Izdavač: Radio B92 Broj strana: 186 Pismo: latinica Povez: mek

m3 KLUB-RANORANILACA RADIO-BEOGRAD. Čovek i magarac više znaju, nego čovek Mek povez, klapna, 18 cm, 95 strana, ilustracije

ANTOLOGIJA PRIPOVETKI PISACA IZ EX YU U KOJIMA SE GOVORI O RATU I KAKO DALJE,spisak autora vidljiv na koricama, str 380, NOVO Govoreći o knjizi u kojoj se nalaze i priče Bore Ćosića, Nenada Veličkovića, Miljenka Јergovića, Davida Albaharija, vlasnik izdavačke i filmske kuće `Kult B` Mustafa Kapidžić rekao je da se u knjizi na objektivan način opisuju zbivanja u raspadu bivše Јugoslavije i ratu koji se dogodio na ovim prostorima.

ČASOPIS GRADINA 3 - RAZGOVOR O INDIJI / AUSTRIJSKA KRATKA PRIČA Mart 1984 276 strana 22 cm ISSN - 0436-2616 Uređivački odbor - Saša Hadži Tančić, Miroslav Anđelković, Bojan Jovanović, Radoje Kostić, Dimitrije Milenković SADRŽAJ: RAZGOVOR O INDIJI MARGERIT JURSENAR - Fedon ili zanos KOSTAS ASIMAKOPULOS - Generacija zatočenika RADMILA GIKIĆ - Razgovor o Indiji SVETOZAR PETROVIĆ - Dva indijska pesnika MIODRAG PAVLOVIĆ - Indija i poezija VESNA KRMPOTIĆ - Indija, mati najduhovnije ljudske tradicije GROZDANA OLUJIĆ - Krilati točak vremena TVRTKO KULENOVIĆ - Duh Azije i njeno pozorište DUŠAN PAJIN - Ushit postignutog identiteta RADA IVEKOVIĆ - Na izvoru ČEDOMIL VELJAČIĆ - Živeti osamljenički AUSTRIJSKA KRATKA PRIČA DRAGAN J. RISTIĆ - Austrijska kratka priča - povodom panoramskog izbora ELIJAS KANETI - Svedok koji je čuo HANS KARL ARTMAN - Avantura jednog skretničara ILZE AJHINGER - Beseda pod vešalima HERBERT AJZENRAJH - Na cilju INGEBORG BAHMAN - Undina odlazi JAKOV LIND - Noćno putovanje TOMAS BERNHARD - Da li je komedija? Da li je tragedija? BARBARA FRIŠMUT - Parastos PETER HANDKE - Pozdrav nadzornom odboru Pogled sa strane - Razgovor sa Barbarom Frišmut Bio-bibliografske beleške O zastupljenim autorima SAVA PENČIĆ - Modeli reči u Bahtinovoj teoriji romana MIODRAG PETROVIĆ - Roman difuzne strukture - O prozi Vidosava Stevanovića RADMILO PEJIĆ - Obične zelene poljane - Radio-drama VICE PETROVIĆ - Nova godina BLAGOJE GLOZIĆ - Reka, most i nokturno ŽIVORAD VIDOJKOVIĆ - Šta sam sve radio da bih pisao bolje pesme ŽIVOJIN ĆELIĆ - Dovršavanje prošlosti SLOBODAN PETROVIĆ - Ahejski napevi RATKO PEKOVIĆ - Svedok i saučesnik SLOBODAN KOSTIĆ - Ironičan postupak s jezikom MIHAILO IGNJATOVIĆ - Ka poetici proze RADOSLAV RADENKOVIĆ - Svet kao snovibenje DUŠKO NOVAKOVIĆ - Feniks se još uvek rađa iz pepela NIKOLAJ TIMČENKO - Pitanje poezije DIMITRIJE STEFANOVIĆ - Ivo Andrić u Sokobanji U dobrom stanju, tekst podvlačen markerom na 10ak stranica

Dosta dobro očuvano , vrlo malo oštećena zadnja korica zalepljeno selotejpom 353 strane 290 grama Ova zbirka sastavljena je od pedeset priča, od kojih su neke ušle u mnoge antologije kod nas i u svetu. Momo Kapor, pisac čije se knjige godinama nalaze na listama domaćih bestselera, poznat je našoj čitalačkoj publici kako po svojim romanima i kratkim pričama, tako i po putopisima, filmskim scenarijima, pozorišnim, televijskim i radio-dramama. Ono što vezuje sve ove priče je ljubav – melanholična, setna, satkana o prolaznosti, iskazana samo pogledom ili osmehom. Sažete, zaokružene celine, ove priče predstavljaju svet izgrađen na uspomenama kojh ima u životu svakog od nas i zbog kojih će nam čitanje ove knjige izmamiti osmeh i zamagliti pogled. H1

