Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovo je prvo izdanje iz 1929 godine!!! Stanoje Stanojević - Narodna enciklopedija Srpsko-Hrvatsko-Slovenačka I-IV Izdavač:Bibliografski zavod, Zagreb, 1929. Narodna enciklopedija je srpsko-hrvatsko-slovenačka enciklopedija koja je objavljena 1925. godine. Ona je, prvi put, pružila kompletan pregled informacija o slovenskim narodima na podalpskim, panonsko-podunavskim, jadransko-mediteranskim i središnjim balkanskim prostorima. Sadržavala je stručne informacije i obaveštenja o geografiji, istoriji, ekonomiji, politici, religiji, životu običnog naroda, zdravstvu, jezicima ovih prostora, umetnosti, nauci itd. Štampana je u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Pokretač i urednik je bio Stanoje Stanojević. Sa svojih 146 saradnika, među kojima su mnogi bili univerzitetski profesori, Stanojević je stvorio četvrotomnu enciklopediju sa preko 12000 članaka na 4375 strana. Mapiranjem geografskih i istorijskih okvira Kraljevine SHS, enciklopedija je radila na podizanju nacionalne svesti “troimenog naroda”. Letopis Matice srpske iz 1925. godine o Narodnoj enciklopediji kaže sledeće: “Naročito će N. E. ideji narodnog jedinstva koristiti: u domove Hrvata i Slovenaca uneće ona svestrano znanje o Srbima, i, obratno, Srbe će potpuno informisati o celokupnom životu Hrvata i Slovenaca.” Narodna enciklopedija je često korišćen priručnik u bibliotekama koje poseduju retke primerke njenog ćiriličnog ili latiničnog izdanja. Narodna enciklopedija, punim naslovom Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka je enciklopedija pokrenuta po zamisli i zalaganjem prof. St. Stanojevića. Mjeseca ožujka 1924. podnio je prof. Stanojević Bibliografskom zavodu u Zagrebu prijedlog o izdavanju Narodne enciklopedije i Bibliografski zavod je s velikom pripravnošću taj prijedlog usvojio. Po prvobitnom planu enciklopedija je trebala izići u jednoj knjizi s točno 800 stranica. Tijekom rada plan se znatno proširio, te će Narodna enciklopedija biti tri puta veća, nego što se to u početku mislilo. Izdavanje je završeno 1929. godine. Prvu je konferenciju održao urednik prof. Stanojević sa suradnicima 3. svibnja 1924. u Ljubljani, a poslije toga u Beogradu. Na tim konferencijama iznio je urednik suradnicima cio plan rada o organizaciji Narodne enciklopedije. Cio prostor, određen za tisak, bio je podijeljen među struke, koje su trebale ući u enciklopediju. Suradnici su trebali izraditi abecèdārij i da prema određenom prostoru odrede opseg svojih članaka, kako bi se između struka i članaka u strukama održala ravnomjernost. Pošto su podnijeti abecèdāriji i određen opseg članaka, počelo se s obradbom pojmova. Rok za predaju rukopisa bio je 1. listopada, a za davanje u tiskaru 1. prosinca 1924.. Čitav je rad išao iz početka dosta teško. Upute, održavanje sveza sa suradnicima, dopisivanje i dr., a pósebicē nepovjerenje samih suradnika u uspjeh projekta, u mnogome je ometalo pripreme. Ipak su u listopadu abecèdāriji bili gotovi, a ubrzo su počeli stizati i rukopisi. Rukopise su pregledali: P. Stevanović, U. Džonić i Br. Miljković. Oni su prema uputama urednika, izjednačili članke u pogledu opsega, a osobito u pogledu jezika i stila. Taj je posao rađen brzo i savjesno. Rukopisi su zatim prepisivani na pisaćem stroju u tri primjerka, na listovima istoga formata. Jedan je od ovih primjeraka zadržavan u uredništvu kao pričuva, drugi se slao s rukopisom piscu, koji je trebao izvršiti ispravke, a zatim, prema ovim ispravkama, ispravljen je treći primjerak koji je pregledao urednik i dao mu konačan oblik. Poslije jezikoispravka (korekture) dobivali su suradnici svoje članke još jednom prije tiskanja, na pregled. Suradnici i uredništvo Narodna enciklopedija je zajedničko djelo preko 140 suradnika, od kojih je 20 akademika, 65 sveučilišnih nastavnika, 7 ministara, 5 viših časnika, dok su ostali priznati stručnjaci. Među suradnicima je bilo 80 Srba, 45 Hrvata i 21 Slovenac.[1] Tisak je načinjen u Zakladi tiskare Narodnih novina u Zagrebu. U uredništvu (redakciji) su radili: Stanoje Stanojević, ravnatelj i urednik divizijski general Emilio Belić, tehnički urednik Mato Pukšec, glavni korektor Vera Stojić, tajnica Nastala u prvoj deceniji njihove zajedničke države, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka izuzetna je pojava u kulturi jugoslovenskih naroda. Ona je, prvi put, pružila zaokružen pregled znanja o civilizaciji slovenskog korena na podalpskim, panonsko-podunavskim, jadransko-mediteranskim i središnjim balkanskim prostorima i od prve sveske, objavljene 1925. Godine, do danas ostala je cenjen izvor naučnih i stručnih informacija i obaveštenja o geografiji, istoriji, ekonomiji, političkim odnosima, religiji, narodnom životu, zdravstvenoj kulturi, jezicima, umetnosti, nauci i školstvu na tlu nove države i o svetskim događajima i značajnim ličnostima, koji su uticali na istorijski, politički i kulturni razvoj njenih naroda. U tom prvencu jugoslovenske enciklopedistike ostvarena je, akribično, mada razume se ne i idealno, zamisao da se poput svetski poznatih leksikona saopšte egzaktni tekstovi i činjenice o kulturnom identitetu građana Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Putopis kroz Pariz i Francusku i roman, ukoričeni zajedno. Paris 1867: Weltausstellungsbilder von Hans Wachenhusen, Hausfreund Expedition (Lemke & Comp), 1867/9 Berlin (prvi deo knjige Svetska izložba u Parizu 1867.) strana 127 Paris 1867: Weltausstellungsbilder von Hans Wachenhusen, Zweiter Theil, Hausfreund Expedition (Lemke & Comp), Berlin 1867. (Drugi deo knjige Svetska izložba u Parizu 1867.) Strana 128. Das Geschlecht der Zukunft, Roman von Edward Bulwer Aus den Englischen von Jennn Piorkowska, Ernst Julius Gunther, Leipzig 1874. Strana 282. Hans Vahenhauzen (1823 - 1898) bio je nemački putopisac, književnik i ratni dopisnik. Interesantno je, da je, kao žitelj Pruske, pred ujedinjenje Nemačke, putovao po krajevima sa kojima će Prusija ratovati. U vreme kada je car Francuske - Napoleon III organizovao svetsku izložbu u Parizu, a Prusija i Francuska ulaze u diplomatski sukob koji će kulminirati ratom, Vahenhauzen putuje u Francusku i piše, izgleda jako praćen, putopisni izveštaj o raspoloženju u ovoj zemlji. Francuska i Pruska (Prusija), ubrzo će ući u Francusko - pruski rat 1870 - 1871, u kome će pobediti Pruska, i u Versaju će, na poniženje Francuza, biti proglašeno Nemačko carstvo. U vreme rata sa Francuskom, Vahenhauzen će, naravno, biti ratni dopisnik. Jasno je, da je pomenuti gospodin, mogao raditi kao špijun i propagandista predstojećeg rata. Putopisno delo je interesantan izvor jednog značajnog trenutka u istoriji Evrope. Edvard Džordž Bulver - Liton (1803 - 1873) bio je engleski pisac i političar. Njegov roman Dolazeća rasa (The Coming Race) u kome opisuje navodno društvo VRIL, koje je postojalo u Nemačkoj u XIX veku i koje će utrti put nacističkoj ideologiji. Ovaj roman se smatra za jedan od prvih naučnofantastičnih romana. Ukratko, glavni junak se obreo kod visokocivilizovanih stanovnika Unutrašnje zemlje (postoje mistične teorije o postojanju Agarte, koje je propagiralo i Teozofsko društvo) i stupio u kontakt. Stanovnici Unutrašnje zemlje žive milenijumima izolovani od primitivaca na površini i, kao energiju koriste vril, vrstu talasa. Iako je reč o fikciji, kod mnogih se razvila ideja da autor, kroz masku fikcije, piše o stvarnoj ljudskoj (?) vrsti, nepoznatoj stanovnicima površine Zemlje. Strana ukupno ima oko 530, sve je kompletno, bez podvlačenja, staračke pege na delu listova. Sve je čitljivo, povez tvrd dimenzija 17 x 12 cm.

Kao na slikama Retko u ponudi Prvo izdanje 1917. Izdavač: Hrvatski štamparski zavod, Zagreb Godina izdanja: 1917. Broj strana: 196 Povez: Meki Format: 21 cm Pitajte šta vas zanima, knjiga mi lepše deluje uživo nego na slici. Mogu poslati dodatne slike. Zagrebačko izdanje „Nečista krv“ je sa predgovorom Milana Ogrizovića štampana u Zagrebu 1917. godine. Godinu dana kasnije postaje referent u Ministarstvu vera, gde je zajedno radio sa Ivom Andrićem. ... Борисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927) био је српски приповедач, романсијер, драматичар. Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.[1] Његови романи и приповетке осликавају живот људи са југа Србије. Припада групи приповедача који су се појавили на прелазу у 20. век, Иви Ћипику, Петру Кочићу, Милутину Ускоковићу и другима. Борисав Станковић Bora Stanković-mlad.jpg Портрет Борисава Станковића Пуно име Борисав Станковић Надимак Бора Датум рођења 31. март 1876. Место рођења Врање, Османско царство Датум смрти 22. октобар 1927. (51 год.) Место смрти Београд, Краљевина СХС Школа Врањска нижа гимназија, Врањска виша гимназија, Нишка виша гимназија Универзитет Правни факултет Универзитета у Београду Занимање писац, порезник, цариник Супружник Ангелина Станковић (рођ. Милутиновић) Деца Десанка, Станка и Ружица Родитељи Стојан и Васка Станковић Период реализам, модерна Језик стварања српски Утицаји од Ги де Мопасан, Алфонс Доде, Иван Тургењев, Фјодор Достојевски Најважнија дела Нечиста крв Коштана Ташана Божји људи Стари дани Под окупацијом Из старог јеванђеља Правни факултет у Београду завршио је 1902. године. Државни службеник постаје 1904. као цариник, затим порезник и чиновник Министарства просвете. Стварао је у време кад се млађа генерација књижевника више оријентисала према западњачким узорима, док је он остао привржен реалистичким традицијама, са симпатијом за патријархални свет старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као поетичне жртве љубави, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу, проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа, окушао се и као драмски писац.[2] Своју најпознатију драму Коштана објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике књижевне критике. Један од најпознатијих српских романа, Нечиста крв, објављује 1910. године. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. Уз помоћ пријатеља, пребачен је из Дервенте за Београд, где је радио као новинар. Након рата радио је у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је 1927. године у Београду. Садржај Биографија Уреди Рани живот Уреди Кућа Боре Станковића у Врању. Изглед ентеријера куће, која се налази у Баба Златиној улици у Врању. Био је прво мушко дете оца Стојана и мајке Васке, рођен 31. марта 1876. године у Врању,[3] иако се подаци о тачном датуму рођења разликују. Његов отац Стојан, радио је као обућар, а мајка је била ћерка богатог врањског трговца по имену Риста Грк. Деда по оцу, Илија, који је дошао са села, био је обућар у Врању, ожењен Златом, из некад угледне куће Јовчића. После Илијине смрти, Злата се преудала, али јој је други муж, трговац, убрзо умро. Од наслеђа је подигла кућу и дала сина на очев занат. Стојан, обућар у Горњој махали, био је и чувени певач.[4] Борисаву је било пет година када му је умро отац, 21. септембра 1881. године, а када је имао седам, преминула је и његова мајка Васка 1. марта 1883.[4] Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години.[3] Бригу о њему преузела је његова баба Злата. Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене врањанске породице и често му је причала о „старом“ Врању.[5] Како су били сиромашни, баба Злата је ткањем, препродајом старих ствари, плетењем и осталим пословима успевала да обезбеди себи и свом унуку нормалан живот. Први и почетни дани били су испуњени сиромаштвом, на све то надовезивало се и одсуство оба родитеља, које је његов живот чинило још тежим.[6] О свом детињству, каснији писац имао је потребу да говори, и у неким од својих приповедака (`Увела ружа`, `На онај свет`, `Тетка Злата`). Остао је да живи са Златом, а њен брат Јовча је такође бринуо о Бори и његовом развоју.[4] Школовање Уреди Кућа Боре Станковића Школске 1883/84. уписан је у први разред основне школе и свих пет разреда завршио је као солидан ученик. Године 1888/1889. уписује се у први разред Врањске ниже гимназије. Године 1892/93. уписује се у пети разред више Врањске гимназије и завршава је две године касније. Станковић је имао прилике да буде ученик професорима попут: Илије Вукићевића, Драже Павловића, Миливоја Симића и друге, који су знатно утицали на њега. Миливоје Симић био је директор школе, који је Станковићу и новчано помагао, саветовао га и храбрио да настави са школовањем, јер је Борисав због тешких материјалних прилика разматрао да одустане.[6] Станковић је почео да пише песме још у гимназији, песме пуне песимизма, без успеха. Убрзо је оставио писање песама, али је наставио много да чита. Оно што је као гимназијалац осетио, видео, чуо, то ће постати његов капитал за читав живот и уметничко стварање. Крајем августа 1895. године постаје ученик осмог разреда Нишке више гимназије, где се среће са професором Миливојем Башићем, који преузима очинску улогу Миливоја Симића, иако ће га Симић пратити до краја живота. У Нишкој гимназији матурира.[7][5] Сомборски Голуб објављује песме `Жеља` и `Мајка на гробу свога јединца`, са потписом Борко.[4] Прелазак у Београд Уреди Почетком фебруара 1896. године, његова баба Злата умире. О њој је написао следеће: „ Дакле, умрла је! Дође и тај час... Она, она! Последња душа која постојаше за ме. Последњи кутак мога стана, последњи огранак моје родбине, баба моја, умрла је! Ни оца, ни мајке, ни брата, ни сестре, нигде никога. Сем ње. А она ме је од `мрву мрвку` очувала. Ње нема више. ” — Борисав Станковић, На онај свет, 1896[8] Исте године, уписује се на Правни факултет у Београду, економски одсек.[3] У Бранковом колу (1896) излази песма `Почуј песму`. На другој години студија почео је да пише прозу и 1898. године да штампа прве приче. Због финансијских потешкоћа, продаје кућу локалном свештенику.[3][5] Почетне и касније радове студената прихватио је Андра Гавриловић, који је допринео да се Станковићева дела пронађу у збирци Из старог јеванђеља (`Ђуђрев дан`, `Прва суза`, `У ноћи`, `Станоје`, и `Увела ружа`). Станковић се запослио као практикант Државне штампарије 1897. где је радио три године, док није постао практикант министарства просвете. Убрзо затим, прелази у Народно позориште, где остаје све до маја 1901. године. Првог јуна је заувек напустио Врање.[7] Године 1900, издаје, у часопису Звезда трећи чин дела Коштана, које је по његовим речима позоришна игра у четири чина. Цела драма штампана је у Српском књижевном гласнику 1902. године, иако је Станковић више пута преправљао све до коначне верзије 1904.[9] Деветог маја 1901. године постављен је за практиканта министарства иностраних дела, где остаје две године. Године 1902. објављује неколико дела: Стари дани, Божји људи, Коштана. Исте године се жени с Ангелином. Од јула 1903. до јула 1904. био је запослен као писар пореске управе, да би отишао и у Париз на специјализацију, за шта је добио стипендију. Затражио је да остане још годину дана у Паризу, што му није одобрено, због чега је упутио јавно писмо Николи Пашићу. По повратку у Београд, подноси оставку, има неприлике у служби и придружује се књижевницима који су се, из сличних разлога, осећали `сувишним у Србији`. Радоје Домановић то замера Станковићу и увлачи га у полемику. У божићњем броју Правде објављује приповетку `Риста бојаџија`, прву са наднасловом Из мога краја.[10] Све до 1913. године, он остаје на дужности чиновника министарства финансија Краљевине Србије.[11] Током рата Уреди Борисав Станковић у познијим годинама. Фотографисано у Врању. У јануару 1903. добио је прво дете, ћерку Десанку, а годину и по дана касније и другу ћерку, Станку.[12] Летопис није прихватио Станковићеву понуду и писац сам одлучује да објави свој најпознатији роман, Нечиста крв. Један део романа већ је био одштампан када се обратио Одбору Коларчеве задужбине за помоћ, прилажући готове табаке како `би се могла проверити вредност дела`. Помоћ није добио и даје `Књижевни оглас` за Нечисту крв. Српски књижевни гласник објављује први чин, а Политика одломак другог чина Ташане.[13] У јануару 1913. постављен је за референта црквеног одељења министарства просвете, где га затиче и рат, а добија и треће дете, по имену Ружица.[14] Поштеђен `војништва и учешћа у ратним напорима` налази се једно време у Врању, а затим долази у Ниш, где је била прешла влада са читавом државном администрацијом. Као референт Црквеног одељења одређен је да службено прати вод који, у повлачењу, преноси мошти краља Стефана Првовенчаног, из Студенице према Пећи.[14] Године 1915. оставља породицу у Краљеву.[15] У Пећи напушта војску, која је кренула преко Албаније и одлази у Подгорицу, а затим на Цетиње. После капитулације Црне Горе пошао је преко Босне за Београд, али је на путу заробљен и `као полуинтернирани` задржан у Дервенти. Овде је написао скицу `Луди Риста` из циклуса Божји људи.[12] Захваљујући Кости Херману, некадашњем уреднику сарајевске Наде, тада заменику војног Гувернемана за окупирану Србију, Станковић се, поштеђен интернације, вратио у Београд. Почиње да пише за окупаторске новине `Београдске новине`, о ратним сећањима људи који су радили за окупаторе, како би прехранио породицу.[12][15] Сарађивао је од 1916. године до завршетка рата.[14] У Загребу излази Нечиста крв 1917. године, док је збирка `новела` под насловом `Врела крв` објављена у Сарајеву. Следеће године, Нечиста крв излази у Женеви, као издање `Библиотеке југословенске књижевности`. У календару ЦМК, Војне главне губерније у Србији, објављује приповетку `Црвени крст`. Остао је на истој дужности референта и у новом министарству вера Краљевине СХС.[12] Послератни живот и смрт Уреди Године 1919. објављује успомене `Под окупацијом` у листу Дан. Годину дана касније, постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу, а затим за администратора инспектора министарства.[16] Године 1921. објављује приповетку `Његова Белка`, а следеће године, Новости објављују у наставцима Станковићеве успомене `Под окупацијом` и `Забушанти`.[17] У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма Коштана се опет штампа и игра.[15] Исте године објављује и своју последњу приповетку `Моји земљаци`.[17] Следеће године, од врањске општине добија плац на ком зида кућу.[12] Све више се повлачи из књижевности и јавног живота, што због болести, уремије, што због константних напада на његову личност у штампи. Радо се дружи са глумцима Народног позоришта, посебно Чича-Илијом Станојевићем. Умире у својој кући на Дорћолу 21. октобра 1927. године. Сахрањен је два дана касније на Новом гробљу у Београду.[18] Од 1928. до 1930. штампају се његова дела у редакцији Драгутина Костића, све оно што је написао током живота.[12] Личност Уреди О личности познатог писца се јако мало зна. Његова унука Зора о њему је причала у једном интервјуу:[19] „ Мислим да је имао плаве очи, тако га се сећам из прича. Био је строг, јер је имао три ћерке и онда је тај начин васпитања настављен тако да чак ни моја мајка није причала тако неке ствари које би биле занимљиве па да од тога правимо причу. Чула сам да би пре него оде да пише имао обичај да у разговору са укућанима само протрља руке и каже „одох“, и онда оде у своју собу. Да ли је то био знак да је осетио потребу да нешто напише , то је врло вероватно. Знало се једино да му је потрбна кафа у соби у којој је радио, а све остале приче људи измишљају, мислим да воле да измишљају, јер би сви волели да више знамо. ” — Зора Живадиновић Давидовић, унука Борисава Станковића Књижевно дело Уреди Поштанска марка с ликом Борисава Станковића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године. У скоро свим описима Врања – историографским, књижевним или путописним, истиче се да је његова прошлост испуњена бурним догађајима, јер се град налази на раскрсници важних путева и културних додира. Врање је све до 1878. године било под влашћу Османске империје. Повољан географски положај града привлачио је отменије представнике империје да се у њему настане и да изграде многобројне џамије, конаке и хамаме. Врањски трговци говорили су турски и арапски језик, путовали преко границе и налазили начина да са представницима османске власти блиско сарађују. После 1878. године, исељавање муслимана било је масовно, а џамије и други објекти – сведоци турског периода били су изложени разарању. Угледне градске трговачке породице пропадале су у судару старих и нових вредности. Управо тај период, од 1878. до 1910. године, на размеђу векова, када су старе форме живота рушене и замењиване новим, и када су се у оштрим контрастима сударали старо и ново, приказао је у својим делима књижевник Бора Станковић.[20] Иако је готово целокупно књижевно дело Боре Станковића везано за Врање, он је у Врање ретко одлазио. Он је за Врање остао снажно емотивно везан и са очигледном носталгијом описивао је минула времена и „старе дане“ (једна његова приповетка, објављена 1900. године, носи назив „Стари дани“). Неке конкретне чињенице није најбоље познавао, као, на пример, географски положај околних места, материјалних објеката у самом граду, или пак елементе обичајне праксе. И сâм Бора Станковић је у једном предавању објашњавао да је своје књижевне ликове обликовао на основу прича које је слушао, интегришући елементе више људских судбина у једну, да би се постигла њихова пуноћа и уметничка заокруженост дела. Без обзира на све то, у многим етнографским и фолклористичким радовима, садржина његовог књижевног дела идентификује се као неоспорна врањска традиција. тј. реалан опис живота и обичаја у Врању на прелому два века.[20][21] О Станковићу пише Јован Скерлић у књизи Историја нове српске књижевности. Према Скерлићу, Станковић је више песник него приповедач, `више песник но огромна већина српских песника који су певали до данас`. Наводи да Станковић има својих мана и недостатака. Да је пре свега једнолик, доста уског видика, своди свет и људе на једно једино осећање, на љубав, и у свету види само љубавнике и љубавнице, севдалије и болнике од љубави. Његове приповетке су невезане, неразвијене, често без склада, епизоде су развијане на штету целине, описи гутају радњу, дијалог тежак и испресецан, често изгледа на муцање, синтакса је несигурна, општа писменост недовољна. Али, поред тих недостатака који се више тичу форме, Станковић има једну врлину која надокнађује за све: силан, елементарно, несвесно силан лирски темперамент. То је можда најјачи приповедачки таленат који је икада био у српској књижевности.[22] Станковић се није обазирао на критике. Једном приликом је рекао: „ До реализма сам дошао спонтано, не размишљајући о томе. У то време нисам знао шта је то натурализам, или идеализам. Ја сам човек који се не занима теоријама ни интелектуалним конструкцијама. Интелигенција не ствара уметничка дела, она може да разуме или да углача што осећаји створе. Моја концепција уметности је такође проста: једна уметност ако не покрене нека племенита осећања у вама, није уметност. Друго, треба да чини да заволите свога ближњег. ” — Борисав Станковић у интервјуу са Бранимиром Ћосићем[23] Први књижевни рад Уреди Бора Станковић је објавио први књижевни рад у часопису Голуб. То су биле две песме: Мајка на гробу свог јединца и Жеља.[24] О свом почетку, Станковић је написао: „ Прве моје приповетке није хтео ниједан лист да штампа. Када је Андра Гавриловић покренуо своју Искру, први је он штампао две моје ствари. Не само то, него ме је позвао и ободрио на даљи рад. И обећао да ће за прву моју збирку приповедака написати предговор. Ја сам дао оглас и код Аце М. Станојевића, штампао прву моју збирку Из старог јеванђеља. За време купљења претплате, што год новца да сам д обијао, ја сам давао г. Андри Гавриловућу, да он то чува, бојећи се да не потрошим, да бих имао чиме да платим када буде готова књига. Али, показало се оно старо правило, да је мој књижевни отац и писац предговора мојим приповеткама, као веома потребит, потрошио оно што сам му давао на чување (око стотину динара) а он обичан, прост штампар, Аца Станојевић, показа се већи поштовалац књижевности, јер ми уступи књиге на продају, да му после отплаћујем колико могу. ” — Борисав Станковић, 1919.[25] Модерна српска проза почела је да живи пуним животом у делу Борисава Станковића. Он је њен први велики реформатор, творац нове књижевне школе, зачетник симболистичког стила у српској приповеци. Стара приповедачка реченица затреперила је под његовим другачијим звуком, уздигла се у дотад недосегнуте висине, и допрла до језгра душевне галаксије модерног човека. У његовим прозама, реалистичка традиција се нагло прекида и оплемењује облицима и идејама које су својствене књижевним схватањима новог доба. Фолклорни реализам постаје привид, маска, голи оквир унутрашње драме.[26] Црте психолошког, поетског и симболичког реализма нове књижевне епохе налазиле су се тик испод површине чак и оних раних Станковићевих приповедака, у којима су се носталгично и сетно евоцирале дечје успомене на односе у патријархалној породици. Жал за младошћу као једна од битних идејних и естетских одредница Станковићеве прозе, схваћен је и дат као одлика личности, а не заједнице или друштва, као лични немир и лично проклетство појединца, неприлагођеног свету у коме се затекао, осуђеног да живи у супротности са најдубљим тежњама свог бића, маштања и зова крви. Жал за младошћу код Станковића је увек бол за изгубљеним, непроживљеним и промашеним.[26] Нечиста крв Уреди Детаљније: Нечиста крв Књижевни оглас Борисава Станковића, након што је Летопис одбио да му уступи помоћ за штампање романа.[13] Роман Нечиста крв (1910) оцењује се као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне. Сâм Бора Станковић је слабо познавао књижевне теорије и правце, и имао је изразито негативан став према интелектуалним конструкцијама било које врсте. Он је врањски говор (дијалекат) увео у књижевност, писао је тешко и споро, дубоко проживљавајући животне драме својих јунака. Говорио је да сваку своју приповетку одболује. Књижевни савременици Боре Станковића критиковали су његов језик и стил писања, наглашавајући да он није до краја усвојио стандардни српски језик, те да има проблема са конструкцијом реченице и синтаксом. Школовани на Западу или на продуктима западне културе, они су се дистанцирали или чак оштро нападали Станковићеву књижевност, означавајући је као неписмену и оријенталну, истичући при том своју ‘европску’ супериорност над његовом оријенталном `заосталошћу`. С обзиром на оригиналност и високе уметничке домете књижевног дела Боре Станковића, он је окарактерисан као дивљи и сирови таленат, а његов стил – као „муцавост генија“. У оријенталистичком маниру (оријентализам – теоријски концепт Едварда Саида) обојену слику спољашњег изгледа Боре Станковића оставио је Велибор Глигорић, који је као млад уредник једног београдског часописа дошао по интервју код већ познатог писца:[20] „ Преда мном је била глава типична за Југ, печалбарска, с дубоко утиснутим оријенталским печатом сировости, тврдоће и привидно опоре дивљине. Његово одело, иако ‘европско’, чинило ми се да је од врањског сукна, толико је његова везаност за земљу и толико су његово понашање, кретање и став према родбини и гостима били патријархални […] Градског интелектуалца нисам имао пред собом, већ сиротог човека из народа, али једног од оних изворних, аутентичних. ” — Велибор Глигорић[8] Како пише Скерлић, својим првим приповеткама Станковић је освојио себи једно од највећих места у савременој српској књижевности. У један мах, после првих успеха, пошто је изнео топла осећања и јаке утиске своје младости, мислило се да је казао све што је имао да каже, да не може да се обнавља и да излази из себе, да је испевао своју песму. Али он је сву ту бојазан разбио својим романом Нечиста крв, у коме се осетила неисцрпна снага његова, зрелији таленат, веће књижевно искуство, шире схватање књижевности, сигурнија рука. То није низ поређаних и слабо везаних слика, но широко схваћен и снажно изведен модеран роман, један од најбољих и најпотпунијих романа у српској књижевности. Проблем, физиолошка дегенерација једне старе богате породице, послужио је као предмет романа, али роман не вреди тим проблемом, који није довољно развијен, но обиљем живота, богатством типова, нарочито великом поезијом којом Станковић залива све што узме да ради.[22] Према његовој ћерки, Стани, Станковићева жена Ангелина помагала му је приликом израде романа. Најмање два или три пута, преписивала је ово велико дело, како би лакше у штампарији могли да прочитају. Није познато да ли је и она сама током писања додала и своје речи и мисли.[27] Роман Нечиста крв адаптиран је у истоимену ТВ серију. Од 4. децембра 2021. се премијерно приказивала на РТС 1.[28] Коштана Уреди Детаљније: Коштана (драма) Драга Спасић као Коштана, 1914. године. Даница Васиљевић у костиму Кате, из комада Коштана, 1902. година. „Коштана“ је први пут објављена 1900. године. Исте године изведена је на сцени Народног позоришта у Београду. Бора је текст више пута прерађивао, мењајући избор и распоред песама, тако да постоји већи број верзија. „Коштана“ је једна од најчешће играних и најрадије гледаних комада у позориштима у Србији. Композитор Петар Коњовић транспоновао је текст „Коштане“ у истоимену оперу, чије је прво извођење било 1931. у Загребу.[20] Драма „Коштана“ била је нарочито популарна на позоришним сценама у Србији (снимљено је и неколико филмова), а број песама у представама обично је знатно повећаван у односу на Борин текст. У филмовима и позоришним представама често се шематизовано, симплификовано и обликовано у оријенталистичке калупе приказују ликови и радња. У први план се стављају спољашњи ефекти (раскошна одећа, песма, игра…), а не драмски текст. И сâм Бора Станковић био је разочаран поставком „Коштане“ у београдском Народном позоришту, јер је драма са трагичним судбинама постављена као весела позоришна игра. Он је био незадовољан и због тога што су актери на сцени били неадекватно одевени. О њиховим костимима је прокоментарисао да тако нешто никада није видео у Врању.[20] Поједине песме из „Коштане“ доживљавају у периоду социјализма, нарочито 60-их и 70-их година 20. века, велику популарност, али и уметничку обраду и својеврсну цензуру. Оне бивају скраћиване, из њих се избацују, према тадашњим критеријумима, непожељни елементи, формулације, мање познати турцизми, стихови који опевају љубав младих различите вере… Оне се моделују тако да постану разумљивије широј публици, а опет да остану препознатљиво „врањанске“. Фолклорна друштва, која су у времену социјализма имала функцију симболизације и слављења прокламованог „братства и јединства“, приказују врањски крај кроз кореографију и костиме оријенталног типа. Оваква конструисана слика о Врању даље се потврђује до стварања потпуног стереотипа. У часописима и сличним публикацијама, о Врању се говори искључиво кроз синтагму „Борино Врање“. Уз све то, адаптације Бориних остварења у последњих петнаест година, рекламирајући се као „ново читање Боре Станковића“, уводе елементе којих уопште и нема у његовом делу, додатно егзотизујући Врање и додатно појачавајући стереотипе кроз које се оно посматра.[20] Његова Коштана је доживела велики успех и код књижевно образованих људи, којима се допала њена продирна и болна поезија »дерта«, »севдаха« и »жала за младост«, и код велике публике, која воли оно што је живописно и хучно у њој. То је велика љубавна песма чежње, страсти и туге, пуна носталгичне поезије босанских севдалинки, са нечим опојним и заносним што се хвата око срца и душе. Као драма, Коштана је слаба, јер је невешто писана, неповезана, али својим високим књижевним особинама, пароксизмом љубавне страсти, продирним речима и снажним акцентом, она је једна од најпоетичнијих ствари у српској књижевности, пише Јован Скерлић.[22] „ Замерало ми се што сам оне типове назвао балканским а не српским. Ја признајем да сам од увек, а не тада, осећао да су у мојим радовима највише усредсређене опште карактерне црте људи и прилика Балкана. Јер да нема у њима нечега општега, балканскога а не сасвим провинциалног, врањског, као што једнако критичари наглашавају, откуда да се Коштани са истим одушевљењем и разумевањем, осећајући у њој нешто своје, рођено, пљеска како у Београду, тако и у Софији, Скопљу, Мостару, Сарајеву, па чак и у Сплиту? ” — Борисав Станковић[29] Приказ Врања Уреди Најава представе Коштана. Дописница Боре Станковића из 1899. Део колекције Адлигата. Споменик Бори Станковићу у градском парку у Врању. До Борисава Станковића српска приповетка је била ограничена само на северне и западне крајеве Србије. Станковић први уводи у приповетку југоисточне крајеве, новоослобођене крајеве, део Старе Србије који је Србија ослободила 1877. и 1878. године. Он постаје песник тога новог, живописног и занимљивог егзотичног света, свога родног места Врања, у коме је провео детињство, из којег је изнео најјаче и неизгладиве успомене, и из кога, у своме приповедачком раду, не може да се помери. Он пише о тадашњем Врању, које се модернизује, него Врању »старих дана«, патријархалне људе, њихове уске појмове али срдачан живот. Он описује оно што је видео и осетио, врло често људе који су одиста постојали и догађаје који су се одиста десили, налазећи у једној полуисточњачкој паланци цео »очарани врт« љубави, преливајући то све великом поезијом свога срца, доказујући не речју већ делом да за правог песника нема баналности у животу.[30] У његовим описима врањског живота има врло много врањског, локалног, почев од занимљивог архаичног српског дијалекта па до старинских природа у којима се помешала источњачка чулност и словенска осећајност. Али у свему том реалистичном описивању једнога кута Србије, где се сачувало још много старинског и патријархалног, има врло много личног, импресионистичког, лирског. Станковић се не задовољава да слика спољни свет, но у своје дело и у своје личности уноси лично себе, једно јако носталгично осећање живота, плаховиту страст и болну чежњу. У свим тим приповеткама, где се бије борба између Истока и Запада, између личности и целине, страсти и морала, снова и јаве, поезије и прозе живота, у свим тим предметима којима је он умео дати величине и поезије, Станковић је увек присутан, са свом својом широком душом. Међу свима српским приповедачима нико није био субјективнији и поетичнији, нико није такав потпун импресиониста.[31] Процес конструисања идентитета Врања и Врањанаца помоћу слика и симбола повезаних са књижевним делом Боре Станковића кренуо је „споља“, од стране тадашње културне елите у земљи, да би онда био прихваћен и подржан продукцијом нових-старих слика „изнутра“, у самом Врању. Борино дело заинтересовало је и инспирисало многе истраживаче, уметнике и авантуристе да посете Врање, не би ли задовољили своју радозналост према ономе што су они доживели као Оријент, Другост, самим тим и – егзотичност, и тако обогатили своје стваралаштво.[20] Јављајући се у време када се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама; дела су му прожета осећањем наклоности према патријархалном свету старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као „поетичне жртве љубави“, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу. Проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за време Првог светског рата описао је у мемоарском делу Под окупацијом.[32] Ниједан његов рукопис није сачуван.[3] Престанак бављења књижевношћу Уреди Борисав Станковић престао је да пише након рата. У току Првог светског рата, био је у логору у Дервенти, а затим је пребачен у Београд, где је радио као новинар. Трауме из рата су веома утицале на њега и о свом престанку, причао је у интервјуу са Бранимиром Ћосићем: „ Шта ја имам да вам кажем? Што не идете код других? Ја не радим више, не штампам; живим повучено. Ствар је у овоме: ако човек не може да даје увек нешто боље и јаче него што је раније давао, најбоље је да не даје ништа. После, ви сте млади, ви то не можете разумети, али је по среди и рат. После ових грозота, како мора ономе који је видео сву несрећу и разумео је, који је видео крв, срушене вароши, помрлу децу, поубијане мужеве, упропашћене жене, како мора ономе да изгледа ништаван сав човеков напор. Каква уметност, каква књижевност! Шта она ту може да учини, како да оплемени оно што се не да оплеменити: искасапљене људе, просута црева, крв? А ми који смо били ту и видели не можемо да идемо даље и да пишемо о другоме: сва та грозота је присутна. Можда ћемо моћи да је се ослободимо за десетину година. Можда ћете ви млађи пронаћи у свему томе, тамо касније, инспирацију, али за нас, да се удаљимо од свега тога треба бар десет година... Не, свему томе је крив један рђаво схваћен национализам! Оно што се зове: бугарофилство, србофилство! А зашто? Чему? ” — Борисав Станковић у интервјуу са Бранимиром Ћосићем[23] Заоставштина Уреди Биста у његовој кући у Врању Биста у Калемегданском парку у Београду Књижевно дело Боре Станковића игра кључну улогу у причи коју Врањанци причају о себи самима. Он је „наш Бора“, многи код куће имају његова сабрана дела и веома су осетљиви на новије и слободније интерпретације његових остварења. Многе важне институције у граду носе његово име, или имена његових књижевних јунака (Гимназија, основана 1881. године, од 1959. носи пишчево име, Позориште, Градска библиотека, Књижевна заједница, која од 1992. године додељује награду са Бориним именом за најбољу књигу прозе објављену на српском језику у календарској години, Фабрика обуће „Коштана“, посластичара „Коштана“ у центру града и тако даље).[20] Као годишња свечаност у част писца организује се „Борина недеља“ (установљена 1967, а од 1976. почиње 23. марта, на дан пишчевог рођења), потом „Борини позоришни дани“ и друге културне манифестације, све са заштитним знаком Боре Станковића. Године 1954. подигнут је у градском парку споменик Бори Станковићу, а његову кућу је 1964. општина откупила од нових власника и 1967. званично отворила као музеј-кућу. Симболизација локалног идентитета помоћу Боре Станковића добија нарочити замах од момента када је установљена „Борина недеља“.[20][33] Библиографија Уреди Крајем деведесетих година, 1898, јавио се у Искри са неколико приповедака, о којима се стало говорити и писати тек када су изишле у збирци Из старога јеванђеља (Београд, 1899). Затим су изишле збирке Божји људи (Нови Сад, 1902; друго издање, Београд, 1913). Избор његових најбољих приповедака, Стари дани, изишао је у издању Српске књижевне задруге, 1902. Комад Коштана изашао је у два издања, у Београду 1902, у Карловцима 1905. Од комада Ташана објављени су само поједини чинови, који обећавају драму јаке страсти и интензивне поезије. Роман Нечиста крв изишао је 1910. у Београду. Поред тога има од Станковића још известан број приповедака растурених по разним листовима и часописима.[34] Књиге Уреди Мајка на гробу свога јединца, први објављени рад, песма. „Голуб“, 1. XI 1894. Из старог јеванђеља, Београд, 1899. Коштана, „Комад из врањског живота у четири чина с певањем“, Београд, 1902. Божји људи, Нови Сад, 1902. Стари дани, Београд, 1902. Коштана, Драмске приче, Сремски Карловци, 1905. Покојникова жена, Београд, 1907. Нечиста крв, Београд, 1910. Његова Белка, Београд, 1921. Драме. (Коштана. — Ташана. — Јовча. — Драматизација Нечисте крви), Београд, 1928. Под окупацијом, Београд, 1929. Сабрана дела, I—II, Београд, „Просвета“, 1956. Газда Младен, 1928. Приповетке Уреди Баба Стана (1907) Бекче (1901) Биљарица (1902) Цопа (1902) Ч`а Михаило (1902) Ђурђевдан (1898) Јован (1902) Јовча (1901) Јово-то (1909) Луди Стеван (1902) Љуба и Наза (1902) Маце (1902) Манасије (1902) Марко (1902) Менко (1902) Митка (1902) Мој земљак (1909) Наш Божић (1900) Нушка (1899) Његова Белка (1920) Они (1901) Парапута (1902) Покојникова жена (1902) Риста кријумчар (1905) Станко „Чисто брашно“ (1902) Станоја (1898) Стари дани (1900) Стари Василије (1906) Стеван Чукља (1906) Таја (1901) Тетка Злата (1909) У ноћи (1899) Увела ружа (из дневника) (1899) У виноградима (1899) Задушница (1902) У популарној култури Уреди Бора под окупацијом, телевизијски филм заснован на биографији Боре Станковић у режији Мишка Милојевића, а по сценарију Јована Радуловића, снимљен је 2007. године у продукцији РТС-а.[35][36] Prva izdanja srpskih pisacs first edition izdanja iz prvog svetskog rata antikvarne knjige ...

