ŽAN KAZNEV SOCIOLOGIJA RADIO-TELEVIZIJE BIGZ BEOGRAD 1976 BIBLIOTEKA MISAO I DILEME Predgovor RATKO BOŽOVIĆ ............................................................ Broš Latinica 145 strana NEKORIŠĆENO

Povez: meki Izdavač: Radio B92, Beograd Godina izdanja: 1995 Obim: 80 Stanje: odlično

HRISTOS I PSI VIDOSAV STEVANOVIĆ RADIO B 92 BEOGRAD 1994 APATRIDI Broš Latinica 165 stranice

BRANKO MILANOVIĆ PROTIV NACIZMA RADIO B92 BEOGRAD 2014 APATRIDI a) JUGOSLAVIJA - POLITIČKE PRILIKE .................................................................. LATINICA B R O Š 21 CM 171 STRANICA ODLIČNO dsp17

Britain Advances Ratno izdanje Izdavac - Longmans Green Godina - 1943. BBC Radio, Ratna propaganda Knjiga u dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,ilustracije,format 21 cm,32 str. (66)

Милета Јакшић: ПЕСМЕ Издавач: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, Београд, 1922.год. Тврди повез, 194 стране, ћирилица. Врло пристојно очувано, уз потпис на предлисту. `Милета Јакшић (Српска Црња, 29. март 1863 — Београд, 8. новембар 1935) је био православни свештеник и српски песник. Милета Јакшић, синовац Ђуре Јакшића, потиче из банатске свештеничке породице. Деда Дионисије и отац Јован су били свештеници у Српској Црњи. Мајка Емилија је умрла кад је имао 7 година. Основну школу је завршио у Српској Црњи, па га је отац уписао у Велику српску гимназију у Новом Саду, коју је похађао од 1880. до 1889. године. Осми разред и матуру је завршио у Осијеку школске 1888/89. године. Од следеће, 1899, учио је богословију у Карловцима, и тада је био подпредседник па председник књижевног богословског друштва `Слога`. Када је завршио богословију 1893. године, уписао се на Филозофски факултет у Бечу, на коме је кратко време слушао професора Јагића, Минора и друге, али је факултет убрзо напустио због материјалних разлога. Конкурисао је безуспешно јуна 1894. године за место ђакона, у Великом Бечкереку. Радио је од 1896. до 1899. године као наставник монашке школе у Хопову у којој је предавао српски језик, историју и хомеолитику. Сам себе је назвао Ленски из (Х)Опова, док је писао стихове живећи на Фрушкој Гори. После укидања монашке школе боравио је у Црњи од 1899. до 1901, па је тражећи ново запослење, из Црње отишао и Темишвар, на дужност конзисторијалног подбележника, где је радио од 1901 до 1903. године. У Темишвару није остао дуго, па се 1904. године вратио у Црњу, примио као помоћник парохију преминулог оца. Потврђен је за црњанског пароха 1907. године и ту остао до 1920. године. За време балканских ратова је скупљао прилоге за српски и црногорски Црвени крст, због чега је 1915. године осуђен на 15 дана затвора. После рата 1919. године напустио је свештенички позив и отишао у Нови Сад, где је радио као библиотекар Матице српске. Маја 1921. године постављен је за суплента катихету у новосадској Мушкој гимназији. Као народни посланик демократа, иступио је јуна 1921. године из Демократске странке, и пришао режиму. Био је то велики идеолошки заокрет, јер је он од 1907. године уз Васу Стајића предњачио међу `кикиндским демократама`, окупљених око листа `Српског гласа`. Почетком 1922. године након што је поднео оставку Матици српској, отишао у Београд, где је радио као секретар Министарства социјалне политике. У Новом Саду је 1928. године склопио грађански брак са Вршчанком Зорком Андрејевић, тада учитељицом у Кларији, у Банату. Са њом је имао ћерку Емилију (1949. године трагично погинула у саобраћајној несрећи). Јакшић је по молби 1923. године пензионисан. Примљена је трочлана породица Јакшић за члана београдске Општине, марта 1932. године. У Београду је живео повучено, готово сиромашки, са породицом, далеко од очију јавности. Болујући од шећерне болести остао је у Београду до своје смрти. Сахрањен је на Новом гробљу у гробници свог стрица, а 1970. године је постављена плоча на родној кући у Српској Црњи.`

DVA ZLOČINA HORHE IBARGUENGOITIA PLATO B e o g r a d 2 O O 3 `SAVREMENA PROZA` 46 HORHE IBARGUENGOITIA (1928-1983) Meksički savremeni književnik i dramaturg. Početkom oktobra 1983. dok je radio na romanu `Isabel`, dobio je poziv da učestvuje na susretu pisaca u Kolumbiji. Nerado je pristao da prekine rad na knjizi. Dana 27. novembra 1983. godine svet je saznao da je pisac poginuo u avionskoj nesreći na letu Meksiko - Bogota. Sahranjen je u Parizu gde je živeo od 1979. godine........... ............................................................ Broš Latinica 1 8 3 stranice NEKORIŠĆENO

