Фредерик Пол: КАПИЈА 3 Сусрет са Хичијима Издавач: ПРОСВЕТА, Београд, 1985.год. Меки повез, 328 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Frederik Pol (1919) je u svetovima naučnofantastične literature „radio” u trostrukoj ulozi: kao pisac, urednik i literarni agent. Nakon niza priča objavljivanih pod raznim pseudonimima, Pol 1952. romanom „Reklamokratija” napisanim u saradnji sa C. M. Kornblutom, ulazi na velika vrata u sf žanr. Antiutopija o Americi kojom vladaju reklamne kompanije, istovremeno humoristična i zastrašujuća i danas je štivo koje nije izgubilo ništa od aktuelnosti i provokativnosti; pune 32 godine kasnije Pol će napisati nastavak ovog romana pod naslovom „Rat trgovaca”. Od prvog romana nadalje Pol stvara nesmanjenim tempom, te njegova bibliografija broji gotovo 60 jedinica, i to romana i zbirki pripovedaka, različitih tematskih usmerenja i kvaliteta. Frederik Pol je tako pisao i omladinske naučno fantastične romane (trilogija „Pomorsko traganje” u saradnji sa DŽekom Vilijemsonom), pustolovne svemirske jurnjave i pucačine, ali i provokativna dela o ekološkim katastrofama, prenaseljenosti, državnim manipulacijama... NJegov pogled na budućnost obojen je mračnim tonovima, jer su ljudska društva nesposobna da obuzdaju zloupotrebe tehnologije; ništa optimističkiji nije ni u slučajevima susreta sa drugim inteligencijama. Među najpopularnije Polove romane, uz „Reklamokratiju”, „Čoveku plus” (o kiborgu poslatom da istražuje Mars) i “DŽem” (o neuspešnoj izgradnji utopije na planeti DŽem), svakako spada serija „Kapija” („Kapija”, „S one strane plavog obzorja događaja”, „Susret sa Hičijima”, „Anali Hičija”, „Kapijsko putovanje”) u kojima čovečanstvo pokušava da otkrije istinu o nestaloj rasi Hičija čije je artefakte otkrila na Mesecu. Potraga podrazumeva brojne peripetije na košmarnoj Zemlji budućnosti i širom beskraja Univerzuma, sve do krajnje granice u crnim rupama. Pol je serijal upleo mnoštvo svojih stvaralačkih opsesija ali, nakon izvrsnog prvog romana serije, svaki sledeći nastavak gubi na uzbudljivosti i uverljivosti. U istoriji žanra Pol ostaje upamćen po nekolicini valjanih romana i priča, te po neodoljivoj lakoći kojom su sva dela napisana.` (Илија БАкић)

Anali Hičija - Frederik Pol Frederik Pol (1919-2013) je u svetovima naučnofantastične literature „radio” u trostrukoj ulozi: kao pisac, urednik i literarni agent. Nakon niza priča objavljivanih pod raznim pseudonimima, Pol 1952. romanom „Reklamokratija” napisanim u saradnji sa C. M. Kornblutom, ulazi na velika vrata u sf žanr. Antiutopija o Americi kojom vladaju reklamne kompanije, istovremeno humoristična i zastrašujuća i danas je štivo koje nije izgubilo ništa od aktuelnosti i provokativnosti; pune 32 godine kasnije Pol će napisati nastavak ovog romana pod naslovom „Rat trgovaca”. Od prvog romana nadalje Pol stvara nesmanjenim tempom, te njegova bibliografija broji gotovo 60 jedinica, i to romana i zbirki pripovedaka, različitih tematskih usmerenja i kvaliteta. Frederik Pol je tako pisao i omladinske naučno fantastične romane (trilogija „Pomorsko traganje” u saradnji sa DŽekom Vilijemsonom), pustolovne svemirske jurnjave i pucačine, ali i provokativna dela o ekološkim katastrofama, prenaseljenosti, državnim manipulacijama... NJegov pogled na budućnost obojen je mračnim tonovima, jer su ljudska društva nesposobna da obuzdaju zloupotrebe tehnologije; ništa optimističkiji nije ni u slučajevima susreta sa drugim inteligencijama. Među najpopularnije Polove romane, uz „Reklamokratiju”, „Čoveku plus” (o kiborgu poslatom da istražuje Mars) i “DŽem” (o neuspešnoj izgradnji utopije na planeti DŽem), svakako spada serija „Kapija” („Kapija”, „S one strane plavog obzorja događaja”, „Susret sa Hičijima”, „Anali Hičija”, „Kapijsko putovanje”) u kojima čovečanstvo pokušava da otkrije istinu o nestaloj rasi Hičija čije je artefakte otkrila na Mesecu. Potraga podrazumeva brojne peripetije na košmarnoj Zemlji budućnosti i širom beskraja Univerzuma, sve do krajnje granice u crnim rupama. Pol je serijal upleo mnoštvo svojih stvaralačkih opsesija ali, nakon izvrsnog prvog romana serije, svaki sledeći nastavak gubi na uzbudljivosti i uverljivosti. U istoriji žanra Pol ostaje upamćen po nekolicini valjanih romana i priča, te po neodoljivoj lakoći kojom su sva dela napisana.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Polaris - Beograd, 1987. god. Broširan povez, 20,5 cm. 252 str. Frederik Pol (1919-2013) je u svetovima naučnofantastične literature „radio” u trostrukoj ulozi: kao pisac, urednik i literarni agent. Nakon niza priča objavljivanih pod raznim pseudonimima, Pol 1952. romanom „Reklamokratija” napisanim u saradnji sa C. M. Kornblutom, ulazi na velika vrata u sf žanr. Antiutopija o Americi kojom vladaju reklamne kompanije, istovremeno humoristična i zastrašujuća i danas je štivo koje nije izgubilo ništa od aktuelnosti i provokativnosti; pune 32 godine kasnije Pol će napisati nastavak ovog romana pod naslovom „Rat trgovaca”. Od prvog romana nadalje Pol stvara nesmanjenim tempom, te njegova bibliografija broji gotovo 60 jedinica, i to romana i zbirki pripovedaka, različitih tematskih usmerenja i kvaliteta. Frederik Pol je tako pisao i omladinske naučno fantastične romane (trilogija „Pomorsko traganje” u saradnji sa DŽekom Vilijemsonom), pustolovne svemirske jurnjave i pucačine, ali i provokativna dela o ekološkim katastrofama, prenaseljenosti, državnim manipulacijama... NJegov pogled na budućnost obojen je mračnim tonovima, jer su ljudska društva nesposobna da obuzdaju zloupotrebe tehnologije; ništa optimističkiji nije ni u slučajevima susreta sa drugim inteligencijama. Među najpopularnije Polove romane, uz „Reklamokratiju”, „Čoveku plus” (o kiborgu poslatom da istražuje Mars) i “DŽem” (o neuspešnoj izgradnji utopije na planeti DŽem), svakako spada serija „Kapija” („Kapija”, „S one strane plavog obzorja događaja”, „Susret sa Hičijima”, „Anali Hičija”, „Kapijsko putovanje”) u kojima čovečanstvo pokušava da otkrije istinu o nestaloj rasi Hičija čije je artefakte otkrila na Mesecu. Potraga podrazumeva brojne peripetije na košmarnoj Zemlji budućnosti i širom beskraja Univerzuma, sve do krajnje granice u crnim rupama. Pol je serijal upleo mnoštvo svojih stvaralačkih opsesija ali, nakon izvrsnog prvog romana serije, svaki sledeći nastavak gubi na uzbudljivosti i uverljivosti. U istoriji žanra Pol ostaje upamćen po nekolicini valjanih romana i priča, te po neodoljivoj lakoći kojom su sva dela napisana.

