SAN O ARMAGEDONU , Herbert Džordž Vels , Authors & Artists Beograd 2008 Herbert Džordž Vels (1866–1946) jedan je od najpoznatijih pisaca naučne fantastike svih vremena. Njegova dela iz ove oblasti poznata su po vizionarskim opisima tehnoloških dostignuća kao i po opisima načina ratovanja koji će postati aktuelni tek u XX veku. Zbog toga su njegova dela obilato korišćena u drugim umetničkim oblastima (kao što su film i radio). mek povez, format 14,5 cm x 20,5 cm , latinica, 152 strane

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rura Alexandra, Madam Istrebljivačica, nedavno je diplomirala u svijetu 25. stoljeća u kojem su muškarci postali biološki manje važni, gdje su se žene mogle razmnožavati kako žele kloniranjem i partenogenezom. Njezin je zadatak bio jednostavan – u teoriji, ako ne iu praksi; kako bi izbrisali posljednjih nekoliko tisuća ljudi koji su našli utočište u planinama Škotske. Edmund Cooper, pseudonim Broderick Quain i Martin Lester (rođen 30. travnja 1926. u Marpleu, [1] Greater Manchester, Velika Britanija; † 11. ožujka 1982. [2] u Chichesteru) bio je engleski pisac koji je radio pod svojim imenom i nekoliko pseudonimi Stvorio je djela na području znanstvene fantastike, ali i dječjih knjiga, eseja i kriminalističkih romana.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Poslednji roman u podnevnom univerzumu, Talasi smiruju vetar, ispričan je kao poslednji memoar Maksima Kammerera, istraživanje koje pokušava da pronađe istinu i odgovore u univerzumu koji pruža samo pitanja. Kammerer i Toivo Glumov istražuju tajno društvo Ludena, koji mogu biti ljudi sa dodatnim mentalnim moćima ili mogu biti potpuno nova vrsta. Arkadij i Boris Strugacki nesumnjivo su najslavniji autori ruske naučne fantastike na svetu. Tokom decenija, i mnoštvom dela koja su napisali zajedno, razvili su autentičan glas koji ostaje jedinstven kako u ruskim, tako i u svetskim okvirima. Romani su im prevođeni na engleski, nemački, francuski, italijanski i druge jezike, a braća Strugacki su bila i ostala veoma popularna u mnogim zemljama, među kojima su i zemlje bivše Jugoslavije. Arkadij (1925–1991) je završio Vojni institut za strane jezike u Moskvi i postao prevodilac sa engleskog i japanskog. Sredinom pedesetih započinje karijeru urednika i pisca. Godine 1958. počeo je da piše s bratom Borisom i ta saradnja je potrajala do njegove smrti. Boris (1933–2012) je završio astronomiju i neko vreme je radio kao astronom i kompjuterski inženjer u opservatoriji, a od 1966. prelazi u profesionalne pisce. Posle bratovljeve smrti, objavio je dva romana pod pseudonimom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kada se vojska napadačkih Marsovaca spusti u Englesku, stanovništvo zahvati panika i teror. Dok vanzemaljci putuju zemljom u ogromnim tronožnim mašinama, spaljuju sve na svom putu toplotnim zracima i šire štetne otrovne gasove, ljudi na Zemlji moraju da se pomire sa perspektivom kraja ljudske civilizacije i početka Marsovska vladavina. Herbert Džordž Vels (engl. Herbert George Wells; Bromli, 21. septembar 1866 — London, 13. avgust 1946) je bio engleski književnik najviše poznat po svojim delima naučne fantastike kao što su Vremenska mašina, Rat svetova, Nevidljivi čovek i dr. Rodio se u porodici radničke klase. Školovao se do 1879, kad roditelji više nisu bili u mogućnosti da ga finansiraju, pa je postao tapetarski pomoćnik. Taj posao mu se nije svideo, pa je bio srećan kada ga je majstor otpustio 1883. Radio je kao pomoćni učitelj u osnovnoj školi, pa je sa osamnaest godina dobio stipendiju i počeo da studira biologiju. Na univerzitetu se ističe znanjem, ali i interesovanjem za reformu društva kroz ideje socijalizma i platonizma. Izgubio je stipendiju i posvetio se pedagoškom radu. Relativno kasno je počeo da piše. Bio je politički aktivan u socijalističkim krugovima, ali je vremenom postao marginalna politička ličnost. Zanimljivo je da se smatra začetnikom stonih ratnih društvenih igara. Ženio se dva puta, prvi put sa sestričnom Izabel Meri Vels, 1891. godine, a drugi put sa Ejmi Ketrin Robins, 1895. godine, sa kojom je imao dva sina. Poznate su njegove brojne vanbračne avanture kao i vanbračna deca. Njegov savremenik je bio Žil Vern. U Velsovim delima poenta je bila na posledici upotrebe pronalazaka, i to najčešće mračnim. Njegov roman prvenac bio je Vremeplov koji se bavi potpuno novom idejom putovanja kroz vreme i negativnom utopijomdaleke budućnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Godine 1588, kraljica Elizabeta je ubijena. Ta jedina tragedija pokrenula je čitav niz događaja, što je rezultiralo porazom španske armade od Engleske i kasnijim propašću protestantizma. Sada je 20. vek, a Rimska crkva vlada. Ljudi žive pastirskom egzistencijom esnafa i poljoprivrede, sa tehnologijom koja je zadržana na nivou parne lokomotive i primitivnog radija. Ipak, nauka se ne može zauvek zadržavati...revolucija se gradi. Keith John Kingston Roberts (20. septembar 1935 — 5. oktobar 2000) je bio engleski pisac naučne fantastike. Počeo je da objavljuje sa dve priče u izdanju časopisa Science Fantasi iz septembra 1964. godine, „Anita“ (prva u nizu priča o tinejdžerskoj modernoj veštici i njenoj ekscentričnoj baki) i „Eskapizam“.[1][2] Nekoliko njegovih ranih priča napisano je pod pseudonimom Alister Bevan. Njegov drugi roman Pavane, prvi put objavljen 1968, koji je zbirka povezanih priča, možda je njegovo najpoznatije delo: alternativni istorijski roman u kome Katolička crkva preuzima kontrolu nad Engleskom nakon ubistva kraljice Elizabete I.[3] Roberts je napisao brojne romane i kratke priče i radio kao ilustrator. Njegov umetnički doprinos uključuje korice i unutrašnje umetničke radove za Nev Vorlds i Science Fantasi, kasnije preimenovane u Impulse. Takođe je uređivao nekoliko poslednjih brojeva Impulsa, iako je nominalni urednik bio Hari Harison.[3] Robertsov prvi roman, Furije, pojavljuje se u američkoj TV seriji Bones u trećoj epizodi treće sezone „Smrt u sedlu“ (9. oktobar 2007). Roberts je sebe opisao kao političkog konzervativca i antikomunistu.[3] U kasnijem životu, Roberts je živeo u Solsberiju. Dijagnostikovana mu je multipla skleroza 1990. godine, a umro je od njenih komplikacija u oktobru 2000. Čitulje su ga spominjale kao talentovanog, ali lično „teškog“ autora, sa istorijom sporova sa izdavačima, urednicima i kolegama

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Introduction by John W. Campbell; The Foreign Hand Tie by Randall Garrett; The Leader by Murray Leinster; What Thin Partitions by Mark Clifton and Alex Apostolides; Project Nightmare by Robert Heinlein; Preposterous by Fredric Brown; Modus Vivendi by Walter Bupp; Belief by Isaac Asimov; I`m a Stranger Here Myself by Mack Reynolds; The Man on Top R. Bretnor; False Image by Jay Williams; Ararat by Zenna Henderson; These Are the Arts by James H. Schmitz; The Garden in the Forest by Robert F. Young; and And Still It Moves; by Eric Frank Russell. Idela Pernel (1. april 1901 — 1. decembar 1982) je bila meksička akademkinja, bibliotekarka, učiteljica i autorka knjiga za decu. Rođena je u Gvadalahari, Meksiko, od zubara Džordža Edvarda Purnela i njegove supruge Idele. Postala je učiteljica u osnovnim školama Gvadalahare veoma rano, 1915. godine. Studirala je na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, gde je pesnik Viter Bajner bio jedan od njenih nastavnika i radila je kao saradnik urednika književnog časopisa Okcident.[1][2] Nakon što je diplomirala na univerzitetu 1922. godine, vratila se u Gvadalaharu i tamo postala sekretarica u američkom konzulatu, i na toj poziciji ostala do 1924. Godine 1923. pokrenula je časopis za poeziju Palms, koji je nastavila da izdaje do 1930. Godine 1925. radila je kao šef odeljenja za strane knjige u javnoj biblioteci u Los Anđelesu. Nakratko se preselila u Aberdin u Vašingtonu, a zatim se vratila u Gvadalaharu. Godine 1932. služila je kao dekan i organizator prve letnje sesije na Univerzitetu u Gvadalahari. Počevši od 1935. godine, otvorila je rudnik zlata u Ameci u Meksiku, gde je ostao do 1937. Otprilike u to vreme počela je i da objavljuje beletristiku. Počev od 1938. predavala je kreativno pisanje u Los Anđelesu. Tokom Drugog svetskog rata, bila je zakivac za Douglas Aviation i Fletcher Aviation. Godine 1957. postala je praktikant sajentologije, i ostala je do 1966. godine, kratko služeći kao direktor Centra za dijanetiku i sajentologiju u Pasadeni, Kalifornija. Umrla je u Los Anđelesu 1982...

