Odlično stanje Retko u ponudi UVEZ: TVRDI JEZIK: SLOVENAČKI GODINA: 1959 IZDAVAČ: DRŽAVNA ZALOŽBA SLOVENIJE, LJUBLJANA UVOD: LUC MENAŠE Gabrijel Stupica (Dražgoše, 21. mart 1913 — Ljubljana, 19. decembar 1990) je bio slovenački slikar.[1] Gabrijel Stupica Gabrijel Stupica 1969.jpg Datum rođenja 21. mart 1913. Mesto rođenja Dražgoše Datum smrti 19. decembar 1990. (77 god.) Mesto smrti Ljubljana Biografija Uredi Studirao je na Akademiji umetnosti u Zagrebu, gde je, nakon diplomiranja, živeo i radio.[2] Preselio se 1946. godine u Ljubljanu, gde je postao profesor na novoosnovanoj Akademiji likovnih umetnosti. Do odlaska u penziju 1977. bio je dva puta rektor (sada bi bilo zvanje dekana).[3] Izabran je za dopisnog člana Jugoslovenske akademije nauka i Slovenačke akademije nauka i umetnosti. Pored slika povremeno je radio scenografije i grafike. Smatra se jednim od glavnih umetničkih ličnosti u Sloveniji i Jugoslaviji u drugoj polovini 20. veka. Takođe je poznat u inostranstvu.[4] Za svoj rad dobio veliki broj domaćih i međunarodnih nagrada. Izlagao je na mnogim samostalnim i grupnim nastupima u zemlji i inostranstvu.[5] Tags: Neoavangarda slovenacka avangarda apstraktno slikarstvo exat 51 nove tendencije gorgona jugoslovensko xx veka 20. vek

Krajolik - monotipija kombinovano, 1989. godina Dimenzije 35 x 30cm (monotipija 20 x 20cm) Ivan Gundić Ćiso - Dalmata (Riđica, 1947 – 2000. ), bio je akademski slikar i profesor likovne umetnosti. Rodom je Hrvat. Rodio se je u bačkom selu Riđici 1947. godine. Školovao se za učitelja u Somboru. Pohađao je Likovni odsek VPŠ u Novom Sadu, a potom je otišao studirati u Rijeku, gdje je na Fakultetu likovnih umjetnosti u Rijeci u klasi Antona Depopea diplomirao te bio na postdiplomskom magistarskom studiju. U Riđici i Stanišiću je radio kao profesor likovne umetnosti i bio je vrlo omiljen. Svoje slikarske radove je pred kraj života potpisivao kao Dalmata. Djela je izlagao u zemlji i inostranstvu. Bio je član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine, Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije te Association Internationale des Arts Plastiques. Od 2009. se godine u Stanišiću održava Likovna kolonija u organizaciji mesnog Hrvatskog kulturnog društva Vladimir Nazor, a koja nosi ime njemu u čast. HKD V. Nazor je imenovao i likovnu sekciju svog društva po njemu.

Crtež našeg poznatog arhitekte Aljoše Josića koji je živeo i radio u Parizu. Njegovi radovi su retko dostupni u Srbiji Dimenzije rama 55 x 45, vidljivi deo slike 40 x 30 cm. Od 1953. je u Parizu gde interdisciplinarna iskustva primenjuje delujući unutar Atelier des bâ tisseurs (ATBAT), projektantskog biroa sa naglašenim istraživačkim pristupom. Sa već potvrđenim autorima – Žoržom Kandilisom i Šadrahom Vudsom, 1955. osniva nezavisni arhitektonski biro Kandilis-Žosik-Vuds, kome se pridružuje i arhitekt G. Brinaš, građevinski inženjeri A. Pio i P. Doni. Razdoblje stvaranja u ovom ateljeu obeleženo je velikim međunarodnim uspesima tima (projekti Habitat évolutif, 1959, Cuvette Saint-Martin u Čadu,1962), te izvođenjem brojnih građevina širom sveta, od Francuske, preko Nemačke, do dalekog Pakistana i Peru. Internacionalni proboj tim će ostvariti osvajanjem prve nagrade za kompleks univerzitetskih zgrada u Berlinu (1963, 1967-79), kao i planiranjem i izvođenjem novog grada Toulouse le Mirail (konkurs 1962, realizacija 1964-77). Šezdesetih godina posvećuje se pedagoškom radu. Napustivši “ modernistički trijumvirat” Kandilis-Žosik-Vuds 1963. godine, osniva Atelier Josic u Sevru kraj Pariza.