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Roman iz severnjačkoga života Laurids Bruun (rođen 25. juna 1864 u Odenseu, † 6. novembra 1935 u Kopenhagenu) je bio danski pisac. Takođe je pisao pod pseudonimom Pieter Adrian van Zanten. Laurids Bruun radio je kao kupac u Bataviji (Džakarta) za ujakovu trgovačku kuću. Evropsku slavu, takođe u nemačkom prevodu, stekao je svojim robinsonadama, ljubavnim pričama i pričama o Južnom moru, koje su rezultat njegovog sopstvenog iskustva. 1890-ih putovao je na nekoliko studijskih putovanja kroz Evropu, Malu Aziju, Jugoistočnu Aziju i Južna mora.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zagreb 1943 god. Tvrd povez. 257 str. Ilustrovano Rafael, pravog imena Raffaello Santi da Urbino, bio je talijanski slikar i arhitekt Visoke renesanse. Bio je učenik kod svog oca zlatara i kipala Giovannija Santija. U početku slika svoje prve Bogorodice, a dolaskom u Firencu na njega utječu toskanski majstori, te radi velike oltarne slike Bogorodice s djetetom, djelomice u pejzažnim ambijentima. U Rimu je boravio u službi papa i oslikao je tri odaje u Vatikanu freskama s povijesnim, mitološkim, alegorijskim i biblijskim temama. Kao graditelj je sljedbenik kasnog Bramanteova stila, a bio je upravitelj gradnje bazilike Sv. Petra. U Rafaelovu slikarskom djelu došao je do punog izražaja duh visoke renesanse sa svojim zanosom za klasičnu harmoniju i idealnu ljepotu. Kao objektivna vrijednost u slikarskoj umjetnosti ostaju čistoća njegovih crteža, jasnoća kompozicije, vedrina kolorita i neposredna ljudska realizacija portreta. Rafael je izvršio golem utjecaj na svoje učenike i suradnike. Njegov crtež i kompozicija bili su uzor mnoštvu njegovih sljedbenika. Od jeseni 1504. Rafael boravi i radi u Firenci na svojim prvim slikama. Tu se upoznaje sa radovima ondašnjih slikara, Leonarda da Vincija, Andree del Sarta, Michelangela i Fra Bartolomea. U Firencu je došao sa namjerom da ostane nekoliko mjeseci i da prostudira radove tih slikara, međutim tu ostaje četiri godine i 21. travnja 1508. potpisuje pismo koje je poslao svom stricu sa `Rafaelo. Slikar u Firenci`. U međuvremenu boravi na kratko u svom rodnom mjestu Urbino i u Perugiji. U tom vremenu nastaju njegove poznate slike o majci `Božijoj`; Madonna u zelenom (1505, Sveta Obitelj (1507), Vjenčanje Djevice (1504.). Rimsko doba Portet Pape Julija II., 1512., ulje na platnu, 63 × 40 cm, palača Pitti, Firenca. Krajem 1508. po preporuci Bramantesa Rafael dobija poziv od pape Julija II. da dođe u Rim da bi ukrasio privatne odaje sa freskama u Vatikanu. Glavni članak: Rafaelove sobe U Rimu dobija nalog za nalogom od pape, da freskama uljepša tri sale (Stance). Devet godina je radio na te tri Stanze u Vatikanu: 1509. - 1511. u tom vremenu je radio na prvoj sali Stanza della Segnatura 1511. - 1514. Stanza d`Eliodoro 1514. - 1517. Stanza dell`Incendio di Borgo Godine 1511. Rafael upoznaje Michelangela koji je radio strop poznate Sikstinske kapele. Kroz poznanstvo sa Sebastijanom del Piombom, koji je također u to vrijeme radio u Rimu, Rafael se upoznaje sa venecijanskim slikarstvom. Kod svih fresaka koje je Rafael uradio za Vatikan, pomagali su mu učenici iz njegove radionice kao i ostali radnici koje je on angažovao. Kod programa za Sala di Constantino za koju je Rafael napravio idejnu skicu očigledno je malo figura koje je on lično svojom rukom nacrtao, dalje izvođenje preuzeli su njegovi učenici od 1520. do 1524. Giulio Romano i Giovanni Francesco Penni. Tokom radova na stancama umire papa Julije II. 21. veljače 1513. i Giovanni de Medici dolazi kao papa Lav X. na prijestolje 11. ožujka. I novi papa je također bio privržen Rafaelu i nakon smrti Bramantea 11. ožujka 1514. proglašen je za nasljednika, i već 1. travnja te iste godine Rafael postaje arhitekt i izvođač radova. Godine 1515. postaje konzervator antičkih monumenata u Rimu, a pri tom ga podržava njegov prijatelj Baldasare Kasfiglione, u studenom te godine kupuje Rafaelo kuću u Borgo. Dana 20. travnja 1519. su prvih sedam tepiha koji su u Flamenskoj tkani, okačeni na zidove u `Sikstinskoj Kapeli`. Na veliki petak, 6. travnja 1520. u 37. godini života Rafael umire od neprekidne visoke temperature. Pogreb je izvršen sljedećeg dana uz veliku počast, a sahranjen je u Panteonu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Evgenije Spektorski Evgenije Spektorski (rus. Evgeniй Vasilьevič Spektorskiй, ukr. Єvgen Vasilьovič Spektorsьkiй) (Ostrog, 15/27. oktobar 1875 — Njujork, 3. mart 1951), pravnik, doktor prava, profesor univerziteta (Varšava, Kijev, Beograd, Prag, Ljubljana i Njujork). Prije odlaska u emigraciju, bio je rektor Kijevskog univerziteta, a kasnije predsjednik Beogradskog društva ruskih naučnika.1) Život i rad Tokom 1898. završio je pravni fakultet u Varšavi. Radio je potom na katedri državnog prava. U periodu 1901—1903. bio je na naučnom putovanju. Od 1913. bio je profesor univerziteta u Kijevu. Godine 1918. izabran je za dekana pravnog fakulteta a kasnije i za rektora kijevskog univerziteta. Godine 1920. emigrirao je prvo u Čehoslovačku, a zatim u Jugoslaviju gdje je bio profesor univerziteta u Beogradu i Ljubljani (1930—1945). Nakon Drugog svjetskog rata je prešao u SAD. Tu je od 1947. bio profesor pravoslavne duhovne akademije Svetog Vladimira...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ujedinjenje Nemačke, dr Dragoljub Pavlović. Sa istorijskim kartama. 1. Prošlost Nemačke do reformacije 2. Nemačka od reformacije do Francuske revolucije 3. Nemačka za vreme Francuske revolucije 4. Nemačka za vlade Vilhelma I 5. Vihelm I, osnivač nemačkog narodnog jedinstva Dragoljub Pavlović, Draža (Knjaževac, 16. jun 1867 − Beograd, 3. april 1920) bio je srpski političar, istoričar, doktor filozofije, profesor i akademik. Bio je član Narodne radikalne stranke i prvi predsednik Privremenog narodnog predstavništva Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca.[1][2] Biografija Rođen je 16. juna 1867. godine u Knjaževcu. Osnovnu i nižu gimnaziju pohađao je u rodnom gradu, a gimnaziju u Nišu. Završio je istorijsko-filološki odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu. Radio je kao profesorski pripravnik, suplent, u Zaječaru i jedno vreme je boravio kao državni pitomac u Beču. Potom je radio kao profesor učiteljske škole u Beogradu i usavršavao se u Nemačkoj, gde je odbranio doktorat iz filozofije.[3] Po povratku u Srbiju postao je profesor niže učiteljske škole u Knjaževcu, a zatim profesor u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Njegovo sledeće radno mesto 1893. godine bila je katedra istorije na Velikoj školi u Beogradu. Postao je jedan od osam prvih redovnih profesora Univerziteta u Beogradu 1905. godine.[3][2] Dragoljub Draža Pavlović izabran je 4. februara 1905. za dopisnog člana Srpske Kraljevske Akademije (Akademije društvenih nauka), dok je pravi član postao 16. februara 1920.[4] Bio je član Narodne radikalne strane i prvi predsednik Privremenog narodnog predstavništva 1920. godine i kao takav prvi predsednik Jugoslovenskog Parlamenta.[1] Preminuo je u Beogradu od srčanog udara 3. aprila 1920. Sahranjen je vrlo svečano 5. aprila, sa svim počastima koje dolikuju položaju na kojem se nalazio i njegovom radu.[2] Dragoljub Pavlović je bio pokretač i urednik lista Timočanin i političko-književnog časopisa Dela, u kome je objavio više svojih radova. Ostali su objavljeni u posebnim knjigama, ili u izdanjima Akademije nauka. Najvažniji su mu radovi: U očima revolucije 1848 godine, Ujedinjenje nemačkog naroda, Administracija i crkvena politika Austrije u Severnoj Srbiji od 1717−1739, Požarevački Mir, Kočina Krajina, Kultura i ratovi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslovna strana i ilustracije: Slobodan Bogojevic Dušan Kostić (Peć, 23. januar 1917 — Meljine, 19. oktobar 1997) bio je srpski književnik. Rođen je u Peći. Detinjstvo je proveo u Plavu gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Beranama, a potom Filozofski fakultet u Beogradu. [3][4]Još kao student, pre Drugog svetskog rata, pisao je revolucionarne pesme. Učestvovao je u ratu kao partizan. Posle rata je bio urednik Radio Beograda, lista „Borba“, „Književnih novina“, časopisa „Mladost“, „Književnost“, „Savremenik“. Napisao je više zbirki pesama: „Pjesme“, „Zemlji voljenoj“, „Poema o gradu i ljubavi“, „Proljeće nad rovom“, „Govor zemlje i mreže“. Napisao je zatim više romana: „Gluva pećina“, „Sutjeska“, „Modro blago“ i „Gora koštanova“.[3] Za svoj rad dobio je više nagrada, među kojima i nagradu Udruženja književnika Srbije za dečju poemu „Gradić Jelengaj“ i za zbirku pesama „Zov lišća“. Dobio je 1979. Zmajevu nagradu za delo „Postojbina masline“. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Herceg Novi.

