sadrzi spisak, po godinama, svih snimljenih jugoslovenskih celovecernjih filmova. Sadrzi i abecedni index filmova snimljenih zakljucno sa 1988. godinom. Takodje, danas zastareo ali ne nevazan, spisak svih bitnijih institucija i udruzenja koja se bave filmom, producentskih kuca koje su radile u Jugoslaviji, itd. u drugom delu netaknut rokovnik pravi biser za kolekcionare nekorišćena JES.20/17

Odlično Kao novo Retko Vladimir Kopicl (Đeneral Janković, 5. avgust 1949) srpski je pesnik i esejista, prevodilac, umetnik, novinar, pozorišni i filmski kritičar. [1] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 8. avgusta 1949. godine u Đeneral Jankoviću, na Kosovu i Metohiji. Osnovnu i srednju školu završio u Novom Sadu, gde je i diplomirao na Katedri za jugoslovensku i opštu književnost Filozofskog fakulteta. Radio je od 1971. do 1973. godine kao urednik Centra za umetnost Tribine mladih u Novom Sadu, 1978. i 1979. godine radio kao profesor u Centru za obrazovanje kadrova prevodilačke i kulturološke struke u Karlovačkoj gimnaziji (1978—1979), a od 1981. godine bio je zaposlen u redakciji „Dnevnika“ kao književni, filmski, pozorišni kritičar i urednik. Uređivao je nekoliko književnih časopisa (Letopis Matice srpske, Rays/Luči/Los Rauos/Strahlen, TRANSkatalog), član žirija (BITEF, Malo Pozorje, FIAT, Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine...), bio je osnivač, selektor i predsednik Umetničkog odbora Internacionalnog festivala alternativnog i novog teatra INFANT u Novom Sadu i selektor Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu i Sterijinog pozorja u Novom Sadu. Od 1971. do 1976. godine bio je aktivan na polju konceptualne umetnosti, performansa, proširenih medija i izlagao na mnogim samostalnim i grupnim izložbama u našoj zemlji i svetu. Njegovi radovi iz ove oblasti uključeni su u nekoliko evropskih i svetskih antologija i zbornika, na primer – Klaus Groh, Aktuelle Kunst in Osteuropa, DuMont Aktuel, Cologne, 1972,... Članstvo u udruženjima[uredi | uredi izvor] Srpsko književno društvo,[2] Srpski PEN centar, Društvo književnika Vojvodine, Jugoslovensko društvo za umetnost i tehnologiju spektakla – JUSTAT, Međunarodna federacija filmskih kritičara - FIPRESCI, Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, Međunarodno udruženje pozorišnih kritičara - AICT. Objavnjena dela[uredi | uredi izvor] Knjige poezije[uredi | uredi izvor] Aer (Matica srpska, 1978), Parafraze puta (Matica srpska, 1980), Gladni lavovi (KZNS, 1985), Vapaji & konstrukcije (Matica srpska, 1986), Pitanje poze (Matica srpska, 1992), Prikaze – nove i izabrane kratke pesme (Matica srpska,1995), Klisurine (Narodna knjiga, 2002), Pesme smrti i razonode – izabrane i nove pesme (Orpheus, 2002), Smernice (NB Svetozar Marković, 2006), Promašaji (NB `Stefan Prvovenčani`, 2008), Sovin izbor (NB `Vladislav Petković Dis`, 2008), 27 pesama: tenkovi&lune (Kulturni centar Novi Sad, 2011), Nesvršeno, dvojezično izdanje (2011), Tufne - izabrane pesme (2013), Knjige eseja[uredi | uredi izvor] Mehanički patak, digitalna patka (Narodna knjiga, 2003),[3] Prizori iz nevidljivog (Narodna knjiga, 2006). Rad i prevod zbornika i antologija[uredi | uredi izvor] Telo umetnika kao subjekt i objekt umetnosti (Tribina mladih, 1972), Trip – vodič kroz savremenu američku poeziju (Narodna knjiga, 1983 – sa Vladislavom Bajcem), Novi pesnički poredak – antologija novije američke poezije (Oktoih, 2001 – sa Dubravkom Đurić), Milenijumski citati (Orpheus, 2005), Vrata panike – Telo, društvo i umetnost u mreži tehnološke derealizacije (Orpheus, 2005), Tehnoskepticizam (Orpheus, 2007) Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Brankova nagrada, za knjigu poezije Aer, 1979. Sterijina nagrada za pozorišnu kritiku, 1989. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu poezije Klisurine, 2003. Nagrada „Stevan Pešić”, za knjigu poezije Klisurine, 2003. Nagrada „Istok-Zapad”, za knjigu Smernice, 2006. Disova nagrada, 2008. Nagrada „Desanka Maksimović”, 2012. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu poezije Udaljeni bubnjevi, 2020. Nagrada „Dimitrije Mitrinović”, za roman Purpurna dekada, 2021. neoavangarda bosch+bosch slavko matković katalin ladik avangarda bogdanovic miroslav mandic judita salgo konceptualna umetnost slobodan tišma andrej

