Metodi Petrov je rođen 24.05.1920.godine selo Željuša kod Dimitrovgrada.Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom selu, a srednje u Dimitrovgradu, tadašnjem Caribrodu. Godine 1940. je počeo da studira na Akademiji umetnosti u Beogradu, ali je morao da prekine studije zbog Drugog svetskog rata.Umro je 19. januara 1995. godine u Dimitrovgradu. Nakon rata radio je kao novinar, karikaturista i ilustrator u Skoplju, u listovima Nova Makedonija i Osten. Bio je karikaturista časopisa Bratstvo i ilustrator dečjeg lista Drugarče. Tokom ovog perioda ilustrovao je preko 100 knjiga i udžbenika. Kao slikar, slikao je akvarele, portrete, grafiku i murale. Imao je brojne kolektivne i 10 samostalnih izložbi. Po svojim karikaturama poznat je širom sveta. Osvojio je nagrade za crtane filmove u Jugoslaviji, Bugarskoj, Italiji, Engleskoj, Turskoj, Japanu. Dobitnik je Septembarske nagrade Dimitrovgrada za umetnost. Dimenzije : Dužina : 24,5 cm Širina : 34,5 cm Samo slika : Dužina : 18,2 cm Širina : 25,5 cm

Metodi Petrov je rođen 24.05.1920.godine selo Željuša kod Dimitrovgrada.Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom selu, a srednje u Dimitrovgradu, tadašnjem Caribrodu. Godine 1940. je počeo da studira na Akademiji umetnosti u Beogradu, ali je morao da prekine studije zbog Drugog svetskog rata.Umro je 19. januara 1995. godine u Dimitrovgradu. Nakon rata radio je kao novinar, karikaturista i ilustrator u Skoplju, u listovima Nova Makedonija i Osten. Bio je karikaturista časopisa Bratstvo i ilustrator dečjeg lista Drugarče. Tokom ovog perioda ilustrovao je preko 100 knjiga i udžbenika. Kao slikar, slikao je akvarele, portrete, grafiku i murale. Imao je brojne kolektivne i 10 samostalnih izložbi. Po svojim karikaturama poznat je širom sveta. Osvojio je nagrade za crtane filmove u Jugoslaviji, Bugarskoj, Italiji, Engleskoj, Turskoj, Japanu. Dobitnik je Septembarske nagrade Dimitrovgrada za umetnost. Dimenzije : Dužina : 24,5 cm Širina : 34,5 cm Samo slika : Dužina : 18,2 cm Širina : 25,5 cm

Metodi Petrov je rođen 24.05.1920.godine selo Željuša kod Dimitrovgrada.Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom selu, a srednje u Dimitrovgradu, tadašnjem Caribrodu. Godine 1940. je počeo da studira na Akademiji umetnosti u Beogradu, ali je morao da prekine studije zbog Drugog svetskog rata.Umro je 19. januara 1995. godine u Dimitrovgradu. Nakon rata radio je kao novinar, karikaturista i ilustrator u Skoplju, u listovima Nova Makedonija i Osten. Bio je karikaturista časopisa Bratstvo i ilustrator dečjeg lista Drugarče. Tokom ovog perioda ilustrovao je preko 100 knjiga i udžbenika. Kao slikar, slikao je akvarele, portrete, grafiku i murale. Imao je brojne kolektivne i 10 samostalnih izložbi. Po svojim karikaturama poznat je širom sveta. Osvojio je nagrade za crtane filmove u Jugoslaviji, Bugarskoj, Italiji, Engleskoj, Turskoj, Japanu. Dobitnik je Septembarske nagrade Dimitrovgrada za umetnost. Dimenzije : Dužina : 24,5 cm Širina : 34,5 cm Samo slika : Dužina : 18,2 cm Širina : 25,5 cm

Povez: broširan Br. strana: 54 Format: 14 x 13,5 Kolor i crno-bele fotografije! Енку (円空 1632–1695) је био припадник будистичке школе тендаи и путујући калуђер ‒ ишао је од села до села, од храма до храма, кроз централно подручје Јапана, па на север, све до Хокаида. Онима који би га примили на конак заузврат би од дрвета издељао једну, или више скулптура. У младости се заветовао да ће изрезбарити 120.000 скулптура, различитих ликова из будистичке икнографије. Данас се не зна да ли је завет испунио, али су историчари уметности евидентирали око 7.000 његових скулптура, расутих по храмовима, приватним колекцијама и успутним светилиштима дуж путева широм Јапана. Скулптуре је радио брзо, користећи само основни алат ‒ секиру и длето. У свом раду успео је да споји народну уметност и лични стил, везан за ликове и дух будистичке иконографије. Његова дела одишу рустичношћу, једноставношћу и искреношћу, а у томе је управо њихова снага и привлачност.

IZDAVAČ: FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI, INSTITUT ZA POZORIŠTE, FILM, RADIO I TELEVIZIJU: ČIGOJA ŠTAMPA, BEOGRAD, 2008. GODINE BROJ STRANA: 137 FORMAT: 24 CM POVEZ: MEK „Knjiga dr Divne Vuksanović, Filozofija medija: Ontologija – estetika – kritika, predstavlja naučnu studiju koja interdisciplinarno ukršta opštu estetiku s teorijom kulture i medija, oslanjajući se na savremena istraživanja u ovim oblastima, kao i na aktuelnu estetsku, kulturološku i medijsku praksu, koja demonstrira načine instrumentalizovanja estetskog uma u današnjem vremenu, i to putem upotrebe tehnologije masovnog medijskog komuniciranja. S obzirom na činjenicu da je u današnjem diskursu nauke sve manje studija koje se na teorijski ozbiljan i utemeljen način bave problematizovanjem estetskih i medijskih fenomena, a unutar originalne teorijske paradigme istraživanja, s karakterističnim kritičkim otklonom i angažmanom, to smatram da je knjiga o filozofiji medija dr Divne Vuksanović, sudeći po navedenim kvalitetima, redak primer originalnog, refleksivno fundiranog i kritički aktuelizovanog rada u teorijskim oblastima estetike, teorije kulture i medija, kako u svetu tako i u nas.” Prof. dr Ratko Božović