Никола Трајковић: МЕЂУЛУЖЈА новеле Издавач: НАРОДНА КЊИЖНИЦА, Београд, 1920-30? Меки повез, 100 страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама, уз потпис на предлисту. РЕЂЕ У ПОНУДИ `ТРАЈКОВИЋ Никола – песник, приповедач, драмски писац и преводилац (Београд, 17. VII 1896 – Краљево, 6. VIII 1985). Рођен је у угледној трговачкој породици на Варош-капији, у кући крај савског моста, коју је достојно овековечио у својим делима (посебно у књизи Стари Београд, 1977). Основну школу и гимназију завршио је у родном граду. После повлачења кроз Албанију стигао је у Француску, где је неко време радио као контролор у париском метроу, а потом је, после трогодишњих студија у Греноблу, 1920. добио диплому високих студија француске литературе и језика. Исте г. дипломирао је и у Бгду на одсеку за француски језик и књижевност. Запослио се као професор француског језика у београдској гимназији. Једно време (од 1921) био је генерални секретар НП у Бгду, уредник позоришне стране листа „Време“, уређивао је прву илустровану позоришну ревију код нас – часопис „Comoedia“ (од 1923. до 1925), писао надахнуте есеје о знаменитим глумцима (пре свега о Пери Добриновићу, Чича-Илији Станојевићу, Драги Спасић, Сави Тодоровићу, Добрици Милутиновићу итд.) и све време се бавио књижевношћу и много преводио, најрадије у стиху. Према сопственом признању, превео је, или боље рећи препевао, око тристо хиљада стихова Превера, Елијара, Мишоа, Арагона, Сен-Џон Перса и других. Пензионисан је 1951, а радио је до последњег часа. У књижевности се јавио још 1912. песничким и другим прилозима у „Пијемонту“ и ондашњим вечерњим листовима, а истрајао је на нашој књижевној ветрометини више од седам деценија. У књизи Споменар о старом Београду (1984) – по којој је ТВ Бгд снимила и постхумно емитовала (30. IX 1985) истоимену емисију из серије „Некад и сад“ – Т. је опевао свој родни град, његову прошлост и спасао од заборава многобројне знаменитости. Поред свега писао је о позоришту и за позориште. Драматизовао је популарни роман Данијела Дефоа Робинсон Крусо и написао три драме: Ћоса (1926), Девојка бржа од коња (1934) и Краљевић Марко (1978). Ови оригинални комади, под насловом Три драме, штампани су у Бгду 1981. Девојка бржа од коња изведена је на београдском радију и у НП у Скопљу, још док је била у рукопису. На сцени СНП је 1951. играна Т. драматизација Робинсон Крусо по Д. Дефоу.` (Из Енциклопедије СНП)