Фредерик Пол: КАПИЈА Издавач: ПРОСВЕТА, Београд, 1980.год. Меки повез, 266 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Frederik Pol Do kapije i dalje Frederik Pol (1919) je u svetovima naučnofantastične literature „radio” u trostrukoj ulozi: kao pisac, urednik i literarni agent. Nakon niza priča objavljivanih pod raznim pseudonimima, Pol 1952. romanom „Reklamokratija” napisanim u saradnji sa C. M. Kornblutom, ulazi na velika vrata u sf žanr. Antiutopija o Americi kojom vladaju reklamne kompanije, istovremeno humoristična i zastrašujuća i danas je štivo koje nije izgubilo ništa od aktuelnosti i provokativnosti; pune 32 godine kasnije Pol će napisati nastavak ovog romana pod naslovom „Rat trgovaca”. Od prvog romana nadalje Pol stvara nesmanjenim tempom, te njegova bibliografija broji gotovo 60 jedinica, i to romana i zbirki pripovedaka, različitih tematskih usmerenja i kvaliteta. Frederik Pol je tako pisao i omladinske naučno fantastične romane (trilogija „Pomorsko traganje” u saradnji sa DŽekom Vilijemsonom), pustolovne svemirske jurnjave i pucačine, ali i provokativna dela o ekološkim katastrofama, prenaseljenosti, državnim manipulacijama... NJegov pogled na budućnost obojen je mračnim tonovima, jer su ljudska društva nesposobna da obuzdaju zloupotrebe tehnologije; ništa optimističkiji nije ni u slučajevima susreta sa drugim inteligencijama. Među najpopularnije Polove romane, uz „Reklamokratiju”, „Čoveku plus” (o kiborgu poslatom da istražuje Mars) i “DŽem” (o neuspešnoj izgradnji utopije na planeti DŽem), svakako spada serija „Kapija” („Kapija”, „S one strane plavog obzorja događaja”, „Susret sa Hičijima”, „Anali Hičija”, „Kapijsko putovanje”) u kojima čovečanstvo pokušava da otkrije istinu o nestaloj rasi Hičija čije je artefakte otkrila na Mesecu. Potraga podrazumeva brojne peripetije na košmarnoj Zemlji budućnosti i širom beskraja Univerzuma, sve do krajnje granice u crnim rupama. Pol je serijal upleo mnoštvo svojih stvaralačkih opsesija ali, nakon izvrsnog prvog romana serije, svaki sledeći nastavak gubi na uzbudljivosti i uverljivosti. U istoriji žanra Pol ostaje upamćen po nekolicini valjanih romana i priča, te po neodoljivoj lakoći kojom su sva dela napisana. (Илија БАкић)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kada se vojska napadačkih Marsovaca spusti u Englesku, stanovništvo zahvati panika i teror. Dok vanzemaljci putuju zemljom u ogromnim tronožnim mašinama, spaljuju sve na svom putu toplotnim zracima i šire štetne otrovne gasove, ljudi na Zemlji moraju da se pomire sa perspektivom kraja ljudske civilizacije i početka Marsovska vladavina. Herbert Džordž Vels (engl. Herbert George Wells; Bromli, 21. septembar 1866 — London, 13. avgust 1946) je bio engleski književnik najviše poznat po svojim delima naučne fantastike kao što su Vremenska mašina, Rat svetova, Nevidljivi čovek i dr. Rodio se u porodici radničke klase. Školovao se do 1879, kad roditelji više nisu bili u mogućnosti da ga finansiraju, pa je postao tapetarski pomoćnik. Taj posao mu se nije svideo, pa je bio srećan kada ga je majstor otpustio 1883. Radio je kao pomoćni učitelj u osnovnoj školi, pa je sa osamnaest godina dobio stipendiju i počeo da studira biologiju. Na univerzitetu se ističe znanjem, ali i interesovanjem za reformu društva kroz ideje socijalizma i platonizma. Izgubio je stipendiju i posvetio se pedagoškom radu. Relativno kasno je počeo da piše. Bio je politički aktivan u socijalističkim krugovima, ali je vremenom postao marginalna politička ličnost. Zanimljivo je da se smatra začetnikom stonih ratnih društvenih igara. Ženio se dva puta, prvi put sa sestričnom Izabel Meri Vels, 1891. godine, a drugi put sa Ejmi Ketrin Robins, 1895. godine, sa kojom je imao dva sina. Poznate su njegove brojne vanbračne avanture kao i vanbračna deca. Njegov savremenik je bio Žil Vern. U Velsovim delima poenta je bila na posledici upotrebe pronalazaka, i to najčešće mračnim. Njegov roman prvenac bio je Vremeplov koji se bavi potpuno novom idejom putovanja kroz vreme i negativnom utopijomdaleke budućnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Godine 1588, kraljica Elizabeta je ubijena. Ta jedina tragedija pokrenula je čitav niz događaja, što je rezultiralo porazom španske armade od Engleske i kasnijim propašću protestantizma. Sada je 20. vek, a Rimska crkva vlada. Ljudi žive pastirskom egzistencijom esnafa i poljoprivrede, sa tehnologijom koja je zadržana na nivou parne lokomotive i primitivnog radija. Ipak, nauka se ne može zauvek zadržavati...revolucija se gradi. Keith John Kingston Roberts (20. septembar 1935 — 5. oktobar 2000) je bio engleski pisac naučne fantastike. Počeo je da objavljuje sa dve priče u izdanju časopisa Science Fantasi iz septembra 1964. godine, „Anita“ (prva u nizu priča o tinejdžerskoj modernoj veštici i njenoj ekscentričnoj baki) i „Eskapizam“.[1][2] Nekoliko njegovih ranih priča napisano je pod pseudonimom Alister Bevan. Njegov drugi roman Pavane, prvi put objavljen 1968, koji je zbirka povezanih priča, možda je njegovo najpoznatije delo: alternativni istorijski roman u kome Katolička crkva preuzima kontrolu nad Engleskom nakon ubistva kraljice Elizabete I.[3] Roberts je napisao brojne romane i kratke priče i radio kao ilustrator. Njegov umetnički doprinos uključuje korice i unutrašnje umetničke radove za Nev Vorlds i Science Fantasi, kasnije preimenovane u Impulse. Takođe je uređivao nekoliko poslednjih brojeva Impulsa, iako je nominalni urednik bio Hari Harison.[3] Robertsov prvi roman, Furije, pojavljuje se u američkoj TV seriji Bones u trećoj epizodi treće sezone „Smrt u sedlu“ (9. oktobar 2007). Roberts je sebe opisao kao političkog konzervativca i antikomunistu.[3] U kasnijem životu, Roberts je živeo u Solsberiju. Dijagnostikovana mu je multipla skleroza 1990. godine, a umro je od njenih komplikacija u oktobru 2000. Čitulje su ga spominjale kao talentovanog, ali lično „teškog“ autora, sa istorijom sporova sa izdavačima, urednicima i kolegama

Pismo:ćirilica Povez:mek Format:14x20 Naučno-fantastični roman, ili naučno proročanstvo autora. Saznajte koko će život na zemlji izgledati 2984. godine. Kako ćemo se rađati, školovati, živeti, stanovati, raditi ... Kako ćemo se hraniti... Koliko ćemo dugo živeti ... Da li će biti dovoljno hrane, vode, energije ... Kakve će biti književnost, muzika, slikarstvo i sport ... Kako će se trgovati ... Kakav će biti biljni i životinjski svet ...Kako ćemo se sporazumetavti ... Kako ćemo putovati ... Da li će biti ratova ... Kakav će biti život po principu švedskog stola ... Da li će se živeti u `totalitarnom komunizmu` ... Da li će biti Srba i Srbije ... Da li ćemo živeti u raju na zemlji ... Odgovore na ova pčitanja saznaćete ako pročitate ovaj roman.

Esef - Šta bi ekspedicija na Severni pol mogla otkriti o drugim planetama? Samo ono najstrašnije od svega... Džejms Bendžamin Bliš je bio američki pisac fantastike i naučne fantastike. Blish je takođe napisao književnu kritiku naučne fantastike pod pseudonimom Vilijam Atheling Jr. Kasnih 1930-ih do ranih 1940-ih, Blish je bio član Futurijanaca. Bliš se školovao za biologa na Univerzitetu Rutgers i Kolumbija, a 1942–1944 proveo je kao medicinski tehničar u vojsci SAD. Posle rata postao je urednik nauke u farmaceutskoj kompaniji Pfizer. Njegova prva objavljena priča pojavila se 1940. godine, a njegova spisateljska karijera je napredovala sve dok nije napustio posao i postao profesionalni pisac. On je zaslužan za skovanje termina gasni džin, u priči „Solarni pleksus“ kako se pojavio u antologiji Beiond Human Ken, koju je uredila Džudit Meril. (Priča je prvobitno objavljena 1941. godine, ali ta verzija nije sadržavala termin; Blish ga je očigledno dodao u ponovnom pisanju urađenom za antologiju, koja je prvi put objavljena 1952.) Bliš je bio oženjen književnom agenticom Virdžinijom Kid od 1947. do 1963. godine. Od 1962. do 1968. radio je u Institutu za duvan. Između 1967. i smrti od raka pluća 1975. godine, Bliš je postao prvi autor koji je napisao zbirke kratkih priča zasnovane na klasičnoj TV seriji Zvezdane staze. Bliš je ukupno napisao 11 tomova kratkih priča prilagođenih epizodama TV serije iz 1960-ih, kao i originalni roman Spok mora da umre! 1970. — prvi originalni roman za odrasle čitaoce zasnovan na seriji (od tada je objavljeno na stotine novih). Umro je na polovini pisanja Zvezdanih staza 12; njegova supruga J.A. Lorensa, završio knjigu, a kasnije završio adaptacije u svesci Mudovi anđeli. Bliš je živeo u Milfordu u Pensilvaniji u Erouhedu do sredine 1960-ih. Godine 1968. Bliš je emigrirao u Englesku i živeo u Oksfordu do svoje smrti 1975. Sahranjen je na groblju Holivel u Oksfordu, u blizini groba Keneta Grejma. ARROW BOOKS 1977. 224 str. oštećena zadnja korica

