Lepo očuvano Logika prostornosti mrtve prirode u figuralnim kompozicijama Save Šumanovića Kosta Bogdanović Izdavač: Muzej savremene umetnosti, Beograd 1984; Detaljnije: mek povez, strana 20, ilustracije, 30cm Коста Богдановић (Илиџа, 3. јун 1930 — Београд, 9. октобар 2012) био је српски вајар, историчар уметности, ликовни критичар и теоретичар визуелних уметности. Биографија[уреди | уреди извор] Дипломирао је Историју уметности на Филозофском факултету у Београду 1962. године. Вајарство је учио код Сретена Стојановића између 1958. и 1961. Од 1959. године учествује на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству, а прву самосталну изложбу одржао је 1964. у Београду. Радио је у Музеју савремене уметности у Београду од 1967. до 1994. године где је био и в.д. директор 1985 — 1987. У Музеју је основао 1974. Центар за визуелну културу и информације. Предмет Визуелна култура предавао је на Академији ликовнх уметности у Сарајеву 1982 — 1991, а затим на Академији у Бањој Луци од 1992. На Академији у Новом Саду предаје Теорију визуелне културе од 1992. године. Члан је Међународног удружења уметничких критичара (AICA) и УЛУС-а од 1962. Стваралаштво[уреди | уреди извор] Скулптура[уреди | уреди извор] Када се неки уметник, попут Косте Богдановића који се скулптуром бави од 1958. године, а то није редак случај поготово у веку модернизма, истовремено бави стваралаштвом и теоријом стваралаштва, која се дакако не односи само на његово властито дело већ и на појаве у ширем ликовном пољу, тада је један од кључних проблема да се разуме шта из чега проистиче: да ли је уметност израз теоријског промишљања уметности и уметничког тренутка времена, или можда је пластичка форма последица искуства која се стиче из праксе уметничког стваралаштва? Богдановић спада у оне ствараоце у обема областима који је можда најсвеснији тих сталних процеса у уметности и то сазнање као трајну свест редовно репродукује у својим радовима - скулптурама, рељефима, сликама, цртежима. Та постојаност овог, међу аутентичнијим опусима у српској уметности и теорији последњих неколико деценија од изузетног је значаја за проналажење и формирање специфичног лика наше уметности али, с друге стране, и за њено укључивање у актуелне токове на међународној сцени. Теоријски рад[уреди | уреди извор] Упоредо са трагањем за новим облицима у својој скулптури Коста Богдановић је био посвећен и истраживањима и домену критичке интерпретације форме, колико нове толико и историјске. Макар површно познавајући његов теоријски комплекс који је он назвао „визуелна култура“ а који је низ година предавао као посебан предмет на ликовним академијама, истовремено са његовим радом у вајарском медију, није тешко проникнути у основне принципе његовог рада на оба поља - и у уметничкој пракси и у теоријском дискурсу. Та „свест о блику“ која је централно место његовог теоријског промишљања о уметности обележила је његову активност на овом плану. А она се креће у кругу темељних поставки модерног и савременог стваралаштва којима Богдановић безуветно припада доказујући то током целокупне каријере увек се залажући за отварање нових путева рада и интелектуалних активности али са једном дирекцијом - они морају бити одговорни доказаним естетичким принципима уметности овог века која је редовно део свог креативног капацитета црпла из уметности ранијих епоха, дакако у равни која је продирала у ново време. Самосталне изложбе[уреди | уреди извор] 1964 Галерија графички колектив, Београд 