Алфред Елтон ван Вогт: ИШЕРСКЕ ПРОДАВНИЦЕ ОРУЖЈА Издавач: NEW ENGLISH LIBRARY,Лондон, 1973.год. Меки повез, 127 страна, енглески језик, латиница. Очувано као на фотографијама. РЕЂЕ У ПОНУДИ. `А. Е. ван Вогт био је један од најплодоноснијих писаца златног доба научне фантастике, који су видели и писце попут Исака Асимова, Артура Кларка, Реја Бредберија и Теодора Старџена. У каријери која је трајала шест деценија, написао је 39 романа и много кратких прича. Његови први романи били су „Црни разарач“ и „Неслагање у Шарли“. `Слан`, његов најпопуларнији роман је о деветогодишњем дечаку који припада супер трци званој Слан. `Путовање Свемирског Бигла`, још једном успешном роману, приписују се инспиративне епизоде ​​Звезданих стаза. После Другог светског рата преселио се у Холивуд. Написао је три романа, „Свет Нуле-А“, „Пиони нуле-А“, „Нула-А три“, који су подржали Алфред Корзибскијеву Генералну семантику (да се одлуке доносе из субјективних опција заснованих на свеукупном знању о ствар) за разлику од Аристотелове логике дедуктивног резоновања. На њега је утицало стварање тоталитарних држава попут Кине, и представио је свемоћног непогрешивог насилног мушкарца у својој књизи `Насилни човек`. Организовао је своје писање, описујући призоре од 800 речи, а његове приче вртеле су се око теме временске загонетке. Иако га је Исак Асимов веома ценио, Дамон Најт га је критиковао због недоследних завера и недостатка маште и резоновања. Детињство и рани живот Алфред Елтон ван Вогт рођен је у руралној руској заједници Меноните у Манитоби у Канади. Његов отац био је правник који је, погођен великом депресијом, морао непрестано да сели породицу. Алфред није могао да приушти факултет, већ је радио као возач камиона, пољопривредних радника, а бавио се и писањем. Његови почетни списи били су љубавне приче, радио игре и чланци о трговини. Каријера 1939. ван Вогт објавио је своју прву научнофантастичну причу „Црни разарач“ у часопису „Астоундинг Сајенс Фикшн“. Он описује звер звану Kурл која се храни `идом` добијеним од живих тела. 1939. године пратио је још једну причу о свемирским чудовиштима, „Раздор у гримизу“ која читаоце упознаје са Иктл-ом, последњим преживелим човеком некад велике галактичке цивилизације, који је сам плутао у међузвезданој зони. „Креатори оружја“ и „Књига Птата“ објављени су 1947. „Креатори оружја“ били су предговор до „Ишерове продавнице оружја“, објављене четири године касније. У роману из 1948., „Свет нуле-А“, главни јунак Гилберт Госеин открива да су његова сећања лажна и тражи свој стварни идентитет у свету у којем ментално супериорни доминирају над осталим. „Црни разарач“ и „Неслога у шарли“ заједно са две друге приче „Рат нерава“ и „М33 у Андромеди“ интегрисане су у његов класик, „Путовање свемирског бигла“ објављен 1950. године. `Кућа која остаје`, објављена 1950., говори о сазнању калифорнијског адвоката за некретнине о љетниковцу који користи култ бесмртних. Рецензенти су критиковали књигу због недостатка маште. `Ишерска продавница оружја`, обрада настала из три раније објављене кратке приче, објављена је 1951. године. Рецензенти су овај роман хвалили као `фину узбудљиво укључену мелодраму`. „Пиони нуле-А“, објављени 1956., наставак је Госеинове саге. Писац је популаризовао `Општу семантику` Алфреда Корзибског, где су дошли субјективни логички закључци на основу многих вредности. Остала дела из педесетих година прошлог века били су „Мешани људи“, збирка кратких прича, „Креатор универзума“, „Кавез ума“ и „Царство атома“. Ова дела су критичари слабо примила. 1962. године објавио је једно од својих неколико научно-фантастичних дела под називом „Насилни човек“. Реч је о америчком ратном заробљенику у комунистичкој Кини, који покушава побећи манипулирајући својим отмичарима. Између 1962. и 1976. написао је неколико научно-фантастичних романа, који су били незанимљиви - „Чаробњак Лина“, „Силки“, „Деца сутрашњице“, „Човек са хиљаду имена“ и „Надмоћ“. „Нула-А Три“, објављена 1985., наставак је саге о Гилберту Госеину која је обухватала „Свет нуле-А“ и „Залагачи нуле-А“. Сматра се најслабијим од три дела. Осим романа, објавио је и збирке кратких прича под насловом: „Ван непознатог“, „Мајстори времена“, „Дестинација: Универзум!“, „Чудовишта“, „М33 у Андромеди“ и „Више од надљудског“. Главни радови Ван Вогтово најпознатије дело, „Слан“, био је сериализовани роман у „Астоундинг Сајенс Фикшн“, објављен у тврдом увезу 1946. У овој заиста завидној авантуристичкој причи, Сланови су супер интелигентни људи са психичким способностима. „Путовање свемирског бигла“, роман из 1950. године, интергалактичка је авантура која укључује сусрете са непријатељским ванземаљцима и створењима. Књига и даље привлачи читаоце и инспирисала је ТВ серију „Звездане стазе“. Награде и достигнућа 1980. ван Вогт освојио је награду `Каспер` за животно дело. Касније је награда преименована у награду `Прик Аурора Авардс`, а додељена је за најбоља дела канадске научне фантастике и фантастична књижевна дела. „1995. године,„ Писци научне фантастике Америке “прогласили су га 14. великим мајстором. 1996. награђен је `Посебном наградом` Конвенције о светској научној фантастици за свој допринос научној фантастици. Те године доведен је у „Кућу славних научне фантастике и фантастике“. Лични живот и наслеђе Био је ожењен Едном Маине Хулл од 1939. до 1975. Помагала му је куцањем његових прича, а касније је и сама почела да пише под именом Е. Маине Хулл. 1979. године оженио се другом супругом Лидијом Берегинским, која је из ранијег брака имала двоје деце. Била је манекенка и дворски преводилац која се специјализовала за руски језик. Умро је 26. јануара 2000. у 87. години од Алзхеимерове болести.

RETKO Posveta autora, izdanje iz 1994 (verovatno samostalno izdanje) Four great scientists--Archimedes, van Ceulen, Tesla, and Hawking--gather at an ancient Buddhist temple deep in a jungle to meet computer scientist Srinavasa; his sentient computer program Rama; and the latter`s child, sired by an ape. Elsewhere, a radio telescope awaits a specific signal, spherical beings go about their lives, the pack travels to see mysterious presences during the month they call Thule, and a medieval artist`s assistant embarks on a journey into what he perceives as the circles of Hell. Then Sherlock Holmes receives a mysterious note--a perfect circle--and must join forces with his nemesis Moriarty to close the Fourth Circle. As the prologue, which is also the ending, informs us, Holmes` task is not one of obtaining answers but one of asking new questions and making contact across the varied worlds of the novel. Zivkovic distinguishes the book`s discrete narratives stylistically and links its semicircular development back to itself seamlessly, opening the door to speculation about what happens next, which turns out to be a perfectly satisfactory conclusion. ********************** At long last, the brilliant first novel from World Fantasy Award winning author, Zoran Živkovic is being published in English. The Fourth Circle takes the reader on an amazing journey from frescoed medieval monasteries to Buddhist temples to different planets to a paralyzed scientist`s bedroom in London to the edge of black hole at the far reaches of the universe to a place not all the dissimilar from 221 B Baker Street. Živkovic’s masterful voice cradles the reader safely from one place to the next and in the end deposits the reader carefully at the singular spot in which all the storylines coincide. The Ministry of Whimsy edition of The Fourth Circle concludes with an afterword by Živkovic about the travails of writing his first novel, translating it into English, and then finding a publisher for it. All while war in Živkovic’s native Serbia surrounded him. `In its rich tapestry of prose and compositional skills, as well as in its imaginative leaps and intellectual sophistication, The Fourth Circle must be considered, so far, as the author`s masterpiece, an acclamation that extends well beyond a mere appreciation of Živkovic`s own and singular work.` --SF Site.com “Zoran Živkovic is a subtle, intelligent, wonderfully inventive writer who brings a fresh point of view, an idiosyncratic angle of attack, to everything he produces. He is one of the finest writers currently at work in the ‘New Europe.’ Read him and celebrate.” zoran živković četvrti krug World Fantasy Award Winner