Viktor Peljevin KGBT + Meki povez Danas najpoznatiji živi ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija P. . . Kod nas su objavljena sva njegova važnija dela. Preveden je na sve glavne svetske jezike, pa i na kineski, hindu i japanski. Ikona mladih ljudi, živi po budističkim manastirima u Nepalu, Južnoj Koreji, Kini i Japanu. KGBT + je najnoviji Peljevinov roman, ovenčan pohvalama književne kritike kao jedan od najboljih u njegovom obimnom opusu. Junak romana KGBT + specifična je vrsta muzičke zvezde budućnosti, koji izvodi tzv. „zaboj“, a zaljubljen je u devojku koja je android-sikario. . . „Živimo samo onda kad nešto radimo prvi put. Čudo i jeste u tome što mi zapravo sve i uvek radimo prvi put, pošto se svet stalno menja zajedno s nama. Ali o tome ne razmišljamo. Umesto nas počinje da živi sećanje na to kakvi smo bili juče. Mi prepuštamo svoju vlast nad stvarnošću navici i tonemo u san. Nestajemo. Često na ceo život. Čini se da smo živi, ali pristajemo da umremo, jer je tako sigurnije. . . To i jeste jedina smrt koja postoji. A život je samo ono što se dešava prvi put. Svaki put kada, ne plašeći se bola, otvaramo slepljene kapke i udišemo oštri vazduh nečeg novog. . . “ „U ćeliji su sa mnom bili Čehov, Tolstoj, Čajkovski, Žukov (onaj maršal) i Gagarin. Uzgred, kada se u svojim zatvorskim zabojima pozivam na Tolstoja, najčešće se ima u vidu moj virtuelni sused iz ćelije. Svi su oni stalno spavali na gornjim krevetima. Mene su rotirali po donjim. . . . Jutro je počinjalo time što je Gagarin, koji je ležao na gornjem krevetu, ludački vikao: „Stigli smo!“ I prasnuo bi u smeh. Budila se cela ćelija (u stvari samo ja, naravno, ostalo je bilo laža). Moji susedi su svoje nezadovoljstvo zbog nastupanja novog dana izražavali u sebi svojstvenom stilu – Tolstoj je aristokratski psovao, Čehov je skidao cviker i brisao ga ćebetom, Žukov je šaputao nešto o kaznenom bataljonu, a Čajkovski počinjao da falšira melodiju iz jednog od svojih komada. . . “ KGBT + autor ilustracije na koricama Tatsijuki Tanaka ( 1965-)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ten Thousand Light-Years from Home James Tiptree Jr. AND I AWOKE AND FOUND ME HERE ON THE COLD HILL`S SIDE Man seeks to get into bed with anything new and different, or die trying. But when the new and different was not human...would he die trying? THE MAN WHO WALKED HOME - The first-time astronaut, stuck in the far future, slid ever so slowly toward a present whose past was his future and whose future was his past... I`M TOO BIG BUT I LOVE TO PLAY - If genuine aliens are to communicate meaningfully, one must make himself into an analogue of the other. But how can you tell the difference between what is human - and what is merely identical? Contents: And I Awoke and Found Me Here on the Cold Hill`s Side (1972) The Snows Are Melted, the Snows Are Gone (1969) The Peacefulness of Vivyan (1971) Mamma Come Home (1968) Help (1968) Painwise (1972) Faithful to Thee, Terra, in Our Fashion (1969) The Man Doors Said Hello To (1970) The Man Who Walked Home (1972) Forever to a Hudson Bay Blanket (1972) I`ll Be Waiting for You When the Swimming Pool Is Empty (1971) I`m Too Big but I Love to Play (1970) Birth of a Salesman (1968) Mother in the Sky with Diamonds (1971) Beam Us Home (1969) James Tiptree, Jr. (24. kolovoza 1915. – 19. svibnja 1987.) je pseudonim američke spisateljice znanstvene fantastike Alice Bradley Sheldon, kojim je najčešće potpisivala svoje knjige i priče od 1967. godine nadalje. Povremeno se potpisivala i kao Raccoona Sheldon (1974. – 1977.) Radila je kao grafički umjetnik, od 1942. do 1946. godine radila je za američku vojsku, 1967. je doktorirala psihologiju. Sheldon je dobitnica mnogih žanrovskih nagrada: Hugo (1974. i 1977.), Nebula (1973., 1976. i 1977.), Locus (1984.), Jupiter (1977.). Od 1991. godine postoji i godišnja nagrada James Tiptree, Jr. za književno djelo u domeni znanstvene fantastike ili fantasyja koje proširuje ili istražuje naše razumijevanje spolova.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Introduction by John W. Campbell; The Foreign Hand Tie by Randall Garrett; The Leader by Murray Leinster; What Thin Partitions by Mark Clifton and Alex Apostolides; Project Nightmare by Robert Heinlein; Preposterous by Fredric Brown; Modus Vivendi by Walter Bupp; Belief by Isaac Asimov; I`m a Stranger Here Myself by Mack Reynolds; The Man on Top R. Bretnor; False Image by Jay Williams; Ararat by Zenna Henderson; These Are the Arts by James H. Schmitz; The Garden in the Forest by Robert F. Young; and And Still It Moves; by Eric Frank Russell. Idela Pernel (1. april 1901 — 1. decembar 1982) je bila meksička akademkinja, bibliotekarka, učiteljica i autorka knjiga za decu. Rođena je u Gvadalahari, Meksiko, od zubara Džordža Edvarda Purnela i njegove supruge Idele. Postala je učiteljica u osnovnim školama Gvadalahare veoma rano, 1915. godine. Studirala je na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, gde je pesnik Viter Bajner bio jedan od njenih nastavnika i radila je kao saradnik urednika književnog časopisa Okcident.[1][2] Nakon što je diplomirala na univerzitetu 1922. godine, vratila se u Gvadalaharu i tamo postala sekretarica u američkom konzulatu, i na toj poziciji ostala do 1924. Godine 1923. pokrenula je časopis za poeziju Palms, koji je nastavila da izdaje do 1930. Godine 1925. radila je kao šef odeljenja za strane knjige u javnoj biblioteci u Los Anđelesu. Nakratko se preselila u Aberdin u Vašingtonu, a zatim se vratila u Gvadalaharu. Godine 1932. služila je kao dekan i organizator prve letnje sesije na Univerzitetu u Gvadalahari. Počevši od 1935. godine, otvorila je rudnik zlata u Ameci u Meksiku, gde je ostao do 1937. Otprilike u to vreme počela je i da objavljuje beletristiku. Počev od 1938. predavala je kreativno pisanje u Los Anđelesu. Tokom Drugog svetskog rata, bila je zakivac za Douglas Aviation i Fletcher Aviation. Godine 1957. postala je praktikant sajentologije, i ostala je do 1966. godine, kratko služeći kao direktor Centra za dijanetiku i sajentologiju u Pasadeni, Kalifornija. Umrla je u Los Anđelesu 1982...

Autor - osoba Benedikt, Božidar D. Naslov Milenijum / B. [Božidar] D. Benedikt Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2000 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Doca, 2000 (Beograd : Proteus) Fizički opis 230 str. ; 21 cm Napomene Tiraž 500. Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Benedikt dostiže vrhunac svog originalnog pričanja u knjizi Milenijum, koja se osvrće na opasnosti ljudskog kloniranja. Autor ispreda zaplet romana oko jednog ambicioznog bio-inženjera kojeg anonimni naručilac angažuje da mu iz gena ponovo oživi „savršenu ženu“. Ali u toku procesa, ovaj shvata da samo Bog ima pravo odlučivanja ko će da živi a ko će da umre. Knjiga je prvi put objavljena 2000. a uskoro su usledila ostala izdanja. Milenijum je latinska reč za vremenski period od hiljadu godina. To je prosečna dužina života tridesetak generacija obične, ili tridesetak generacija kraljevske porodice. Zbog dužine ovog perioda, samo ograničen broj srećnika je živeo istovremeno u dva milenijuma. Kao mi, na primer, odnosno naša generacija. Zbog retkosti ovog događaja, kao i raznih nagađanja, predviđanja i biblijskih proročanstava, pred svaki novi milenijum dolazi do neke vrste masovne histerije. Oni dobri gledaju u tmurno nebo sa nadom da će se uskoro otvoriti i da će odozgo sići neko da ih spase od onih grešnih, a ovi gledaju u nebo sa strahom od moguće kazne. Moćna mašinerija štampe i televizije koristi se ovim fenomenom do krajnosti, vešto dolivajući ulje na već rasplamsala iščekivanja jer u ovo naše vreme, vesti prodaje senzacija. Što veća senzacija to veći prihodi od reklama bogatih korporacija. Božidar Damjanović Benedikt (engl. B. D. Benedikt) je kanadski pisac i filmski reditelj srpskog porekla, rođen 7. aprila 1938. godine u malom mestu Vinici kod Varaždina, u porodici Save Damjanovića, žandarskog narednika. Autor je više desetina klasičnih romana i naučno-popularnih knjiga objavljenih na srpskom, hrvatskom, poljskom, makedonskom, slovenačkom i engleskom jeziku. Takođe je radio za jugoslovensku, nemačku, kanadsku i holivudsku filmsku industriju u svojstvu scenariste, reditelja i scenografa. Završio je dva američka univerziteta, sa diplomom mastera iz filmskog dizajna i doktoratom iz literature i dramskih umetnosti. Redovan je član Udruženja kanadskih reditelja i Kanadske filmske akademije. Živi sa porodicom u Torontu, Kanada... MG81 (L)

Zamke vremena Majkl Murkok Murkok uređuje zbirku od devet priča i jednog eseja nekih od najvećih pisaca novog vala, istražujući implikacije putovanja kroz vreme. Inovativno i neverovatno! O autoru (1970.) Majkl Murkok, 1939. - Pisac Majkl Murkok rođen je 1939. u Mičamu, Surrey, Engleska. Majkl Murkok je bio urednik časopisa za mlade Tarzan Adventures od 1956-58, urednik i pisac za Sexton Blake Library i za stripove i dečje godišnjake od 1959-61, urednik i pamfletist za Liberal Party 1962, te je postao urednik i izdavač časopisa naučne fantastike New Worlds 1964. Radio je kao pevač-gitarista, surađivao je s rock grupama Hawkwind i Blue Oyster Cult te je član rock grupe Majkl Murkok i Deep Fix. NBjegovo pisanje pokriva širok raspon žanrova naučne fantastike i fikcije. `The Chronicles of Castle Brass` bio je roman o maču i čarobnjaštvu, a `Doručak u ruševinama: Roman o nečovečnosti` koristi lik Karla Glogauera kao drugu osobu u različitim vremenima. Karl učestvuje u političkom nasilju Francuske revolucije, Pariške komune i nacističkog koncentracijskog logora. Murkok je takođe napisao knjige i priče koje su prikazivale lik J. Kornelijusa, koji nije imao karakter ili izgled. `The Condition of Muzak` dovršio je početnu tetralogiju Jerija Kornelijusa i osvojio Gvardijanovu književnu nagradu 1977. `Byzantium Endures` i `The Laughter of Carthage` dva su autobiografska romana ruskog emigranta pukovnika Pyata i bili su najbliži Murkokovom približavanju konvencionalnoj književnosti fikcija. `Byzantium Endures` fokusira se na prvih dvadeset godina Pyatova života i govori o njegovoj ulozi u ruskoj revoluciji. Pyat preživljava revoluciju i kasniji građanski rat radeći prvo za jednu, a zatim za drugu stranu. `The Laughter of Carthage` pokriva Pyatov život od 1920. do 1924. godine, govoreći o njegovom bijegu iz komunističke Rusije i njegovim putovanjima po Europi i Americi. To je sveobuhvatna slika svijeta tijekom 1920-ih jer lik vodi iz života u Carigradu u Hollywood. Moorcock se vratio stilu novog vala u `Krv: južnjačka fantazija` (1994.) i spojio mainstream fikciju s fantastikom u `Bordelu Rosenstrasse`, koji je smješten u imaginarni grad Mirenburg. MoorCock je osvojio nagradu Nebula 1967. za Behold the Man i 1979. Svetsku nagradu za fantastiku za svoj roman Gloriana. Bibliografski podaci dobro očuvana FEB.22/3