odlično stanje JAKO RETKO U PONUDI 78 strana Sáfrány Imre / [a képeket válogatta és az előszót írta Tolnai Ottó] Језик мађарски Година 1978 Újvidék : Forum, 1978 (Újvidék : Forum) Остали аутори Tolnai, Ottó s tablama delimično u bojama (reprodukcije) : ilustr. ; 21 cm Slike Šafranj Imre Rezime na srp. jeziku Sáfrány Imre Предметне одреднице Шафрањ, Имре, 1928-1980 - Сликарство Imre Šafranj je delovao kao slikar, kritičar, ilustrator i pisac. Radio je kao novinar. Veliki deo njegove umetničke zaostavštine uništen je u požaru koji je zahvatio subotičku Gradsku kuću 1970. razrađivao je slikarska dela karakterističnih modernističko-ekspresivnih stilizacija biljnih i životinjskih motiva: Čkalj ili Paun (1956). Njegov stilizovani asocijativni i emotivno tonirani ekspresionizam je svakako bio deo atmosfere socijalističkog etetizma. Umetnik je u svom opusu načinio jedan neočekivani iskorak serijom kolaža 1970. Ti kolaži su bili jednostavne strukture nađenih pa citiranih papirnih predmeta kao što su:vozne karte, ulaznice, flajeri, omoti itd. Karakteristično je da kolaži nemaju asocijativan već izrazito doslovan karakter, što ih čini ekcesom u odnosu na njegov slikarski opus. avangarda, neoavangarda, ekspresionizam, uj symposion...

SAVA ŠUMANOVIĆ prepuštanje pasiji Ljubica Miljković Galerija slika Sava Šumanović, Šid/ Printmedia, Beograd, 2007. 416 strana, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. Galerija `Sava Šumanović` iz Šida i `Printmedia` iz Beograda objavili su monografiju `Sava Šumanović - Prepuštanje pasiji` o jednom od najznačajnijih srpskih slikara prve polovine 20. veka. Autor monografije je Ljubica Miljković, a knjiga sadrži hronologiju važnih dogadjaja iz života i stvaralaštva Save Šumanovića, popis monografija i kataloga i antologijski izbor od 128 slika s reprodukcijama preko cele strane, saopštili su izdavači. Izdanje je dopunjeno i popisom s manjim reprodukcijama u boji, 626 slika, četiri grafike, 237 akvarela, gvaševa, pastela, tempera i crteža. Sava Šumanavić (1896- 942) rodjen je u Vinkovcima, a u četvrtoj godini s porodicom se preselio u Šid. Godine 1914. godine upisao je Višu umetničku školu u Zagrebu, a od 1918. godine počeo je da izlaže svoja dela. Godine 1920. Šumanović je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog analitičkog kubizma. U Parizu se družio s Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima. Narednih godina živeo je i slikao u Zagrebu. Godine 1924. napisao je studije `Slikar o slikarstvu` i `Zašto volim Pusenovo slikarstvo`. U Parizu je ponovo boravio 1925. godine, gde je prihvatio uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. naslikao je `Doručak na travi` koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije na Salonu nezavisnih izložio je sliku `Pijana ladja`, inspirisanu istoimenom pesmom Artura Remboa. Druga inspiracija bila je čuvena Žerikoova slika `Splav Meduza`. Kritičari su delo dočekali s podeljenim stavovima. Godine 1928. vratio se u Šid, gde je slikao sremske pejzaže. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz, gde su nastale slike: `Luksemburški park`, `Crveni ćilim`, `Most na Seni`, koje karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Po povratku u Šid, 1930. godine slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radio je na ciklusu velikih platana `Šidjanke`, a kasnije na ciklusu `Beračice`, posvećenom berbi groždja. Avgusta 1942. Savu Šumanovića su, zajedno s još 150 Srba iz Šida, uhapsile vlasti NDH i odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su streljani i sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. (Tanjug)

SAVA ŠUMANOVIĆ prepuštanje pasiji Ljubica Miljković Galerija slika Sava Šumanović, Šid/ Printmedia, Beograd, 2007. 416 strana, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. Galerija `Sava Šumanović` iz Šida i `Printmedia` iz Beograda objavili su monografiju `Sava Šumanović - Prepuštanje pasiji` o jednom od najznačajnijih srpskih slikara prve polovine 20. veka. Autor monografije je Ljubica Miljković, a knjiga sadrži hronologiju važnih dogadjaja iz života i stvaralaštva Save Šumanovića, popis monografija i kataloga i antologijski izbor od 128 slika s reprodukcijama preko cele strane, saopštili su izdavači. Izdanje je dopunjeno i popisom s manjim reprodukcijama u boji, 626 slika, četiri grafike, 237 akvarela, gvaševa, pastela, tempera i crteža. Sava Šumanavić (1896- 942) rodjen je u Vinkovcima, a u četvrtoj godini s porodicom se preselio u Šid. Godine 1914. godine upisao je Višu umetničku školu u Zagrebu, a od 1918. godine počeo je da izlaže svoja dela. Godine 1920. Šumanović je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog analitičkog kubizma. U Parizu se družio s Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima. Narednih godina živeo je i slikao u Zagrebu. Godine 1924. napisao je studije `Slikar o slikarstvu` i `Zašto volim Pusenovo slikarstvo`. U Parizu je ponovo boravio 1925. godine, gde je prihvatio uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. naslikao je `Doručak na travi` koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije na Salonu nezavisnih izložio je sliku `Pijana ladja`, inspirisanu istoimenom pesmom Artura Remboa. Druga inspiracija bila je čuvena Žerikoova slika `Splav Meduza`. Kritičari su delo dočekali s podeljenim stavovima. Godine 1928. vratio se u Šid, gde je slikao sremske pejzaže. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz, gde su nastale slike: `Luksemburški park`, `Crveni ćilim`, `Most na Seni`, koje karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Po povratku u Šid, 1930. godine slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radio je na ciklusu velikih platana `Šidjanke`, a kasnije na ciklusu `Beračice`, posvećenom berbi groždja. Avgusta 1942. Savu Šumanovića su, zajedno s još 150 Srba iz Šida, uhapsile vlasti NDH i odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su streljani i sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. (Tanjug)

Sava Šumanović: Prepuštanje pasiji / Ljubica Miljković Beograd 2007. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, bogato ilustrovano, veliki format ( 29 cm), 416 strana. Napomena: knjiga je odlično očuvana (kao nova) . Galerija `Sava Šumanović` iz Šida i `Printmedia` iz Beograda objavili su monografiju `Sava Šumanović - Prepuštanje pasiji` o jednom od najznačajnijih srpskih slikara prve polovine 20. veka. Autor monografije je Ljubica Miljković, a knjiga sadrži hronologiju važnih dogadjaja iz života i stvaralaštva Save Šumanovića, popis monografija i kataloga i antologijski izbor od 128 slika s reprodukcijama preko cele strane, saopštili su izdavači. Izdanje je dopunjeno i popisom s manjim reprodukcijama u boji, 626 slika, četiri grafike, 237 akvarela, gvaševa, pastela, tempera i crteža. Sava Šumanavić (1896- 942) rodjen je u Vinkovcima, a u četvrtoj godini s porodicom se preselio u Šid. Godine 1914. godine upisao je Višu umetničku školu u Zagrebu, a od 1918. godine počeo je da izlaže svoja dela. Godine 1920. Šumanović je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog analitičkog kubizma. U Parizu se družio s Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima. Narednih godina živeo je i slikao u Zagrebu. Godine 1924. napisao je studije `Slikar o slikarstvu` i `Zašto volim Pusenovo slikarstvo`. U Parizu je ponovo boravio 1925. godine, gde je prihvatio uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. naslikao je `Doručak na travi` koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije na Salonu nezavisnih izložio je sliku `Pijana ladja`, inspirisanu istoimenom pesmom Artura Remboa. Druga inspiracija bila je čuvena Žerikoova slika `Splav Meduza`. Kritičari su delo dočekali s podeljenim stavovima. Godine 1928. vratio se u Šid, gde je slikao sremske pejzaže. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz, gde su nastale slike: `Luksemburški park`, `Crveni ćilim`, `Most na Seni`, koje karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Po povratku u Šid, 1930. godine slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radio je na ciklusu velikih platana `Šidjanke`, a kasnije na ciklusu `Beračice`, posvećenom berbi groždja. Avgusta 1942. Savu Šumanovića su, zajedno s još 150 Srba iz Šida, uhapsile vlasti NDH i odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su streljani i sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu.

KOMPOZITORI – ŽIVOT I DELO MUZIKA Šifra artikla: 381717 Isbn: 9788674787397 Autor : Jessica Duchen, Sonja Marinković, ostali Izdavač : DATA STATUS Reč je o bogato ilustrovanoj knjizi, koja pored originalnih muzičkih partitura i lične prepiske, slika domova i mesta gde su radili, ličnih stvari i drugih važnih činjenica, otkriva ključne uticaje, teme i metode rada muzičkih velikana i postavlja njihova dela u širi istorijski i kulturni konteks... Detaljnije Reč je o bogato ilustrovanoj knjizi, koja pored originalnih muzičkih partitura i lične prepiske, slika domova i mesta gde su radili, ličnih stvari i drugih važnih činjenica, otkriva ključne uticaje, teme i metode rada muzičkih velikana i postavlja njihova dela u širi istorijski i kulturni kontekst. Čitaocima pruža širu sliku o tome kako su izvanerdni umetnici kolosalne stvaralačke snage poput Vivaldija, Baha, Mocarta, Betovena, Šuberta, Berlioza i mnogih drugih stvarali remek-dela koja nam se tako rečito obraćaju i posle toliko vekova.No, ova knjiga je utoliko vrednija jer sadrži poglavlje posvećeno muzici u Srbiji, iz pera ugledne profesorke Fakulteta muzičke umetnosti Sonje Marinković, koja je na maestralan način satkala mozaik života i dela svih izvanrednih umetnika i pregalaca u Srbiji, kao što su Stevan Mokranjac, Petar Konjović, Stevan Hristić, Ljubica Marić, Vasilije Mokranjac i mnogi drugi, koji su nam u nasleđe ostavili dragoceno stvaralaštvo ne samo na polju muzike već i kulture uopšte. Objavljeno u saradnji sa jednim od najvećih stranih izdavača – britanskom kućom DK. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija MUZIKA Autor Jessica Duchen, Sonja Marinković, ostali Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač DATA STATUS Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2021 Format 25,2x30,1 Strana 344 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Likovna konverzacija sa porodicom. Odusevljenje sa Picasso-om... utisci iz Pariza. Tri razglednice iz 1957. godine, bitno za sklapanje mozaika da bi se shvatio razvojni put jednog beogradskog slikara. Dragutin Cigarčić – slike Još jednom slikaru iz plejade decembaraca – članova “Samostalnih” od 1951. do 1953. godine i “Decembarske grupe” između 1955. i 1960. – Dragutinu Cigarčiću (rođen u Vranju 1922, diplomirao na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu 1946; saradnik u Majstorskoj radionici Mila Milunovića; profesor na Školi za indistrijsko oblikovanje; umro u Beogradu 1985) priređena je samostalna izložba u programskoj seriji Galerije “Zepter” prikazivanja, odnosno, podsećanja na opuse onih umetnika koji su pedesetih godina postepeno ali sigurno uvodili našu likovnu kulturu u evropske tokove posle prekida nastalog cezurom socijalističkog realizma. Cigarčić je, zajedno sa brojnim slikarima svoje generacije, mukotrpno krčio puteve obnove savremenog stvaralaštva nakon Drugog svetskog rata u Jugoslaviji najpre na poukama međuratnog visokog modernizma iz onog njegovog dela koji je bio isključivo zaintresovan za poetiku likovnog intimizma – toliko popularnog, u svoje vreme, ne samo među kritičiramima i znalcima, već i među kolekcionarima čime je zapravo načinjeno jedno znažno i stabilno krilo u građanskoj umetnosti te epohe. Dakako da se sa promenom društvene klime nakon pobede revolucije i tokom socilalističke izgradnje promenio i društveni “ukus” koji su sada diktirali korifeji svekolike obnove među umetnicima, kritičarima, u časopisima i novoformiranim institucijama, pre svega okupljenih oko Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Taj krug stvaralaca i intelektualaca nesumljvo da je dao osnovni pečat šestoj deceniji. A među njima svakako da je sasvim zasluženo mesto pripalo i Dragutinu Cigarčiću koje, s druge strane nezasluženo, nije konačno stručno verifikovano. Tome svakako da nije doprineo samo njegov “povučeni” karakter, kako aludira Đorđe Kadijević u predgovoru kataloga za ovu izložbu, već i ukupno stanje među samim stvaraocima koji su na različite načine i sa različitom voljom učestvovali u umetničkom životu toga vremena ispunjenog manje-više snažnim, otvorenim i prikrivenim borbama za svekolikim dominacijama u ipak značajno suženom društvenom i kulturnom prostoru novog političkog poretka. I ova današnja Cigarčićeva izložba, koja ima izgled male retrospektive, to jasno pokazuje. Naime, sam karakter njegovog rada koji je zadržao osnovni zvuk poetskog intimizma na koji je nadograđena poznata asocijativna geometrizacija slikarskih oblika ranih godina savremenosti, bazirana pokatkad i na udaljenijim umetničkim paradigmama, poput srednjevekovnog slikarstva fresaka, nije bio previše usmeren samom propisanom plastičkom postupku karakterističhim za tadašnju umetičku većinu, već je pokazivao jasnu autorsku distinkciju rigidno dirigovanu njegovom posebno naglašavanom potrebom da samostalno krene putem koji nije uvek izgledao niti bio podudaran sa tadašnjim glavnim strujama i tokovima. Stoga se njegove slike većinom nalaze u privatnim kolekcijama nego u vlasništvu vodećih muzejskih institucija. No, to svakako da nije odlučno uticalo na njegovo opredeljenje – naprotiv, upravo ta činjenica ga je zasigurno čvrsto držala u uverenju da je ispunio vlastite unutrašnje kreativne ciljeve i porive. A to je smisao koji će slikarsvo Draguitina Cigarčića održati i u vremenima koja dolaze, vremenima opštih revalorizacija našeg stvaralaštva iz sredine ovog veka, na tek naznačenim pozicijama koje treba da budu i konačno potvrđene. Jovan Despotović Treći program Radio Beograda, Beograd, 9. 6. 2000