Sa posvetom autora, veoma dobro očuvano! Prvo izdanje. Autor - osoba Bebić, Toma Naslov Tata-rata-ata-bum : dječja poezija za odrasle / Toma Bebić Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Split : [s. n.], 1984 (Split : Vojna štamparija) Fizički opis 39 str. ; 21 cm Zbirka Biblioteka Volite se, ljudožderi ; 6/1 Druga pjesnička zbirka Tata-rataata-bum. Zbirka je izašla 1984, ali je nastala mnogo ranije, 1979, i bila je posvećena Međunarodnoj godini djeteta. Tada je Bebić, u povodu otvaranja Mediteranskih igara u Splitu, osmislio recital Djeca Mediterana, gdje je kombinirao klapsko pjevanje, rock i disco elemente. Podnaslovljena je kao dječja poezija za odrasle i pjesme slijede ritmiku i logiku dječjih pjesmica i brojalica. Infantilni lirski subjekt miješa se s pjesničkim glasom. Sve odiše vjerovanjem u humanost čovjeka, posebno u nevinost i iskrenost dječjeg svijeta. Zbirka s najmanje autorskog cinizma, iskrena i pozitivna u svojoj poruci. Tko je bio Toma Bebić? Bez imalo mistifikacije može se reći da je odgovor vrlo zamršen. Ako ga se uopće i može jednostavno formulirati. Što god se reklo o tom genijalnom čovjeku, uvijek se čini da je premalo i da ne pojašnjava osobni i umjetnički profil jedne od najoriginalnijih i najzanimljivijih osoba koje je darovala domaća umjetnička scena u posljednjih nekoliko desetljeća. Poenta je vjerojatno u tome da se Bebić i ne može smjestiti u samo jedan umjetnički iskaz te da svaki pokušaj klasifikacije i svrstavanja njegova opusa u različite artističke fajlove donosi još veću zbrku. Izgleda da Toma i nakon smrti, kao i kad je bio živ, ne dopušta da mu se pametuje. Vrlo vrijedan dobitak bi bio taj da se objavi cjelokupna ostavština koja je golema, ali raspršena. Bebić to zbog zanimljivog biografskog habitusa i multimedijalne, raznolike i neistražene umjetničke ostavštine svakako zaslužuje. Nemali popis njegovih djela govori o autorovoj svestranosti i univerzalnosti. Sin Dalmacije Za života je radio kao mornarički podoficir, nastavnik pa tajnik škole, novinar u Nedjeljnoj Dalmaciji i Vjesniku, sudski pljenitelj, trener Hajduka, mehaničar, pomorski strojar. U umjetničkim područjima bio je glazbenik, galerist, kantautor, pjesnik i aforističar, performer. Kako sam kaže u svojoj otkačenoj autobiografiji na početku ovog izdanja, mijenjajući različite interese, nikako nije mogao postati ono što je želio. Sve što je radio bilo je prožeto istinskom humanošću, toplinom i ljubavi prema životu, uvijek povezano uz ljude i i sredinu koji su ga okruživali. Sve zaokruženo originalnim humorom i lucidnošću. Bilo bi vrlo lijepo vidjeti što je sve stvoreno u toj umitničkoj škatuljici. Ne da ga se onda kritički mjerka, teorijski valorizira ili uvodi u obaveznu školsku literaturu. Možda više onako, iz zafrkancije u njegovu stilu, eventualno ga predložiti za izbornu literaturu na humanističkim fakultetima u nekakvu kolegiju, primjerice Dječja književnost postmodernizma. Njemu bi možda bilo i najmilije da ga čitaju djeca, a njegove originalne slikovnice Junačina Frane, Tri junaka veseljaka i Sin zemlje još čekaju tisak. Za života ih je podijelio najviše njima i oni su bili njegova najomiljenija publika. Važan ulog za budućnost je taj da ga se čita, sluša, upozna i zavoli. Samo da ne bude šeprtljavih izdanja kao što je ono Croatia Recordsa, koja je izdala prilično mizernu kompilaciju njegovih pjesama, pritom neugodno iznenadivši članove Tomine obitelji. Oni i najavljuju za budućnost objavljivanje novih djela, a u planu je i osnivanje zaklade za mlade umjetnike, kakva je bila potrebna i Bebiću u njegovo vrijeme. Unikatna ostavština Dok se sve to ne dogodi, izdanja kao što je ovo još uvijek predstavljaju odličnu alternativu. Naravno, izdavač je mogao biti samo jedan. Ispod Bebićeve kabanice izašla su mnoga današnja splitska glazbena, pjevačka i spisateljska imena i projekti, a jedan od njih je i Feral Tribune. Njegove novinske kartice u Nedjeljnoj Dalmaciji predstavljaju začetak budućeg splitskog satiričkog lista. Još eksplicitnije, Grupa TBF u šali koja sadrži mnogo istine kaže da skraćenica u imenu znači Toma Bebić Fan. Feralovo izvanredno izdanje i svojevrstan hommage učenika učitelju, koje su priredili Predrag Lucić i Bebićev sin Goran, oblikovano je u autorovu duhu. U ovitku dizajniranom poput herbarija nalazi se devet bijelih knjižica nadopunjenih crno-bijelim fotografijama, a izabrani font za tekstove neodoljivo podsjeća na topli otisak pisaće mašine. Mnoštvo fotografija prikazuje Tomu u različitim razdobljima i situacijama, a jedan detalj je skoro uvijek prisutan. Cigareta koja se dimi između njegovih prstiju. Poznato je da je bio iskusan i educiran travar, smatrajući da se može prevenirati svaki oblik raka, osim plućnog, ako se pravovremeno liječi. Nažalost, bio je u pravu, i 4. veljače 1990. Toma Bebić je umro od raka pluća. Sedam knjižica poezije, jedna knjiga aforizama i matematičko-algebarskofilozofsko kaligrafijska igra u maniri najboljih svjetskih nadrealista i dadaista, upotpunjena specifičnim autorovim humorom, predstavljaju već objavljena ali i prvi put tiskana djela. Bebić je svoja djela zamislio i planirao objavljivati pod predivnim nazivom Volite se ljudožderi, kako se je zvala i njegova prva zbirka aforizama, koja je promovirana i prodavana u WC-u restorana Bellevue, i ona otvara izdanje. Jedan od njegovih aforizama najbolje govori kakvi oni nisu: Pisao je dobro zašiljenom olovkom, ali tupo. Zelenoidna aritmetička metamorfoza zelenog konja u jednadžbi zelenojeda s travom zelenom predstavlja ludičku antipoemu u kojoj autor premeće riječi konj, trava, zeleno i pase. Da bi stvar otišla i onkraj apsurda, autor u pogovoru preporuča čitateljima koji ne naslute bit dopunsku literaturu: telefonski imenik, logaritamske tablice, popis stanovništva… Knjiga je tiskana na fluorescentnom zelenom papiru, a Bebić ju je za života u potpunosti pripremio za tisak. Sačuvale su se montirane stranice za izdanje na prozirnoj plastici, jer je htio da se knjiga može čitati i ispod morske površine. U cijelosti je objavljena prva knjiga poezije U sakatu vremenu te druga pjesnička zbirka Tata-rataata-bum. Zbirka je izašla 1984, ali je nastala mnogo ranije, 1979, i bila je posvećena Međunarodnoj godini djeteta. Tada je Bebić, u povodu otvaranja Mediteranskih igara u Splitu, osmislio recital Djeca Mediterana, gdje je kombinirao klapsko pjevanje, rock i disco elemente. Podnaslovljena je kao dječja poezija za odrasle i pjesme slijede ritmiku i logiku dječjih pjesmica i brojalica. Infantilni lirski subjekt miješa se s pjesničkim glasom. Sve odiše vjerovanjem u humanost čovjeka, posebno u nevinost i iskrenost dječjeg svijeta. Zbirka s najmanje autorskog cinizma, iskrena i pozitivna u svojoj poruci. Zbirke Volio sam da me vole, Primitivci moji dragi, Izloži jezik i Lucidarij sadrže neobjavljene pjesme skupljene u njegovoj djelomično sređenoj rukopisnoj ostavštini. Većinu ih karakterizira jezični ludizam, sloboda u upotrebi jezične građe, najčešće u formi dosjetke i na granici aforizma. Poneke pjesme su filozofski intonirane, konciznih, vrlo sažetih stihova oblikovanih u kratkoj formi. Prožete su osebujnim autorskim humorom, s čestim obraćanjem recipijentu i završnom (anti)poentom. Potencijalni čitatelj u Bebićevim će stihovima prepoznati širok interes motiva te njegova poezija zahtijeva priličan trud, više osjećajni i intuitivni, nego misaoni. Smoči svoj… Deveta cjelina iz knjige je zbirka pjesama Nije gotovo kad je gotovo, nego kad ja rečem da je gotovo objavljenih na CD dodatku ovom izdanju. Sve su snimke uzete s magnetofonskih vrpci pronađenih u ostavštini i prebačene u digitalni format. Poneke se pjesme pojavljuju u dosad neobjavljenim verzijama. Poznato je da je Toma od 1970. često nastupao na Splitskom festivalu te je snimio nekoliko glazbenih singlova i dvije ploče. Jedan je od osnivača Omiškog festivala klapa gdje je 1967., sa skladbom Kaleto moja draga u izvedbi okteta DC iz Vranjica, dobio nagradu za stihove. Te je godine osvojio i drugu nagradu za pjesmu Ive Crvić, koju je izvela klapa Split. Godine 1970. pjesma Barba Filina lula dobila je nagradu za najbolju interpretaciju u izvedbi okteta DC. Na Splitskom festivalu nastupao je do 1979. iz ljubavi prema dalmatinskoj pismi, napustivši ga utišan i iznerviran lošim i izvitoperenim istočnjačkim melosom koji je polako doplivavao na obale Dalmacije. Prvu ploču Volite se ljudožderi snimio je 1975. na dva četverokanalna magnetofona, i bio je to prvi LP snimljen u Splitu. Na njemu se nalaze njegove festivalske pjesme i one koje su bile odbijane. Album je objavio u povodu dvadesetogodišnjice mature i posvećen je njegovim školskim prijateljima iz treće klase Mornaričko-tehničke podoficirske škole u Puli. Zbog toga je i naziv albuma na omotu obilježen pomorskim kodeksom, odnosno crtežima, zastavične signalizacije prometa. Drugi, rokerskiji album Oya Noya snimio je 1980. u Zagrebu s vrhunskim studijskim glazbenicima Branislavom Tivkovićem, Vedranom Botićem, Matom Došenom i ostalima. Zanimljivo je da je bubnjeve svirao Milo Vasić, današnji estradni pjevač poznat kao Jasmin Stavros. Dalmacijom su se prepisivale, fotokopirale ili presnimavale Tomine rijetke zbirke i raritetne snimke. Mnogi su ga voljeli i cijenili, poneki ne. Oni koji su ga poznavali pričaju kako je bio iznimno pozitivna i plemenita osoba. Bebić je i pisao i pjevao za njih, za malog čovjeka, dobro se zafrkavajući s tadašnjom scenom i estradnjacima. Može se reći da je bio više hvaljen i poštivan u narodu nego u zabavno-umjetničkim krugovima. Većinu njegovih objavljenih zbirki financirali su vlasnici konoba, kafića, restorana, mesnica, obrtnici svih vrsta, uzvraćajući dobrotom za njegovu veliku ljubav i poštovanje. KC (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1, 2, 3, 4, 5, 6 Gotika Gothold Efrajm Lesing (nem. Gotthold Ephraim Lessing; 22. januar 1729 — 15. januar 1781) je bio nemački pisac, kritičar i teoretičar umetnosti, jedan od najznačajnijih pobornika evropskog prosvetiteljstva. Autor prve nemačke građanske drame „Mis Sara Sampson“, a delom „Laokon ili o granicama slikarstva i pesništva“ postavio temelje moderne estetike.[1][2][3] Pozorišni istoričari ga smatraju prvim dramaturgom u svojoj ulozi u Hamburškom nacionalnom pozorištu Abela Sajlera. Lesing je rođen u Kamencu, malom gradu u Saksoniji, u porodici Johana Gotfrida Lesinga i Džastin Salome Feler. Njegov otac je bio luteranski sveštenik i pisao je o teologiji. Mladi Lesing je studirao u Latinskoj školi u Kamencu od 1737. do 1741. Sa ocem koji je želeo da njegov sin krene njegovim stopama, Lesing je zatim pohađao Prinčeva škola Sv. Afra u Majsenu. Nakon što je završio školovanje u Svetoj Afri, upisao se na Univerzitet u Lajpcigu gde je diplomirao teologiju, medicinu, filozofiju i filologiju (1746–1748).[5] Tu je počela njegova veza sa Karolinom Nojber, poznatom nemačkom glumicom. Za nju je preveo nekoliko francuskih drama, i njegovo interesovanje za pozorište je raslo. Tokom tog vremena napisao je svoju prvu dramu Mladi učenjak. Nojber je na kraju proizveo predstavu 1748. Od 1748. do 1760, Lesing je živeo u Lajpcigu i Berlinu. Počeo je da radi kao recenzent i urednik za Vossische Zeitung i drugih periodičnih publikacija. Lesing je uspostavio blisku vezu sa svojim rođakom Kristlobom Majlijusom i odlučio je da ga prati u Berlin. Godine 1750, Lesing i Milijus su se udružili da započnu periodičnu publikaciju pod nazivom Beiträge zur Historie und Aufnahme des Theaters. Publikacija je objavila samo četiri broja, ali je privukla pažnju javnosti i otkrila da je Lesing ozbiljan kritičar i teoretičar drame. Godine 1752, magistrirao je u Vitenbergu. Od 1760. do 1765. radio je u Breslavu (danas Vroclav) kao sekretar generala Tauenciena tokom Sedmogodišnjeg rata između Britanije i Francuske, koji je imao efekta na Evropu. U to vreme je napisao svoj čuveni Laokon, ili Ograničenja poezije. Lesing se 1765. vratio u Berlin, napuštajući grad 1767. da radi tri godine u Hamburškom nacionalnom pozorištu. Glumac-menadžer Konrad Akerman započeo je izgradnju prvog nemačkog stalnog nacionalnog pozorišta u Hamburgu, koje je osnovao Johan Fridrih Leven. Vlasnici novog Hamburškog nacionalnog pozorišta angažovali su Lesinga kao pozorišnog kritičara predstava i glume, aktivnosti kasnije poznate kao dramaturgija (na osnovu njegovih sopstvenih reči), čime je Lesing postao prvi dramaturg. Glavni pokrovitelj pozorišta bio je Abel Zajler, bivši valutni špekulant koji je od tada postao poznat kao „vodeći pokrovitelj nemačkog pozorišta”.[6] Tamo je upoznao Evu Kenig, svoju buduću suprugu. Njegov rad u Hamburgu činio je osnovu njegovog pionirskog rada na drami pod nazivom Hamburgische Dramaturgie. Nažalost, zbog finansijskih gubitaka usled piratskih izdanja, Hamburško pozorište je zatvoreno samo tri godine kasnije.[7] Godine 1770, Lesing je postao bibliotekar u vojvodskoj biblioteci, sada Biblioteci Hercog Avgusta (Herzog-August-Bibliothek, Bibliotheca Augusta), u Volfenbitelu po nalogu vojvode od Brunsvika. Njegov boravak tamo bio je energičan, ako ga prekidaju mnoga putovanja. Godine 1775, na primer, pratio je princa Leopolda u Italiju. Lesing je 14. oktobra 1771. iniciran u masonstvo u loži „Zu den drei Goldenen Rosen“ u Hamburgu.[8] Godine 1773, otkrio je Arhimedov problem stoke u grčkom rukopisu koji sadrži pesmu od 44 stiha, u Biblioteci Hercog Avgusta u Volfenbitelu. Ovaj problem će ostati nerešen do 1880. Godine 1776, oženio se Evom Kenig, koja je tada bila udovica, u Jorku (blizu Hamburga). Ona je preminula 1778. nakon što je rodila njihovog kratkoživećeg sina. Dana 15. februara 1781, Lesing, star 52 godine, umro je tokom posete prodavcu vina Angotu u Brunsviku. Lesing je takođe bio poznat po prijateljstvu sa jevrejsko-nemačkim filozofom Mozesom Mendelsonom. Nedavna biografija Mendelsonovog unuka, Feliksa, opisuje njihovo prijateljstvo kao jednu od „najsvetlijih metafora [za] jasan poziv prosvetiteljstva na versku toleranciju“.[9] Upravo je ovaj odnos podstakao njegovo interesovanje za popularne verske debate tog vremena. Počeo je da objavljuje burne pamflete o svojim verovanjima koja su na kraju zabranjena. Ovo progonstvo ga je inspirisalo da se vrati u pozorište kako bi prikazao svoje stavove i napisao Natana Mudrog. Radovi Rano u svom životu, Lesing je pokazao interesovanje za pozorište. U svojim teorijskim i kritičkim spisima na ovu temu — kao i u sopstvenim dramama — pokušao je da doprinese razvoju novog tipa pozorišta u Nemačkoj. Ovim se posebno okrenuo protiv tada preovlađujuće književne teorije Gotšeda[10] i njegovih sledbenika. Lesingova Hamburška dramaturgija je kritikovala predstave koje su se izvodile u Hamburškom teatru, ali nakon što se pozabavio nezadovoljnim glumcima i glumicama, Lesing je svoje spise preusmerio na više analize o pravilnoj upotrebi drame. Lesing se zalagao za nacrt drame u Aristotelovoj Poetici. Verovao je da je Francuska akademija devalvirala upotrebu drame kroz svoja neoklasična pravila forme i razdvajanja žanrova. Njegova ponovljena mišljenja o ovom pitanju uticala su na pozorišne praktičare koji su započeli pokret odbacivanja pozorišnih pravila poznatih kao Sturm und Drang („Oluja i stres“).[11][12] On je podržavao i ozbiljnu recepciju Šekspirovih dela. Radio je sa mnogim pozorišnim grupama (npr. s onom iz Nojberina). Odabrana dela Izdanje Lesingovih sabranih dela iz 1886 Der Freigeist (The Freethinker) (1749) Die Juden (The Jews) (1749) Miss Sara Sampson (1755) Philotas (1759) Fabeln (Fables) (1759) Laokoön oder Über die Grenzen der Malerei und Poesie (Laocoön) (1767) Minna von Barnhelm (Minna of Barnhelm) (1767) Hamburgische Dramaturgie (1767–69) Emilia Galotti (1772) Anti-Goeze (1778) (written against Johann Melchior Goeze, pastor in Hamburg) Nathan der Weise (Nathan the Wise) (1779) Ernst und Falk – Gespräche für Freymäurer (1776–1778) Die Erziehung des Menschengeschlechts (The Education of the Human Race) (1780) Prevodi na engleski Fables and epigrams. London, Printed for J.& H.L. Hunt, 1825. Laocoon: or, The limits of Poetry and Painting, translated by William Ross. London, Ridgeway, 1836. Nathan the Wise: a dramatic poem in five acts, translated by Adolph Reich. London, A. W. Bennett, 1860. Nathan, the Wise. A dramatic poem of five acts, translated by Dr. Isidor Kalisch. New York, Waldheimer & Zenn, 1869. The Education of the Human Race, translated by Fred W. Robertson, M.A.. London, C.K. Paul & Co., 1881. Plays of Lessing: Nathan the Wise and Minna von Barnhelm, translated by Ernest Bell. London, G. Bell, 1888. Selected prose works of G. E. Lessing, translated by E. C. Beasley, B. A., and Helen Zimmern. London, G. Bell and sons, 1890. Lessing’s Emilia Galotti, with footnotes and vocabulary; New York, Hinds & Noble, 1899. Lessing’s Nathan der Weise, with footnotes and vocabulary. New York, Hinds & Noble, 1899. Laocoon. An essay upon the limits of painting and poetry: With remarks illustrative of various points in the history of ancient art, translated by Ellen Frothingham. Boston, Little, Brown, 1904. Laocoon, translated by Sir Robert Phillimore, London, G. Routledge & sons, 1905. Minna von Barnhelm, edited with an introduction, German questions, notes and vocabulary, by Philip Schuyler Allen. New York, Charles E. Merrill Co., 1907. Minna von Barnhelm; or, Soldier’s fortune translated by Otto Heller. New York, H. Holt and company, 1917. Nathan the Wise; a dramatic poem in five acts, translated and edited by Leo Markun. Girard, Kan., Haldeman-Julius Co., 1926. Laocoon, Nathan the Wise, Minna von Barnhelm, translated by William A. Steel. London, J. M. Dent & sons, ltd.; New York, E. P. Dutton & co., inc., 1930. Nathan the Wise, translated by Berthold August Eisenlohr. Ann Arbor, Mich., Lithoprinted by Edwards Brothers, inc., 1942. Nathan the Wise, translated by Guenther Reinhardt. Brooklyn, Barron`s Educational Series, inc., 1950. Nathan the Wise; a dramatic poem in five acts, translated into English verse by Bayard Quincy Morgan. New York, Ungar, 1955. Theological Writings; Selections in Translation with an Introductory Essay, by Henry Chadwick. London, A. & C. Black, 1956. Lessing`s Theological Writings. Selections in Translation, edited by Henry Chadwick. Stanford: Stanford University Press, 1957. Emilia Galotti: a tragedy in five acts, translated by Anna Johanna Gode von Aesch. Great Neck, N.Y., Barron`s Educational Series, inc., 1959. Emilia Galotti, a tragedy in five acts, translated by Edward Dvoretzky. New York, Ungar, 1962, reprinted German Book Center, 2003. Hamburg dramaturgy, translated by Victor Lange. New York, Dover Publications, 1962. Reprint of Helen Zimmern`s 1890 translation. Laocoon: an essay on the limits of painting and poetry, translated by Edward Allen McCormick. Indianapolis, Bobbs-Merrill, 1962. Minna von Barnhelm: a comedy in five acts, translated by Kenneth J. Northcott. Chicago, University of Chicago Press [1972] Nathan the Wise, Minna von Barnhelm, and Other Plays and Writings, edited by Peter Demetz with a Foreword by Hannah Arendt. New York: Continuum, 1991. Nathan the Wise, with Related Documents, translated, edited, and with an introduction by Ronald Schechter. Boston/New York: Bedford/St. Martin`s, 2004. Philosophical and Theological Writings, edited by H. B. Nisbet. Cambridge: Cambridge University Press, 2005.