Betty Crocker`s Guide to Easy Entertaining PRVO izdanje 1959g tvrd povez 176 strana engleski jezik bogato ilustrovana Rediscover the classic 1959 edition of `Betty Crocker`s Guide to Easy Entertaining` The year was 1959. People watched `Leave It to Beaver` on TV and listened to Elvis on the radio. And when they entertained, they turned to this indispensable guide from Betty Crocker, which you may remember from your mom`s or grandma`s kitchen. Now you too can rediscover Betty Crocker`s secrets for great parties. This authentic reproduction of the 1959 book gives you a nostalgic snapshot of an earlier era--and a mother lode of party tips and recipes that have stood the test of time. Inside you`ll find: Great ideas for a wide range of get-togethers, from dinners and buffets to barbecues, brunches, and potlucks89 time-tested recipes, 208 charming illustrations, and 11 nostalgic color photographsTried-and-true party favorites like Vichyssoise, Parmesan Oven-Fried Chicken, Herb Batter Bread, and Brownie Peppermint Pie poslednja spirala na rikni iskrzana , lepo očuvana

Tvrd povez, 55 strana, izdanje Matice hrvatske 1938, poezija Prično dobro očuvana, ima posvetu, i dva pečata, SFRJ i NDH, konzulat u Bratislavi Antun Nizeteo (Zadar, 5. veljače 1913. − 4. travnja 2000.), hrvatski domovinski i iseljenički književnik, prevoditelj, knjižničar, povjesničar i diplomat Rodio se je u Zadru. U Zadru i Sinju je išao u osnovnu školu. U Splitu je završio klasičnu gimnaziju. Poslije mature bio je neko vrijeme u uredništvu splitskoga dnevnog lista Novog doba. Zatim je otišao u Zagreb gdje je diplomirao na Pravnom fakultetu 1936. godine. Poslije studija odlužio je vojni rok u Zemunu. Zaposlio se je kao državni službenik u Iseljeničkom uredu Ministarstva socijalne politike. Otamo je 1941. premješten u Ministarstvo vanjskih poslova NDH i imenovan izaslanikom za kulturne veze u hrvatskom poslanstvu u Rimu. Dok je bio ondje surađivao je svodećim talijanskim slavistima. Primjerice L. Salviniju je pomogao sastaviti i prevesti mu antologiju Poeti croati. Također je pokrenuo europski književno-umjetnički časopis `Parallelo`.[1] Njegovom zaslugom u Rimu s uspjehom gostovala Hrvatska opera s Gotovčevim »Erom« kao i to da je B. Gigli gostovao u Zagrebu. Prvi je kod nas upozorio na talijanskog pisca Itala Sveva te je za Zabavnu biblioteku preveo njegov roman Mlada starost.[2] Koncem 1943. imenovan je nadstojnikom Odjela za kulturne veze Ministarstva vanjskih poslova Hrvatske u Zagrebu, te izabran za odbornika Matice hrvatske i za urednika Suvremene knjižnice. Pored ostalih, uređivao je i objavio Mile Budaka, Side Košutić i Ante Cilige. Siječnja 1945. premješten je u hrvatski konzulat u Pragu gdje je dočekao kraj rata s dr. B. Gavellom i dr. L Vitezićem u pripremi velike izložbe hrvatske knjige. Sve pristigle knjige iz Zagreba ostale na dar praškoj Nacionalnoj knjižnici. Izabrao je ne vratiti se u domovinu, nego ostati u emigraciji. U emigraciji je surađivao s hrvatskim listovima i časopisima. Iste je godine otišao u München, u kojem je ostao do 1950. godine.[1] Odanle je otišao u Chicago u SAD, pa nakon jedne godine u New York gdje je radio u sveučilišnim knjižnicama i studirao. U New Yorku je surađivao s američkim profesorima hrvatskog podrijetla C. S. Mihanovićem i W. Reevom, s kojima je osnovao Hrvatsku akademiju Amerike koja djeluje do danas i izdaje godišnjak The Journal of Croatian Studies. Skupa s američkom prevoditeljicom Carolyn Hunter (u. 1991.) prevodio na engleski i u njemu objavljivao hrvatsku poeziju. Magistrirao je povijesne znanosti na sveučilištu Fordham 1956. godine. Magistrirao je knjižničarstvo na sveučilištu Columbia 1958. godine. Potom je odselio u Ithacu, država New York, gdje se je zaposlio kao knjižničar u knjižnici sveučilišta Cornella. Ondje je radio do odlaska u mirovinu 1978. godine. Sljedeće odredište bilo mu je Kensington u saveznoj državi Marylandu.[1] Od tada do povratka u domovinu živio je u Washingtonu