Dupli pas - Ranko Munitić i Zorica Jevremović ... O knjizi su govorili urednik Dragan Inđić, reditelj Gorčin Stojanović, radio i TV voditelj i novinar Dragan Ilić i Munitićeva udovica i koautorka knjige Zorica Jevremović. Inđić, koji je u biblioteci `Teorija i praksa medija` objavio već nekoliko knjiga tv kritika, objasnio je da je to specifičan žanr kritike koji se nalazi na margini u odnosu na ostale vrste (književna, filmska, muzička, pozorišna), jer se pišu nakon što je program prikazan i čitaoci neće biti u mogućnosti da se uvere u njenu tačnost, pošto su male šanse da emisija bude ponovljena. On je naglasio da knjiga u kojoj su kritike objavljivane od 1987. do 1990, a zatim od 1993. do 2009. nije samo o efemernim emisijama, već pokazuje genezu pojava koje su se pojavile tokom prelomnih godina, za ovo društvo a čiji smo mi svedoci i danas. U prvom delu, rekao je Inđić, nalaze se kritike koje pisala Zorica Jevremović a drugi deo obuhvata tekstove Ranka Munitića i dok je ona pisala sa više strasti, Munitić je otkrivao šta se zbiva u društvu i kakvi su društveni mehanizmi. Stojanović, koji je drugovao sa Munitićem i njegovom suprugom od mladosti, prepoznao je da je Jevremovićeva više pripadala televiziji, a Munitić je bio `dete filma`, pa je televiziji prilazio na ironičan, ciničan, pomalo prezriv način. Ovi tekstovi uverljivo svedoče o vremenu tranzicije i pluralizacije medija. Umnožavanje TV ponude nije uzvisilo kreativne i kulturne standarde ovog medija, nego ih je snizilo, pretvorivši ga u jednom periodu u buvljak diletantizma i svetlucavog primitivizma. Dok je nekim kritičarima takva televizija davala obilje povoda za izrugivanje, zgražavanje ili uzvišeni gnev, „Munitići` su i tada bavili pojavama, u medijskom, odnosno kulturnom kontekstu, ukazivali na prirodu njihove pogrešnosti i dosledno ispovedali veru u televiziju koja uzdiže pogled ka smislu i duhu, umesto da ga spušta ka voditeljkinim dugim, razgolićenim nogama. Izdavač: Radio Televizija Srbije, Beograd Godina: 2012 Broj strana: 224 Meki povez Biblioteka: RTV Teorija i praksa Ocena: 5-. Vidi slike. Skladište: 2190 Težina: 400 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Mileta Leskovac scenograf - Dragoslav Vasiljević veoma retka knjiga ,mali tiraz ,samo 500 primeraka Izdavač: Srpsko narodno pozorište - Novi Sad, 1997. god. Broširan povez, 23,5 cm. 80 str. -vrlo dobro ocuvaan ,sadrzaj je cist / Mileta Leskovac je rođen je u Laliću 1924. godine, a Školu za primenjenu umetnost upisao je u Novom Sadu 1948. Diplomirao je u prvoj generaciji, 1953, kao slikar-scenograf, profesor mu je bio poznati scenograf Vladimir Marenić. Ceo radni vek proveo je u Srpskom narodnom pozorištu, od jeseni 1953. do penzionisanja, 1989. Radio je najpre kao slikar-izvođač, a zatim kao scenograf. Prvu scenografiju uradio je za predstavu Bore Hanauske Pokondirena tikva (1954). U dva maha obavljao je dužnost tehničkog direktora SNP-a. U matičnom pozorištu izveo je oko 170 scenografija za dramske, operske i baletske predstave, a u Pozorištu mladih preko 40. Gostovao je kao scenograf u Novosadskom pozorištu, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu u Beogradu i Ateljeu 212, u pozorištima u Somboru, Skoplju, Sarajevu, Zagrebu, Osijeku, Splitu i Mariboru, a u Sjedinjenim Američkim Državama radio je scenografiju za operu Knez Igor u Dalas Operi 1990. i u njujorškoj Siti operi 1994. Takođe je davao scenografska rešenja i pomagao amaterskim pozorištima u Vojvodini. „Kao odličan slikar-izvođač i daroviti scenograf, pronikao je u zakonitosti i tajne pozorišnog slikarstva i scenografije i smelo primenjivao nove materijale i tehnologije, uvek korektno sarađujući sa rediteljima. Njegove scenografije odišu različitim izazovima, a lirski su dominantni; impresivni su i puni dramatskog naboja.“ (Dragoslav Vasiljević) Dobitnik je više nagrada i priznanja: prvu nagradu dodelio mu je Srpski narodni odbor u Novom Sadu za scenografiju Izbiračice (1960), Oktobarska nagrada grada Novog Sada pripala mu je za scenografiju komada Nagraždenije i nakazanije Joakima Vujića (1973), nagrađen je na Ljubljanskom operskom festivalu za scenografiju opere Nabuko u izvođenju beogradskog Narodnog pozorišta (1984), Zlatnu formu UPIDIV-a dobio je za Sumnjivo lice (1984). Sterijinu nagradu osvojio je za scenografsko ostvarenje predstave Bela kafa Aleksandra Popovića (1991). Na Susretu vojvođanskih pozorišta nagrađene su mu dve scenografije: za somborsku predstavu Fiškal galantom i novosadsko Sumnjivo lice (1995). Matična kuća mu je za dugogodišnji uspešan rad dodelila Zlatnu medalju „Jovan Đorđević“ 1988. Preminuo je u Novom Sadu 4. oktobra 2014. - organizovani transport podrazumeva slanje posiljke , kao preporucenu tiskovinu VIDITE SLIKE POGLEDAJTE MOJE OSTALE aukcije NA LIMUNDU I KUPINDU uplate na tekuci racun (desni ormaric u hodniku)

