Боје Ниша Знате осећај када изненада угледате дугу, ватромет њених боја и топлину којом исијава? Свака боја опија душу, дарује... црна мистичност, плава пространства која зову да их упознате, црвена топлину, лепоту и љубав, златна богатство, зелена здравље... Наједном се нађете у њеном окриљу и несвесно осетите радост, помислите жељу...Постоји једно место на овом свету, један град боје дуге…Замислите да је свака боја нови сусрет, нова прича о граду у којем сте се обрели...Ноћ је. У неком сте кафеу, окружени жамором и смехом људи и звуковима тако карактеристичним за поднебље Југа. Осећај пријатности прелази у љубав, заувек и дан више, код вас се буди знатижеља... Оживљавате слике виђеног... Панорама града када се дан буди или тренутак сутона када тоне у сан, обилује призорима аутентичне архитектуре.Плава боја води вас путем духовности, доводи на раскршће , буди радозналост. У ком смеру кренути - путем традиције, образовања? Упознајете град у којем су живели и радили великани попут Стевана Сремца, Бранка Миљковића и других.Црвена боја дарује вам топлину, буди у вама осећај за лепо, за љубав, осећај да сте добродошли, окружени пажњом, љубопитљивошћу, без трунке сумње живите живот града и свакодневницу са истом радошћу као што живите дане традиционалних фестивала, у којима град с којим се сусрећете постаје позорница и огледало света. Златна боја указује на културно-историјско наслеђе, археолошко благо, право богатсво Ниша кроз векове, јача осећај да сте на тлу јединих правих вредности, оних које опстају упркос времену и вековима, мимо освајача и империја. Упознајте душу града, било да у руци држите неку од разгледница из прошлог столећа, фотографију због које вас прожима дух времена, или сте пак у времену садашњем...Зелена боја – боја буђења, дарује вам самопоуздање док сте на рафтингу, док навијате у Хали Чаир или пак трагате за ramondom serbicom док освајате Сићевачку клисуру или се препуштате благодетима масаже у Нишкој Бањи...Читаоче, обрео си се у граду чији звуци заводе, мириси опијају, људи воле, историја буди радозналост, наслеђе оставља без даха... обрео си се у Нишу! Град Ниш на чијим плочницима осећате да је баш у њему стварана историја,град у којем вас дотичу дела предака и наде потомака, у којем знате да нисте сами, да је у њему ваш корен и да вас буре овог света не могу тек тако однети.Град непосредности, лепоте живота, мерака, град чији је дух велеградски, а који чува опојну топлину љупких вароши Југа.И тако, док шетате Казанџијским сокачетом или обилазите Медијану, чујете разговоре туриста на свим језицима света. Ту вам је лепо јер знате да није у питању вавилонски метеж језика него хармонија и дух Европе. Знате да се налазите у једној од европских престоница џеза, у Нишвилу, граду фестивала.Знајте, обрели сте се у граду који се лудо воли и у којем се најлуђе воли. Љубав вам у Нишу никада неће недостајати. Ту сте добродошли и жељно ишчекивани чак и кад вас је ту довео случај, а не намера. Ту ће вас препознати иако вас никада пре тога нису видели, ту ћете схватити да је мерак важнији од логике, а да су лепа песма и лепа жена вредније од сувог злата. Насмејаће вас и развеселити, јер је радост живота то по чему је Ниш препознатљив. И тако, уколико се нађете под дугом, осмелите се, отворите очи и срца, помислите жељу, спремите се за пут и корачајте с нама. Нека вас носе боје Ниша... ➣Turistička organizacija Niš, 2011., tvrdi povez, višebojne plastificirane zaštitne korice (malo oštećene), 144 strane, 31cm., tiraž 500, uporedo srpski tekst i engleski prevod, jednom prelistana, težina 1050 grama. **