Odlično stanje Jako redak katalog 1962 Mihajlo Petrov (Beograd, 1902 — Beograd, 1983) bio je srpski slikar, grafičar, ilustrator, pesnik i kritičar, profesor. Mihajlo Petrov Datum rođenja 26. septembar 1902. Mesto rođenja Beograd Srbija Datum smrti 15. oktobar 1983. (81 god.) Mesto smrti Beograd SFRJ Biografija Уреди Mihajlo Petrov bio je srpski grafičar, slikar, ilustrator, pesnik i kritičar, profesor; bavio se opremom knjiga, tipografijom i izradom plakata. Slikarstvo je učio u Umetničkoj školi u Beogradu (1919—1921. prof. Lj. Ivanović i M. Milovanović). Usavršavao se u Beču (1922), u Krakowu (1923) i u Parizu (1924—1925). Jedan od najaktivnijih saradnika „Zenita” u njegovoj prvoj fazi (1921), zahvaljujući posredovanju Stanislava Vinavera koji je u Beogradu prikupljao priloge za „Zenit”. Sarađuje i u drugim avangardnim časopisima („Dada Tank”, „Út”). Slikarsko delo Уреди Portret Gvida Tartalje iz 1940, deo legata u Adligatu Član grupe Oblik 1926—1929. Osnivač Grafičkog odseka Akademije likovnih umetnosti i Akademije primenjenih umetnosti u Beogradu. Jedan od organizatora Šeste jugoslovenske izložbe u Novom Sadu 1927. i Prve grafičke izložbe 1934. u Beogradu. Specijalno za „Zenit” radio linoleume koji predstavljaju vrhunac njegovog likovnog stvaralaštva i s kojima se uključuje u aktuelne tokove umetnosti; oni istovremeno znače i izuzetan trenutak u istoriji srpske likovne umjetnosti jer se ona tako, na autentičan način, približila avangardnim traganjima u svetu. Linorezi Autoportret i Današnji zvuk – štampani su uz njegovu pjesmu Fragment naših grehova i belešku („Zenit”, br. 6, 1921): „Vrlo mlad i vrlo afirmativan. Naša nova vrednost. Treba je samo osetiti“; radi zatim Linoleum (br. 8); Linoleum (br. 9); Ritam (br. 10); Linoleum (br. 12) i Zenit (br. 13). Objavio je i pesme: Fragment naših grehova („Zenit”, br. 6) i Ritmi iz pustinje. Pesma nalik na pismo („Zenit”, br. 11). Grafika Današnji zvuk ponovljena je u knjizi Ivana Golla Paris brennt (druga knjiga u ediciji časopisa „Zenit”, 1921). Poticaj za ove radove Petrov je po svoj prilici našao kod Kandinskog, čije tekstove prvi prevodi na srpski jezik, ali i kod drugih savremenih stvaraoca čije je delo dobro poznavao. Izradio je sveden, geometrizovan portret Ljubomira Micića u crtežu, štampan na naslovnoj strani kataloga Međunarodne izložbe nove umetnosti („Zenit”, br. 25, 1924, danas izgubljen). Na „Zenitovoj” je izložbi učestvovao s jednim radom (prema katalogu), ali kritika spominje više slika (ulja u „živim bojama“, koja nisu precizno označena). Micićeva zbirka sačuvala je tri Petrovljeva rada: Kompoziciju (1922), rađenu pod uticajem Rodchenka i Kandinskog, zatim portret Branka Ve Poljanskog (1924), blage geometrizacije lika, dendističke odeće i s urbanim elementima u pozadini; treći rad je plakat za međunarodnu izložbu „Zenita” (1924), s naglašenim stilizacijama gradskog ambijenta, jasnih boja i kolažiranim delovima, preuzetim iz kataloga spomenute izložbe. Ovaj rad spada u najranije kolaže u umjetnosti s ovih prostora. Iz Petrovljevoga zenitističkog razdoblja potiče i izvanredna Kompozicija 77 (vl. Muzej savremene umetnosti, Beograd) — anagramski posvećena Branku Poljanskom, tematski vezana za njegovu knjigu 77 samoubica (1924). Iste godine Petrov je od Micića na poklon dobio litografiju Studija figure Aleksandra Arhipenka (s pečatom „Zenita” na poleđni); ona je verojatno iz vremena kada je Micić objavio monografiju-album Arhipenko – Nova plastika. Sačuvana je fragmentarna korespondencija između Micića i Petrova, koja donekle otkriva razloge njihovih nesporazuma i razlaza – oni su, pre svega, finansijske prirode. Posle prekida saradnje sa „Zenitom”, Petrov svoje stvaralaštvo usmerava ka mirnijim putevima: čitavu jednu dekadu ne radi grafiku, bavi se slikarstvom konvencionalnih tema i intimnijeg karaktera, koloristički ekspresivnijim. U posleratnom razdoblju vraća se apstraktnim grafikama, ali okrenut lirskom i enformelnim strukturama. Ljubomir Micic casopis zenit zenitizam branko ve poljanski konstruktivizam avangarda avangardno apstraktno slikarstvo Mihailo S. Petrov