Arabische nächte Marc Chagall Марк Шагал (рус. Марк Захарович Шага́л; блр. Мойша Захаравіч Шагалаў, Mojša Zacharavič Šahałaŭ;[3][4]Витебск, 7. јул 1887 — Saint-Paul, 28. март 1985) је био руски па француски сликар јеврејског порекла, рођен у Белорусији, тада део Русије. Његов сликарски правац је мешавина модерног покрета и импресионизма. Младост Марк Шагал је рођен као Мојше Шагал у јеврејској породици у Лиозни,[1] у близини града Витебска (Белорусија, тада део Руског царства) 1887. године.[а][5] У време његовог рођења, становништво Витебска је бројало око 66.000. Половина становништва су били Јевреји.[6] Живописни град цркава и синагога, уметник Иља Репин га је назвао „Руски Толедо“, по космополитском граду некадашњег Шпанског царства.[7] Како је град био изграђен углавном од дрвета, мало је од њега преживело године окупације и разарања током Другог светског рата. Шагал је био најстарији од деветоро деце. Презиме Шагал је варијанта имена Сегал, које је у јеврејској заједници обично носила левитска породица.[8] Његов отац, Катскл (Зачар) Шагал, био је запослен код трговца харингом, а његова мајка Фејге-Ите је продавала намирнице из њихове куће. Његов отац је напорно радио, носећи тешку бурад, али је зарађивао само 20 рубаља сваког месеца (просечна плата широм Руске империје била је 13 рубаља месечно). Шагал ће касније укључити рибље мотиве „из поштовања према свом оцу“, пише Шагалов биограф Јакоб Бал-Тешува. Шагал је писао о овим раним годинама: Дан за даном, зими и лети, у шест сати ујутру, мој отац је устајао и ишао у синагогу. Тамо је изговарао своју уобичајену молитву за неког мртваца. По повратку је спремио самовар, попио чај и отишао на посао. Паклени рад, рад галијског-роба. Зашто покушавати да се то сакрије? Како рећи о томе? Ниједна реч никада неће олакшати судбину мог оца... На нашем столу је увек било доста путера и сира. Хлеб премазан путером, као вечни симбол, никада није излазио из мојих детињих руку.[9] Биографија Родна кућа Марка Шагала Године 1907, је започео студирање у Царској школи уметности у Санкт Петербургу. Септембра 1909. у кући своје пријатељице упознаје Белу Росенфилд у коју се заљубљује. После студија већ почиње да привлачи пажњу и ствара углед када му је Макс Винавер осигурао средства како би се преселио у Париз (тада центар збивања у уметности), и тамо наставио да ради. Све заједно са Пикасом, Бракеом и осталим кубистима почели су да мењају уметност из корена. Шагал је током својих париских година почео да употребљава модерне технике, иако никад није напустио свој сопствени стил који је изградио, и по коме је постао познат. Париз је за Шагала постао друга кућа и он је планирао да се тамо пресели и остане да живи до краја живота. Међутим 1914, док је био у посети Русији, настао је Први светски рат па се више није мога вратити. Године 1915, жени се Белом Росенфилд, својом вереницом од 1909, и наставља да велича њихову љубав у серији својих слика које је наставио да слика чак и после њене смрти тридесет година после. У међувремену преживљава рат. 1917. постаје комесар за уметност у Витебску. Шагалово комесарство ускоро се лоше завршава, свађом са другим уметницима, након чега одлази у Москву да би радио у Москви као сценограф у позоришту и подучавао ратну сирочад. Напокон, 1922. године Шагал, Бела и његова ћерка Ида емигрирају из СССР. У Русији је био осам година.. Године 1923, Шагал добија наруџбину од француског трговца уметничким делима Амбросеа Воларда да илуструје руски класични роман, Гогољеве Мртве душе. Шагалови налазе дом у Француској и Марк постиже нову славу као илустратор у гвашу и бакропису. Истовремено наставља и своју сликарску каријеру. Следеће године биће му веома успешне и срећне, испуњене радом и путовањима, али од тридесетих година све се мења успоном фашизма, што се одразило у Шагаловим суморним делима. Године 1937, Шагал добија француско држављанство – која бива поништено почетком Другог светског рата, када Француска, поражена од стране Немачке, бива подељена између нациста и колаборацијских власти. Шагал касно схвата свој положај као Јевреја и као уметника којег су нацисти прогласили изопаченим. Бива ухапшен, али срећом врло брзо пуштен захваљујући америчком посредовању па током рата бежи у САД. У Америци његова жена Бела се разболева и убрзо умире. Шагал је неутешан. 1944. после неколико година остварује нову везу са Енглескињом Вирџинијом Хагард која је трајала до 1952. У међувремену се 1948. вратио у Француску, и заувек се настанио на југу земље. Касније се жени са Валентином Бродски и са њом остаје до краја живота. Током свог живота Шагал се опробао на свим сликарским материјалима. Израђивао је таписерије, графике, мозаике, витраже, скулптуре и фреске. Шагал је узимао инспирацију из старих белоруских бајки, а радио је мотиве из јеврејских религијских прича. Око 1960-их и 1970-их, Шагал прихвата и пројекте који су обухватали холове и зидине великих зграда чак осликавајући пар цркава. Шагалов рад се може сврстати у више категорија. Мешао се са авагардним пројектима, али за његов рад мешају се разни правци као што су Кубизам и Фовизам. Био је чврсто повезан са Париском школом и њиховим члановима, укључујући и уметника под именом Амедео Модиљани. reprodukcije tvrdokoričena 19/12 odlično očuvana exlibris NOVLI.1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! DIVLJA ANALIZA - Jelena Novak Formalistička, strukturalistička i postrukturalistička razmatranja muzike Izdanje: SKC, Beograd, 2004. F: 16x24 cm O: 174 str M U Z I K A a) Filozofija muzike b) Muzičko delo ............................................................. Divljoj analizi podvrgnuta su sledeća dela: Anton Vebern, Gudački kvartet op. 28 Arvo Part, Kolaž na temu BACH Luj Andrisen, Stil Džon Kejdž, Divna udovica od 18 leta Lučano Berio, Kamerna muzika, Monotone Fransis Pulenk, Železnicom Filip Glas, Voz (Ajnštajn na plaži) Prilozi Izbor iz literature Spisak korišćenih /p a r t i t u r a/ Spisak korišćenih /s n i m a k a/ Indeks Broš Latinica 1 7 3 stranice Jelena Novak, muzikološkinja i teoretičarka umetnosti diplomirala je muzikologiju na Katedri za muzikologiju i etnomuzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Magistrirala je na odseku za Teoriju umetnosti i medija Interdisciplinarnih postdiplomskih studija beogradskog Univerziteta umetnosti sa tezom Opera u doba medija. Zaposlena je kao muzička urednica u III programu Radio Beograda. Jedan je od osnivača Inicijative za istraživanje i produkciju savremene muzike, «live» i vizuelnih umetnosti CHINCH. Autorka je knjige Divlja analiza (SKC, 2004). Objavljuje teorijske tekstove u stručnim časopisima Novi Zvuk, Muzički Talas, Teorija koja hoda, III program, Teatron, Maska. Deluje kao muzički kritičar beogradskog dnevnog lista Danas i nedeljnika Vreme. Učestvuje na naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu. Sa grupom Teorija koja hoda ostvarila je nekoliko teorijskih performansa.

Kao nova Hiljade čitalaca koji su imali koristi od zanimanja za upečatljivu misao Rudolfa Arnhajma kroz decenije njegovog rada, zadovoljiće svoju radoznalost ovom novom zbirkom njegovih eseja. Neće biti razočarani. `Moja najvažnija briga`, piše Arnhajm, `nastavlja da bude epistomološka , to jest, proučavam umne spoznaje sposovnosti suočene sa svetom realnosti. Od samog početka uveren sam da je glavni istrument takvog istraživanja čulna percepcija, naročito vizuelna.` Izdavač: Univerzitet umetnosti u Beogradu ISBN: 86-80957-20-8 Br. strana: 350 Povez: Broširan Prevodilac: Vojin Stojić Jezik: Srpski Pismo: Latinica Format: 20cm Datum izdavanja: 2003. Rudolf Arnhajm (nem. Rudolf Arnheim; Berlin, 15. jul 1904 – En Arbor, 9. jun 2007) bio je nemačko-američki psiholog, esejista, proučavalac umetnosti, filmski kritičar i teoretičar. Biografija[uredi | uredi izvor] Rudolf Arnhajm Datum rođenja 15. jul 1904. Mesto rođenja Berlin Nemačka Datum smrti 9. jun 2007. (102 god.) Mesto smrti En Arbor SAD Rudolf Arnhajm je od 1928. do 1933. godine bio urednik nemačkog magazina za politiku, umetnost i ekonomiju: (nem.) Die Weltbühne, ali i saradnik brojnih drugih časopisa u Nemačkoj sve do 1933. godine kada po dolasku Hitlera na vlast emigrira prvo u Italiju i Englesku. Godine 1940. odlazi u Sjedinjene Američke države gde je u početku predavao psihologiju na manjim obrazovnim ustanovama: Sarah Lawrence College i New School for Social Research.[1] Nedugo zatim, kao profesor prelazi na univerzitete Kolumbija i Harvard [2] gde radi do 1974. godine. Zvanje profesora emeritusa ostvario je na Univerzitetu Mičigen u An Arboru.[3][4] Teorija filma[uredi | uredi izvor] Bio je sledbenik Geštalt psihologije po kojoj ni najelementarniji procesi posmatranja ne proizvode samo mehaničke registracije spoljašnjeg sveta, već stvaralački organizuju sirov senzorni materijal po načelima jednostavnosti, pravilnosti i ravnoteže, načelima koja upravljaju mehanizmom opažaja`.[1] Bio je učenik Maksa Verthajmera (Max Wertheimer) i Volfganga Kelera (Wolfgang Köhler). Svoja znanja iz psihologije opažanja je primenjivao na proučavanje vizuelnih, prvenstveno plastičnih umetnosti.[1] Filmskom teorijom se bavio povremeno. Za razliku od teoretičara montažne škole, Arnhajm u svojoj knjizi: Film kao umetnost (Film als Kunst, 1932), u Američkoj izmenjenoj verziji: Film as Art, 1957. pridaje odlučujući značaj samom kadru, nezavisno od njegovog mesta u montaži.[1][2][4] Rudolf Arnhajm shvata pokretni fotografski snimak kao antinaturalistički fenomen koji se zasniva na mehaničkim činiocima, što pasivnu registraciju stvarnog prizora preobražavaju u izražajno sredstvo, u posebni vid percepcije[1][4] putem projekcije trodimenzionalnih predmeta na ravnu površinu, redukovanjem dubine, osvetljenjem i odsutnošću boje, okvirom slike i udaljenošću kamere od predmeta, odsutnošću prostorno-vremenskog kontinuenta i nevizuelnog čulnog sveta, tj. sredstvima ograničenja koja u procesu percepcije u odnosu na utisak stvarnosti postaju sredstva uobličavanja. Upravo razlika, koja nastaje putem tih preobražaja, čini izražajna sredstva medija. On još navodi da kada tehnološki napredak bude omogućio da se opažanje filmske slike pribli opažanju stvarnosti, npr, uključivanjem zvuka, boje, treće dimenzije i drugih čulnih kanala, doći će do ostvarenja potpunog filma koji će predstavljati kraj mogućnosti kreacije koju je nemi film osiguravao. Kasnije je Rudolf Arnhajm ublažio svoje stavove i poglede na zvučni film (ogledi: Epski i dramski film / Epic and Dramatic Film, 1938; Film i psihologija / Films and Psychology, 1949; Umetnost danas i film / Art Today and Film, 1965; Tendencije zapadne umetnosti i opadanje vidljivosti / Trends of Western Art and the Decadence of Visibility, 1970; O prirodi fotografije / On the Nature of Photography, 1974).[3] Ostali radovi donekle povezani sa teorijom filma[uredi | uredi izvor] Radio, umetnost zvuka / Radio, An Art of Sound, 1936; Umetnost i vizuelno opažanje / Art and Visual Perception, 1954 - 1974; Prema psihologiji umetnosti / Toward a Psychology of Art, 1966; Vizuelno mišljenje / Visual Thinking, 1969; Entropija i umetnost / Entropy and Art, 1971. teorija umetnosti