Живот и прикљученија Димитрија Обрадовича нареченога у калуђерству Доситеја, њим истим списат и издат. Књ. 2 / Доситеј Обрадовић Београд : Српска књижевна задруга, 1893 (Београд : Штампано у штампарији Краљевине Србије) 140, XXИВ стр. ; 20 цм Српска књижевна задруга. коло 2 ; књ. 8 dobro očuvano, drvenom bojicom je neko dete pošaralo naslovnu stranu, može se obrisati Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811[2]) bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. Dositej je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i tvorac svečane pesme „Vostani Serbije“. Rođen je u rumunskom delu Banata tadašnje Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku.[3] narečenoga u kaluđerstvu Dositeja drugi deo II dositeja obradovića dositej obradović

Balkan i Balkanci Balkanski institut, Beograd, 1937, ćirilica,tvrd povez, 159 strana Knjga odlično očuvana O nastanku ove knjige:` `Ratko Parežanin, Petar Skoko, Milan Budimir i drugi, su pre Drugog svetskog rata u Beogradu osnovali (1934. godine) poznati Balkanski institut (prestao sa radom 1941. godine usled zabrane okupatorskih vlasti). Ova institucija radila je na naučnom proučavanju političkih, privrednih, kulturnih, etničkih, duhovnih i svakih drugih prilika na Balkanu... vr430

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1931 g. Radoslav Vesnić (Kraljevo, 11. septembar 1891 — Beograd 3. septembar 1980) bio je srpski pozorišni glumac i reditelj, profesor glume i dikcije, pisac, prevodilac i novinar. Biografija Još kao srednjoškolac igrao je u đačkom pozorištu Nada, bežao u putujuće pozorište Andre Delinija, potom glumio u omladinskom pozorištu Otadžbina. Po završetku gimnazije primljen je u Narodno pozorište za privremenog člana. Borio se u Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine i u Prvom svetskom ratu. Glumu je učio kod Mage Magazinović i u Prvom studiju Hudožestvenog teatra u Moskvi kod Stanislavskog. Završio je Filosofski fakultet u Beogradu. Od 1920. do 1923. godine radio je kao novinar i urednik beogradskog lista Novosti. Sledeće dve godine bio je glumac, reditelj i upravnik drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu odakle odlazi u Osijek za upravnika Narodnog kazališta. Godine 1927. osniva beogradsku operetu koja nastupa u bašti restorana Kleridž na Terazijama i u sali Luksora u Balkanskoj ulici. Od 1928. do 1930. godine bio je sauplent kraljevačke gimnazije. Sezonu 1930/31. proveo je režirajući i glumeći u SNP-u. U periodu od 1931. do 1941. godine je reditelj i direktor drame u Narodnom pozorištu u Beogradu sa jednogodišnjom pauzom kada radi u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete i kao ataše za kulturu jugoslavenskog poslanstva u Sofiji. Tokom Aprilskog rata 1941. godine komanduje protivvazdušnom baterijom braneći Beograd. Po kapitulaciji odbija položaj upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu i predsednika opštine Kraljevo te ga hapse i odvode na Sajmište, Banjicu i najzad u logore u Nirnbergu i Hamelburgu. U zarobljeništvu učestvuje u radu pozorišnih družina Boem i Zora. Od 1945. do 1947. je direktor i profesor francuskog i srpskog jezika kraljevačke gimnazije i rukovodilac KUD-a Kosta Abrašević. Potom je direktor drame Vojvođanskog pozorišta u Novom Sadu i profesor u Glumačkoj školi. Od 1951. do 1954. godine je upravnik, direktor drame i reditelj u Narodnom pozorištu u Banjoj Luci. Ponovo se vraća u Novi Sad za reditelja u SNP i direktora i profesora Dramskog studija. Kao penzioner režira u Narodnom pozorištu u Pirotu i u Banjoj Luci, u KUD Ivan Klarić u Novom Sadu, predaje u Glumačkoj školi u Prištini. Piše pozorišne kritike za novosadski Dnevnik i Našu scenu, daje osvrte na pozorišne premijere za Radio Beograd. Osniva Savez udruženja ratnika oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1920. godine, njegov je predsednik i pokreće i uređuje list 15. septembar. Radoslav Vesnić (1891–1980), glumac, reditelj, upravnik, druga polovina 20-ih godina 20. veka. Režije Od 1924. do 1965. godine režirao preko 126 premijera u SNP, NP u Beogradu, NP u Osijeku, Sofijskom narodnom teatru, Beogradskoj opereti u Kleridžu, Narodnom pozorištu u Cetinju, Narodnom pozorištu u Somboru, Narodnom pozorištu u Banjoj Luci, Narodnom pozorištu u Kragujevcu, Narodnom kazalištu u Sisku, Narodnom pozorištu u Pirotu. Uloge Od 1906. godine do 1975. godine igrao oko šezdesetak uloga u Narodnom pozorištu u Beogradu, Akademskom pozorištu u Beogradu, Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu i Narodnom pozorištu u Banjoj Luci. Prevodilački rad Prevodio je sa nemačkog, francuskog i ruskog poeziju, pripovetke i pozorišne komade. Pedagoški rad Bio je profesor srpskog i francuskog jezika, direktor Kraljevačke gimnazije, profesor glume, dikcije i direktor Glumačke škole u Novom Sadu i direktor Dramskog studija u Novom Sadu, profesor dikcije u Glumačkoj školi u Prištini. Odlikovanja Beli orao sa mačevima Zlatna Obilićeva medalja za hrabrost dve srebrne Obilićeve medalje za hrabrost Medalja za vojničke vrline Albanska spomenica orden Svetog Stanislava sa mačevima orden Svetog Vladimira sa mačevima bronzana medalja za zasluge Nacionalnog udruženja ratnika Francuske Legija časti Počasni je građanin Pariza