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Edmund Cooper (30. travnja 1926. - 11. ožujka 1982.) bio je engleski pjesnik i plodan pisac spekulativne fikcije, romansi, tehničkih eseja, nekoliko detektivskih priča i knjiga za djecu. Oni su objavljeni pod njegovim imenom i nekoliko pseudonimova. Biografija Rođen u Marpleu, u blizini Stockporta, Cheshire, Cooper je napustio školu u dobi od 15 godina. Godine 1942. zaručio se sa 16 godina za učiteljicu četiri godine stariju od sebe i oženio se s njom četiri godine kasnije, 13. travnja 1946..[1] Radio je kao radnik, zatim državni službenik, a 1944. pridružio se trgovačkoj mornarici.[2] Nakon rata školovao se za učitelja [1] i počeo objavljivati stihove, zatim kratke priče, pa romane. Smrtonosna slika, prvi roman koji se pojavio pod njegovim imenom, dovršen je 1957. i objavljen 1958. u Sjedinjenim Državama.[2] (Roman je objavljen u Ujedinjenom Kraljevstvu kasnije 1958. u obliku varijante i pod svojim poznatijim naslovom The Uncertain Midnight.) The Uncertain Midnight adaptiran je bez autorizacije za švicarsku televiziju 1969. [2] Njegova kratka priča The Brain Child (1956.) adaptirana je kao film The Invisible Boy (1957.), koji prikazuje povratak robota Robbyja sa Zabranjenog planeta.[2] Cooper je recenzirao znanstvenu fantastiku za Sunday Times od 1967. do svoje smrti 1982. [2]. Godine 2009. Carol Lake objavila je Those Summers at Moon Farm (United Writers, Cornwall: 978-1-85200-141-4), rimski ključ o piscu i obitelji. Autorov komentar kaže `Iako je inspirirana stvarnim ljudima, ova priča je fikcija`. Djelomično posvećen Joan i Edmundu Cooperu, Lake odaje priznanje jednoj od Cooperovih kćeri `za dijeljenje sjećanja i anegdota`. Rad i kritika Cooper je bio ateist i individualist. Njegova znanstvena fantastika često prikazuje nekonvencionalne muške heroje koji se suočavaju s nepoznatim i udaljenim okruženjima.[3] Njegov roman Neizvjesna ponoć zapažen je po obradi teme androida, koja se u vrijeme pisanja smatrala originalnom.[4] Također je jedinstveno obrađena [potrebno pojašnjenje] tema kolonizacije planeta, koja je osnova Cooperove serije Expendables, objavljene pod pseudonimom Richard Avery (ime junaka Tranzita). Serija Expendables je značajna [potreban citat] i zbog raznolikosti svojih likova, i zbog otvorene prirode njihovih razgovora i stavova o rasnim i seksualnim temama. Dvije [5] Cooperove knjige opisuju buduće Zemlje kojima će dominirati žene nakon što je smanjena genetska ili fizička potreba za muškarcima. Kaže se da je njegov stav prema ženama bio kontroverzan.[6] Cooper je citiran kako je rekao: `Neka imaju potpuno jednaku konkurenciju ... vidjet će da ne mogu uspjeti.` [7] Tema obje knjige je zapravo potreba da se zadrže oba spola. Pet do dvanaest završava frazom `ako više ne griješimo, možemo stvoriti uravnotežen svijet muškaraca i žena`. Ciničniji Who Needs Men? završava pitanjem je li ljubav žene prema muškarcu vrijedna smrti za tu ljubav.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Poslednje što je čarobnjak Dram Bilet uradio, pre nego što je Smrt položila svoju koščatu ruku na njegovo rame, bilo je da preda svoju palicu moći osmom sinu osmog sina. Na nesreću njegovih kolega u šovinističkom (da ne kažemo ženomrzačkom) svetu magije, zaboravio je da proveri pol novorođenog deteta... „Istinski smešne knjige su retke i dragocene. Jednakost rituala je, ne samo duhovita i otkačena već sjajna, dobro ispričana priča. Ovo je jedan od njegovih najboljih romana. Najtoplije preporučujemo.“ Good Book Guide „Nećete prestati da se smešite, sem da biste se zakikotali i, eventualno, prasnuli u smeh. Najluđa fantastika još od – kad malo bolje razmislim – od poslednjeg Pračetovog romana.“ Kirkus Reviews „On ima izuzetan smisao za humor. Zaplet je tako neverovatan i tako smešan da ga ne bi trebalo otkrivati u ozbiljnim novinama. Pračet je zaista veoma dobar.“ Scotsman Terens Dejvid Džon Pračet (engl. Terence David John Pratchett; Bikonsfild, 28. april 1948 — 12. mart 2015), takođe poznat i kao Pteri, bio je engleski pisac, najpoznatiji po svojoj seriji knjiga o Disksvetu. Prvo Pračetovo objavljeno delo bila je kratka priča `The Hades Business`, objavljena u školskom časopisu kada je imao 13 godina, a zatim objavljena u časopisu Sajens fantazi, 1961. godine za što je dobio 14 funti. Njegovo sledeće objavljeno delo je bilo `Night Dweller` u časopisu Nju Vorlds u broju 156, novembra 1965. Kada je napustio školu, 1965, zaposlio se kao novinar u lokalnim novinama, Baks fri pres (`Počeo sam da radim jednog jutra, i video sam prvi leš tri sata kasnije, `kaljenje-na-poslu` je značilo nešto onih dana`). Dok je radio kao novinar, poslat je da intervjuiše Pitera Bandera van Durena, kodirektora male izdavačke firme u Džerards Krosu, Bakingemšir, Kolin Smajti Limited, o novoj knjizi koju je firma izdala. Pračet je pomenuo da je i on napisao jednu novelu, The Carpet People. Ostalo je istorija... Godine 1980. postao je portparol CEGB, kompanije za proizvodnju električne energije, i to u sektoru koji je pokrivao nekoliko nuklearnih elektrana; kasnije se šalio da je pokazao nepogrešiv osećaj za vreme što je napravio ovu promenu u karijeri ubrzo posle nuklearne nesreće na Ostrvu Tri Milje u SAD. Napustio je CEGB 1987. kada je shvatio da pišući može da zaradi mnogo više novca; taku mu se broj objavljenih knjiga povećao na dve godišnje.[2] Procenjuje se da je 1% svih knjiga iz žanra fikcije koje se prodaju u Britaniji napisao Pračet, mada je ovo izračunato pre uspeha knjiga Dž. K. Rouling o Hariju Poteru. Godine 1998. dobio je Orden Britanske Imperije (Order of the British Empire) za zasluge u literaturi. U svom stilu se našalio: „Pretpostavljam da se `zasluge u literaturi` sastoje u uzdržavanju od pisanja literature.` Decembra 2007. godine Pračet je objavio da pati od Alchajmerove bolesti. Serija o Disksvetu se sastoji od 41 knjige, a radi se o serijalu humorističke fantastike gde se parodiraju događaji u diskoidnom svetu koji rotira na leđima četiri velika slona koja stoje na ogromnoj kornjači, koja se zove Veliki A`Tuin i pliva kroz vasionu. Glavne teme parodije uključuju mnoge naučno-fantastične stereotipe, likove iz fantazije, ideje i aluzije na filmove Ingmara Bergmana, Australiju, Kinu, pravljenje filmova, novinsko izdavaštvo, rokenrol muziku, religiju, filozofiju (uglavnom grčku), egipatsku istoriju, trgovinske unije, monarhiju i mnogo toga drugog.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! „Prelep“ roman koji je inspirisao film sa Dejvidom Bouvijem u glavnoj ulozi, od finaliste Nebula nagrade (Njujork tajms). Čovek koji je pao na Zemlju priča priču o Tomasu Džeromu Njutnu, vanzemaljcu prerušenom u čoveka koji dolazi na Zemlju u misiji da spase svoj narod. Razorena nuklearnim ratom, njegova matična planeta, Antea, više nije pogodna za stanovanje. Njutn sleće u Kentaki i počinje da patentira tehnologiju Antheana — skupljajući bogatstvo koje mu je potrebno da napravi svemirski brod koji će na Zemlju dovesti poslednjih tri stotine preživelih od Anteana. Ali umesto pomoći koju traži, on pronalazi samo samouništenje, potonuće u alkoholizam i napuštanje svog svemirskog broda, u ovoj potresnoj priči o ljudskom stanju hvaljenog autora Ptice rugalice. David Bowie Volter Stoun Tevis (28. februar 1928 — 9. avgust 1984) je bio američki romanopisac i pisac kratkih priča. Njegove knjige poslužile su kao inspiracija za tri filma i televizijsku seriju. Rođen je u San Francisku, Kalifornija. Kao dete odrastao je u San Francisku, u blizini okeana i parka Golden Gate. Kada je imao deset godina, roditelji su ga stavili u kliniku na godinu dana dok su se vratili u Kentaki, gde su dobili zemljište u okrugu Medison. Sa jedanaest godina, Volter je sam putovao širom zemlje da bi se ponovo spojio sa svojom porodicom. Drugi svetski rat i Kentaki Pri kraju Drugog svetskog rata, sa sedamnaest godina, služio je na Pacifiku kao pomoćnik mornarice na USS Hamiltonu. Nakon što je otpušten, završio je srednju školu za modele 1945. godine i upisao se na Univerzitet u Kentakiju gde je diplomirao englesku književnost i studirao kod A. B. Gathrie Jr.-a, autora romana Veliko nebo. Dok je bio tamo, radio je u sali za bilijar i objavio priču o toj igrici za Gatrijev razred. Nakon diplomiranja, služio je kao pisac za odeljenje za autoput u Kentakiju i predavao časove nauke, engleskog i fizičkog vaspitanja u srednjim školama u predgrađu Kentakija (Science Hill, Havesville, Irvine i Carlisle). Kasnije je počeo da radi na Univerzitetu Severni Kentaki. Svojom prvom ženom Džejmi Grigs oženio se 1957. godine i zajedno su ostali dvadeset sedam godina. Trka Časopisi Tevis je napisao više od dvadesetak kratkih priča za različite časopise. „The Big Hustle“, njegovu priču o bazenu za Collier`s (5. avgust 1955), ilustrovao je Denver Gilen. Takođe je objavljivao kratke priče u The American Magazine, Bluebook, Cosmopolitan, Eskuire, Galaki Science Fiction, Plaiboi, Redbook i The Saturdai Evening Post. romane Nakon svog prvog romana, The Hustler (Harper & Rov, 1959), napisao je Čovek koji je pao na Zemlju, koji je 1963. objavio Gold Medal Books. Predavao je englesku književnost i kreativno pisanje na Univerzitetu Ohajo (u Atini, Ohajo) od 1965. do 1978. godine, gde je dobio MFA. Dok je predavao na Univerzitetu u Ohaju, Tevis je primetio da književni nivo studenata alarmantno opada. Ovo zapažanje mu je dalo ideju za pticu rugalicu (1980, objavljenu na španskom od Editorial Impedimenta 2022), smeštenu u sumorni Njujork 25. veka. U predstavi, stanovništvo opada, niko ne zna da čita, a roboti vladaju dezorijentisanim ljudima. Pošto je natalitet veoma nizak, kraj vrste se predstavlja kao mogućnost. Tevis je 1980. nominovan za nagradu Nebula u kategoriji najboljeg romana za pticu rugalicu. Tokom jednog od svojih poslednjih televizijskih intervjua, otkrio je da je PBS jednom planirao da napravi produkciju Ptice rugalice kao nastavak njegovog filma The Lathe of Heaven iz 1979. godine.,,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leva ruka tame objavljena je pre pedeset godina, ali značaj i upečatljivost ovog romana isti su kao i 1969. godine. A možda i snažniji: čini se da nam je više nego ikad potrebna priča o dva bića koja uče da razumeju ono drugo uprkos kulturološkim preprekama i stereotipima seksualnosti. Genli Aj ne veruje svom glavnom savezniku u Getenu. Ne polazi im za rukom da komuniciraju bez zazora, čak i kad prilike u kojima se nalaze počnu da se pogoršavaju. Svetlost je leva ruka tame, a tama je desna ruka svetlosti... „Leva ruka tame je jedan od romana koji, u tradiciji remek-dela klasične književnosti, svakim novim čitanjem otkrivaju čitaocu nešto novo; jedan je od romana koji se rado čitaju u raznim uzrastima i životnim periodima, i pritom svaki put ostavljaju jedinstveni, zaokruženi utisak. Leva ruka tame je društveno angažovan roman, politički roman, misaoni eksperiment, filozofski roman, avanturistički roman – i samim tim što jeste toliko toga, on izmiče jasnoj klasifikaciji, stoji sam za sebe u moru lepe književnosti nastale u drugoj polovini minulog veka, kao deo širih arhipelaga, ali ipak samostalan, dovoljno snažan da ne mora da traga za identitetom u gomili.