Од раката на нашите мајстори: Леново XIV век / The Works of National Masters: Lesnovo 14th century Dvanaest reprodukcija velikog formata (30×40 cm) freska u Manastir Lesnovo, posvećeog Svetom arhangelu Mihailu i pustinjaku Gavrilu Lesnovskom, sa 4 strane teksta (uporedo na srpskom, makedonskom, engleskom, ruskom , nemačkom i francuskom). Veoma dobro / odlično očuvano. Manastir Lesnovo nalazi se u istoimenom selu u starom rudarskom regionu Zletovo i za ljubitelje srednjovekovne umetnosti odavno jo jedno od najprivlačnijih mesta u Makedoniji. Osnovan u XI veku, manastir temeljitu obnovu doživljava sredinom XIV veka, kada je 1341. godine vlastelin Jovan Oliver dao izgraditi i živopisati veliku crkvu posvećenu sv. Arhanđelu Mihailu i »pustinožitelju« Gavrilu. Nešto kasnije, 1349. godine, uz crkvu je dograđena priprata koja je takođe bila živopisana. Oba slikarska ansambla, nastala približno u istom periodu, svojim visokim kvalitetom i očuvanošću danas zauzimaju jedno od najznačajnijih mesta o istoriji srednjovekovnog slikarstva u Makedoniji. Za razliku od anonimnih majstora većeg broja srednjevekovnih crkava, imena nekih od lesnovskih slikara su nam poznata. To su: Mihail, Marko i Sevast, majstori saradnici glavnog lesnovskog slikara, čije ime, kao i ime slikara priprate, i dalje ostaje nepoznato. Ako se pažljivo razgledaju fresko-živopisi u naosu lesnovske crkve, opažaju se izvesne razlike, koje su rezultat individualnih kvaliteta pojedinog slikara, ali u celini oni su ipak vrlo bliski po svom umetničkom izrazu.Zato lesnovski živopis doživljavamo kao ostvarenje jedne jedinstvene ideje, dosledno sprovedene u svim svojim komponentama. Smelo voden crtež, bogati kolorit, upotreba polutonova, posebno umešnost i briga u građenju kompozicije, ljubav ka isticanju detalja i ôrnamenata, naglašavanje individualnih obeležja portreta i njegovo kolorističko diferenciranje od drugih likova, ubraja lesnovske majstore među talentovane tvorce svog vremena. Portret ktitora Jovana Olivera, gospodara Ovčeg Polja i Zletova, velikog vojvode i kasnije despota srpskog cara Dušana, briljantan je izraz slikarske kvalitete glavnog lesnovskog majstora, čije ime na žalost nije sačuvano, iako se sigurno zna da je bilo ispisano na ukrasnoj lenti jednoga od svetitelja iz prve zone naosa crkve. Radeći uglavnom u prvoj zoni, gde je naslikana galerija svetitelja u celim figurama, slikajući u aspidi kompozicije: Uspenje sv. Bogorodice, Sahrana »pustinožitelja« Gavrila Lesnovskog, kao i lik sv. Bogorodice šire od nebesa, glavni lesnovski majstor ubedljivo je vrhunski stvaralac ovog perioda, ne samo u okvirima umetničkog stvaralaštva u Makedoniji već i šire, u okvirima vizantijske umetnosti uopšte. Njegov najbliži saradnik, jedan od slikara čija su nam imena poznata, naslikao je kompozicije sa ilustracijama velikih praznika, likove Jevanđelista, kao i mnoštvo likova svetih mučenika ispod same kupole crkve. Treći slikar, čije nam je ime takođe poznato, radio je u srednjoj zoni crkve, gde su naslikana Stradanja i Čudesa Hristova. Upo- trebom različitih boja on izbegava jednoličnost zbog ponavljanja istog crteža prilikom slikanja svetitelja. Četvrti slikar, čije je ime takođe poznato, radio je visoko u kupoli slikajući lik Isusa Hrista Pantokratora, kao i brojne proroke raspoređene između prozora kubeta. Nepreciznost njegovog crteža promatrač ne opaža zbog visine kupole. U priprati posebno privlače pažnju brojne kompozicije čija se ikonografija veoma razlikuje od one u naosu crkve, kako po svojoj složenosti, tako i po duhovitijim rešenjima. Ilustracije vrlo retkih kompozicija u srednjovekovnom slikarstvu: Učiteljstvo svetih arhijereja — Vasilija Velikog, Grigorija Namjanskog, Atanasija Velikog i sv. Jovana Zlatoustog, naslikane u kupoli priprate, slikovito obrađene kompozicije Psalama Davidovih (Ps. 148, 149 i 150), kao i ilustracija priče O mudrim i ludim devojkama, svrstavaju nepoznatog slikara u red ne samo talentovanih već i visokoobrazovanih slikara svoga doba. Stoga slikarstvo lesnovske priprate zauzima posebno mesto u istoriji vizantijske umetnosti iz perioda XIV veka. Posmatrano u celini, slikarstvo lesnovske crkve priprate predstavlja jedno od najvećih dostignuća srednjevekovne umetnosti u Makedoniji. Dr Kosta Balabanov