James Stokley - Science Remakes Our World Ives Washburn, New York, 1944 298 str. tvrdi povez stanje: dobro No Jacket. Issue 682 of Armed Services editions. In this book it is the author`s aim to tell the story of a few of the more important scientific developments of our day. Obviously it will be necessary to omit much that might have been included; but it is hoped that these chapters will give the reader some idea of typical ways by which, in its many branches, science is remaking our world. Physicists, chemists, biologists, psychologists, men and women in all branches of science have taken part, though perhaps the best-known scientific dis coverers of the past few years have been concerned with chemistry. So, before we start on our explorations, let us get acquainted with some of the Chemist`s tools. +++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++ Asurvey of new frontiers, as governmental, industrial and educational laboratories collaborate to further knowledge and advance progress. It covers chemistry explosives, fuel, plastics, fabrics, rubber, vitamins, metals, glass, electrons, radio, television, film, sound, atoms and power, shows what the farm contributes to science, what science has contributed to cures. It outlines research programs, present and future, indicates lines of development, it underlines how war-inspired developments will have important applications in future times of peace, it stresses limitations and lacks and what is being done to supplement depleted stores of raw materials. Enlightening -- and in view of many books along similar lines, this seems to present a panoramic view of the entire field. kirkusreview Nonfiction

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman uzavrele krvi Stefan Żeromski (Strawczyn, 14. kolovoza 1864. - Varšava, 20. studenog 1925.), poljski književnik. Pisao je romane, dramska djela, pripovijesti. Zbog svojih rodoljubivih raspoloženja bio je 1888. zatvoren od ruskih carističkih vlasti. Bio je jedno vrijeme duhovni vođa omladine; kritika ga je nazivala `nezasićenim srcem` i `savješću naših dana`. Dao je majstorske opise poljskih krajolika. Prozna su mu djela prožeta lirskim pasažima koji ponekad nalikuju na pjesme u prozi. Djela Popioły Ludzie bezdomni Dzieje grzechu Uroda życia Walka z szatanem Stefan Żeromski rođen je 14. listopada 1864. u Strawczyn, blizu Kielcea. Dana 2. rujna 1892. oženio se udovicom Oktawiom Rodkiewiczowom, rođenom Radziwiłłowiczównom, koju je upoznao u toplicama u Nałęczówu, čiji je suvlasnik bio njezin očuh. Jedan od svjedoka na vjenčanju bio je romanopisac Bolesław Prus, Oktawijin obožavatelj koji nije bio za brak.[3] Mladenci su se preselili u Švicarsku, gdje je Żeromski radio od 1892. do 1896. kao knjižničar u poljskom nacionalnom muzeju u Rapperswilu. Na Oktawijin zahtjev, Prus, iako nije bio obožavatelj Żeromskijevih spisa,[4] pomogao je paru koji se borio koliko je mogao. Godine 1913. Żeromski je zasnovao novu obitelj sa slikaricom Annom Zawadzkom, koju je upoznao 1908.; imali su kćer Moniku. Godine 1924., kao priznanje za postignuća Żeromskog, predsjednik Stanisław Wojciechowski dao mu je trosobni stan na drugom katu Varšavskog kraljevskog dvorca.[5] Iste godine Żeromski je ušao u uži izbor za Nobelovu nagradu za književnost.[6] Preminuo je 20. studenog 1925. u Varšavi.

Autor - osoba Hejerdal, Tur, 1914-2002 = Heyerdahl, Thor, 1914-2002 Naslov Ekspedicija Kon-Tiki / Tur Hejerdal ; [prevela Olga Moskovljević] Jedinstveni naslov Kon-Tiki Expedisjonen. srpski jezik Ostali naslovi Ekspedicija Kon Tiki Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1952 (Beograd : Jugoštampa) Fizički opis [17] listova sa tablama : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Moskovljević, Olga, 1921-2008 = Moskovljević, Olga, 1921-2008 Zbirka Knjiga znanja ; 9 Napomene Prevod dela: Kon-Tiki expedisjonen / Thor Heyerdafil Str.[5]-9: Predgovor / Olga Moskovljević. Hejerdal je tvrdio da su južnoamerički narodi naselili Polineziju u južnom Pacifiku u pretkolumbovska vremena. Organizovao je ekspediciju Kon-Tiki da bi pokazao kako je bilo tehnički moguće preploviti Tihi okean isključivo uz pomoć materijala i tehnologije iz tog doba. Hejerdal i njegovi pomoćnici otišli su u Peru, gdje su pomoću stabala i drugih lokalnih materijala izgradili splav od drveta balsa na domorodački način prema crtežima španjolskih konkvistadora. Zajedno s petoricom ljudi Hejerdal je na tom splavu plovio 101 dan i prešao 7.000 kilometara po Tihom okeanu dok se nije razbio na grebenu ostrva Raroia u ostrvlju Tuamotu 7. avgusta 1947. Jedini moderni komad opreme na splavu bio je radio-aparat. Kon-Tiki je splav na kojoj je norveški istraživač i pisac Tor Hejerdal 1947. zaplovio u ekspediciju na Tihi okean. Dobila je ime po bogu sunca Inka Viracochi, koji se navodno nekad nazivao `Kon-Tiki`. Danas se istorijski splav nalazi u Muzeju Kon-Tiki, u Oslu, Glavnom gradu Norveške. Ekspedicija Kon-Tiki je najuzbudljivija putopisna avantura ikad napisana. Od prve do poslednje rečenice – istinita je. Neverovatno istinita. MG60 (N)