1965 Galerie 16, Graz 1967 Kulturzentrum deutschsprachiger leseraum, Wien 1968 Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд 1969 Центар за културу - ликовни салон, Ниш, Галерија Дома омладине, Београд 1972 Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд 1974 Салон Музеја савремене уметности, Београд 1977 Галерија Дома омладине, Београд 1978 Мала галерија, Љубљана, Галерија СКЦ, Београд 1980 Галерија Народног позоришта, Зеница 1982 Умјетничка галерија БиХ - Мала галерија, Сарајево 1987 Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд 1988 University Art Gallery, Albany, New York, Савремена Галерија центра за културу „Олга Петров“, Панчево, Велика галерија Културног центра Новог Сада, Нови Сад 1989 Музеј града Зенице - Ликовна галерија, Зеница 1992 Салон Музеја савремене уметности, Београд 1993 Народни музеј, Шабац, Галерија „Велимир Лековић“, Бар 1994 Галерија СКЦ, Београд 1995 Галерија „Дворац“, Никшић, Галерија „Меандер“, Апатин 1996 Галерија Центра за културу, Панчево 1997 Народни музеј, Краљево, Музеј науке и технике, Галерија науке и технике САНУ, Београд, Музеј савремене ликовне уметности, Нови Сад 2000 Галерија „Хаос“, Београд 2001 Ликовна галерија Културног центра Београда, Београд, Уметничка галерија, Крушевац, Дворац краља Николе, Никшић 2003 Градска галерија, Пожега, Музеј савремене ликовне уметности, Нови Сад 2004 Галерија Цептер, Београд, Модерна галерија, Лазаревац, Галерија Графички колектив, Београд 2005 Галерија савремене ликовне уметности „Србија“, Ниш 2006 Народни музеј, Шабац, Београдска тврђава, Београд 2007 Савремена галерија, Зрењанин, Легат Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић, Лозница 2008 Галерија Народног музеја, Зајечар 2009 Galerija Urban District 16-11, Нови Сад, Музеј Мацура, Београд, Центар савремене умјетности Црне Горе, Галерија „Центар“, Подгорица, Галерија „Блок“, Нови Београд, Кућа легата, ретроспективна изложба, Београд Скулптуре у јавном простору[уреди | уреди извор] 1987 Спомен обележје Вуку Караџићу, Шабац 1987 Хефестов стуб, Сплит 1989 Ингот, Зеница 1990 Исток-запад, Кикинда 1991 Ингот I, Панчево 1992 Храст „Граница“, Шабац 1993 Чесма, Шабац 1994 Без назива, Мајданпек 1994 Извор, Владимирци 1994 5 скулптура у камену, Шабац 1994 Поздрав сунцу I, Апатин 1994 Поздрав сунцу II, Апатин 1996 Дрво живота, Апатин 1996 Јанко Веселиновић, Коцељева 1997 Врата жеља, Шабац 1997 Милован Глишић, Владимирци 1999 Лилит, Апатин 1999 Лира, Парк код Аутокоманде, Београд 2000 Очи, Панчево 2000 Forma sacralica, Кикинда 2005 Успон, Панчево 2009 Стећак, Музеј Мацура, Нови Бановци Библиографија (избор)[уреди | уреди извор] 1959 Коста Васиљковић, Богдановић, Видици, децембар, Београд 1964 Љубомир Глигоријевић, пред. кат., Галерија Графички колектив, Београд 1964 Ђорђе Кадијевић, НИН, 27. септембар, Београд 1968 Јеша Денегри, пред. кат., Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд 1969 Јеша Денегри, пред. кат, Галерија Дома омладине, Београд 1972 Бојан Бем, пред. кат., Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд 1974 Јеша Денегри, пред. кат., Салон Музеја савремене уметности, Београд 1974 Ђорђе Кадијевић, Бестелесна лепота, НИН, 7. јули, Београд 1974 Слободан Ристић, Коста Богдановић, Уметност, октобар-децембар, бр. 40, с. 77-78, Београд 1977 Бојан Бем, пред. кат., Галерија Дома омладине, Београд 1978 Јеша Денегри, пред. кат., Галерија СКЦ, Београд 1978 Слободан Ристић, У тражењу синтезе, Политика, 18. октобар, Београд 