Silver Bowls from the Late Middle Ages in Serbia Средњовековни накит и предмети и драгоцености рађени за потребе цркве и духовног живота чине основу сачуваног старог српског златарства. У оквиру свих великих прегледа, публикација и изложби посвећених овој теми, сребрне чаше су увек налазиле своје место као примери сусрета различитих уметничких утицаја и мотива. Студија посвећена искључиво сребрним чашама позног средњег века у Србији настала је из потребе да се јасније издвоји и нагласи ова драгоцена целина, као сачувани сегмент профаног златарства на нашем тлу. Њихова специфична форма плиће зделице кружног пресека проистекла је из античких киликса и фијала. У античким временима, пре свега у периоду римске доминације на подручју данашње Србије, развијена је систематична експлоатација рудника сребра, које је обрађивано и коришћено како за ковање новца тако и за израду луксузних употребних предмета. Са даљњим усавршавањем рударства у средњем веку српска држава је створила основу за снажан економски напредак, развој производње и трговине сребром, у којој су живу улогу играли трговци са јадранског Приморја, понајвише Дубровчани. Од племенитих метала најцењеније и највише тражено било је тзв. гламско сребро, које је у себи садржало одређен проценат злата. Оно се у великој мери експлоатисало у највећем руднику средњовековне Србије, једном од највећих на Балкану оног времена, великом трговачком центру читаве регије, чувеном Новом Брду на Косову. Исти рударски центри били су и жива средишта занатске производње где су пристизали и радили како домаћи тако и страни мајстори. Средњовековни владари, богата српска властела, имућни трговци наручивали су и куповали чаше од сребра, којима се наздрављало и из којих се испијало вино у нарочитим приликама и свечаностима. Али ова њихова основна функција није била и најважнија: скупоцене чаше представљале су слику статуса, меру личног богатства, предмет даровања у јавном и приватном животу. Натписи који су сачувани на неким чашама, како оним из XIV тако и оним потоњим из XVI, XVII века, обично су помињали име власника и јасну намену чаше да се из ње пије у славу и уз помоћ Божију. Нажалост, број сачуваних чаша од племенитих метала из времена највећег успона српске државе сасвим је мали. Подаци и документи о депозитима драгоцености средњовековних великаша, које су склањане у Дубровник, сведоче о постојању великог броја округлих сребрних чаша. Депоноване су и склањане на сигурна места као залог за преживљавање несигурне будућности. Подаци из архива, као и сачувани примерци чаша и у Србији и ван ње, дозвољавају нам да претпоставимо величину њихове продукције у XIV и XV веку. Чаше од сребра представљале су мали универзум уметничких стилова, мотива и симбола – од складних античких форми, мотива винове лозе, Дионисових пантера, хришћанских јелена и птица, преко готичких розета, застрашујућих звери и митских бића средњовековља – до виртуозних орнамената, бескрајних лозица и геометријских арабески. У вековима и историјским околностима које никако нису постајале лакше, променљиви уметнички квалитети нису сваку чашу учинили непроцењивом, али је сваку чашу сребро учинило драгоценом. Отоманска освајања и потпуно другачије животне околности учинили су их скромнијим, мање личним а више посветним и декоративним. Користиле су се