Božidar Kovačević - Ptičije mleko - Zlatna knjiga 46 PTIČIJE MLEKO , Božidar Kovačević , Zlatna knjiga Beograd 1935 , čudne , strašne i nestašne priče , čuo ih od patuljka pobauljka , od svrake budiranke i od starca bradojarca Čika Boža , Božidar Kovačević rođen je u Studenici, 26. 8. 1902, u činovničkoj porodici. Neretko u njegovoj biografiji piše da je rođen u Beogradu. Činjenica je da je on kao tek rođen donesen u Beograd i kršten i crkvi sv. Marka. Osnovnu školu i III mušku gimnaziju završio je u Beogradu. Studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao stipendista francuske vlade proveo je godinu dana na Sorboni u Parizu na studijama, slušajući francusku i rusku književnost, rusku istoriju, sociologiju. Radio je kao pisar-dnevničar Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, profesor II muške gimnazije u Beogradu, referent za književnost i likovne umetnosti Ministarstva prosvete, naučni saradnik Instituta književnosti, upravnik arhiva SANU... Umro je u Beogradu 21. 5. 1990. godine. Bio je vaspitač prestolonaslednika Petra. Za vreme nemačke okupacije bio je u logoru na Banjici, zato što je 13.8.1941. odbio da potpiše `Apel srpskom narodu`. Pesnik, pripovedač, književni kritičar i istoričar književnosti, Božidar Kovačević je autor zapaženih studija iz istorije književnosti. Kao istaknuti pesnik između dva rata, zapažen je i po teorijsko programskom tekstu `Boj Apolonov s Marsijem - Prilog proučavanju našeg pesništva`. Njegovi radovi, pesme i proza, prevoženi su na: bugarski, češki, engleski, mađarski, nemački, ruski, slovački i slovenački. Takođe komponovane su i pesme `Mene je majka rodila` i `Dok ulica spi`... ilustrovao Vladimir Ivanović Žedrinski ; edicija Zlatna knjiga broj 46 ; tvrd povez, format 13 x 19 cm , ćirilica, potpisi na predlistu i naslovnoj strani , 160 strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Edward Ligocki (rođen 5. ožujka 1887. u selu Tucza kod Berdyczówa, preminuo 6. svibnja 1966. u Varšavi) - književnik, pjesnik, novinar, diplomat, slobodni zidar, bojnik poljske vojske. 1904. završio je gimnaziju u Kijevu. U godinama 1904–1907 studirao je na Filozofskom fakultetu Jagelonskog sveučilišta. U godinama 1907–1909 nastavio je studij filozofije na sveučilištima u Lausannei, Fribourgu i Sorbonnei. Godine 1909. vratio se u Kijev i počeo raditi s časopisima u Kijevu, Lavovu i Krakovu. Objavio je i romane `Sudbina` (1909.) i `Legende o kraljici Jadwigi` (1911.). U godinama 1912-1913 boravio je u Švicarskoj, gdje se oženio Olimpiom Gozdawa-Giżyckom. Od sredine 1913. preselio se u Pariz, gdje je ponovno studirao na Sorboni i na École Libre des Sciences Politiques. Nakon izbijanja Prvog svjetskog rata brinuo se o poljskim ratnim zarobljenicima iz njemačke vojske. Od 1915. u Švicarskoj, gdje je radio u Središnjem tiskovnom uredu povezanom s Vrhovnim nacionalnim komitetom. Godine 1916. objavio je roman `Sambra i Meuse` o borbama Poljaka u Francuskoj. U godinama 1918–1919 bio je tajnik poljske misije u Bernu. U ljeto 1919. preselio se u Zakopane. Sudjelovao je u borbama Pomeranskog fronta pod zapovjedništvom generala Józefa Hallera. Godine 1920., za vrijeme Poljsko-boljševičkog rata, služio je u Drugom odjelu za informiranje i tisak Glavnog inspektorata Dobrovoljačke vojske [1]. Od jeseni 1921., nakon što je napustio vojsku kao bojnik, preselio se u Poznań. Počeo je raditi kao novinar. Bio je delegat na kongresu Saveza poljskih književnika 4. veljače 1922. u Varšavi [2]. Objavio je nekoliko svezaka poezije. Godine 1921. bio je predsjednik Poznanjskog ogranka Saveza poljskih književnika. Nakon ubojstva predsjednika Gabriela Narutowicza, uhićen je zajedno s drugim osobama povezanim s generalom Hallerom, ali je u siječnju 1923. pušten iz pritvora pod amnestijom. Objavio je niz knjiga posvećenih generalu Halleru, kao što su `Plameni Reims` (1921.), `Lav sv. Marek `(1922.),` Nova legenda `(1921.),` Plešeći derviš `(1924.),` Mare Polonum `(1924.),` Ako od Radzymina ... `(1927.). Godine 1925. sudjelovao je u medijskoj kampanji protiv `Przedwiośńa` Stefana Żeromskog. Godine 1926., pod pseudonimom Jan Młot, objavio je tekst koji napada Piłsudskijev logor, `Riskeri`. Napao je i Tadeusza Boya Żeleńskog u Rzeczpospoliti [3]. U travnju 1926. preselio se u Toulon u Francuskoj i tamo se počeo baviti književnošću. 1927. ostao je udovica. Godine 1933. preselio se u Pariz i postao dopisnik poljskih dnevnih novina. 1936. postao je tajni agent poljske obavještajne službe sa statusom diplomata. Godine 1939. ponovno se oženio francuskom pjesnikinjom Germaine Rale. Početkom Drugoga svjetskog rata sudjelovao je u organizaciji poljskih vojnih postrojbi u Francuskoj. Od lipnja 1940. boravio je u Škotskoj. 29. siječnja 1941. premješten je iz 7. streljačke brigade u stožer grada Edinburgha na mjesto zamjenika zapovjednika, prosvjetnog časnika i referenta za donacije [4]. Nakon što je 1942. objavljen pamflet u kojem se kritizira politika Piłsudskog, on je kazneno pušten iz vojske. Od jeseni 1943. predavao je polistiku na Sveučilištu sv. Andrews. Godine 1945. vraća se u Poljsku i počinje raditi kao novinar, 1948.–1951. u Publicističko-informativnoj agenciji, zatim u RSW `Press`. Objavio je nekoliko knjiga i prijevod Galileova djela `Dijalog o dva najvažnija svjetska sustava`. Iznenada je umro u Varšavi i pokopan na groblju Powązki (odjeljak 6-4-1) [5]. Kontakti s masonstvom Prema jednom od pokojnih slobodnih zidara Velikog Orijenta Poljske, Edward Ligocki je predsjedao masonskom ložom `Nicolaus Copernicus`, koja je u Varšavi trebala postojati drugu polovicu godina. 40. do 1. polugod 1960-ih [6] No, ne postoje drugi izvori koji potvrđuju funkcioniranje takvog tajnog objekta, neovisno o varšavskoj loži `Kopernik`. S druge strane, navodna pripadnost Ligockog masoneriji potvrđena je u memoarima poljskog biskupa Józefa Gawline s početka 20. stoljeća. 40-ih godina