Алфред Елтон ван Вогт: ИШЕРСКЕ ПРОДАВНИЦЕ ОРУЖЈА Издавач: NEW ENGLISH LIBRARY,Лондон, 1973.год. Меки повез, 127 страна, енглески језик, латиница. Очувано као на фотографијама. РЕЂЕ У ПОНУДИ. `А. Е. ван Вогт био је један од најплодоноснијих писаца златног доба научне фантастике, који су видели и писце попут Исака Асимова, Артура Кларка, Реја Бредберија и Теодора Старџена. У каријери која је трајала шест деценија, написао је 39 романа и много кратких прича. Његови први романи били су „Црни разарач“ и „Неслагање у Шарли“. `Слан`, његов најпопуларнији роман је о деветогодишњем дечаку који припада супер трци званој Слан. `Путовање Свемирског Бигла`, још једном успешном роману, приписују се инспиративне епизоде ​​Звезданих стаза. После Другог светског рата преселио се у Холивуд. Написао је три романа, „Свет Нуле-А“, „Пиони нуле-А“, „Нула-А три“, који су подржали Алфред Корзибскијеву Генералну семантику (да се одлуке доносе из субјективних опција заснованих на свеукупном знању о ствар) за разлику од Аристотелове логике дедуктивног резоновања. На њега је утицало стварање тоталитарних држава попут Кине, и представио је свемоћног непогрешивог насилног мушкарца у својој књизи `Насилни човек`. Организовао је своје писање, описујући призоре од 800 речи, а његове приче вртеле су се око теме временске загонетке. Иако га је Исак Асимов веома ценио, Дамон Најт га је критиковао због недоследних завера и недостатка маште и резоновања. Детињство и рани живот Алфред Елтон ван Вогт рођен је у руралној руској заједници Меноните у Манитоби у Канади. Његов отац био је правник који је, погођен великом депресијом, морао непрестано да сели породицу. Алфред није могао да приушти факултет, већ је радио као возач камиона, пољопривредних радника, а бавио се и писањем. Његови почетни списи били су љубавне приче, радио игре и чланци о трговини. Каријера 1939. ван Вогт објавио је своју прву научнофантастичну причу „Црни разарач“ у часопису „Астоундинг Сајенс Фикшн“. Он описује звер звану Kурл која се храни `идом` добијеним од живих тела. 1939. године пратио је још једну причу о свемирским чудовиштима, „Раздор у гримизу“ која читаоце упознаје са Иктл-ом, последњим преживелим човеком некад велике галактичке цивилизације, који је сам плутао у међузвезданој зони. „Креатори оружја“ и „Књига Птата“ објављени су 1947. „Креатори оружја“ били су предговор до „Ишерове продавнице оружја“, објављене четири године касније. У роману из 1948., „Свет нуле-А“, главни јунак Гилберт Госеин открива да су његова сећања лажна и тражи свој стварни идентитет у свету у којем ментално супериорни доминирају над осталим. „Црни разарач“ и „Неслога у шарли“ заједно са две друге приче „Рат нерава“ и „М33 у Андромеди“ интегрисане су у његов класик, „Путовање свемирског бигла“ објављен 1950. године. `Кућа која остаје`, објављена 1950., говори о сазнању калифорнијског адвоката за некретнине о љетниковцу који користи култ бесмртних. Рецензенти су критиковали књигу због недостатка маште. `Ишерска продавница оружја`, обрада настала из три раније објављене кратке приче, објављена је 1951. године. Рецензенти су овај роман хвалили као `фину узбудљиво укључену мелодраму`. „Пиони нуле-А“, објављени 1956., наставак је Госеинове саге. Писац је популаризовао `Општу семантику` Алфреда Корзибског, где су дошли субјективни логички закључци на основу многих вредности. Остала дела из педесетих година прошлог века били су „Мешани људи“, збирка кратких прича, „Креатор универзума“, „Кавез ума“ и „Царство атома“. Ова дела су критичари слабо примила. 1962. године објавио је једно од својих неколико научно-фантастичних дела под називом „Насилни човек“. Реч је о америчком ратном заробљенику у комунистичкој Кини, који покушава побећи манипулирајући својим отмичарима. Између 1962. и 1976. написао је неколико научно-фантастичних романа, који су били незанимљиви - „Чаробњак Лина“, „Силки“, „Деца сутрашњице“, „Човек са хиљаду имена“ и „Надмоћ“. „Нула-А Три“, објављена 1985., наставак је саге о Гилберту Госеину која је обухватала „Свет нуле-А“ и „Залагачи нуле-А“. Сматра се најслабијим од три дела. Осим романа, објавио је и збирке кратких прича под насловом: „Ван непознатог“, „Мајстори времена“, „Дестинација: Универзум!“, „Чудовишта“, „М33 у Андромеди“ и „Више од надљудског“. Главни радови Ван Вогтово најпознатије дело, „Слан“, био је сериализовани роман у „Астоундинг Сајенс Фикшн“, објављен у тврдом увезу 1946. У овој заиста завидној авантуристичкој причи, Сланови су супер интелигентни људи са психичким способностима. „Путовање свемирског бигла“, роман из 1950. године, интергалактичка је авантура која укључује сусрете са непријатељским ванземаљцима и створењима. Књига и даље привлачи читаоце и инспирисала је ТВ серију „Звездане стазе“. Награде и достигнућа 1980. ван Вогт освојио је награду `Каспер` за животно дело. Касније је награда преименована у награду `Прик Аурора Авардс`, а додељена је за најбоља дела канадске научне фантастике и фантастична књижевна дела. „1995. године,„ Писци научне фантастике Америке “прогласили су га 14. великим мајстором. 1996. награђен је `Посебном наградом` Конвенције о светској научној фантастици за свој допринос научној фантастици. Те године доведен је у „Кућу славних научне фантастике и фантастике“. Лични живот и наслеђе Био је ожењен Едном Маине Хулл од 1939. до 1975. Помагала му је куцањем његових прича, а касније је и сама почела да пише под именом Е. Маине Хулл. 1979. године оженио се другом супругом Лидијом Берегинским, која је из ранијег брака имала двоје деце. Била је манекенка и дворски преводилац која се специјализовала за руски језик. Умро је 26. јануара 2000. у 87. години од Алзхеимерове болести.

Knjiga je odlično očuvana. ``That The Illustrated Man has remained in print since being published in 1951 is fair testimony to the universal appeal of Ray Bradbury`s work. Only his second collection (the first was Dark Carnival, later reworked into The October Country), it is a marvelous, if mostly dark, quilt of science fiction, fantasy, and horror. In an ingenious framework to open and close the book, Bradbury presents himself as a nameless narrator who meets the Illustrated Man--a wanderer whose entire body is a living canvas of exotic tattoos. What`s even more remarkable, and increasingly disturbing, is that the illustrations are themselves magically alive, and each proceeds to unfold its own story, such as `The Veldt,` wherein rowdy children take a game of virtual reality way over the edge. Or `Kaleidoscope,` a heartbreaking portrait of stranded astronauts about to reenter our atmosphere--without the benefit of a spaceship. Or `Zero Hour,` in which invading aliens have discovered a most logical ally--our own children. Even though most were written in the 1940s and 1950s, these 18 classic stories will be just as chillingly effective 50 years from now.`` ``The Illustrated Man is a 1951 collection of 18 science fiction short stories by American writer Ray Bradbury. A recurring theme throughout the stories is the conflict of the cold mechanics of technology and the psychology of people. It was nominated for the International Fantasy Award in 1952.[1] The unrelated stories are tied together by the frame story of `The Illustrated Man`, a vagrant former member of a carnival freak show with an extensively tattooed body whom the unnamed narrator meets. The man`s tattoos, allegedly created by a time-traveling woman, are individually animated, and each tells a different tale. All but one of the stories had been published previously elsewhere, although Bradbury revised some of the texts for the book`s publication. The book was made into the 1969 film, The Illustrated Man, starring Rod Steiger and Claire Bloom. It presents adaptations of the stories `The Veldt`, `The Long Rain` and `The Last Night of the World`. Some of the stories, including `The Veldt`, `The Fox and the Forest` (as `To the Future`), `Marionettes, Inc.`, and `Zero Hour` were also dramatized for the 1955–1957 radio series X Minus One. `The Veldt`, `The Concrete Mixer`, `The Long Rain`, `Zero Hour`, and `Marionettes Inc.` were adapted for The Ray Bradbury Theater television series. `The Fox and the Forest` was adapted by Terry Nation for the 1965 BBC television series Out of the Unknown.``

