie Dufourcq (21. rujna 1904. - 19. prosinca 1990.) bio je francuski orguljaš, glazbeni pedagog, muzikolog i muzikograf. Biografija Norbert Dufourcq rođen je 1904. u Saint-Jean-de-Brayeu u departmanu Loiret u Francuskoj. Roditelji su mu bili povjesničar Albert Dufourcq koji je radio kao profesor na Sveučilištu u Bordeauxu i Madeleine Dufourcq, rođena Prot. Njegov djed po majci, Paul Prot, bio je vlasnik Parfums Lubin. Bio je treće od šestero djece. Ime je dobio po svom djedu po ocu, Bernard-Norbert Dufourcq. Školovan na École des chartes i doktor književnosti te arhivist/paleograf, Norbert Dufourcq ipak se posvetio glazbi. Orguljaš amater (učenik Andréa Marchala), služio je kao titularni orguljaš crkve Saint-Merri u Parizu od 1923. do svoje smrti. Orgulje Clicquot/Cavaillé-Coll restaurirala je tvrtka Gonzalez [fr] u neoklasičnoj estetici [fr] pod vodstvom svog vlasnika između 1946. i 1947. Instrumentu su dodani mnogi graničnici. Profesor povijesti glazbe na Conservatoire de Paris od 1941. do 1975. i muzikologije na École normale de musique de Paris između 1958. i 1963., također je bio autor brojnih članaka i knjiga o glazbi općenito, posebno o orguljama i čembalu. ; Štoviše, osnovao je časopis Recherches sur la musique française classique [1], koji je nastavio Marcelle Benoît.[2] Pedagogija Godine 1946. sudjelovao je u kolektivnom radu pod naslovom La Musique des origines à nos jours.[3] U suradnji s muzikolozima kao što je Solange Corbin de Mangoux.[4] Bio je entuzijast za orgulje od mladosti, bio je suosnivač s Bérengerom de Miramon Fitz-Jamesom Association des amis de l’orgue [5] od 1926. do 1927. i služio je kao njegov glavni tajnik. Osnovao je i časopis L’Orgue, gdje je često pisao izražavajući svoje ideje o povijesnosti francuskih klasičnih orgulja. Osim toga, Dufourcq je također bio odgovoran za restituciju i objavljivanje u modernom izdanju klasične francuske orguljske glazbe kao što su livres d`orgue Guillaume-Gabriela Niversa, Gillesa Julliena, Nicolasa Lebèguea, Louis-Antoinea Dornela, Alexandrea Boëlyja, Michela Correttea, kao i kao rukopis Mathieua Lanesa; kao i kontroverzna ponovna izgradnja orgulja katedrale Auch u kojoj je uništena velika količina povijesnog cjevovoda iz 17. stoljeća, te elektrifikacija instrumenta za praćenje instrumenta. Dufourcq je bio predsjednik francuskog udruženja muzikologa Société française de musicologie od 1955. do 1958. [6]. Njegov arhiv Commission des orgues čuva se u arhivu grada Pariza, Papiers Norbert Dufourcq, 1933–1984, Cotes: D70Z 1 à 10, référence de l’instrument de recherche: VII.2.3. Osobni život Dan prije svog 22. rođendana 1926. oženio se povjesničarkom Odette Latron (1904.-1994.). Dufourcq je imao petero djece, od kojih je jedan bio diplomat Bertrand Dufourcq; koji je bio otac poslovnog čovjeka Nicolasa Dufourcqa. Umro je 19. prosinca 1990. U njegovu spomen u pariškoj crkvi Saint-Sulpice održana je jednostavna sprovodna služba, sukladno njegovoj oporuci. Nakon toga je pokopan na groblju Montmartre.

Izdavač: Udruženje Ženske studije i istraživanja, Novi Sad Godina izdanja: 2019. Povez: Broširan Format: 22 cm Broj strana: 212 Stanje: Veoma dobro - Odlično После “Балета”, “”55 година Балетске школе”, “Поглед у назад” и монографије посвећене примабалерини Ерики Марјаш, Свенка Савић је одлучила да у књигу преточи и животни и професионални пут брачног и уметничког пара Миленковић. Представљајући историјску димензију раста Балета СНП Свенка Савић се, по њеним речима, одлучила да основни критеријум буде иновација појединаца. Издвајајући основне покушаје иновирања у Балету СНП она је истакла периоде рада Ике Отрина, Бориса Тонина, Наде Кокотовић и Форума за нови плес. У оквиру тог општијег процеса посматрала је индивидуални професионални и животни раст Жарка Миленковића (1928) као балетског играча, кореографа, инспицијента, шефа Балета и оно што се мало зна балетског критичара и Мирјане Матић (1934 - 2017) играчице и педагога у Балетској школи. Свенка Савић указује да је Жарко Миленковић уносио новине у репертоар, пре свега дечијих балета, а Мирјана Матић је уносила иновације у педагошком раду у оквиру предмета дуетна игра. Обоје су радили у оквиру исте основне парадигме класичног балетског наслеђа руске редакције, како је то поставила Марина Олењина оснивањем Балета СНП 1950. у којој су они били прва генерација играча. Уз животне приче сваког од њих и професионалну каријеру представљене у форми интервјуа, књига обилује и подацима из медијских извора, а доноси и низ балетских критика Жарка Миленковића.