Nevidljivo pozorište Miroslav Radonjić Opis: Nastajala u nocima autorovog bdenja uz radio, knjiga Nevidljivo pozoriste jeste u drugi medij, medju korice knjige, `uhvaceno` svedocanstvo o onome sto je, po svoj prilici, zauvek otislo u etar i sto, po definiciji, jeste efemerno. Kao sto je to pozoriste uopste, a pogotovo ovo, `koje treptaje preoblikuje u pozoriste i cini ga - nevidljivim`, kako to, u pogovoru knjizi kaze sam autor.Onom delu tog `nevidljivog` kao sto su gluma, rezija, muzika, Miroslav Radonjic posvecuje u svojim, dnevnom listu i formom i leksikom primerenim, tekstovima punu paznju. On se, pri tom, bavi i onim elementima glumackog izraza koji cesto promicu oceni kriticara (klasicnog) pozorista: bojom i postavljenoscu glasa, akcentovanjem, dikcijom i kulturom govora uopste, pod lupu stavlja lektorske ucinke u pojedinim ostvarenjima, kao i zvucno-muzicki bekgraund. Samim tekstom, sto je i logicno, Radonjic se bavi vise ukoliko je u pitanju novo ili nepoznato delo, ukoliko je u pitanju adaptacija klasike, no uvek dajuci prednost onome sto ovo nevidljivo pozoriste cini - pozoristem. Dakle - izvodjenju.D. Nikolic, `Dnevnik` Povez: broširano Broj strana: 144 strana Format: 14 x 20 cm Pismo: Ćirilica Autor: Miroslav Radonjić Izdavač: Prometej

Knjiga godine IZDAVAČ: Radio Beograd 2 GODINA: 2017. POVEZ: mek PISMO: ćirilica STRANA: 145 STANJE: dobro očuvana, ocena 3 Kod nas danas ne postoji samosvojniji stil razmišljanja i izlaganja od stila Aleksandre Mančić. Deluje tako prisno i jednostavno, ali se iza njega skrivaju bogata i dalekosežna značenja. Ono što je u pogledu akademskog govora činio Mišel Ser, čini i ona na svoj način: njenu kritičku interpretaciju problema odlikuju autentični ton i autentični književni potpis. Ona je jedinstveni istraživač u našoj modernoj kulturi, vrsni poznavalac mističke književnosti i teorije i poetike prevođenja. Nastavljajući produbljeno studiranje u oblasti koju je takoreći prva artikulisala u svetu – u oblasti prevođenja ideja, u ovoj knjizi polazi, kao od ključne, od zabeleške Džona Florija, Brunovog prijatelja i prevodioca Montenjevih Eseja na engleski: From translation all science had it’s of-spring. Ovaj višeznačan, višesmeran ili barem reverzibilan iskaz da je čitava nauka s prevođenjem doživela procvat pokreće razmišljanja o složenim odnosima između mišljenja i prevođenja. Pred nama je uvod u teorijsko i poetičko čitanje Đordana Bruna, filozofa sukoba i paradoksa, filozofa posvećenog stvaranju ekumenske filozofije u kojoj se međusobno suprotstavljene perspektive i prividno protivrečni stavovi mogu pomiriti u dalekosežnu viziju čovekovih težnji.

zidne ikone rucni rad sa ramom radimo po narucbini koja vam god ikona treba mozete poruciti preko kupindo poruke visina slike je 17,7cm sirina 12,3cm sa ramom visina 22,7cm a sirina 17,3 sirina rama je 2.5cm a debljina 1cm

NAOKO UZGRED Severin M Franić Str 439 Povez mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Severin M. Franić je rođen 28. januara 1952. godine u Murskoj Soboti, bivša SR Slovenija bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Još za vreme studija, u Sarajevu, 1972, kao filmski kritičar je počeo da sarađuje u časopisima i revijama od kojih su najznačajniji: Naši dani, Lica, Život, Izraz, Odjek, Sineast, Mladost, Ideje, Filmska kultura, Književnost, Savremenik, Duga, Filmograf, Politika svet... 1988. godine je pokrenuo časopis JU FILM DANAS, čiji je glavni i odgovorni urednik i sada. U vremenskom razdoblju od 1993. do kraja 1997. godine bio je i urednik filmskog programa Srpske Radio Televizije u Republici Srpskoj. Autor je više od 100 emisija u okviru ciklusa `Jugoslovenska filmska komedija`, Vreme igre, koja je punih dve i po godine (emitovana na Kanalu Plus TV Novi Sad. Knjige: Njih sam čitao (hrestomatija, JU FILM DANAS, 1989); Dušo-gupka (poezija, Prometej, Novi Sad, 1993); Magijski vrtlog svetlosti i senke (antologija, Prometej, 1996), Razgovori (poezija, Prosveta, 1997), Naoko uzgred (razgovori i feljtoni, Raška škola, 2000), Svođenje računa (Ne&Bo / JU FILM DANAS, 2002), Konačna verzija (poezija, Ne&Bo, 2002) i Overavanje (JU FIJ1M DANAS, 2002). Priredio: Na mrtvoj straži (izbor iz poezije Alekse Šantića (IP `Ivanišević`, 2003).