CVETKO LAINOVIC OSTATAK MISLI BEOGRAD 1995 POSVETA CVETKA LAINOVIC RETKO U PONUDI. Stanje knjige, konzervativna ocena, 4 na skali od 1 do 5. Ostatak misli Лаиновић, Цветко Врста грађе - др.књиж.облици Издавање и производња - Beograd : Interprint, 1995 Језик - српски ISBN - 86-82263-09-2 COBISS.SR-ID - 109360135 Cvetko Lainović Cvetko Lainović rođen je 1931 u Podgorici, gde je završio školu, osnovnu i srednju. Slikarstvo je studirao u Ljubljani i Zagrebu, gde je diplomirao na ALU 1954. Takođe je završio matematiku na Pedagoškoj školi u Nikšiću 1967. Član je ULUCG-a od 1956., a od 1970. godine i ULUS-a. Imao je preko sedamdeset samostalnih i nekoliko stotina grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada i objavio je preko deset knjiga. Do svoje smrti, 2006 godine, živeo je i radio u Beogradu. SAMOSTALNE IZLOŽBE 1955. Titograd, Dom JNA, Niksic, Kulturni Centar 1957. Titograd, Narodno pozoriste 1963. Titograd, Umietnicki pavilion 1972. BEOGRAD, GALERIJA GRAFICKOG KOLEKTIVA 1973. Zagreb, GALERIJA ULUH-a 1975. NewYork, galerija Lohman 1976. Paris, galerija mouffe 1976, 1981, 1986. Titograd, Moderna GALERIJA 1976. Budva, Gradska galerija 1977. Roma, galerija margutianna 1978. Stockholm, Jugoslovenski kulturni centar. 1978. Beograd, Galerija kulturnog centra 1978, 1979. Stockholm, galerija Sveabrunn 1980. Bruxelles, galeriia Racines, galeriia 80. Lincheiping 1981. Kairo, Jugoslovenski kulturni centar, Kairo 1984. Bruxelles, galeriia Racines, galeriia 80. Lincheiping 1984. Chicago, Jugoslovensko-americki kulturni CENTAR 1984. New York, Jugoslovenski kulturni centar 1985. Washington, galerija Gilpin 1987. Rijeka, Dom JNA 1988. Herceg Novi, Hotel Plaza 1989. KOTOR, GALERIJA KULTURNOG CENTRA 1990. Palermo, Teatro Dante 1991. POGDORICA, GaLERIJA UMJETNOSTI NESVRSTANIH zemalja “J.B. Tito“ 1991. Cetinje, Plavi Dvorac 1991. Beograd, galerija Doma JNA 1991. Firenze, galerija Teorema 1992. Rabat, GALERIJA Udaja 1993. PODGORICA, DOM OMLADINE 1993. Kotor, Galerija kulturnog centra 1993. Budva, galerija Smit 1993. SVETI STEFAN 1993. Valjevo, Narodni muzej 1993. Beograd, galerija Pero 1993. Budva, galerija Arkada 1993. Vrsac, GALERIJA kod Sterije 1993. Bela Crkva, Narodni MUZEJ 1993. Smederevska Palanka, Galerija kulturnog centra 1995. KIC 1996. PODGORICA, CENTAR SAVREMENE UMJETNOSTI Crne Gore 1996. PODGORICA, GALERIJA “DVORAC PETROVICA” 1997. Aleksinac, Muzej grada 1997. Herceg Novi, GALERIIA Spinaker 1997. Bar, Galerija kulturnog centra 1998. Beograd, Studentski grad 1998. Raska, Galerija kulturnog centra 1999. SUBOTICA, CENTAR SVETI SAVA 2000. Beograd, Galeriia ULUS-a 2000. Novi Sad, Mali likovni salon 2000. Prokuplje, Narodni MUZEJ 2001. Novi Sad, galeriia SPENS 2001. Kopaonik, izlozba crteza 2001. Moskva, Izlozba crteza 2001. PLJEVLJA, galerija Vitomir Srbljanovic 2004. KOLASIN 2004. Beograd, Biblioteka grada 2005. Novi Sad, GALERIJA Podrum 2005. Beograd, galerija Stratezi Art 2006. Beograd, galerija Pero 2011. PODGORICA, GALERIJA MOST 2016. Beograd, Galerija 212 KOLEKTIVNE IZLOŽBE beograd. Izlozba nob New York. Crnogorski slikari, galerija Touplight Ljubljana. Izlozba ULUCG 1963. Beograd. Izlozba trojice. Dom JNA Rijeka. galerija Doma JNA Beograd. II Triienale 1967. Paris. Jesenji Salon 1967. Beograd. III Trijenale Ljubljana. Rijeka. Skoplje. Nis, Zadar. Rim. Bari. Beograd. Izlozba NOB Paris, galeriia mouffe. Namir. Haself. Zagreb Bijaric. galerija Valommbreusez Berlin. Bologna. Rimini, Monte-Carlo Geneve. Tunis, Kairo, alexandria. Nicosie, Ankara, Verona 1977. Zadar. Trijenale PODGORICA. CRNOGORSKI PEJZAZ Gavle, Tuzla. Cetinje. Paris, Lausanne, PODGORICA 1980. Beograd. ULUS. Jesenja izlozba Beograd. ULUS. Prolecna izlozba PODGORICA. PORTRET ZENE Washington, galerija Connecticut Beograd. ULUS, Jesenja izlozba Paris. galeriia Peinture Fraiche CETINJE, JUBILARNA IZLOZBA ULUCG-A Beograd. ULUS. prolecna izlozba Beograd. Oktobarski salon Beograd. ULUS, prolecna izlozba BRESI. AKAM. XIII SALON, PARIS, AKAM. XIV SALON Fankfurt. sajam slika. 1990. BRESI, AKAM. XV SALON Beograd, oktobarski salon. Troyes en Champagne Beograd. Galerija na Andricevom vencu Beograd. Zlatno Pero 1992. BEOGRAD. MUZEJ 25. Maj 1992. Beograd. Poetika linije Beograd. galeriia Plavi jahac Beograd. Zlatno Pero. Paviljon Cvijeta Zuzoric, Galerija Pero. MPC. Kolasin, PODGORICA. MODERNA GALERIJA. BUDVA. LlPOVAC Beograd. oktobarski salon. Santandreja, Herceg Novi, Podgorica. Galeriia most Beograd. Zlatno Pero. Kolasin. Santandreja. Paris Sicevo, Beograd. Becici, Zlatibor. Podgorica Akt. Beograd MPC, galerija Bazalt. galerija Haos Stavros. Novi Sad. galeriia Vojvodianske Banke Kolasin. Narodni MUZEJ Beograd. galerija Progres. Podgorica. Akt Paris, jesenji salon 2002. Beograd. Dom Vojske Jugoslaviie Raska, Kulturni centar Arandjelovac Paris. JESENJI salon KNJIGE BOJE NOCI, NIKSIC, 1987 STVARI, HERCEG NOVI, 1991 BOJA DUSE, VALJEVO, 1993 MOJE PROMASENO LUDILO, BEOGRAD, 1994 OSTATAK MISLI, BEOGRAD, 1995 MISAO I SLIKE, BEOGRAD, 1996 SVIJETLE SJENKE, BEOGRAD, 1999 PRIJE MOLITVE, KOB, VRSAC, 1999 STID OD RIJECI, RASKA, 2000 HONTE DES MOTS, L ‘ AGE D ‘ HOMME, PARIS, 2000 BIJELO NEBO, BEOGRAD, 2001 NAGRADE NAGRADA ALU, ZAGREB, 1954 NAGRADA, oslobadjanje Cetinja, 1965 NAGRADA, OSLOBODJENJE PODGORICE, 1969 NAGRADA 13 JUL, PODGORICA, 1977 NAGRADA Crne GORE ZA SLIKARSTVO 1977 JUGOSLOVENSKA NAGRADA “BOZIDAR ILIC”, 2000 PRVA nagrada na izlozbi AKTA, PETROVAC, 2004

CVETKO LAINOVIC BOJE U NOCI NIKSIC 1987 POSVETA CVETKA LAINOVIC RETKO U PONUDI. Stanje knjige, konzervativna ocena, 3+ na skali od 1 do 5. Boje u noći Lainović, Cvetko Врста грађе - др.књиж.облици Издавање и производња - Nikšić : `Univerzitetska riječ`, 1987 Језик - српски COBISS.SR-ID - 43165447 Cvetko Lainović Cvetko Lainović rođen je 1931 u Podgorici, gde je završio školu, osnovnu i srednju. Slikarstvo je studirao u Ljubljani i Zagrebu, gde je diplomirao na ALU 1954. Takođe je završio matematiku na Pedagoškoj školi u Nikšiću 1967. Član je ULUCG-a od 1956., a od 1970. godine i ULUS-a. Imao je preko sedamdeset samostalnih i nekoliko stotina grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada i objavio je preko deset knjiga. Do svoje smrti, 2006 godine, živeo je i radio u Beogradu. SAMOSTALNE IZLOŽBE 1955. Titograd, Dom JNA, Niksic, Kulturni Centar 1957. Titograd, Narodno pozoriste 1963. Titograd, Umietnicki pavilion 1972. BEOGRAD, GALERIJA GRAFICKOG KOLEKTIVA 1973. Zagreb, GALERIJA ULUH-a 1975. NewYork, galerija Lohman 1976. Paris, galerija mouffe 1976, 1981, 1986. Titograd, Moderna GALERIJA 1976. Budva, Gradska galerija 1977. Roma, galerija margutianna 1978. Stockholm, Jugoslovenski kulturni centar. 1978. Beograd, Galerija kulturnog centra 1978, 1979. Stockholm, galerija Sveabrunn 1980. Bruxelles, galeriia Racines, galeriia 80. Lincheiping 1981. Kairo, Jugoslovenski kulturni centar, Kairo 1984. Bruxelles, galeriia Racines, galeriia 80. Lincheiping 1984. Chicago, Jugoslovensko-americki kulturni CENTAR 1984. New York, Jugoslovenski kulturni centar 1985. Washington, galerija Gilpin 1987. Rijeka, Dom JNA 1988. Herceg Novi, Hotel Plaza 1989. KOTOR, GALERIJA KULTURNOG CENTRA 1990. Palermo, Teatro Dante 1991. POGDORICA, GaLERIJA UMJETNOSTI NESVRSTANIH zemalja “J.B. Tito“ 1991. Cetinje, Plavi Dvorac 1991. Beograd, galerija Doma JNA 1991. Firenze, galerija Teorema 1992. Rabat, GALERIJA Udaja 1993. PODGORICA, DOM OMLADINE 1993. Kotor, Galerija kulturnog centra 1993. Budva, galerija Smit 1993. SVETI STEFAN 1993. Valjevo, Narodni muzej 1993. Beograd, galerija Pero 1993. Budva, galerija Arkada 1993. Vrsac, GALERIJA kod Sterije 1993. Bela Crkva, Narodni MUZEJ 1993. Smederevska Palanka, Galerija kulturnog centra 1995. KIC 1996. PODGORICA, CENTAR SAVREMENE UMJETNOSTI Crne Gore 1996. PODGORICA, GALERIJA “DVORAC PETROVICA” 1997. Aleksinac, Muzej grada 1997. Herceg Novi, GALERIIA Spinaker 1997. Bar, Galerija kulturnog centra 1998. Beograd, Studentski grad 1998. Raska, Galerija kulturnog centra 1999. SUBOTICA, CENTAR SVETI SAVA 2000. Beograd, Galeriia ULUS-a 2000. Novi Sad, Mali likovni salon 2000. Prokuplje, Narodni MUZEJ 2001. Novi Sad, galeriia SPENS 2001. Kopaonik, izlozba crteza 2001. Moskva, Izlozba crteza 2001. PLJEVLJA, galerija Vitomir Srbljanovic 2004. KOLASIN 2004. Beograd, Biblioteka grada 2005. Novi Sad, GALERIJA Podrum 2005. Beograd, galerija Stratezi Art 2006. Beograd, galerija Pero 2011. PODGORICA, GALERIJA MOST 2016. Beograd, Galerija 212 KOLEKTIVNE IZLOŽBE beograd. Izlozba nob New York. Crnogorski slikari, galerija Touplight Ljubljana. Izlozba ULUCG 1963. Beograd. Izlozba trojice. Dom JNA Rijeka. galerija Doma JNA Beograd. II Triienale 1967. Paris. Jesenji Salon 1967. Beograd. III Trijenale Ljubljana. Rijeka. Skoplje. Nis, Zadar. Rim. Bari. Beograd. Izlozba NOB Paris, galeriia mouffe. Namir. Haself. Zagreb Bijaric. galerija Valommbreusez Berlin. Bologna. Rimini, Monte-Carlo Geneve. Tunis, Kairo, alexandria. Nicosie, Ankara, Verona 1977. Zadar. Trijenale PODGORICA. CRNOGORSKI PEJZAZ Gavle, Tuzla. Cetinje. Paris, Lausanne, PODGORICA 1980. Beograd. ULUS. Jesenja izlozba Beograd. ULUS. Prolecna izlozba PODGORICA. PORTRET ZENE Washington, galerija Connecticut Beograd. ULUS, Jesenja izlozba Paris. galeriia Peinture Fraiche CETINJE, JUBILARNA IZLOZBA ULUCG-A Beograd. ULUS. prolecna izlozba Beograd. Oktobarski salon Beograd. ULUS, prolecna izlozba BRESI. AKAM. XIII SALON, PARIS, AKAM. XIV SALON Fankfurt. sajam slika. 1990. BRESI, AKAM. XV SALON Beograd, oktobarski salon. Troyes en Champagne Beograd. Galerija na Andricevom vencu Beograd. Zlatno Pero 1992. BEOGRAD. MUZEJ 25. Maj 1992. Beograd. Poetika linije Beograd. galeriia Plavi jahac Beograd. Zlatno Pero. Paviljon Cvijeta Zuzoric, Galerija Pero. MPC. Kolasin, PODGORICA. MODERNA GALERIJA. BUDVA. LlPOVAC Beograd. oktobarski salon. Santandreja, Herceg Novi, Podgorica. Galeriia most Beograd. Zlatno Pero. Kolasin. Santandreja. Paris Sicevo, Beograd. Becici, Zlatibor. Podgorica Akt. Beograd MPC, galerija Bazalt. galerija Haos Stavros. Novi Sad. galeriia Vojvodianske Banke Kolasin. Narodni MUZEJ Beograd. galerija Progres. Podgorica. Akt Paris, jesenji salon 2002. Beograd. Dom Vojske Jugoslaviie Raska, Kulturni centar Arandjelovac Paris. JESENJI salon KNJIGE BOJE NOCI, NIKSIC, 1987 STVARI, HERCEG NOVI, 1991 BOJA DUSE, VALJEVO, 1993 MOJE PROMASENO LUDILO, BEOGRAD, 1994 OSTATAK MISLI, BEOGRAD, 1995 MISAO I SLIKE, BEOGRAD, 1996 SVIJETLE SJENKE, BEOGRAD, 1999 PRIJE MOLITVE, KOB, VRSAC, 1999 STID OD RIJECI, RASKA, 2000 HONTE DES MOTS, L ‘ AGE D ‘ HOMME, PARIS, 2000 BIJELO NEBO, BEOGRAD, 2001 NAGRADE NAGRADA ALU, ZAGREB, 1954 NAGRADA, oslobadjanje Cetinja, 1965 NAGRADA, OSLOBODJENJE PODGORICE, 1969 NAGRADA 13 JUL, PODGORICA, 1977 NAGRADA Crne GORE ZA SLIKARSTVO 1977 JUGOSLOVENSKA NAGRADA “BOZIDAR ILIC”, 2000 PRVA nagrada na izlozbi AKTA, PETROVAC, 2004

Зенитизам / Љубомир Мицић Ниш : Дом, 1991 (Ниш : Сириус) 163 стр. : илустр. ; 26 цм priredile: Vida Golubović, Irina Subotić veoma dobro stanje, unutra potpuno čisto Ljubomir Micić: Ti moraš biti zenitista Dom, Beograd 1991. Pogovor Vida Golubović i Irina Subotić Korice Rajko Dragičević deo stranica je u bojama, Micićeve beleške na tekstu su reprodukovane sa originala RETKO U PONUDI Ljubomir Micić (Sošice kod Jastrebarskog , Austro-Ugarska, 16. novembar 1895 - Kačarevo kod Pančeva, 14. jun 1971.), bio je pjesnik, literat, književni kritičar, glumac i jedan od osnivača avangardnog pokreta zenitizam i pokretač časopisa Zenit. Ono po čemu je Ljubomir Micić, ostao trajno upamćen vezano je za pokretanje i uređivanje časopisa Zenit, internacionalne revije za umjetnost i kulturu, koja je izlazila od februara 1921. do aprila 1924. u Zagrebu, potom od 1924. do decembra 1926. u Beogradu. Pored časopisa Micić je pokrenuo i Biblioteku Zenit (1921.), osnovao je Galeriju djela domaćih i inozemnih modernih i avangardnih umjetnika (1922.), priredio je Međunarodnu izložbu nove umjetnosti (1924.), sudjelovao u ogranku jugoslavenskog zenitizma na izložbi Revolucionarne umjetnosti Zapada u Moskvi (1926.)[1] Micić se toliko zanio svojim Zenitizmom, za koji je organizirao predavanja, demonstracije, da ga je to koštalo otpuštanja iz državne službe. Kad je zatražio u Zagrebu da mu se odobri studijski boravak u inozemstvu, dobio je umjesto toga premještaj u Mitrovicu, a kad je to odbio, otpušten je iz Kraljevske Muške učiteljske škole u Zagrebu 25. juna 1922.[1] Zenit je bio internacionalni umjetnički časopis, sa brojnim suradnicima iz inozemstva, posebno dobre odnose je imao sa talijanskim futuristima, prije svega sa njihovim osnivačem Filippom Tommasom Marinettiem, poput futurista i Micić je bio oduševljeni pristalica tehničkih i tehnoloških novina. Zenit je bio blizak i sa ruskim konstruktivistima, Micićev je objavio 1923 monografiju o kiparu Aleksandru Arhipenku: Arhipenko – Nova plastika. Nakon raskida sa ekspresionistima, Micić po ugledu na |dadaiste gradi svoju novu poetiku koju osmišljava kao novi umjetnički pravac - zenitizam. Centralna misao vodilja zenitizma bila je da umjesto dekadentnog zapada i njegovih umornih intelektualaca, - dolazi vrijeme Barbarogenija sa Balkana, koji će iako neuki i sirovi, svojom svježinom i neiskvarenim duhom udahnuti novi polet Еvropi. Okretanje podsvjesnom, spontanom i veliko oduševljenje primitivnim kulturama - bilo je jako en vogue po cijeloj Evropi nakon Prvog svjetskog rata, koje je nastalo kao posljedica više faktora; tad su te kulture prvi put izložene evropskoj javnosti, a postojalo je jedno opće razočaranje u postulate dotadašnje kulture. Nakon trajne zabrane časopisa Zenit 1926, zbog propagiranja komunističkih ideja (tekst dr. M. Rasinova: „Zenitizam kroz prizmu marksizma“[1])Micić preko Sušaka i Rijeke bježi sa ženom Anuškom u Pariz. U Parizu se zajedno s bratom i bliskim suradnikom Brankom Poljanskim okreće likovnoj umjetnosti (želio je otvoriti galeriju), bio je urednik i zastupnik Tank, revue internationale active (1927. - 1928.). internacionalnog izdanja slovenskog avangardnog časopisa Tank (Avgust Černigoj, Srečko Kosovel). No Micić je i u Parizu pisao i to na francuskom jeziku; autobiografske romane s filozofskim i historijskim refleksijama i djela u kojima u romanesknom obliku i nadalje razvijao svoje zenitističke ideje i lik Barbarogenija, glavnog nositelja tih ideja: Hardi! A la Barbarie. Paroles zénitistes d’un barbare européen (1928.); roman je ilustrirao njegov brat B. Ve Poljanski, zatim Zéniton, L’Amant de Fata Morgana (1930.), Les Chevaliers de Montparnasse (1932.), Etre ou ne pas être i Après Saraïevo – Expédition punitive (1933.), Rien sans Amour (1935.) i Barbarogénie le Décivilisateur (1938.).[1] Nakon desetak godina provedenih u Parizu u kojem mu je umro brat, Micić se vratio u Jugoslaviju 1936. u Beograd. Radio je u književno-političkom časopisu „Srbijanstvo” u kojem je bio urednik i direktor. [1] U tom časopisu je 25. maja 1940. - objavio Manifest srbijanstva, u toj fazi Micić je svog Barbarogenija približio Srbiji i ćirilici - za koju se opsesivno vezao. Za vrijeme Drugog svjetskog rata, a i nakon rata nije sudjelovao u književnom i umjetničkom životu, tako da je potpuno zaboravljen. Nakon rata živio je skromno i povučeno i kontaktirao s vrlo uskim krugom ljudi u zemlji, ali je zato vodio živu korespondenciju s inozemstvom. 1962. objavljena mu je pjesma Requiem pour Anouchka - Gloire à Paris, u antologiji Odes à Paris (éd. de la Revue moderne, Pariz, str. 146-147).[1] Umro je u staračkom domu u Kačarevu pored Pančeva 14. juna 1971. od upale pluća. [1] Interes za Micića i njegov časopis Zenit obnovljen je 1960-ih i kretao se uzlaznom linijom, kako je rastao interes za evropsku avangardu dvadesetih godina. Micićev literarni rad na sadržajnoj razini nije donio neke velike pomake, ali je kao forma doista bio avangardan, -on je pjesništvo približio likovnoj umjetnosti, plakatu i dizajnu. ZENITIZAM - Ljubomir Micic Izdavac - Dom , 1991. Mek povez , format 25x19 , 163 strane avangarda, časopis zenit, branko ve poljanski, vizuelna poezija, dadaizam...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12 Gotika Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Biografija Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783, radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3] Književni značaj Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Poezija Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

Grafička oprema Pavle Bihaly. Zaštitni omot sa manjim zacepljenima na ivicama, reparirano (v. sliku). Na nekoliko mesta u knjzi ex libris bivšeg vlasnika. Sa dvanaest originalnih crteža od M. Tartaglie. Knjiga je u tvrdom povezu, izuzetno dobro očuvano, bez pisanja i podvlačenja. Autor - osoba БабелЬ, Исаак Эммануилович Naslov Odesa : šest priča / I. Babelj ; [preveo s ruskog Gustav Krklec ; s dvanaest originalnih crteža od M. Tartaglie] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1930 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1930 (Beograd : Vreme) Fizički opis 129 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Tartaglia, Marino Krklec, Gustav (Karton) Isak Emanuilovič Babelj (rus. Isaak Эmmanuilovič Babelь, Odesa, 1. srpnja 1894. – Moskva, 27. siječnja 1940) je bio ukrajinski i ruski sovjetski pisac, židovskog podrijetla. U svojim kreativnim književnim djelima vrlo često je znao slikovito opisati svoj rodni grad Odesu. Zbog rigorozne represije Staljinova režima, Babelj je strijeljan te je tako zapamćen kao jedna od najpoznatijih žrtava nemilosrdnog Staljinovog režima. Životopis i djela Rođen je 1894. godine u Odesi. Upamtio je nasilje u svom rodnom gradu za vrijeme masovnog egzodusa Židova iz carske Rusije 1905. godine. Surađivao je s boljševicima za vrijeme Ruske revolucije 1917. u Petrogradu. Kao pripadnik Crvene konjice maršala Budjonoga sudjelovao je u njezinu pohodu na Poljsku 1920. godine. Tridesetih godina, u klimi staljinizma, Babelj je zašutio, a svoju šutnju obrazlagao je na Kongresu sovjetskih književnika 1934. maksimom Banalna riječ je kontrarevolucionarna. Bio je zastupnik na Kongresu za obranu kulture u Parizu 1936. godine. Uhićen je 1939. i optužen za špijunažu. Po Staljinovoj naredbi strijeljan je u moskovskom zatvoru Butirka, 27. siječnja 1940. godine. Vlasti su Babeljovoj udovici priopćili da je umro u nekom sibirskom logoru 1941. godine. Priče Isaka Babelja opisuju surovu, golu realnost rata, stvarajući tako slike nezamislive svim onima koji nisu proživjeli rat. Poznatije njegovo djelo jest „Crvena konjica“. Iako naišlo na otpore režimske kritike zbog desakralizacije rata i deheroizacije vojnika, to je djelo koje se može svrstati u ratnu književnost, ali nikako uporediti s ostalim djelima te vrste književnosti. I sam Šklovski za Babelja kaže da „jednakom snagom piše o triperima i zvijezdama“ baš zbog načina na koji nam Babelj predstavlja Oktobar. „Crvena konjica“ ne veliča rat niti ratne heroje, niti te heroje pokušava naći, ona prikazuje surov život (životarenje) običnog čovjeka, pa bilo da je on vojnik ili građanin, seljak. Ono što još treba istaknuti jest način na koji to sam Babelj opisuje. Njegove rijeći kao da su prožete hladnoćom dok opisuje uriniranje po nekom lešu, ubijanje (klanje), silovanje. Kad na jednom djelu knjige kaže da su silovali neku ženu i on ju promatra jer još nikada u životu nije vidio kako izgleda silovana žena, čitatelj može steći dojam kao da se radi o bezosjećajnom „putopiscu“ koji je, eto tako, uz put vidio neko silovanje, pa čisto iz radoznalosti promatra kako ono izgleda. Bibliografija Zalazak sunca (1928) Marija (1935) Odeske priče (1928) Crvena konjica (1926) Šest priča: Kako se to radilo u Odesi Kralj Otac Ljubka Kozak Istorija mog golubinjaka Moja prva ljubav Pavle Bihali, Bihali Pál Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Ex Yugoslavia (1910-1945) avant – garde . Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 – 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: Džek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. – Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči video rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska – Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. Marino Tartaglia (Zagreb, 3. kolovoza 1894. – Zagreb, 21. travnja 1984) bio je hrvatski slikar i likovni pedagog, dugogodišnji profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Iako je rođen u Zagrebu, osnovnu školu i realku završio je u Splitu. Nakon toga školuje se u Zagrebu na Graditeljskoj stručnoj školi (1908– 1912) među njegovim učiteljima bili su poznati slikari; Oton Iveković, Ivan Tišov, Robert Frangeš Mihanović i Bela Čikoš Sesija. U ta turbulentna politička vremena pred Prvi svjetski rat, bojeći se političkog progona, odlazi u Italiju u Firenzu, potom u Rim, gdje se 1913. godine upisuje na Instituto Superiore di Belle Arti. Zatim se javlja kao dobrovoljac u Srpsku vojsku na Solunski front, ali se vrlo brzo vraća u Rim gdje radi kao asistent Ivana Meštrovića, zatim je ponovno u Firenzi gdje se druži i izlaže s futuristima; Carlom Carràom, Giorgiom de Chiricom i drugima. Po svršetku rata kraće vrijeme boravi u Splitu 1918–1921, potom luta svijetom na relaciji Beč, Beograd, Pariz. U Beču se oženio 1922. Oliverom-Verom (rođenom Stanković), (1899–1973), Beograđankom, unukom Krste Tomanovića, veletrgovca željezom i vlasnikom najskupljeg prodatog poslovnog prostora u novijoj povijesti Beograda (na mjestu legendarne Kavane „Albania“ a današnje istoimene Palače „Albanija”). U razdoblju od 1924. do 1930. Tartaglia trajnije boravi sa suprugom i sinom Olivierom Tartaglia (1923–2003) u Beogradu, i to na Obilićevom vencu kod ženine obitelji Simić-Bobovac i Stanković. Na poziv Vladimira Becića, Tartaglia 1931. godine dolazi u Zagreb i postaje učitelj pripravnik na Akademiji likovnih umjetnosti, ubrzo je docent (1940), izvanredni profesor postaje 1944, a redovni profesor 1947. godine. Odgojio je brojne generacije hrvatskih slikara. Od 1948. član je Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Tartaglia je tijekom svoje šezdesetogodišne umjetničke karijere imao 30 samostalnih i oko 270 skupnih izložaba u Hrvatskoj i inozemstvu. Izlagao je i na Venecijanskom bijenalu 1940. s tadašnjim izborom jugoslavenskih umjetnika; slikarem Milivojem Uzelecem, i kiparom Franom Kršinićem. U svojim ranim djelima Tartaglia, slika pod snažnim utjecajem postsezanističkog slikarstva, što je uostalom i bila moda tog vremena, pred kraj je plošnim rasporedom kromatskih masa došao gotovo do potpune apstrakcije - do samog ruba figurativnog slikarstva. U postimpresionističkom duhu naslikao je; Marjan kroz masline (1920), u istom duhu su nastale i slike iz bečkog perioda, brojne mrtve prirode, Češljanje (1924), a takve su i one iz života u Parizu; Mali lukobran (1927), Pejsaž (1928). Tartaglia je osobito impesivno slikao sam sebe, pa su autoportreti postali njegov zaštitni znak, od onog ekspresionističkog iz 1917. godine (vidi Autoportret) do onih iz gotovo apstraktnih iz 1960-ih. Nagrade Životna nagrada Vladimir Nazor (1964) Posljednje izložbe 1975/6. Retrospektivna izložba u Umjetničkom paviljonu u Zagrebu. 2003. Galerija Klovićevi dvori, Zagreb Bibliografija Tonko Maroević: Monografija, Galerija Klovićevi dvori, Zagreb 2003, ISBN 953-6776-61-8 Igor Zidić: Marino Tartaglia (1894–1984), Moderna galerija, 2009, ISBN 978-953-55948-3-3 Božo Bek, Mića Bašićević: Marino Tartaglia (katolog izložbe), Galerija suvremene umjetnosti Zagreb, 1967. Željka Čorak, Tonko Maroević: Marino Tartaglia (katolog izložbe), Umjetnički paviljon, Zagreb, 1975. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit časopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda... KC (L)

BOKA KOTORSKA - Miloš Crnjanski - 1. izdanje 1928 godina -UNUTRASNJOST dobro očuvana ,IMA SAMO potpis sa datumom na najavnoj stranici , a korice su malo izlizane na rubovima ,fali donji ćošak hrbata ,oko pola cm - retko u ponudi , prvo izdanje putopisa Miloša Crnjanskog `Boka Kotorska. Autor - osoba Crnjanski, Miloš Naslov Boka Kotorska = Boka Kotorská / Miloš Crnjanski Jezik srpski, nemački Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jadranska straža, 1928 (U Ljubljani : Jugoslovenska tiskarna) Fizički opis 52, 64 str. + 2 karte : ilustr. ; 16 cm Zbirka Jadranska biblioteka ; 4 Napomene Tekst uporedo na srp. i nem. jeziku. Predmetne odrednice Boka Kotorska – Putopisi Bedeker s potpisom velikog srpskog pisca „Boka Kotorska“ Miloša Crnjanskog žanrom je bedeker – priručna knjiga za turiste, nastala po porudžbini, u vremenima kada je turizam na našim prostorima još uvijek bio u povoju. Ali se radi i o tekstu u kome se vidi putopisna ruka majstora. Kritika je opazila da je u ovom djelu Crnjanski obogatio srpsku književnost mediteranskim bojama i neobičnim verbalnim slikama:. „Unutrašnjost hrama je rumeno polumračna“, „Mesec izlazi kao bela koza na vrh stene“. Izdanje donosi iste 64 fotografije, do kojih je izdavač došao zahvaljujući najpoznatijem hercegnovskom gradonačelniku, poslaniku u Skupštini Kraljevine Jugoslavije, potom ministru, Mirku Komnenoviću. Riječ je o fotografijama čuvenog kotorskog Laforesta. Na njima se vidi cijela Boka, od austrougarske tvrđave na rtu Oštro, preko hercegnovskih panorama, vrtova i hotela, gradske luke i manastira Savina, onda Zelenike, Baošića, Bijele, Tivatskog zaliva, tjesnaca Verige, Risanskog zaliva, Perasta sa otocima, Stoliva, Prčanja, Dobrote, te dobro foto-dokumentovanog Kotora. Laforest je izdavaču ustupio i fotografije fjorda s lovćenskih visina, te svjetlopise Budve i Svetog Stefana. Ljiljana Đurđić ističe da je Miloš Crnjanski obišao Boku, ali kada – teško je sasvim utvrditi. „Zna se da je 1923. godine, po nalogu Politike, proputovao Dalmaciju i u istom listu objavio niz putopisnih reportaža. Da li je tada posetio i Boku? Sigurnija je pretpostavka da je tek 1925. na putu za Krf , obišao i Boku Kotorsku. No, ono što je sasvim izvesno je da se prvi susret Miloša Crnjanskog sa morem zbio u Rijeci na severnom Jadranu, gde je 1912. upisao Eksportnu akademiju. On, tipični kontinentalac, odmah je podlegao čarima ogromne zemaljske vode. „Opčinjenost Crnjanskog morem može se pratiti i kroz njegovu biografiju i kroz njegovo delo. Pasionirani putnik, on će prokrstariti mora od Krfa do Špicbergena i od Mediterana do Severnog ledenog okeana. Sticajem okolnosti, trećinu života će provesti na ostrvu u Engleskoj, prskan dosadnim severno atlantskim kišama.“ Gde ima mora ima i Boga, kaže veliki srpski pisac. „Narodi koji ne znađahu za more, nit su plovili njim, izgledaju često kao stoka grdna, a narodi koji su imali mora i krstarili njime, često se čine kao skup divova“ – piše u „Našim plažama na Jadranu“, prvom od svoja dva jadranska bedekera. Jedna od namjera slavnog pisca bila je da publika nakon čitanja „Boke Kotorske“ obiđe potaknuta, vanredno lijep, čudesan i slavan Zaliv. I da ne prestane da mu dolazi na geografsko i kulturno poklonjenje. Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku. (u sobi bela ,donja mala ladnica)

MISLI O AVTONOMIJI Kao na slikama Fali prednja korica i naslovna je isečena kao što je prikazano Retko!!! Мисли о автономији Игњатовић, Јаков, 1822-1889 = Ignjatović, Jakov, 1822-1889 Издавање и производња - Нови Сад : Парна штампарија М. Димитријевића, 1886 Jakov Ignjatović (Sentandreja, 26. novembar(jk))/8. decembar(gk) 1822 — Novi Sad, 23. jun(jk))/5. jul(gk) 1889) bio je poznati srpski romanopisac i prozni pisac iz 19. veka.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Jaša Ignjatović[2] se rodio u Sentandreji na crkveni praznik `Prvozvani Andreja` 1822. godine (a ne 1824. kako je zapisano na njegovom portretu, rad Novaka Radonića).[3] Otac imenjak Jakov, ugledni građanin, varoški tutor koji je sina dobio pod stare dane, umro je šest godina kasnije.[4] Majka Ličanka, Kata od roda Barjaktarevića[5] (koji su promenili prezime u Jakovljević) umrla kada je Jaši bila nepuna godina. Tako je Jaša ostalo rano siroče, a po majčinom porodičnom nadimku, njega i brata su zvali `braća Tabordžije`. O njemu je vodio brigu ujak Đorđe Jakovljević, kod kojeg je prešao da živi. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, a gimnaziju (`latinsku školu`) u Sentandreji, Vacu, Ostrogonu i Pešti. Prava je slušao u Pešti, ali je zbog sukoba sa profesorima napustio univerzitet i dobrovoljno otišao u husare. Kasnije je završio prava u Kečkemetu, kao husar. Kratko vreme je bio advokat, i čim je izbila Mađarska revolucija (1848), uzeo je učešće na strani Mađara protiv Beča, zbog čega je, posle mađarske kapitulacije, morao prebeći u Beograd. Jakov Ignjatović U Beogradu je živeo kao novinar do 1850, a zatim je putovao po svetu. Bio je navodno oficir legionar u francuskoj kolonijalnoj vojsci u Alžiru.[6] Više puta se bavio u Carigradu, među Turcima. Pojavljuje se posle tri godine i otada vidno učestvuje u javnom životu vojvođanskih Srba. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu 1854—1856, zatim „narodni sekretar“ u Karlovcima. Kada je 1861. godine gradonačelnik postao Svetozar Miletić, sledili su za njim: Jaša kao veliki beležnik[7] i Zmaj kao podbeležniku varoški u Novom Sadu. Sa Đorđem Rajkovićem uređivao je 1862-63. Putnik: list za umnu i duševnu zabavu.[8] U periodu od 1863. do 1879. godine živeo je u Dalju, gde je radio kao advokat i službenik patrijaršijskog imanja mitropolije Gornjokarlovačke. Svoju privatnu biblioteku zaveštao je Srpskoj čitaonici u Dalju. Nakon izvesnog vremena koje je proveo u Temišvaru gde je uređivao `Temišvarski Glasnik`, skrasio se sasvim u Novom Sadu. Godine 1880. on je sa Đorđem Rajkovićem, urednik `Nedeljnog lista` u Novom Sadu. Kad je narodna stranka Svetozara Miletića povela zajedničku političku borbu sa Mađarima protiv Beča, Ignjatović je aktivno učestvovao u toj borbi i dva puta je biran za poslanika. Kad je narodna stranka napustila Mađare, Ignjatović, suprotno ogromnoj većini Srba u Vojvodini, ostaje dosledan prijatelj Mađara i pobornik srpsko-mađarskog sporazuma. Zbog toga je napadan kao mađaron i bio prinuđen da živi odvojeno od srpskog društva, sve do smrti. To je rđavo uticalo na njegov glas kao književnika. Podsmevao mu se u javnosti naročito Jovan Jovanović Zmaj u svom humorističkom listu Starmali 1879-1881. godine[9] Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888. godine. Bio je takođe član Matice srpske u Novom Sadu i nosilac srpskog ordena Sv. Save.[10] Umro je u Novom Sadu juna 1889. godine `uoči Ivandana`, gde je i sahranjen na Uspenskom groblju. Njegovi potomci danas žive i rade u Pirotu. Grob Jakova Ignjatovića na Uspenskom groblju u Novom Sadu Književni radovi[uredi | uredi izvor] Na književni rad Jašin mnogo je uticao pisac Sima Milutinović `Sarajlija`. Svom uzoru je sročio pesmu 1838. godine Pesma Milutinoviću. Ignjatović je svoju književnu delatnost naročito razvio kad je došao za urednika „Letopisa“. Zajedno sa Đurom Jakšićem spada u red najistaknutijih romantičara u srpskoj književnosti.[11] Kao pisac Ignjatović je prolazio izvesne mene, tragajući za svojim idealom. Počeo je sa romantizmom, da bi završio kao realista.[12] On je tako napisao više patriotsko-istorijskih romana i pripovedaka, koji su se sviđali ondašnjoj srpskoj publici, ali koji prema kritičarima nemaju prave književne vrednosti [13] Takvi su istorijski romani: Đurađ Branković (prvenac, 1855)[14] Kraljevska snaha i nedovršeni Deli - Bakić; pripovetke: „Krv za rod“ i „Manzor i Džemila“. Mnogo je obimniji i znatniji njegov rad na socijalnom romanu. On je tvorac realističkog društvenog romana kod Srba. Najbolji su mu romani: Čudan svet, Vasa Rešpekt, Večiti mladoženja, Stari i novi majstori i poslednji i najobimniji Patnica. I u ostalim svojim romanima i pripovetkama Ignjatović slika savremeni život srpskog društva u Vojvodini, ali u njima, pored realističkog prikazivanja, prevlađuje humoristički i avanturistički elemenat, osobito u romanima „Trideset godina iz života Milana Narandžića“ i Trpen spasen (nedovršen, u „Srbadiji“, a prerađen u dramu „Adam i berberin“). Dela[uredi | uredi izvor] Naslovna strana istorijskog romana Đurađ Branković (1859) Đurađ Branković, Sremski Karlovci 1858; Milan Narandžić, I—II, Novi Sad 1860—63, (II izd. Beograd 1900); Čudan svet, Novi Sad 1869; Dela Jakova Ignjatovića, I, Novi Sad 1874, i II Temišvar 1878; Uveo listak, Novi Sad 1878; Adam i berberin prvi ljudi, Novi Sad 1881; Stari i novi majstori, Novi Sad 1883; Patnica, I—III, Novi Sad 1888, (II izd. Beograd 1936); Večiti mladoženja, Beograd 1910; Vasa Rešpekt, Beograd 1913; Dela, I—II, Beograd 1932—35); Odabrana dela, I—VIII, Novi Sad 1948—53); Odabrana dela, I—II, Novi Sad i Beograd 1959 i 1969; Memoari, Beograd 1966: Odabrana dela, I—XIV, Novi Sad 1985.