за различите потребе, њима се подизала слава светитељу, заштитнику храма и породице, поклањале су се црквама и манастирима у спомен и за душу драгих особа, коришћене су за разне потребе у свакодневици људи. Њихов пун живот, по нашем мишљењу, престао је онога тренутка када су изгубиле функцију чаше и постале само декоративно сећање на њих. Велики број чаша на овој изложби први пут ће бити представљен нашој јавности. Надамо се да ће понуђено истраживање бити од користи свима који ће се упустити у даљње изучавање чаша од сребра, како ових публикованих тако и оних чије ћемо постојање засигурно тек открити. ✰Izdavač: Muzej primenjene umetnosti, 2010. ✰Povez: kartonski sa klapnama, 269 strana, tiraž 600 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, bogato ilustrovana, na kvalitetnom sjajnom papiru, veliki format (29cm.), malo uvijena, bez pratećeg CD-a, težina 1250 grama **

Bela Hamvaš, Katalin Kemenj - SVET SLIKE - SLIKA SVETA Kao što je kroz istoriju veličina ljudskog duha bila oličena u umovima poput Sokrata, Lao-cea, Konfučija, Da Vinčija, Šekspira, Ničea, Tolstoja, tako Bela Hamvaš (1897-1968) u modernom dobu predstavlja svetli lik univerzalnog mudraca, učitelja, originalne ličnosti snažne i svestrane stvaralačke energije. Ko je Bela Hamvaš? Do skora se malo znalo o njemu, njegovo delo je bilo potpuno zanemareno sve do 70-ih godina kada su počeli stidljivo da ga prevode. I u Mađarskoj, njegovoj postojbini po jeziku, nailazio je neretko na nerazumevanje i ignorisanje javnosti. Rođen je 1897. u Prešovu (Slovačka). Otac mu je bio sveštenik i profesor mađarske i nemačke književnosti, ali i pisac. I majka je imala umetničke sklonosti. Kao mladić ranjen je na frontu, ali i psihički potpuno slomljen tako da je proveo neko vreme u psihijatrijskoj bolnici. Posle rata odbija da primi odlikovanje. Studira mađarsku i nemačku književnost, bavi se novinarstvom, ali ubrzo napušta tu profesiju smatrajući je plitkom i ponižavajućom i zapošljava se u budimpeštanskoj biblioteci. Objavljuje članke, osniva časopis Ostrvo (izašla su samo tri broja). U Drugom svetskom ratu uništena je njegova biblioteka i svi rukopisi na kojima je radio. On ne odustaje od svog nauma i, može se slobodno reći, životne misije, a to je da što većem broju ljudi približi celokupno stvaralaštvo ljudskog roda, pa se bavi uredničkim radom, izdavaštvom. Tad nastaju njegova najznačajnija dela, Antologija humana – 5.000 godina mudrosti, Scientia sacra i 100 knjiga. Njegov rad nije bio prihvaćen od strane kulturne javnosti, a u doba staljinizma je i zabranjen, a ostaje i bez posla bibliotekara. Počinje da izdržava porodicu baveći se povrtarstvom, i prodajući svoje povrće na pijaci, nastavlja da piše, a ovakva pozicija mu omogućava potpunu samostalnost i slobodu u kreativnom izražavanju jer ne zavisi ni od institucija ni od suda javnosti. Kasnije ga okolnosti primoravaju da radi kao fizički radnik u teškim uslovima, ali to ga ne sprečava da u slobodno vreme prevodi sa hebrejskog, grčkog i sanskrita, i da piše anonimno o filozofskim i mističnim temama. Bio je vedar čovek, ogromne erudicije, nepresušnih ideja i originalne misli. Njegovo delo još nije do kraja sagledano, još uvek ga otkrivamo. Esej kao forma slobode Pisao je najčešće u esejističkoj formi mada među njegovim delima ima i nekoliko romana kao i jedna veća studija iz istorije umetnosti. Esej je specifičan književni rod koji spaja književnost i nauku (filozofiju), a u Hamvaševom slučaju i mnogo više od toga. Može se reći i da je on ovaj žanr prilagodio sebi i širini svojih interesovanja, pa se tako u njegovom eseju sreću poezija (usled nesvakidašnje interpunkcije i strukture rečenice), nauka, religija, istorija umetnosti, filozofija, metafizika, pa i mistika. Genije kao što je Hamvaš, poput alhemičara u esejističkoj formi, može da pomeša celokupna znanja koja je stekao dugogodišnjim izučavanjem različitih oblasti. Za um njegovog „formata“ esej pruža neophodnu slobodu i dozvoljava mu da se razmahne. Uvodi subjektivnost kao meru zanimljivosti eseja. Baština, pojam i značenje Baština (Tradition, Uberlieferung) za Belu Hamvaša je osnova, jedinstvo, univerzalna nauka. To je jedino autentično znanje. On kaže da postoji samo jedna baština, kao što postoji jedno čovečanstvo, jedan duh, jedan Bog. Ovaj pojam prvi uvodi španski autor Unamuno, a zatim se njome bavi Rene Genon ali ne definiše sam pojam. Kasnije će Đulio Evola želeti da oplemeni modernog čoveka probudivši mu svest o baštini. Leopold Cigler definiše baštinu kao večno znanje, i dovodi je u vezu sa rešenjima pitanja samog bivstva. Hamvaš se nadovezuje na njihova učenja i ovaj pojam postaje središnji u njegovom proučavanju. Šta je baština? Baština je održavanje neprekidnosti veze između čoveka i transcendentnog sveta, svest o božanskom poreklu čovečanstva i očuvanje sličnosti s Bogom kao jedinog zadatka ljudske sudbine. Athenaeum – B. Hamvaš Hamvaš u svet ideja uvodi pojam scientia sacra (sveta nauka, sveto znanje). Bavljenje pisanim delom koje pripada baštini čovečanstva postaje sveto znanje. Smisao svakog pisanog dela je prenošenje božanske iskre, i svesti o božanskom poreklu čoveka, predavanje ove misli sa generacije na generaciju i održavanje veze između čoveka i trancendentnog sveta. Iznad evropocentričnosti Budući da je Hamvaš Evropljanin, rođen u centralnoj Evropi, sa jezičkom tradicijom mađarskog i nemačkog jezika, očekivano bi bilo da se bavi ponajviše istorijom evropske kulture. Ali, nasuprot tome, on je veliki deo svog izučavanja posvetio kulturama sa drugih meridijana. Naročito je bio upućen na azijski kontinent, i bavio se indijskom i kineskom tradicijom. Nije zanemario čak ni afrički kontinent, pa je u svojih sto najznačajnijih knjiga čovečanstva uvrstio i afričke bajke. Za njega su jednako značajne peruanske vaze, drevni tekstovi sa Tibeta, indijanske izatkanice i bajke crnog kontinenta. Uporedo u duhovnoj baštini stoje Šekspir, Tolstoj, Kjerkegor, Brojgel, Vordsvort, sa kamenovima Stounhendža, a Heraklitovi fragmenti sa mudrim Lao-ceovim tekstovima. On je jednako okrenut prema Istoku i prema Zapadu. Bavi se svim vrednim tekovinama duha, bez obzira na period nastanka, na geografske koordinate i religijsku i rasnu kvalifikaciju autora. Jung i njegov krug bili su presudni za spajanje Istoka i Zapada. Jung je predstavio zapadnom čoveku neke od najvažnijih pisanih dokumenata istočnjačkog duhovnog života napisavši uvodne reči za Bardo Todol (Tibetanska knjiga mrtvih), Ji-đing (kineska Knjiga promene) i zen budističke tekstove. A Hamvaš podržava, i nadograđuje, i Jungovu ideju o jedinstvu čovečanstva, kao i postojanje drevnog arhetipskog sloja koji je iznad individualnog, rasnog, nacionalnog. Povezanost sveukupne baštine čovečanstva Šest stotina godina pre naše ere (ili pre Hrista) u Indiji živi Buda, u Kini Lao-ce i Konfučije, u Iranu Zaratustra, u Maloj Aziji Heraklit, a