RIS - AUGUSTIN JURIGA RETKO ,PROMO CENA // Monografije Hrvatski, 2003 GODINA NOVO 19x26 cm, tvrdi uvez, - str. Augustin Juriga (Subotica, 1947.) je umjetnički fotograf i novinar iz Vojvodine. Rodom je bački Hrvat. Najreprezentativniji je umjetnički fotograf iz zajednice Hrvata u Vojvodini. Od 24. ožujka 1979. do 5. kolovoza 1996. je radio kao kao fotograf u Međuopćinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Subotici.[1] Njegov fotografski opus su obilježile slike koje su u svezi s arhitekturom, objektima i etnografskim predmetima s područja Vojvodine, naročito kazalište u Subotici, Gradska kuća, groblja, Međunarodni festival kazališta za djecu. Osobito mu se ističu fotografije nastale u svezi s Dužijancom. Osim zavičajnih tema, omiljena tema su mu Pakistan (Lica Lahorea)[2] i urbani prizori iz Amerike. Ipak, fotografski opus mu se nije ograničio samo na nežive objekte, nego su mu i ljudi bili zanimljivom temom. Izlagao je zajedno s drugim fotografima i samostalno u nekoliko gradova. Fotografski je opremao knjige, kao što je bila monografija o prvom suvremenom slikaru u bunjevačkih Hrvata Stipanu Kopiloviću.[3] Član je Udruženja likovnih umjetnika primijenjenih umjetnosti i dizajnera Vojvodine i Nezavisnog udruženja novinara Srbije. 2011. se godine je serija poštanskih maraka tiskanih na temu Dužijance sadržavala je vinjete koje se napravilo temeljem fotografija Augustina Jurige. Na njima se prikazuje risarske radove i ine običaje u svezi s običajem bačkih Hrvata, Dužijancom. [4] U istoj seriji su djela Kate Rogić, Marije Ivković Ivandekić i Jozefine Skenderović. [4] Sadržaj 1 Djela 2 Nagrade 3 Izvori 4 Vanjske poveznice Djela Salaši u mom oku, fotomonografija, 1997., (nagrada dr Ferenc Bodrogvári) Ris, monografija, 2003. Zaostavština predaka, katalog mađarskih narodnih običaja, 2000. kalendari na temu Subotice (nekoliko nagrađenih) Osim svojih samostalnih djela, njegove fotografije su obogatile monografije poznatih autora, Boška Krstića (monografija o Subotici) i Bele Durancija (Arhitektura secesije u Vojvodini). Nagrade Kalendari s njegovim fotografijama su bili nagrađivani, a 2005. je dobio i nagradu Pro urbe. 1998. godine dobio specijalno priznanje »Dr Ferenc Bodrogvári« grada Subotice za retrospektivnu izložbu i fotomonografiju »Salaši u mom oku«. 2000. godine u Gospođincima mu je dodijeljeno Zlatno paunovo pero za zbirku fotografija na temu seoskih groblja. Tim Foto Juriga design, koji čine Augustin Juriga i njegov sin, grafički dizajner, Viktor Juriga, dobio je priznanje na V. Jugoslavenskoj izložbi novogodišnjih kalendara za 2001. godine, a 2003. priznanja na VII. Jugoslavenskoj izložbi kalendara za 2003., održane 11. veljače održana u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu, za kalendare Tržnica i Fontane. (Zavoda za urbanizam). [5] Izvori Radio Subotica, program na hrvatskom jeziku Siniša Jurić: Fotografije «Lica Bačke» Augustina Jurige u Zavodu za kulturu vojvođanskih Hrvata, 8. listopada 2010., preuzeto 17. svibnja 2011. Subotica.info Otvorena izložba Lica Bačke Augustina Jurige u prostorijama Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata, 8. listopada 2010., preuzeto 17. svibnja 2011. (engleski) The Establishment of the Institute for Monument Protection - History Subotica.info Lica Lahorea, 3. travnja 2007. — Pristupljeno: 17. svibnja 2011. Hrvatska riječ D.B.P.: Prvi suvremeni slikar u bunjevačkih Hrvata - Novo izdanje ZKVH-a: »Slikar Stipan Kopilović 1877.-1924.« Hrvatska riječ Sto godina žetvenih svečanosti u Subotici: Poštanske marke s motivima Dužijance, 8. srpnja 2011., preuzeto 20. kolovoza 2011. - organizovani transport podrazumeva slanje posiljke , kao preporucenu tiskovinu VIDITE SLIKE POGLEDAJTE MOJE OSTALE aukcije NA LIMUNDU I KUPINDU uplate na tekuci racun (kutija 3 )

Crtam - Obrad Dobrić Priručnik za crtanje koji nas upućuje u povezanost svih nauka kroz ideju zvanu umetnost, u jednu celinu znanja. Crtanje je veština kpja se stiče učenjem. Crtam? Znači, komuniciram, radim, stvaram, postajem društven, odgovaran, zabavljam se i maštam. Likovne umetnosti po Platonu i Aristotelu odnose se na red i meru, jedinstvo i harmoniju. Broj strana: 100 Izdavač: Svet knjiga `Grafo`,Ruma Povez: mek Stanje: dobro, pohabane korice, ima potpis na prvoj strani

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Srpska čitaonica i knjižnica Irig, 1978. god. Broširan povez, 20 cm. 147 str. Tibor Varadi (Várady Tibor) ponajviše je poznat kao pravnik. Studije prava završio je u Beogradu, a potom je na Harvardu stekao zvanje doktora pravnih nauka. Nakon diplomiranja radio je kraće vreme kao advokatski pripravnik u porodičnoj advokatskoj kancelariji u Bečkereku (da­našnjem Zrenjaninu), čija je arhiva temelj ove prozne knjige. Bio je potom docent, vanredni i redovni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Od 1993. godine profesor je na budimpeštanskom Srednjoevropskom univerzitetu (CEU) i drži predavanja na pravnim fakultetima Emori, Kornel, Berkli, u SAD-u. Objavio je veći broj naučnih radova, prvenstveno iz oblasti međunarodnog privatnog prava, međunarodne trgovinske arbitraže i manjinskih prava. Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Zastupao je Srbiju (ranije SRJ i SCG) pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Prve radove iz oblasti lepe književnosti objavio je u časopisu Új Symposion. Od pokretanja časopisa (1965), bio je njegov urednik, od 1969. do 1971. godine odgovorni urednik. Do sada objavljena dela iz beletristike: Zar nije sam život najbolji provod? (Vagy nem maga az élet a legjobb időtöltés?), putopisni eseji, Forum, Novi Sad, 1971. Tajna mišje sive sobe (Az egérszürke szoba titka), roman, Forum, Novi Sad, 1976; 2009. Mit i moda (eseji na srpskom), Srpska čitaonica i knjižnica, Irig, 1978; nagrada „Stražilovo“ The Secret of the Mouse-Grey Room (prevod na engleski romana Tajna mišje sive sobe), John Calder and Riverrun Press, London−Njujork, 1981. Nadomak istorije (Történelemközel­ben), eseji, Forum, Novi Sad, 1995. i dr.