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vladimir Tošić OPUS 4 DOKUMENTI Studentski kulturni centar, Beograd, 2001. Tvrd povez, udžbenički format, 250 ilustrovanih strana. Opus 4 bila je umetnička grupa četvorice mladih kompozitora koju su sačinjavali Milimir Drašković, Miodrag Lazarov Pashu, Miroslav Savić i Vladimir Tošić u periodu od 1976. do 1982. godine u Beogradu. Ovi kompozitori su zajedno studirali na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu sedmadesetih godina u klasi profesora Vasilija Mokranjca i tokom studija su započeli zajedničku saradnju. Kompozitori, koji su se pored komponovanja i muzičkog izvođenja minimalne muzike bavili i vizuelnom umetnošću, kroz različite medije grafike, filma, fotografije, slajdova, videa, performansa i time bili vrlo svestrani i multimedijalni na jugoslovenskoj/beogradskoj sceni. Kako je Vladimir Tošić u svom delu Opus 4: dokumenti zabeležio, grupa je oformljena prevashodno iz četiri razloga: 1) potrebom za slobodnim izražavanjem sopstvenih umetničkih stavova; 2) potrebom za saznavanjem činjenica o savremenoj muzici; 3) potrebom da se utiče na promenu tradicionalnog načina vrednovanja i, kao kod svih mladih umetnika, 4) potrebom za javnim prikazivanjem svojih radova. Muzika za Opus 4 nije bila samo ostvaren zvuk, tradicionalno zabeležen u notnom sistemu ili slučajno stvorena i zapažena buka kao u Kejdžovom slučaju, ona je pre svega bila ideja čije se efemerno postojanje ostvarivalo umetničkom praksom. Sa Vladimirom Tošićem smo razgovarali o aktivnostima grupe tokom sedamdesetih godina prošlog veka, uticajima „likovnjaka“ na njihov rad, Kejdža, Glasa i ostalih progresivnih muzičkih praksi kada je grupa Opus 4 stvarala.(Margita Nikolić) Vladimir Tošić (Beograd, 10. april 1949) srpski je kompozitor, multimedijalni umetnik i redovni profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Rad Studije kompozicije završio je u klasi Vasilija Mokranjca a zatim je radio u muzičkim školama „Stanković“ i „Mokranjac“. Od 1986. godine na Fakultetu muzičke umetnosti predaje kontrapunkt, harmoniju i muzičke oblike. Danas je redovni profesor na Katedri za teorijske predmete. Radio je takođe i kao gostujući profesor na Filološko–umetničkom fakultetu u Kragujevcu i Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Kao kompozitor Tošić je svojom kompozicijom Mélange (1975) postavio temelj redukcionističkog i minimalističkog pristupa u srpskoj muzici i do danas ostao jedan od najdoslednijih zastupnika tog pravca. Bio je član avangardne grupe „Opus 4“ koja je pod okriljem Studentskog kulturnog centra delovala početkom sedamdesetih godina 20. veka. Osnova njegovog stvaralačkog pristupa je redukcionistički princip, koji se u njegovom stvaralaštvu ogleda u tome što je delo zasnovano na bitno smanjenoj količini upotrebljene građe, postupaka i zvučnih parametara. Iz tih razloga su sva njegova dela zasnovana na veoma malom broju različitih elemenata a ponekad čak i na samo jednom (boji, ritmu, harmoniji). Pritom više koristi, i veoma pažljivo razvija, one osobine zvuka koje su nekada bile od manjeg značaja (npr. zvučnu boju), dok tradicionalno vodeće parametre (npr. visinu tona) stavlja u drugi plan. Skoro sva dela Vladimira Tošića sadrže uočljive zajedničke osobine a to su: procesualna organizacija, repetitivnost, simetrična lučna forma i insistiranje na boji. Bavi se dosta proširivanjem muzičkog medija kroz audio–vizuelnu sinesteziju, u najširem smislu, tako da je stvorio niz medijski raznolikih dela: likovnih (muzičke grafike, muzički objekti), ambijentalnih, scenskih, konceptualnih, video radova, foto radova, slajdova... koja je izlagao na više samostalnih i grupnih izložbi. Dela su mu redovno izvođena na festivalima savremene muzike u SAD i Evropi a takođe se nalaze i na više kompakt-diskova.

LEO SCHNUG 1878-1933,razglednice,ekslibrisi,HAMM posteri *6328*11-2022 LEO SCHNUG 1878-1933 njegove razglednice, ekslibrisi i HAMM posteri LEO SCHNUG 1878-1933 Patrick et Benedicte HAMM PATRICK et BENEDICTE HAMM LEO SCHNUG 1873-1933 SES CARTES POSTALES EX-LIBRIS ET AFFICHES JERÔME DO BENTZINGER EDITEUR 1993.g Numéroté tirage limité: 0093 120 pages,Format 31.5 x 24 cm,french Leo Schnug (17. februar 1878, Strazbur — 15. decembar 1933, blizu Brumath) je bio alzaški slikar i ilustrator nemačkog porekla. Sadržaj na slikama Tvrd povez, francuski jezik, 120.strana,bogato ilustrovano u boji i cb, veći format: 31,5 x 24 cm, težina knjige 900.grama stanje: vrlo očuvana -nema ispisivanja Biografija Kada je još bio veoma mlad, njegov otac, sudski službenik, bio je hospitalizovan zbog psihičke bolesti. Da bi preživela, njegova majka je izdavala sobe u njihovoj kući izvođačima iz opštinskog pozorišta , a operski kostimi koje su poneli sa sobom postali su izvor inspiracije. Posle nekoliko godina u Školi dekorativnih umetnosti u Strazburu, Anton Seder, jedan od njegovih nastavnika, dobio je posao za njega dajući ilustracije za Gerlach & Schenk, bečku izdavačku kompaniju. Imao je tada samo sedamnaest godina. Studije je nastavio na Akademiji lepih umetnosti u Minhenu, gde je studirao kod Nikolaosa Gizisa. Žan Batist Kleber (1908) Kasnije se vratio u Strazbur i postao član Cercle de Saint-Leonard, gde je učio intarziju od Šarla Špindlera i radio sa grupom alzaških umetnika, uključujući Leona Hornekera, Henrija Lua, Alfreda Marzolfa, Žorža Ritlenga [fr], Joseph Sattler, Lothar von Seebach i Emile Schneider. Bio je pod velikim uticajem secesije i srednjovekovnih tema

četrdeset godina s kamerom filmskog reportera Bonart, 2001. 312 strana, tvrd povez, udžbenički format. Sem posvete autora veoma lepo očuvana. Bila je to ležerna popodnevna sedeljka uz čaj i spontano ćaskanje. Ćerčil se, kao i uvek, nije odvajao od svog `zaštitnog znaka`, napola sagorele tompus cigare. Dvadesetak minuta kasnije čamac-prethodnica u kome su bili ljudi iz našeg protokola, Titovi fotografi i ja, pristao je uz Kristinin levi bok. Sa palube nam se osmehivao Aristotel Onazis - prosed, zdepast, na svoj način šarmantan. Iza debelih stakala njegovih naočara jedva su mu se videle oči. Ljubazno nas je otpratio do zadnjeg dela palube, a onda se vratio da sačeka glavne goste - Tita i njegovu suprugu Jovanku, koji su upravo pristizali da uzvrate posetu Čerčilu i Sari. Kada im se pridružila i jedna od najvećih balerina dvadesetog veka Margot Fontejn, koja je takođe bila putnik na prelepoj Kristini, društvance je posedalo u jednu dugačku, polukružnu fotelju. tek tada nam je bilo dozvoljeno da ih snimamo.Naravno vremena za razmišljanje nije bilo. Radio sam mehanički, kao robot, imajući stalno na umu upozorenje da će snimanje trajati veoma kratko.. pa ipak, pored svog osnovnog rada, uspeo sam da zapazim da je atmosfera od početka bila neformalna i prijateljska - kao da se ovi ljudi, maltene, ovako okupljaju svakog dana. Bio je ovo prvi i poslednji boravak `najvećeg Engleza veka` na teritoriji nekadašnje Jugoslavije. Sve u svemu, bio je to dan za pamćenje, dan u kojem sam, kao jedan od retkih Jugoslovena, imao priliku da se nadjem u blizini tako poznatih ličnosti i time sebe obogatim još jednim izuzetnim profesionalnim doživljajem.` Dragan Mitrović, iz knjige Odsanjani snovi. Žurnal, filmske movosti, kamera, film,

z3 - Slika na naslovnoj strani : Prikaz seljačke bune na velikom reljefu koji je 1912. godine izradio samouki seoski umjetnik Antun Fridel iz sela Bukovja kod Pušće Bistre u Hrvatskom zagorju. Ovo je ujedno njegova prva izložba. = - Slika na pisljednjoj strani : Kao spomenar i sjećanje na proslavu 400-godišnjice seljačke bune mogla bi poslužiti ova glava Matije Gupca (kao ukrasni kip , pozdravni bilikum , vaza , čaša). Po zamisli pokretača ove akcije izradio ju je nadareni seljak i lončar Franjo Batelja iz Rastoka kod Sv. Jane, općina Jaska. = - Povijesni muzej Hrvatske , Zagreb , 1973. = - Fotografije : Ljerka Krtelj = - Tisak : `Medicinska naklada` , Zagreb ===== - 59 str. - Meki uvez - Format : 17 × 24 cm Ledić, Gerhard, hrvatski novinar i kolekcionar (Zagreb, 5. V. 1926 – Zagreb, 23. I. 2010). Građansku školu i Trgovačku akademiju završio (1943) u Zagrebu. Kao đak bio sudionik tragičnoga Križnog puta 1945. od slovenske granice do Osijeka i natrag do Bjelovara. Novinarstvom se počeo baviti 1947. u Vjesniku. U toj je novinskoj kući proveo cijeli radni vijek, s vremena na vrijeme mijenjajući uredništva (najduže radio u Vjesniku u srijedu i Večernjem listu). Veliku popularnost stekao je rubrikom Lutajući reporter pronalazi, a pisao ju je pune 32 godine. Tragajući za neobičnostima proputovao je mnoge zemlje, te skupio značajne kolekcije knjiga i slika naivne umjetnosti. Surađivao na Televiziji Zagreb, s više od 300 putopisa i serija, kao voditelj, autor i urednik. U njegovoj biblioteci nalazi se oko 25 000 knjiga i svezaka od XV. stoljeća nadalje s raritetima tiskovina i rukopisa (pjesme Katarine Zrinske, rukopis Gundulićeva Osmana i dr.). Pisao je o naivnoj umjetnosti (Seljačka buna u djelima naivnih umjetnika Hrvatske, 1973; Ivan Lacković Croata, 1974).