Rahela Ferari — Teatron (Časopis za pozorišnu istoriju i teatrologiju, broj 69/70/71) Beograd 1990. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, format 21×23 cm, 132 strane. Knjiga je odlično očuvana. Sadržaj: Odluka Žirija o dodeli nagrade „Dobričin prsten” Raheli Ferari Rahela Ferari: Zahvalna beseda I RAHELA FERARI O SEBI Miloš Jevtić: Razgovor s Rahelom Ferari, januar 1976 Feliks Pašić: Sa Rahelom Ferari, avgust 1987. i septembar 1987 M.M.: Najdraža uloga Rahele Ferari, 1961. Vladislav Urban: Sveje počelo sa perunikom, 1970. D. Adamović: Ko hoće da je mrvica?, 1975. Stevan Stanić: Dubina običnosti, 1986. II KRITIČARI O RAHELI FERARI Petar Marjanović: Rahela Ferari Velibor Gligorić: Originalnost i samosvojnost glume Rahele Ferari Miroslav Belović: Umetnost preobražavanja Rahele Ferari Milosav Mirković: Sazvežđe Rahele Ferari Jovan Ćirilov: Rahela danas Risto Vitanov: Trajnost glumačkog prisustva III PRILOZI ZA PORTRET RAHELE FERARI Borislav Mihajlović: Rahela Ferari kao Aksinja u „Jegoru Buličovu”, 1951 Olga Božičković: Portret Rahele Ferari, 1959 Milosav Mirković: Nušićeva Rahela, 1965 Vojislav M. Jovanović Marambo: Pismo Raheli Ferari, 1967 Branko Ciga Milenković: To što je ona radila nema cenu, 1986. Dara Čalenić: Mlađa glumica starijoj IV DOKUMENTA Nagrade i priznanja Raheli Ferari Čestitke povodom dodele „Dobričinog prstena” Vera Vasilić — Dragana Čolić: Popis uloga Rahele Ferari Dragana Čolić: Filmovi i TV drame Rahele Ferari Vera Vasilić — Dragana Čolić: Selektivna bibliografija o Raheli Ferari

Urednik: Zorica Civrić Povez: tvrd Br. strana: 107 Format: 20x20,5 Kolor fotografije, štampano na kunstdruku! Povodom 120 godina elektrifikacije u Srbiji. Godinom početka elektrifikacije smatra se 1893, kada je 23. septembra / 5. oktobra počela da radi prva javna električna centrala u Srbiji – termocentrala na Dorćolu, u Beogradu. Tokom četrdeset godina rada, prateći razvoj grada, ova prva centrala je doživela brojne promene u proširenju opreme za proizvodnju električne energije, što je dovelo i do izgradnje nove zgrade 1928. U ovoj zgradi danas se nalazi Muzej nauke i tehnike. Knjiga sadrži tri celine. Kroz prvu celinu prati se tok elektrifikacije koji nije tekao ravnomerno usled različitih istorijskih okolnosti u kojima su se razni krajevi zemlje razvijali. Sve do sredine dvadesetih godina 20. veka električne centrale su uglavnom radile u večernjim časovima leti, a zimi i u ranijim jutarnjim satima - „od sumraka do svitanja“. Do 1931. elektrificirani su gotovo svi gradovi, a do 1945. i skoro sve veće varošice. Nova etapa, kojoj je posvećen drugi, počela je po završetku Drugog svetskog rata. Nastala je u doba u kome je bitno promenjena tehnologija, zahvaljujući kojoj je elektrifikacija zemlje i dovršena početkom osamdesetih godina 20. veka. U trećem delu predstavljeno je naše naučno i industrijsko nasleđe u kontekstu obnovljivih izvora energije, malih hidroelektrana, kao i energije sunca i vetra. Naše male hidroelektrane su nit koja povezuje savremenu energetiku sa njenim začecima oličenim u Teslinom polifaznom sistemu, čiju je primenu u Srbiji podstakao Đorđe Stanojević.

Naslov: Matrakçı Nasuh - 16.Yüzyıl Dahisi - 16th century genius - Genije 16. veka Izdavač: Turski nacionalni komitet za UNESCO Pismo: latinica Br. strana: 131 ; bogato ilustr. Format: 26,5 x 18cm Povez: meki Knjiga - katalog - je u celosti (listovi, povez, korice) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, dopisivanja, obeležavanja, `magarećih ušiju` i sl., kao novi su i odlično su povezani međusobno i sa koricama. Luksuzno opremljen katalog, štampan na sjajnom papiru i obogaćen mnogobrojnim ilustracijama u boji. Tekst i na turskom i na engleskom jeziku. S unutrašnje strane zadnje strane korica u jednom džepu se nalazi lepa razglednica na kojoj je prikazana minijatura Matrakči Nasuha, a u drugom poštanska markica izdata povodom 450 godina od njegove smrti. Katalog sa izložbe Matrakči Nasuh - genije 16. veka koja je predstavljena i u Beogradu u Etnografskom muzeju 2015. godine. Matrakči Nasuh kao minijaturista predstavljen je sa svojih 30 putopisnih minijatura koje su prenete na keramičke ploče u formi identičnoj sa originalom. On je prezentovan i kao kaligraf i pisac pa se mogu videti odabrani stihovi i deset citata iz takozvane table „Divani”. Svestrani Matrakči Nasuh rođen je u 16. veku, najverovatnije u Visokom. Školovao se i radio na dvorovima nekoliko osmanskih sultana, u zlatno doba Osmanskog carstva. Upamćen je i po tome što je izmislio vojničku igru na poligonu zvanu „matrak”, što na turskom znači zadivljujući. Ona na neki način simulira bitku, a po toj igri Nasuh je dobio nadimak Matrakči. Obeležavanje 450 godina od njegove smrti našlo se na Uneskovom kalendaru dešavanja za 2014. godinu. Naročito je bio poznat po tome što je u toku svojih putovanja kroz Osmansku državu pomno beležio, kao istoričar i kartograf, sve ono na šta je, na