“ Ursula Le Gvin (engl. Ursula Kroeber Le Guin; MFA: /ˈɜːrsələ ˈkrəʊbər ləˈgwɪn/; Berkli, 21. oktobar 1929 — Portland, 22. januar 2018) bila je američka spisateljica romana, knjiga za decu i kratkih priča, većinom u žanru fantazije i naučne fantastike. Pisala je i poeziju i eseje. Od prvog objavljivanja 60-ih godina, njen rad često opisuje futuristične ili izmišljene svetove slične našim u politici, prirodnom okruženju, uzrastu, religiji, seksualnosti i etnografiji. Inspirisala je dobitnike nagrade Buker i mnoge druge pisce, kao što su Salman Rušdi i Dejvid Mičel – kao i značajne pisce futuristike i fantazije uključujući Nila Gejmana i Ijana Benksa. Nekoliko puta je osvajala Hjugo, Nebjula, Lokus i Svetsku nagradu za fantastiku. Godine 2014. je odlikovana medaljom National Book Award za istaknut doprinos američkoj književnosti. Porodica Ursula Krober je ćerka antropologa Alfreda L. Krobera i književnice Teodore Krober. Detinjstvo i edukacija Ursula i njena tri starija brata, Karl, Teodor i Kloford, su ohrabrivani da čitaju i bili izloženi dinamičkom društvu njihovih roditelja. Ona je veoma zahvalna na lakoći i sreći njenog vaspitanja. Ohrabrujuće okruženje je podsticalo Legvinino interesovanje za književnost; svoju prvu priču sa elementima fantazije je napisala sa 9. godina, a prva priča naučne fantastike je objavljena u magazinu Astounding Science Fiction kad je imala 11. godina. Porodica je akademsku godinu provodila u Berkliju, dok bi leto provodili na imanju u Okrugu Napa (Kalifornija). Bila je zainteresovana za biologiju i poeziju, ali joj je matematika bila teška. Završila je srednju školu u Berkliju, zatim diplomirala (B.A.) na Redklif koledžu 1951. godine i magistrirala (M. A.) francusku i italijansku književnost na univerzitetu Kolumbija 1952. godine. Ubrzo nakon toga, Le Gvinova je započela doktorske radove (Ph. D.) i osvojila Fulbrajtovu stipendiju da nastavi studije u Francuskoj 1953-54. Brak i porodica Dok je putovala Francuskom 1953. godine, Le Gvinova je upoznala svog budućeg supruga, istoričara Čarlsa Le Gvina (fr. Šarla Legana). Kasnije te godine su se venčali u Parizu. Nakon udaje, odustaje od doktorskih studija i teze o pesniku Žan Lemer de Belžu. Par se vraća u SAD, kako bi Čarls mogao da nastavi doktorat na Emori Univerzitetu. Za ovo vreme, Ursula je radila kao sekretarica i predavala francuski na univerzitetskom nivou. Njihova prva dva deteta, Elizabet (1957) i Karolina (1959), su rođeni u Ajdahu, gde je Čarls radio. Kasnije, 1959. godine, Le Gvinovi su se preselili u Portland, Oregon, gde i danas žive. Čarls je profesor emeritus istorije na Portland Državnom Univerzitetu. Pored brige o porodici tokom ovog perioda pronalazila je vreme koje bi posvetila pisanju. Njeno treće dete, Teodor, se rodio 1964. godine. Književna karijera Le Gvinova je postala zainteresovana za književnost dosta rano. Sa 11. je dostavila svoju prvu priču magazinu Astounding Science Fiction. Odbijena je. Nastavila je pisanje i nije ništa pokušavala da objavi narednih deset godina. U periodu od 1951. do 1961. godine je napisala pet romana, od kojih nijedan nije objavljen. Takođe je tokom ovog perioda pisala poeziju, zbirku Divlji anđeli koju konačno objavljuje 1975. godine. Njeni najraniji spisi, od kojih su neki adaptirani za Orsinijske priče i Malafrenu, su bili nefantastične priče o izmišljenim zemljama. Tražeći svoj način da iskaže svoja interesovanja u naučnoj fantastici; u ranim 60-tim njen rad počinje da se redovno objavljuje. Jedna Orsinijska priča se objavljuje u leto 1961. u izdanju The Western Humanities Review, a tri se pojavljuju 1962. i 1963. u brojevima magazina Fantastic Stories of the Imagination, urednika Sila Goldsmita, koji je takođe uređivao i časopis Amazing Stories u kojem su se objavile dve njene priče 1964. godine, uključujući i prvu Hajinsku priču. Le Gvinova se proslavila romanom Leva ruka tame, koji je osvojio Hjugo i nagradu Nebjula 1970. godine. Naredni roman Čovek praznih šaka, je takođe dobio ove dve nagrade, Nebjula, (1974) i Hjugo (1975), čime je Le Gvinova postala prva književnica koja je uspela da ih obe osvoji dva puta zaredom. U kasnijim godinama, Le Gvinova je doprinela snimanju filma Nebeski strug (1979), baziranog na njenoj istoimenoj knjizi. Takođe, 1985. sarađivala je sa kompozitorom Dejvidom Bedfordom na libretu za Rigel 9, svemirsku operu. Godine 1984. Le Gvinova zajedno sa grupom ljudi osniva Oregon Institut za književnost i umetnost. Zanimljivo je napomenuti da je u decembru 2009. godine napustila članstvo u organizaciji profesionalnih pisaca The Authors Guild (SAD), u znak protesta zbog prihvatanja Google projekta digitalizacije knjiga. “Odlučili ste se na dogovor sa đavolom”, napisala je u obrazloženju. “Postoje principi koji su uključeni, povrh celog koncepta zaštite autorskih prava; koje ste napustili bez borbe zarad dogovora sa korporacijom, pod njihovim uslovima.” Nagrade Le Gvinova je osvojila na desetine književnih nagrada koje se dodeljuju na godišnjem nivou. Samo za romane je osvojila pet nagradaLokus, četiri nagrade Nebjula, dva Hjuga i jednu Svetsku nagradu za fantastiku (World Fantasy Award). (Čovek praznih šaka je osvojio Lokus, Nebjulu i Hjuga.) Takođe je osvojila ove četiri nagrade u kategorijama za kratke priče, uzimajući u obzir da je odbila Nebjulu za kratku priču “Dnevnik ruže” u znak protesta zbog načina na koji je Američko udruženje pisaca fantastike tretiralo Stanislava Lema. Dodeljeno joj je devetnaest nagrada Lokus od strane pretplatnika časopisa, što je više nego što je ijedan drugi pisac dobio. Prepoznajući njen ugled u spekulativnom fikcijskom žanru, 1975. godine postala je počasni stručni gost na Svetskoj konvenciji naučne fantastike održane u Melburnu, Australija. Godine 1979. je dobila nagradu Gandalf (Gandalf Grand Master Award). Naučnofantastična istraživačka asocijacija (SFRA) joj dodeljuje svoju nagradu Pilgrim 1989. godine za “životni doprinos stipendiji naučne fantastike”. Na Svetskoj konvenciji naučne fantastike, 1995. godine, dobija Svetsku nagradu za fantastiku za životno delo. U Kuću slavnih naučne fantastike i fantazije je primljena 2001. godine u šestoj klasi, zajedno sa Alfredom Besterom, Džek Vensom i Fricom Lajberom. Pisci naučne Fantastike i Fantazije su je postavili za svog 20. grand mastera 2003. godine. U aprilu 2000. godine Kongresna biblioteka SAD je Le Gvinovu proglasila za živu legendu u kategoriji “Pisci i umetnici” za njene značajne doprinose američkoj kulturnoj baštini.[1] 2002. godine je dobila PEN/Malamud nagradu za “izuzetan sadržaj kratke fikcije”. 2004. godine je dobila dva priznanja Američke asocijacije biblioteka za trajne doprinose: literatura za stariju decu, godišnja nagrada Margaret A. Edvards; literatura za decu, Mej Hil Arbutnot. Godišnja Edvards nagrada prepoznaje pisca i poseban opus; 2004. godine navode šest radova objavljenih od 1968. do 1990. godine: Čarobnjak Zemljomorja, Grobnice Atuana, Najdalja obala i Tehanu (prvih četiri knjga o Zemljomorju), Leva ruka tame i Početište. Takođe se navodi da je Le Gvinova “inspirisala četiri generacije dece da čitaju lep konstruisan jezik, posete fantastične svetove koji ih informišu o njihovim životima, i razmišljaju o svojim idejama koje nisu ni lake ni nevažne.” Na konvenciji 2004. godine, organizovanoj od strane Sloboda od religije fondacije (FFRF) Le Gvinovoj se dodeljuje Emperor Has No Clothes nagrada. 