u Italiji Pitagora. Hamvaš ovaj period smatra zlatnim dobom, a sve što je usledilo čovekovim padom i putem ka neminovnoj apokalipsi. Ako se bavimo paralelnim proučavanjem dela i učenja stvaralaca zlatnog doba, shvatićemo Hamvaševo viđenje baštine čovečanstva. Čovečanstvo je za njega živi organizam, čiji su delovi povezani u jedinstvenu celinu, a na celoj planeti postoji specifični sinhronicitet, ako pokušamo da pojasnim jungovskom terminologijom. Tako da sličnosti u izgradnji hramova, ili u pevanju himni bogovima nisu slučajne, već pripadaju arhetipskom kolektivnom duhu sa izvorišta čovečanstva. Ne samo što je za njega celo čovečanstvo nerazdvojivo jedinstvo nego on ne deli ni duhovnu baštinu na manje celine (književnost, poezija, filozofija, muzika, likovna umetnost), za njega je i celokupno stvaralaštvo ljudskog duha neraskidiva celina, sinteza svih umetnosti. U esejima Mitologija prirodnih nauka, Vordsvort ili filozofija zelenog, VII simfonija i metafizika muzike, Filozofija vina pokazuje kako se različiti vidovi ispoljavanja božanskog duha prelamaju i prožimaju. Idealni čitalac U svom izboru od sto najvažnijih knjiga čovečanstva, Hamvaš ima na umu idealnog čitaoca. I on mu daje savršen spisak literature koji se sastoji od 100 najznačajnijih opusa otkad je Reč sačuvana u memoriji čovečanstva, ili zapisivana. Bela Hamvaš je zapravo taj idealni čitalac, onaj koji guta literaturu od Upanišada i Veda do Tibetanske knjige mrtvih i biblijskih tekstova. Čita na sanskritu, kineskom i grčkom, kao i na nemačkom, engleskom. Kad bi kojim slučajem neka inteligentna bića iz udaljene galaksije došla na Zemlju, dovoljan dajdžest sveukupnog znanja i književnosti Zemljana bio bi u Hamvaševim delima. Kao što Borhes i Umberto Eko imaju svoje idealne spiskove i idealno osmišljene biblioteke, rajsko mesto Hamvaševo bila bi upravo jedna biblioteka koja sadrži tih sto najvažnijih dela prevedenih na sve jezike sveta. Sjećanja 1997 255 str

Aleksandar Miljković - Zakletva koja se poštuje - Radomir Rade J. Antić (1913-1993) Ове године се навршава 110 година од рођења и 30 година од смрти Радомира – Радета Ј. Антића из села Мало Војловце, команданта 4. Бошњачког батаљона Прве Јабланичке бригаде Југословенске војске у Отаџбини. Иако веома занимљива и узбудљива, његова биографија до сада није била предмет интересовања историографије. У локалној, идеолошки обојеној „историографији“ након Другог светског рата, у широј фамилији, локалној заједници, његова личност била је табу тема. О њему се веома мало, готово ништа није писало. Први који га је поменуо у историографији био је Бошко Крстић у књизи Јабланица и Пуста река у НОБ издате давне 1970. Крстић га помиње на два места у две реченице. Оба пута у негативном контексту. Након Крстића, лесковачки публициста и некадашњи припадник Удбе Никола П. Илић у књизи Јабланички НОП одред позвао се на изјаву Антића у једној фусноти, у делу који говори о организацији Југословенске војске у Отаџбини у некадашњем Јабланичком срезу. Скоро једну деценију након тога изашла је књига Четници у Лесковачком крају 1941–1944. аутора Живана Стојковића, Хранислава Ракића и Николе П. Илића. Иако се радило о најзначајнијем организатору четника, а касније и равногораца у селима бивше општине Бошњаце, у овој књизи нема ни помена Радета Антића. Новинар Наше речи Станко Миљковић, пре 16 година, објавио је у априлском броју из 2007. године текст Заклетва која се поштује у коме је