MIJA ALEKSIĆ VILOVNJAK SA ISTOČNIH STRANA Autor: Miroslav Mirković Izdavač: Armon Sanba, Beograd Godina izdanja: 2001. Broj strana: 101 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 20x14 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Prednja korica prelomljena. Milosav „Mija” Aleksić (Gornja Crnuća, 26. septembar 1923 — Beograd, 12. mart 1995) je bio srpski pozorišni, televizijski, filmski glumac i humorista. Aleksić je rođen 1923. godine u selu Gornja Crnuća, kod Gornjeg Milanovca, od oca Velimira i majke Sinđe. U oktobru 1941. godine preživeo je masovno streljanje stanovništva u Kragujevcu. Po završenoj gimnaziji u Kragujevcu upisao je prava. Glumom se amaterski bavio još od gimnazijskih dana. Od oslobođenja, pa do 1948. godine bio je član Narodnog pozorišta u Kragujevcu. Bio je član Narodnog pozorišta u Beogradu i Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U Narodnom pozorištu je u periodu 1949-1951. godine. Član Jugoslovenskog dramskog pozorišta postaje 1951. i radi sve do 1965. godine, kada se vratio u angažman u Narodno pozorište gde je i okončao svoju pozorišnu karijeru. Igrao je i u Ateljeu 212 i drugim scenama. Od 1977. godine imao je status slobodnog umetnika. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Autentičan pozorišni, filmski, estradni i radio i televizijski umetnik širokog dijapazona, kreator smešnoga protkanog setom, znao je da udahne život i u najneuverljivije tekstove. Često prekoravan da bez mere rasipa svoj talent, Aleksić ipak dostiže sam vrhunac glumačkog stvaralaštva ne samo u Nušićevim, Gogoljevim i Molijerovim komadima već i u svojim estradnim poduhvatima, proklamirajući načelo: Igraj estradu kao najveću komediju.

PETAR VOLK I POZORIŠTE - Zbornik, Muzej pozorišne umetnosti Srbije Beograd 2000, str. 289. Zbornik tekstova o Petru Volku. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu ВОЛК Петар – позоришни критичар (Босански Петровац, 9. XI 1931 – ). Основну школу и гимназију завршио је у Бањој Луци. Студирао је на Филозофском факултету у Згбу (Група за југославенску књижевност) и дипломирао 1954. Докторирао је на Карловом универзитету у Прагу 1968. из области филмске естетике (Естетика модерне анимације). Био је уредник и критичар у више листова, часописа, радио-станица и новинских агенција, директор Фестивала југословенског филма (1966-1972), директор Музеја позоришне уметности СР Србије (1972-1978), управник Југословенског драмског позоришта (1978-1981). У оквиру Музеја позоришне уметности Србије покренуо је „Театрон“, публикацију за позоришну историју и театрологију, и био његов главни и одговорни уредник од 1974. до 1979, као и Позоришни годишњак Србије. Из области позоришне уметности објавио је књиге: Раша (1975), Миливоје Живановић (1977), Позориште без маске (1977), Позоришне критике (1978), Београдске сцене (1978) и Пера Добриновић, у издању СНП (1986). Бавио се и педагошким радом. На Факултету драмских уметности у Бгду предавао је историју филма (за доцента је изабран 1973, за ванредног професора 1974, а за редовног професора 1979). Позоришном критиком, есејистиком, теоријом и историјом бавио се од средине педесетих г. Традиционалист с наглашеном вером у континуитете развоја, он се, иако без маркантније изграђеног сопственог естетског и театарског становишта, супротстављао радикалном субјективизму и потпуном релативизовању савременог израза. Са разумевањем је подржао неколико значајних представа СНП (Страдија Домановића-Михајловића Михиза, Покондирена тиква Ј. Ст. Поповића, Чежња под брестовима О’Нила).

GLUMAČKA ISTINA LJUBE TADIĆA Autor: Ddragana Čolić Biljanovsk Izdavač: Centar za kulturu, Mladenovac Godina izdanja: 2006 Broj strana: 64 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 22x16 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Ljubomir Ljuba Tadić (31. 5. 1929. - 28. 10. 2005.) je srpski pozorišni, filmski, televizijski i radio glumac, koji je uživao reputaciju jednog od najvećih imena jugoslovesnkog glumišta. Rođen je u Uroševcu 31. maja, 1929. godine. Pre upisa akademije debitovao je na sceni kragujevačkog pozorišta Joakim Vujić, 1944. godine. Zatim odlazi u Beograd, gde upisuje glumačku akademiju u klasi profesora Joze Laurenčića, 1953. Bio je član Beogradskog dramskog pozorišta, Narodnog pozorišta u Beogradu, Jugoslovesnkog dramskog pozorišta i Ateljea 212, a igrao je u skoro svim pozorištima u bivšoj Jugoslaviji. „Jedino u pozorištu `Boško Buha` nisam igrao. Nisam mogao, ovako glavat, da plašim decu.“ Godine 1956. igrao je Vladimira u Čekajući Godoa u prvoj sezoni Ateljea 212, što je ujedno bilo i prvo igranje Godoa u istočnoj Evropi. U Ateljeu 212 našao se i u svojo poslednjoj ulozi, glumeći kralja Lira par meseci pre smrti. Sa svojom trećom ženom Snežanom Nikšić, osnovao je i vodio pozorište „Magaza“ 1983. godine u Knez Mihailovoj ulici, a sa glumcem Radetom Šerbedžijom pokrenuo je privatni teatar Preduzeće za pozorišne poslove (PPP), 1990. godine. Njegovoj sahrani prisustvovali su ansambli svih pozorišta, kao i državni zvaničnici. Komemoracija je završena audio-zapisom čuvenog Sokratovog monologa iz drame “Sokratova odbrana i smrt”, koji je simbol glumačkog umeća Ljube Tadića: “No vreme je da krenemo, ja u smrt, a vi dalje kroz život. Ko od nas ide bolje, to niko ne zna.” Sahranjen je u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju.