U Zagrebu 1913, Izdanje Matice hrvatske... Predgovor J. Pasarić: Bude Budisavljević (XXVI str) - S LIČKE GRUDE Priče(12): Petar Gavran, Na vojsku, Očajnik Milivoj, Zadnji lički harambaša, Na ličkoj stepi... Inicijali i naslov T. Krizmana, Latinica, 169 str, PRVO IZDANJE - IZUZETNO RETKO Lepo očuvano za ovaj tip knjige, kao na slikama Za bibliofile Budislav Bude plemeniti Budisavljević (Bjelopolje kod Korenice, Austrijsko carstvo, 29. jul 1843 — Zagreb, Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, 9. januar 1919) bio je srpski književnik, poslanik i veliki župan iz Hrvatske. Potiče iz ugledne ličke familije Budisavljević. Budislav Bude Budisavljević Budislav Bude Budisavljević Prijedorski photo.jpg Budislav Bude Budisavljević Datum rođenja 29. jul 1843. Mesto rođenja Bjelopolje Austrijsko carstvo Datum smrti 9. januar 1919. (75 god.) Mesto smrti Zagreb Kraljevstvo SHS Potpis Budislav Bude Budisavljević Prijedorski signature.jpg Porijeklo i porodica Uredi Čukundjed mu je bio Marko Budisavljević koji je sa svojom četom ličkih junaka prelazio granicu ka turskoj teritoriji koja se protezala duž Plješevice. Jozef II Habzburški mu je 1787. na svečanosti u Beču dao plemićku titulu, grb i pravo na plemićki pridjevak Prijedorski, na koji su imali pravo i koristili su ga i njegovi potomci. Sin je krajiškog oficira Budeta i Sofije, rođ. Marić. Supruga mu je bila Hermina Albreht. Vjenčao ih je beočinski arhimandrit i njegov prijatelj German Jovanović 1876. godine. Kum na vjenčanju im je bio veliki župan srijemski Julije Bubanović. Braća su mu bili: Jovo, Stanislav i Manojlo Budisavljević, a sinovi Mane, Veljko, Srđan i Julije Budisavljević. Ćerke su mu bile Minka, Olgica i Mira. Biografija Uredi Osnovnu školu i sedam razreda gimnazije završio je u Senju a osmi razred i maturu - ispit zrelosti položio je u Kraljevskoj višoj gimnaziji u Rijeci (1861). Potom je u Beču pohađao krajiški upravni tečaj (Grenzverwaltungskurs) (1861—1863) i imenovan 1863. za poručnika 3. graničarske pukovnije u Ogulinu. Premješten je u Oštarije, Primišlje i Berek, a 1870. u Zagreb u upravno odjeljenje generalkomande. Privremeni veliki bilježnik u Bjelovarskoj županiji postao je 1871. a potom je istu dužnost obavljao u Vinkovcima (1872) i Ogulinu (1873). Za podžupana u Rumi imenovan je 1875, za velikog župana u Požegi 1881., u Bjelovarsko-križevačkoj županiji 1884, u Ličko-krbavskoj županiji u Gospiću 1889, a za velikog župana u Zagrebu 1901. Kao veliki župan ličko-krbavski uradio je sve da poboljša tešku situaciju u svom kraju te je radio na regulaciji vodotokova, izradi kanala, puteva i vodovoda. Sprovodio je prosvjetne akcije i izgradnju škola na području svoje županije. Narod ga je zvao slatki Bude zbog njegove humanosti i umjeća ophođenja s ljudima. Uspješno se borio protiv pravaške srbomržnje, a ni srpski nacionalisti ga nisu voljeli. Tokom službe u Rumi povremeno je posjećivao fruškogorske manastire, Beograd (Košutnjak) i Novi Sad gdje posjećuje Zmaja, Svetozara Miletića, Mariju Trandafil... Biran je više puta za poslanika na narodno-crkvenom saboru u Srijemskim Karlovcima (1890, 1902, 1906). Sa Đurom Pilarom osnovao je 1874. godine Planinarsko društvo. Austrijski car Franjo II ga je odlikovao Viteškim krstom Leopoldovog reda. Penzionisan je 1905. Umro je na dan svoje krsne slave, Svetog Stefana, 9. januara 1919. i sahranjen je u porodičnoj grobnici na Mirogoju u Zagrebu. Tu je sahranjena i većina članova njegove familije. Svi natpisi su pisani ćirilicom, sem za Veru Kušević (1999). U Gospiću mu je 1968. podignuta spomen ploča. Na ploči je trebalo pisati da je Budisavljević hrvatski književnik, no na sugestiju njegovog sina Julija ostalo je samo književnik. Julije je u svom pismu Derosiju, tadašnjem predsjednik ogranka Matice hrvatske u Gospiću napisao da je njegov otac i hrvatski i srpski književnik. Prijatelji su mu bili: Jovan Jovanović Zmaj, Ivan Mažuranić, Fran Kurelac, Lavoslav Vukelić, August Šenoa, Franjo Rački, Ivan Trnski, Ivan Perkovac, Isidor Kršnjavi, Karol Kuen-Hedervari, Vladimir Mažuranić (sin bana Ivana M., koji je bio vjenčani kum njegovoj ćerki Mini). [1] [2] Književni rad Uredi Naslovna strana knjige Književno cvieće Lavoslava Vukelića (1882) Književnošću je počeo da se bavi pod uticajem svoga profesora Frana Kurelca još kao gimnazijalac u Rijeci. Prvi štampani rad, dopis o Vojnoj krajini, izišao mu je u Pozoru (1863) a prva pripovijetka u Viencu (1869). Do kraja života objavljivao je u periodici pripovijetke, zapise o savremenicima, članke iz planinarstva i medicine: Vienac 1869, 1871, 1873, 1875, 1880, 1882 - 1883, 1887, 1889, 1891, 1893, 1899 - 1890, 1912, Obzor 1872, 1912, 1916, Narodne novine 1886 - 1887, 1891, 1893, 1899 - 1900, 1902, 1906 - 1907, Dom i svijet 1890, Javor 1890, Liječnički vijesnik 1891 - 1892, 1906, Pobratim 1891, 1893, Nada 1895, 1899 - 1900, Letopis Matice srpske 1895, 1901, 1906, 1910, Brankovo kolo 1895 - 1896, 1899, 1902, 1906 - 1907, 1909, Hrvatski planinar 1898, Domaće ognjište 1904, Srbobran 1907 - 1908, Savremenik 1907 - 1909, Građa JAZU 1905, Bogoslovski vijesnik 1907, Kolo Matice hrvatske 1908, Ilustrovani obzor 1909, Savremenik 1911, Nastavni vjesnik 1913 - 1914, Jugoslovenska žena 1918. U pripovijetkama i crticama iz narodnog života osjeća se uticaj narodnog pripovjedača, one imaju elemente humora, folklora i narodnog praznovjerja. Napisao je oveću studiju i priredio za štampu Književno cvieće Lavoslava Vukelića (Zagreb, 1882), čiji je prijatelj bio. Prevodio je sa ruskog, a neke njegove pripovijetke prevedene su na njemački. Bio je urednik lista Srpsko kolo (1903). U rukopisu je ostavio memoare Pomenci iz moga života koji je obradio i objavio istoričar dr Željko Karaula. To djelo je Bude pisao ručno, dijelom ćirilicom, a dijelom latinicom. Zvršne dijelove pisao je u Zagrebu tokom Prvog svjetskog rata. Za člana Književnog odjeljenja Matice srpske izabran je 1894. Darovao je knjige Narodnoj biblioteci u Beogradu. Objavljivao je djela i pod imenom Milutinov. Napisao je prvi životopis Nikole Tesle. Nakon smrti sinovi su njegovu rukopisnu zaostavštinu predali Jugoslovenskoj akademiji znanosti i umjetnosti (JAZU) početkom 1960. [3] Djela S ličke grude (Zagreb, 1913) Iz mojih uspomena (Zagreb, 1918) Pomenci iz moga života Antikvarne knjige Lika Lička gruda Pripovetke

KALDERON - PLAC PEASUME knjiga u DOBROM stanju, omot u LOSEM fotomontaza OTO BIHALJI MERIN izdanje NOLIT, 1932 dim. 19 x 15 cm, str. 191 Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. — Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska - Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje nemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine, - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. -------------------------------------------------- Ventura García Calderón Rey (París, 23 de febrero de 1886 - París, 27 de octubre de 1959) fue un escritor, diplomático y crítico peruano. Residió la mayor parte de su vida en París y buena parte de su obra está escrita en francés. Fue, por tanto, un escritor bilingüe. Como tal se desenvolvió bajo el influjo modernista y perteneció a la Generación del 900 o arielista, de la que también formaban parte su hermano Francisco García Calderón Rey, José de la Riva Agüero y Osma, José Gálvez Barrenechea, Víctor Andrés Belaunde, Fernando Tola, entre otros. Destacó en variados géneros literarios, pero muy especialmente en el cuento, siendo su obra más representativa su colección titulada La venganza del cóndor. Son notables también sus crónicas. Pero más amplia y fructífera fue su labor como crítico y antologista de la literatura de su país y de América Latina. Fue hijo de Francisco García Calderón, presidente provisional del Perú durante la guerra del Pacífico, y de Carmen Rey Basadre. Su padre había sido apresado por las autoridades chilenas de ocupación y desterrado a Chile en 1881 por negarse a realizar la paz con cesión territorial; tras la firma del Tratado de Ancón en 1884 fue liberado con la condición de no volver al Perú inmediatamente, por lo que se trasladó a Europa junto con su familia. Fue por esas circunstancias que Ventura nació en París. En julio de 1886 la familia retornó al Perú; Ventura tenía apenas seis meses de nacido. Inició sus estudios escolares en el Colegio de los Sagrados Corazones de Lima, La Recoleta (1891-1901), donde tuvo por compañeros a su hermano Francisco y a José de la Riva Agüero y Osma. En 1903 ingresó a la Universidad Nacional Mayor de San Marcos, donde siguió las carreras de Letras, Ciencias Políticas y Administrativas, y Derecho, pero no llegó a culminar los ciclos respectivos porque a la muerte de su padre en 1905 la familia decidió establecerse en Francia. Se desempeñó como canciller del consulado peruano en París (1906-1910) y luego en Londres (1911), pero luego de regresar a Lima renunció como acto de protesta por la prisión de Riva Agüero, encabezando las manifestaciones estudiantiles en contra del primer gobierno de Augusto B. Leguía. Aprovechó su corta estancia en su patria para viajar a la sierra, en busca de minas de plata, experiencia rica en episodios que tiempo después le sirvió para forjar sus cuentos peruanos. En 1912 regresó a Europa, retomando su carrera diplomática como segundo secretario de la Legación del Perú en Madrid (1914-1916), y posteriormente secretario y luego encargado de negocios en Bélgica (1916-1921), y como tal, cónsul peruano en El Havre. En 1921, al poco tiempo de ser nombrado Jefe de la Oficina de Propaganda del Perú en París, renunció a su cargo por divergencias con el gobierno peruano, que nuevamente estaba presidido por Leguía. En París se dedicó a las tareas literarias como redactor de la página extranjera del diario Comoedia, director de la editorial Excelsior, y colaborador de numerosas publicaciones de Argentina, Venezuela, México y Cuba. Tras el derrocamiento de Leguía en 1930 fue designado delegado del Perú ante la Sociedad de Naciones, cargo que desempeñó hasta 1938 con algunas interrupciones. Ocupó también las funciones de ministro plenipotenciario del Perú en Brasil (1932-1933), Polonia (1935), Bélgica (1935-1939), Francia (1940), Portugal (1941) y Suiza (1941-1945). En febrero de 1949 regresó al Perú por última vez, pero en diciembre del mismo año retornó a París, al haber sido nombrado delegado permanente del Perú en la Unesco, ejerciendo esta misión hasta su muerte ocurrida luego de haber sufrido un ataque de hemiplejia.

Kao na slikama Retko Beograd 1869. Objavljen je samo prvi deo koji je kompletan i moze se naravno samostalno koristiti Jako retka knjiga Аутор - особа Костомаров, Николај Иванович Наслов Обичаји Велико-Руса : [XVI и XVII века]. Део I / од Н. И. [Николаја Ивановича] Костомарова ; слоб. посрб. М. [Милош] С. М. [Милојевић] Врста грађе књига Језик српски Година 1869 Издавање и производња У Београду : у Државној штампарији, 1869 Физички опис 120 стр. ; 26 cm Ruski narodni običaji Nikolaj Ivanovič Kostomarov - ruski istoričar, etnograf, publicista, književni kritičar, pesnik, dramaturg, javna ličnost, dopisni član Carske Petrogradske akademije nauka, autor višetomne publikacije „Ruska istorija u biografijama njenih ličnosti“ , istraživač društveno-političke i ekonomske istorije Rusije i moderne teritorije Ukrajine, koju Kostomarov naziva „južna Rusija“ ili „južna ivica“. Panslavista. Biografija N.I. Kostomarov Porodica i preci N.I. Kostomarov Kostomarov Nikolaj Ivanovič rođen je 4. (16.) maja 1817. u imanju Jurasovka (Ostrogoški okrug, Voronješka gubernija), umro je 7. (19. aprila) 1885. u Sankt Peterburgu. Porodica Kostomarov je plemićka, velikoruska. Sin bojara Samsona Martinoviča Kostomarova, koji je služio u opričnini Jovana IV, pobegao je u Volin, gde je dobio imanje, koje je prešlo na njegovog sina, a zatim na njegovog unuka Petra Kostomarova. U drugoj polovini 17. stoljeća Petar je učestvovao u kozačkim ustancima, pobjegao u Moskovsku državu i nastanio se u takozvanoj Ostrogožčini. Jedan od potomaka ovog Kostomarova u 18. veku se oženio kćerkom činovnika Jurija Bluma i dobio u miraz predgrađe Jurasovku (Ostrogoški okrug Voronješke gubernije), koje je nasledio otac istoričara, Ivan Petrovič Kostomarov. , bogati zemljoposednik. Ivan Kostomarov je rođen 1769. godine, služio je vojni rok, a nakon penzionisanja nastanio se u Jurasovki. Pošto je stekao loše obrazovanje, pokušao je da se razvije čitajući, čitajući „rečnikom“ isključivo francuske knjige osamnaestog veka. Čitao sam do te mjere da sam postao uvjereni `voltairac`, tj. pobornik obrazovanja i socijalne ravnopravnosti. Kasnije je N.I. Kostomarov u svojoj `Autobiografiji` pisao o strastima roditelja: Sve što danas znamo o djetinjstvu, porodici i ranim godinama N.I. Kostomarova, izvučena isključivo iz njegovih `Autobiografija`, koje je istoričar pisao u različitim verzijama već u njegovim godinama na padu. Ova divna, po mnogo čemu umjetnička djela, mjestimično podsjećaju na avanturistički roman 19. stoljeća: vrlo originalni tipovi likova, gotovo detektivski zaplet s ubistvom, naknadno, apsolutno fantastično pokajanje zločinaca, itd. Zbog nedostatka pouzdanih izvora, praktično je nemoguće odvojiti istinu od utisaka iz djetinjstva, kao i od kasnijih autorovih fantazija. Stoga ćemo pratiti ono što je sam N.I. Kostomarov smatrao potrebnim da o sebi obavesti svoje potomke. Prema autobiografskim bilješkama istoričara, njegov otac je bio tvrd, svojeglav čovjek, izuzetno brze naravi. Pod uticajem francuskih knjiga nije ni u šta stavljao plemićko dostojanstvo i, u principu, nije želeo da bude u srodstvu sa plemićkim porodicama. Dakle, već u dubokoj starosti Kostomarov stariji je odlučio da se oženi i odabrao je devojku od svojih kmetova - Tatjanu Petrovnu Mylnikovu (u nekim publikacijama - Melnikovu), koju je poslao da studira u Moskvi, u privatnom internatu. Bilo je to 1812. godine, a Napoleonova invazija spriječila je Tatjanu Petrovnu da se obrazuje. Među jurasovskim seljacima dugo je živela romantična legenda o tome kako je `stari Kostomar` oterao najbolja tri konja, spasavajući svoju bivšu sluškinju Tanjušu iz zapaljene Moskve. Tatjana Petrovna očigledno nije bila ravnodušna prema njemu. Međutim, ubrzo su dvorski ljudi okrenuli Kostomarova protiv njegovog kmeta. Vlasnik zemlje nije žurio da je oženi, a sin Nikolaj, rođen i prije zvaničnog braka njegovih roditelja, automatski je postao očev kmet. Do desete godine dječak je odgajan kod kuće, prema principima koje je Rousseau razvio u svom Emilu, u krilu prirode, a od djetinjstva se zaljubio u prirodu. Njegov otac je želio da ga učini slobodoumnikom, ali ga je majčin utjecaj držao religioznim. Mnogo je čitao i zahvaljujući svojim izuzetnim sposobnostima lako je asimilirao ono što je pročitao, a njegova vatrena fantazija ga je natjerala da doživi ono što je upoznao iz knjiga. Godine 1827. Kostomarov je poslat u Moskvu, u internat gospodina Gea, predavača francuskog jezika na Univerzitetu, ali je ubrzo zbog bolesti odveden kući. U leto 1828. mladi Kostomarov je trebalo da se vrati u internat, ali su mu sluge 14. jula 1828. godine ubile i opljačkale oca. Iz nekog razloga, njegov otac nije imao vremena da usvoji Nikolaja u 11 godina svog života, pa je, rođen van braka, kao kmet njegovog oca, dječaka sada naslijedili njegovi najbliži rođaci - Rovnevi. Kada su Rovnevi ponudili Tatjani Petrovni udovički udeo za 14 hiljada hektara plodne zemlje - 50 hiljada rubalja u novčanicama, kao i slobodu za njenog sina, ona je bez odlaganja pristala. Killers I.P. Kostomarov je ceo slučaj prikazao kao da se dogodila nesreća: konji su odvedeni, vlasnik zemljišta je navodno ispao iz kabine i poginuo. Za gubitak veće količine novca iz njegove kutije saznalo se kasnije, pa nije bilo policijske istrage. Prave okolnosti smrti Kostomarova starijeg otkrivene su tek 1833. godine, kada se jedan od ubica - gospodarev kočijaš - iznenada pokajao i ukazao policiji na svoje saučesnike-lakije. N.I. Kostomarov je u svojoj Autobiografiji napisao da je kočijaš, kada su počinioci saslušavani na sudu, rekao: „Sama gospodar je kriv što nas je iskušao; pocelo je svima govoriti da nema boga, da nece biti nista na onom svijetu, da se samo budale plase zagrobne kazne - uvalili smo sebi u glavu da ako nema nista na onom svijetu onda sve može se uraditi...` Kasnije su dvorišta prepuna `volterskih propovedi` dovela razbojnike do kuće majke N. I. Kostomarova, koja je takođe bila potpuno opljačkana. Ostavši sa malo novca, T. P. Kostomarova poslala je sina u prilično siromašan internat u Voronježu, gde je malo naučio za dve i po godine. Njegova majka je 1831. godine Nikolaja prebacila u Voronješku gimnaziju, ali čak i ovde, prema Kostomarovljevim memoarima, nastavnici su bili loši i beskrupulozni, davali su mu malo znanja. Nakon što je 1833. godine diplomirao na gimnaziji, Kostomarov je prvo upisao Moskovski, a zatim Harkovski univerzitet na Istorijsko-filološkom fakultetu. Profesori u to vreme u Harkovu nisu bili važni. Na primer, Gulak-Artemovski je čitao rusku istoriju, iako je bio poznati autor maloruskih pesama, ali se, prema Kostomarovu, u svojim predavanjima istakao praznom retorikom i bahatošću. Međutim, Kostomarov je vredno radio i sa takvim nastavnicima, ali je, kako to često biva kod mladih, po prirodi podlegao jednom ili drugom hobiju. Dakle, nagodivši se sa profesorom latinskog jezika P.I. Sokalskog, počeo je proučavati klasične jezike, a posebno ga je zanijela Ilijada. Radovi V. Hugoa okrenuli su ga francuskom jeziku; zatim je počeo da uči italijanski, muziku, počeo da piše poeziju i vodio je krajnje haotičan život. Stalno je provodio praznike u svom selu, veoma se zanimajući za jahanje, čamce, lov, iako su prirodna kratkovidnost i saosećanje prema životinjama ometali poslednju lekciju. Godine 1835. u Harkovu su se pojavili mladi i talentovani profesori: u grčkoj književnosti A. O. Valicki i u svetskoj istoriji M. M. Lunjin, koji je držao veoma uzbudljiva predavanja. Pod uticajem Lunjina, Kostomarov je počeo da proučava istoriju, provodio je dane i noći čitajući sve vrste istorijskih knjiga. Nastanio se u Artemovskom-Gulaku i sada je vodio veoma povučen život. Među njegovim malobrojnim prijateljima bio je tada A. L. Mešlinski, poznati sakupljač maloruskih pesama. Početak puta Godine 1836. Kostomarov je diplomirao na univerzitetu kao pravi student, neko vreme živeo sa Artemovskim, predajući istoriju svojoj deci, zatim je položio ispit za kandidata i istovremeno kao pitomac ušao u Kinburnski dragunski puk. Služba u puku Kostomarovu se nije dopala; sa drugovima, zbog drugačijeg načina života, nije se zbližio. Fasciniran analizom poslova bogate arhive koja se nalazila u Ostrogožsku, gde je bio stacioniran puk, Kostomarov je često škrtario na službi i, po savetu komandanta puka, napuštao je. Pošto je radio u arhivu tokom ljeta 1837. godine, sastavio je istorijski opis puka Ostrogoške Slobode, priložio mu mnoge kopije zanimljivih dokumenata i pripremio ga za objavljivanje. Kostomarov se nadao da će na isti način sastaviti istoriju cele Slobode Ukrajine, ali nije imao vremena. Njegovo delo je nestalo prilikom hapšenja Kostomarova i ne zna se gde se nalazi i da li je uopšte preživeo. U jesen iste godine Kostomarov se vratio u Harkov, ponovo počeo da sluša Lunjinova predavanja i proučava istoriju. Već tada je počeo razmišljati o pitanju: zašto se u istoriji tako malo govori o narodnim masama? Želeći da razume narodnu psihologiju, Kostomarov je počeo da proučava spomenike narodne književnosti u publikacijama Maksimoviča i Saharova, a posebno ga je zanela maloruska narodna poezija. Zanimljivo je da Kostomarov do svoje 16. godine nije imao pojma o Ukrajini i, zapravo, o ukrajinskom jeziku. Činjenicu da postoji ukrajinski (maloruski) jezik, naučio je tek na Univerzitetu u Harkovu. Kada su 1820-30-ih godina u Maloj Rusiji počeli da se interesuju za istoriju i život Kozaka, to interesovanje se najjasnije ispoljilo među predstavnicima obrazovanog društva Harkova, a posebno u univerzitetskom okruženju. Ovde je, u isto vreme, uticao i uticaj na mladog Kostomarova iz Artemovskog i Mešlinskog, a delom i Gogoljevih priča na ruskom jeziku, u kojima je s ljubavlju predstavljen ukrajinski kolorit. „Ljubav prema maloruskoj reči sve me je više plenila“, napisao je Kostomarov, „nervirao me je što je tako lep jezik ostao bez ikakve književne obrade i, štaviše, bio podvrgnut potpuno nezasluženom preziru. Važna uloga u „ukrajinizaciji“ Kostomarova pripada I. I. Sreznjevskom, tada mladom nastavniku na Univerzitetu u Harkovu. Sreznjevski, iako rodom iz Rjazanja, takođe je svoju mladost proveo u Harkovu. Bio je poznavalac i zaljubljenik u ukrajinsku istoriju i književnost, posebno nakon što je obilazio mesta nekadašnjeg Zaporožja i slušao o njegovim legendama. To mu je dalo priliku da komponuje `Zaporošku starinu`. Zbližavanje sa Sreznjevskim snažno je uticalo na istoričara početnika Kostomarova, ojačavajući njegovu želju da proučava narode Ukrajine, kako u spomenicima prošlosti tako i u sadašnjem životu. U tu svrhu stalno je vršio etnografske ekskurzije u okolini Harkova, a potom i dalje. Tada je Kostomarov počeo da piše na maloruskom jeziku - prvo ukrajinske balade, zatim dramu `Sava Čali`. Drama je objavljena 1838. godine, a balade godinu dana kasnije (obje pod pseudonimom `Jeremija Galka`). Drama je izazvala laskavu reakciju Belinskog. Godine 1838. Kostomarov je bio u Moskvi i tamo je slušao Ševirjevljeva predavanja, misleći da polaže ispit za majstora ruske književnosti, ali se razbolio i ponovo se vratio u Harkov, uspevši da za to vreme prouči nemački, poljski i češki i štampa svoj Djela na ukrajinskom jeziku. Teza N.I. Kostomarova Godine 1840. N.I. Kostomarov je položio magistarski ispit iz ruske istorije, a sledeće godine izložio je disertaciju „O značaju Unije u istoriji Zapadne Rusije“. U iščekivanju svađe, otišao je na ljeto na Krim, koji je detaljno pregledao. Po povratku u Harkov, Kostomarov se zbližava sa Kvitkom, ali i sa krugom maloruskih pesnika, među kojima je bio i Korsun, koji je objavio zbirku Snin. Kostomarov je u zbirci, pod svojim nekadašnjim pseudonimom, objavio pesme i novu tragediju `Perejaslavska nič`. U međuvremenu, harkovski arhiepiskop Inokentije je skrenuo pažnju viših vlasti na disertaciju koju je Kostomarov već objavio 1842. U ime Ministarstva narodnog obrazovanja, Ustrjalov ga je ocenio i priznao kao nepouzdanu: Kostomarovljevi zaključci o nastanku unije i njenom značaju nisu odgovarali opšteprihvaćenom, koji se smatrao obaveznim za rusku istoriografiju ovog pitanja. Stvar je dobila takav zaokret da je disertacija spaljena i njeni primjerci sada predstavljaju veliku bibliografsku rijetkost. Međutim, u prerađenom obliku, ova disertacija je kasnije dva puta objavljena, ali pod različitim nazivima. Istorija disertacije mogla bi zauvek da okonča Kostomarovljevu karijeru istoričara. Ali generalno je bilo dobrih kritika o Kostomarovu, uključujući i samog arhiepiskopa Inokentija, koji ga je smatrao duboko religioznom osobom i dobrom u duhovnim stvarima. Kostomarovu je dozvoljeno da napiše drugu disertaciju. Istoričar je odabrao temu `O istorijskom značaju ruske narodne poezije` i napisao ovaj esej 1842-1843, kao pomoćnik inspektora studenata na Univerzitetu u Harkovu. Često je posjećivao pozorište, posebno malorusko, smještao je maloruske pjesme i svoje prve članke o istoriji Male Rusije u zbirci „Molodik” Beckog: „Prvi ratovi maloruskih kozaka sa Poljacima” itd. . Napuštajući svoju poziciju na univerzitetu 1843. godine, Kostomarov je postao nastavnik istorije u muškom internatu Zimnitsky. Tada je počeo da se bavi istorijom Bogdana Hmeljnickog. 13. januara 1844. Kostomarov je, ne bez incidenata, odbranio svoju disertaciju na Univerzitetu u Harkovu (takođe je kasnije objavljena u značajno izmenjenom obliku). Postao je magistar ruske istorije i prvo je živeo u Harkovu, radeći na istoriji Hmeljnickog, a zatim je, pošto nije dobio odeljenje ovde, zatražio da služi u Kijevskom obrazovnom okrugu kako bi bio bliže mestu aktivnosti njegov heroj. N.I. Kostomarov kao nastavnik U jesen 1844. Kostomarov je postavljen za nastavnika istorije u gimnaziji u gradu Rovnu, Volinska gubernija. Na putu je posetio Kijev, gde se susreo sa reformatorom ukrajinskog jezika i publicistom P. Kulišem, sa pomoćnim upravnikom prosvetnog okruga M. V. Yuzefovičem i drugim napredno orijentisanim ljudima. U Rovnu je Kostomarov predavao samo do leta 1845. godine, ali je svojom ljudskošću i odličnim izlaganjem predmeta stekao opštu ljubav i učenika i drugova. Kao i uvijek, svako slobodno vrijeme koristio je za izlete po brojnim povijesnim mjestima Volinja, za istorijska i etnografska opažanja i za prikupljanje spomenika narodne umjetnosti; takve su mu donijeli njegovi učenici; svi ti materijali koje je prikupio štampani su mnogo kasnije - 1859. Poznavanje istorijskih oblasti dalo je istoričaru priliku da kasnije živopisno opiše mnoge epizode iz istorije prvog Pretendenta i Bogdana Hmeljnickog. U leto 1845. Kostomarov je posetio Svete planine, u jesen je premešten u Kijev za nastavnika istorije u I gimnaziji, a istovremeno je predavao u raznim internatima, uključujući i ženske internate - de Melyana (Robespjerov brat) i Zalesskaja (udovica slavnog pjesnika), a kasnije u Institutu plemenitih djevojaka. Njegovi učenici i učenici su se s oduševljenjem prisjećali njegovog učenja. Evo šta o njemu kao učitelju kaže poznati slikar Ge: „N. I. Kostomarov je bio svima omiljeni učitelj; nije bilo ni jednog studenta koji nije slušao njegove priče iz ruske istorije; učinio je da se skoro ceo grad zaljubi u rusku istoriju. Kad je utrčao u učionicu, sve se zaledilo, kao u crkvi, a živahan stari Kijevski život, bogat slikama, tekao je, sve se pretvorilo u glasinu; ali - poziv, i svima je bilo žao, i učiteljici i učenicima, što je vrijeme tako brzo prošlo. Najstrastveniji slušalac bio je naš drug Poljak... Nikolaj Ivanovič nikada nije previše pitao, nikada nije poentirao; ponekad nam učiteljica baci papir i brzo kaže: „Evo, treba da stavimo bodove. Dakle, to već radite sami“, kaže on; i šta - nikome nije dato više od 3 boda. Nemoguće, sramota, ali ovdje je bilo i do 60 ljudi. Kostomarovljevi časovi su bili duhovni praznici; svi su čekali njegovu lekciju. Utisak je bio da nastavnik koji je zauzeo njegovo mesto u našem poslednjem času nije čitavu godinu čitao istoriju, već je čitao ruske autore, rekavši da posle Kostomarova neće da čita istoriju nama. Isti utisak ostavio je i u ženskom internatu, a potom i na Univerzitetu. Kostomarova i Ćirilo-metodijevog društva Kostomarov je u Kijevu postao blizak prijatelj sa nekolicinom mladih Malorusa, koji su činili krug panslovenskog, deo nacionalnog trenda. Prožeti idejama panslavizma, koji su tada nastali pod uticajem dela Šafarika i drugih poznatih zapadnih slavista, Kostomarov i njegovi drugovi sanjali su o ujedinjenju svih Slovena u obliku federacije, sa nezavisnom autonomijom slovenskih zemalja. , u koji su trebali biti raspoređeni narodi koji su naseljavali carstvo. Štaviše, u projektovanoj federaciji trebalo je da se uspostavi liberalni državni sistem, kako se shvatalo 1840-ih, uz obavezno ukidanje kmetstva. Vrlo miran krug mislećih intelektualaca, koji su nameravali da deluju samo ispravnim sredstvima, a štaviše, duboko religiozni u ličnosti Kostomarova, imao je odgovarajući naziv - Bratstvo Sv. Ćirila i Metodija. Time je, takoreći, naznačio da se djelovanje svete braće, vjersko i prosvjetno, drago svim slovenskim plemenima, može smatrati jedinim mogućim znamenjem slavenskog ujedinjenja. Samo postojanje takvog kruga u to vrijeme je već bila ilegalna pojava. Osim toga, njegovi članovi, želeći da se „igraju“ bilo zaverenika ili masona, namerno su svojim sastancima i mirnim razgovorima davali karakter tajnog društva sa posebnim atributima: posebnom ikonom i gvozdenim prstenovima sa natpisom: „Ćirilo i Metodije“. Bratstvo je imalo i pečat na kojem je bilo uklesano: „Shvati istinu i istina će te osloboditi“. Af. V. Marković, kasnije poznati južnoruski etnograf, pisac N. I. Gulak, pesnik A. A. Navrocki, učitelji V. M. Belozerski i D. P. Pilčikov, nekoliko učenika, a kasnije - T. G. Ševčenko, čiji se rad toliko odrazio u idejama panslavenskih bratstvo. Sastancima društva su prisustvovala i slučajna „braća“, na primer, veleposednik N. I. Savin, koji je Kostomarovu bio poznat iz Harkova. Za bratstvo je znao i zloglasni publicista P. A. Kuliš. Svojim osobenim humorom potpisivao je neke od svojih poruka članovima bratstva hetmana Panka Kuliša. Kasnije je u III ogranku ovaj vic ocijenjen kao tri godine progonstva, iako ni sam `hetman` Kulish nije bio službeno član bratstva. Samo da ne budem nametljiv... 4. juna 1846. N.I. Kostomarov je izabran za vanrednog profesora ruske istorije na Kijevskom univerzitetu; razrede u gimnaziji i drugim internatima, sada je napustio. S njim se u Kijevu nastanila i njegova majka, prodavši dio Jurasovke koji je naslijedila. Kostomarov je manje od godinu dana bio profesor na Kijevskom univerzitetu, ali su ga studenti, sa kojima je bio jednostavan, veoma voleli i voleli su njegova predavanja. Kostomarov je predavao nekoliko kurseva, među kojima i slovensku mitologiju, koju je štampao crkvenoslovenskim slovima, što je delom i bio razlog za njenu zabranu. Tek 1870-ih njegovi primjerci štampani prije 30 godina pušteni su u prodaju. Kostomarov je takođe radio na Hmelnickom, koristeći materijale dostupne u Kijevu i od poznatog arheologa Gr. Svidzinskog, a izabran je i za člana Kijevske komisije za analizu antičkih akata i pripremio hroniku S. Veličke za objavljivanje. Početkom 1847. Kostomarov se verio za Anu Leontijevnu Kragelsku, svoju učenicu iz pansiona De Melyan. Vjenčanje je zakazano za 30. mart. Kostomarov se aktivno pripremao za porodični život: brinuo se o kući za sebe i mladu na Bolshaya Vladimirskaya, bliže univerzitetu, naručio klavir za Alinu iz samog Beča. Na kraju krajeva, istoričareva nevjesta bila je odlična glumica - sam Franz List divio se njenoj igri. Ali... vjenčanje nije održano. Na prijavu studenta A. Petrova, koji je čuo razgovor Kostomarova sa nekoliko članova Ćirilo-Metodijevskog društva, Kostomarov je uhapšen, saslušan i pod zaštitom žandarma poslat u podoljski deo. Zatim, dva dana kasnije, doveden je na oproštaj u stan svoje majke, gde je mlada Alina Kragelskaja čekala sva u suzama. „Scena je kidala“, napisao je Kostomarov u svojoj Autobiografiji. “Onda su me stavili na prečku i odveli u Sankt Peterburg... Stanje mog duha je bilo toliko smrtonosno da sam tokom putovanja imao ideju da umrem od gladi. Odbio sam svu hranu i piće i imao sam čvrstinu da se vozim na ovaj način 5 dana... Moj tromesečni pratilac je shvatio šta mi je na umu i počeo da me savetuje da napustim nameru. „Ti“, rekao je, „nemoj sebi nanositi smrt, ja ću imati vremena da te odvedem, ali ćeš se povrediti: počeće da te ispituju, a ti ćeš postati delirijum od iscrpljenosti i reći ćeš previše o sebi i drugima.” Kostomarov je poslušao savet. U Sankt Peterburgu su sa uhapšenim razgovarali šef žandarma grof Aleksej Orlov i njegov pomoćnik general-potpukovnik Dubelt. Kada je naučnik zatražio dozvolu da čita knjige i novine, Dubelt je rekao: `Ne možete, moj dobri prijatelju, previše čitate.` Ubrzo su oba generala otkrila da nemaju posla s opasnim zavjerenikom, već s romantičnim sanjarom. Ali istraga se otegla celog proleća, jer su Taras Ševčenko (dobio je najtežu kaznu) i Nikolaj Gulak svojom „neuhvatljivošću“ usporavali slučaj. Nije bilo suda. Kostomarov je od Dubelta saznao odluku cara 30. maja: godinu dana tamnice u tvrđavi i neodređeno progonstvo „u jednu od udaljenih pokrajina“. Kostomarov je proveo godinu dana u 7. ćeliji Aleksejevskog ravelina, gde je njegovo ionako ne baš dobro zdravlje u velikoj meri stradalo. Međutim, majci je dozvoljeno da vidi zatvorenika, dali su im knjige i on je, inače, tamo naučio starogrčki i španski. Vjenčanje istoričara s Alinom Leontjevnom bilo je potpuno uznemireno. Sama mlada, kao romantična priroda, bila je spremna, kao i žene decembrista, da prati Kostomarova bilo gde. Ali brak sa `političkim kriminalcem` njenim roditeljima se činio nezamislivim. Na insistiranje svoje majke, Alina Kragelskaya se udala za starog prijatelja njihove porodice, zemljoposednika M. Kisela. Kostomarov u egzilu „Zbog sastavljanja tajnog društva u kojem se raspravljalo o ujedinjenju Slovena u jednu državu“, Kostomarov je poslan na službu u Saratov, uz zabranu štampanja njegovih djela. Ovdje je bio određen za prevodioca Pokrajinske vlade, ali nije imao šta da prevodi, a gubernator (Koževnikov) mu je povjerio zaduženje, prvo za zločinački, a potom i za tajni stol, gdje su se uglavnom odvijali raskolnički slučajevi. . To je istoričaru dalo priliku da se temeljno upozna sa raskolom i, iako ne bez poteškoća, da se približi njegovim sljedbenicima. Kostomarov je rezultate svojih studija lokalne etnografije objavio u Saratovskom pokrajinskom glasniku, koji je privremeno uređivao. Takođe je studirao fiziku i astronomiju, pokušao je da napravi balon, čak se bavio i spiritualizmom, ali nije prestao da proučava istoriju Bogdana Hmeljnickog, primajući knjige od Gr. Svidzinsky. U egzilu, Kostomarov je počeo da prikuplja materijale za proučavanje unutrašnjeg života prepetrovske Rusije. U Saratovu se kod Kostomarova okupio krug obrazovanih ljudi, dijelom iz prognanih Poljaka, dijelom iz Rusa. Osim toga, arhimandrit Nikanor, kasnije arhiepiskop Hersonski, I. I. Palimpsestov, kasnije profesor Novorosijskog univerziteta, E. A. Belov, Varentsov i drugi bili su mu bliski u Saratovu; kasnije N. G. Chernyshevsky, A. N. Pypin, a posebno D. L. Mordovtsev. Generalno, Kostomarov život u Saratovu nije bio nimalo loš. Ubrzo je njegova majka došla ovamo, sam istoričar je davao privatne časove, išao na ekskurzije, na primjer, na Krim, gdje je učestvovao u iskopavanju jedne od grobnih humki u Kerču. Kasnije je prognanik sasvim mirno otišao u Dubovku da se upozna sa raskolom; Caricinu i Sarepti - prikupljati materijale o regiji Pugačev, itd. Godine 1855. Kostomarov je postavljen za činovnika Saratovskog statističkog komiteta i objavio je mnoge članke o saratovskoj statistici u lokalnim publikacijama. Istoričar je prikupio mnogo materijala o istoriji Razina i Pugačova, ali ih nije sam obradio, već ih je predao D.L. Mordovtsev, koji ih je kasnije, uz njegovu dozvolu, koristio. Mordovtsev je u to vreme postao Kostomarov pomoćnik u Statističkom komitetu. Krajem 1855. Kostomarovu je dozvoljeno da poslovno ode u Sankt Peterburg, gde je četiri meseca radio u javnoj biblioteci o eri Hmeljnickog i o unutrašnjem životu drevne Rusije. Početkom 1856. godine, kada je ukinuta zabrana objavljivanja njegovih dela, istoričar je u Otečestvenim zapisima objavio članak o borbi ukrajinskih kozaka sa Poljskom u prvoj polovini 17. veka, koji je bio predgovor njegovom Hmeljnickom. Godine 1857. konačno se pojavio `Bogdan Khmeljnicki`, iako u nepotpunoj verziji. Knjiga je ostavila snažan utisak na savremenike, posebno svojim umetničkim prikazom. Zaista, pre Kostomarova, niko od ruskih istoričara nije se ozbiljno bavio istorijom Bogdana Hmeljnickog. Uprkos neviđenom uspehu istraživanja i pozitivnim kritikama o njemu u glavnom gradu, autor se ipak morao vratiti u Saratov, gde je nastavio da radi na proučavanju unutrašnjeg života drevne Rusije, posebno na istoriji trgovine u 16.-17. stoljeća. Manifestom krunisanja Kostomarov je oslobođen nadzora, ali je ostala na snazi ​​naredba kojom mu je zabranjeno da obavlja naučnu delatnost. U proleće 1857. stigao je u Sankt Peterburg, predao za objavljivanje svoja istraživanja o istoriji trgovine i otišao u inostranstvo, gde je posetio Švedsku, Nemačku, Austriju, Francusku, Švajcarsku i Italiju. U leto 1858. Kostomarov ponovo radi u Petrogradskoj javnoj biblioteci na istoriji pobune Stenke Razina i istovremeno piše, po savetu NV Kalačova, sa kojim se tada zbližava, priču „Sin ” (objavljeno 1859.); Video je i Ševčenka, koji se vratio iz izgnanstva. U jesen je Kostomarov preuzeo mesto činovnika u Saratovskom pokrajinskom komitetu za seljačka pitanja i tako povezao svoje ime sa oslobođenjem seljaka. Naučna, nastavna, izdavačka delatnost N.I. Kostomarov Krajem 1858. godine objavljena je monografija N. I. Kostomarova „Pobuna Stenke Razina“, koja je konačno proslavila njegovo ime. Dela Kostomarova imala su, u izvesnom smislu, isto značenje kao, na primer, Ščedrinovi Pokrajinski eseji. Bili su to prvi naučni radovi o ruskoj istoriji u kojima su mnoga pitanja razmatrana ne prema do tada obaveznom šablonu zvaničnog naučnog pravca; istovremeno su napisane i predstavljene na izuzetno umjetnički način. U proleće 1859. Univerzitet u Sankt Peterburgu izabrao je Kostomarova za izvanrednog profesora ruske istorije. Nakon što je sačekao zatvaranje Komiteta za seljačka pitanja, Kostomarov se, nakon veoma srdačnog oproštaja u Saratovu, pojavio u Sankt Peterburgu. Ali onda se ispostavilo da slučaj oko njegovog profesorskog zvanja nije uspeo, nije odobren, jer je Suveren obavešten da je Kostomarov napisao nepouzdan esej o Stenki Razin. Međutim, sam car je pročitao ovu monografiju i veoma blagonaklono o njoj govorio. Na zahtev braće D.A. i N.A. Miljutina, Aleksandar II je dozvolio N.I. Kostomarov kao profesor, ali ne na Kijevskom univerzitetu, kako je ranije planirano, već na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Kostomarovljevo uvodno predavanje održano je 22. novembra 1859. godine i naišlo je na ovacije studenata i publike. Kostomarov se nije dugo zadržao kao profesor na Univerzitetu u Sankt Peterburgu (do maja 1862). No, čak i za ovo kratko vrijeme, afirmirao se kao talentovan učitelj i izvanredan predavač. Od učenika Kostomarova izašlo je nekoliko veoma uglednih ličnosti u oblasti nauke o istoriji Rusije, na primer, profesor A. I. Nikicki. Činjenica da je Kostomarov bio veliki umetnik-predavač, sačuvana su mnoga sećanja na njegove učenike. Jedan od slušalaca Kostomarova rekao je ovo o njegovom čitanju: “Uprkos prilično nepomičnom izgledu, njegovom tihom glasu i ne sasvim jasnom, šapavom izgovoru sa vrlo primjetnim izgovorom riječi na maloruski način, čitao je izvanredno. Bilo da je prikazao Novgorodsko veče ili previranja u bici kod Lipecka, bilo je dovoljno zatvoriti oči - i za nekoliko sekundi kao da ste i sami prebačeni u središte prikazanih događaja, vidite i čujete sve što je Kostomarov. pričajući o tome, koji u međuvremenu nepomično stoji na propovjedaonici; njegove oči ne gledaju u slušaoce, već negdje u daljinu, kao da u tom trenutku u dalekoj prošlosti vidi nešto; predavač se čak čini da je čovjek ne sa ovoga svijeta, već rođen sa onoga svijeta, koji se namjerno pojavio kako bi izvijestio o prošlosti, drugima tajanstvenoj, ali njemu tako dobro poznatoj. Generalno, Kostomarova predavanja su imala veliki uticaj na maštu javnosti, a njihov entuzijazam se delimično može objasniti snažnom emocionalnošću predavača, koja je neprestano probijala, uprkos njegovoj spoljašnjoj smirenosti. Ona je bukvalno `zarazila` slušaoce. Nakon svakog predavanja, profesor je dobio ovacije, iznošen je na rukama itd. Na Univerzitetu u Sankt Peterburgu, N.I. Kostomarov je predavao sledeće predmete: Istorija drevne Rusije (iz koje je štampan članak o poreklu Rusije sa žmudskom teorijom ovog porekla); etnografija stranaca koji su živjeli u staroj Rusiji, počevši od ... Istorija rusa rusije Rat u Ukrajini Knjige iz 19. veka xix vek srpske knjige