укратко описао живот и рад Радомира Антића. Месец дана након објављивања овог текста реаговао је Никола П. Илић. Он је у мајском броју Наше речи објавио текст под насловом Ко је био четник Раде Антић? У свом реаговању, Илић, идеолошки оптерећен, изнео је низ нетачности и произвољности из Антићеве биографије. Оба текста писана су из пера публициста и новинара, лишена критичког апарата и научне методологије. Ови текстови јесу полазна основа за писање ове књиге али компаративном методом утврдили смо да се мимоилазе са историјским изворима првог реда. Последње што је написано о Антићу дошло је поново из пера Николе П. Илића. У својој књизи Одметници на југу Србије 1941–1953. Илић се у једном поглављу осврнуо и на ток хапшења Антића јануара 1947, затим на његову биографију и на јатаке који су му помагали да се скрива од 1944. до 1947. У српском народу постоји изрека „Мртва уста не говоре“. Та изрека везује се и за Радомира Антића. Он већ 30 година није међу живима, па не може да одговори на разне конструкције и искривљене историјске слике из Другог светског рата на југу Србије. Руковођени горе поменутим констатацијама и због жеље да се сазна истина и открије улога Радета Антића у Другом светском рату, ми смо годинама мукотрпно трагали за сведочанствима о његовом животу. Проучавали смо књиге, оригинална архивска докумената, узимали изјаве сведока, а све у циљу писања ове биографије. После вишегодишњих истраживања, а због чињенице да је ове године јубилеј од његовог рођења и смрти, ми ужој стручној и широј читалачкој публици дајемо ову књигу на читање. Идеју за наслов књиге преузели смо од сада покојног Станка Миљковића из Великог Војловца. У знак захвалности због тога што се први осмелио да напише нешто о Радету Антићу, ми смо се послужили насловом његовог новинског чланка из 2007. Пишући ову биографију водили смо се латинском изреком „SINE IRA ET STUDIO” односно „БЕЗ МРЖЊЕ И ПРИСТРАСНОСТИ“. У књизи смо настојали да пишемо без икаквих идеолошких, страначких или било којих других оптерећења и убеђења. Критиком и компарацијом историјских извора покушали смо да утврдимо све битне сегменте из Антићевог живота. Сама књига подељена је на више поглавља и прати живот и рад Радомира Антића од рођења 1913. па све до смрти 1993. Поглавља су поређана хронолошким редом и носе следеће наслове: МЛАДОСТ И ПОРОДИЦА; У ДРЖАВНОЈ СЛУЖБИ; У КРАЉЕВОЈ ГАРДИ; ПОВРАТАК У БОШЊАЦЕ; У АПРИЛСКОМ РАТУ; ЧЕТОВОЂА ВОЈВОДЕ КОСТЕ ПЕЋАНЦА; БОРБЕ ЗА ЛЕБАНЕ 1941; БОРБЕ СА ПАРТИЗАНИМА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 1942; КОМАНДАНТ 4. БАТАЉОНА ЈВуО; НЕМАЧКА ПОТЕРА; ОЧЕ, ПОМОЗИ!; НЕКА ЖИВИ ВЕРКА!; УБИСТВО ПРЕДСЕДНИКА ОПШТИНЕ БОШЊАЦЕ; СПАСАВАЊЕ ЕНГЛЕСКЕ ВОЈНЕ МИСИЈЕ; САБОТАЖЕ; БУГАРСКА ПОТЕРА; СУДБОНОСНА ГОДИНА – ПАРТИЗАНИ НАДИРУ; У ОДМЕТНИШТВУ; СУЂЕЊЕ И РОБИЈА, ПОД БУДНИМ ОКОМ УДБЕ; ЗАСЛУЖЕНА, А НЕОСТВАРЕНА ПЕНЗИЈА; ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ ЖИВОТА; НЕИСТИНЕ И ФАЛСИФИКАТИ НИКОЛЕ П. ИЛИЋА. Надамо се да ће ова књига подстаћи истраживаче и историчаре Лесковачког краја да мало више пажње посвете проучавању четничке организације на југу Србије и Југословенске војске у Отаџбини. Нека ова књига буде подстрек да се после вишедеценијске идеолошке магле, мрака и пристрасности, у правом светлу представе четнички и равногорски команданти, војводе, четовође, четници, официри и подофицири из Другог светског рата на југу Србије.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....