RETKO Posveta autora, izdanje iz 1994 (verovatno samostalno izdanje) Four great scientists--Archimedes, van Ceulen, Tesla, and Hawking--gather at an ancient Buddhist temple deep in a jungle to meet computer scientist Srinavasa; his sentient computer program Rama; and the latter`s child, sired by an ape. Elsewhere, a radio telescope awaits a specific signal, spherical beings go about their lives, the pack travels to see mysterious presences during the month they call Thule, and a medieval artist`s assistant embarks on a journey into what he perceives as the circles of Hell. Then Sherlock Holmes receives a mysterious note--a perfect circle--and must join forces with his nemesis Moriarty to close the Fourth Circle. As the prologue, which is also the ending, informs us, Holmes` task is not one of obtaining answers but one of asking new questions and making contact across the varied worlds of the novel. Zivkovic distinguishes the book`s discrete narratives stylistically and links its semicircular development back to itself seamlessly, opening the door to speculation about what happens next, which turns out to be a perfectly satisfactory conclusion. ********************** At long last, the brilliant first novel from World Fantasy Award winning author, Zoran Živkovic is being published in English. The Fourth Circle takes the reader on an amazing journey from frescoed medieval monasteries to Buddhist temples to different planets to a paralyzed scientist`s bedroom in London to the edge of black hole at the far reaches of the universe to a place not all the dissimilar from 221 B Baker Street. Živkovic’s masterful voice cradles the reader safely from one place to the next and in the end deposits the reader carefully at the singular spot in which all the storylines coincide. The Ministry of Whimsy edition of The Fourth Circle concludes with an afterword by Živkovic about the travails of writing his first novel, translating it into English, and then finding a publisher for it. All while war in Živkovic’s native Serbia surrounded him. `In its rich tapestry of prose and compositional skills, as well as in its imaginative leaps and intellectual sophistication, The Fourth Circle must be considered, so far, as the author`s masterpiece, an acclamation that extends well beyond a mere appreciation of Živkovic`s own and singular work.` --SF Site.com “Zoran Živkovic is a subtle, intelligent, wonderfully inventive writer who brings a fresh point of view, an idiosyncratic angle of attack, to everything he produces. He is one of the finest writers currently at work in the ‘New Europe.’ Read him and celebrate.” zoran živković četvrti krug World Fantasy Award Winner

Arthur C. Clarke: LJETO NA IKARUSU (Summertime on Icarus; preveo Nikola Popović) Robert Sheckley: OSJEĆAŠ LI NEŠTO KAD RADIM OVO? (Can You Feel Anything When I Do This?; prevela Vesna Mahečić) Brian Aldiss: TKO MOŽE ZAMIJENITI ČOVJEKA (Who Can Replace a Man; preveo Nikola Popović) Lester del Rey: LIJEČENJE (A Pound of Cure; preveo Božidar Stančić) Erik Majtenyi: PLAVO VIJEĆE (A Kekek Tanacsa; preveo Zlatko Glik) Mack Reynolds: ALBATROS (Albatros; preveo Nikola Popović) Deset autora: DESET NAJKRAĆIH PRIČA Borut Geršak: Lijek protiv starosti (Zdravilo za starost; preveo Krunoslav Poljak) Isaac Asimov: Glupani (Silly Asses; preveo Krsto Mažuranić) Dmitrij Bilenkin: Na planetu Oma (Slučaj na Ome; preveo Ivan Paprika) István Nemere: Špijuni (Leleplézes; preveo Zlatko Glik) Mack Reynolds: Trampa (The Business as Usual; preveo Ivan Paprika) Shel Silverstein: Sudnji dan (The End; preveo Krsto Mažuranić) Dmitrij Bilenkin: Tehnička greška (Kak na požare; preveo Ivan Paprika) Alemko Gluhak: Presuda István Kaszás: Dokaz (Bizonyiték; preveo Zlatko Glik) Mack Reynolds: Samodržac (No Return from Elba; preveo Nikola Popović) Andre Caroff: ČUDOVIŠNA NOĆ (Le nuit de monstre; preveo Božidar Stančić) ----- Krsto Mažuranić, Zoran Živković: ŠTO SE ZBIVALO U DUBLINU,ŠTO U TRSTU

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rodžer Zelazni (engl. Roger Zelazny; Klivlend, Ohajo, 13. maj 1937. — Santa Fe, Novi Meksiko, 14. jun 1995) je bio američki pisac epske i naučne fantastike. Rodžer Zelazni je rođen u Klivlendu, Ohajo. Kao profesionalan pisac počeo je raditi 1969. godine. Jedan je od začetnika američkog novog talasa naučke fantastike. Počeo je objavljivati priče u časopisu „Amejzing Storiz“ (engl. Amazing Stories) 1962, iste godine kada je magistrirao engleski jezik na Kolumbija univerzitetu. Tokom narednih pet godina razvio se u zapaženog pisca, objavljujući ponekad i pod pseudonimom Harison Denmark.[1] Već 1965. dobio je nagradu „Nebula“. Sledi prva nagrada Hugo 1966. godine za roman „Ovaj besmrtnik“, te ponovno nagrada Hugo 1968. za roman „Gospodar Svetlosti“ (objavljen prvi put 1967. godine), po mnogima njegovo najbolje delo. Godine 1969. izlazi roman „Aleja prokletstva“, po kojm je 1977. i snimljen istoimeni film. Tokom 70-ih sve se više okreće pisanju fantastike (Amberske hronike), premda nikada ne napušta naučnu fantastiku te za kraće novele i priče dobija nagrade Hugo i Nebula 1976. zatim Hugo 1982, 1986. i 1987. Umro je 1995. godine u 58. godini života.

METUSALEMOVA DECA - Robert Hajnlajn Naslov originala: METHUSELAS`H CHILDREN - Robert A. Heinlein Izdavac: Jugoslavija, Beograd Biblioteka KENTAUR Godina izdanja: 1978 Format: 21 X 12 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 188 Slika na koricama: Aleksandar Lukovic KICENJE KLOVNA Jedan od živih klasika americke naucne fantastike, Robert A. Hajnlajn je u ovom romanu ostvario jedno od svojih najboljih dela. Fabula je sagradena na pretpostavci jednog genetickog procesa, kojim covecanstvo biva podeljena na dve nejednake grupe... a koji stvara naizgled nerazrešiv problem. Rešenje se, medutim, odvija kroz jednu uzbudljivu odiseju u svemiru, sa neocekivanim završetkom i u apoteozi istrajnosti ljudskog napora u prostoru i vremenu. Robert A. Hajnlajn (1907–1988), americki pisac, jedan je od najpopularnijih, najuticajnijih i najkontroverznijih autora naucne fantastike. Hajnlajn, Isak Asimov i Artur Klark su mnogo godina bili poznati kao „Velika trojka“ SF žanra. Postavio je visoke standarde u pogledu naucne i tehnološke verodostojnosti SF romana, cime je i ucinio da se poboljšta literarni kvalitet ovog žanra. Prvi je pisac koji se svojim naucnofantasticnim pricama probio u casopisima za širu publiku (npr. The Saturday Evening Post, krajem 1940-ih), a medu pionirima je i kada je rec o naucnoj fantastici u modernom dobu masovnog tržišta. Hajnlajn je roden u Misuriju. Služio je pet godina u americkoj mornarici da bi potom studirao matematiku i fiziku na univerzitetu UCLA. Radio je raznolike poslove, a bio je i vlasnik rudnika srebra pre nego što je 1939. godine poceo da piše naucnu fantastiku. Njegova cetiri romana ovencana su nagradom Hjugo, a 1975. godine je nagraden prvom nagradom Grand Master za životno delo koju dodeljuje Americko udruženje pisaca naucne fantastike. Pedeset godina nakon objavljivanja, njegova tri romana dobila su nagradu Retro-Hjugo, koja se dodeljuje retroaktivno za godine u kojima nagrada Hjugo nije ni postojala. U svojim naucnofantasticnim pricama, Hajnlajn je neprestano obradivao prepoznatljive teme: važnost individualne slobode i samopouzdanja, obaveze pojedinca prema društvu, uticaj organizovane religije na kulturu i vlast, težnju društva da potiskuje nekonformisticko razmišljanje... Isto tako je ispitivao odnose telesne i emotivne ljubavi, zasnivanje vanbracnih porodica, kao i uticaj putovanja u svemir na ljudsku kulturu. Njegov inovativni i slobodoumni pristup pomenutim temama doveo je do toga da su njegova dela izazivala kontroverze. Njegov roman Svemirski vojnici iz 1959. godine, na primer, po mišljenju mnogih, zagovarao je militarizam, cak i fašizam, iako mnogi delovi u knjizi sadrže kritiku neprilagodljivosti i gluposti cisto militaristickog nacina mišljenja. S druge strane, zbog romana Stranger in a Strange Land iz 1961. godine proglašen je zagovornikom seksualne revolucije, kao i odgovorne nemonogamije. Nakon Hajnlajnove smrti, njegova supruga Virdžinija Hajnlajn objavljuje zbirku njegove korespondencije i beležaka, objedinjenih u neku vrstu autobiografskog uvida u njegovu karijeru, pod naslovom Grumbles from the Grave (Gundanja iz groba, 1989). ***Ocuvano***