2014. godine, Le Gvinova dobija medalju za istaknut doprinos Američkoj književnosti od strane National Book fondacije, nagradu za životno delo. Njen govor na uručivanju nagrada u kom kritikuje Amazon kao “profitera” i hvali svoje kolege autore fantazije i naučne fantastike, naširoko se smatra kao vrhunac ceremonije. Uticaji Na nju su uticali pisci fantazije poput Dž. R. R. Tolkina, naučne fantastike poput Filipa K. Dika, a pored njih i centralne figure zapadne literature – Lav Tolstoj, Vergilije i sestre Bronte, kao i feministički pisci poput Virdžinije Vulf. Dela dečije literature kao što su Alisa u zemlji čuda, Vetar u Vrbama, Knjiga o džungli, i dela o nordijskoj mitologiji, i knjige istočnjačke kulture od Tao Te Činga su takođe imala uticaj na Le Gvinovu. Na pitanje o uticajima na njena dela, lično je odgovorila: “Otkako sam naučila da čitam, čitala sam sve. Pročitala sam sve poznate fantazije: Alisu u zemlji čuda, Vetar u vrbama i Kiplinga. Obožavala sam Kiplingovu Knjigu o džungli. A kad sam odrasla, otkrila sam Lorda Dansenija. On mi je otvorio potpuno novi svet – svet čiste fantazije. Zatim Crv Ouroborus... Opet, čista fantazija. Veoma, veoma inspirišuće. Onda smo moj brat i ja napravili grešku i uronili u naučnu fantastiku, kada sam imala 11 ili 12 godina. Raniji Asimov, takve stvari. I to nije imalo nikakvog uticaja na mene. Tek kad sam se vratila naučnoj fantastici i otkrila Teodora Sterdžena – ali posebno Kordvejner Smita... Pročitala sam priču “Alfa Ralfa Bulevar”, i prosto me oduševila! Pomislila sam kako je tako lepa i čudesna, i da i sama želim da napišem tako nešto.” Sredinom 50-tih je pročitala Tolkinov Gospodar prstenova, koji je imao velik uticaj na nju. Ali umesto da prati Tolkinove stope, to joj je jednostavno pokazalo šta je moguće uraditi sa žanrom fantazije. Teme Le Gvinova je iskoristila kreativnu fleksibilnost žanrova fantazije i naučne fantastike kako bi preduzela temeljna istraživanja socijalnog i psihološkog identiteta i širih kulurnih i društvenih struktura. Pri tome se oslanjala na sociologiju, antropologiju i psihologiju, što je navelo neke kritičare da kategorišu njen rad kao meku naučnu fantastiku (Soft Science Fiction). Ona je prigovorila na ovu klasifikaciju njenih dela, tvrdeći da ovim pojmom uvode podele i impliciraju uži pogled na to šta predstavlja prava naučna fantastika. Tu su takođe osnovne ideje anarhizma i zaštite životne sredine koje se iznova pojavljuju u njenim delima. Godine 2014. Le Gvinovoj je postavljeno pitanje da li pisci naučne fantastike treba da nastoje da precizno predvide budući svet, na šta je ona odgovorila: “... zadatak naučne fantastike nije da predvidi budućnost. Umesto toga, ona predviđa nekoliko budućnosti. Pisci mogu naći budućnost privlačnom upravo zato što ne može biti poznata, to je crna kutija gde “sve može da se kaže i desi bez straha od kontradikcija koje postoje u sadašnjosti, tj. realnom svetu. Budućnost je bezbedna, sterilna laboratorija za isprobavanje ideja, sredstvo za razmišljanje o stvarnosti, metodu.” Sociologija, antropologija i psihologija Leva ruka tame, Čovek praznih šaka i Pripovedanje (The Telling), su romani Hainskog ciklusa, koji prikazuje buduću galaktičku civilizaciju labavo povezanu od strane organizacijskog tela Ekumen kako bi razmatrili posledice kontakta između različitih svetova i kultura. Za razliku od drugih mejnstrima naučne fantastike, civilizacija Hainskog ciklusa ne raspolaže putovanju ljudi bržom od svetlosti, ali ima tehnologiju za trenutnu komunikaciju. Ovo omogućava autoru da postavi hipotezu o labavim slojevima društva koja postoje u velikom broju međusobno izolovani, pružajući podlogu za njana istraživanja interkulturalnog susreta. Socijalni i kulturni uticaj zbog dolaska Ekumenovih izaslanika (poznatih kao “mobili”) na zabačene planete, i samim tim kulturni šok koji proživljavaju izaslanici, predstavljaju glavne teme romana “Leva ruka tame”. Njen koncept je eksplicitno pozajmilo nekoliko poznatih autora, u toj meri da su koristili isto ime uređaja za komunikaciju (ansibl). Većina njenih likova nisu pripadnici bele rase, čime ona reflektuje i stvarno stanje na planeti. Iz tog razloga se i ne mogu naći crteži likova na koricama njenih knjiga. Ursula se često koristi vanzemaljskim kulturama da bi ispitala strukturalne karakteristike ljudske kulture i društva i uticaj koji imaju na pojedince. U knjizi Leva ruka tame, na primer, ona implicitno istražuje društvene, kulturalne i lične posledice seksualnog identiteta tako što u romanu piše o ljudskom susretu sa androgenom rasom. Istaknuta tema kulturalne interakcije u njenim delima je posledica činjenice da je odrasla okružena antropolozima. Naime, njen otac je bio na čelu Univerzitetskog muzeja antropologije u Kaliforniji, gde je radio i bio proučavan, Iši, indijanac o kome je pisala i njena majka u svojoj knjizi “Iši u dva sveta”. U mnogim Ursulinim delima, počev od Planete izgnanstva i Grada utvara, preko Svet se kaže šuma do Čoveka praznih šaka može se uočiti sličnost sa ovim aspektima njenog života. Le Gvinova se u svojim delima često osvrće na radnje iz svakodnevnog života, pokazujući kako su dnevne aktivnosti pojedinaca protkane sa fizičkim svetom. Takođe je zastupljena i jungijanska psihologija. Anarhizam i taoizam Njena osećanja prema anarhizmu su blisko povezana sa njenim taoističkim uverenjima i ove ideje su zastupljene u njenom radu. “Taoizam i anarhizam se međusobno slažu na veoma interesantne načine i sebe smatram za taoistu od kad sam naučila šta je to.” Adaptacije Nekoliko njenih glavnih dela je adaptirano za film ili televiziju. Njena novela iz 1971. Godine Nebeski strug je adaptiran dva puta: prva je bila 1979 za Kanal 13, Njujork u kome je i ona sama učestvovala, a druga adaptacija je bila 2002. Godine od strane A&E Network. U intervjuu iz 2008. Godine je rekla kako smatra da je adaptacija iz 1972. Godine “jedina dobra adaptacija za film” do tog trenutka. U ranim 80-tim animator i režiser Hajao Mijazaki je zatražio od nje dozvolu da uradi animiranu adaptaciju Zemljomorja, međutim Le Gvinova, kojoj u to vreme nije bio poznat njegov rad, je ponudu odbila. Nekoliko godina kasnije, kad je odgledala Moj komšija Totoro, ponovo je razmotrila ponudu i odlučila da jedino Hajao Mijazaki zaslužuje da režira Zemljomorje. Treća i četvrta knjiga Zemljomorja su korišćene kao baza za animirani film Priče iz Zemljomorja (ゲド戦記 Gedo Senki). Film je međutim režirao Mijazakijev sin, Goro, što je razočaralo Le Gvinovu. Inače je bila veoma zadovoljna samom estetikom filma, pišući da je “mnogo toga bilo predivno”, dok sa druge strane nije bila zadovoljna doslednošću, u moralnom smislu, njenim knjigama i velikim fokusom na fizičko nasilje. CBC Radio, 1987. godine u sklopu antologijskog naučno-fantastičnog programa “Vanishing Point” adaptira roman “Čovek praznih šaka” u radio drame. Tačnije, šest epizoda od 30 minuta, kao i roman “Svet se kaže šuma”. Godine 1995. Lajflajn pozorište iz Čikaga (Lifeline Theatre) predstavlja svoju adaptaciju romana “Leva ruka tame”. Na Sci Fi kanalu, 2004. godine je prikazana trosatna adaptacija prve dve knjige Zemljomorja (Čarobnjak Zemljomorja i Grobnice Atuana). Le Gvinova je bila veoma kritična prema adaptaciji, ističući da je “daleko od njene zamisli Zemljomorja”, imajući prigovor i na velike promene u karakterima (bela nasuprot crvene, braon ili crne boje kože), kao i neusaglašenosti sa izvršnim producentima, zbog čega nije učestvovala u celom procesu. Njena novela, Izgubljeni raj, objavljena u `Rođendan sveta: i druge priče` (The Birthday of the World: and Other Stories), je adaptirana za operu od strane Američkog kompozitora Stivena Endrua Tejlora i kanadske libretistkinje Marše Džonson. Opera je premijerno prikazana 26. aprila 2012. godine u Kranert centru za izvođačke umetnosti (Krannert Center for the Performing Arts) u kampusu Iliois Univerziteta. Godine 2013. Portland Playhouse i Hand2Mouth pozorište su napravili scensku adaptaciju romana Leve ruka tame....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zemaljska kolonija Landin je deset godina nasukana na Verel. Ali deset Verelovih godina su preko 600 zemaljskih godina. Usamljeno i sve manje ljudsko naselje počinje da oseća pritisak. Svake zime -- godišnje doba koje traje 15 godina -- Zemljani imaju komšije: humanoidne hilfse, nomadski narod koji se smiruje samo zbog okrutnih hladnoća. Hilfi se plaše Zemljana, koje smatraju vešticama i zovu farborns. Ali hilfs i farborns imaju zajedničke neprijatelje: horde opustošenih varvara zvanih gaals i jezivih snežnih duhova. Hoće li udružiti snage ili će biti uništeni? Ursula Le Gvin (engl. Ursula Kroeber Le Guin; MFA: /ˈɜːrsələ ˈkrəʊbər ləˈgwɪn/; Berkli, 21. oktobar 1929 — Portland, 22. januar 2018) bila je američka spisateljica romana, knjiga za decu i kratkih priča, većinom u žanru fantazije i naučne fantastike. Pisala je i poeziju i eseje. Od prvog objavljivanja 60-ih godina, njen rad često opisuje futuristične ili izmišljene svetove slične našim u politici, prirodnom okruženju, uzrastu, religiji, seksualnosti i etnografiji. Inspirisala je dobitnike nagrade Buker i mnoge druge pisce, kao što su Salman Rušdi i Dejvid Mičel – kao i značajne pisce futuristike i fantazije uključujući Nila Gejmana i Ijana Benksa. Nekoliko puta je osvajala Hjugo, Nebjula, Lokus i Svetsku nagradu za fantastiku. Godine 2014. je odlikovana medaljom National Book Award za istaknut doprinos američkoj književnosti. Porodica Ursula Krober je ćerka