kao na slikama na jednom mestu podvučen tekst ne smeta ništa uredno je Četvrti memorijal Save Šumanovića 1972. Аутор Šumanović, Sava, 1896-1942 = Шумановић, Сава, 1896-1942 Аутор Меморијал Саве Шумановића (4 ; 1972 ; Шид) Наслов Sava Šumanović vaš savremenik : oktobar 72 : [Četvrti memorijal Save Šumanovića] / [koncepcija izložbe Lazar Trifunović] Врста грађе књига Језик српски Година 1972 Издавање и производња [Šid : Galerija Save Šumanovića], 1972 (Beograd : Škola za industrijsko oblikovanje) Физички опис [18] str. : ilustr. ; format kataloga 32 cm Остали аутори Трифуновић, Лазар Knjižni blok 16 x 16 cm. Предметне одреднице Шумановић, Сава, 1896-1942 – Изложбени каталози Меморијал Саве Шумановића (1972 ; Шид) – Изложбени каталози koncepcija izložbe Lazar Trifunović Sava Šumanović (Vinkovci, 22. januar 1896 — Sremska Mitrovica, 30. avgust 1942) je jedan od najznačajnijih slikara srpske umetnosti 20. veka. Rođen je 22. januara 1896. u Vinkovcima, gde mu je otac radio kao šumarski inženjer. Kada je imao četiri godine porodica se preselila u Šid. Gimnaziju pohađa u Zemunu, gde počinje da se interesuje za umetnost. Kasnije će se usprotiviti očevoj želji da postane advokat i 1914. u Zagrebu upisati Višu školu za umjetnost i obrt. Ovu školu završava sa najboljim ocenama 1918. Tada počinje da javno izlaže svoja dela. U svojim ranim delima, Sava insistira na atmosferi i spretno koristi bojene senke i tanke slojeve boje. Pored slikarstva, bavi se ilustracijom, grafikom i scenografijom. Slikarstvo Save Šumanovića u ovom periodu pokazuje uticaje secesije i simbolizma. Jeseni 1920. Sava odlazi u Pariz i iznajmljuje atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog pravca analitičkog kubizma. U Parizu se družio sa Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maks Žakobom i drugim umetnicima. Uticaji kubizma su vidljivi u ovoj ali i u kasnijim fazama slikarevog rada. Može se opravdano reći da je ovaj slikarski jezik Sava Šumanović doneo u Srbiju i da njegova dela ostaju najreprezentativniji primer domaćeg kubističkog slikarstva. Narednih godina živi i slika u Zagrebu. Javnost i kritika ne prihvataju njegova dela, pa se iz protesta potpisuje francuskom transkripcijom na slikama. Godine 1924. piše studije „Slikar o slikarstvu“ i „Zašto volim Pusenovo slikarstvo“, dela koja su polazište za razumevanje njegove estetike. Ponovo boravi u Parizu 1925, gde prihvata uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. Sava Šumanović je naslikao „Doručak na travi“ koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije je za 7 dana i noći intenzivnog rada naslikao sliku „Pijana lađa“ koju je izložio na salonu nezavisnih. Inspiracija za sliku je bila istoimena pesma Artura Remboa koja je do njega došla preko Rastka Petrovića koji mu ju je recitovao. Druga inspiracija je bila slika Teodor Žerikoa „Splav Meduza“. Kritičari su ovo delo dočekali sa podeljenim kritikama, a Sava je iscrpljen radom teško podneo one negativne. Vraća se u Šid 1928, umoran od teških uslova života, rada i loših kritika. U Šidu slika sremske pejzaže. Njegovu samostalnu izložbu u Beogradu kritičari su veoma pozitivno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz. Tu nastaju značajne slike: „Luksemburški park“, „Crveni ćilim“, „Most na Seni“. Ova dela karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Šumanovićeva dela iz poznijeg perioda se odlikuju svetlim bojama, i lirskom atmosferom. Svoj stil, koji sam naziva kako znam i umem, prilagođava motivu. Po povratku u Šid, 1930, slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radi na ciklusu velikih platana „Šiđanke“, a kasnije na ciklusu „Beračice“, posvećenom berbi grožđa. Za vreme Drugog svetskog rata Šid ulazi u sastav Nezavisne Države Hrvatske i ćirilica je zabranjeno pismo, pa se Sava iz proteste ne potpisuje već samo označava godinu nastanka slike. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine[1], Savu su, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, oko 6 sati ujutru, uhapsile ustaše i odvele u Sremsku Mitrovicu. Svi oni su posle mučenja streljani, verovatno 30. avgusta[1], posle čega su sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. Njemu u čast ustanovljena je slikarska nagrada Sava Šumanović. Dela Najveći broj njegovih dela se čuva u Galeriji slika „Sava Šumanović“ u Šidu.[2] U njoj se nalazi više od 400 dela, od kojih 350 ulja na platnu, crteži, pasteli i dokumentacija.[2] Pijana lađa (akt, Šid 1927) Doručak na travi (pejzaž, Šid) Mrtva priroda sa flašama (1926), u vlasništvu banjalučke Zbirke „Terzić“, a čuva se u depou Muzeja savremene umjetnosti Republike Srpske u Banjoj Luci.[2] Luksemburški park (Pariz) Crveni ćilim (Pariz) Most na Seni (Pariz) Jutro (Pariz 1929) Šidijanke (ciklus pejzaža, Šid) Kraj šumarka, (akt, Šid 1935)[3] Beračice (ciklus nastao pred smrt) tags: istorija srpskog slikarstva srpsko slikarstvo xx veka savremeno srpsko slikarstvo moderno ... katalog katalozi save šumanovića ... kubizam avangarda moderno ... moderna ... mile grozdanić dizajn kataloga 1972 mangelos dimitrije bašičević ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dečanska hrisovulja je osnivačka povelja manastira Dečani iz 1330. godine.