Kao na slikama Retko u ponudi Beograd 1869. Objavljen je samo prvi deo koji je kompletan i moze se naravno samostalno koristiti Jako retka knjiga Аутор - особа Костомаров, Николај Иванович Наслов Обичаји Велико-Руса : [XVI и XVII века]. Део I / од Н. И. [Николаја Ивановича] Костомарова ; слоб. посрб. М. [Милош] С. М. [Милојевић] Врста грађе књига Језик српски Година 1869 Издавање и производња У Београду : у Државној штампарији, 1869 Физички опис 120 стр. ; 26 cm Ruski narodni običaji Nikolaj Ivanovič Kostomarov - ruski istoričar, etnograf, publicista, književni kritičar, pesnik, dramaturg, javna ličnost, dopisni član Carske Petrogradske akademije nauka, autor višetomne publikacije „Ruska istorija u biografijama njenih ličnosti“ , istraživač društveno-političke i ekonomske istorije Rusije i moderne teritorije Ukrajine, koju Kostomarov naziva „južna Rusija“ ili „južna ivica“. Panslavista. Biografija N.I. Kostomarov Porodica i preci N.I. Kostomarov Kostomarov Nikolaj Ivanovič rođen je 4. (16.) maja 1817. u imanju Jurasovka (Ostrogoški okrug, Voronješka gubernija), umro je 7. (19. aprila) 1885. u Sankt Peterburgu. Porodica Kostomarov je plemićka, velikoruska. Sin bojara Samsona Martinoviča Kostomarova, koji je služio u opričnini Jovana IV, pobegao je u Volin, gde je dobio imanje, koje je prešlo na njegovog sina, a zatim na njegovog unuka Petra Kostomarova. U drugoj polovini 17. stoljeća Petar je učestvovao u kozačkim ustancima, pobjegao u Moskovsku državu i nastanio se u takozvanoj Ostrogožčini. Jedan od potomaka ovog Kostomarova u 18. veku se oženio kćerkom činovnika Jurija Bluma i dobio u miraz predgrađe Jurasovku (Ostrogoški okrug Voronješke gubernije), koje je nasledio otac istoričara, Ivan Petrovič Kostomarov. , bogati zemljoposednik. Ivan Kostomarov je rođen 1769. godine, služio je vojni rok, a nakon penzionisanja nastanio se u Jurasovki. Pošto je stekao loše obrazovanje, pokušao je da se razvije čitajući, čitajući „rečnikom“ isključivo francuske knjige osamnaestog veka. Čitao sam do te mjere da sam postao uvjereni `voltairac`, tj. pobornik obrazovanja i socijalne ravnopravnosti. Kasnije je N.I. Kostomarov u svojoj `Autobiografiji` pisao o strastima roditelja: Sve što danas znamo o djetinjstvu, porodici i ranim godinama N.I. Kostomarova, izvučena isključivo iz njegovih `Autobiografija`, koje je istoričar pisao u različitim verzijama već u njegovim godinama na padu. Ova divna, po mnogo čemu umjetnička djela, mjestimično podsjećaju na avanturistički roman 19. stoljeća: vrlo originalni tipovi likova, gotovo detektivski zaplet s ubistvom, naknadno, apsolutno fantastično pokajanje zločinaca, itd. Zbog nedostatka pouzdanih izvora, praktično je nemoguće odvojiti istinu od utisaka iz djetinjstva, kao i od kasnijih autorovih fantazija. Stoga ćemo pratiti ono što je sam N.I. Kostomarov smatrao potrebnim da o sebi obavesti svoje potomke. Prema autobiografskim bilješkama istoričara, njegov otac je bio tvrd, svojeglav čovjek, izuzetno brze naravi. Pod uticajem francuskih knjiga nije ni u šta stavljao plemićko dostojanstvo i, u principu, nije želeo da bude u srodstvu sa plemićkim porodicama. Dakle, već u dubokoj starosti Kostomarov stariji je odlučio da se oženi i odabrao je devojku od svojih kmetova - Tatjanu Petrovnu Mylnikovu (u nekim publikacijama - Melnikovu), koju je poslao da studira u Moskvi, u privatnom internatu. Bilo je to 1812. godine, a Napoleonova invazija spriječila je Tatjanu Petrovnu da se obrazuje. Među jurasovskim seljacima dugo je živela romantična legenda o tome kako je `stari Kostomar` oterao najbolja tri konja, spasavajući svoju bivšu sluškinju Tanjušu iz zapaljene Moskve. Tatjana Petrovna očigledno nije bila ravnodušna prema njemu. Međutim, ubrzo su dvorski ljudi okrenuli Kostomarova protiv njegovog kmeta. Vlasnik zemlje nije žurio da je oženi, a sin Nikolaj, rođen i prije zvaničnog braka njegovih roditelja, automatski je postao očev kmet. Do desete godine dječak je odgajan kod kuće, prema principima koje je Rousseau razvio u svom Emilu, u krilu prirode, a od djetinjstva se zaljubio u prirodu. Njegov otac je želio da ga učini slobodoumnikom, ali ga je majčin utjecaj držao religioznim. Mnogo je čitao i zahvaljujući svojim izuzetnim sposobnostima lako je asimilirao ono što je pročitao, a njegova vatrena fantazija ga je natjerala da doživi ono što je upoznao iz knjiga. Godine 1827. Kostomarov je poslat u Moskvu, u internat gospodina Gea, predavača francuskog jezika na Univerzitetu, ali je ubrzo zbog bolesti odveden kući. U leto 1828. mladi Kostomarov je trebalo da se vrati u internat, ali su mu sluge 14. jula 1828. godine ubile i opljačkale oca. Iz nekog razloga, njegov otac nije imao vremena da usvoji Nikolaja u 11 godina svog života, pa je, rođen van braka, kao kmet njegovog oca, dječaka sada naslijedili njegovi najbliži rođaci - Rovnevi. Kada su Rovnevi ponudili Tatjani Petrovni udovički udeo za 14 hiljada hektara plodne zemlje - 50 hiljada rubalja u novčanicama, kao i slobodu za njenog sina, ona je bez odlaganja pristala. Killers I.P. Kostomarov je ceo slučaj prikazao kao da se dogodila nesreća: konji su odvedeni, vlasnik zemljišta je navodno ispao iz kabine i poginuo. Za gubitak veće količine novca iz njegove kutije saznalo se kasnije, pa nije bilo policijske istrage. Prave okolnosti smrti Kostomarova starijeg otkrivene su tek 1833. godine, kada se jedan od ubica - gospodarev kočijaš - iznenada pokajao i ukazao policiji na svoje saučesnike-lakije. N.I. Kostomarov je u svojoj Autobiografiji napisao da je kočijaš, kada su počinioci saslušavani na sudu, rekao: „Sama gospodar je kriv što nas je iskušao; pocelo je svima govoriti da nema boga, da nece biti nista na onom svijetu, da se samo budale plase zagrobne kazne - uvalili smo sebi u glavu da ako nema nista na onom svijetu onda sve može se uraditi...` Kasnije su dvorišta prepuna `volterskih propovedi` dovela razbojnike do kuće majke N. I. Kostomarova, koja je takođe bila potpuno opljačkana. Ostavši sa malo novca, T. P. Kostomarova poslala je sina u prilično siromašan internat u Voronježu, gde je malo naučio za dve i po godine. Njegova majka je 1831. godine Nikolaja prebacila u Voronješku gimnaziju, ali čak i ovde, prema Kostomarovljevim memoarima, nastavnici su bili loši i beskrupulozni, davali su mu malo znanja. Nakon što je 1833. godine diplomirao na gimnaziji, Kostomarov je prvo upisao Moskovski, a zatim Harkovski univerzitet na Istorijsko-filološkom fakultetu. Profesori u to vreme u Harkovu nisu bili važni. Na primer, Gulak-Artemovski je čitao rusku istoriju, iako je bio poznati autor maloruskih pesama, ali se, prema Kostomarovu, u svojim predavanjima istakao praznom retorikom i bahatošću. Međutim, Kostomarov je vredno radio i sa takvim nastavnicima, ali je, kako to često biva kod mladih, po prirodi podlegao jednom ili drugom hobiju. Dakle, nagodivši se sa profesorom latinskog jezika P.I. Sokalskog, počeo je proučavati klasične jezike, a posebno ga je zanijela Ilijada. Radovi V. Hugoa okrenuli su ga francuskom jeziku; zatim je počeo da uči italijanski, muziku, počeo da piše poeziju i vodio je krajnje haotičan život. Stalno je provodio praznike u svom selu, veoma se zanimajući za jahanje, čamce, lov, iako su prirodna kratkovidnost i saosećanje prema životinjama ometali poslednju lekciju. Godine 1835. u Harkovu su se pojavili mladi i talentovani profesori: u grčkoj književnosti A. O. Valicki i u svetskoj istoriji M. M. Lunjin, koji je držao veoma uzbudljiva predavanja. Pod uticajem Lunjina, Kostomarov je počeo da proučava istoriju, provodio je dane i noći čitajući sve vrste istorijskih knjiga. Nastanio se u Artemovskom-Gulaku i sada je vodio veoma povučen život. Među njegovim malobrojnim prijateljima bio je tada A. L. Mešlinski, poznati sakupljač maloruskih pesama. Početak puta Godine 1836. Kostomarov je diplomirao na univerzitetu kao pravi student, neko vreme živeo sa Artemovskim, predajući istoriju svojoj deci, zatim je položio ispit za kandidata i istovremeno kao pitomac ušao u Kinburnski dragunski puk. Služba u puku Kostomarovu se nije dopala; sa drugovima, zbog drugačijeg načina života, nije se zbližio. Fasciniran analizom poslova bogate arhive koja se nalazila u Ostrogožsku, gde je bio stacioniran puk, Kostomarov je često škrtario na službi i, po savetu komandanta puka, napuštao je. Pošto je radio u arhivu tokom ljeta 1837. godine, sastavio je istorijski opis puka Ostrogoške Slobode, priložio mu mnoge kopije zanimljivih dokumenata i pripremio ga za objavljivanje. Kostomarov se nadao da će na isti način sastaviti istoriju cele Slobode Ukrajine, ali nije imao vremena. Njegovo delo je nestalo prilikom hapšenja Kostomarova i ne zna se gde se nalazi i da li je uopšte preživeo. U jesen iste godine Kostomarov se vratio u Harkov, ponovo počeo da sluša Lunjinova predavanja i proučava istoriju. Već tada je počeo razmišljati o pitanju: zašto se u istoriji tako malo govori o narodnim masama? Želeći da razume narodnu psihologiju, Kostomarov je počeo da proučava spomenike narodne književnosti u publikacijama Maksimoviča i Saharova, a posebno ga je zanela maloruska narodna poezija. Zanimljivo je da Kostomarov do svoje 16. godine nije imao pojma o Ukrajini i, zapravo, o ukrajinskom jeziku. Činjenicu da postoji ukrajinski (maloruski) jezik, naučio je tek na Univerzitetu u Harkovu. Kada su 1820-30-ih godina u Maloj Rusiji počeli da se interesuju za istoriju i život Kozaka, to interesovanje se najjasnije ispoljilo među predstavnicima obrazovanog društva Harkova, a posebno u univerzitetskom okruženju. Ovde je, u isto vreme, uticao i uticaj na mladog Kostomarova iz Artemovskog i Mešlinskog, a delom i Gogoljevih priča na ruskom jeziku, u kojima je s ljubavlju predstavljen ukrajinski kolorit. „Ljubav prema maloruskoj reči sve me je više plenila“, napisao je Kostomarov, „nervirao me je što je tako lep jezik ostao bez ikakve književne obrade i, štaviše, bio podvrgnut potpuno nezasluženom preziru. Važna uloga u „ukrajinizaciji“ Kostomarova pripada I. I. Sreznjevskom, tada mladom nastavniku na Univerzitetu u Harkovu. Sreznjevski, iako rodom iz Rjazanja, takođe je svoju mladost proveo u Harkovu. Bio je poznavalac i zaljubljenik u ukrajinsku istoriju i književnost, posebno nakon što je obilazio mesta nekadašnjeg Zaporožja i slušao o njegovim legendama. To mu je dalo priliku da komponuje `Zaporošku starinu`. Zbližavanje sa Sreznjevskim snažno je uticalo na istoričara početnika Kostomarova, ojačavajući njegovu želju da proučava narode Ukrajine, kako u spomenicima prošlosti tako i u sadašnjem životu. U tu svrhu stalno je vršio etnografske ekskurzije u okolini Harkova, a potom i dalje. Tada je Kostomarov počeo da piše na maloruskom jeziku - prvo ukrajinske balade, zatim dramu `Sava Čali`. Drama je objavljena 1838. godine, a balade godinu dana kasnije (obje pod pseudonimom `Jeremija Galka`). Drama je izazvala laskavu reakciju Belinskog. Godine 1838. Kostomarov je bio u Moskvi i tamo je slušao Ševirjevljeva predavanja, misleći da polaže ispit za majstora ruske književnosti, ali se razbolio i ponovo se vratio u Harkov, uspevši da za to vreme prouči nemački, poljski i češki i štampa svoj Djela na ukrajinskom jeziku. Teza N.I. Kostomarova Godine 1840. N.I. Kostomarov je položio magistarski ispit iz ruske istorije, a sledeće godine izložio je disertaciju „O značaju Unije u istoriji Zapadne Rusije“. U iščekivanju svađe, otišao je na ljeto na Krim, koji je detaljno pregledao. Po povratku u Harkov, Kostomarov se zbližava sa Kvitkom, ali i sa krugom maloruskih pesnika, među kojima je bio i Korsun, koji je objavio zbirku Snin. Kostomarov je u zbirci, pod svojim nekadašnjim pseudonimom, objavio pesme i novu tragediju `Perejaslavska nič`. U međuvremenu, harkovski arhiepiskop Inokentije je skrenuo pažnju viših vlasti na disertaciju koju je Kostomarov već objavio 1842. U ime Ministarstva narodnog obrazovanja, Ustrjalov ga je ocenio i priznao kao nepouzdanu: Kostomarovljevi zaključci o nastanku unije i njenom značaju nisu odgovarali opšteprihvaćenom, koji se smatrao obaveznim za rusku istoriografiju ovog pitanja. Stvar je dobila takav zaokret da je disertacija spaljena i njeni primjerci sada predstavljaju veliku bibliografsku rijetkost. Međutim, u prerađenom obliku, ova disertacija je kasnije dva puta objavljena, ali pod različitim nazivima. Istorija disertacije mogla bi zauvek da okonča Kostomarovljevu karijeru istoričara. Ali generalno je bilo dobrih kritika o Kostomarovu, uključujući i samog arhiepiskopa Inokentija, koji ga je smatrao duboko religioznom osobom i dobrom u duhovnim stvarima. Kostomarovu je dozvoljeno da napiše drugu disertaciju. Istoričar je odabrao temu `O istorijskom značaju ruske narodne poezije` i napisao ovaj esej 1842-1843, kao pomoćnik inspektora studenata na Univerzitetu u Harkovu. Često je posjećivao pozorište, posebno malorusko, smještao je maloruske pjesme i svoje prve članke o istoriji Male Rusije u zbirci „Molodik” Beckog: „Prvi ratovi maloruskih kozaka sa Poljacima” itd. . Napuštajući svoju poziciju na univerzitetu 1843. godine, Kostomarov je postao nastavnik istorije u muškom internatu Zimnitsky. Tada je počeo da se bavi istorijom Bogdana Hmeljnickog. 13. januara 1844. Kostomarov je, ne bez incidenata, odbranio svoju disertaciju na Univerzitetu u Harkovu (takođe je kasnije objavljena u značajno izmenjenom obliku). Postao je magistar ruske istorije i prvo je živeo u Harkovu, radeći na istoriji Hmeljnickog, a zatim je, pošto nije dobio odeljenje ovde, zatražio da služi u Kijevskom obrazovnom okrugu kako bi bio bliže mestu aktivnosti njegov heroj. N.I. Kostomarov kao nastavnik U jesen 1844. Kostomarov je postavljen za nastavnika istorije u gimnaziji u gradu Rovnu, Volinska gubernija. Na putu je posetio Kijev, gde se susreo sa reformatorom ukrajinskog jezika i publicistom P. Kulišem, sa pomoćnim upravnikom prosvetnog okruga M. V. Yuzefovičem i drugim napredno orijentisanim ljudima. U Rovnu je Kostomarov predavao samo do leta 1845. godine, ali je svojom ljudskošću i odličnim izlaganjem predmeta stekao opštu ljubav i učenika i drugova. Kao i uvijek, svako slobodno vrijeme koristio je za izlete po brojnim povijesnim mjestima Volinja, za istorijska i etnografska opažanja i za prikupljanje spomenika narodne umjetnosti; takve su mu donijeli njegovi učenici; svi ti materijali koje je prikupio štampani su mnogo kasnije - 1859. Poznavanje istorijskih oblasti dalo je istoričaru priliku da kasnije živopisno opiše mnoge epizode iz istorije prvog Pretendenta i Bogdana Hmeljnickog. U leto 1845. Kostomarov je posetio Svete planine, u jesen je premešten u Kijev za nastavnika istorije u I gimnaziji, a istovremeno je predavao u raznim internatima, uključujući i ženske internate - de Melyana (Robespjerov brat) i Zalesskaja (udovica slavnog pjesnika), a kasnije u Institutu plemenitih djevojaka. Njegovi učenici i učenici su se s oduševljenjem prisjećali njegovog učenja. Evo šta o njemu kao učitelju kaže poznati slikar Ge: „N. I. Kostomarov je bio svima omiljeni učitelj; nije bilo ni jednog studenta koji nije slušao njegove priče iz ruske istorije; učinio je da se skoro ceo grad zaljubi u rusku istoriju. Kad je utrčao u učionicu, sve se zaledilo, kao u crkvi, a živahan stari Kijevski život, bogat slikama, tekao je, sve se pretvorilo u glasinu; ali - poziv, i svima je bilo žao, i učiteljici i učenicima, što je vrijeme tako brzo prošlo. Najstrastveniji slušalac bio je naš drug Poljak... Nikolaj Ivanovič nikada nije previše pitao, nikada nije poentirao; ponekad nam učiteljica baci papir i brzo kaže: „Evo, treba da stavimo bodove. Dakle, to već radite sami“, kaže on; i šta - nikome nije dato više od 3 boda. Nemoguće, sramota, ali ovdje je bilo i do 60 ljudi. Kostomarovljevi časovi su bili duhovni praznici; svi su čekali njegovu lekciju. Utisak je bio da nastavnik koji je zauzeo njegovo mesto u našem poslednjem času nije čitavu godinu čitao istoriju, već je čitao ruske autore, rekavši da posle Kostomarova neće da čita istoriju nama. Isti utisak ostavio je i u ženskom internatu, a potom i na Univerzitetu. Kostomarova i Ćirilo-metodijevog društva Kostomarov je u Kijevu postao blizak prijatelj sa nekolicinom mladih Malorusa, koji su činili krug panslovenskog, deo nacionalnog trenda. Prožeti idejama panslavizma, koji su tada nastali pod uticajem dela Šafarika i drugih poznatih zapadnih slavista, Kostomarov i njegovi drugovi sanjali su o ujedinjenju svih Slovena u obliku federacije, sa nezavisnom autonomijom slovenskih zemalja. , u koji su trebali biti raspoređeni narodi koji su naseljavali carstvo. Štaviše, u projektovanoj federaciji trebalo je da se uspostavi liberalni državni sistem, kako se shvatalo 1840-ih, uz obavezno ukidanje kmetstva. Vrlo miran krug mislećih intelektualaca, koji su nameravali da deluju samo ispravnim sredstvima, a štaviše, duboko religiozni u ličnosti Kostomarova, imao je odgovarajući naziv - Bratstvo Sv. Ćirila i Metodija. Time je, takoreći, naznačio da se djelovanje svete braće, vjersko i prosvjetno, drago svim slovenskim plemenima, može smatrati jedinim mogućim znamenjem slavenskog ujedinjenja. Samo postojanje takvog kruga u to vrijeme je već bila ilegalna pojava. Osim toga, njegovi članovi, želeći da se „igraju“ bilo zaverenika ili masona, namerno su svojim sastancima i mirnim razgovorima davali karakter tajnog društva sa posebnim atributima: posebnom ikonom i gvozdenim prstenovima sa natpisom: „Ćirilo i Metodije“. Bratstvo je imalo i pečat na kojem je bilo uklesano: „Shvati istinu i istina će te osloboditi“. Af. V. Marković, kasnije poznati južnoruski etnograf, pisac N. I. Gulak, pesnik A. A. Navrocki, učitelji V. M. Belozerski i D. P. Pilčikov, nekoliko učenika, a kasnije - T. G. Ševčenko, čiji se rad toliko odrazio u idejama panslavenskih bratstvo. Sastancima društva su prisustvovala i slučajna „braća“, na primer, veleposednik N. I. Savin, koji je Kostomarovu bio poznat iz Harkova. Za bratstvo je znao i zloglasni publicista P. A. Kuliš. Svojim osobenim humorom potpisivao je neke od svojih poruka članovima bratstva hetmana Panka Kuliša. Kasnije je u III ogranku ovaj vic ocijenjen kao tri godine progonstva, iako ni sam `hetman` Kulish nije bio službeno član bratstva. Samo da ne budem nametljiv... 4. juna 1846. N.I. Kostomarov je izabran za vanrednog profesora ruske istorije na Kijevskom univerzitetu; razrede u gimnaziji i drugim internatima, sada je napustio. S njim se u Kijevu nastanila i njegova majka, prodavši dio Jurasovke koji je naslijedila. Kostomarov je manje od godinu dana bio profesor na Kijevskom univerzitetu, ali su ga studenti, sa kojima je bio jednostavan, veoma voleli i voleli su njegova predavanja. Kostomarov je predavao nekoliko kurseva, među kojima i slovensku mitologiju, koju je štampao crkvenoslovenskim slovima, što je delom i bio razlog za njenu zabranu. Tek 1870-ih njegovi primjerci štampani prije 30 godina pušteni su u prodaju. Kostomarov je takođe radio na Hmelnickom, koristeći materijale dostupne u Kijevu i od poznatog arheologa Gr. Svidzinskog, a izabran je i za člana Kijevske komisije za analizu antičkih akata i pripremio hroniku S. Veličke za objavljivanje. Početkom 1847. Kostomarov se verio za Anu Leontijevnu Kragelsku, svoju učenicu iz pansiona De Melyan. Vjenčanje je zakazano za 30. mart. Kostomarov se aktivno pripremao za porodični život: brinuo se o kući za sebe i mladu na Bolshaya Vladimirskaya, bliže univerzitetu, naručio klavir za Alinu iz samog Beča. Na kraju krajeva, istoričareva nevjesta bila je odlična glumica - sam Franz List divio se njenoj igri. Ali... vjenčanje nije održano. Na prijavu studenta A. Petrova, koji je čuo razgovor Kostomarova sa nekoliko članova Ćirilo-Metodijevskog društva, Kostomarov je uhapšen, saslušan i pod zaštitom žandarma poslat u podoljski deo. Zatim, dva dana kasnije, doveden je na oproštaj u stan svoje majke, gde je mlada Alina Kragelskaja čekala sva u suzama. „Scena je kidala“, napisao je Kostomarov u svojoj Autobiografiji. “Onda su me stavili na prečku i odveli u Sankt Peterburg... Stanje mog duha je bilo toliko smrtonosno da sam tokom putovanja imao ideju da umrem od gladi. Odbio sam svu hranu i piće i imao sam čvrstinu da se vozim na ovaj način 5 dana... Moj tromesečni pratilac je shvatio šta mi je na umu i počeo da me savetuje da napustim nameru. „Ti“, rekao je, „nemoj sebi nanositi smrt, ja ću imati vremena da te odvedem, ali ćeš se povrediti: počeće da te ispituju, a ti ćeš postati delirijum od iscrpljenosti i reći ćeš previše o sebi i drugima.” Kostomarov je poslušao savet. U Sankt Peterburgu su sa uhapšenim razgovarali šef žandarma grof Aleksej Orlov i njegov pomoćnik general-potpukovnik Dubelt. Kada je naučnik zatražio dozvolu da čita knjige i novine, Dubelt je rekao: `Ne možete, moj dobri prijatelju, previše čitate.` Ubrzo su oba generala otkrila da nemaju posla s opasnim zavjerenikom, već s romantičnim sanjarom. Ali istraga se otegla celog proleća, jer su Taras Ševčenko (dobio je najtežu kaznu) i Nikolaj Gulak svojom „neuhvatljivošću“ usporavali slučaj. Nije bilo suda. Kostomarov je od Dubelta saznao odluku cara 30. maja: godinu dana tamnice u tvrđavi i neodređeno progonstvo „u jednu od udaljenih pokrajina“. Kostomarov je proveo godinu dana u 7. ćeliji Aleksejevskog ravelina, gde je njegovo ionako ne baš dobro zdravlje u velikoj meri stradalo. Međutim, majci je dozvoljeno da vidi zatvorenika, dali su im knjige i on je, inače, tamo naučio starogrčki i španski. Vjenčanje istoričara s Alinom Leontjevnom bilo je potpuno uznemireno. Sama mlada, kao romantična priroda, bila je spremna, kao i žene decembrista, da prati Kostomarova bilo gde. Ali brak sa `političkim kriminalcem` njenim roditeljima se činio nezamislivim. Na insistiranje svoje majke, Alina Kragelskaya se udala za starog prijatelja njihove porodice, zemljoposednika M. Kisela. Kostomarov u egzilu „Zbog sastavljanja tajnog društva u kojem se raspravljalo o ujedinjenju Slovena u jednu državu“, Kostomarov je poslan na službu u Saratov, uz zabranu štampanja njegovih djela. Ovdje je bio određen za prevodioca Pokrajinske vlade, ali nije imao šta da prevodi, a gubernator (Koževnikov) mu je povjerio zaduženje, prvo za zločinački, a potom i za tajni stol, gdje su se uglavnom odvijali raskolnički slučajevi. . To je istoričaru dalo priliku da se temeljno upozna sa raskolom i, iako ne bez poteškoća, da se približi njegovim sljedbenicima. Kostomarov je rezultate svojih studija lokalne etnografije objavio u Saratovskom pokrajinskom glasniku, koji je privremeno uređivao. Takođe je studirao fiziku i astronomiju, pokušao je da napravi balon, čak se bavio i spiritualizmom, ali nije prestao da proučava istoriju Bogdana Hmeljnickog, primajući knjige od Gr. Svidzinsky. U egzilu, Kostomarov je počeo da prikuplja materijale za proučavanje unutrašnjeg života prepetrovske Rusije. U Saratovu se kod Kostomarova okupio krug obrazovanih ljudi, dijelom iz prognanih Poljaka, dijelom iz Rusa. Osim toga, arhimandrit Nikanor, kasnije arhiepiskop Hersonski, I. I. Palimpsestov, kasnije profesor Novorosijskog univerziteta, E. A. Belov, Varentsov i drugi bili su mu bliski u Saratovu; kasnije N. G. Chernyshevsky, A. N. Pypin, a posebno D. L. Mordovtsev. Generalno, Kostomarov život u Saratovu nije bio nimalo loš. Ubrzo je njegova majka došla ovamo, sam istoričar je davao privatne časove, išao na ekskurzije, na primjer, na Krim, gdje je učestvovao u iskopavanju jedne od grobnih humki u Kerču. Kasnije je prognanik sasvim mirno otišao u Dubovku da se upozna sa raskolom; Caricinu i Sarepti - prikupljati materijale o regiji Pugačev, itd. Godine 1855. Kostomarov je postavljen za činovnika Saratovskog statističkog komiteta i objavio je mnoge članke o saratovskoj statistici u lokalnim publikacijama. Istoričar je prikupio mnogo materijala o istoriji Razina i Pugačova, ali ih nije sam obradio, već ih je predao D.L. Mordovtsev, koji ih je kasnije, uz njegovu dozvolu, koristio. Mordovtsev je u to vreme postao Kostomarov pomoćnik u Statističkom komitetu. Krajem 1855. Kostomarovu je dozvoljeno da poslovno ode u Sankt Peterburg, gde je četiri meseca radio u javnoj biblioteci o eri Hmeljnickog i o unutrašnjem životu drevne Rusije. Početkom 1856. godine, kada je ukinuta zabrana objavljivanja njegovih dela, istoričar je u Otečestvenim zapisima objavio članak o borbi ukrajinskih kozaka sa Poljskom u prvoj polovini 17. veka, koji je bio predgovor njegovom Hmeljnickom. Godine 1857. konačno se pojavio `Bogdan Khmeljnicki`, iako u nepotpunoj verziji. Knjiga je ostavila snažan utisak na savremenike, posebno svojim umetničkim prikazom. Zaista, pre Kostomarova, niko od ruskih istoričara nije se ozbiljno bavio istorijom Bogdana Hmeljnickog. Uprkos neviđenom uspehu istraživanja i pozitivnim kritikama o njemu u glavnom gradu, autor se ipak morao vratiti u Saratov, gde je nastavio da radi na proučavanju unutrašnjeg života drevne Rusije, posebno na istoriji trgovine u 16.-17. stoljeća. Manifestom krunisanja Kostomarov je oslobođen nadzora, ali je ostala na snazi ​​naredba kojom mu je zabranjeno da obavlja naučnu delatnost. U proleće 1857. stigao je u Sankt Peterburg, predao za objavljivanje svoja istraživanja o istoriji trgovine i otišao u inostranstvo, gde je posetio Švedsku, Nemačku, Austriju, Francusku, Švajcarsku i Italiju. U leto 1858. Kostomarov ponovo radi u Petrogradskoj javnoj biblioteci na istoriji pobune Stenke Razina i istovremeno piše, po savetu NV Kalačova, sa kojim se tada zbližava, priču „Sin ” (objavljeno 1859.); Video je i Ševčenka, koji se vratio iz izgnanstva. U jesen je Kostomarov preuzeo mesto činovnika u Saratovskom pokrajinskom komitetu za seljačka pitanja i tako povezao svoje ime sa oslobođenjem seljaka. Naučna, nastavna, izdavačka delatnost N.I. Kostomarov Krajem 1858. godine objavljena je monografija N. I. Kostomarova „Pobuna Stenke Razina“, koja je konačno proslavila njegovo ime. Dela Kostomarova imala su, u izvesnom smislu, isto značenje kao, na primer, Ščedrinovi Pokrajinski eseji. Bili su to prvi naučni radovi o ruskoj istoriji u kojima su mnoga pitanja razmatrana ne prema do tada obaveznom šablonu zvaničnog naučnog pravca; istovremeno su napisane i predstavljene na izuzetno umjetnički način. U proleće 1859. Univerzitet u Sankt Peterburgu izabrao je Kostomarova za izvanrednog profesora ruske istorije. Nakon što je sačekao zatvaranje Komiteta za seljačka pitanja, Kostomarov se, nakon veoma srdačnog oproštaja u Saratovu, pojavio u Sankt Peterburgu. Ali onda se ispostavilo da slučaj oko njegovog profesorskog zvanja nije uspeo, nije odobren, jer je Suveren obavešten da je Kostomarov napisao nepouzdan esej o Stenki Razin. Međutim, sam car je pročitao ovu monografiju i veoma blagonaklono o njoj govorio. Na zahtev braće D.A. i N.A. Miljutina, Aleksandar II je dozvolio N.I. Kostomarov kao profesor, ali ne na Kijevskom univerzitetu, kako je ranije planirano, već na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Kostomarovljevo uvodno predavanje održano je 22. novembra 1859. godine i naišlo je na ovacije studenata i publike. Kostomarov se nije dugo zadržao kao profesor na Univerzitetu u Sankt Peterburgu (do maja 1862). No, čak i za ovo kratko vrijeme, afirmirao se kao talentovan učitelj i izvanredan predavač. Od učenika Kostomarova izašlo je nekoliko veoma uglednih ličnosti u oblasti nauke o istoriji Rusije, na primer, profesor A. I. Nikicki. Činjenica da je Kostomarov bio veliki umetnik-predavač, sačuvana su mnoga sećanja na njegove učenike. Jedan od slušalaca Kostomarova rekao je ovo o njegovom čitanju: “Uprkos prilično nepomičnom izgledu, njegovom tihom glasu i ne sasvim jasnom, šapavom izgovoru sa vrlo primjetnim izgovorom riječi na maloruski način, čitao je izvanredno. Bilo da je prikazao Novgorodsko veče ili previranja u bici kod Lipecka, bilo je dovoljno zatvoriti oči - i za nekoliko sekundi kao da ste i sami prebačeni u središte prikazanih događaja, vidite i čujete sve što je Kostomarov. pričajući o tome, koji u međuvremenu nepomično stoji na propovjedaonici; njegove oči ne gledaju u slušaoce, već negdje u daljinu, kao da u tom trenutku u dalekoj prošlosti vidi nešto; predavač se čak čini da je čovjek ne sa ovoga svijeta, već rođen sa onoga svijeta, koji se namjerno pojavio kako bi izvijestio o prošlosti, drugima tajanstvenoj, ali njemu tako dobro poznatoj. Generalno, Kostomarova predavanja su imala veliki uticaj na maštu javnosti, a njihov entuzijazam se delimično može objasniti snažnom emocionalnošću predavača, koja je neprestano probijala, uprkos njegovoj spoljašnjoj smirenosti. Ona je bukvalno `zarazila` slušaoce. Nakon svakog predavanja, profesor je dobio ovacije, iznošen je na rukama itd. Na Univerzitetu u Sankt Peterburgu, N.I. Kostomarov je predavao sledeće predmete: Istorija drevne Rusije (iz koje je štampan članak o poreklu Rusije sa žmudskom teorijom ovog porekla); etnografija stranaca koji su živjeli u staroj Rusiji, počevši od ... Istorija rusa rusije Rat u Ukrajini Knjige iz 19. veka xix vek srpske knjige