antropologa Alfreda L. Krobera i književnice Teodore Krober. Detinjstvo i edukacija Ursula i njena tri starija brata, Karl, Teodor i Kloford, su ohrabrivani da čitaju i bili izloženi dinamičkom društvu njihovih roditelja. Ona je veoma zahvalna na lakoći i sreći njenog vaspitanja. Ohrabrujuće okruženje je podsticalo Legvinino interesovanje za književnost; svoju prvu priču sa elementima fantazije je napisala sa 9. godina, a prva priča naučne fantastike je objavljena u magazinu Astounding Science Fiction kad je imala 11. godina. Porodica je akademsku godinu provodila u Berkliju, dok bi leto provodili na imanju u Okrugu Napa (Kalifornija). Bila je zainteresovana za biologiju i poeziju, ali joj je matematika bila teška. Završila je srednju školu u Berkliju, zatim diplomirala (B.A.) na Redklif koledžu 1951. godine i magistrirala (M. A.) francusku i italijansku književnost na univerzitetu Kolumbija 1952. godine. Ubrzo nakon toga, Le Gvinova je započela doktorske radove (Ph. D.) i osvojila Fulbrajtovu stipendiju da nastavi studije u Francuskoj 1953-54. Brak i porodica Dok je putovala Francuskom 1953. godine, Le Gvinova je upoznala svog budućeg supruga, istoričara Čarlsa Le Gvina (fr. Šarla Legana). Kasnije te godine su se venčali u Parizu. Nakon udaje, odustaje od doktorskih studija i teze o pesniku Žan Lemer de Belžu. Par se vraća u SAD, kako bi Čarls mogao da nastavi doktorat na Emori Univerzitetu. Za ovo vreme, Ursula je radila kao sekretarica i predavala francuski na univerzitetskom nivou. Njihova prva dva deteta, Elizabet (1957) i Karolina (1959), su rođeni u Ajdahu, gde je Čarls radio. Kasnije, 1959. godine, Le Gvinovi su se preselili u Portland, Oregon, gde i danas žive. Čarls je profesor emeritus istorije na Portland Državnom Univerzitetu. Pored brige o porodici tokom ovog perioda pronalazila je vreme koje bi posvetila pisanju. Njeno treće dete, Teodor, se rodio 1964. godine. Književna karijera Le Gvinova je postala zainteresovana za književnost dosta rano. Sa 11. je dostavila svoju prvu priču magazinu Astounding Science Fiction. Odbijena je. Nastavila je pisanje i nije ništa pokušavala da objavi narednih deset godina. U periodu od 1951. do 1961. godine je napisala pet romana, od kojih nijedan nije objavljen. Takođe je tokom ovog perioda pisala poeziju, zbirku Divlji anđeli koju konačno objavljuje 1975. godine. Njeni najraniji spisi, od kojih su neki adaptirani za Orsinijske priče i Malafrenu, su bili nefantastične priče o izmišljenim zemljama. Tražeći svoj način da iskaže svoja interesovanja u naučnoj fantastici; u ranim 60-tim njen rad počinje da se redovno objavljuje. Jedna Orsinijska priča se objavljuje u leto 1961. u izdanju The Western Humanities Review, a tri se pojavljuju 1962. i 1963. u brojevima magazina Fantastic Stories of the Imagination, urednika Sila Goldsmita, koji je takođe uređivao i časopis Amazing Stories u kojem su se objavile dve njene priče 1964. godine, uključujući i prvu Hajinsku priču. Le Gvinova se proslavila romanom Leva ruka tame, koji je osvojio Hjugo i nagradu Nebjula 1970. godine. Naredni roman Čovek praznih šaka, je takođe dobio ove dve nagrade, Nebjula, (1974) i Hjugo (1975), čime je Le Gvinova postala prva književnica koja je uspela da ih obe osvoji dva puta zaredom. U kasnijim godinama, Le Gvinova je doprinela snimanju filma Nebeski strug (1979), baziranog na njenoj istoimenoj knjizi. Takođe, 1985. sarađivala je sa kompozitorom Dejvidom Bedfordom na libretu za Rigel 9, svemirsku operu. Godine 1984. Le Gvinova zajedno sa grupom ljudi osniva Oregon Institut za književnost i umetnost. Zanimljivo je napomenuti da je u decembru 2009. godine napustila članstvo u organizaciji profesionalnih pisaca The Authors Guild (SAD), u znak protesta zbog prihvatanja Google projekta digitalizacije knjiga. “Odlučili ste se na dogovor sa đavolom”, napisala je u obrazloženju. “Postoje principi koji su uključeni, povrh celog koncepta zaštite autorskih prava; koje ste napustili bez borbe zarad dogovora sa korporacijom, pod njihovim uslovima.” Nagrade Le Gvinova je osvojila na desetine književnih nagrada koje se dodeljuju na godišnjem nivou. Samo za romane je osvojila pet nagradaLokus, četiri nagrade Nebjula, dva Hjuga i jednu Svetsku nagradu za fantastiku (World Fantasy Award). (Čovek praznih šaka je osvojio Lokus, Nebjulu i Hjuga.) Takođe je osvojila ove četiri nagrade u kategorijama za kratke priče, uzimajući u obzir da je odbila Nebjulu za kratku priču “Dnevnik ruže” u znak protesta zbog načina na koji je Američko udruženje pisaca fantastike tretiralo Stanislava Lema. Dodeljeno joj je devetnaest nagrada Lokus od strane pretplatnika časopisa, što je više nego što je ijedan drugi pisac dobio. Prepoznajući njen ugled u spekulativnom fikcijskom žanru, 1975. godine postala je počasni stručni gost na Svetskoj konvenciji naučne fantastike održane u Melburnu, Australija. Godine 1979. je dobila nagradu Gandalf (Gandalf Grand Master Award). Naučnofantastična istraživačka asocijacija (SFRA) joj dodeljuje svoju nagradu Pilgrim 1989. godine za “životni doprinos stipendiji naučne fantastike”. Na Svetskoj konvenciji naučne fantastike, 1995. godine, dobija Svetsku nagradu za fantastiku za životno delo. U Kuću slavnih naučne fantastike i fantazije je primljena 2001. godine u šestoj klasi, zajedno sa Alfredom Besterom, Džek Vensom i Fricom Lajberom. Pisci naučne Fantastike i Fantazije su je postavili za svog 20. grand mastera 2003. godine. U aprilu 2000. godine Kongresna biblioteka SAD je Le Gvinovu proglasila za živu legendu u kategoriji “Pisci i umetnici” za njene značajne doprinose američkoj kulturnoj baštini.[1] 2002. godine je dobila PEN/Malamud nagradu za “izuzetan sadržaj kratke fikcije”. 2004. godine je dobila dva priznanja Američke asocijacije biblioteka za trajne doprinose: literatura za stariju decu, godišnja nagrada Margaret A. Edvards; literatura za decu, Mej Hil Arbutnot. Godišnja Edvards nagrada prepoznaje pisca i poseban opus; 2004. godine navode šest radova objavljenih od 1968. do 1990. godine: Čarobnjak Zemljomorja, Grobnice Atuana, Najdalja obala i Tehanu (prvih četiri knjga o Zemljomorju), Leva ruka tame i Početište. Takođe se navodi da je Le Gvinova “inspirisala četiri generacije dece da čitaju lep konstruisan jezik, posete fantastične svetove koji ih informišu o njihovim životima, i razmišljaju o svojim idejama koje nisu ni lake ni nevažne.” Na konvenciji 2004. godine, organizovanoj od strane Sloboda od religije fondacije (FFRF) Le Gvinovoj se dodeljuje Emperor Has No Clothes nagrada. 2014. godine, Le Gvinova dobija medalju za istaknut doprinos Američkoj književnosti od strane National Book fondacije, nagradu za životno delo. Njen govor na uručivanju nagrada u kom kritikuje Amazon kao “profitera” i hvali svoje kolege autore fantazije i naučne fantastike, naširoko se smatra kao vrhunac ceremonije. Uticaji Na nju su uticali pisci fantazije poput Dž. R. R. Tolkina, naučne fantastike poput Filipa K. Dika, a pored njih i centralne figure zapadne literature – Lav Tolstoj, Vergilije i sestre Bronte, kao i feministički pisci poput Virdžinije Vulf. Dela dečije literature kao što su Alisa u zemlji čuda, Vetar u Vrbama, Knjiga o džungli, i dela o nordijskoj mitologiji, i knjige istočnjačke kulture od Tao Te Činga su takođe imala uticaj na Le Gvinovu. Na pitanje o uticajima na njena dela, lično je odgovorila: “Otkako sam naučila da čitam, čitala sam sve. Pročitala sam sve poznate fantazije: Alisu u zemlji čuda, Vetar u vrbama i Kiplinga. Obožavala sam Kiplingovu Knjigu o džungli. A kad sam odrasla, otkrila sam Lorda Dansenija. On mi je otvorio potpuno novi svet – svet čiste fantazije. Zatim Crv Ouroborus... Opet, čista fantazija. Veoma, veoma inspirišuće. Onda smo moj brat i ja napravili grešku i uronili u naučnu fantastiku, kada sam imala 11 ili 12 godina. Raniji Asimov, takve stvari. I to nije imalo nikakvog uticaja na mene. Tek kad sam se vratila naučnoj fantastici i otkrila Teodora Sterdžena – ali posebno Kordvejner Smita... Pročitala sam priču “Alfa Ralfa Bulevar”, i prosto me oduševila! Pomislila sam kako je tako lepa i čudesna, i da i sama želim da napišem tako nešto.” Sredinom 50-tih je pročitala Tolkinov Gospodar prstenova, koji je imao velik uticaj na nju. Ali umesto da prati Tolkinove stope, to joj je jednostavno pokazalo šta je moguće uraditi sa žanrom fantazije. Teme Le Gvinova je iskoristila kreativnu fleksibilnost žanrova fantazije i naučne fantastike kako bi preduzela temeljna istraživanja socijalnog i psihološkog identiteta i širih kulurnih i društvenih struktura. Pri tome se oslanjala na sociologiju, antropologiju i psihologiju, što je navelo neke kritičare da kategorišu njen rad kao meku naučnu fantastiku (Soft Science Fiction). Ona je prigovorila na ovu klasifikaciju njenih dela, tvrdeći da ovim pojmom uvode podele i impliciraju uži pogled na to šta predstavlja prava naučna fantastika. Tu su takođe osnovne ideje anarhizma i zaštite životne sredine koje se iznova pojavljuju u njenim delima. Godine 2014. Le Gvinovoj je postavljeno pitanje da li pisci naučne fantastike treba da nastoje da precizno predvide budući