[1] Original je napisan u obliku svitka, veličine 330h5200 milimetara, overena kraljevskim zlatnim pečatom. Poznate su još dve verzije pisane na papirusu u obliku knjige. Hrisovulja je pisana ćirilicom, na srpskoj redakciji srpskoslovenskog jezika. Istorija Kralj Stefan Uroš III Dečanski, sin kralja Milutina, otac cara Dušana, podigao je 1330. godine zadužbinu manastir Dečane. Tom prilikom je izdao hrisovulju u cilju utvrđivanja pravnog statusa zadužbine i regulisanja statusa stanovništva, njihovih prava i obaveza na manastirskim posedima. Pobrojani su posedi koji pripadaju manastiru i muško stanovništvo na imanjima. Sve od Belog Drima do Komova u Crnoj Gori, i od Peći do reke Valbone (u današnjoj Albaniji) pripalo je manastiru Dečani. Hrisovulja je napisana u kancelariji kraljevog dvora u Porodimlju na Kosovu. Sačuvane su tri verzije hrisovulje, koje se razlikuju po jeziku i pravopisu. Hrisovulja predstavlja značajni spomenik srpske srednjovekovne književnosti. Original verzije na papirusu se čuvao u Narodnoj biblioteci Srbije na Kosančićevom vencu sve do Aprilskog rata 1941. kada je nestao. Nedavno su se pojavili pojedini delovi Dečanske hrisovulje u posedu privatnih lica.[2] Dečani sadrže najraskošniji klesani ukras i najveću galeriju fresaka srednjovekovne srpske umetnosti. Slikane su u periodu od 1339. do 1347/1348. Freske predstavljaju najveći izvor podataka o vizantijskoj ikonografiji. Bogatstvo dinastije Nemanjića je uloženo u podizanje ovog hrama. Raskošnom lepotom hram je bio simbol o snazi srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i poruka budućim generacijama kako se čuva, neguje hrišćanska vera. Kada su Turci krenuli svoja pustošenja po Srbiji oni su razorili i ekonomiju ovog manasira i rasturili posede. Bilo je bezuspešnih pokušaja da se to vrati, o manastiru su brinuli narod i monasi. Vernici kažu da su manastir štitile mošti Stefana Dečanskog, koje se vekovima tu nalaze. Prva hrisovulja se čuvala u skrivnici manastira sa vrednim rukopisnim knjigama i drugim dragocenostima. Proterivanjem Srba iz tih krajeva kreću priče da je manastir albanski i da su Srbi na ovom mestu okupatori. Sadržaj Prve dečanske hrisovulje koja je izdata 1330. godine nam pokazuje da to naravno nije istina. Jezikom kojim je pisana, imenima ljudi i mesta koji su u njoj zabeleženi. Pored ove poznte su još dve verzije u obliku knjige. Ova hrisovulja se danas nalazi u Arhivu Srbije, na početku je čuvana u manastiru Dečani. Posle toga naizgled je preneta u manastir Studenicu jer je to bilo bezbednije mesto. Kasnije prema rečima Jovana Sterije Popovića od decembra 1846. godine ova hrisovulja je bila na čuvanju u srpskom narodnom muzeju. Sredinom devetnaestog veka vraćena je u Dečane. Od 1903-1916 manastir Dečani je bio pod upravom ruskih monaha. Oni su hrisovulju preneli u ćeliju svetog Jovana Zlatousta u Svetoj Gori. Srpska crkva je bila nezadovoljna tom odlukom i hteli su da je vrate u manastir. Umesto u Dečane doneta je u Beograd, a 1921. godine data je Državnom arhivu kako bi bila dobro čuvana. Hrisovulja je prvi put bila dostupna javnosti 1840. godine kada je štampana u Srpskim spomenicima. Iz tog izadanja saznajemo da se original čuvao u jednom srpskom manastiru, a to je mogla biti Žiča. Dosta dečanskih knjiga je bilo tamo prenetno jer je bilo potrebno renovirati Dečane. Štampana je i u Rusiji međutim nijedno izadanje nije u potpunosti tačno pa se zbog toga ne može koristiti za istaživanja.[3] Opis i sadržaj Hrisovulja je napisana 1330. godine u obliku pergamentnog svitka 390x5200 milimetara u kraljevskom domu u Porodimlji, južni deo Kosova. Pisana je crnim mastilom, ustavnim slovima, a crvenom bojom su napisani kraljev potpis i inicijalna slova. Napravljena je od osam pergamenata. Gornji deo je učvršćen tamnocrvenom kožom da bi se zaštitio početni deo pergamenata. Na vrhu povelje se nalazi ornament u obliku plavog kruga, a oko kojeg se nalazi osam manjih krugova sa crvenim zvezdicama. Na plavom krugu su postojala neka slova koja se danas ne mogu pročitati. Počinje simboličnom invokacijom Boga, pisan je srpskoslovenskim jezikom. Uvodni deo,arenga, ima teološki sadržaj. Tu je iskazano kraljevo osećanje pobožnosti. Arenga zatim prelazi u ekspoziciju. Tu je vladar nabrojao razloge zašto je podigao hram posvećen gospodu. Značajni deo zauzima isticanje kraljevih predaka, koji su vladali srpskom zemljom iz kojih proističe onda njegovo pravo na presto. Zatim ima deo o autobiografiji kralja Stefana Dečanskog. Sledi dispozicija, koja je pisana srpskim narodnim jezikom. Najveći deo je posvećen popisima darovnih naselja, stanovnicima koji su tu živeli i bili obavezni da rade za manastir. Zabeležene su i zakonske odredbe koje su regulisale život na manastirskom dobru. Poslednji deo povelje pisan je srpskoslovenskim jezikom. Prve vesti o boju kod Velbužda ( 28. jula 1330. godine ) su ovde zabeležene, neposredno posle bitke. Na kraju se nalazi kletva koja upozorava da svako ko razori nešto što je rečeno poveljom biće kažnjen od samog Boga. Bila je overena zlatnim kraljevim pečatom koji nije sačuvan do današnjih dana.