svojim pohodima i ekspedicijama nailazila carska vojska. Dekretom iz 1529. sultan Sulejman Veličanstveni proglasio ga je za glavnog vezira u sferi umeća ratovanja. Živeo je za vreme dva najjača padišaha Osmanske države: sultana Javuza Selima i sultana Sulejmana Veličanstvenog i obojica su ga cenila zbog njegovog talenta i mudrosti. Neka od njegovih dela preneta su na platno u savremenoj interpretaciji, tako da je Matrakči istovremeno slikar, matematičar i musketar, predstavljen kroz ukupno 41 umetničko delo u izradi 12 žena umetnica. Izložba je održana u Rimu, Parizu, Beču, Istambulu, Ankari, Tokiju, NJujorku i u Budimpešti. O ovom svestranom naučniku i umetniku rođenom na našim prostorima možete da pročitate i ovde: https://bs.wikipedia.org/wiki/Nasuh_Matrak%C4%8Dija Nasuh Matrakčija, poznat i kao Nasuh el-Silahi (bosanski: Mačevalac), bio je Bošnjak u službi Osmanlijskog Carstva, polimat, matematičar, učitelj, historičar, geograf, kartograf, majstor mačevanja, navigator, izumitelj, slikar, poljoprivrednik i minijaturist. U turskim izvorima navodi se kao Nasuh bin Karagöz bin Abdullah el-Visokavi el-Bosnavî. Izumitelj je borilačke vještine matraka. Obrazovanje je stekao u Istanbulu, a kasnije je služio nekoliko sultana i postao predavač u školi Enderun... Pogledajte i ostale knjige iz oblasti slikarstvo koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=361&fv=94365&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi minijatura, kaligrafija

ĐORĐE KRSTIĆ - Miodrag Kolarić Izdavač: SANU Beograd Godina izdanja: 1977. Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Broj strana: 108 Pismo: ćirilica Format: 28cm Ilustrovano. Stanje kao na slici. Očuvana dobro. Zaštitni omot iskrzan i ima fleke, jedan list odvojen od bloka, izizev toga u dobrom stanju. Đorđe Krstić (Stara Kanjiža, 19. april 1851—Beograd, 30. oktobar 1907), bio je srpski slikar. Uz Paju Jovanovića i Uroša Predića smatra se za najznačajnijeg srpskog slikara realizma. Đorđe Krstić je rođen u Staroj Kanjiži 1851. godine gde završava osnovnu školu. Gimnaziju je započeo u Sremskim Karlovcima a četiri razreda nastavio u Beogradu. Prešao je zatim na beogradsku Bogosloviju, kao blagodejanac mitropolita Mihaila. Tu se Krstić vezao za crkveno slikarstvo. Posle dve godine, bogoslova Krstića šalje kralj Milan Obrenović u Nemačku da studira slikarstvo. Proveo je u Minhenu osam godina školujući se kao kraljev pitomac. Završio je Likovnu akademiju u Minhenu, gde je i ostao do 1883. godine. Tu su nastala njegova prva dela pod uticajem nemačkog realizma: Utopljenica, Anatom, Pisac jevanđelja. Učio se u Minhenu kod Ota Sajca, Levca i drugih profesora. Boravio je izvesno vreme i u Rimu. Od 1888. godine pa do smrti radio je u Beogradu kao nastavnik crtanja u gimnaziji. Od 1883. godine živeo je u Srbiji i tu su nastale idilične slike: Pejzaž sa Kosova polja, Iz okoline Čačka, Iz Leskovca, Studenica, Žiča, itd. Naslikao je i više ikonostasa, od kojih posebnu pažnju zaslužuju onaj u Čurugu i u niškoj Sabornoj crkvi. U ikonopis je uneo novi, minhenski način rada, upotrebivši mrke boje i primenivši problem svetlosti i senke, sa težnjom da postigne što plastičniji izraz, pokaže što jače efekte. Čuruški rad je `kruna` njegovog rada, izveden po njegovoj zamisli da su sve ikone povezane u jedinstvenu vizuelnu celinu. Slikar Marko Murat je bio pozvan 1897. godine (od strane Čuružana) da kao stručnjak iznese svoje mišljenje o Čuruškom ikonostasu. Kolega je bio zadivljen i primećuje da je reč o veštaku i velikom slikaru koji sa malo detalja dubokim umjetničkim osjećajem, obraća našu pažnju na ono što treba. Niški ikonostas nije završio (1884—1891) jer su njegove slike smatrane isuviše profanim, posebno slika „Smrt kneza Lazara”, koja nikada nije postavljena na ikonostas. U požaru 12. oktobra 2001. godine izgoreo je Saborni hram u Nišu, a sa njime i ovaj vredni ikonostas sa jedanaest ikona Đorđa Krstića. Njegove ikone krase samo četiri pravoslavne bogomolje. Prvi ikonostas je uradio za hram u Adžibegovcu (Starom Selu; 1883-1885), pa osim Niša, još 1894. godine u Lozoviku, te na kraju u rodnom kraju Čurugu (1895—1897). Među njegovim najboljim delima su: Anatom, pejzaž Babakaj, Alaska vrata, Sveti Sava blagosilja decu, Smrt kneza Lazara. Dana 30. januara 1884. godine postao je član Srpskog učenog društva, a 1892. počasni član Srpske kraljevske akademije. Krstić je nailazio na nerazumevanje i osuđivanje zbog svog osobenog manira u crkvenom slikarstvu. Steva Todorović je od velikog prijatelja postao veliki protivnik i oponent; njihov sukob je podigao veliku `prašinu` u javnosti, ustalasao javno mnjenje, doveo do vrednosnog i estetskog preispitivanja tadašnjeg umetničkog trenutka. Umro je u Beogradu 17/30. oktobar 1907. godine. Sahranjen je na Novom groblju, umetničko društvo Lada je 1940. pokrenulo inicijativu da bude prenesen u Aleju velikana. Po njemu je nazvana jedna osnovna škola u Beogradu.