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Edmund Cooper (30. travnja 1926. - 11. ožujka 1982.) bio je engleski pjesnik i plodan pisac spekulativne fikcije, romansi, tehničkih eseja, nekoliko detektivskih priča i knjiga za djecu. Oni su objavljeni pod njegovim imenom i nekoliko pseudonimova. Biografija Rođen u Marpleu, u blizini Stockporta, Cheshire, Cooper je napustio školu u dobi od 15 godina. Godine 1942. zaručio se sa 16 godina za učiteljicu četiri godine stariju od sebe i oženio se s njom četiri godine kasnije, 13. travnja 1946..[1] Radio je kao radnik, zatim državni službenik, a 1944. pridružio se trgovačkoj mornarici.[2] Nakon rata školovao se za učitelja [1] i počeo objavljivati stihove, zatim kratke priče, pa romane. Smrtonosna slika, prvi roman koji se pojavio pod njegovim imenom, dovršen je 1957. i objavljen 1958. u Sjedinjenim Državama.[2] (Roman je objavljen u Ujedinjenom Kraljevstvu kasnije 1958. u obliku varijante i pod svojim poznatijim naslovom The Uncertain Midnight.) The Uncertain Midnight adaptiran je bez autorizacije za švicarsku televiziju 1969. [2] Njegova kratka priča The Brain Child (1956.) adaptirana je kao film The Invisible Boy (1957.), koji prikazuje povratak robota Robbyja sa Zabranjenog planeta.[2] Cooper je recenzirao znanstvenu fantastiku za Sunday Times od 1967. do svoje smrti 1982. [2]. Godine 2009. Carol Lake objavila je Those Summers at Moon Farm (United Writers, Cornwall: 978-1-85200-141-4), rimski ključ o piscu i obitelji. Autorov komentar kaže `Iako je inspirirana stvarnim ljudima, ova priča je fikcija`. Djelomično posvećen Joan i Edmundu Cooperu, Lake odaje priznanje jednoj od Cooperovih kćeri `za dijeljenje sjećanja i anegdota`. Rad i kritika Cooper je bio ateist i individualist. Njegova znanstvena fantastika često prikazuje nekonvencionalne muške heroje koji se suočavaju s nepoznatim i udaljenim okruženjima.[3] Njegov roman Neizvjesna ponoć zapažen je po obradi teme androida, koja se u vrijeme pisanja smatrala originalnom.[4] Također je jedinstveno obrađena [potrebno pojašnjenje] tema kolonizacije planeta, koja je osnova Cooperove serije Expendables, objavljene pod pseudonimom Richard Avery (ime junaka Tranzita). Serija Expendables je značajna [potreban citat] i zbog raznolikosti svojih likova, i zbog otvorene prirode njihovih razgovora i stavova o rasnim i seksualnim temama. Dvije [5] Cooperove knjige opisuju buduće Zemlje kojima će dominirati žene nakon što je smanjena genetska ili fizička potreba za muškarcima. Kaže se da je njegov stav prema ženama bio kontroverzan.[6] Cooper je citiran kako je rekao: `Neka imaju potpuno jednaku konkurenciju ... vidjet će da ne mogu uspjeti.` [7] Tema obje knjige je zapravo potreba da se zadrže oba spola. Pet do dvanaest završava frazom `ako više ne griješimo, možemo stvoriti uravnotežen svijet muškaraca i žena`. Ciničniji Who Needs Men? završava pitanjem je li ljubav žene prema muškarcu vrijedna smrti za tu ljubav.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Poslednje što je čarobnjak Dram Bilet uradio, pre nego što je Smrt položila svoju koščatu ruku na njegovo rame, bilo je da preda svoju palicu moći osmom sinu osmog sina. Na nesreću njegovih kolega u šovinističkom (da ne kažemo ženomrzačkom) svetu magije, zaboravio je da proveri pol novorođenog deteta... „Istinski smešne knjige su retke i dragocene. Jednakost rituala je, ne samo duhovita i otkačena već sjajna, dobro ispričana priča. Ovo je jedan od njegovih najboljih romana. Najtoplije preporučujemo.“ Good Book Guide „Nećete prestati da se smešite, sem da biste se zakikotali i, eventualno, prasnuli u smeh. Najluđa fantastika još od – kad malo bolje razmislim – od poslednjeg Pračetovog romana.“ Kirkus Reviews „On ima izuzetan smisao za humor. Zaplet je tako neverovatan i tako smešan da ga ne bi trebalo otkrivati u ozbiljnim novinama. Pračet je zaista veoma dobar.“ Scotsman Terens Dejvid Džon Pračet (engl. Terence David John Pratchett; Bikonsfild, 28. april 1948 — 12. mart 2015), takođe poznat i kao Pteri, bio je engleski pisac, najpoznatiji po svojoj seriji knjiga o Disksvetu. Prvo Pračetovo objavljeno delo bila je kratka priča `The Hades Business`, objavljena u školskom časopisu kada je imao 13 godina, a zatim objavljena u časopisu Sajens fantazi, 1961. godine za što je dobio 14 funti. Njegovo sledeće objavljeno delo je bilo `Night Dweller` u časopisu Nju Vorlds u broju 156, novembra 1965. Kada je napustio školu, 1965, zaposlio se kao novinar u lokalnim novinama, Baks fri pres (`Počeo sam da radim jednog jutra, i video sam prvi leš tri sata kasnije, `kaljenje-na-poslu` je značilo nešto onih dana`). Dok je radio kao novinar, poslat je da intervjuiše Pitera Bandera van Durena, kodirektora male izdavačke firme u Džerards Krosu, Bakingemšir, Kolin Smajti Limited, o novoj knjizi koju je firma izdala. Pračet je pomenuo da je i on napisao jednu novelu, The Carpet People. Ostalo je istorija... Godine 1980. postao je portparol CEGB, kompanije za proizvodnju električne energije, i to u sektoru koji je pokrivao nekoliko nuklearnih elektrana; kasnije se šalio da je pokazao nepogrešiv osećaj za vreme što je napravio ovu promenu u karijeri ubrzo posle nuklearne nesreće na Ostrvu Tri Milje u SAD. Napustio je CEGB 1987. kada je shvatio da pišući može da zaradi mnogo više novca; taku mu se broj objavljenih knjiga povećao na dve godišnje.[2] Procenjuje se da je 1% svih knjiga iz žanra fikcije koje se prodaju u Britaniji napisao Pračet, mada je ovo izračunato pre uspeha knjiga Dž. K. Rouling o Hariju Poteru. Godine 1998. dobio je Orden Britanske Imperije (Order of the British Empire) za zasluge u literaturi. U svom stilu se našalio: „Pretpostavljam da se `zasluge u literaturi` sastoje u uzdržavanju od pisanja literature.` Decembra 2007. godine Pračet je objavio da pati od Alchajmerove bolesti. Serija o Disksvetu se sastoji od 41 knjige, a radi se o serijalu humorističke fantastike gde se parodiraju događaji u diskoidnom svetu koji rotira na leđima četiri velika slona koja stoje na ogromnoj kornjači, koja se zove Veliki A`Tuin i pliva kroz vasionu. Glavne teme parodije uključuju mnoge naučno-fantastične stereotipe, likove iz fantazije, ideje i aluzije na filmove Ingmara Bergmana, Australiju, Kinu, pravljenje filmova, novinsko izdavaštvo, rokenrol muziku, religiju, filozofiju (uglavnom grčku), egipatsku istoriju, trgovinske unije, monarhiju i mnogo toga drugog.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hugo Award Winner Valentine Michael Smith ljudsko je biće odraslo na Marsu, koje se tek vratilo na Zemlju. Među svojim ljudima, po prvi put, on se bori razumjeti društvene običaje i predrasude ljudske prirode koji su mu toliko strani, dok ih podučava vlastitim temeljnim uvjerenjima o grokkingu, dijeljenju vode i ljubavi. Robert Anson Hajnlajn (Butler, Misuri, 7. jula 1907. – Karmel na Moru, Kalifornija, 8. maja 1988),[2][3][4] američki književnik, jedan od najpopularnijih, najuticajnijih i najkontroverznijih autora naučne fantastike.[5] Postavio je visoke standarde po pitanju naučne i tehničke verodostojnosti te uveliko pridoneo poboljšanju literarnog kvaliteta ovoga žanra. Prvi je pisac koji se čistom, neprilagođenom, naučnom fantastikom probio u časopise za široke mase (npr. u The Saturday Evening Post, krajem 1940-ih). Među prvima je bio autor bestselerske naučne fantastike romanskog tipa u modernom dobu masovnog tržišta. Hajnlajn, Isak Asimov i Artur Č. Klark su dugo godina bili poznati kao „Velika Trojka” naučne fantastike. U svojim naučnofantastičnim pričama Hajnlajn je neprestano obrađivao prepoznatljive društvene teme: važnost individualne slobode i samopouzdanja, obveze pojedinaca prema društvu, uticaj organizovane religije na kulturu i vlast, težnju društva da potiskuje nekonformističko razmišljanje. Takođe je ispitivao odnos između telesne i emotivne ljubavi, razmišljao o mogućnosti neortodoksnih porodičnih veza i uticaju putovanja u svemiru na ljudsku kulturu. Njegov inovativni, neortodoksni, pristup spomenutim temama doveo je do toga da su njegova dela nailazila na potpuno suprotna shvatanja, pa su i žigosana međusobno protivrečnim oznakama. Tako je, na primer, njegov roman Zvezdani jurišnici (Starship Troopers, 1959.) uveliko smatran zagovaranjem militarizma i kao da čak u sebi sadrži neke elemente fašizma, iako mnogi paragrafi u samoj knjizi kritikuju neprilagodljivost i glupost čisto militarističkog načina mišljenja. S druge strane, zbog svoga romana Stranger in a Strange Land (Stranac u stranoj zemlji, 1961.) proglašen je zagovornikom seksualne revolucije i kontrakulture, a takođe mu se pripisuje da je ovom knjigom popularisao koncept „poliamorije”, tj. odgovorne nemonogamije. Hajnlajn je dobio četiri Nagrade Hjugo za svoje romane. Nadalje, pedeset godina nakon objavljivanja tri su njegova dela dobila nagradu „Retro-Hjugo”, nagradu koja se dodeljuje retraktivno za godine u kojima se nije dodeljivala Nagrada Hjugo. Takođe je prvi dobio nagradu Grand Master za životno delo koju dodeljuje Američko udruženje pisaca naučne fantastike. Nakon Hajnlajnove smrti Virdžinija Hajnlajn, njegova supruga, objavila je zbirku njegove korespondencije i biležaka, objedinjenih u neku vrstu autobiografskog uvida u njegovu karijeru, pod naslovom: Grumbles from the Grave (Gunđanja iz groba, 1989). Hajnlajn se rodio 7. jula 1907. od oca Reksa Ajvara i majke Bam Lajle Hajnlajn u Butleru, savezna država Misuri. Detinjstvo je proveo