[4] Druga i treća verzija Posle prve osnivače hrisovulje nastala je nastala druga, o obliku pergamentne knjige. Sve što je izostalo u prvom primerku i kasnije donesene odluke ovde su zabeležene. U prvoj verziji upisana su sela i njihove međe, a u drugoj stanovnici tih sela koji su bili poreski obaveznici. Ovaj prepis se nalazio u manastiru, potvrđen je potpisom Stefana Dečanskog. Iza tog potpisa sledi overa njegovog sina, kralja Dušana. Neki delovi teksta kroz vekove su izgubljeni, ali se ipak sačuvalo dovoljno da steknemo sliku tog srednjovekovnog manastirskog dobra. O njoj se ništa nije znalo sve do oko 1870. godine kad ju je otkrio Miloš Milojević. Oko 1872. godine je doneta u Beograd kako bi bila publikovana, ali je kasnije nestala. Danas se o njenom izgledu zna samo da je pisana ustavnim pismom i crnim mastilom. Treća verzija Dečanske hrisovulje smatra se da je napisana između 1343-1345 godine. Glavna dopuna se sastoji u tome što je pored popisa stanovnika i katuna zadržala još mnogo drugih dopuna. Kako su se prilike na manastirskom dobru menjale bilo je potrebno sve to pribeležiti. To je razlog zašto se pristupilo izradi nove verzije hrisovulje. Nova hrisovulja je napisana u obliku rukopisne knjige, ustavnim slovima, crnim mastilom. Potpisi kraljeva ( Stefana Dečanskog, Stefana Dušana ) i inicijalna slova su crvene boje. Njena treća verzija se nalazila u Londonu, ali je otkupljena od strane londonskog kolekcionara, nakon čega se nalazi u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu. Uz ovu verziju hrisovulje nalaze se još nekoliko dopisanih tekstova među kojima je i povelja kneginje Milice. Zahvaljujući tome što je ovaj dokument sačuvan mogu se utvrditi mnoge važne činjenice toga vremena. S obzirom da su sačuvane tri verzije one se mogu uporediti i na osnovu toga se prati rad manastirskih kancelarija.[5] Pravopis i jezik One su pisane mlađim raškim pravopisom. Jedino je u prvoj verziji umetnuto parče pergamenta, gde je ispisano deset redova teksta koji ne postoje u drugim verzijama. Dečanska povelja je primer diglosije. Glasovna promena jednačenje po zvučnosti nije dosledno sprovedeno. Uvodni i završni delovi u sve tri hrisovulje su pisani na srpskoslovenskom jeziku.[6] Život na vlastelinstvu Sve tri verzije daju pouzdane podatke o veličini manastirskog vlastelinstva. Prostiralo se od reke Belog Drima do Komova i od Peći do reke Valbone. Zaključuje se da je bila velika pokretljivost stanovništva i da su ljudi dolazili na dečansko dobro. Na njemu se nalazilo 2097 ratarskih kuća. Po obimu i broju zakonskih odredaba hrisovulja spada u najpotpunije izvore srpskog srednjnovekovnog prava. Bile su određene i zapisane dužnosti za merophe koji drže zemlju. Morali su obrađivati vinograd, raditi oko žitarica. Imali su i dopunske radove koje su zvali bedba, uslovi su bili povoljniji nego na drugim crkvenim imanjima. Bili su u obavezi da kose manastirske livade i da brinu o senu. Deca meropha nisu mogla da pređu u red sveštenika. Zakon za sokalnike je postojao i bio je povoljniji nego za merophe. Ne zna se tačno značenje ove reči, ali se povezuje sa rečju sokalnica što znači kuhinja. Neka od zanimanja zanatlija bila su kovači, zlatari, kožari i svi osali majstori su morali da rade poslove oko vina, žita a seno su morali kositi. Postoji dosta zakonskih odredaba o vlasima. Srbin nije smeo da se ženi vlahinjom, termin vlah znači stočar. Vlasi koji si imali stoku imali su i dužnost da donesu propisanu so. Sveštenici su imali dužnost da kopaju vinograd, popovi su davali dohodak episkopu. Bilo je takođe i odredaba koje su se odnosile i na celo selo. Određena je kazna za one koji se ne odazovu na sudski poziv, vražda se plaćala kao i u ostatku srpske zemlje. U drugoj i trećoj verziji zakonske odredbe su proširene. Ove isprave se odlikuju pravnim i ekonomskim terminima, najbrojniji su iz srpskog narodnog i književnog jezika, malo je pozajmljenica iz drugih jezika. Najbrojnija imena su bila slovenska, hrišćanska zatim tek romanska, albanska i druga. Ime Nemanja nije nosio ni jedan stanovnik vlastelinstva, dok je ime Radoslav bilo najčešće.[7] Dečanske su jedine povelje koje su sadržale demografske podatke o naseljenicima vlastelinstva.