DIJALOZI O VOJI BRAJOVIĆU POZORIŠTE Šifra artikla: 269702 Isbn: 9788685421082 Autor : Dragan E.V. Babić Izdavač : UDRUŽENJE DRAMSKIH UMETNIKA SRBIJE Dragana Babića je Udruženje dramskih umetnika Srbije pozvalo da bude autor onih monografija koje se prave kad neko od glumaca dobije „Dobričin prsten“. Histrion biva prstenovan na svečanoj dodeli, a onda nastaje rad na knjizi, te ona biva jednog trenutka objavljena. Najčešće kad smo svi već smetn... Detaljnije Dragana Babića je Udruženje dramskih umetnika Srbije pozvalo da bude autor onih monografija koje se prave kad neko od glumaca dobije „Dobričin prsten“. Histrion biva prstenovan na svečanoj dodeli, a onda nastaje rad na knjizi, te ona biva jednog trenutka objavljena. Najčešće kad smo svi već smetnuli s uma da je taj i taj prsten dobio, osim možda samog laureata. Voja je među srećnijima. Nagradu je dobio 2009, a knjiga je objavljena već 2010. godine. Znači, tokom svih tih meseci na knjizi, koja se ovog puta zove „Dijalozi o Voji Brajoviću”, radio je ozbiljan tim. To su: Dragan Babić, kao autor, a gle čuda i lektor, udruženje sa Ljiljanom Đurić na čelu uz pomoć Duške Marković, dizajner Milan Antanasijević, podatakarka mr Jelena Kovačević, a uz materijalnu podršku Fonda „Filip i Madlena Cepter“. Jezgro knjige čini dijalog Dragana Babića sa Vojom Brajovićem. Svaki put čitamo šta se tog dana događalo na osnovu objavljenih isečaka iz novina. Već na početku prvog dijaloga vođenog 18. marta 2010. godine u zagradi stoji da se čuje glas Nevene Nikitin koja priprema repertoar za naredni mesec. A tokom jednog od narednih dijaloga beleži se upad vatrogasca koji traži da se otvore prozori: „Pušite, pa se uključio alarmni uređaj!“. Zatim se pridružuje nova sagovornica - Ivana Dimić. Jednom rečju, život se prepliće sa umetnošću, trudi se da to uočimo urednik Babić. Na 190. strani knjige čitamo kako Milica Mihajlović sa Babićem čeka svog kolegu i muža Voju Brajovića koji po običaju kasni. I koji na 195. strani stiže. Tu sledi spontan razgovor. Nekog od dana u dijalog se uključuje Dejan Mijač. Nije zaobiđena ni činjenica da je ponešto lanuo i pas Pišta. A preko emaila uključio se još jedan reditelj - Slobodan Unkovski. Tu i dijalozima dođe kraj... Sledi spisak uloga prstenovanog slavodobitnika u svim medijima, a, bogami, i funkcije našeg glumca kao društvenog bića. Priča se da je uz poneku anegdotu vedro, ali i uspešno obavljao ulogu ministra kulture. Tad nije igrao nekog drugog, već, sasvim po Stanislavskom, sebe u datim okolnostima. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POZORIŠTE Autor Dragan E.V. Babić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač UDRUŽENJE DRAMSKIH UMETNIKA SRBIJE Pismo Ćirilica Povez Tvrd Godina 2010 Format 17x24 Strana 317 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Počeci srpskog profesionalnog nacionalnog pozorišta Petar Marjanovic Petar Marjanović (Beograd, 18. oktobar 1934 – Beograd, 21. novembar 2020) bio je srpski teatrolog, istoričar pozorišta, dramaturg i univerzitetski profesor. Marjanović je bio dugogodišnji profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu i Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Petar Marjanović Petar Marjanovic.tif Petar Marjanović Rođenje 18. oktobar 1934. Beograd, Kraljevina Jugoslavija Smrt 21. novembar 2020. (86 god.) Beograd, Srbija Polje teatrologija Škola Filološki fakultet u Beogradu Institucija Fakultet dramskih umetnosti Nagrade - Četiri Sterijine nagrade Velika plaketa sa poveljom Univerziteta umetnosti u Bgdu 2003. Lovorov venac Pozorišnog muzeja Vojvodine 2005. -Zlatna plaketa za životno delo Udruženja univerzitetskih profesora i naučnika Srbije u Novom Sadu 2006. Biografija Obrazovanje i prvi poslovi Njegov otac Dragutin je bio činovnik, a majka Smilja, rođena Popović iz Novog Sada, bila je sestra operskog pevača Vlade Popovića.[1] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu 1953. godine, a diplomirao je na grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik Filozofskog fakulteta u Beogradu, februara 1959. godine. U toku studija dobio je dve nagrade za književnu i pozorišnu kritiku (Brankovu nagradu Matice srpske 1957. i prvu nagradu na konkursu Ateljea 212 za amatersku pozorišnu kritiku 1958. za tekst: Koraci u drugoj sobi Miodraga Pavlovića).[2] Postdiplomske studije je završio na Filološkom fakultetu u Beogradu. Magistarsku tezu: Beogradska pozorišna kritika u periodu od 1918. do 1932. odbranio je 1966. godine, a 1973. godine brani doktorsku disertaciju pod nazivom: Umetnički razvoj Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu od 1861. do 1868. Ova disertacija je prva takva studija o Srpskom narodnom pozorištu. Objavljena je u knjizi koja je naišla na izuzetno povoljan prijem kod kritike, i to u jugoslovenskim razmerama.[3] Počevši od 1960. godine, celu deceniju je radio je u novinsko-izdavačkim preduzećima: Jugoslavija i Turistička štampa.[1] U periodu od (1970. do 1975) bio je dramaturg Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Kao dramaturg SNP zalagao se za izvođenje dela savremenih jugoslovenskih, naročito lokalnih – novosadskih dramskih pisaca, angažovanije okrenutih publici, što je rezultiralo povećanim brojem gledalaca.