Miloš Šobajić (franc. Milos Sobaïc; Papuk, 23. decembar 1944 — Beograd, 24. april 2021) bio je srpski i francuski slikar i vajar. Smatra se jednim od najznamenitijih srpskih i evropskih umetnika.[1] Rođen je 1944. godine u zbegu na planini Papuk u Slavoniji.[2] Majka ga je u pelenama prenela preko Mađarske u Srbiju, i tek tada ga je prijavila matičnoj službi, zbog čega je u mnogobrojnim publikacijama zapisano da je rođen 1945. u Beogradu.[3][4][5] Po ocu Voju, potiče iz srpske familije[6] iz Crne Gore, koja je krajem XIX veka donela u Crnu Goru prvi bioskop, prvu robnu kuću, prvo pozorište, čitaonicu i biblioteku, pleh orkestar, prve novine i časopise. Majka Mirjana potiče iz Like.[7][8][9] Osnovnu i srednju školu je pohađao u Beogradu, Istanbulu i Nikšiću. Maturirao u Prvoj Beogradskoj gimnaziji, 1964. godine. Završio je Akademiju Likovnih umetnosti u Beogradu 1970, da bi se dve godine kasnije preselio u Pariz. Od 2005. godine predaje na Luksun Akademiji lepih umetnosti u Šenjangu u Kini, a istovremeno osniva Fakultet za umetnost i dizajn na Megatrend univerzitetu u Beogradu, na kojem je bio dekan, redovni profesor i počasni doktor, da bi godine 2012. postao profesor emeritus[10]. Takođe je kao mentor na doktorskim studijama radio i na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu. Svoja dela je predstavio na preko osamdeset samostalnih izložbi širom planete i učestvovao na oko pet stotine grupnih izložbi. Njegova dela se nalaze u tridesetak muzeja savremene umetnosti u svetu. Dobitnik je niza nagrada u Srbiji. Ruska Duma mu je dodelila 2018. godine orden počasnog gosta[11] Rusije, a 2019. godine dodeljena mu je Zlatna medalja Republike Srbije, za izuzetne zasluge u oblasti kulturnih delatnosti, posebno slikarstva.[12] O radu Miloša Šobajića je objavljeno pet monografija kod izdavača u Parizu, Beogradu i Londonu, čije su tekstove pisali Alen Žufroa, Nobelovac Peter Handke, Edward Lucie-Smith Edvard Lusi Smit i drugi. O Milošu Šobajiću je objavljeno blizu sedam stotina tekstova u francuskoj, italijanskoj, srpskoj, američkoj, japanskoj, grčkoj i nemačkoj štampi, kao i veliki broj televizijskih filmova i prikaza.[1][13] Francuski kompozitor René-Louis Baron stvorio je muzički film o Šobajićevim delima. Svoju prvu knjigu, pod nazivom: Slikaj i ćuti[14], autobiografskog karaktera, a koja govori o uticaju globalizma na savremenu likovnu umetnost, objavio je 2018. godine. Bio je oženjen Majom T. Izquierdo (srb. Iskjerdo).[15], a prva supruga mu je bila Lotos Masnikosa - Šobajić Godine 2021. objavljuje autobiografiju `Mojih devet života`[16], knjiga koju posvećuje svojoj supruzi Maji. Ova autobiografija izdata je kod izdavača `Vukotic&Media` [17] Godine 2021. zajedno sa svojom suprugom Majom T. Izquierdo ( Iskjerdo) napisao je svoju prvu dramu, pod nazivom `Vecin cirkus` koju je izdalo `Narodno pozorište Timočke Krajine`. Njegova dela nalaze se u 40 muzeja po svetu.[18] Sahranjen je 29. 4.2021. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Na komemoraciji održanoj u Skupštini grada Beograda govorili su istoričar umetnosti Nikola Kusovac, pijanista i direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac i profesor, književnik i diplomata Darko Tanasković. Počast velikom umetniku je odata kroz njegovu omiljenu kompoziciju `Historia de un amor`[19], a emitovan je i odlomak Šobajićevog govora za Radio Beograd u kome kaže: `Ja sam Feniks i opet se vraćam, uvek sam početnik i uvek učim`.[20] Grad Beograd predviđa otvaranje Muzeja Miloš Šobajić[21] u toku 2021. godine. Direktorka Muzeja grada Beograda, Jelena Medaković, u svom govoru na sahrani, rekla je sledeće: `Jedan deo našeg Muzeja, poneo je ime Miloš Šobajić. Milošev prostor oslikavaće njegov duh i karakter, njegovu veličinu.`[22] Medaković je zatim prenela poruku koju je Nobelovac Peter Handke uputio Miloševoj supruzi Maji: `Često mislim na svog druga, njegovu sliku nosim pred očima, iako fizički ne prisustvujem sahrani, danas u mislima biću sa Milošem i sa vama. Veliki slikar, moj veliki prijatelj, ostaće zauvek u mom srcu`. odlično očuvana MAJ.21/4

tempera . original potpisano 2000 godina 18 x 12,5 cm sa paspartuom 25,5 x 20,5 cm Pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo u Beogradu u 78. godini ISTAKNUTI srpski pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo je u Beogradu u 78. godini. Rođen u Zeleniku, osnovnu i srednju školu, kao i studije književnosti, završio je u Beogradu. Radio je kao profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i u Prvoj ekonomskoj školi, a potom je bio slobodan umetnik. Na postdiplomskim studijama bio je u Meksiku i Španiji, čiju je književnost i kulturu izuzetno voleo i popularisao. Nekoliko pesničkih knjiga objavio je na španskom, a na srpskom nekoliko antologijskih izbora hispanske poezije. Kao pesnik oglasio se 1971. zbirkom "Niotkud sna", posle koje su usledile knjige "Igrač u vazduhu" (1973), "Brava na svetlosti" (1983), "Antiatlantida" (1985), "Šesto čulo" (1986), "Arijadnine niti" (1987), "Dozivanje iza zova", "Udvarajući se modrini"... Autor je romana "Samurov kamen", kao i pet monodrama i jedne komedije. Priredio je i preveo mnogobrojne knjige vodećih pisaca španskog govornog područja: Pabla Nerude, Oktavija Paza, Gabrijele Mistral, Husa Horhea Padona, Garsilasa de la Vege, Gongore... Za prevodilaštvo dobio je nagradu "Miloš N. Đurić", a za esej Brankovu nagradu. Dobitnik je i španske nagrade "Lorkina zvezda", koje se odrekao u korist pesnika sa Kosova, Miloja Dončića. Gotovo da nema iole ozbiljnije antologije savremenog srpskog pesništva u kojoj nisu i pesme Branislava Prelevića, poete izuzetne senzibilnosti, retke individualnosti i odnegovanog jezika. Među poznanicima i prijateljima ostaće upamćen kao neobično tih i skroman, nenametljiv i plemenit čovek, spreman uvek da pomogne kolegama po peru, odmeren i uzdržan kada je reč o sopstvenom stvaralaštvu.