svet, na šta je ona odgovorila: “... zadatak naučne fantastike nije da predvidi budućnost. Umesto toga, ona predviđa nekoliko budućnosti. Pisci mogu naći budućnost privlačnom upravo zato što ne može biti poznata, to je crna kutija gde “sve može da se kaže i desi bez straha od kontradikcija koje postoje u sadašnjosti, tj. realnom svetu. Budućnost je bezbedna, sterilna laboratorija za isprobavanje ideja, sredstvo za razmišljanje o stvarnosti, metodu.” Sociologija, antropologija i psihologija Leva ruka tame, Čovek praznih šaka i Pripovedanje (The Telling), su romani Hainskog ciklusa, koji prikazuje buduću galaktičku civilizaciju labavo povezanu od strane organizacijskog tela Ekumen kako bi razmatrili posledice kontakta između različitih svetova i kultura. Za razliku od drugih mejnstrima naučne fantastike, civilizacija Hainskog ciklusa ne raspolaže putovanju ljudi bržom od svetlosti, ali ima tehnologiju za trenutnu komunikaciju. Ovo omogućava autoru da postavi hipotezu o labavim slojevima društva koja postoje u velikom broju međusobno izolovani, pružajući podlogu za njana istraživanja interkulturalnog susreta. Socijalni i kulturni uticaj zbog dolaska Ekumenovih izaslanika (poznatih kao “mobili”) na zabačene planete, i samim tim kulturni šok koji proživljavaju izaslanici, predstavljaju glavne teme romana “Leva ruka tame”. Njen koncept je eksplicitno pozajmilo nekoliko poznatih autora, u toj meri da su koristili isto ime uređaja za komunikaciju (ansibl). Većina njenih likova nisu pripadnici bele rase, čime ona reflektuje i stvarno stanje na planeti. Iz tog razloga se i ne mogu naći crteži likova na koricama njenih knjiga. Ursula se često koristi vanzemaljskim kulturama da bi ispitala strukturalne karakteristike ljudske kulture i društva i uticaj koji imaju na pojedince. U knjizi Leva ruka tame, na primer, ona implicitno istražuje društvene, kulturalne i lične posledice seksualnog identiteta tako što u romanu piše o ljudskom susretu sa androgenom rasom. Istaknuta tema kulturalne interakcije u njenim delima je posledica činjenice da je odrasla okružena antropolozima. Naime, njen otac je bio na čelu Univerzitetskog muzeja antropologije u Kaliforniji, gde je radio i bio proučavan, Iši, indijanac o kome je pisala i njena majka u svojoj knjizi “Iši u dva sveta”. U mnogim Ursulinim delima, počev od Planete izgnanstva i Grada utvara, preko Svet se kaže šuma do Čoveka praznih šaka može se uočiti sličnost sa ovim aspektima njenog života. Le Gvinova se u svojim delima često osvrće na radnje iz svakodnevnog života, pokazujući kako su dnevne aktivnosti pojedinaca protkane sa fizičkim svetom. Takođe je zastupljena i jungijanska psihologija. Anarhizam i taoizam Njena osećanja prema anarhizmu su blisko povezana sa njenim taoističkim uverenjima i ove ideje su zastupljene u njenom radu. “Taoizam i anarhizam se međusobno slažu na veoma interesantne načine i sebe smatram za taoistu od kad sam naučila šta je to.” Adaptacije Nekoliko njenih glavnih dela je adaptirano za film ili televiziju. Njena novela iz 1971. Godine Nebeski strug je adaptiran dva puta: prva je bila 1979 za Kanal 13, Njujork u kome je i ona sama učestvovala, a druga adaptacija je bila 2002. Godine od strane A&E Network. U intervjuu iz 2008. Godine je rekla kako smatra da je adaptacija iz 1972. Godine “jedina dobra adaptacija za film” do tog trenutka. U ranim 80-tim animator i režiser Hajao Mijazaki je zatražio od nje dozvolu da uradi animiranu adaptaciju Zemljomorja, međutim Le Gvinova, kojoj u to vreme nije bio poznat njegov rad, je ponudu odbila. Nekoliko godina kasnije, kad je odgledala Moj komšija Totoro, ponovo je razmotrila ponudu i odlučila da jedino Hajao Mijazaki zaslužuje da režira Zemljomorje. Treća i četvrta knjiga Zemljomorja su korišćene kao baza za animirani film Priče iz Zemljomorja (ゲド戦記 Gedo Senki). Film je međutim režirao Mijazakijev sin, Goro, što je razočaralo Le Gvinovu. Inače je bila veoma zadovoljna samom estetikom filma, pišući da je “mnogo toga bilo predivno”, dok sa druge strane nije bila zadovoljna doslednošću, u moralnom smislu, njenim knjigama i velikim fokusom na fizičko nasilje. CBC Radio, 1987. godine u sklopu antologijskog naučno-fantastičnog programa “Vanishing Point” adaptira roman “Čovek praznih šaka” u radio drame. Tačnije, šest epizoda od 30 minuta, kao i roman “Svet se kaže šuma”. Godine 1995. Lajflajn pozorište iz Čikaga (Lifeline Theatre) predstavlja svoju adaptaciju romana “Leva ruka tame”. Na Sci Fi kanalu, 2004. godine je prikazana trosatna adaptacija prve dve knjige Zemljomorja (Čarobnjak Zemljomorja i Grobnice Atuana). Le Gvinova je bila veoma kritična prema adaptaciji, ističući da je “daleko od njene zamisli Zemljomorja”, imajući prigovor i na velike promene u karakterima (bela nasuprot crvene, braon ili crne boje kože), kao i neusaglašenosti sa izvršnim producentima, zbog čega nije učestvovala u celom procesu. Njena novela, Izgubljeni raj, objavljena u `Rođendan sveta: i druge priče` (The Birthday of the World: and Other Stories), je adaptirana za operu od strane Američkog kompozitora Stivena Endrua Tejlora i kanadske libretistkinje Marše Džonson. Opera je premijerno prikazana 26. aprila 2012. godine u Kranert centru za izvođačke umetnosti (Krannert Center for the Performing Arts) u kampusu Iliois Univerziteta. Godine 2013. Portland Playhouse i Hand2Mouth pozorište su napravili scensku adaptaciju romana Leve ruka tame....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sudeći prema Lepim i tačnim proročanstvima Agnes Nater – jedinog pouzdanog vodiča kroz budućnost – svet će okončati u subotu. Sledeće subote, zapravo. Nešto pre večere... „Roman Dobra predskazanja često je urnebesan, obiluje duhovitim fusnotama i neobičnim likovima. Isto tako je i topao, inteligentan, uzbudljiv i ne manjka mu ’Tibetanaca, vanzemaljaca, Amerikanaca, Atlantiđana i ostalih retkih i neobičnih stvorenja poslednjih dana’. Ako nam je kraj blizu, Pračet i Gejmen će nas odvesti tamo na velika vrata.“ Locus „Čudesno dobronameran, apsurdno inventivan i veličanstveno zabavan roman.“ Guardian Terens Dejvid Džon Pračet (engl. Terence David John Pratchett; Bikonsfild, 28. april 1948 — 12. mart 2015), takođe poznat i kao Pteri, bio je engleski pisac, najpoznatiji po svojoj seriji knjiga o Disksvetu. Prvo Pračetovo objavljeno delo bila je kratka priča `The Hades Business`, objavljena u školskom časopisu kada je imao 13 godina, a zatim objavljena u časopisu Sajens fantazi, 1961. godine za što je dobio 14 funti. Njegovo sledeće objavljeno delo je bilo `Night Dweller` u časopisu Nju Vorlds u broju 156, novembra 1965. Kada je napustio školu, 1965, zaposlio se kao novinar u lokalnim novinama, Baks fri pres (`Počeo sam da radim jednog jutra, i video sam prvi leš tri sata kasnije, `kaljenje-na-poslu` je značilo nešto onih dana`). Dok je radio kao novinar, poslat je da intervjuiše Pitera Bandera van Durena, kodirektora male izdavačke firme u Džerards Krosu, Bakingemšir, Kolin Smajti Limited, o novoj knjizi koju je firma izdala. Pračet je pomenuo da je i on napisao jednu novelu, The Carpet People. Ostalo je istorija... Godine 1980. postao je portparol CEGB, kompanije za proizvodnju električne energije, i to u sektoru koji je pokrivao nekoliko nuklearnih elektrana; kasnije se šalio da je pokazao nepogrešiv osećaj za vreme što je napravio ovu promenu u karijeri ubrzo posle nuklearne nesreće na Ostrvu Tri Milje u SAD. Napustio je CEGB 1987. kada je shvatio da pišući može da zaradi mnogo više novca; taku mu se broj objavljenih knjiga povećao na dve godišnje.[2] Procenjuje se da je 1% svih knjiga iz žanra fikcije koje se prodaju u Britaniji napisao Pračet, mada je ovo izračunato pre uspeha knjiga Dž. K. Rouling o Hariju Poteru. Godine 1998. dobio je Orden Britanske Imperije (Order of the British Empire) za zasluge u literaturi. U svom stilu se našalio: „Pretpostavljam da se `zasluge u literaturi` sastoje u uzdržavanju od pisanja literature.` Decembra 2007. godine Pračet je objavio da pati od Alchajmerove bolesti. Serija o Disksvetu se sastoji od 41 knjige, a radi se o serijalu humorističke fantastike gde se parodiraju događaji u diskoidnom svetu koji rotira na leđima četiri velika slona koja stoje na ogromnoj kornjači, koja se zove Veliki A`Tuin i pliva kroz vasionu. Glavne teme parodije uključuju mnoge naučno-fantastične stereotipe, likove iz fantazije, ideje i aluzije na filmove Ingmara Bergmana, Australiju, Kinu, pravljenje filmova, novinsko izdavaštvo, rokenrol muziku, religiju, filozofiju (uglavnom grčku), egipatsku istoriju, trgovinske unije, monarhiju i mnogo toga drugog. Nil Gejmen je verovao da je strip autor, sve dok mu na nekoj zabavi jedan od prisutnih gostiju, inače urednik književnog dodatka lokalnih novina, nije objasnio da je to što Gejmen radi zapravo literarno stvaranje. Gejmen će kasnije u jednom prisećanju na ovaj događaj reći da se osećao kao žena koju su upravo obavestili da nije prostitutka već „kraljica noći“ (`I suddenly felt like someone who had been informed that she wasn`t a hooker, that in fact she was a lady of the evening.