Dobro očuvana 145 strana 170 grama збирка седам приповедака објављена 1976. године, аутора Данила Киша. У неким тумачењима, ова књига заправо представља роман.[3] Приповетке су засноване на историјским догађајима и баве се темама политичке обмане, издаје и убиства у Источној Европи у првој половини 20. века (осим новеле Пси и књиге у којој се радња одвија у 14. веку). Неке од прича су написане као фиктивне биографије у којима главни ликови интерагују са стварним личностима. Киш је ову књигу написао док је радио на универзитету у Бордоу, мотивисан углавном својом фрустрацијом проузроченом незнањем и неверовањем својих студената који су, махом левичарски оријентисани, одбијали да поверују чак и у постојање гулага.[4] Недуго по објављивању, повела се о аутентичности књиге једна од највећих расправа у Европи у 20. веку.[7] stan

Autor - osoba Tešin, Srđan V., 1971- = Tešin, Srđan V., 1971- Naslov Priče s Marsa / Srđan V. Tešin Ostali naslovi Priče sa Marsa Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhipelag, 2015 (Novi Sad : Artprint media) Fizički opis 108 str. ; 22 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂZlatno runo / [Arhipelag, Beograd] Sadržaj S a d r ž a j: I 23 [Dvadeset tri] (9-91): Where is grandma, where do you think she hides? (11-17); Glad (18-21); Naopako (22-23); 13 [Trinaest] (24); Žrtva (25-27); Ja sam mrtva žena (28-31); Komplet (32-34); Ljudi (35-36); Kao otac i sin (37-38); Moda za starije dame (39-43); Marsovske crne hronike (44-46); Trka (47-49); Država kostiju (50-52); Mula (53-55); Kompas (56-58); Srp i čekić (59-61); Smrt prodavca životnog osiguranja (62-66); Talog (67-70); Mržnja (71-75); Loše seme (76-78); Put (79-82); Beg (83-87); Pogrešno prepoznavanje (88-91). - II Poetika (93-97): Kako napisati kratku priču o tome kako napisati kratku priču? (95-97). - Epigraf post faktum (99-103): Izvori, epigrafi i citati (101-102); Piščeva beleška (103). O piscu (105-106). (karton) Napomene Tiraž 1.000. O piscu: str. 105-106 Izvori, epigrafi i citati: str. 101-102 Priče iz knjige Priče s Marsa nalaze se u više antologija savremene srpske priče, a jedna od njih uvrštena je nedavno u Antologiju najbolje evropske priče koja izlazi u SAD. Priče s Marsa donose kratke priče, napisane u duhu flash-fiction, o svakodnevici i zločinima, napetostima i konfliktima, tajanstvenim nestancima i bizarnim događajima, krimi zapletima i nesvakidašnjim preokretima u delu grada zvanom Mars. Oblikovane kao snažna i provokativna urbana crna hronika naših dana, nove priče Srđana V. Tešina postavljaju pred čitaoca pitanja na koja on ne može izbeći odgovor: Da li je svaki naš grad postao Mars? Da li je moguć život na Marsu? Otuda se može kazati kako je ova knjiga upečatljiva povest o tome kako smo sopstveni život pretvorili u Mars. Dvadeset tri kratke priče izuzetne uzbudljivosti i kritičke snage, kao i piščev poetički zapis o tome kako napisati kratku priču. Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971) je studirao filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče. Objavio je dvanaest knjiga. Važniji naslovi: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada „Borislav Pekić“), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu), Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu „Zlatni suncokret“ i Andrićevu nagradu), Gori gori gori (2017) i Moje (2019, uži izbor za nagradu DKSG za najbolju knjigu nefikcijske književnosti). Objavio je knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže (2020, Nagrada grada Niša „Maleni cvet“ za knjigu godine za decu i mlade). Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj. Po odlomcima iz romana Kuvarove kletve i druge gadosti mađarski umetnik Geza Ric (Ricz Géza) nacrtao je strip koji je objavljen u subotičkom časopisu Symposion (2009). Drugi program Radio Beograda je 2012. godine, u okviru serije Radio igra, premijerno emitovao radio dramu nastalu prema romanu Kroz pustinju i prašinu, u režiji Zorana Rangelova i u radijskoj dramatizaciji Ivana Velisavljevića. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press. Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine. Član je Srpskog PEN centra. Živi u Kikindi. MG112