Razlike pjesme / od Stanka Vraza Zagreb : Matica ilirska, 1866 (Zagreb : Brzotiskom Dragutina Albrechta) 287 st. ; 18 cm Dela Stanka Vraza s obzirom na godine, veoma dobro očuvano, pogledati slike Stanko Vraz (Cerovec, 30. lipnja 1810. - Zagreb, 20. svibnja 1851.), hrvatski i slovenski književnik, kritičar i prevoditelj. Stanko Vraz rodio se u slovenskom mjestu Cerovcu 1810. godine kao Jakob Frass. Godine 1836. mijenja ime u Stanko Vraz. Gimnaziju je završio u Mariboru, studij prava i filozofije pohađao je u Grazu, ali je većinu vremena provodio proučavajući književnost i starne jezike. Govorio je pet jezika. Prevodio je latinske klasike i slavenske pjesnike. Od 1839. godine živio je i radio u Zagrebu kao jedan od vodećih preporoditelja. Ranu slovensku poeziju pisao je na zavičajnom dijalektu, zbog čega ju početkom 1830-ih nije uspio objaviti u časopisu Kranjska čbelica. Po svojoj raznovrsnoj djelatnosti (pjesnik, književni kritičar, putopisac, prevoditelj te pisac članaka o jeziku i narodnim običajima) Vraz je jedan od najistaknutijih iliraca i prvi hrvatski profesionalni književnik.[1] Nakon prvoga posjeta Hrvatskoj 1833. oduševio se ilirskim pokretom. Iste je godine u Grazu upoznao Lj. Gaja; surađivao je u Danici od prvoga broja, potpisujući se isprva kao »Ilir iz Štajera«. Godine 1842. s Vukotinovićem i Rakovcem izdaje kritički časopis `Kolo`, a 1846. – 48. bio je tajnik Matice ilirske. Kao zagovornik romantičarskih ideja o značaju narodne poezije priredio je i objavio zbirku slovenskih narodnih pjesama Narodne pjesni ilirske: koje se pjevaju po Štajerskoj, Kranjskoj, Koruškoj i zapadnoj strani Ugarske (1839). U hrvatskoj književnosti javio se prijevodom slovenske balade Stana i Marko (Danica, 1835.), a od 1837. pisao je isključivo na hrvatskom jeziku. U kritici se bori za europski kriterij i protiv diletantizma, a za književno je stvaranje tražio da se oslanja na tekovine narodne i slavenske književnosti. Najvredniji dio njegova rada jest ljubavna lirika. Kao pjesnik Đulabija i niza soneta Sanak i istina, on unosi u hrvatsku liriku svjež, lak i nepatvoren izraz, nasuprot deklamacijama i retorici, što je prevladavalo u pjesmama većine iliraca.[2] U satirama i epigramima ismijava nedostatke društvenog i književnog života, posebno utilitarizam i diletantizam patetičnih tamburaša i budničara. Njegova lirika inspirirana je romantičnom erotikom u stilu i u modi njegova doba, posvećenom imaginariom ljubavnim idealima. Godine 1840. objavio je prvu od ukupno tri za života objavljene zbirke pjesama, ljubavni kanconijer Đulabije, ljubezne ponude za Ljubicu (I–II, III. i IV. objavljeni su posmrtno), posvećen Gajevoj nećakinji Lj. Cantily. God. 1841. objavio je zbirku balada i romansi Glasi iz dubrave žeravinske, posvećenu ilirskoj »posestrimi« Dragojli Štauduar, u kojoj je nastojao ujediniti tradicije europske narodne i umjetničke balade (J. W. Goethe, A. Mickiewicz, J. L. Uhland). Posljednja zbirka poezije, Gusle i tambura (1845), sastoji se od četiriju ciklusa, elegično intoniranih Prvo lišće te Cvijeće i voće, zbirke prepjeva i parafraza europskih romantičara Iza mora te Povjestica, kao i satiričnoga dodatka Istina i šala, potpisanoga pseudonimom Jakob Rešetar s Cerovca. Napisao je i zbirku od 47 soneta Sanak i istina, posvećenu Hildegardi Karvančićevoj, djelomice tiskanu u Danici (1845) i almanahu Iskra (1846). Spjevan po uzoru na Petrarcu i Mickiewicza, taj kanconijer uz Vrazove izvorne stihove sadrži i 13 prepjevanih soneta. Ciklus od 7 gazela, kojim je Vraz taj izvorno orijentalni lirski oblik uveo u hrvatsku književnost, ubraja se među najvažnija ostvarenja hrvatske romantičarske lirike. Pisao je satire i epigrame, sabrane u ciklusima Neotesanci I i II, Komari i hobadi te Cigani, u kojima se kritički osvrtao na onodobne političke i književne prilike pa i suvremenike. Iznimno se vrijednim smatra i Vrazov bogat i raznovrstan prevoditeljski opus. Prevodio je s latinskoga, grčkoga, češkoga, ruskoga, poljskoga, slovenskoga, engleskoga, njemačkoga, francuskoga, španjolskoga i talijanskoga, ponajviše romantičarsku poeziju. U onodobnoj periodici objavljivao je putopise, dopise, bibliografske prikaze i književnokritičke članke. Zauzimao se za uvođenje strožih estetskih i profesionalnih kriterija u književnu kritiku. Uz P. Preradovića i I. Mažuranića smatra se jednim od najvažnijih pjesnika hrvatskog romantizma. Hrvatsku je književnost obogatio novim pjesničkim tipovima i oblicima, a pjesničkim, prevoditeljskim i kritičarskim radom približio ju onodobnoj matici europskih književnih strujanja. Stil U težnji da nađe što adekvatniji izraz za svoje pjesničke vizije Vraz je pronalazio različite forme: od klasičnih soneta do romance i balade, te gazele; pa je i na taj način obogatio našu književnost onoga vremena. Bilo je u tom traženju i lutanja, i slabih stihova, bilo je naročito mnogo borbe s jezikom, što nije nikakvo čudo kad je Vraz Slovenac. No usprkos svim tim slabostima Vraz je u svoju poeziju unio mnogo iskrenih, osobnih momenata koji variraju od vedrih stihova do sumornih motiva i atmosfera. Đulabije, Zagreb, 1840. Glasi iz dubrave žerovinske, Zagreb, 1841. Gusle i tambura: različite pěsni. 1. od Stanka Vraza, Prag, 1845. Posmrtno Děla Stanka Vraza. Djulabije: ljubezne ponude za Ljubicu. Dio 1., Zagreb, 1863. Děla Stanka Vraza. Glasi iz dubrave žerovinske: pověstice od Stanka Vraza. Dio 2., Zagreb, 1864. Děla Stanka Vraza. Razlike pjesme / [izvorne pjesme] od Stanka Vraza. Dio 3., Zagreb, 1866. Děla Stanka Vraza. Razlike pjesme: prevodi Stanka Vraza. Dio 4., Zagreb, 1868. Děla Stanka Vraza. Pěsme pabirci, proza i pisma Stanka Vraza. Dio 5. [predgovor Franjo Petračić]., Zagreb, 1877. Izabrane pjesme: sa slikom pjesnikovom. S uvodom Franje Markovića., Zagreb, 1880. Izabrane pjesme / Stanko Vraz. (uredio i predgovor napisao D. Grdenić), Zagreb, 1924. Đulabije, Zagreb, 1925. (pretisak izdanja iz 1863.) Stanko Vraz - Stihovi i proza, Zagreb, 1951. Slovenska djela, Zagreb, 1952. Pjesnička djela I-III, Zagreb, 1953. Poezija i proza / Stanko Vraz, (izbor i pogovor Ivan Slamnig), Zagreb, 1963. Izbor iz djela / Stanko Vraz, (prir. i predgovor napisao Ivan Martinčić), Zagreb, 1994. Izabrane pjesme / Stanko Vraz, (prir. Vinko Brešić), Zagreb, 1999. Rodno mjesto Stanka Vraza, Cerovec u slovenskoj općini Ormož, se po njemu sada zove Cerovec Stanka Vraza kako bi se razlikovalo od ostalih mjesta koja se zovu Cerovec. Vrazovo pravo ime je bilo Jakob Frass no s vremenom je književni pseudonim Stanko Vraz pretvorio u vlastito građansko ime i prezime.[3] Vraz je bio jedini Slovenac koji je prihvatio Gajevu ilirsku ideju i odrekao se, zbog `viših ciljeva`, ne samo svoje narodnosti nego i materinskog jezika a što mu je Prešeren oštro zamjerio.[3] Pisao je pod pseudonimima Jakob Rešetar s Cerovca, te Nenad Bezimenović

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U prvoj knjizi, prednja korica se odvojila od tabaka, drzi se na mrezici, sve ostalo uredno i kompaktno! PROPAST ZAPADA 1-2 Nacrt za morfologiju istorije sveta OSVALD ŠPENGLER GECA KON B e o g r a d 1 9 3 6 KARIJATIDE Filozofska biblioteka ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.

42291) Potpis autograf Adam Pribićević na knjizi DYNAMITE the story of class violence in America , by Louis Adamic , Publisher : Jonathan Cape London and Toronto 1931 , Adam Pribićević (Kostajnica, 24. decembar 1880 — Vindzor, 7. februar 1957) je bio srpski političar i publicista. Bio je mlađi brat Svetozara Pribićevića i pripadnik desnog krila Samostalne demokratske stranke. Krajem 1943. godine prišao organizaciji Dragoljuba Mihailovića i postao član Centralnog nacionalnog komiteta. Avgusta 1944. godine je pobegao u Italiju. Posle završetka Drugog svetskog rata ostao je u emigraciji u SAD, gde je i umro. Biografija Gimnaziju je završio u Sremskim Karlovcima, studije prava u Zagrebu. Političku delatnost započinje u Srpskoj samostalnoj stranci, piše u njenim listovima Srbobranu i „Srpskom kolu“. Sledbenik Tomaša G. Masarika, po svojim političkim stavovima Adam Pribićević je sasvim blizak bratu Svetozaru Pribićeviću, te s njim neprekidno tesno sarađuje stavljajući najjači akcenat na okupljanje i prosvećivanje seljaštva. Godine 1908. bio je optužen u veleizdajničkom procesu zbog veze s bratom Milanom Pribićevićem, oficirom i Valerijanom Pribićevićem, profesorom, za saradnju na izradi i sprovođenju revolucionarnog programa protiv Austrougarske. Zbog toga je s bratom Valerijanom (Vasom) osuđen na 12 godina teške tamnice. Godine 1910. proces je aboliran, a Pribićević oslobođen. U cilju razvoja sela, okupljanja i prosvećivanja seljaštva, osnovao je društvo za kulturno i ekonomsko unapređenje srpskog sela pod imenom Seljačko kolo. Do izbijanja Prvog svetskog rata bio je urednik Srpskog kola; njegova misija u Beogradu 1913. i razgovori s Nikolom Pašićem prethodili su odluci Koalicije o kompromisu sa vladom u Budimpešti. Posle izbijanja rata Pribićević je uhapšen i 1915. upućen na front u Galiciju. Posle 1918. neko vreme živi u Beogradu, gde izdaje „Narod“, „list za seljake“. Od 1924. živi u Vučitrnu, na Kosovu. Opredeljen za Samostalnu demokratsku stranku, javlja se u njenim listovima („Riječ“, i „Reč“) člancima o problematici sela i seljaštva. Istrajao je do kraja uz brata Svetozara, a posle njegove smrti 1936, bio je izabran za predsednika SDS. Zahvalio se na predsedništvu stranke 1938. Od 1941. živeo u emigraciji, jedno vreme u Londonu, a zatim u Kanadi. U emigrantskim danima aktivno je radio u organizacijama Srba u dijaspori, a jedan je od osnivača Udruženja srpskih pisaca u inostranstvu 1951. godine. Sa grupom autora 1950. godine upućuje generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija promemoriju: Memorandum on Crimes of Genocide Committed against the Serbian People by the Government of the Independent State of Croatia during World War II. Objavio je Naseljavanje Srba po Hrvatskoj i Dalmaciji i memoare Moj život i Od gospodina do seljaka. Izvršio je samoubistvo 7. februara 1957 knjiga : `Dynamite harkens back to an era of American capitalism a little less glossy, a little bloodier, and with striking parallels to today.`--Feminist Review Labor disputes have produced more violence over a longer period of time in the United States than in any other industrialized country in the world. From the 1890s to the 1930s, hardly a year passed without a serious—and often deadly—clash between workers and management. Written in the 1930s, and with a new introduction by Mike Davis, Dynamite recounts a fascinating and largely forgotten history of class and labor struggle in America’s industrial beginnings. It is the story of brutal exploitation, massacres, and judicial murders of the workers. It is also the story of their response: when peaceful strikes yielded no results, workers fought back by any means necessary. Louis Adamic has written the classic story of labor conflict in America, detailing many episodes of labor violence, including the Molly Maguires, the Homestead Strike, Pullman Strike, Colorado Labor Wars, the Los Angeles Times bombing, as well as the case of Sacco and Vanzetti. Louis Adamic emigrated from Slovenia when he was fifteen years old and quickly joined the American labor force. The author of eleven books, he is now recognized as a great figure in early twentieth-century American literature. He was found shot to death in a burning farmhouse in 1954. autor knjige ; Luj Adamič (sloven. Alojz Adamič, engl. Louis Adamic; Praproče pri Grosupljem, 21. mart 1898 — Milford, 4. septembar 1951) bio je američki književnik slovenačkog porekla. Rođen je 21. marta 1898. godine u Praproču pri Grosuplju. Gimnaziju je pohađao u Ljubljani do 1913. godine, kada je isključen zbog učestvovanja u tajnom protivaustrijskom pokretu. Posle toga je otišao u SAD. Bio je dopisnik „Glasa naroda“ od 1915. do 1917. godine. Posle toga je kao dobrovoljac Američke vojske učestvovao u Prvom svetskom ratu u Francuskoj. Od 1920. do 1930. goidne, uglavnom je živeo u Kaliforniji, a 1930. se preselio u Milford, Nju Džerzi. Godine 1932. vratio se u Jugoslaviju, gde se povezao sa slovenačkim intelektualcima, poput Otona Župančiča, Josipa Vidmara, Edvarda Kardelja, Borisa Kidriča i ostalih. Protestovao je protiv režima Šestojanuarske diktature. Naredne godine se vratio u SAD i napisao delo „The Natives Return“ (1934). Tokom Drugog svetskog rata podupirao je Narodnooslobodilački pokret Jugoslavije i objavljivao dva sopstvena biltena, „War and Postwar“ i „Trends & Tides“. Adamič je bio na vodećim položajima u organizacijama „Writers` War Board“, „World Peace Ways“ i „American Committee for Free Yugoslavia“. Bio je osnivač i prvi predsednik Udruženog odbora američkih Jugoslovena. Nakon kapitualcije Italije 1943, uputio je predsedniku Frenklinu Ruzveltu zahtev za ustupanje Jugoslaviji Slovenačkog primorja, Istre, Rijeke i Zadra. Godine 1944, u više je navrata uspostavio kontakte sa predstavnicima NOP-a u Londonu i sa Josipom Brozom Titom u Bariju. Godine 1949. duže je vreme boravio u Jugoslaviji. Posle rata uglavnom se borio za demokratska prava u SAD i zalagao za socijalističku Jugoslaviju. Još pre rata, Adamič je u SAD bio uvršten u spisak komunista, iako je bio samo osvešteni književnik i publicista. Makartijeva administracija osujetila je objavljivanje njegovog dela „The Eagle and the Roots“ 1950. godine. Delo mu je objavljeno tek 1952, ali izuzetno osakaćeno. Nakon dva pokušaja atentata i pretnji, 4. septembra 1951, Adamiča su pronašli mrtvog u njegovom spaljenom domu u Milfordu. Rezultat istrage vlasti nikad nisu objavile. Budući da je tada u Jugoslaviji trajao sukob između Tita i Staljina, američki mediji su pretpostavili da su ga ubili pripadnici NKVD-a, ali to nikad nije dokazano. Nakon smrti, američki Slovenci otkupili su njegovu književnu ostavštinu, a u rodnoj kući u Sloveniji otvoren je spomen-muzej. Opis : Veoma redak autograf srpskog političara u kombinaciji sa retkim prvim izdanjem antikapitalističke knjige od američkog autora slovenačkog porekla , tvrd povez, format 15 x 21 cm , ivice knjige iskrzane ,platno poveza potamnelo , unutrašnjost očuvana, ilustrovano, engleski jezik, 452 strane ,