[1] . Za scenu je: priredio puno odlomaka iz srpske dramske književnosti 18. i 19. veka: Javlenija i pozorja (1971) i Laza Kostić među javom i med’ snom (1991); dramatizovao je (sa Želimirom Oreškovićem) prozu Milana Kundere Simpozijum ili o ljubavi (1970), Roman o Londonu Miloša Crnjanskog (1987) i Očevi i oci Slobodana Selenića (1991); adaptirao je za scenu (sa Želimirom Oreškovićem) Nagraždenije i nakazanije i Slepi miš Joakima Vujića (1971) i sa Vladom Popovićem sačinio scensku panoramu Novosadska promenada (1973), izvedenu više od sto puta. Nastavni rad Za docenta Akademije umetnosti u Novom Sadu izabran je 1975. godine. Status vanrednog profesora dobio je 1980, a redovnog 1985. godine za predmet Istorija jugoslovenske drame i pozorišta. Na Dramskom odseku Akademije predavao je Uvod u teatrologiju. Redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu postao je 1992. godine što je ostao do penzionisanja 2001. Tu je predavao: Istoriju jugoslovenskog pozorišta i drame na drugom stepenu studija i Uvod u teatrologiju na magistarskim studijama. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bio je šef Katedre za teoriju i istoriju, glavni urednik Zbornika radova FDU 1997/98. i nosilac naučnog projekta Teatrološka i filmološka istraživanja. Kao profesor emeritus nastavio je da predaje Uvod u teratrologiju na FDU u Beogradu do 2009. godine i Istoriju jugoslovenske drame i pozorišta na Akademiji umetnosti u Novom Sadu do 2004. godine. Na Interdisciplinarnim magistarskim studijama Univerziteta u Beogradu (Grupa za višemedijsku umetnost) kao gost je predavao Osnove različitih umetnosti (pozorište) 2003/04. i 2005/06, a na Akademiji umetnosti u Tuzli postdiplomcima Uvod: u teatrologiju 2006. i 2009.[2] Korice Marjanovićeve knjige Radovi i članci Prve književne radove objavio je još kao student 1954. godine, a prve napise sa pozorišnim temama u novosadskom časopisu za pitanja scenske umetnosti: Naša scena 1958. godine. Sveukupno je objavio više od tri stotine studija, rasprava, ogleda, pozorišnih kritika, feljtona i članaka u listovima i časopisima: Savremenik, Zborniku Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, Delo, Letopis Matice srpske, Književne novine, Scena, Prolog, Pozorište (Tuzla), Teatron, Politika, Teatar (Moskva), Dialog (Varšava) i drugim domaćim i stranim listovima i časopisima.[3] U listu Srpskog narodnog pozorišta Pozorište, u periodu od 1969. do 1976. godine objavio je oko šezdeset zapaženih priloga sa tematikom iz života i rada Srpskog narodnog pozorišta. Štaviše, dok je bio dramaturg Srpskog narodnog pozorišta, bio je u redakciji ovog lista, a saradnju sa ovom kućom nastavio je i kasnije kao član Izdavačkog saveta i kao pisac recenzija za knjige u izdanju SNP [2] Odgovorni urednik časopisa Sterijinog pozorja Scena bio je od 1970. do 1974. godine, a njen glavni urednik od 1975. do 1990. godine. Pozorišni kritičar Politike bio je od 1980 do 1982. godine.[3] Autorski i priređivački rad Autorske knjige: Pozorišne teme (1968), Umetnički razvoj Srpskog narodnog pozorišta 1861 – 1868 (1974), Očima dramaturga (1979), Jugoslovenski dramski pisci HH veka (1985), Novosadska pozorišna režija 1945 – 1974 (1991), Crnjanski i pozorište (1995), Srpski dramski pisci HH stoleća (1997, drugo dopunjeno izdanje 2000) i Pozorište ili usud prolaznosti (2001). Zajedno sa Božidarom Kovačekom, Dušanom Mihailovićem i Dušanom Rnjakom, objavio je knjigu O teatarskom delu Joakima Vujića (1988). Korice Marjanovićeve knjige Priredio za štampu: Anthology of Works by Twentieth Century Yugoslav Playwrights (selected and commented), I (1984), II (1985), Posrbe, Srpska književnost – Drama (1987), Komedije i narodni komadi HIH veka, Srpska književnost – Drama (1987), Pozorište i vlast u Jugoslaviji (1944 – 1990) – „druga strana medalje“ – obračuni i zabrane (1990) i Stevan Šalajić (2001). Saradnik pri projektima enciklopedija Sedamnaest njegovih tekstova o južnoslovenskom pozorištu i drami nalazi se u: Dictionnaire encyclopedique du theatre (Larousse, Paris 1998) i opsežan tekst o pozorištu i drami u Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora) nalazi se u The World Encyclopedia of Contemporary Theatre (Routledge, London – New York, 1994). U Istoriji srpske kulture autor je teksta Pozorište (izdanje postoji na srpskom 1994, češkom 1995. i dva izdanja su na engleskom jeziku iz 1995. i 1999). Tekstovi su mu objavljivani u Francuskoj, Engleskoj, Italiji, Kanadi, Sjedinjenim Američkim Državama, Rusiji, Poljskoj, Rumuniji, Češkoj i u svim bivšim jugoslovenskim republikama i regionu.[3] Stil Pristup Petra Marjanovića teatrološkim istraživanjima kao i pisanje ogleda i naučnih radova bilo je sasvim originalno i drugačije od dotadašnjih autora. Naime, uz veliku studioznost i dobru informisanost, putem nedvosmislenog, jasnog stila i izraza, nauku o književnim delima provlači kroz prizmu teatrologije, odnosno, polazište njegove analize jeste pogled na dramu koja nije samo književni rod, već je sagledava kroz scenska svojstava samog dela.[1] Nagrade Četiri Sterijine nagrade; Nagrada za naročite zasluge – za dugogodišnji uređivački rad u časopisu Scena 1991; Za knjigu: Srpski dramski pisci XX stoleća (Matica srpska, Fakultet dramskih umetnosti Beograd, Akademija umetnosti Novi Sad, 1997); Za knjigu ogleda: Pozorište ili usud prolaznosti / Studije i ogledi iz teatrologije (FDU Beograd, Institut za pozorište, film, radio i televiziju i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd 2001); Za knjigu: Počeci srpskog profesionalnog nacionalnog pozorišta (Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad 2009).[4] Velika plaketa sa poveljom Univerziteta umetnosti u Beogradu 2003, Lovorov venac Pozorišnog muzeja Vojvodine 2005, Zlatna plaketa za životno delo Udruženja univerzitetskih profesora i naučnika Srbije u Novom Sadu 2006.[2] Na dodeli Lovorovog venca, nagradi koju mu je dodelio Pozorišni muzej Vojvodine, kao obrazloženje za dodelu, o laureatu je rečeno sledeće: `Veliki poznavalac prirode i suštine pozorišta, on je u svom teatrološkom delanju uvek težio naučnoj istini i bio savestan i pouzdan istraživač, analitičar i kritičar prošlosti i današnjeg trenutka srpskog pozorišta. Njegov rad odlikuju naučna zasnovanost, studioznost i preciznost, iskustvena mudrost, istinoljubivost, čistota jezičkog izraza, jednostavnost, jasnost i preciznost u izlaganju.`