Vlado Magjarević (Mađarević): KAZALIŠNE STUDIJE I - Krleža, Giraudoux, Salacrou, Flaubert-Strozzi, Izdanje autora Zagreb 1953, str. 97. Očuvanost 3. MAĐAREVIĆ, Vlado (Magjarević, Vladimir), književni i kazališni kritičar, publicist (Osijek, 13. III. 1911 — Zagreb, 22. V. 1993). Gimnaziju polazio u Osijeku i Karlovcu, maturirao kao privatist u Zagrebu 1938. Studirao pravo u Zagrebu 1938–40. i na Sorbonni, u Parizu polazio i Visoku novinarsku školu te Visoku školu društvenih znanosti; na Filozofskom fakultetu u Zagrebu apsolvirao južnoslavenske jezike i književnosti 1956. Od 1933. član SKOJ-a, od 1939. KPJ, iz koje je isključen 1940. Zbog političkoga djelovanja uhićivan, 1940. zatvoren u Lepoglavi, 1941. u Kerestincu i 1949. na Golom otoku. Od 1942. činovnik u Osijeku, od 1943. suradnik partizanskoga pokreta, na poč. 1945. priključio se partizanima. Bio urednik kulturne rubrike u Glasu Slavonije u Osijeku 1945. i u Narodnom listu u Zagrebu 1945–49, urednik dopisništva Politike 1945–47, sekretar Komiteta za kulturu i umjetnost NRH 1947, tehnički urednik i redaktor u MH 1950–60. te dramaturg i urednik kulturne i književne redakcije Radio-Zagreba 1961–67; zbog bolesti umirovljen 1966. U književnosti javio se pjesmom Smiješak proljeća (Mladost, 1930, 3). U zbirci Ogledalo vremena (1936) objavio ciklus pjesama Nalaženje smisla, koji u uspjelijim ostvarajima s humorom oslikava urbanu svakidašnjicu. Aktivizam u književnosti, za koji se zauzimao od 1931. kao suosnivač Književne akcije, promicao kao urednik 1933. mjesečnika Književni krug i suurednik almanaha Periferija (ondje objavio programatski članak Književnost i društvo o borbi protiv umjetničkoga primitivizma i malograđanštine), odgovorni urednik Književne kovačnice 1934 (zabranjeno nakon prvoga broja), izdavač i urednik Glasa omladine 1935–37. te urednik Novoga studenta 1939–40. Plodan kritičar, osvrtima, studijama, polemikama, memoarskim i dokumentarnim prinosima ostvario je znatan publicistički opus.

ORION ART BEOGRAD - 2011 - 75 STRANA, MEK POVEZ. Neokonceptualna umetnost se javlja sa mesta borderlajna. Borderlajn je na granici besmisla i raspadanja, ustrašen i užasnut, gde nema objekata, i koji mora odbaciti sebe kao abjektnog da bi krenuo na mučni uspon ka stanju subjektnosti u nekom poretku. Dok Julija Kristeva postavlja pitanje šta raditi sa tim abjektnim, jer se ono može skrenuti prema libidu, da bi se od njega načinio predmet želje, ili prema simboličkom, da bi se pretvorilo u znak ljubavi, mržnje, zanosa ili prokletstva, Hal Foster pravi lom unutar datog simboličkog poretka, eksponira ga u krizi, i otvara nove mogućnosti u savremenoj umetnosti.

Autor: Branka Veselinović Izdavac: Savez dramskih umetnika Srbije, Beograd, 2003. Mek povez, 319 str. posveta na predilistu Istinski bogat i ispunjen život glumice Branke Veselinović opisan je u knjizi `Na dnu smeha leže suze` koju je priredio dr Zoran T. Jovanović a objavio Savez dramskih umetnika Srbije, u čast 65 godina umetničkog i humanitarnog rada prvakinje Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Monografija prati glumičin život, od prvih teatarskih koraka u najranijem detinjstvu, koje je ona sama duhovito opisala na početnim stranicama knjige, ali i kroz humanitarne aktivnosti ambasadora UNICEF-a, kao i reči i razmišljanja prijatelja, novinara, kritičara i publicista njoj posvećenih. Jedna za drugom nižu se slike iz predstava, Brehtove `Majke hrabrosti`, komada koji su Branka i Mlađa Veselinović na engleskom igrali u Americi, zatim Nušićevih komada, scene i tekstovi posvećeni monodrami `Tri lista deteline`, u kojoj je Branka igrala likove tri usamljene žene, akcije Crvenog krsta, prizori `Veselih večeri` Radio Beograda, lutkarskih priredaba za decu kao i brojnih druženja i putovanja. Sve u jednoj bogatoj umetničkoj karijeri, koja je počela 1938. godine, u novosadskom Narodnom pozorištu, i u jednom životu koji aktivno traje 85 godina. `Ja sam imitirala neke ljude koji mi se nisu dopadali, i to nije bilo tako loše, počela sam da razmišljam - zašto ja ne bih karikirala i neke pojave. Tada sam počela da bivam tragač za smešnim, i da vidite, polazilo mi je za rukom! Imitirala sam, u početku stidljivo, pa posle sve slobodnije, ali sam uvek želela da to bude dobronamerno! Mislim da je to osnova za dobar smeh...` - kaže Branka Veselinović. U toj komičarskoj glumičinoj crti krije se ključ naslova knjige njoj posvećene. `Na dnu smeha leže suze` stih je Desanke Maksimović, dugogodišnje prijateljice Branke Veselinović, koji govori o pravom licu humanosti. Ona se smeje i hrabri, iako zna da nekome ko je bolestan ili usamljen nije od smeha, ali čini to iz urošenog entuzijazma, uprkos slabosti i za dobrobit života. POGLEDAJTE I OSTALE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=1&Prodavac=madena&Grupa=1&sSort=cena&sSmer=DESC 38