u Kanzas Sitiju u tradicionalnom okruženju. Diplomirao je na Američkoj pomorskoj akademiji 1929. i služio kao oficir u Američkoj ratnoj mornarici. Dana 21. juna 1929. oženio se Eleanorom Kari, ali je taj brak trajao samo oko godinu dana. Godine 1931. služio je na brodu USS Lexington. U to je doba radio na radio-komunikacijama sa nosačima aviona, koji su tada bili tek u povoju. Kapetan plovila je bio Ernest King koji će kasnije, tokom Drugog svetskog rata, vršiti službu zapovednika pomorskih operacija. Kasnije su ga vojni istoričari često intervjuisali o Kingu i njegovoj službi zapovednika prvog modernog nosača aviona Američke mornarice. S drugom se ženom, Leslin Makdonald, venčao 1932. Leslin je bila radikalna političarka, a Isak Asimov je govorio kako mu je Hajnlajn kasnije rekao da je u tim godinama bio poput nje, „zapaljivi liberal”. Heinein je 1933-1934. služio na USS Roperu i zaslužio čin poručnika. Godine 1934. je otpušten iz mornarice zbog plućne tuberkuloze. Tokom dugotrajnog boravka u bolnici razvio je ideju o vodenom krevetu, a detaljni opisi ovoga izuma u tri njegove knjige kasnije su sprečili druge u pokušajima da ga patentiraju. Vojska je takođe imala veliki uticaj na Hajnlajna; celoga je života čvrsto verovao u lojalnost, vodstvo i druge uz vojsku vezane ideale. Nakon otpusta Hajnlajn je nekoliko nedelja pohađao postdiplomske studije iz matematike i fizike na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu, ali odustao je bilo zbog lošeg zdravlja, bilo zbog toga što je želio da se uključi u politički život. Zarađivao je za život radeći štošta, uključujući prodaju nekretnina i rudarenje srebra. Novca mu je, ipak, uvek nedostajalo. Hajnlajn je početkom 1930-ih godina bio aktivan u socijalističkom Pokretu za iskorenjivanje siromaštva u Kaliforniji na čelu s Aptonom Sinklairom. Kada je Demokratska stranka 1934. Aptona kandidovala za guvernera Kalifornije, Hajnlajn je bio aktivan u njegovoj neuspešnoj kampanji. Sam se Hajnlajn 1938, takođe bez uspeha, kandidirao za zastupnika u Kalifornijskoj državnoj skupštini. Posle je Hajnlajn skrivao svoju socijalističku prošlost. O svojim je iskustvima s politikom pisao uzdržljivo, često pod velom fikcionalizacije. Godine 1954. je napisao: „...mnogi su Amerikanci... naglas tvrdili kako je Makarti stvorio `vladavinu straha`. Jeste li vi uplašeni? Ja nisam, a ja iza sebe imam mnogo političke aktivnosti koja je u znatnoj meri ulevo od pozicije na kojoj je senator Makarti.” Iako nakon kampanje nije bio potpuno bez novca - od mornarice je primao nešto invalidnine - Hajnlajn se okrenuo pisanju da bi otplatio hipoteku (moguće je da se radi o njegovoj kući na adresi: 8777 Lookout Mountain Avenue, Los Angeles, koju spominje u delu And He Built a Crooked House (I napravi krivu kuću), pa je „Life-Line” iz 1939. njegova prvaobjavljena priča, štampana u u časopisu Astounding Science-Fiction. Ubrzo je priznat kao predvodnik novoga pokreta za „društvenu” naučnu fantastiku. Tokom Drugog svetskog rata za mornaricu je radio na vazdušnom inženjeringu, u tu svrhu je regrutovao Isaka Asimova i L. Sprejg de Kampa da s njim rade u Filadelfijskom brodogradilištu Ratne mornarice. Kako se rat 1945. bližio kraju, Henlein je počeo da razmišlja o svojoj karijeri. Bacanje atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, kao i izbijanje Hladnog rata, stimulirali su ga da piše nefikcionalna dela političke tematike; usto takođe je želio da se probije na isplativije tržište. U novinama The Saturday Evening Post objavio je četiri uticajne priče, počevši u februaru 1947. sa pričom „The Green Hills of Earth” („Zeleni brežuljci Zemlje”), i time je postao prvi pisac naučne fantastike koji je uspeo da izađe iz „geta jeftine štampe” (engl. pulp ghetto). Godine 1950. je Destination Moon (Odredište Mesec) - film s elementima dokumentarca za koji je Hajnlajn napisao priču i scenarij, bio koautor teksta i izumio veliki deo efekata - dobio Oskara za specijalne efekte. Najvažnije od svega, započeo je niz romana za mlade za izdavačku kuću Scribner`s koji će se protegnuti kroz cele 1950-e. Od druge se žene Hajnlajn razveo 1947. godine, a sledeće se venčao s Virginijom „Džini” Gerstenfeld, s kojom će ostati venčan do smrti, četrdeset godina kasnije. Uskoro zatim, par se preselio u Kolorado. Budući da je 1965. velika nadmorska visina naškodila Hajnlajnovoj supruzi, preselili su se u Boni Dun, Kalifornija. Džini je bez sumnje poslužila kao kao model za mnoge njegove inteligentne, neustrašivo samostalne ženske likove. Između 1953. i 1954. Hajnlajnovi su putovali svetom (većinom prekookeanskim brodom), što je Hajnlajn opisao u delu Tramp Royale, a to je takođe dalo dosta materijala za podlogu naučnofantastičnih romana čija je radnja smeštena na svemirskom brodu, kao što je na primer Podkayne of Mars. Asimov je smatrao da je Hajnlajn napravio drastičan zaokret udesno (u političkom smislu) kada se venčao s Džini. Par je 1958. osnovao Ligu Patrika Henrija i 1964. učestvovao u izbornoj kampanji Barija Goldvotera, a Tramp Royale sadrži dve poprilično duge apologije Makartijevih saslušanja. Međutim, moguće je da ova vizija o drastičnoj promeni političke orijentacije izvire iz tendencije da se pravi greška pri smeštanju „slobodnjaštva” (engl. libertarianism) na tradicionalnom levo-desni spektar američke politike. Ovome je verojatno pridonela Hajnlajnova neortodoksnost i nevoljskost da ga se smesti u bilo koju ideologiju (uključujući slobodnjaštvo). Dokaz Džininog uticaja očevidniji je u književnosti i nauci. Prva je čitala njegove rukopise, te je imala reputaciju boljeg inženjera od samog Hajnlajna. Hajnlajnovi romani za mlade (tzv. Heinlein juveniles) bi mogli biti njegovo najvažnije delo, koje je stvorilo publiku naučno i društveno svesnih odraslih osoba. U svojim se serijalima bavio aktualnim pitanjima, mada je 1959. godine uredništvo izdavačke kuće Scribner`s njegove Zvezdane jurišnike (Starship Troopers) ocenilo suviše kontroverznim za njihov ugled i odmah odbacilo delo. Hajnlajn se osetio oslobođenim spona pisanja za decu i počeo da piše „svoje stvari, na svoj način”, i pojavio se sa nizom izazovnih knjiga koje su proširile horizonte naučne fantastike. Tu spada Stranac u stranoj zemlji (Stranger in a Strange Land), njegovo najpoznatije delo (1961), i Luna je okrutna ljubavnica (The Moon Is a Harsh Mistress, 1966). Počevši 1970. godine zadesio ga je niz zdravstvenih kriza, čemu je doprinio i iscrpljujući klesarski hobi. Decenija je počela po život opasnim peritonitisom od kojeg se oporavljao više od dve godine. Čim je ozdravio dovoljno da može da piše, počeo je rad na knjizi Time Enough for Love (Dovoljno vremena za ljubav, 1973), u kojoj je po prvi put spomenuo mnoge teme koje će se kasnije provlačiti kroz njegova dela. Sredinom 1970-ih napisao je dva članka za Britannica Compton Yearbook. On i Džini su prešli Sjedinjene Države uzduž i popreko pomažući pri reorganizaciji doniranja krvi, a 1976. po treći je put bio počasni gost Worldcon-a na MidAmeriCon-u u Kanzas Sitiju (Mizuri). Tokom odmora na Tahitiju početkom 1978. pretrpeo je blagi moždani udar. Tokom sledeća četiri meseca sve je više bio iscrpljen, pa mu je zdravlje ponovno počelo da slabi. Ustanovilo se da je problem u zakrčenoj karotidnoj arteriji, pa mu je među prvima ugrađena karotidna premosnica. Hajnlajn i Virdžinija su bili pušači; pušenje se često javlja u njegovoj fantastici, kao i zapanjujuće samopripaljujuće cigarete. Takođe je pred jednom združenom parlamentarnom komisijom svedočio o svom uverenju da su sporedna saznanja koja dobijamo iz svemirskih istraživanja od velike koristi onemoćalima i starcima. Operativni su zahvati povratili Hajnlajnovu energiju, pa je od 1980. do smrti napisao pet romana. Umro je u snu 8. maja 1988. godine. U to je vreme sabirao rane beleške za još jedan roman iz serijala World as Myth (Svijet kao mit). Nekoliko je njegovih dela objavljeno posthumno.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zemlja je odavno mrtva. Na kolonijalnom planetu, skupina ljudi preuzela je kontrolu nad tehnologijom, učinila se besmrtnom i sada vlada svojim svijetom kao bogovi hinduističkog panteona. Samo se jedan usuđuje suprotstaviti im se: onaj koji je nekoć bio Siddhartha, a sada je Mahasamatman. Binder of Demons, Lord of Light. Rodžer Zelazni (engl. Roger Zelazny; Klivlend, Ohajo, 13. maj 1937. — Santa Fe, Novi Meksiko, 14. jun 1995) je bio američki pisac epske i naučne fantastike. Rodžer Zelazni je rođen u Klivlendu, Ohajo. Kao profesionalan pisac počeo je raditi 1969. godine. Jedan je od začetnika američkog novog talasa naučke fantastike. Počeo je objavljivati priče u časopisu „Amejzing Storiz“ (engl. Amazing Stories) 1962, iste godine kada je magistrirao engleski jezik na Kolumbija univerzitetu. Tokom narednih pet godina razvio se u zapaženog pisca, objavljujući ponekad i pod pseudonimom Harison Denmark.[1] Već 1965. dobio je nagradu „Nebula“. Sledi prva nagrada Hugo 1966. godine za roman „Ovaj besmrtnik“, te ponovno nagrada Hugo 1968. za roman „Gospodar Svetlosti“ (objavljen prvi put 1967. godine), po mnogima njegovo najbolje delo. Godine 1969. izlazi roman „Aleja prokletstva“, po kojm je 1977. i snimljen istoimeni film. Tokom 70-ih sve se više okreće pisanju fantastike (Amberske hronike), premda nikada ne napušta naučnu fantastiku te za kraće novele i priče dobija nagrade Hugo i Nebula 1976. zatim Hugo 1982, 1986. i 1987. Umro je 1995. godine u 58. godini života.