U dobrom stanju, sa posvetom autora Trnovitim stazama / Ilija Ž. Trifunović (Birčanin) Vrsta građe odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1933 Beograd : Štamparija Glavnog saveza srpskih zemlјoradničkih zadruga, 1933 Fizički opis 119 str. : ilustr. ; 21 cm Predmetne odrednice Srbi -- biografije -- četnici -- komite Vojvoda Vojin Vuk Popović-- Đeneral Boža Janković -- Mitropolit Josif -- Čiča Pavle -- Koporan Čauš -- Vojvoda Zafir Premčević -- Pop Jovan Prteja -- Sibin Žegljanski -- Potporučnik Aranđel Tr­no­vi­tim sta­za­ma Ili­je Ž. Tri­fu­no­vi­ća, ob­ja­vlje­na 1933. go­di­ne, ba­vi se na­stan­kom i raz­vo­jem Na­rod­ne od­bra­ne i Čet­nič­kog po­kre­ta. Ilija Trifunović-Birčanin (Topola, 20. jul 1877 — Split, 3. februar 1943) bio je srpski četnik i četnički vojvoda iz vremena Borbe za Makedoniju 1902–1912, u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu. U međuratnom periodu bio je predsednik udruženja starih četnika i od 1932. predsednik Narodne odbrane. Bio je učesnik vojnog puča od 27. marta. Posle Aprilskog rata 1941. izbegao je u selo Gornje Lipovo kod Kolašina. Septembra 1941. je otišao u Split gde se povezao sa italijanskim okupatorom i s njim sklopio sporazum o saradnji. Iz Splita je organizovao četničke jedinice po Dalmaciji, Lici i Bosanskoj krajini i stavio ih u službu okupatora. U proleće 1942. Dragoljub Mihailović je Trifunovićev štab imenovao za štab zapadno-bosanskih, ličko-dalmatinskih i hercegovačkih vojno-četničkih odreda. Do kraja 1942. Trifunović je ostvario legalizaciju četničkih jedinica kod italijanskog okupatora, njihovo redovno snabdevanje borbenim, materijalnim i novčanim sredstvima. Umro je od srčanog udara 3. februara 1943. godine u Splitu. Sledeći primer nacionalno oduševljene omladine u Srbiji sa početka 20. veka Trifunović se upisuje u četnike i odlazi u Staru Srbiju. Već 1906. godine primljen je kao štabni četnik u četu vojvode Petka Ilića, i četovao po Skopskoj crnoj gori kao komita, a zatim sa vojvodom Vukom u Kumanovskom kraju i tamo je ostao do Balkanskih ratova (1912/1913). Od 1911. komandovao je svojom četom. Učestvovao je u borbi kod Šumate Trnice 1912. Učestvovao je u oba Balkanska rata, kao i u Prvom svetskom ratu pod komandom Vojvode Vuka. i ujesen 1916. U žestokim borbama na Sivoj Steni teško je ranjen u ruku, koja je nakon pogoršanja morala biti amputirana. Na Sivoj Steni je život izubio Vojvoda Vuk pa je odlukom četnika Trifunović dobio vojvodsko dostojanstvo. U periodu između dva rata, vojvoda Birčanin je vršio važne uloge u četničkoj organizaciji. Predsednik četničkog udruženja Srpska narodna odbrana (SNO) postao je 1932. Bio je izabran za velikoga čelnika Orjune. Učestvovao je u organizovanju i izvođenju puča od 27. marta 1941. Posle Aprilskog rata izbegao je u selo Lipovo kod Kolašina. U septembru ili oktobru 1941. je došao u Split. Tada oko njega počinju da se skupljaju istaknuti nacionalisti iz Splita i okolnih gradova. Četnički pokret je ovde tada već bio otvorenom u sukobu sa partizanima, i to je podstaklo četničke komandante da sklope niz lokalnih sporazuma o saradnji sa italijanskim okupacionim snagama, na osnovu jakih uzajamnih želja da se partizanski ustanak uguši. Jedan od takvih italijansko-četničkih sporazuma je zaključen na sastanku u Splitu između Trifunović-Birčanina, Dobroslava Jevđevića i Anđela de Mateisa, obaveštajnog oficira italijanskog 6. armijskog korpusa. Prihvatio je četnički pokret Dragoljuba Mihailovića. Dragoljub Mihailović je bio svestan kolaboracionističkih aranžmana koji su sklopili Jevđević i Trifunović-Birčanin i tolerisao ih je. Pored Jevđevića, sa kojim je blisko sarađivao sa italijanskim snagama, potčinjeni komandanti Trifunović-Birčanina bili su Momčilo Đujić (severna Dalmacija), Ilija Mihić i Slavko Bjelajac (Lika) i Petar Baćović (Hercegovina i jugoistočna Bosna). U martu 1942. dobija pismeno ovlašćenje od Draže Mihailovića da može da vodi vojne i političke akcije u Dalmaciji i Hercegovini i pritom je Iliju Birčanina postavio za komandanta oblasti Dalmacije, Like, Korduna i Primorja. Vojvoda Birčanin je preko svojih prijatelja i članova Narodne Odbrane organizovao centre otpora u Sloveniji. Prvi put se sastao sa Dražom Mihailovićem u maju 1942. u selu Pustopolju kod Gacka u Hercegovini. U Pustopolju su doneti važni zaključci za buduću akciju i određena su prava i dužnosti svih komandanata. Tom prilikom najvažniji predmet razgovora je bio plan kako da se četničke snage domognu jadranskih obala i prilaza moru, da bi se u datom trenutku stvorili mostobrani za iskrcavanje savezničkih trupa. Izvođenje ovog plana bilo je povereno vojvodi Birčaninu. O tome je izveštena i vlada i saveznici. Nakon toga, jedna podmornica na Korčuli donela je za vojvodu Birčanina radio-stanicu, tehnički materijal i novčana sredstva. Vojvoda Birčanin je izvođenje ove misije poverio vojvodi Momčilu Đujiću. Tada je unapredio generala Mihailovića u čin četničkog nadvojvode. Italijani su 23. juna uz pomoć Ilije Trifunovića-Birčanina, osnovali prve jedinice Dobrovoljačke antikomunističke milicije, posvećenih uništenju komunizma i pod kontrolom Italijana. Mihailović je tom prilikom predao listu od 25 oficira JVuO koje je stari Birčanin proglasio četničkim vojvodama. Od septembra 1942. četnici su pokušavali da ubede Italijane da izvrše veliku antipartizansku operaciju u svojoj okupacionoj zoni. Trifunović Birčanin se sreo sa italijanskim generalom Mariom Roatom 10. i 21. septembra. Trifunović ga je podsticao da preuzme akciju protiv partizana u oblasti Prozora i Livna i ponudio pomoć 7.500 četnika pod uslovom da Italijani obezbede oružje i druge potrebe. Na sastanku 10. septembra Trifunović-Birčanin je izjavio Roati da nije pod komandom Dragoljuba Mihailovića, ali da se sa njim sastao 21. jula u Avtovcu i da ima njegovo odobrenje za saradnju sa Italijanima. Krajem septembra ili početkom oktobra, odgovarajući na poruku od Trifunović-Birčanina datiranu na 20. septembar, Mihajlović ga je pohvalio za držanje i visoko shvatanje nacionalne linije na tim razgovorima. Posle kontakata sa Trifunovićem-Birčaninom i Dobrosavom Jevđevićem, Roata je sa četnicima 29. septembra potpisao sporazum kojim su regulisane legalizacija četničkih odreda pod italijanskom vojnom upravom u Bosni i Hercegovini, izdavanje četnicima plata, hrane, uniformi, oružja, municije i ostalog ratnog materijala za borbu protiv partizana. Na osnovu ovog sporazuma italijanska okupaciona komanda uputila je četnike u borbu protiv partizana kod Prozora, u oktobru 1942, kao i na druga bojišta.Nakon njegove smrti to pravo da imenuje četničke vojvode pripalo je jedino Draži Mihailoviću, kao ministru vojnom. Time je pokušano da se ne ugasi tradicija vojvodstva u Srbiji. Na početku svog delovanja u Dalmaciji, vojvoda Birčanin je formirao prve grupe mladih Hrvata koji su bili jugoslovenski orijentisani, a najvećim delom su u te grupe ulazili studenti i radnici. Njima je priključio mlade borce iz Šibenika i ostalih obližnjih mesta na moru. Na taj način je formirali su odred koji se zvao „Odred Vojvode Birčanina“, i Splitsko-Šibenička brigada. Teško se razboleo u Splitu. Pred kraj života je unapredio još neke oficire JVuO u čin četničkog vojvode. Umro je u Splitu 3. februara 1943. Posmrtno je odlikovan od generala Mihailovića i Londonske vlade Karađorđevom zvezdom sa mačevima III reda.

U vrlo dobrom stanju. 17 knjiga iz ranih 1930-ih. Platneni povez sa zlatotiskom. Uglavnom kao nove. Pjesni ljuvene / Vladimir Nazor Ostali naslovi Pjesme Vladimira Nazora Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [s. a.] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasića, [s. a.] Fizički opis 76 str. ; 21 cm. Pod bremenom ljubavi : [pripovijetke] / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [19??] Zagreb : Z. i V. Vasić, [19??] ([s. l. : s. n.]) Fizički opis 61 str. ; 20 cm Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: Otac ; Legenda o sv. Hristiforu Brazgotine što sveđ peku / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [1936?] Izdanje Knjižare Z. i V. Vasića (V. Vasić i R. N. Horvat), [1936?] Fizički opis 64 str. ; 20 cm Zbirka Pripovijetke Vladimira Nazora Sadržaj s nasl. str.: Paša ; Prijelaz preko Crvenog mora ; U magarećoj klupi. Istarski gradovi / Vladimir Nazor Izdanje knjižare Z. i V. Vasića, Zagreb Godina izdanja: 1930 Dimenzije: 13,00 x 19,00 cm. 48 stranica. Povez: tvrdi, platneni sa zlatotiskom na koricama i hrptu. Sadržaj: Volosko; Kastav; Ički galeb; Čempres u Ičićima; Večer pod Mošćenicama; Koprivić u Lovranu; Vrbnik nad morem; Baška; Krk Intima : 1913-1914 / Vladimir Nazor Ostali naslovi Pjesme Vladimira Nazora Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [b. g.] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasića (V. Vasić i R. N. Horvat), [b. g.] Fizički opis 91 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Marjanović, Milan, 1879-1955 Napomene Na spor. nasl. str.: Pjesme Vladimira Nazora Str. 5-43: Vladimira Nazora `Intima` : 1915-1914 / Milan Marjanović. Mladost, sunce i ljubav : Bjelouška. Prsten. Gemma Camolli / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina s.a.] [Zagreb : s.n., s.a.] Fizički opis 70 str. ; 19 cm. Sadržaj Sadržaj: Bjelouška; Prsten; Gemma Camolli Na koricama naslov: Mladost, sunce i ljubav Kao između dva sna / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [s. a.] Zagreb : Z. i V. Vasić, [s. a.] Fizički opis 50 str. ; 19 cm Zbirka Pripovijetke Vladimira Nazora Sadržaj Sadržaj sa nasl. str.: Anđeo u zvoniku ; Čovjek, koji izgubi dugme ; Prosjak. Pjesme moje mladosti / Vladimir Nazor Ostali naslovi Pjesme Vladimira Nazora Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [193?] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasića (V. Vasić i R.N. Horvat), [193?] Fizički opis 153 str. ; 19 cm ISBN (Broš.) Napomene Na prelim. str.: Pjesme Vladimira Nazora Sinovi mora / Vladimir Nazor Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [s. a.] Zagreb : Z. i V. Vasić, [s. a.] ([s. l. : s. n.]) Fizički opis 67 str. ; 19 cm Sadržaj Sadržaj sa nasl. str.: Halugica; Svjetionik. Pjesme : U šikari, Iz močvare i Nad usjevima : (1915-1920) / Vladimir Nazor Ostali naslovi Pjesme Vladimira Nazora Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [s. a.] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasića (V. Vasić i R. N. Horvat), [s. a.] Fizički opis 100 str. ; 20 cm Napomene Na spor. nasl. str.: Pjesme Vladimira Nazora. Oni s onkraj mora / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [19??] Zagreb : Z. i V. Vasić, [19??] (Zagreb : Tipografija) Fizički opis 61 str. ; 20 cm Zbirka Pripovijetke Vladimira Nazora Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: Ćozot Piccio Bijeg u Italiju Klesar Angelo. Fantazije i groteske / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [s. a.] Zagreb : Knjižara Z. V. Vasić, [s. a.] Fizički opis 102 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Vasić, Z. Vasić, V. Sadržaj Sadržaj sa nasl. str.: Crveni tank; Požar; Nero; Šarac; Morski div. Sadioci mojih njiva / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [1930] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasić, [1930] Fizički opis 111 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Vasić, Z. Vasić, V. Sadržaj Sadržaj sa nasl. str.: Šjora Nikoleta; Vra Krste; Pustinjak; Ante Pivalo; Sadilac; Dojilja Sima. Pjesme o bratu Gavanu i o seki Siromaštini : (1930-1931) / Vladimir Nazor Ostali naslovi Pjesme Vladimira Nazora Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [1931?] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasić, [1931?] Fizički opis 50 str. ; 20 cm ISBN (Broš.) Napomene Na spor. nasl. str.: Pjesme Vladimira Nazora. Ona sva sjajna i ona sva siva / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina [19??] Zagreb : Z. i V. Vasić, [19??] Fizički opis 58 str. ; 20 cm Zbirka Pripovijetke Vladimira Nazora Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: Boginja; Jessie; Apsarin ples. Slavuj i cvrčak : Šuma bez slavuja.Dječak s ostrva. Cvrčak Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina [s.a.] Zagreb : Knjižara Z. i V.Vasića, [s.a.] Fizički opis 44 str. ; 19 cm Nove pjesme / Vladimir Nazor Ostali naslovi Pjesme Vladimira Nazora Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina [1931?] Zagreb : Z. i V. Vasić, [1931?] Fizički opis 81 str. ; 20 cm ISBN (Broš.) Napomene Na spor. nasl. str.: Pjesme Vladimira Nazora. Na ostrvu žeđi / Vladimir Nazor Vrsta građe kratka proza Cilјna grupa dečje, opšte Jezik hrvatski Godina [s. a.] Zagreb : Knjižara Z. i V. Vasića, [s. a.] ([s. l. : s. n.]) Fizički opis 68 str. ; 19 cm Zbirka Pripovijetke Vladimira Nazora Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: Lov na konope ; Voda ; Prodika na moru. **************** Vladimir Nazor (Postira, 30. svibnja 1876. – Zagreb, 19. lipnja 1949.), hrvatski političar za vrijeme Nove Jugoslavije, pjesnik, prozaist i prevoditelj. Predsjednik ZAVNOH-a, i prvi predsjednik Narodne Republike Hrvatske. Pučku školu je završio na otoku Braču a gimnaziju u Splitu. Studirao je prirodne znanosti, matematiku i fiziku u Grazu i Zagrebu. Diplomirao je 1902. Predavao je hrvatskoj gimnaziji u Zadru, a od 1903. do 1918. godine u Istri gdje je ujedno i proveo najviše svog života. Umirovljen je 1933. godine u Zagrebu kao upravitelj dječjeg doma. Prvo djelo mu je bilo Slavenske legende (1900.) Godine 1904. u Zadru je objavljeno njegovo djelo Knjiga o hrvatskim kraljevima, a u to vrijeme počinje pisati i Istarske priče. Koju godinu kasnije objavljuje Velog Jožu (1908.) – djelo po kojemu će se prepoznati Nazorova proza, a koje je on sam smatrao neuspjelim. Godine 1916. objavio je nekoliko knjiga: Utva zlatokrila, Medvjed Brundo, Stoimena. Na izborima 1934. Nazor se krivim političkim potezom izjasnio za takozvanu Jevtićevu listu, te su mu neko vrijeme zatvoreni stupci svih novina, časopisa i vrata svih izdavača. Nedugo poslije toga, 1939., objavljuje Pastira Lodu i Dedeka Kajbumščaka. Godine 1942. s pjesnikom Ivanom Goranom Kovačićem preko Kupe odlazi u partizane, o čemu je izvijestio čak i Radio London. Nazor počinje voditi dnevnik S partizanima. Poslije rata objavio je i Pjesme partizanske. U ratu Nazor je predsjednik Izvršnoga odbora ZAVNOH-a, a nakon rata i prvi predsjednik hrvatskoga Sabora. Kao novoprimljeni akademik 1949. godine je imao i svoj posljednji javni nastup na kojem je čitao ulomke iz svoje nedovršene zbirke U zavičaju. U pedeset godina plodnog rada Nazor je pisao pjesme, pripovijetke, priče za djecu, putopise, romane, dnevnike, rasprave i prevodio talijanske i njemačke pjesnike.

Korijeni s riječima od njih postalijem u hrvatskom ili srpskom jeziku Author: Đura Daničić Publisher: U Zagrebu : Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1877 Knjiga izdata za života Đure Daničića detaljnom pretragom , utvrđeno da je knjiga I izdanje i jedini primerak, odnosno da nema reprint ili fototipskih izdanja iste. Na žalost kniga je do 240-te strane sa originalnom prednjom koricom. Listovi kompakti odlične očuvanosti ( odvojila se korica i prva dva lista ) Iako ga svi znamo pod imenom Đuro Daničić, mnogima je gotovo nepoznat podatak da je ime ovog čuvenog izučavaoca srpskog i hrvatskog jezika zapravo bilo Đorđe J. Popović. Jedan od najvatrenijih zagovornika ideja Vuka Stefanovića Karadžića, Daničić je rođen u Novom Sadu, 04. aprila 1825. godine, a ostao je upamćen i po tome što je tokom čitavog života izučavao i srpski i hrvatski jezik i to sa naučnog stanovišta. Takođe, istorijski izvori često pominju i podatak da su srpski knez Mihailo Obrenović, ali i Jovan Gavrilović posebno bili naklonjeni njegovom radu, te da su mu u doba kada je studirao pružali i materijalnu pomoć. Bio je sin sveštenika Jovana, a u to doba je njegov rodni grad bio pod vlašću Austrougarske monarhije. Školovao se u svom rodnom mestu i u Požunu, a kasnije i u Beču i Pešti. Kada se susreo sa Vukovim delom počeo je da izučava naš, ali i hrvatski jezik i 1847. godine je objavio svoje kapitalno delo “Rat za srpski jezik i pravopis”, te na taj način u velikoj meri doprineo pobedi Vukovih ideja. Nedugo zatim je objavio i “Malu srpsku gramatiku”, koja je posebna po tome što predstavlja prvo delo u kome se neko bavio srpskim jezik sa stanovišta nauke. Svakako treba imati na umu da je upravo Đuro Daničić zaslužan što slovo đ pišemo danas upravo tako, umesto prethodno dvoglasa đ. Ovo pravilo koje je on uveo je počelo da se primenjuje od 1902. godine, kada je prvi put pomenuto u časopisu “Srđ”, koji je izlazio u Dubrovniku. Kako je bio inspirisan delom i radom Vuka Stefanovića Karadžića, nije loše da pogledate ovde značenje nekih od reči koje su ušle u “Veliki rječnik” čiji tvorac je upravo Vuk i koji je uspeo da na jednom mestu sakupi i sačuva od zaborava mnoge termine Biografija Đure Daničića Bookmark and Share 12.01.2016. Vladimir Ciplic Iako ga svi znamo pod imenom Đuro Daničić, mnogima je gotovo nepoznat podatak da je ime ovog čuvenog izučavaoca srpskog i hrvatskog jezika zapravo bilo Đorđe J. Popović. Jedan od najvatrenijih zagovornika ideja Vuka Stefanovića Karadžića, Daničić je rođen u Novom Sadu, 04. aprila 1825. godine, a ostao je upamćen i po tome što je tokom čitavog života izučavao i srpski i hrvatski jezik i to sa naučnog stanovišta. Biografija Đure Daničića Takođe, istorijski izvori često pominju i podatak da su srpski knez Mihailo Obrenović, ali i Jovan Gavrilović posebno bili naklonjeni njegovom radu, te da su mu u doba kada je studirao pružali i materijalnu pomoć. Bio je sin sveštenika Jovana, a u to doba je njegov rodni grad bio pod vlašću Austrougarske monarhije. Školovao se u svom rodnom mestu i u Požunu, a kasnije i u Beču i Pešti. Kada se susreo sa Vukovim delom počeo je da izučava naš, ali i hrvatski jezik i 1847. godine je objavio svoje kapitalno delo “Rat za srpski jezik i pravopis”, te na taj način u velikoj meri doprineo pobedi Vukovih ideja. Nedugo zatim je objavio i “Malu srpsku gramatiku”, koja je posebna po tome što predstavlja prvo delo u kome se neko bavio srpskim jezik sa stanovišta nauke. Svakako treba imati na umu da je upravo Đuro Daničić zaslužan što slovo đ pišemo danas upravo tako, umesto prethodno dvoglasa đ. Ovo pravilo koje je on uveo je počelo da se primenjuje od 1902. godine, kada je prvi put pomenuto u časopisu “Srđ”, koji je izlazio u Dubrovniku. Kako je bio inspirisan delom i radom Vuka Stefanovića Karadžića, nije loše da pogledate ovde značenje nekih od reči koje su ušle u “Veliki rječnik” čiji tvorac je upravo Vuk i koji je uspeo da na jednom mestu sakupi i sačuva od zaborava mnoge termine. Smatra se da je jedan od nosilaca ideje za postojanje jedinstvenog, srpskohrvatskog jezika upravo Daničić, koji važi za utemeljivača ovog jezika. Pokušao je i da na osnovu ideja koje je Vuk sproveo u reformi srpske ćirilice izvrši reformu latinice Ljudevita Gaja, ali je u tome samo delimično uspeo. Takođe, čuveni Bečki književni dogovor koji je trebalo da reši mnoge sporove između srpskih i hrvatskih lingvista i pisaca je, pored ostalih potpisao i Đuro Daničić, te se iz tog razloga često navodi da je upravo on utemeljivač srpskohrvatskog jezika. U drugoj polovini 19. veka, Daničić je radio i u beogradskoj Narodnoj biblioteci Srbije, a bio je i sekretar pri Društvu srpske slovesnosti, te profesor Velike škole u Beogradu. Kasnije je bio sekretar zagrebačke Jugoslovenske akademije. Iako je umro u Zagrebu, dok je dovršavao rad na “Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika”, Đuro Daničić je sahranjen u Beogradu 1882. godine. Mnoga dela je uspeo da otrgne od zaborava, tako da su do današnjih dana ostala očuvana i dela kao što su recimo “Nikoljsko jevanđenje”, bosanske redakcije koje je objavljeno 1864. godine, ali i “Žitija Svetog Simeona i Svetog Save od Domentijana”, objavljeno 1865. godine, te “Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih”, objavljeno 1866. godine, kao i Teodosijevo “Žitije Svetog Save” iz 1860. godine i mnoga druga. Даничић је један од највећих радника на подручју испитивања српског језика. Ђуро Даничић Његов први рад објављен је 1845. (у Подунавци) у заштиту Вука. Научно обарање теорије Вукових противника, Даничић је изнео у расправи Рат за српски језик и правопис (1847), којом је допринео брзој победи Вукових идеја. Затим је дао Малу српску граматику (1850), у којој је српски књижевни језик први пут научно окарактерисан. Касније (од 1863) то је мало дело излазило у више издања (1—7), под називом Облици српског језика. Дела Даничића, у којима је обрађивао различите стране српског језика, јесу: Српска синтакса (1858), само са одељком о падежима са и без предлога, заснована на тадашњој локалистичкој теорији о падежима, Основе (1876), класификација, сасвим механичка, наставака за образовање речи, Коријени (1877), без велике теоријске вриједности, Историја облика (1874), најзад славне акценатске студије (Slav. Bibi., Miklošić, I, Glasnik, 8—9. Rad, 6, 14, 20), које су образовале основу проучавања словенског акцента. Даничићева већа издања српских старих споменика, већином још незамењена, јесу: Житије Св. Саве (Теодосијево, 1860, у издању приписано Доментијану), Житија Св. Симеона и Св. Саве од Доментијана (1865), Никољско јеванђеље (босанске редакције, 1864), Животи краљева и архиепископа српских (Данила и других, 1866), и многа друга мања дела, развијена по научним издањима. Превео је Стари завет (Вук је превео Нови).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Momčilo Nastasijević, Iz tamnog vilajeta, izdanje S.B. Cvijanovića, Beograd, 1927. I izdanje !! Momčilo Nastasijević (Gornji Milanovac, 6. oktobar 1894 — Beograd, 13. februar 1938) je bio srpski pesnik koji je pripadao modernim tendencijama u srpskom pesništvu između dva rata. Momčilo Nastasijević je rođen u Gornjem Milanovcu 1894. godine u porodici Nastasijević koja je dala nekoliko umetnika.[1]Osnovnu školu je učio u Gornjem Milanovcu, zatim u Čačku, da bi je završio u Beogradu, gde kasnije studira francuski jezik i književnost. Za vreme Prvog svetskog rata ponovo živi u Milanovcu. Posle rata, cela porodica se seli u Beograd, a Momčilo nastavlja studije i živi u krugu pesnika i prijatelja zainteresovanih za umetnost. Godine 1923. provodi leto u Parizu, pomoću ferijalne stipendije. Po završenim studijama radi u Beogradu kao gimnazijski profesor i na tom poslu ostaje do svoje smrti. Sa objavljivanjem svojih dela počinje kasnije nego njegovi generacijski drugovi Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović i drugi. Piše sporo, razvija se, eksperimentiše. Odsustvuje iz javnog života i sa godinama se sve više usamljuje. Godine 1932. objavljuje svoju prvu pesničku zbirku „Pet lirskih krugova“, koja odjekuje u užim čitalačkim krugovima, a u antologijama poezije toga vremena zastupljen je obično sa po samo jednom pesmom. Krhke građe, Nastasijević oboleva od tuberkuloze i umire 1938. u četrdeset četvrtoj godini života.[2] Godinu dana posle njegove smrti, njegovi prijatelji izdaju celokupna dela: Pesme, Rane pesme i varijante, Hronika moje varoši, Iz tamnog vilajeta, Rane priče, Drame, Muzičke drame, Misli i Eseji. Ni ovo izdanje nije afirmisalo Momčila Nastasijevića u široj javnosti.[2] Kasnije se o Nastasijeviću ponovo govori, ali se ni danas (2010. godine) ne može reći da je omiljen i opštepoznat pesnik, kao ni da je potpuno otkrivena njegova veličina i značaj. Slavista Robert Hodel je načinio i preveo izbor njegovih dela na nemački jezik, knjigu pod nazivom „Sind Flügel wohl“ objavio je izdavač Leipziger Literaturverlag.[3] Pesme su štampane dvojezično, a osim poezije uključena su i dva prozna dela samo na nemačkom jeziku.[4] Pesništvo Fotografija Momčila Nastasijevića sa pasoša Članska karta P. E. N.-a Momčila Nastasijevića Momčilo Nastasijević je pesnik koji se pojavio, razvio i umro između dva svetska rata.[2] U svojim shvatanjima poezije Nastasijević je dužnik simbolistima. Osnovni pojam njegove poetike, „rodna“ ili „maternja“ melodija, proizlazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije. U traganju za tom melodijom pesnik proniče s onu stranu pojava i dolazi u neposredan dodir s onim što je neizrecivo, tajanstveno, mistično. Maternja je melodija, pre svega, zvuk izvornog, arhaičnog jezika, u našem slučaju to je, s jedne strane, melodija jezika narodne pesme, a s druge, srednjovekovnih tekstova. Na ovoj tački Nastasijevićeva neosimbolistička zaokupljenost muzikom i neizrecivim ukršta se s ekspresionističkom težnjom k neposrednom i praiskonskom. Ogroman rad uložio je Nastasijević dok je stigao do svojih Lirskih krugova i dok je bio zadovoljan njima. Isprobavao je sva moguća sazvučja među rečima srpskog jezika, sve prelive smisla i različite odnose verbalnih znakova. Njegova konciznost, kao osobenost njegovog pesničkog idioma, nije proizvod nekakve ćudljivosti ili proizvoljnog opredeljenja, već je izraz borbe protiv mana u koje upadaju oni koji poeziju pišu olako.[2] U pesničkom jeziku Momčila Nastasijevića jednosložne reči su vrlo česte, i to ne slučajno. `U zvuku jednosložne reči, bez obzira na prirodu samoglasnika, uvek ima nečeg odsečnog, tvrdog i kao silom otkinutog iz neke celine. Top, smeh, huk, lav, hir, vrt.` Kao da Nastasijević namerno izaziva nejasnost u značenju reči, ali on to čini prvenstveno zbog toga da jasno značenje reči ne bi potisnulo značenja zvuka i ritma. Pesnik nastoji da nađe jedan osobeni zvuk i jedan osobeni ritam za svako pesničko kazivanje. U njegovoj poeziji nije zastupljen samo paradoks značenja reči, nego i paradoks zvukova reči; postoje protivrečni odnosi između reči i ćutanja (kao osnovnog), između svetlosti i tame, dobra i zla, postojećeg i nepostojećeg, živog i neživog. Pri tome, Nastasijević se klonio savremenog jezika, u težnji da stvori pesnički jezik u kojem bi bila sadržana prošlost u kojoj je čovek možda bio bliži sebi i Bogu. `Nastasijevićeva borba sa rečima bila je izuzetno teška, jer je to bila i borba sa ćutanjem.`[5] Nastasijević, koga je Vinaver nazvao svecem srpskoga jezika i srpskoga književnog izraza, naslućivao je stalni tok tajnih i tajanstvenih sila, trudeći se da u sklad dovede slutnju (koja nije od ovoga sveta) sa razložnim saznanjem, i mireći istinu duha sa istinom svakidašnjice, odnosno utvrđujući njihovu istovetnost. `On je snevao svoju javu, on je kontrolisao svoj san.`[6] Ciklusi Nastasijevićev pesnički opus obuhvata sedam lirskih krugova jedne zbirke stihova: Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote, Reči u kamenu, Magnovenja i Odjeci. Jutarnje, prvi ciklus, izražava način na koji se pesnik vezuje za spoljni svet, ono što u njemu voli: mirise, podneblje, glasove sela i život prirode. To je veoma aromatična poezija, prelivena rodnim zvucima i bojama, setna na jedan tradicionalan, arhaičan način; nežna. Večernje su nastavak jutarnjih prizora, koji u večernjem ruju postaju setniji, manje opipljivi. Realnost nije sasvim jasno omeđena i nagoveštava se smrt. U Bdenjima, preokupacija dekorom i sentimentom iz prethodnih ciklusa ustupa mesto velikim pesnikovim temama. Njegova mašta i izraz sazreli su da definišu ideje i osnove odnosa postojanja. Izraz postaje gušći, reči je manje, pesme postaju apstraktnije ali i neposrednije. Njegova metafizička iskustva dobijaju jasne formulacije i izražavaju patnju zbog surovosti neposredne egzistencije. Gluhote su ciklus od deset pesama u kojima redukcija ukrasnih i eksplikativnih elemenata dovodi do semantičke napregnutosti, do pesme koja pokazuje shematsku ogoljenost zamisli. Reči u kamenu su ciklus sačinjen od četrnaest pesama i one predstavljaju viziju koja ujedinjuje selo i grad; apokaliptične drhtaje; sagledavanje nesavladivih ličnih razdiranja; i pokazivanje onih delova sudbine u kojima je čovek zavisan od čoveka. Magnovenja su zbir pojedinačnih pesama složenije strukture, koje su iznutra podeljene na odeljke, tako da svaka pesma podseća u malom na strukturu Reči u kamenu.[2] Odjeci, poslednji ciklus, pun je reminiscencija. Ponovo se oseća čar opipljivih stvari, atmosfera pejzaža i naziranja starinskih enterijera. Nastasijević, Momčilo, srpski književnik (Gornji Milanovac, 6. X. 1894 – Beograd, 13. II. 1938). Diplomirao francuski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1920), potom radio kao gimnazijski profesor. Od 1922. pisao pjesme, pripovijetke, eseje i drame. Objavio zbirku pjesama Pet lirskih krugova (1932), koja se odlikuje originalnim stilom i neobičnim jezičnim oblicima. U pripovijetkama prevladavaju teme srednjovjekovnih apokrifa, legendi i narodnih bajki (Iz tamnog vilajeta, 1927). Pisao je i drame u stihovima i prozi, od kojih je za života objavio Međuluško blago (1927); drame Đurađ Branković, Kod Večite slavine, Gospodar-Mladenova kći, Nedozvani objavljene su mu posmrtno (Celokupna dela, I–IX, 1938–39). tags: avangarda, Rastko Petrovic, Isidora Sekulic, Milos Crnjanski, albatros, Stanislav Vinvaver, ekspresionizam, nadrealizam, Vasko Popa