SVETLANA BOJKOVIĆ Ksenija Šukuljević Marković Str 448 Povez mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Ovo izdanje posvećeno je popularnoj dramskoj umetnici kao 21. laureatu „Dobričinog prstena“, najprestižnije glumačke nagrade koja joj je, u ovom istom pozorištu, uručena prošle godine. U obrazloženju žirija, kojim je predsedavao Mihailo Janketić, između ostalog je navedeno da je Svetlana Bojković „mnogostruko obdarena ličnost kojoj ne nedostaje nijedna dimenzija koja bi je omela da bude to što jeste; glumica prve vrste, od onih vanrednih i posebnih“. Svetlana „Ceca“ Bojković (Zemun, 14. decembar 1947) je srpska filmska, pozorišna i televizijska glumica. Bojkovićeva je diplomirala na Akademiji za pozorište, film, radio, i televiziju u Beogradu 1970. godine. Ostvarila je veliki broj uloga u pozorištu, kao i na filmu i na televiziji, od kojih treba istaći sledeće : „Pas koji je voleo vozove“ (1977), „Neka druga žena“ (1981), „Halo taksi“ (1983), „Bolji život“ (TV serija) (1987–1991), „Smrt gospođe ministarke“ (TV) (1991), „Srećni ljudi“ (TV serija) (1993–1996), „Porodično blago“ (TV serija) (1998–2001). Karijeru je započela 1967. godine, filmom Jednog dana moj Jamele, da bi deset godina kasnije ostvarila svoj najveći uspeh na filmu, zahvaljujući ulozi Mike u socijalnoj drami Pas koji je voleo vozove. Ceca je devedesetih svakako bila najveća domaća televizijska zvezda zahvaljujući ulogama u izuzetno popularnim TV serijama Siniše Pavića: najpre kao Emilija Popadić u Boljem životu, zatim kao sestra Antonija u Srećnim ljudima, i na kraju kao Valerija Gavrilović u Porodičnom blagu. Uloga glavne medicinske sestre Antonije smatra se remek-delom domaćeg glumišta. Iz braka sa glumcem Milošem Žutićem za koga se udala 1968. godine, ima kćerku, takođe glumicu Katarinu Žutić (1972). Bojkovićeva se 2011. godine udala po treći put, za diplomatu Slavka Kruljevića, ambasadora Republike Srbije u Finskoj. Naredne godine se preselila u Helsinki, i na kratko prekinula svoju karijeru...

NA DNU SMEHA LEŽE SUZE Branka Veselinović Str 319 Povez mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi stinski bogat i ispunjen život glumice Branke Veselinović opisan je u knjizi `Na dnu smeha leže suze` koju je priredio dr Zoran T. Jovanović a objavio Savez dramskih umetnika Srbije, u čast 65 godina umetničkog i humanitarnog rada prvakinje Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Monografija prati glumičin život, od prvih teatarskih koraka u najranijem detinjstvu, koje je ona sama duhovito opisala na početnim stranicama knjige, ali i kroz humanitarne aktivnosti ambasadora UNICEF-a, kao i reči i razmišljanja prijatelja, novinara, kritičara i publicista njoj posvećenih. Jedna za drugom nižu se slike iz predstava, Brehtove `Majke hrabrosti`, komada koji su Branka i Mlađa Veselinović na engleskom igrali u Americi, zatim Nušićevih komada, scene i tekstovi posvećeni monodrami `Tri lista deteline`, u kojoj je Branka igrala likove tri usamljene žene, akcije Crvenog krsta, prizori `Veselih večeri` Radio Beograda, lutkarskih priredaba za decu kao i brojnih druženja i putovanja. Sve u jednoj bogatoj umetničkoj karijeri, koja je počela 1938. godine, u novosadskom Narodnom pozorištu, i u jednom životu koji aktivno traje 85 godina. `Ja sam imitirala neke ljude koji mi se nisu dopadali, i to nije bilo tako loše, počela sam da razmišljam - zašto ja ne bih karikirala i neke pojave. Tada sam počela da bivam tragač za smešnim, i da vidite, polazilo mi je za rukom! Imitirala sam, u početku stidljivo, pa posle sve slobodnije, ali sam uvek želela da to bude dobronamerno! Mislim da je to osnova za dobar smeh...` - kaže Branka Veselinović. U toj komičarskoj glumičinoj crti krije se ključ naslova knjige njoj posvećene. `Na dnu smeha leže suze` stih je Desanke Maksimović, dugogodišnje prijateljice Branke Veselinović, koji govori o pravom licu humanosti. Ona se smeje i hrabri, iako zna da nekome ko je bolestan ili usamljen nije od smeha, ali čini to iz urošenog entuzijazma, uprkos slabosti i za dobrobit života.