Izdavač: Galerija srpske akademije nauka i umetnosti Broj strana: 138 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 28cm Katarina Ivanović (Vesprem, 15. maj 1811 — Stolni Beograd, 22. septembar 1882) bila je srpska slikarka. Ona je jedna od tri slikarke, uz Minu Karadžić i Poleksiju Todorović, koje su radile u Srbiji tokom XIX stoleća. Njen opus uključuje 38 slika, nekoliko crteža i skica. Bila je i prva žena koja je u našoj umetničkoj istoriji naslikala neku istorijsku kompoziciju i portret druge žene. Katarina Ivanović je u glavnom slikala portrete, istorijske žanr-kompozicije, a s posebnim uspehom je uspela da komponuje mrtvu prirodu. Među njena najpoznatija dela spadaju sledeće slike: Autoportret (1836), Portret mladog muškarca (1837, Grožđe s korpom (1838), Srpski Homer (crtež 1839), Portret Sime Milutinovića Sarajlije (1840), Italijanski vinogradar (1842. Posle 1846. Portret kneginje Perside Karađorđević, Portret vojvode Stevana Knićanina, Deca Pavla Stanišića, Beograđanka, Mladi Danić, Dečak sa sokolom, Osvajanje Beograda (1845.) i dr. Oduševljen njenom lepotom i intelektom, u ono vreme veoma popularni pesnik Sima Milutinović Sarajlija je 1837. godine Katarini Ivanović posvetio stihove pesme „Troje-sestarstvo“ koja je iste godine štampana u Lajpcigu. Te godine o njoj lepo piše i objavljuje autoportret, Pavlovićev `Serbski narodni list` u Pešti. Nikada se nije udavala, a poznata je njena velika neprikrivena naklonost prema mnogo starijem `Sarajliji`. Godine 1876. postala je počasni član Srpskog učenog društva, i tako je ona postala prva žena akademik kod Srba. Preminula je u Stolnom Beogradu 22. septembra 1882. godine gde je i sahranjena. Na inicijativu Društva prijatelja Narodnog muzeja, njeni posmrtni ostaci su 1967. godine preneti u Beograd i sahranjeni u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. Knjiga je dobro očuvana, izuzev što na predlistu postoji par žutih mrlja od starosti. Veliki broj fotografija u crno-beloj tehnici i koloru.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Odluka o dodeljivanju nagrade Dobričin prsten Zahvalna beseda Zorana Radmilovića prilikom dodele nagrade Dobričin prsten Zoran Radmilović : Pismo jačem Jovan Ćirilov : Tužni komičar i vedri tragičar Zoran Radmilović Milosav Mirković : Glumac posebne stvarnosti Slobodan Novaković : Prve komične uloge Zorana Radmilovića na beogradskoj sceni Rastko Tadić : Selu u pohode Ljubomir Draškić : Fenomen izvođača glumačkih radova Razgovor sa Ljubomirom Draškićem vodio Risto Vitanov Slobodan Stojanović : Zoran Radmilović na televiziji Boda Marković : Dobro tempirana stvarnost Feliks Pašić : Sa Zoranom Radmilovićem Veroslava Petrović, Olga Marković, Zoran Filipović: Uloge u pozorištima, reč kritike i selektivna bibliografija predstava Režije u pozorištu Uloge na filmu Selektivna bibliografija o Zoranu Radmiloviću Feliks Pašić: Godine Zoran Radmilović (Zaječar, 11. maj 1933 — Beograd, 21. jul 1985) bio je srpski i jugoslovenski filmski, televizijski i pozorišni glumac, koji je odigrao neke od najupečatljivijih uloga u istoriji jugoslovenske kinematografije. Njegova najpoznatija uloga bila je u pozorišnoj predstavi Radovan III, po kojoj je dobio titulu Kralja humora i improvizacije. Biografija Rođen je 11. maja 1933. godine, od oca Momčila, sudije i majke Ljubice, domaćice, u Zaječaru. Deda po ocu, Rihard Lang, bio je Nemac, arhitekta. Oženivši se Zoranovom babom Stevkom, prešao je u pravoslavlje i uzeo ime Radmilo. Odatle potiče porodično prezime Radmilović. Po očevoj želji, upisao je Pravni fakultet u Beogradu, ali g aje posle dve godine napustio. Potom je studirao na Arhitektonskom fakultetu, koji takođe napušta, a ubrzo upisuje Filološki fakultet, odsek engleski jezik. Uporedo je oprobao glumačke mogućnošću u KUD „Ivo Lola Ribar“. Radmilović je tada napustio studije engleskog jezika i posvetio se glumi. Na nagovor glavne glumice, koja mu je bila simpatija i sa kojom je bio partner u kulturno-umetničkom društvu, upisao je i postupno apsolvirao glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju i nakon toga započeo karijeru u Beogradskom dramskom pozorištu (1962—1968), u kome je prvobitno nastupao u manje značajnim predstavama. Diplomirao je 1963. godine po povratku iz vojske. Godine 1964, zbog odustajanja Ljube Tadića, Radmilović je dobio naslovnu ulogu u predstavi „Kralj Ibi“ (na sceni Ateljea 212). Tokom nastajanja predstave, njegova glumačka nadarenost dovela je do trijumfa improvizacije (veliki uspeh ostvaruje i na gostovanjima u Parizu, Moskvi, Njujorku, Veneciji i dr.) Kasnije je „svoju scenu“ ponovo predstavljao (zajedno s kasnijim Radovanom III Dušana Kovačevića), dve decenije. Iako je ostvario niz uspelih uloga u pozorištu (bio je stalni član Ateljea 212 od 1968. godine do smrti), na filmu i televiziji sve su one ostale u senci „uloge života“ u „Kralju Ibiju“ (čak i kad se radi o briljantnom ostvarenju — ulozi Molijera u istoimenom komadu M. A. Bulgakova, za koju je nagrađen Oktobarskom nagradom Grada Beograda). Na filmu je debitovao 1962. godine („Čudna devojka”, Jovana Živanovića) i odigrao oko dvadeset uloga. Glavne je ostvario u filmovima „Glineni golub” (T. Janić, 1966), „Ram za sliku moje drage” (Mirza Idrizović, 1968), „Pogled u noć” (N. Stojanović, 1968), „Paviljon 6” (L. Pintilije, 1978), „Srećna porodica” (Gordan Mihić, 1980). Svoju poslednju, 299. ulogu, u predstavi „Radovan III” je odigrao 9. juna 1985. godine, uz velike bolove, ali opet, uz njegovu veliku želju, predstava je održana do kraja. Samo tri dana kasnije prebačen je u bolnicu, iz koje se nije vratio. Preminuo je 21. jula 1985. godine u 53. godini života, na Prvoj hirurškoj klinici u Beogradu, od problema sa digestivnim traktom.