TVRD POVEZ VEĆI FORMAT 320 pages ODLIČNO OČUVNO The first official companion to the Emmy-winning Netflix cult-hit sci-fi television series that`s fascinated millions of fans worldwide, with stunning visuals and never before seen behind-the-scenes content What becomes of humanity when it`s fed into the jaws of a hungry new digital machine? Discover the world of Black Mirror in this immersive, illustrated, oral history. This first official book logs the entire Black Mirror journey, from its origins in creator Charlie Brooker`s mind to its current status as one of the biggest cult TV shows to emerge from the UK. Alongside a collection of astonishing behind-the-scenes imagery and ephemera, Brooker and producer Annabel Jones will detail the creative genesis, inspiration, and thought process behind each film for the first time, while key actors, directors and other creative talents relive their own involvement. `Terrifying, funny, intelligent. It`s like the `Twilight Zone,` only rated R.` --Stephen King `Black Mirror is hands down the most relevant program of our time, if for no other reason than how often it can make you wonder if we`re all living in an episode of it.` --The New York Times `Brooker continues to solidify himself as one of the most creative writers in the medium. Even when the unfair creep of expectations rears up, Black Mirror and Brooker deliver.` --The Hollywood Reporter About the Author Charlie Brooker (Author) Charlie Brooker is an award-winning writer, producer and broadcaster whose career has spanned television, radio, print, and online media. Brooker is the creator and writer of Black Mirror, whose fourth season launched on Netflix at the end of 2017 and won a BAFTA Craft Award and has recently picked up three BAFTA TV Awards nominations. The critically acclaimed, mind-bending anthology series originally launched on Channel 4 in 2011 and over its four seasons has collected awards including Primetime Emmys® for Outstanding TV Movie and Outstanding Writing for a TV Movie, Producers Guild of America, Rose D`or, BAFTA, International Emmy® and Peabody. Annabel Jones (Author) Annabel Jones is a long-term collaborator of Charlie Brooker’s. She serves as co-show runner and executive producer on Black Mirror. Previously Jones executive produced a number of shows presented by Charlie Brooker including three series of the BAFTA-nominated BBC Two satirical review Weekly Wipe; all seven editions of the annual shindig Charlie Brooker’s End of Year Wipe, which won a BAFTA for its 2016 edition; How Video Games Changed the World; Newswipe, which won the 2009 Royal Television Society Award for Best Entertainment Programme; Gameswipe; and the How TV Ruined Your Life series for BBC Two. Jason Arnopp (Co-author) Jason Arnopp is a novelist and scriptwriter, with a background in journalism for such titles as Heat, Q, Kerrang!, SFX and Doctor Who Magazine. He wrote the terrifying 2016 Orbit Books novel The Last Days Of Jack Sparks, acclaimed by the likes of Ron Howard, Sarah Lotz and Alan Moore. Arnopp’s previous works include official Doctor Who and Friday The 13th tie-in fiction, Beast in the Basement: A Sincere Warning About the Entity in Your Home and the non-fiction title How To Interview Doctor Who, Ozzy Osbourne and Everyone Else. He lives in Brighton, UK, and can be found on Twitter as @jasonarnopp.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! Zataškane istine uvek izrone na videlo. Na radnoj akciji izgradnje Novog Beograda, nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, pet pionira, ponesenih duhom udarništva, otkriće jedan nepoznat svet i steći priliku da se u njemu dokažu. Pored žestokog rada, naučiće kako da vezuju pertle, da čitaju i pišu, da se zaljube, a otkriće i zlokobnu pretnju iz bliske prošlosti koja vreba ispod peska i mulja močvare – budućeg novog grada. Pedeset godina kasnije, Ilija Orlović, novopečeni debeovac, a odnedavno i udovac i samohrani otac, u bekstvu pred odgovornošću koja ga može koštati života, sakriće se u lavirintu novobeogradskih blokova. Baš na mestu koje sve ove decenije prati ista kletva. Na prividno sasvim običnom dečjem igralištu ušuškanom u nedrima zgrade u kojoj je našao sklonište, pod budnim očima stanara, staraca koji čuvaju tajnu, Ilija će otkriti novu šansu za već okrnjeno detinjstvo svog šestogodišnjeg sina. A odmah zatim i neverovatne opasnosti, namerno zakopane i zaboravljene. Ilija će morati da zaviri kroz pukotine istorije i osloni se na neočekivane saveznike kako bi spasao sina i iskupio samog sebe. Jer pod temeljima peščanog grada krije se zlo koje odbija da potone u zaborav... „Fantastična priča o najvećem zlu iz najstrašnijeg vremena koje progoni novi grad, koji je i sam snoviđenje niklo iz močvara i peska. A sve to ispričano pomoću pedantne istorijske rekonstrukcije tako retke u nas...“ Predrag J. Marković Pavle Zelić (Beograd, 1979) srpski je pisac i filmski i strip scenarista. Biografija Diplomirao je na Farmaceutskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2005. godine. Bavi se pisanjem priča sa kojima je i učestvovao na raznim konkursima. Priče su mu objavljivane u Letopisu Matice srpske, „Politikinom Zabavniku“, „Politici“, „Gradini“, „Ulaznici“, „Naš trag“, „Znaku Sagite“, „Think Tank“, „Grad“, „Trash“, „Putevi kulture“, „Hobby master“; fanzinima „Nova“ i „Emitor“, antologijama „Beli šum“, „Zbirka priča o Flašu Gordonu“ i „Gradske priče 4 - Vodenica“, kao i u zbirkama „Bolja polovica“, „Ispod i iznad“ i „Priče o dinosaurima“ u Hrvatskoj, časopisu „9“ u Grčkoj. Dobitnik nagrade „Ljubomir Damnjanović“ za sezonu 2007/2008. godina za priču „Tarzanova poslednja velika avantura“ objavljenoj u fanzinu „Emitor“ br. 464. Takođe se bavi i pisanjem scenarija za stripove, a 2009. godine dobio je nagradu „Mladi teoretičar stripa“ na XI Balkanskoj smotri mladih strip autora u Leskovcu. Piše filmsku, književnu i kritike stripova, kao i eseje za brojne književne i popularne časopise. Bio je stalni saradnik časopisa „OK magazin“, „Znak Sagite“, „Popboks“ i vodiča za Beograd „Singidunum Weekly“. Piše za časopise „Gradina“,„Think Tank“, „Pressing“,„Strip Pressing“, „Rush“, „Bzzz!“, i druge. Saradnik kulturnog dodatka lista Politika, i Radio televizije Srbije, kulturne redakcije. Bio je urednik fanzina „Emitor“ koji izdaje Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“. Sa još jednim članom Društva „Lazar Komarčić“ Petrom Petrovićem je, kao deo delegacije Srbije, osvojio nagradu za najbolji evropski SF fanzin za „Emitor“ 2004. godine na konvenciji EUROCON u Plovdivu u Bugarskoj. Jedan je od organizatora konvencije fantastike „Beokon - OKO ZVEZDE“ januara 2006. godine, kao i još dva „Beokona“ (novembra 2006. i decembra 2007) Urednik je zbirke priča erotske fantastike „Ugriz strasti“ objavljene 2007. godine kao projekta Ministarstva kulture Republike Srbije. Držao je veliki broj predavanja na redovnim sastancima društva „Lazar Komarčić“ i na velikom broju festivala i konvencija. Govori engleski i francuski. Živi i radi u Beogradu.