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cetiri knjige ukoricene u jednu! - August Senoa - Ilijina oporuka 1876 g. Retko !!! - Crna Kraljica od Josipa Freufenreicha, 1858 g. Retko !!! - Zulejka..... nema naslovnu stranicu ali je neko napisao grafitnom olovkom ime dela i autora. Fali deo jedne stranice u ovom delu. - Turgenjev - Anuska, Retko !!! Šenoa, August, hrvatski književnik, kritičar, prevoditelj i političar (Zagreb, 14. XI. 1838 – Zagreb, 13. XII. 1881). Studirao pravo u Zagrebu i Pragu, ali nije položio završne ispite. God. 1865. u Beču je uređivao listove Glasonoša i Slawische Blätter. U Zagreb se vratio 1866. i radio u uredništvu Pozora (1866–67), zatim kao dramaturg u Hrvatskom zemaljskom kazalištu (1870–73) i gradski bilježnik (1871), a od 1873. kao gradski senator. Od 1874. do smrti bio je urednik časopisa Vienac. God. 1877. bio je izabran za potpredsjednika Matice hrvatske. Služio se pseudonimom Veljko Rabačević, Petrica Kerempuh, Milutin, Branislav i različitim šiframa. Okušao se u gotovo svim književnim žanrovima: u hrvatskom javnom životu javio se kao novinar dopisima u Pozoru, ali i u drugim listovima onoga doba (Glasonoša, Leptir, Naše gore list), a književnu djelatnost nastavio je pjesmama, novelama, romanima, feljtonima, kritičkim i teorijskim tekstovima, prijevodima itd. Sastavio je antologiju Vienac izabranih pjesama hrvatskih i srbskih (1873) i Antologiju pjesničtva hrvatskoga i srbskoga, narodnoga i umjetnoga (1876). Prevodio je s francuskoga, njemačkoga, engleskoga i češkog jezika. U mladenačkoj raspravi Naša književnost (1865) zahtijevao je »popularnu, poučnu i zabavnu struku književnosti« radi razvijanja i promicanja narodnog duha i života. Držao je da umjetnost mora sadržavati estetsku i etičku komponentu, da mora djelovati u svrhu duhovne emancipacije hrvatskog naroda, vodeći računa poglavito o »socijalnom momentu«, te da se pisci moraju »obzirati na općinstvo i djelovati na narod«, svjesno odabirući tendencioznu književnost kao jedini način stvaranja samostalne civilizacije i očuvanja identiteta protiv tuđih utjecaja. U nizu djela izravno je reagirao na društvene i nacionalne probleme. Kao lirik skloniji deklamatorstvu i uzvišenoj retorici, bio je uspješniji kao politički i socijalni pjesnik. Ipak, pojedine izrazito lirske ljubavne pjesme nadživjele su svoje doba i uglazbljene postale dijelom tradicijske kulture (O ti dušo moje duše, Oj vi magle), a s njima se mogu usporediti pjesme epskoga značaja, tj. balade i legende u stihu, koje su, također u sprezi s glazbom, u obliku popijevaka zadržale popularnost do današnjih dana (Ribareva Jana, Vir). U mnogim je pjesmama izražavao pokretačke ideje svojega doba i politički program Strossmayerova narodnjaštva (Na Ozlju gradu, Hrvatska pjesma, Budi svoj!, U slavu J. J. Strossmayera, Klevetnikom Hrvatske, Hrvat Bosni i dr.). S druge strane, u epskom pjesništvu, kao i mješovitim, lirsko-epskim oblicima u stihu (balade i romance), ostvario je vrhunac pjesničkih dometa hrvatske književnosti druge polovice XIX. st. Posebno se ističu povjestice (»historičke balade«), pjesničke pripovijesti i legende u kojima obrađuje događaje iz hrvatske povijesti s aktualnim političkim porukama (Smrt Petra Svačića, Propast Venecije, Fratarska oporuka, Anka Neretvanka, Vinko Hreljanović, Šljivari, Prokleta klijet) ili opijeva pučke priče (Postolar i vrag, Kugina kuća, Kameni svatovi, Zmijska kraljica). Upravo su mu pripovijesti s osloncem u hrvatskoj povijesti i predaji, podjednako u prozi (Turopoljski top, 1865) i u stihu (Kugina kuća, 1869; Kameni svatovi, 1869), donijele prvu književnu slavu. Najveći uspjeh doživio je povijesnim romanima (Zlatarovo zlato, 1871; Čuvaj se senjske ruke, 1875; Seljačka buna, 1877; Diogenes, 1878., i Kletva, nedovršen, 1881). Njima je kanonizirao roman u hrvatskoj književnosti i odgojio čitateljsku publiku kojoj je ta književna vrsta postala omiljenim štivom. U povijesnom romanu nasljedovao je model W. Scotta: istraživao je povijesne izvore i rabio autentične dokumente da bi pokazao kako raspored političkih snaga i društvene okolnosti utječu na živote »malih ljudi«. Povijest stoga više nije imala funkciju pozadine i kulise zbivanja: ona je bila akter romanesknoga svijeta i bitan čimbenik u radnji. Poticaj književnom djelu redovito je bio neki konkretan povijesni događaj, potkrijepljen dokumentima, oko kojega je Šenoina stvaralačka mašta plela mrežu napetih fikcionalnih zbivanja akteri kojih su bili izmišljeni ili povijesno posve beznačajni. Inzistirao je na analogijama između prošlosti i sadašnjosti – odabrani povijesni događaji služili su kao »nauk za buduća vremena« i kao ključ za rješavanje aktualnih nacionalnih i socijalnih problema. U njegovim povijesnim romanima izrazita je moralno-odgojna komponenta: privatni životi i osobna iskustva neposredno odgovaraju nacionalnim težnjama, ideologemima, etičkim dilemama i motivima zajednice. Ta su djela prožeta historicizmom i nacionalnom romantikom, a iznose događaje iz različitih razdoblja hrvatske povijesti: u prvom je za okosnicu odabrao sukob između Zagrepčana i plemića Stjepka Gregorijanca u XVI. st. sa središnjom pričom o ljubavi plemića i građanke (Zlatarovo zlato). Uslijedila je u roman oblikovana epizoda iz uskočke povijesti s početka XVII. st. (Čuvaj se senjske ruke), zatim složen i iznimno uspješan opis sukoba feudalaca i seljaka u sjevernoj Hrvatskoj i Sloveniji u XVI. st. (Seljačka buna), prikaz spletaka u Slavoniji i Zagrebu u XVIII. st. (Diogenes) i događaja iz XIV. st. koji su preusmjerili hrvatsku povijest u privatnom i javnom životu Zagreba (Kletva, dovršio J. E. Tomić). Šenoa je idealizirao određene segmente hrvatske prošlosti kako bi u čitatelju pobudio plemenitost, optimizam, patriotsku ushićenost i osjećaj vlastite moralne odgovornosti. Takav model povijesnog romana imao je velik utjecaj na hrvatsku pripovjednu prozu (Tomić, E. Kumičić, V. Car Emin, V. Deželić st., M. Jurić-Zagorka i dr.). Šenoa je autor i niza romana iz suvremenoga života (Mladi gospodin, 1875; Prosjak Luka, 1879; Vladimir, 1879; Branka, 1881), a u istom su tematskom krugu njegove novele (Prijan Lovro, 1873; Barun Ivica, 1874; Ilijina oporuka, 1876; Karanfil s pjesnikova groba, 1878; Kanarinčeva ljubovca, 1880., i dr.). U takvim duljim i kraćim pripovjednim oblicima s građom iz suvremenoga života on tematizira socijalne, političke i etičke probleme svojega doba: moralno i materijalno propadanje plemstva, odnos selo–grad, odlazak seljačkih sinova na školovanje u grad i dr.; zbog naglašene društvene kritike i analitičnosti, zbog interesa za klasne odnose i za aktualna zbivanja na političkoj pozornici svojega doba, ali i zbog načina modeliranja zbilje, njegov se postupak približio realističkoj paradigmi. U feljtonima o problemima zagrebačkoga društva (Zagrebulje, 1866–67., 1877., 1879–80) satirički je komentirao aktualne negativne pojave u zagrebačkoj svakidašnjici: odnarođenost, njemčarenje, licemjerje, konformizam te različite moralne devijacije mlade buržoazije. Šenoa je Zagrebuljama hrvatskoj književnosti podario jedan od njezinih najvažnijih žanrova – podlistak, u kojem je britkim jezikom i duhovitim stilom, služeći se satirom i ironijom, komentirao političke i kulturne aktualnosti. Na žurnalistiku se nadovezuje kritičarska praksa: djelovao je dvadesetak godina kao kazališni kritičar dajući hrvatskom glumištu presudne poticaje – praktične i idejne. Prokomentirao je više od sedam stotina izvedaba iznoseći – prvi u nas – relevantne sudove o svim bitnim sastavnicama kazališnog čina (glumi, režiji, scenografiji, scenskom govoru). U manifestu O hrvatskom kazalištu (Pozor, 1866) dao je ne samo analizu stanja u našem glumištu nego i program njegova razvoja. S manje se uspjeha okušao u drami (komedija Ljubica, 1866; nedovršena tragedija Slavka), ali je kazališnim kritikama i radom u kazališnoj upravi bitno utjecao na modernizaciju hrvatskoga glumišta i promjenu repertoara. Građanska drama Ljubica, po uzoru na francusku građansku dramu (V. Sardou, E. Scribe i dr.), tretirala je suvremenu tematiku, ali je kazališni fijasko doživjela dijelom zato što je stigla na socijalno nepripremljeno tlo, a dijelom jer u njoj Šenoa nije uspio scenski zaokružiti trivijalan zaplet komedije zabune. Borio se protiv njemačkih drugorazrednih komedija i inzistirao na realističkoj drami te vrhunskim dometima europske dramatike (W. Shakespeare, J. Racine, Molière, F. Schiller, J. W. Goethe). U stilskom pogledu njegova su djela mješavina romantike i realizma: idealizirao je stanovite segmente hrvatske povijesti s didaktičkim ciljevima, ali je socijalnom analizom anticipirao hrvatske realiste (A. Kovačić, V. Novak, K. Š. Gjalski). Široka slika društva što ju je stvorio, stotine najrazličitijih protagonista u tim djelima, likovi povijesni ali i posve izmišljeni, bili su sudionici velikoga hrvatskog panoptikuma. Zahvaljujući iznimnomu daru za fabuliranje te izboru zanimljivih tema iz prošlosti i suvremenosti, uspio je privući široku čitateljsku publiku i pridobiti ju za hrvatsku knjigu. Kao urednik Vienca kritički je usmjeravao hrvatsku književnu produkciju, postavio visoke estetske standarde i odigrao odlučnu ulogu u uzdizanju narodne prosvjete. Otkrio je niz novih talenata (Kovačić, A. Harambašić, I. Vojnović, R. Jorgovanić, A. Palmović i dr.) i podupirao ih u radu. Velika je uloga Šenoe romanopisca i pjesnika, književnoga kritičara i novinara, esejista i dramatičara u izgrađivanju standardnoga jezika. U svojim je djelima uvijek na prvo mjesto stavljao slogu, jedinstvo i toleranciju te pridonio hrvatskoj nacionalnoj integraciji i modernizaciji. Sustavno se posvetio događajima iz prošlosti i sadašnjosti različitih krajeva Hrvatske, od Slavonije, središnje Hrvatske, Istre do Dalmacije, povezujući ih jedinstvenim nacionalnim duhom, a uspoređujući ih s primjerima iz europske povijesti. Posebno je rado tematizirao rodni grad Zagreb kao političko središte Hrvatske te ga opisao u sva tri književna roda, u lirskom, epskom i dramskom obliku (Zagreb, Zagrebu, Zlatarovo zlato, Seljačka buna, Diogenes, Kletva, Ljubica i dr.). Poput suvremenika V. Hugoa, Šenoa je želio iznijeti panoramu hrvatske povijesti i povijesti čovječanstva u nizu raznovrsnih književnih oblika. Posljednje povjestice, legende i pjesničke pripovijesti odlikuju se novim, modernističkim postupcima (Zmijska kraljica), u kojima je poetiku kasnoga romantizma spontano preusmjerio u zanimanje za unutarnji život pojedinca, u skladu s novim europskim umjetničkim nastojanjima. U prijelaznom razdoblju između romantizma i realizma, a baštineći tradiciju sentimentalističkih umjetničkih vrijednosti, s jakim osjećajem za potrebe svojega doba, Šenoa je u tolikoj mjeri obilježio kulturni život druge polovice XIX. st. da se u povijesnim periodizacijama hrvatske književnosti razdoblje u kojem je aktivno djelovao, između 1865. i 1881., naziva njegovim imenom – Šenoino doba. August Ivan Nepomuk Eduard Šenoa (Zagreb, 14. studenoga 1838. – Zagreb, 13. prosinca 1881.), bio je hrvatski novinar i književnik. Najutjecajniji je i najplodniji hrvatski pisac 19. stoljeća, te istinski tvorac moderne hrvatske književnosti. Autor je opsežnoga korpusa romana, toga egzemplarnoga žanra suvremene literature, inovator proze i tvorac razvijenoga urbanoga jezičnoga standarda (često je naglašavana Šenoina uloga kao jezikotvorca, čovjeka koji je više učinio za elastičnost i izražajnost suvremenoga hrvatskoga jezika od legije rječnikopisaca i purističkih savjetodavaca). Napisao je prvi moderni hrvatski roman, Zlatarovo zlato, 1871. godine.[2] Zbog njegove veličine i udjela kojeg je imao u hrvatskoj književnosti, razdoblje u kojemu je aktivno djelovao (između 1865. i 1881. godine) naziva se Šenoino doba.[3] August Šenoa umro je u 43. godini života od posljedica upale pluća od koje je obolio kada je kao gradski senator po hladnoći skrbio za unesrećene u Velikom potresu 1880. godine. Augustov otac, Alois Schönoa (1805. – 1878.), Nijemac iz Češke, doselio je u Zagreb 1830. godine i radio je kao biskupski slastičar, a majka Terezija pl. Rabacs (Therese Rabacs, 1813. – 1847.), Slovakinja iz Budimpešte, umrla je kad je imao 8 godina. Imao je još tri brata: Teodora (1841. – 1843.), Julija (1845. – 1897.), koji je također bio književnikom i Aurela (1847. – 1913.). Djed mu je bio Johannes Schöynoha (1775. – 1838.), kako se potpisao na obiteljskom molitveniku (Johannes Schöynocha),[6] a po zanimanju je bio pekar u Budimu. Pučku školu je pohađao u Zagrebu. Prvi razred gimnazije je pohađao Pečuhu, ali se godinu kasnije vratio u Zagreb gdje je završio Klasičnu gimnaziju 1857. godine.[7] Studirao je pravo u Zagrebu i Pragu. Upisao se je 1857. godine na zagrebačku Pravoslovnu akademiju.[8] Godine 1858. godinu dana studirao je medicinu u Beču. Potom je, dobivši stipendiju od biskupa Josipa Jurja Strossmayera, nastavio studij prava u Pragu, apsolviravši 1861. godine.[8] No, studij nije završio jer nije položio završne ispite.[3] Od 1865. godine ponovno je u Beču, i nakon uređivanja listova Glasonoša i Slawische Blätter vraća se u travnju 1866. godine u Zagreb i radi u uredništvu Pozora, do 1867. godine. Potom je sljedeće godine imenovan gradskim bilježnikom a 1871. godine velikim gradskim bilježnikom.[8] Bio je politički angažiran u Narodnoj stranci. Bijaše umjetničkim ravnateljem u Hrvatskom zemaljskome kazalištu (prethodnici HNK) od 1868. do 1870. godine, a potom njegovim dramaturgom do 1873. godine, kad postaje gradskim senatorom.[8] Bio je urednikom društvenoknjiževnoga časopisa Vienac od 1874. godine i potpredsjednikom Matice hrvatske od 1877. do 1881. godine. Prevodio je na hrvatski jezik s njemačkoga, francuskoga, češkoga i engleskoga jezika. Bio je počasnim članom Hrvatskoga pedagoško-književnoga zbora. Proglašen je počasnim građaninom Grada Zagreba 30. rujna 1881. godine.[9] Početci književnog rada Šenoa se okušao u svim književnim vrstama, i velikom broju je ili `zaorao` prvu brazdu, ili ostavio pisanu baštinu koju su kasniji pisci nasljedovali (a nerijetko se i pokušavali osloboditi autorova utjecaja). U javnosti se prvo pročuo kao novinar dopisima iz Praga za Pozor, osobito političkim člancima i feljtonima Praški listovi. Godine 1862. Šenoa udara temelje modernom hrvatskom feljtonu, osigurava mu dignitet i pretvara ga u eminentno literarni žanr. U seriji feljtona Zagrebulje (Pozor, 1866. – 67.; Vijenac, 1877., 1879. – 80.) izražajnim stilom i razornim satiričkim diskursom komentira aktualne, često negativne pojave u zagrebačkoj svakodnevnici: odnarođenost, njemčarenje, licemjerje i konformizam. Feljtoni su imali velikoga odjeka u javnosti, a javili su se i brojni oponašatelji (Rikard Jorgovanić, Kovačić), ali će tek Matoš ne samo nasljedovati, nego i razviti tip Šenoina podlistka. Na Šenoinu žurnalističku fazu prirodno se nadovezuje kritičarska praksa. Uz male prekide djeluje dvadesetak godina kao kazališni kritik dajući hrvatskomu glumištu presudne poticaje. Prokomentirao je više od sedam stotina izvedaba iznoseći - prvi u nas - relevantne sudove o svim bitnim sastavnicama kazališnoga čina (glumi, režiji, scenografiji, scenskom govoru). U manifestu `O hrvatskom kazalištu` (Pozor, 1866.) daje ne samo analizu stanja u našem glumištu, nego i program njegova budućeg razvitka. Izrazito antigermanski raspoložen, Šenoa traži radikalan zaokret prema klasičnoj i suvremenoj francuskoj, talijanskoj i slavenskoj, te izvornoj hrvatskoj dramskoj književnosti. Svoje će repertoarsko-teatarske zamisli pokušati provesti u djelo prvo kao član kazališnog odbora, a zatim i kao umjetnički ravnatelj i dramaturg Hrvatskoga zemaljskog kazališta. Uspio je samo djelomice: doveo je na scenu klasike (Shakespearea, Molièrea, Schillera, Goethea) i suvremene francuske autore (Sardou, Scribe), ali su ga prilike ipak prisiljavale na repertoarne kompromise s malobrojnom zagrebačkom kazališnom publikom. Piščevo djelovanje na dramskom polju je ograničeno na jedno djelo - komediju iz zagrebačkog života u tri čina `Ljubica` (Pozor, 1866., praizvedba 1868.). U njoj tematizira urbanu sredinu s nizom karakterističnih, no prilično šablonski oblikovanih likova. Posrijedi je zapravo dramatizirani feljton, zbog eksplicitnosti kritike često na rubu scenskog pamfleta. No - iako je doživjela neuspjeh i kod kritike i kazališne publike, `Ljubica` predstavlja prvi pokušaj prikazivanja suvremenoga zagrebačkog života s nizom realističnih portreta. Književna karijera Roman Poprsje Augusta Šenoe, rad Ivana Rendića na zagrebačkom Zrinjevcu Najveći je umjetnički domet ostvario kao romanopisac. Šenoa je uveo roman u hrvatsku književnost i odgojio čitateljsku publiku kojoj je ta, u Europi druge polovice 19. stoljeća dominantna književna vrsta, postala omiljenim štivom. U skladu s literarnim programom koji je formulirao u kritičko-polemičkom tekstu `Naša književnost`, 1865., Šenoin je veliki romaneskni projekt usmjeren na građu iz nacionalne povijesti te na suvremene događaje. No povijesni romani zauzimaju ipak središnje mjesto u njegovu opusu. Napisao ih je pet: Zlatarovo zlato, 1871., Čuvaj se senjske ruke, 1875., Seljačka buna, 1877., Diogenes, 1878. i Kletva, 1880. – 1881., nedovršeno djelo. U njima tematizira događaje iz različitih razdoblja hrvatske povijesti: sukob između Stjepka Gregorijanca i Zagrepčana u 16. stoljeću sa središnjom pričom o ljubavi između plemića i građanke (Zlatarovo zlato), važnu epizodu iz uskočke povijesti početkom 17. stoljeća (Čuvaj se senjske ruke), veliki sukob izmedu feudalaca i seljaka u 16. stoljeću (Seljačka buna), političke spletke u habsburškoj Hrvatskoj u 18. stoljeću (Diogenes), događaje iz 14. stoljeća koji su preusmjerili hrvatsku povijest (Kletva). Djela slijede model povijesnog romana koji je u europsku književnost uveo Walter Scott. Bit je toga modela u vjernoj rekonstrukciji povijesnih zbivanja na temelju istraživanja autentičnih dokumenata i povijesnih vrela. Cilj je pokazati kako su neke ideje, društvene okolnosti, raspored političkih snaga djelovali u određenom vremenu i oblikovali život običnih, malih ljudi. No, uza svu sličnost, Šenou od Scottova modela dijele i neke bitne razlike: hrvatski je romanopisac djelovao u drugačijoj nacionalnoj, a i europskoj književnoj klimi (ne smijemo zaboraviti da je Šenoa mlađi suvremenik Dostojevskog i Flauberta). Iako je povijesni roman u onodobnoj hrvatskoj javnosti imao poglavito budničarsku ulogu, a sam je Šenoin književni program i bio na toj crti - valja primijetiti kako ga je, za razliku od trijeznoga škotskoga romansijera, strast nerijetko ponijela u opisu situacija, što je imalo dugoročno plodotvoran učinak. Šenoa nije pisac psihološkoga realizma ukotvljenoga u povijesne situacije (pa ni psihologiziranja romantičarskoga uklona, majstori kojega su francuski i engleski pisci kao Benjamin Constant ili Charlotte Bronte). Ni autor ni publika nisu jednostavno imali vremena ni sklonosti za prikaze interioriziranih svijesti ili problematiku raskoljenoga individuuma. Čitateljstvo je tražilo, i dobilo, rekreiranje događaja koje će osnažiti i obogatiti nacionalnu svijest. Šenoa je pisac velikih gesti, crno-bijelih likova, patosa koji je teško podnošljiv modernomu senzibilitetu. No, istodobno, on je tvorac monumentalnih masovnih scena, vrtoglavih prijeloma i preskoka u radnji, živopisno ocrtanih sporednih likova, te jezične invencije koja u bujici protoka događaja ostavlja dojam vitalnosti i snage kakvu ne nalazimo u njegova škotskoga uzora. Šenoino je romaneskno stvaralaštvo izraz vitalizma `profesora energije` koji je lomio skučene okvire onodobne provincijalne i provincijske Hrvatske; djelo važno ne samo kao povijesni dokument, nego i živo u snazi zamaha koji sve njegove spisateljske mane (plošnost, patetiku, teatralnost) baca u sjenu kao nevažnu brljotinu na fresci. Šenoin model povijesnog romana izvršio je velik utjecaj na hrvatsku pripovjednu prozu, i on će dominirati hrvatskim romanom sve do početka 20. stoljeća. Mnogi su pisci oponašali njegovu strukturu i tehniku (Josip Eugen Tomić, Eugen Kumičić, Viktor Car Emin, Zagorka i dr.). Povjestice Velik je uspjeh postigao i svojim povjesticama - pripovjednim djelima u stihu s motivima iz povijesti (Propast Venecije, Smrt Petra Svačića, Šljivari, Anka Neretvanka, Vinko Hreljanović) ili iz narodne predaje (Božja plahtica, Kameni svatovi, Kugina kuća, Postolar i vrag, Gvozdeni div, Prokleta klijet, Mile Gojslavica). Karakterizira ih lakoća izraza, gipkost stiha, naglašena ritmičnost i, često, humoristični ton. Namjera im je ista kao i kod povijesnih romana: biti sredstvo nacionalnoga odgoja i prava škola rodoljublja. Tematika djela Spomenik Augustu Šenoi na Mirogoju U romanima i pripovijetkama s građom iz suvremenog života tematizira konkretne socijalne, političke i etičke probleme svojega vremena: gospodarske i moralne odnose između sela i grada (Prosjak Luka, 1879.), raspadanja zadruga i život seljaka u okolici Zagreba (Barun Ivica, 1874.), moralno i materijalno propadanje plemstva (Vladimir, 1879.), odlazak seljačkih sinova na školovanje u grad te njihovo uzdizanje na društvenoj ljestvici ili propadanje (Prijan Lovro, 1873.), nemoral i rasipništvo u građanskim krugovima (Ilijina oporuka, 1876.), tragedije i zanose naših učiteljica u prosvjećivanju sela (Branka, 1881.). U tim djelima inzistira na psihološkoj i socijalnoj motivaciji pa je i fabula realizirana tako da pokazuje razvoj, karakter i motive djelovanja likova. Zbog naglašene društvene kritike i analitičnosti, zbog interesa za klasne odnose i za aktualna kretanja na političkoj pozornici svojega vremena, ali i zbog načina modeliranja zbilje, njegov se stvaralački pristup već približava realističkoj paradigmi. No, i ovdje valja primijetiti da po svom habitusu Šenoa nije bio protagonistom realističke poetike, bilo estetske provenijencije kakva je dominirala u Francuskoj, bilo etičko-religijske koja karakterizira veliki ruski roman onoga doba. Unatoč tomu, njegova djela suvremene tematike su početci hrvatskoga realizma, temelji škole koju su, uz preinake, dalje razvijali Ante Kovačić, Vjenceslav Novak, Ksaver Šandor Gjalski i Milutin Cihlar Nehajev. Svi su hrvatski realisti izašli iz Šenoine kabanice, svi su razrađivali njegovu tematiku, ugledali se u njegove likove, situacije i zaplete. Naslijeđe August Šenoa umro je u Zagrebu 1881. godine. Pokopan je na zagrebačkome groblju Mirogoju.[10] Njegove lirske pjesme koje zauzimaju važnije mjesto samo u prvim godinama njegova stvaralaštva bile su slabijeg uspjeha. Manje je značajan kao ljubavni, a više kao politički i socijalni pjesnik. Šenoa je u mnogim pjesmama izražavao pokretačke ideje svojega doba i politički program Strossmayerova narodnjaštva (Na Ozlju gradu, Hrvatska pjesma, Budi svoj!, U slavu J. J. Strossmayera, Klevetnikom Hrvatske, Hrvat Bosni i ine). Valja napomenuti kako je Šenoa i osnivač moderne hrvatske kajkavske dijalektalne poezije. Napisavši u manje od dvadeset godina opus od preko dvadeset svezaka, Šenoa je zasnovao modernu hrvatsku književnost na svim poljima. Kakav bi oblik imala ne samo hrvatska pisana riječ, nego i kultura općenito, da nije bilo Šenoe – nemoguće je i zamisliti. Književne sveze Zbog pisanja o životu ljudi iz svog okruženja te pričama o junacima iz daleke povijesti, bosanski književnik hrvatskog podrijetla fra Eugen Matić (pseudonima Narcis Jenko) prozvan je bosanskim Šenoom u hrvatskoj književnosti. Freudenreich [fro`jdenrajh], Josip, ml., hrvatski glumac, kazališni redatelj i dramatičar (Nova Gradiška, 6. X. 1827 – Zagreb, 27. IV. 1881). Od 1845. nastupao je s hrvatskim i njemačkim kazališnim družinama u Zagrebu, Karlovcu, Varaždinu, Bjelovaru, Ptuju i drugim hrvatskim i slovenskim gradovima. U Zagreb je došao 1855. Sljedeće godine boravio je u njemačkom kazalištu u Temišvaru, odakle se vratio s rukopisom Graničara, prvoga hrvatskoga pučkog igrokaza, koji je postavljen 1857., a 1858. izvedena je njegova »čarobna gluma« Crna kraljica. Kada su ukinute hrvatske predstave, boravio je u Lavovu i Beču. Na poziv Dimitrija Demetra vratio se u Zagreb 1860. Nakon osamostaljenja hrvatskoga kazališta 1861. glumio i režirao, nastavio pisati i prevoditi, 1863. uveo operetu, a 1870., s osnutkom opere, postao naš prvi operni redatelj. Kao glumac isticao se u karakternim ulogama i kao komičar, ali mu je tadašnji repertoar nametao i herojske uloge: Harpagon (Molière, Škrtac), Karl Moor (Friedrich Schiller, Razbojnici), Dimitar Hvaranin (D. Demeter, Teuta), Grga (u vlastitim Graničarima) te različite uloge u igrokazima Ferdinanda Jakoba Raimunda i Johanna Nepomuka Nestroyea. Posebno važan zbog uvođenja žanra pučkog igrokaza, radio je na organizaciji kazališta i glumačkoj pedagogiji (učenici su mu među ostalima bili Adam Mandrović i Marija Ružička-Strozzi).

Prvo izdanje iz 1927. s originalnim mekim koricama koje je izradio brat Momčila Nastasijevića, Živorad. Retko u ponudi. Dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata. Autor - osoba Nastasijević, Momčilo, 1894-1938 = Nastasijević, Momčilo, 1894-1938 Naslov Iz tamnog vilajeta / Momčilo Nastasijević Vrsta građe dr.knjiž.oblici Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1927 Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. B. Cvijanović, 1927 (Beograd : `Kajmakčalan`) Fizički opis 121 str. ; 20 cm Zbirka Moderna biblioteka ; 31 (Broš.) Sadržaj: 1. Zapis o darovima moje rođake Marije 2. Reč o životu oca Todora ovog i onog sveta 3. Reč o zlom udesu Marte devojke i momka Đenadija 4. Priča o nedozvanoj gospođi i gladnom putniku 5. O čika Janku 6. O Neznancu 7. Lagarije po noći: I. „Marijano, Marijano, cvete ubavi!“ II. „U popove Stojane ruse kose kažu“ III. „Ej, zar da umrem kad mi vreme nije!“ 8. Spomen o Radojci 9. Viđenje 1915 10. San brata bez noge Momčilo Nastasijević (Gornji Milanovac, 6. oktobar 1894 – Beograd, 13. februar 1938) je bio srpski pesnik koji je pripadao modernim tendencijama u srpskom pesništvu između dva rata. Momčilo Nastasijević je rođen u Gornjem Milanovcu 1894. godine u porodici Nastasijević koja je dala nekoliko umetnika. Osnovnu školu je učio u Gornjem Milanovcu, zatim u Čačku, da bi je završio u Beogradu, gde kasnije studira francuski jezik i književnost. Za vreme Prvog svetskog rata ponovo živi u Milanovcu. Posle rata, cela porodica se seli u Beograd, a Momčilo nastavlja studije i živi u krugu pesnika i prijatelja zainteresovanih za umetnost. Godine 1923. provodi leto u Parizu, pomoću ferijalne stipendije. Po završenim studijama radi u Beogradu kao gimnazijski profesor i na tom poslu ostaje do svoje smrti. Sa objavljivanjem svojih dela počinje kasnije nego njegovi generacijski drugovi Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović i drugi. Piše sporo, razvija se, eksperimentiše. Odsustvuje iz javnog života i sa godinama se sve više usamljuje. Godine 1932. objavljuje svoju prvu pesničku zbirku „Pet lirskih krugova“, koja odjekuje u užim čitalačkim krugovima, a u antologijama poezije toga vremena zastupljen je obično sa po samo jednom pesmom. Krhke građe, Nastasijević oboleva od tuberkuloze i umire 1938. u četrdeset četvrtoj godini života. Godinu dana posle njegove smrti, njegovi prijatelji izdaju celokupna dela: Pesme, Rane pesme i varijante, Hronika moje varoši, Iz tamnog vilajeta, Rane priče, Drame, Muzičke drame, Misli i Eseji. Ni ovo izdanje nije afirmisalo Momčila Nastasijevića u široj javnosti. Kasnije se o Nastasijeviću ponovo govori, ali se ni danas (2010. godine) ne može reći da je omiljen i opštepoznat pesnik, kao ni da je potpuno otkrivena njegova veličina i značaj. Slavista Robert Hodel je načinio i preveo izbor njegovih dela na nemački jezik, knjigu pod nazivom „Sind Flügel wohl“ objavio je izdavač Leipziger Literaturverlag. Pesme su štampane dvojezično, a osim poezije uključena su i dva prozna dela samo na nemačkom jeziku. Pesništvo Momčilo Nastasijević je pesnik koji se pojavio, razvio i umro između dva svetska rata. U svojim shvatanjima poezije Nastasijević je dužnik simbolistima. Osnovni pojam njegove poetike, „rodna“ ili „maternja“ melodija, proizlazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije. U traganju za tom melodijom pesnik proniče s onu stranu pojava i dolazi u neposredan dodir s onim što je neizrecivo, tajanstveno, mistično. Maternja je melodija, pre svega, zvuk izvornog, arhaičnog jezika, u našem slučaju to je, s jedne strane, melodija jezika narodne pesme, a s druge, srednjovekovnih tekstova. Na ovoj tački Nastasijevićeva neosimbolistička zaokupljenost muzikom i neizrecivim ukršta se s ekspresionističkom težnjom k neposrednom i praiskonskom. Ogroman rad uložio je Nastasijević dok je stigao do svojih Lirskih krugova i dok je bio zadovoljan njima. Isprobavao je sva moguća sazvučja među rečima srpskog jezika, sve prelive smisla i različite odnose verbalnih znakova. Njegova konciznost, kao osobenost njegovog pesničkog idioma, nije proizvod nekakve ćudljivosti ili proizvoljnog opredeljenja, već je izraz borbe protiv mana u koje upadaju oni koji poeziju pišu olako. U pesničkom jeziku Momčila Nastasijevića jednosložne reči su vrlo česte, i to ne slučajno. „U zvuku jednosložne reči, bez obzira na prirodu samoglasnika, uvek ima nečeg odsečnog, tvrdog i kao silom otkinutog iz neke celine. Top, smeh, huk, lav, hir, vrt.“ Kao da Nastasijević namerno izaziva nejasnost u značenju reči, ali on to čini prvenstveno zbog toga da jasno značenje reči ne bi potisnulo značenja zvuka i ritma. Pesnik nastoji da nađe jedan osobeni zvuk i jedan osobeni ritam za svako pesničko kazivanje. U njegovoj poeziji nije zastupljen samo paradoks značenja reči, nego i paradoks zvukova reči; postoje protivrečni odnosi između reči i ćutanja (kao osnovnog), između svetlosti i tame, dobra i zla, postojećeg i nepostojećeg, živog i neživog. Pri tome, Nastasijević se klonio savremenog jezika, u težnji da stvori pesnički jezik u kojem bi bila sadržana prošlost u kojoj je čovek možda bio bliži sebi i Bogu. „Nastasijevićeva borba sa rečima bila je izuzetno teška, jer je to bila i borba sa ćutanjem.“ Nastasijević, koga je Vinaver nazvao svecem srpskoga jezika i srpskoga književnog izraza, naslućivao je stalni tok tajnih i tajanstvenih sila, trudeći se da u sklad dovede slutnju (koja nije od ovoga sveta) sa razložnim saznanjem, i mireći istinu duha sa istinom svakidašnjice, odnosno utvrđujući njihovu istovetnost. „On je snevao svoju javu, on je kontrolisao svoj san.“ Ciklusi Nastasijevićev pesnički opus obuhvata sedam lirskih krugova jedne zbirke stihova: Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote, Reči u kamenu, Magnovenja i Odjeci. Jutarnje, prvi ciklus, izražava način na koji se pesnik vezuje za spoljni svet, ono što u njemu voli: mirise, podneblje, glasove sela i život prirode. To je veoma aromatična poezija, prelivena rodnim zvucima i bojama, setna na jedan tradicionalan, arhaičan način; nežna. Večernje su nastavak jutarnjih prizora, koji u večernjem ruju postaju setniji, manje opipljivi. Realnost nije sasvim jasno omeđena i nagoveštava se smrt. U Bdenjima, preokupacija dekorom i sentimentom iz prethodnih ciklusa ustupa mesto velikim pesnikovim temama. Njegova mašta i izraz sazreli su da definišu ideje i osnove odnosa postojanja. Izraz postaje gušći, reči je manje, pesme postaju apstraktnije ali i neposrednije. Njegova metafizička iskustva dobijaju jasne formulacije i izražavaju patnju zbog surovosti neposredne egzistencije. Gluhote su ciklus od deset pesama u kojima redukcija ukrasnih i eksplikativnih elemenata dovodi do semantičke napregnutosti, do pesme koja pokazuje shematsku ogoljenost zamisli. Reči u kamenu su ciklus sačinjen od četrnaest pesama i one predstavljaju viziju koja ujedinjuje selo i grad; apokaliptične drhtaje; sagledavanje nesavladivih ličnih razdiranja; i pokazivanje onih delova sudbine u kojima je čovek zavisan od čoveka. Magnovenja su zbir pojedinačnih pesama složenije strukture, koje su iznutra podeljene na odeljke, tako da svaka pesma podseća u malom na strukturu Reči u kamenu. Odjeci, poslednji ciklus, pun je reminiscencija. Ponovo se oseća čar opipljivih stvari, atmosfera pejzaža i naziranja starinskih enterijera. Nastasijević, Momčilo, srpski književnik (Gornji Milanovac, 6. X. 1894 – Beograd, 13. II. 1938). Diplomirao francuski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1920), potom radio kao gimnazijski profesor. Od 1922. pisao pjesme, pripovijetke, eseje i drame. Objavio zbirku pjesama Pet lirskih krugova (1932), koja se odlikuje originalnim stilom i neobičnim jezičnim oblicima. U pripovijetkama prevladavaju teme srednjovjekovnih apokrifa, legendi i narodnih bajki (Iz tamnog vilajeta, 1927). Pisao je i drame u stihovima i prozi, od kojih je za života objavio Međuluško blago (1927); drame Đurađ Branković, Kod Večite slavine, Gospodar-Mladenova kći, Nedozvani objavljene su mu posmrtno (Celokupna dela, I–IX, 1938–39). tags: avangarda, Rastko Petrović, Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski, albatros, Stanislav Vinaver, ekspresionizam, nadrealizam, Vasko Popa KC (L)