Autor - osoba Буйницкий, Виктор Харлампиевич, 1911-1980 Naslov 812 dana na santama Sjevernog ledenog oceana : dnevnik / V. [Viktor] H. Bujnickij ; [preveo s ruskog V. [Vaso] Bogdanov] Jedinstveni naslov 812 dneй v Dreйfuющih lьdah. srpski jezik Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1947 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Prosvjeta, 1947 (Zagreb : Tipografija, grafičko-nakladni zavod) Fizički opis 331 str., [8] str. s fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Bogdanov, Vaso, 1902-1967 = Bogdanov, Vaso, 1902-1967 Papanin, Ivan Dmitrievič, 1894-1986 ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: 812 дней в Дрейфующих льдах / В. Х. Буйницкий Str. 5-10. Predgovor / I. [Ivan] D. Papanjin Napomene uz tekst. Viktor Harlampijevič Bujnicki (1911–1980) – član posade ledolomca „Georgij Sedov“. Učesnik Velikog otadžbinskog rata. Heroj Sovjetskog Saveza (1940). Zaslužni radnik nauke i tehnike RSFSR. Počasni radnik Mornarice, doktor geografskih nauka. Član petnaest polarnih ekspedicija. Autor preko 100 naučnih radova, uključujući 14 knjiga i brošura. Rođen 18. decembra (31. decembra po novom kalendaru) 1911. godine u gradu Čiti u porodici službenika. Godine 1930. diplomirao je u Čitinskoj šumarskoj tehničkoj školi, radio je u tajgama i šumama Habarovske teritorije. 1932. stigao je u Lenjingrad, gde je upisao Rudarski institut. Zatim prelazi u Hidrografski institut, otvoren 1935. godine. Godine 1936, tokom industrijske prakse, učestvovao je u ekspediciji ledolomca Sadko u Karskom moru. Član KPSS (b) / CPSU od 1942. godine. Učesnik arktičkog putovanja parobroda „Georgi Sedov“, gde je Bujnicki bio jedini istraživač – hidrograf-geofizičar. Godine 1940. diplomirao je na Lenjingradskom hidrografskom institutu. Od februara 1940. bio je viši naučni saradnik Arktičkog istraživačkog instituta, a od jula 1941. njegov direktor. Učesnik Velikog otadžbinskog rata od 1941. Borio se na Baltičkoj Crvenoj zastavi, zatim u Severnoj floti, bio navigator na razaraču „Uricki”, vodeći navigator specijalne grupe štaba Severne flote, koja je pratila savezničke transportne karavane. Godine 1942. Bujnicki je opozvan iz flote i ponovo imenovan za direktora Arktičkog istraživačkog instituta, u kojem je, pod njegovim rukovodstvom, stvoren sistem hidrometeorološke podrške arktičkoj plovidbi. Godine 1946. odbranio je doktorat, a 1948. doktorsku disertaciju. Od 1950. – profesor, šef Katedre za okeanologiju Lenjingradskog državnog univerziteta. Preminuo je 18. 6. 1980. Sahranjen je u gradu Lenjingradu Stanje knjige: Korice sa tragovima korišćenja, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju. MG76 (N)

U dobrom stanju, naknadni kožni povez Autor - osoba Riše, Marta = Riše, Marta Naslov Moj obaveštajni rad / M. Riše Vrsta građe knjiga URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja : bez godine izdanja, možda rane 1940-e Fizički opis 137 str. ; 20 cm Napomene Napomena ruskom izdanju od 1938. godine: str. [3] Od izdavača: str. 4. Predmetne odrednice Špijunaža -- Francuzi -- Nemačka -- 1814-1918 -- U uspomenama Pisac knjige M. Riše je poznati agent-dvojnik francuske obaveštajne službe, koja je radila u nemačkom špijunskom centru u Madridu za vreme imperijalističkog rata 1914-1918. M. Riše podrobno opisuje svoj rad i metode pribavljanja podataka i materijala za francusku obaveštajnu službu, od nemačkog špijunskog centra. Pisac kritikuje rđavu organizaciju francuske obaveštajne službe i posvećuje dosta mesta opisivanju te organizacije, metoda i tehnike rada nemačkog špijunskog centra u Madridu i njegovih rukovodilaca.