[1] Kremiran je, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Bio je oženjen glumicom Dinom Rutić (1943—2019). Usvojili su ćerku, devojčicu Anu rođenu u Peći i mnogo su je voleli. Inspirisana njime, njegova usvojena kći Ana Radmilović (1974—2017) je napisala dve knjige — „Zalažem se za laž“ (2009) i „Kad je svet imao brkove“ (2011).[2] O njemu je 2021. godine snimljen film „Glumčina”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Arsenije Teodorović (Perlez, 1767 – Novi Sad, 13. februar 1826) bio je srpski slikar. Biografija Arsenije Arsa Teodorović je najverovatnije rođen u Perlezu, u Banatu, iako ima i drugih mišljenja da je rođen u Pančevu.[1] Umro je u Novom Sadu početkom 1826. godine gde je i sahranjen na Almaškom groblju.[2] Arsa je bio deda Arse Pajevića čuvenog novosadskog izdavača i novinara. Počeo je kao pomoćni učitelj, zatim učenik nekolicine domaćih slikara-zanatlija u Banatu i Sremu, Teodorović odlazi u Beč i 1788. godine upisuje Akademiju.[3] U Beču se upoznaje sa Dositejem Obradovićem i drugim mladim „jozefinistima“, i od tada počinje da aktivno sarađuje na kulturnom preporeodu austrijskih srba. Završivši Akademiju 1796, prelazi u Novi Sad, a onda se posle nekoliko meseci nastanjuje u Temišvaru. Godine 1803. vraća se u Novi Sad i tu ostaje do smrti. Njegova prva supruga Katarina, umrla je u 35. godini juna 1823. godine.[4] Oženio se slikar po drugi put, pred smrt, sa Sofijom udovicom žitarskog trgovca Save Pajević, koja je dovela dva sina.[5] Teodorović je pravi predstavnik prve epohe 19. veka. On daje prvi novu zanatsku podlogu. On je naš prvi majstor sa velikom radionicom, koji stvara klasičnu školu.[6] Dela Teodorovićev portret Dositeja iz 1794. je prvi građanski portret u srpskom slikarstvu. Tim portretom Teodorović najavljuje da pripada avangardnom, klasicističkom stilskom shvatanju. Posle slede portreti Avrama Mrazovića, Gavrila Bozitovca, fedmaršala Duke, prote Kojića i episkopa Kirila Živkovića. „Naslikao je i nekoliko izvanrednih ženskih portreta. Na ovim delima manje je insistirao na materiji, dekorativnim elementima i kolorističkim efektima, a više na na tečnom crtežu, strogom modelovanju i psihološkom nijansiranju“ (enc. Jugoslavije JLZ 1971 g.) Tim svojim načinom slikanja obezbedio je sebi vodeće mesto u klasicističkoj školi. Svoje klasicističke sklonosti ispoljio je još više i još jasnije na svojim ikonama, alegorijskim i istorijskim kompozicijama. Godine 1809. živopisac Arsenije čuvši da je u Karlovcima otvorena Crtačka škola, šalje kao nastavna sredstva svojih 35 predložaka (`risunga`). Reč je o privatnoj školi `crtanja i lepog pisanja`, smeštenoj u zgradi tamošnje osnovne škole, a kojom je rukovodio jerarhijski činovnik Joakim Popović. Bio je to u stvari dar mitropolitu Stefanu Stratimiroviću, osnivaču, kojem on tim povodom piše i nudi da još doprinese, ako i šta mitropolit poželi.[7] Pred smrt je bio još izdašniji, ostavivši toj školi preko 1000 radova. Najviše vremena i napora uložio je Teodorović u slikanje ikona. Koliko je danas poznato izradio je oko 26 ikonostasa[8] (Baja, 1793.(Nikolajevska crkva)[9], Futog 1798, Pakrac, 1800-1803, Vršac, 1808-09, Veliki Sent Mikloš, 1809, Budim, 1810, Saravola, 1811, Novi Sad, 1811.(Almaška crkva), Belenjiš 1812, Karlovac 1813, Zemun, 1815.(donja bogorodičina crkva), Sremska Mitrovica, 1815-16.(veliku crkvu), Veliki Bečkerek, 1817-1819. (u Gradnulici), Bavanište, 1818, Mol i dr.). Na tim ikonostasima, rađenim na osnovu gravira velikih renesansnih i baroknih majstora, ispoljio je karakteristične osobine svog flasicističkog vaspitanja: jednostavan crtež, preglednu kompoziciju, uzdržanu paletu, idilično osvetljenje. Pozadine svojih biblijskih scena pretrpavao je ostacima antičkih stafaža, ostacima grčkih hramova, akveduktima, mediteranskim pejzažima. Na tim ikonama bio je prozračniji nego na portretima i i istorijskim kopozicijama, verovatno iz nasleđa njegovih prethodnika, baroknih i rokoko majstora T. D. Kračuna i Teodora Ilića Češljara. Radio je i za katoličku crkvu u Titelu, Čereviću i dr. Kao veliki prijatelj i poštovalac Dositeja Obradović, spevao mu je povodom smrti, prigodnu pesmu 1809. godine, koja je objavljena u `Podunavci` u Beogradu 1844. godine. Godine 1821. slika svoju istorijsku kompoziciju Stevan Štiljanović deli žito narodu koja se nalazi u manastiru Šišatovcu, u trpezariji. Uprkos ambicijama uloženim u nju, nije uspeo da svom ugledu doda renome istorijskog slikara. Kao predstavnik klasicizma i nadaren umetnik, stvorio je čitavu školu. Kroz njegove radionice u Temišvaru i Novom Sadu prošli su mnogi učenici, među kojima su najpoznatiji Konstantin Danil i Nikola Aleksić. Svoj uticaj na mlađe umetnike proširio je još više preko „Crtačke škole“ u Sremskim Karlovcima, kojom je rukovodio nekoliko godina. Tokom 2022. pronađena su 2 do sada nepoznata dela Teodorovića.