LJUBAV U RAJSKOM VRTU erotika potpisano 1986 godina 20 x 17 cm sa paspartuom 25 x 21 cm Pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo u Beogradu u 78. godini ISTAKNUTI srpski pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo je u Beogradu u 78. godini. Rođen u Zeleniku, osnovnu i srednju školu, kao i studije književnosti, završio je u Beogradu. Radio je kao profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i u Prvoj ekonomskoj školi, a potom je bio slobodan umetnik. Na postdiplomskim studijama bio je u Meksiku i Španiji, čiju je književnost i kulturu izuzetno voleo i popularisao. Nekoliko pesničkih knjiga objavio je na španskom, a na srpskom nekoliko antologijskih izbora hispanske poezije. Kao pesnik oglasio se 1971. zbirkom "Niotkud sna", posle koje su usledile knjige "Igrač u vazduhu" (1973), "Brava na svetlosti" (1983), "Antiatlantida" (1985), "Šesto čulo" (1986), "Arijadnine niti" (1987), "Dozivanje iza zova", "Udvarajući se modrini"... Autor je romana "Samurov kamen", kao i pet monodrama i jedne komedije. Priredio je i preveo mnogobrojne knjige vodećih pisaca španskog govornog područja: Pabla Nerude, Oktavija Paza, Gabrijele Mistral, Husa Horhea Padona, Garsilasa de la Vege, Gongore... Za prevodilaštvo dobio je nagradu "Miloš N. Đurić", a za esej Brankovu nagradu. Dobitnik je i španske nagrade "Lorkina zvezda", koje se odrekao u korist pesnika sa Kosova, Miloja Dončića. Gotovo da nema iole ozbiljnije antologije savremenog srpskog pesništva u kojoj nisu i pesme Branislava Prelevića, poete izuzetne senzibilnosti, retke individualnosti i odnegovanog jezika. Među poznanicima i prijateljima ostaće upamćen kao neobično tih i skroman, nenametljiv i plemenit čovek, spreman uvek da pomogne kolegama po peru, odmeren i uzdržan kada je reč o sopstvenom stvaralaštvu.

tempera . original potpisano 1986 godina 10,5 x 17 cm sa paspartuom 21 x 29,5 cm kasirano na karton Pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo u Beogradu u 78. godini ISTAKNUTI srpski pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo je u Beogradu u 78. godini. Rođen u Zeleniku, osnovnu i srednju školu, kao i studije književnosti, završio je u Beogradu. Radio je kao profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i u Prvoj ekonomskoj školi, a potom je bio slobodan umetnik. Na postdiplomskim studijama bio je u Meksiku i Španiji, čiju je književnost i kulturu izuzetno voleo i popularisao. Nekoliko pesničkih knjiga objavio je na španskom, a na srpskom nekoliko antologijskih izbora hispanske poezije. Kao pesnik oglasio se 1971. zbirkom "Niotkud sna", posle koje su usledile knjige "Igrač u vazduhu" (1973), "Brava na svetlosti" (1983), "Antiatlantida" (1985), "Šesto čulo" (1986), "Arijadnine niti" (1987), "Dozivanje iza zova", "Udvarajući se modrini"... Autor je romana "Samurov kamen", kao i pet monodrama i jedne komedije. Priredio je i preveo mnogobrojne knjige vodećih pisaca španskog govornog područja: Pabla Nerude, Oktavija Paza, Gabrijele Mistral, Husa Horhea Padona, Garsilasa de la Vege, Gongore... Za prevodilaštvo dobio je nagradu "Miloš N. Đurić", a za esej Brankovu nagradu. Dobitnik je i španske nagrade "Lorkina zvezda", koje se odrekao u korist pesnika sa Kosova, Miloja Dončića. Gotovo da nema iole ozbiljnije antologije savremenog srpskog pesništva u kojoj nisu i pesme Branislava Prelevića, poete izuzetne senzibilnosti, retke individualnosti i odnegovanog jezika. Među poznanicima i prijateljima ostaće upamćen kao neobično tih i skroman, nenametljiv i plemenit čovek, spreman uvek da pomogne kolegama po peru, odmeren i uzdržan kada je reč o sopstvenom stvaralaštvu.

Odlično stanje Retko Stanislav Živković MARKO ČELEBONOVIĆ SANU, 1977. 17 x 22 cm, 255 strana. Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) bio je srpski slikar. Biografija[uredi | uredi izvor] Čelebonovićev portret Milana Jovanovića Stojimirovića Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda).[1] Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U periodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.[2][3] Lik u ogledalu VI (1972), Narodni muzej Kraljevo Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.[4][5] Vidi još[uredi | uredi izvor] Ljuba Ivanović Milo Milunović Sreten Stojanović Zora Petrović Petar Lubarda Ljubica Sokić Đorđe Andrejević Kun Spisak srpskih slikara srpsko jugoslovensko slikarstvo 20. xx veka

S posvetom i crtežom autora Književna radionica Istočnik Političke karikature Izdavac: Knjizevna radionica Istocnik Godina izdanja: 1989. Broj strana: 168. Format: 21 cm Milenko Mihajlović (Beograd, 19. novembar 1953[1]) je srpski slikar, karikaturista i crtač stripa.[2] Milenko Mihajlović Datum rođenja 19. novembar 1953. (68 god.) Mesto rođenja Beograd FNR Jugoslavija Polje slikarstvo, strip Život Uredi Završio je Fakultet likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, na odseku za slikarstvo u klasi profesorke Mirjane Mihać. Magistrirao je 1987. sa izložbom iz ciklusa „Lokvanji“.[3] Jedan je od autora simbola građanskog otpora Beograđana, Srbije i Jugoslavije u danima agresije NATO (1999), u obliku par crnih i belih koncentričnih krugova. Radio je kao urednik karikature i stripa u satiričnim listovima „Student” (1985—1987), „Danga” (1993—1998) i „Naša krmača“.[4][3] Godine 1985. osvoji je drugo mesto na konkursu karikature PJER, a 1986. je osvojio treće mesto.[4] Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) i Udruženja stripskih umetnika Srbije (USUS). Izložbe Uredi Svoj slikarski opus deli na cikluse-samostalne izložbe[3][4]: „Bosna“ (1985) „Lokvanji“ (1987) „Beogradski krovovi noću“ (1989) „Sopoćani“ (1990) „Magija Beograda“ (1990) „Ptice“ (1991) „Žrtva“ (1991) „Kože“ (1992) „O reci“ (1993) „Kartoni “(1993) „Hilandar“ (1995) „Hodočašće“ (1997) „Okamenjeno more“ (2000) „Crno beli svet“ (2002) „Džez i bluz portreti“ (2003) „Beograd od kafane do kafane“ (2004) „Hodočašće Beograda“ (2005) „Meteori“ (2007) „Služb“ (2008) „Beograd (u malom) koga više nema“ (2010) „Nešto s anđelima“, Mali izložbeni salon, Banski dvor, Banja Luka (2011) „Nešto s anđelima“ (2012) „Beogradski krug olovkom“ – crteži olovkom (2013) „Savamala“ – crteži tušem (2013) Priznanja (sekcija pod izradom) Uredi Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[5]

САДРЖАЈ РЕЧ УРЕДНИШТВА Miloš Z. Agatonović, O budućnosti komunikacije: ima li singularitet alternativu? Aleksandra N. Brakus. Alternativna kultura i mediji Борис Р. Братина, Оксана A. Братина, ИДЕОЛОШКА ПРИРОДА МЕДИЈА НА ПРИМЕРУ ВИДЕО-ГИФА Dragan r. Ćalović, Alternativna medijasfera Ana d. Đurković, Alternativa jezikom filma Vladislava V. Erdeljan, Kuda ide alternativa danas ili: Daleko od avangarde Dinko a. Gruhonjić, Mediji civilnog društva kao alternativa mejnstrimu Ivana s. Ignjatov Popović, Dramska umetnost u dečjem učenju i razvoju kao alternativa elektronskim medijima Иван Б. Јеремић, АЛТЕРНАТИВА У МЕДИЈСКИ ПОСРЕДОВАНОМ ДРУШТВУ Jelena Ž. Maksimović, Jelena s. Osmanović, Značaj medijske kulture za alternativno obrazovanje Vesna i. Maričić, Mediji i alternativa kroz promatranje Godarovog filma Zbogom jeziku Jelena S. Marković, Zagrebi medije Ana A. Martinoli, „Alternativni” onlajn-radio u Srbiji – nezavisni audio-projekti između eksperimenta i održivog biznis modela Nina s. Mihaljinac, Medijski aktivizam kao umetnička praksa u Srbiji Marija r. Milovanović, „Otkazano zbog bolesti glumca” – subverzivni potencijali telesnosti u bestelesnom prostoru medijske komunikacije Angelina R. Milosavljević, Reformacija, Luter i upotreba grafike u propagandne svrhe: papa kao Antihrist Olivera b. Nušić, Predrag m. Krstić, Novi mediji – stara alternativa Dejana b. Prnjat, Digitalni mediji i obrazovanje Milan A. Radovanović, Semiotika alternativnih medija Maja d. Ristić, Performans kao drugost Саша Л. Саиловић, ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ КАО АЛТЕРНАТИВНИ МЕДИЈ – У ПОТРАЗИ ЗА ЗАДАТКОМ Damir j. Smiljanić, Medial turn – alternativno mišljenje ili prolazna moda? Dobrivoje Ž. Stanojević, Marko M. Đorđević, Humor, satira i karikatura kao sredstvo dekonstrukcije medijskih mitova Нина С. Стојановић, МОГУЋНОСТИ ПРИМЕНЕ МОБИЛНИХ ТЕЛЕФОНА У НАСТАВИ ЛИКОВНЕ КУЛТУРЕ Radenko LJ. Šćekić, MEJNSTRIM i alternativni mediji kao polje i sredstvo političke borbe Katarina A. Šmakić, Medijska pismenost u formi alternativnog obrazovanja Divna m. Vuksanović, Filozofija medija: mediji i alternativa očuvana sa tragovima korišćenja