`, Los Angeles Times, 2001). Do tada, Gejmen je već stekao zavidnu reputaciju kao autor scenarija za strip serijal Sendmen, kao i za niz underground stripova za koje je dobio više nagrada. 1995. okončao je rad na Sendmenu počeo rad na pravim proznim delima, što je rezultiralo sa nekoliko zbirki priča i Zvezdanom prašinom, nekom vrstom bajke za odrasle. Sledila je saradnja sa Teri Pračetom na Dobrim predskazanjima, serija Nikadođija (futuristička priča o mračnom podzemnom svetu Londona, koji je BBC pretočio u TV seriju), kao i Gejmenovo viđenje dečije fantastike u Koralini, koju mnogi porede sa Luisovom Alisom u zemlji čuda. Godine 2001. objavljeni su Američki bogovi, roman za koji je Gejmen dobio jednu od najprestižnijih nagrada u žanru, nagradu Brem Stoker udruženja horor pisaca. Pored ovoga, Gejmen je kreator scenarija za japanski animirani film Princeza Mononoke, kao i scenarija za filmove koji tek treba da budu snimljeni po njegovim romanima i pričama. 1999. oživeo je serijal Sendmen. Niz zanimljivih detalja vezan je za ovog autora: Univerzitet Kalifornija uveo je Sendmen kao obaveznu lektiru na predavanjima o mitovima, pop pevačica Tori Ejmos je na čak tri svoja albuma izvodila pesme o Nilu Gejmenu, a proslavljeni pisac Norman Majler jednom prilikom je povodom fame oko Sendmen izjavio da je konačno dočekao jedan strip za intelektualce. Posle svega ovoga zanimljiva je i izjava Gejmenovog školskog savetnika, koju je kao petnaestogodišnjak mogao da čuje pošto mu je rekao da bi želeo da pravi stripove: „A da li si razmišljao o poslu računovođe?“

Laguna, 2004. Posveta na predlistu, sve ostalo odlično. Kuda korača tajanstvena prilika zaogrnuta mantijom kroz pustošni predeo nekog neznanog svemirskog ostrva, kojim se, iako bezvazdušno, ipak razleže muzika? Šta povezuje Srinivasu, kompjuterskog čarobnjaka koji se povukao iz sveta u osamu budističkog hrama u džungli, i ubogog pomoćnika srednjovekovnog živopisca utamničenog u manastirskom podrumu? Kakva je spona između zagonetne misije džinovskog radio-teleskopa, čiji su neimari netragom iščezli u maglama vremena, i plemena loptastih bića koja idilično obitavaju na svetu optočenom nezemaljskim mirisima i travama? Šta spaja Pauka, što je spleo svoju mrežu od kosmičkog praha po perimetru crne rupe, i čopor krznatih šestonogih stvorova što pevaju zvezdanu pesmu? Šta okuplja u istoj nemogućoj tački vremena i prostora četiri gorostasa nauke – Arhimeda, Ludolfa van Cojlena, Nikolu Teslu i Stivena Hokinga – da se u zanosu posvete pronicanju u tajnu ruleta? Kakve sve to veze ima s Ramom, kompjuterskim programom osetljive ženske duše i komične zbunjenosti, koja ostaje u drugom stanju pošto je, nimalo slučajno, napastvuje jedan nadasve neobičan majmun? Zašto epilog dolazi znatno pre kraja romana i šta nalaže da na njegovom vrhuncu jedan pometeni starac izgovori starozavetne reči kojima se sazdavaju vaseljene? I konačno, zbog čega je neophodno da se doktor Votson sretne sa svojim tvorcem, Arturom Konanom Dojlom, a da dvojica arhineprijatelja, Šerlok Holms i profesor Džejms Morijarti, udruže snage kako bi Četvrti Krug konačno mogao da se zatvori? Zoran Živković (Beograd, 5. oktobar 1948) srpski je pisac, književni teoretičar, prevodilac i univerzitetski predavač. Jedan je od najprevođenijih srpskih književnika. Prozne knjige su mu višestruko nagrađivane u zemlji i svetu, adaptirane u dramske oblike i dobile su značajnu međunarodnu kritičku recepciju. Dobitnik je Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine.[1] Redovni je profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Biografija Diplomirao je 1973. na grupi za Opštu književnost s teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je 1979. i doktorirao 1982. godine. U razdoblju 1973-1993. stvorio je značajno delo u nauci o književnosti, uređivanju, izdavaštvu i prevodilaštvu, uključujući i kapitalne projekte poput almanaha Andromeda, biblioteka „Kentaur“ i „Polaris“, autorskih naučnih monografija i Enciklopedije naučne fantastike.[2] Književno delo Zoran Živković u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković 27. februara 2019. Kao prozaista debitovao je 1993. godine romanom Četvrti krug za koji je dobio nagradu „Miloš Crnjanski“. Sabrana prozna dela u po dva toma na srpskom i engleskom (Romani i Nemoguće priče) objavljena su mu 2009-2010. u izdanju Zavoda za udžbenike. Živković je jedan od najprevođenijih savremenih srpskih književnika. Do 2013. godine objavljeno je 70 izdanja njegovih dela na stranim jezicima.[3] Knjige su mu izišle u SAD (Vremenski darovi, dva izdanja, Knjiga/Pisac, Četvrti krug, Skrivena kamera, Sedam dodira muzike, Koraci kroz maglu, Nemogući susreti), Engleskoj (Nemoguće priče, Dvanaest zbirki i čajdžinica, Poslednja knjiga, Most, Pisac/Knjiga/Čitateljka, Nemoguće priče 2, Esherove petlje, Pisac u najam), Italiji (Poslednja knjiga, Biblioteka, Sedam dodira muzike, Pisac u najam, Nađi me), Portugaliji (Biblioteka, dva izdanja, Poslednja knjiga, Pisac u najam, Sedam dodira muzike), Nemačkoj (Skrivena kamera, Poslednja knjiga, Nemogući roman), Španiji (Nemoguće priče, Knjiga/Pisac, Skrivena kamera), Francuskoj (Pisac u najam), Danskoj (Biblioteka), Grčkoj (Knjiga), Švajcarskoj (Čitateljka), Holandiji (Poslednja knjiga), Japanu (na japanskom – Čajdžinica; na engleskom – Biblioteka, Vagon, Četiri priče do kraja, Čitateljka i Amarkord), Južnoj Koreji (Knjiga, Poslednja knjiga, Biblioteka), Brazilu (Poslednja knjiga), Turskoj (Vremenski darovi, Biblioteka, Nemogući susreti), Rusiji (Četvrti krug), Češkoj (Vremenski darovi), Poljskoj (Biblioteka, Amarkord), Bugarskoj (Sedam dodira muzike, Četvrti krug), Ukrajini (Dvanaest zbirki i čajdžinica), Sloveniji (Četvrti krug, Most, Biblioteka, Čitateljka, Amarkord, Poslednja knjiga, Pisac u najam, Koraci kroz maglu, Dvanaest zbirki i čajdžinica) i Hrvatskoj (Vremenski darovi, Nemogući susreti, Sedam dodira muzike, Biblioteka, Poslednja knjiga). Živkovićev roman Pet dunavskih čuda izvorno je izišao kao petotomno izdanje na pet jezika: srpskom, engleskom, nemačkom, slovačkom i mađarskom. Priče su mu objavljene u antologijama i časopisima u SAD, Engleskoj, Japanu, Poljskoj, Finskoj, Danskoj, Francuskoj i Mađarskoj. Dramatizacije Prema Živkovićevim pričama `Voz` (Nemogući susreti) i `Hotelska soba` (Četiri priče do kraja) reditelj Puriša Đorđević snimio je igrani film Dva koji je imao premijeru na Festu 2007. godine. Isti reditelj ekranizovao je i Živkovićevu priču `Ispovedaonica` (Nemogući susreti) koja je prikazana na beogradskom Festivalu kratkometražnih filmova (2007). Dve Živkovićeve priče emitovane su na programu britanskog radija BiBiSi: `Voz` (2005) i `Budilnik na stočiću` (2007). Televizija Studio B emitovala je TV seriju `Sakupljač` snimljenu prema Živkovićevom ciklusu `Dvanaest zbirki` (Dvanaest zbirki i čajdžinica). Televizijska emisija RTB iz 1984. `Zvezdani ekran` nastala je po njegovoj istoimenoj monografiji. Kritički prijem Živkovićevo delo je visoko vrednovano i višestruko nagrađivano u međunarodnim okvirima. Ugledni američki književni časopis Svetska književnost danas /World literature today/ objavio je 2011. temat o Živkovićevoj prozi.[4] Njegova dela izučavaju se i na severnoameričkim univerzitetima. Profesor Ralf Bogert, s Univerzitetu u Torontu (Kanada), uključio je Četvrti krug u kurs o savremenom evropskom romanu, dok profesor Džefri Stejdelmen, s univerziteta u Bafalu (SAD), tumači Sedam dodira muzike u okviru seminara `Muzičke teme u kratkoj prozi`. Nagrade i priznanja Živkovićeva knjiga Biblioteka je 2003. godine dobila Svetsku nagradu za fantastiku /World Fantasy Award/ u kategoriji novela. Dobitnik je i nagrade `Miloš Crnjanski` za Četvrti krug (1994), nagrade `Isidora Sekulić` za Most (2007), koji je takođe uvršćen u uži izbor za Ninovu nagradu kritike za roman godine 2006 (prethodno je, 1997, u užem izboru bio i roman mozaik Vremenski darovi), kao i nagrade `Stefan Mitrov Ljubiša` (2007) za ukupno prozno stvaralaštvo. Romani Knjiga (2004), Biblioteka (2005), Skrivena kamera (2007), Esherove petlje (2010) i Pet dunavskih čuda (2011) nominovani su za jedno od najprestižnijih evropskih literarnih priznanja – `Međunarodnu dablinsku književnu nagradu IMPAK`. Roman mozaik Dvanaest zbirki nominovan je za nagradu `Širli Džekson` (2008) i za nagradu `Britanskog društva za fantastiku` (2008). Bibliografija Proza Četvrti krug (1993) Vremenski darovi (1997) Pisac (1998) Knjiga (1999) Nemogući susreti (2000) Sedam dodira muzike (2001) Biblioteka (2002) Koraci kroz maglu (2003) Skrivena kamera (2003) Vagon (2004) Četiri priče do kraja (2004) Dvanaest zbirki i čajdžinica (2005) Most (2006) Čitateljka (2006) Amarkord (2007) Poslednja knjiga (2007) Esherove petlje (2008) Pisac u najam (2009) Pet dunavskih čuda (2011) Nađi me (2012) Eror na Filološkom fakultetu, priređivač (2012)[5] Zbornik mrtvih (2015) Tumač fotografija (2016) Bela Soba (2021) Monografije Savremenici budućnosti (1983) Zvezdani ekran (1984) Prvi kontakt (1985) Enciklopedija naučne fantastike I-II (1990) Ogledi o naučnoj fantastici (1995) O žanru i pisanju (2010) Pisac od gline (2013) Challenges of Fantastika (2013)[6]