1987 Бојана Бурић, пред. кат., Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд 1987 Јован Деспотовић, Стваралачка самоодговорност, Ослобођење, 9. новембар, Сарајево 1992 Јован Деспотовић, пред. кат., Салон Музеја савремене уметности, Београд 1993 Бојана Бурић, Византеме Косте Богдановића, Пројека(р)т, бр. 1, мај, с. 61-62, Нови Сад 1994 Јадранка Толић, Митологеме форме дрвета, Борба, 22. март, Београд 1995 Андреј Тишма, Опредмећени дух, Дневник, 8. јануар, Нови Сад 1997 Јеша Денегри, Коста Богдановић, у Фрагменти постмодерног плурализма. Београдска уметничка сцена осамдесетих и почетка деведесетих, с. 127-128, Cicero, Београд 1997 Јеша Денегри, Коста Богдановић, Осамдесете: теме српске уметности, с. 153-157, Светови, Нови Сад 1998 Гордана Станишић, Нови сензибилитет материјала - скулптура као новог имиџа, у Уметност на крају века I, с. 179, Clio, Београд 1999 Јеша Денегри, Коста Богдановић у деведесетим, у Деведесете: теме српске уметности, с. 163-166, Светови, Нови Сад 2001 Рајка Бошковић, пред. кат., Културни центар Београда, Београд 2004 Јеша Денегри, пред. кат., Галерија Цептер, Београд 2009 Љиљана Слијепчевић, пред. кат., Galerija Urban District, 16-11, Нови Сад 2009 Рајка Бошковић, Узвишено у сенци. Уметност Косте Богдановића, каталог ретроспективне изложбе, Кућа Легата, Музеј савремене уметности, Београд Дела[уреди | уреди извор] Књиге 1984 Теорија форме, ко-аутор, Завод за уџбенике, Београд (II издање 1999, III издање 2004) 1986 Увод у визуелну културу, Завод за уџбенике, Београд (II издање 2005) 1998 Свест о облику I, Музеј савремене уметности, Београд 1995 Свест о облику II, Прометеј, Нови Сад 2001 Десет основних палеотехничких принципа у обликовању и грађењу, Народни музеј, Центар за визуелну културу „Огледало“, Краљево 2002 Визибилност латентних динамизама у статичним формама, Фабрика папира, Центар за визуелна истраживања и развој визуелне културе „Круг“, Чачак 2004 Свет скулптуре - Преглед историје светске скулптуре од палеолита до седамдесетих година ХХ века, Универзитет уметности, Београд 2005 Поетика визуелног, Завод за уџбенике, Београд 2007 Поетика визуелног - Визибилно као спознаја и култура, Завод за уџбенике, Београд 2009 Лице и лик у визуелној спознаји, Завод за уџбенике, Београд Награде[уреди | уреди извор] 1959 II награда за скулптуру, на изложби „Млади - ликовно стваралаштво“, Београд 1968 Сребрна плакета и специјална диплома града Варшаве и Удружења ликовних уметника Пољске на „Међународној изложби скулптуре у металу“, Варшава 1970 Откупна награда на „VI Плавом салону“, Задар 1974 Златни беочуг, Београд 1991 Награда на „6. Панчевачкој изложби југословенске скулптуре“, Панчево 1993 Политикина награда из „Фонда Владислав Рубникар“, Београд 1998 Награда УЛУПУДС-а за животно дело, Београд 2000 Награда „33. Херцегновског зимског салона“, Херцег Нови 2000 Повеља Удружења Београђана, „VIII Београдски салон“, Београд 2001 Прва награда на „V пролећном аналу“, Чачак 2003 Награда „36. Херцегновског зимског салона“, Херцег Нови 2003 I награда за неостварене идеје на конкурсу пројекта „Идеја - не - реализација“, Пожега 2005 Награда Породице бистрих потока, Брезовица, Рудник 2008 Повеља Балканских библиотека, Чачак 2010 Награда града Београда, Београд 2012 Гран при 11. Међународног бијенала уметности минијатуре, Горњи Милановац Sava Šumanović

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zoran Djeric i Ljiljana Dinic Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....