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slovenacki ! Akt je estetski shvaćena zabeležka nagog ljudskog tela. Može to da bude slikarsko delo, delo fotografije ili vajarsko delo. Za razliku od pornografije ova dela nisu namenjena da utiču na seksualne nagone i imaju za cilj da govore o čistim likovnim vrednostima. Granice između akta i pornografije nije stalna i zavisi od kulturnih i religioznih uticaja u društvu i ličnih iskustava kod posmatrača. Među najznačajnije umetnike koji su radili aktove, spadaju; Slikari: Mikelanđelo Bonaroti, Albreht Direr, Pjer Ogist Renoar, Anri Matis, Gustav Klimt, ... Vajari: Ogist Roden,... Fotografi: Man Rej,...

Format: 13x20 cm Broj strana: 440 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2007. Dejan Cukić je više od četvrt veka, uporedo sa muzičkom, gradio i karijeru novinara i publiciste posvećenog otkrivanju zanimljivosti iz rok istorije. 45 obrtaja - Priče o pesmama je autorski zaokružen izbor najboljih i najvrednijih dela nekih od najpoznatijih svetskih muzičara koji su radili i stvarali u prošlom veku. Tako su se među koricama ove knjige našli Robert Džonson, Bili Holidej, Frenk Sinatra, Elvis Presli, Bob Dilan, Hendriks, Bitlsi, Enimalsi, Dorsi, Rolingstonsi, Aerosmit, Metalika, Nirvana, Rejdiohed... Ukupno četrdeset pet rok autora koji su promenili muzičku istoriju, a manje poznati detalji iz njihovih biografija, koje nam autor ove knjige iznosi na videlo, bacaju sasvim novo svetlo na njihov život i rad. B5

Monografija o Jozefu Bojsu, nemačkom performeru, skulptoru, grafičkom umetniku i teoretičaru umetnosti Samostalno izdanje: Bogovađa, Beograd Autori: Gotz Adriani, Karin Thomas, Winfried Konnertz Preveo i priredio: Zoran Gavrić Povez: broširan Broj strana: 156 Ilustrovano. Format: 25,5 x 24,5 cm Nekorišćeno. Retko u ponudi. Monografija o umetniku koji je svoj prošireni pojam umetnosti ostavio kao zaveštanje, ali utoliko što uzrok te umetnosti, kako sam ističe na više mesta, leži u budućnosti. Na njoj je radilo troje autora, u saradnji sa samim Jozefom Bojsom, pa ona već zbog toga predstavlja biografiju i pouzdan kompendijum svih umetnikovih aktivnosti od početka njegove stvaralačke karijere do 1981. godine. Svaki od bitnih momenata iz njegove biografije, kao i svaki njegov umetnički rad, prate važni podaci i ključna mesta iz njegovih tekstova, razgovora i predavanja. (K-116)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Richard Felix Raine Barker (7. svibnja 1917. - 11. srpnja 1997.) bio je engleski novinar, dramski kritičar i povjesničar. Poznat je po tome što je bio najmlađi dramski kritičar na Fleet Streetu. Biografija Barker je rođen u Londonu 7. svibnja 1917. [1] kao sin arhitekta Anthonyja Rainea Barkera i njegove supruge, fotografkinje Patricie Russell [2]. Školovao se u školi Felsted prije nego što je pohađao školu Choate u Connecticutu kao dio programa razmjene učenika.[3] Oženio se Antheom Francis Gotch 1950. godine.[4] Felix Barker umro je 11. srpnja 1997. [1] Karijera Barker je započeo svoju karijeru u kasnim tinejdžerskim godinama izvještavajući za Evening News. Dva dobro prihvaćena članka, jedan o školskom životu, a drugi o požaru u Crystal Palaceu 1936. [1], donijeli su mu tjednu kolumnu kao amaterski dramski kritičar novina u dobi od 19 godina, što ga čini najmlađim dramskim kritičarom koji je radio na Fleet Streetu. [4] Tijekom Drugog svjetskog rata služio je kao vojnik, a kasnije i narednik u Gordon Highlandersima gdje je pomagao u vođenju kazališne zabavne skupine Balmorals. Nakon rata ponovno se pridružio Večernjim novostima, postavši pisac priloga 1946., zamjenik dramskog kritičara kasnije te iste godine, a glavni kritičar 1958..[4] Godine 1960. Barker je proširio svoj rad na filmsku kritiku, što ga je učinilo jednim od rijetkih kritičara u to vrijeme koji su radili i na kazalištu i na filmu.[2] Postao je predsjednik The Critics` Circle 1974. Tijekom svoje karijere kritičara, Barker se također afirmirao kao pisac i povjesničar, objavljujući djela kao što su The Oliviers (1953), The House that Stoll Built (1957), London: 2000 godina grada i njegovih ljudi (1974., s Peterom Jacksonom), London kakav je mogao biti (1975., s Ralphom Hydeom), [4] i Povijest Londona u kartama (1990., s Peterom Jacksonom). Njegova posljednja knjiga bila je Edwardian London, objavljena 1995. [2] Posthumno je izdano izdanje Londonskog topografskog društva pod brojem 167, što predstavlja još jednu važnu suradnju s umjetnikom Peterom Jacksonom, pod naslovom The Pleasures of London (2008.), a uredile su ga Ann Saunders i Denise Silvester-Carr. U mirovini je živio u Benendenu u Kentu gdje je uredio zemljište kuće Wealden Hall iz 15. stoljeća koju je njegov otac Anthony Raine Barker temeljito obnovio iz 1930-ih. Imao je dvoje djece, Kenta Barkera (1953–) i Maxine Barker (1956–1992).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fleka u gornjem delu knjige, malo probilo i unutra na nekih 50 tak prvih stranica, nista strasno, tekst netaknut, knjiga u dobrom stanju! Sherman Emery Lee (19. travnja 1918. - 9. srpnja 2008.) bio je američki akademik, pisac, povjesničar umjetnosti i stručnjak za azijsku umjetnost. Bio je direktor Muzeja umjetnosti Clevelanda od 1958. do 1983. [2] Lee je stekao diplomu B.A. i magistrirao na Američkom sveučilištu u Washingtonu, D.C. Doktorirao je na Sveučilištu Western Reserve 1941. godine.[3] Lee je bio `poznati stručnjak za azijsku umjetnost.`[3] Prema riječima Philippea de Montebella, Lee će biti zapamćen po `senzacionalnim akvizicijama koje su transformirale Clevelandski muzej umjetnosti na svim poljima.`[4] Karijera Godine 1941. Lee je imenovan kustosom dalekoistočne umjetnosti na Institutu za umjetnost u Detroitu.[3] Njegova muzejska karijera prekinuta je vojnom službom u Drugom svjetskom ratu.[2] Vratio se u Sjedinjene Države 1948. Bio je pomoćnik ravnatelja Muzeja umjetnosti u Seattleu i predavao je na Sveučilištu u Washingtonu.[3] Godine 1952. Lee je počeo raditi u Cleveland Museum of Art kao glavni kustos orijentalne umjetnosti. Imenovan je ravnateljem 1958. i na toj je dužnosti bio do 1983. [2] Savjetovao je gospodina i gospođu Johna D. Rockefellera o izgradnji njihove zbirke azijske umjetnosti. Nakon umirovljenja iz Muzeja umjetnosti Clevelanda 1983., Lee je postao pomoćni profesor povijesti umjetnosti na Sveučilištu Sjeverne Karoline u Chapel Hillu. Drugi Svjetski rat Poručnik Sherman Lee aktiviran je iz mornaričke rezerve Sjedinjenih Država tijekom Drugog svjetskog rata. Njegova mornarička karijera krenula je preokretom kada je 1946. premješten u Spomenike, likovnu umjetnost i arhive (MFAA) u Japanu. Kada je otpušten iz vojske, nastavio je raditi kao civil u Tokiju.[2] Od 1946. do 1948. bio je civilni savjetnik stožera generala Douglasa MacArthura (Vrhovni zapovjednik savezničkih snaga, također poznat pod akronimom SCAP) za katalogiziranje, očuvanje i zaštitu japanskih umjetnina.[5] Među onima koji su služili s Leejem u sjedištu SCAP-a u Tokiju bili su Patrick Lennox Tierney [6] i Laurence Sickman.