NOVO! ! ! HANDMADE Idealan i originalan poklon, ručno pleteni privezak za goste na venčanju koji će sve goste podsećati na najlepši dan u životu mladenaca ili krštenju, punoletstvu, devojačko-momačkoj večeri i raznim drugim proslavama. . . Makrame tehnikom pletenja su urađeni privesci od čistog pamuka koji se češlja, izbor boje birate sami, kao i oblik figure koja će biti ispletena (ovde na slikama je: andjeo, srce i dva spojena cveta), veličine 5x16cm. Postavljeni su na tvdom hamer-papiru, sami birate tekst koji će biti ispisan kao i sliku koja se štampa kao detalj (u ovom slučaju palma), upakovani u čvrst celofan, veličina poklona je 10x20cm. Cena bez štampe slike i teksta, je 120 dinara. Primam razne predloge i ideje, radim veći broj komada, sve po dogovoru. Postoji mogućnost: - slanje putem kurisrske službe post express i plaćanje pouzećem. - uplatom na moj tekući račun i slanje CC pošiljke, pri preuzimanu se plaća cena ptt usluge, - lično preuzimanje u centru Beograda ili u Mladenovcu, po dogovoru.

RADMILA GRAOVAC - reprodukcije Izdanje: oktobara, 1985. POVODOM IZLOŽBE U DOMU JUGOSLOVENSE NARODNE ARMIJE U BEOGRADU Stanje kao na slici. Očuvana dobro. Radmila Graovac (Vučitrn, 6. jun 1920 — Beograd, 16. januar 2011) bila je srpska vajarka. Rođena je kao Radmila Ris. Ona je živela u Novom Sadu od 1932. godine gde je i maturirala. Studirala je hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu ali njene studije prekida početak Drugog svetskog rata. Diplomirala je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1949. godine kod profesora Sretena Stojanovića, Tome Rosandića i Ilije Kolarovića. Po završetku osnovnih studija 1953. Graovčeva se vratila u Novi Sad gde je radila kao profesor vajarstva i keramike na Višoj pedagoškoj školi, do 1976. Tokom 1956. godine usavršavala se u Pragu. Izlagale je na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu.Retrospektivnu izložbu imala je 1985. godine u Domu Jugoslovenske narodne armije u Beogradu. Bila je članica Udruženja likovnih umetnika Srbije. Dodeljena joj je nagrade Umetničke kolonije u Ečki 1962. i Zlatnog dleta 1965. godine. Autor je dvadesetak spomenika širom Srbije, predominatno bisti u bronzi. Kreatorka je medalje nagrade „Paja Jovanović”. Njeno omiljeno sredstvo za pravljenje skulptura bila je glina. Kasnije se okreće upotrebi teraokote. Legat Radmile i Nikole Graovac nalazi se u Galeriji Matice srpske i bio je izložen tokom 2021.

Adel Abdel Rahman : UMETNIČKI AMBASADOR , Gradska biblioteka Pančevo / Galerija Lucida 2020, str. 195, [40] стр. с таблама : фотогр. ; 25 cm, kolor reprodukcije Očuvanost 4. Проф. др Рахман је рођен у Каиру 1958. године, али је студирао и докторирао историју уметности у Немачкој. Има знање ликовног уметника и дизајнера. У Србији је имао пет самосталних изложби. Бави се новинарством од 1995. године, као критичар и историчар уметности у штампаним и електронским медијима. Књига „Уметнички амбасадор“ је састављена од текстова у форми између есеја и ликовне критике. Реч је о избору уметника, а писана је веома јасно и језгровито, имајући у виду да др Рахман разуме различите ликовне светове српских, арапских, афричких, руских, европских, јапанских и кинеских уметника. Проф. др Рахман је редовни професор на Универзитету за дизајн Факултета уметничке едукације у Каиру. Током своје досадашње професионалне и уметничке каријере, радио је и у Министарству културе Египта на високим функцијама и веома је цењен како међу истакнутим књижевницима и уметницима у Египту, тако и шире. РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА Монографска збирка есејистичких текстова – ликовних критика, осврта и приказа проф др Абдела Рахмана „Fine Arts Ambasador“ / „Уметнички амбасадор“, у којој су заступљени и шири описи те анализа уметничког искуства селектованих визуелних стваралаца, настала је као плод десетогодишње сарадње аутора и Љубише Вечанског као организатора програма уметничког боравка иностраних и домаћих визуелних уметника у Панчеву. Од 2008. године до данас у оквиру поменутог програма, у Панчеву је гостовало више десетина стваралаца из скоро двадесет земаља (Италија, Немачка, Норвешка, Холандија, Русија, Украјина, Белорусија, Тунис, Алжир, Египат, Нигерија, Етиопија, Ирак, Иран, Индија, Тајланд, Јапан) као и из мноштва градова широм Србије. Конципиран као мобилни аранжман и својеврсна ликовна колонија са базом у домаћем окружењу, још увек активни Програм подразумева(о је) обилазак референтиних културних институција у Београду и Новом Саду, затим изабраних културно-историјских споменика и природних знаменитости на просторима Србије и Црне Горе, а пре свега узајамну комуникацију и свеобухватну размену креативног искуства, и – наравно – сталан рад/бележење виђеног/сликање призора доживљене стварности и атмосфере амбијента. У том смислу, међународна културна сарадња између иностраних и овдашњих уметника, с једне стране, и појединих институција, струковних организација и удружења с друге, успостављена је и континуирано развијана захваљујући непроцењивом ангажману и доприносу појединих прегалаца – у првом реду, проф др Абдела Рахмана, пок. Пала Дечова, сликара и управника Галерије „Јован Поповић“ из Опова, руководства галерије „Боем“ из Старчева, Градске Галерије Краљево и Градске библиотеке Панчево, те овим путем приређивач изражава неизмерну захвалност свима који су својом подршком омогућили да Програм гостовања уметника у Панчеву настане, постоји и траје до данас, као и да ова Монографија настане и остане неизбрисиви траг свеукупног труда и умећа у времену данашњем, али и за времена будућа оних сензибилних природа којима слика као естетски феномен непомериво почива у срцу. Уметнички амбасадор = Art ambassador / Aдел Абдел Рахман = Аdel Abdel Rahman ; приредио Љубиша Вечански ; = prepared by Ljubisa Vecanski ; [превод са енглеског Тијана Чоловић]