RUŽICA SOKIĆ POZORIŠTE Šifra artikla: 269713 Isbn: 9788685421105 Autor : dr Zoran T. Jovanović Izdavač : UDRUŽENJE DRAMSKIH UMETNIKA SRBIJE Knjiga Ružica Sokić je osobena, kao što je njena «junakinja» jedinstvena. U ediciji dobitnika Dobričinog prstena njena monografija nosi glavnu odrednicu - «njom samom». Dug je period od kada sam počeo da sklapam glumačke monografije, ovo je deseta knjiga, u tom serijalu, ali je još duže moje pr... Detaljnije Knjiga Ružica Sokić je osobena, kao što je njena «junakinja» jedinstvena. U ediciji dobitnika Dobričinog prstena njena monografija nosi glavnu odrednicu - «njom samom». Dug je period od kada sam počeo da sklapam glumačke monografije, ovo je deseta knjiga, u tom serijalu, ali je još duže moje profesionalno druženje sa Ružicom Sokić, koje traje više od petnaest godina. Ovo je zvanično treća knjiga koju radim o njoj kao glumici. Prva je nastala u okviru festivala Nušićevi dani i posmatra je kao glumicu komičarku. Druga je rađena u okviru filmskog festivala u Nišu, u kojoj pokušavam da spoznam filmsko lice Ružice Sokić. U tim odgonetanjima lica Ružice Sokić stigosmo do najkompleksnijeg, pozorišnog lica u totalu, jer nagrada Dobričin prsten predstavlja krunu glumačkog rada. U čemu je specifikum umetnice Ružice Sokić? U njenom umetničkom biću kao da su ravnopravno egzistirala dva izraza – glumački i spisateljski. Tako monografija Ružica Sokić predstavlja zbir njenih «znakova pored puta» koje je, brižljivo zapisujući, ostavljala da joj se ne zagubi trag. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POZORIŠTE Autor dr Zoran T. Jovanović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač UDRUŽENJE DRAMSKIH UMETNIKA SRBIJE Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2012 Format 17x24 Strana 304 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

VLASTIMIR ĐUZА STOILJKOVIĆ POZORIŠTE Šifra artikla: 269710 Isbn: 9788690244751 Autor : dr Zoran T. Jovanović Izdavač : UDRUŽENJE DRAMSKIH UMETNIKA SRBIJE Ovaj istaknuti glumac dobitnik je Nagrade “Dobričin prsten” za 2001. godinu, a monografiju o njegovom živou i radu priredio je Zoran T. Jovanović, naš poznati teatrolog. U prvom dijelu monografije, naslovljenom “Vlastimir Đuza Stojiljković njim samim”, govori glumac sam o sebi, o svom porijeklu, ... Detaljnije Ovaj istaknuti glumac dobitnik je Nagrade “Dobričin prsten” za 2001. godinu, a monografiju o njegovom živou i radu priredio je Zoran T. Jovanović, naš poznati teatrolog. U prvom dijelu monografije, naslovljenom “Vlastimir Đuza Stojiljković njim samim”, govori glumac sam o sebi, o svom porijeklu, porodici, školovanju, ulasku u tokove pozorišne umjetnosti, o svojim zanosima i radu. Kazivanje je živahno, anegdotično, argumentovano i skromno. U drugom dijelu knjige”Kritičari, teatrolozi” sedamnaest naših poznatih teatrologa i kritičara govori o ljudskom liku, stvaralačkim odlikama i dometima Đuze Stojiljkovića. Tu su prilozi Jovana Ćirilova, Muherama Pervića, Milutina Čolića, Milosava Buce Mirkovića, Aleksandra Obrenovića, Radomira Putnika, Đorđa Đurđevića, Slobodana Turlakova i drugih istaknutih, starijih i mlađih, kritičara i teatrologa. Treći deo ove monografije ustupljen je rediteljima koji su radili s ovim svestranim glumcem: Dejan Mijač, Ljubomir Muci Draškić, Vlada Vukmiović, Vladimir Jevtović, Aleksandar Đorđević, Nebojša Bradić, Slavenko Saletović, Radoslav Zlatan Dorić i Bratislav Petković. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POZORIŠTE Autor dr Zoran T. Jovanović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač UDRUŽENJE DRAMSKIH UMETNIKA SRBIJE Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2002 Format 17x24 Strana 331 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Naslov Predrag Tomanović : (zbornik tekstova) / pripremila Vesna Krčmar ; [fotografije Branislav Lučić] Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Srpsko narodno pozorište, 1997 (Novi Sad : Prosveta) Fizički opis 177 str. : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Krčmar, Vesna, 1954- = Krčmar, Vesna, 1954- Lučić, Branislav, 1953- = Lučić, Branislav, 1953- (Broš.) Napomene Tiraž 500. Predmetne odrednice Tomanović, Predrag, 1964-1993 Knjigu o Predragu Tomanoviću stvorila je želja da se rečima ostavi trag neobične glumačke veličine koja je zablistala i u svom briljantnom letu ka zvezdama iznenada nestala. Stranice knjige ispisuju kritičari, reditelji, profesori, kolege studenti koji su ga voleli, koji su s njim radili i koji su s divljenjem posmatrali njegov glumački rad. Za nepunih pet sezona postao je prvak, osvojio strahovitom brzinom publiku Novog Sada. Postao miljenik. Prvom ulogom – Maleša u Tri čekića ušao je u sam vrh jugoslovenskog glumišta. O interesantnosti njegove glumačke pojave uverljivo govore brojni zapisi kritičara sa svih strana bivše Jugoslavije. I u tome je jedinstven. Želja, da sačuvamo od zaborava, obimom je prevazišla naš dosadašnji rad – knjiga se „širila”. Kao da u pozadini deluje Glumac koji i ovde osvaja, širi svoj prostor igre. Brojni tragovi negovog rada čine mozaik knige šarolikim: prva nijansa su - Kritičari, reditelji, profesori, kolege pišu i govore druga Intervjui, potom fakto¬grafski podaci o ulogama, nagradami najraznoboj- niji, središni deo su kritike o ulogama. Mračnu nijansu čini blok Komemoracije i odjek u štampi na vest o smrti, ali ipak glumački život je večan i on traje kroz Slovo o glumcu - što je sinonim za svakogodišnu nagradu najboljem glumcu i najboljem studentu 17. januara na dan negovog rođena. Vesna KRČMAR Predrag Peđa Tomanović (Bač, 17. januar 1964 – Novi Sad, 1. februar 1993) bio je srpski glumac, prvak drame Srpskog narodnog pozorišta. Karijera Rođen je u Baču 1964. godine. Tomanović je igrao svega 4 godine za svoje pozorište i ostvario 14 uloga, ali je ostavio značajan trag i ostvario kultni status. Predrag je prvu ulogu igrao u predstavi Tri čekića, a poslednju u predstavi A prah je, sve prah, izvedenoj 26. oktobra 1993. godine. Posle iznenadne i prerane smrti ovog glumca ustanovljena je nagrada koja nosi ime nagrada Predraga Peđe Tomanovića. Ova nagrada se dodeljuje svake godine 17. januara, na dan rođenja glumca. Nagrada se dodeljuje za najbolju ostvarenu ulogu u prethodnoj godini, glumcu rođenom posle 1964. godine i najboljem diplomiranom studentu glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u prethodnoj godini, čiji prosek ocene ne može biti niži od 9. Roditelji preminulog glumca Milena i Milorad Tomanović osnovali su Zadužbinu koja nosi njegovo ime. MG58 (N)