Beograd naše mladosti (Belgrade of our youth) / Jovan Đorđević Priredili Branka Nakaniši i Dragoljub Gajić Beograd 2021. Tvrd povez, bogato ilustrovano, tekst uporedo na srpskom i engleskom jeziku, format 24×23 cm, 274 strana. Knjiga je, bukvalno, kao nova. „Beograd je i inače tema svih značajnih srpskih fotografa toga vremena, ali on je više radio za svoju dušu. Jovan Đorđević je ostao veran svom stilu, a to je ono što se među kreativnim fotografima oduvek opisivalo samo jednim izrazom: stil poštene fotografije. [...] Ne znam kako ove fotografije doživljavaju drugi, ali meni je pokatkad do bola potresno da listam Jovanove fotografije, da još jednom vidim mesta naše mladosti, mesta koja, takva, nikad više neću videti. [...] Tu su, zgusnuti: i vreme, i doba, i ljudi koje smo sretali, poznavali ili ne poznavali, svejedno, ali uvek voleli.“ Goran Malić, umetnik, kritičar i istoričar fotografije `Belgrade was the subject of all significant Serbian photographers of that time but he worked primarily for his own pleasure. Jovan Đorđević remained true to his style, and that is precisely what has always been described by creative photographers with a single expression: the style of honest photography. [...] I do not know how these photos are perceived by others, but I sometimes find it painfully moving to leaf through Jovan’s photographs, to see once again the places of our youth, those which I will never see like that again. [...] Condensed, there appear a time and an age and the people we have met, and whom we may or may not have known, but have always loved.` Goran Malić, An artist, art critic and historian.` Sadržaj: Reč autora / Word From the Authors Goran Malić - Ogled o trajnosti i vrednosti / An essay on persistence and perseverance Darko Ćirić - Beograd mladosti Jovana Đorđevića / Belgrade of Jovan Đorđević`s youth Beograđani - Belgraders Pre mobilnih telefona - Before the time of mobile phones Tamo-vamo - Here and there Radni ljudi - Working people Kalemegdan i tvrđava - Kalemegdan and the fortress Izbliza - From up close Skriveni svet - The hidden world Muzička škola „Stanković - `Stanković` music school U društvu poznatih - In the company of celebrities Pored reke - By the river Zima - Winter Mali Beograđani - Little Belgraders Biografija fotografa - Photographer`s biography

ovo je dodatak (supplement) francuskom casopisu - reviji `l`europe nouvelle` otisnuto na debljem papiru (nije novinski) i ima omot od paus papira 25 x 16,5 cm L`Europe Nouvelle je politički časopis specijalizovan za spoljnopolitička pitanja, osnovan nakon Lige naroda i subvencionisan od nje, 12. januara 1918. Prvobitno režiran od strane Filuza, brokera za finansijsko oglašavanje, zamenila ga je Luiz Vajs. kao direktor 1920. Dvadesetih godina prošlog veka L`Europe Nouvelle, vođen idealom Ženeve i Brijanovom politikom, zadržao je veliki uticaj među elitama. Od 1934. međunarodni kontekst i gubitak prestiža S.D.N-a razočarali su Luiz Vajs koja je napustila novine. Politička linija časopisa je tada postala nejasnija sve do njegovog poslednjeg broja 8. juna 1940. godine. ----------------------------- ---------------------------- Raul Difi (franc. Raoul Dufy; Avr, 3. jun 1887 — Forkalkje, 23. mart 1953) bio je značajan francuski slikar grafičar, keramičar industrijski likovnjak. U početku je posećivao večernju umetničku školu u Avru dok nije dobio stipendiju od svog rodnog grada za parisku akademiju Ekol de bozar (franc. École des Beaux-Arts )a zatim je bio i u ateljeu Leona Bonata. U prvim počecima svoje radove je radio pod uticajima impresionista. Prošao je od impresionističkih početaka ka fovizmu, zatim i kubizmu i izradio svoj stil modernog realističkog izraza. Jedna slika Anrija Matisa ga je okrenula i zainteresirala za fovizam. 1909. godine posetio je sa svojim prijateljem i kolegom Emilom Otonom Fricom Minhen i zapao pod uticaj Pola Sezana. Kako nije mogao da živi od slikarstva, bavio se još i keramikom, drvorezima a predlagao je i tapiserije. Samo kada je sredinom 1920. i posle 1937. godine promenio svoj stil i prešao od jednog lakog i elegantnog stila na jedan upečatljiv i monumentalan stil on se doživeo priznanja i uvažavanja. On je za Parisku svetsku izložbu 1937. godine za paviljion svetlosti i elektriciteta (Paviljion de la Lumiere) izradio i naslikao sliku veličine 600 m² i tada najveću sliku na svetu. Difi je slikar sunčanoga juga, plaža, brodova i lepote ženskog tela i kao dekorater se proslavio predlozima dekoracija za monumentalne javne objekte. Posle njegove smrti (1953. godine) njegove slike su bile prikazivane na Dokumenta Kasel (dokumenta 1, dokumenta 2 i dokumenta 3) i u Nemačkoj.

ČAROBNI EKRAN FILM Šifra artikla: 386551 Isbn: 9788682524052 Autor : Vlada Petrić Izdavač : KINOPRAVDA INSTITUT U možda ne preobimnoj ali zasigurno prebogatoj, tematski obuhvatnoj, multimedijski posvećenoj i transdisciplinarno postavljenoj bibliografiji prof. Vlade Petrića njegov prvenac, knjiga Čarobni ekran, zauzima posebno mesto. Reč je o prvom autorskom delu; prvom naslovu edicije Sedma umetnost; o tem... Detaljnije U možda ne preobimnoj ali zasigurno prebogatoj, tematski obuhvatnoj, multimedijski posvećenoj i transdisciplinarno postavljenoj bibliografiji prof. Vlade Petrića njegov prvenac, knjiga Čarobni ekran, zauzima posebno mesto. Reč je o prvom autorskom delu; prvom naslovu edicije Sedma umetnost; o temeljnom planu većine potonjih dela (Uvođenje u film, 1968; Razvoj filmskih vrsta, 1970; Osma sila — televizija, 1971; Film and Dreams: An Approach to Bergman / Film i snovi: pristup Bergmanu, 1981) sa markiranim tematskim stožerima; o mapiranju razvoja teorijske misli o filmu od baumgartenovske estetike do Studija filma i ekranskih medija. Naravno, treba dodati da je reč o knjizi nastaloj sažimanjem i prožimanjem ideja i iskustava stečenih prethodnih godina tokom studijskih boravaka u SSSR-u i SAD-u, stalnog upliva evropske, pre svega humanisitičke misli ali i tokom akademsko univerzitetske karijere, i konačno o delu objavljenom godinu dana pre zvaničnog rođenja Katedre za teoriju i istoriju i ozvaničenja Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1963. godine. - Prof. Dr Nevena Daković Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija FILM Autor Vlada Petrić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KINOPRAVDA INSTITUT Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2023 Format 15Xx23,5 Strana 226 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.