Naslov: Prugastoplave storije Autor: Nikola Malović Izdavač: Beograd : Laguna Pismo: latinica Br. strana: 153 ; fotogr. Format: 20 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i tavni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i čvrdto su povezani međusobno i sa koricama. Nova doza Mediterana od autora bestselera Lutajući Bokelj! Ponovo je pred nama slika vremena, delo univerzalno po značenjima. - Đorđe Malavrazić, glavni i odgovorni urednik Radio Beograda 2 O autoru: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0_%D0%9C%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B Nikola Malović (8. Jul 1970.) je srpski pisac i knjižar iz Boke Kotorske. Član je Srpskog književnog društva i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Nagrade: Nagrada „Borislav Pekić“, 2003. Nagrada „Lazar Komarčić“, 2007. Nagrada „Laza Kostić“, 2008. „Majstorsko pismo“ za životno djelo, 2008. Nagrada Banjalučkog sajma knjiga, 2008. Oktobarska nagrada grada Herceg-Novog, za „Lutajući Bokelj“, 2009. Nagrada „Branko Ćopić“, 2015. „Borina nagrada“, 2015

Ovo je knjiga proze. Ima posvetu. Nije citana. str 142 dim 14x19cm tezina oko 200 grama izdavac Srpska knjizevna zadruga Tvrdi povez Raickovic - biografija Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući `Prosveta`.[1] Raičković je bio urednik u „Prosveti“ do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta“ Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.

ČUDO - R. H. Palasio Autor: R. H. Palasio Žanr: Knjige za decu Pismo: Latinica Broj strana: 348 Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2015. vrlo dobro ocuvano ,ima malo traga flomastera na zadnjoj stranici Avgust Pulman je znao da nije običan desetogodišnjak. Osim što je na igralištu često krio lice ispod astronautske kacige, radio je sve što rade i ostala deca njegovog uzrasta: jeo sladoled, šutirao loptu i igrao igrice na kompjuteru. Ipak, navikao je da ljudi gledaju i upiru prstom u njega svaki put kada izađe na ulicu. Navikao je i da ga nazivaju nakazom. Agi je dečak rođen s deformacijom lica zbog koje nikada nije išao u školu niti je sticao nove drugare, ali se u porodičnom domu osećao bezbrižno i voljeno. Međutim, kada njegovi roditelji odluče da je vreme da izađe ispod staklenog zvona i upišu ga u školu, počinju Agijeve muke: treba se izboriti za svoje mesto u novom okruženju – izbeći maltretiranje, ruganje i odbacivanje. Borba s predrasudama ne muči samo Agija, već i njegove roditelje, sestru, nastavnike i malobrojne drugare. Svi oni se na različite načine suočavaju kako sa svojim doživljajem Agija tako i s reakcijama okoline. Knjiga o dečaku neobičnog lica dospela je na vrh „Njujork tajmsove“ bestseler liste, na kojoj i sada, dve godine nakon objavljivanja, zauzima prvo mesto. (u sobi ,na beloj polici ,gore )

Slobodan Džunić Anđelište Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Slobodan Džunić (Temska, kod Pirota, 28. novembar 1921 — Beograd, 13. novembar 1998) bio je srpski pripovedač, romansijer i pesnik.[1] Biografija Osnovnu školu završio je u Temskoj, gimnaziju u Pirotu, a Pravni fakultet u Beogradu.[1] Najveći deo svog radnog veka proveo je u Radio Beogradu[2] kao novinar i urednik Literarne redakcije, a zatim kao urednik za istoriografiju. Umro je novembra 1998. godine ne dočekavši izlazak iz štampe svog najobimnijeg romana Vetrovi Stare planine. Slobodan Džunić u svojim proznim delima koristi pirotski govor i bavi se čovekom staroplaninskog kraja, njegovom mitologijom i religijom. Njegov brat od strica bio je Desimir Tošić, istaknuti član Demokratske stranke u međuratnom periodu. Knjige pripovedaka Zrna, Novo pokolenje, Beograd, 1951. Njiva u Rudinju, Narodna knjiga, Beograd, 1956. Gladi, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Iza sunčeve strane, Prosveta, Beograd 1975. Pod kišnom zvezdom, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Kusidol, Vuk Karadžić, Beograd, 1983. Svitac u svemiru, M inerva, Subotica, 1985. Anđelište, SKZ, Beograd, 1992. Kodema, KZ `Bora Stanković`, Vranje, 2006. Izabrane pripovetke Izabrane pripovetke, SKZ, 1986. Ispod mrtvačkog mosta, Prosveta, Niš, 1996. Romani Vinograd Gospodnji, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Pagani, Prosveta, 1964. Kurjak, samostalno izdanje, Beograd, 1971. Meana pored druma, SKZ, Beograd, 1974. Medovina, Gradina, Niš, 1979. Obrok, Narodna knjiga, Beograd, 1982. Vasilijana, SKZ, Beograd, 1990. Čarobni kamen, SKZ, Beograd, 1994. Vetrovi Stare planine, Prosveta, Niš, 1998, 2004. Poezija Slapovi, autorsko izdanje, Beograd, 1972. Divlja ruža (lirska proza), BIGZ, Beograd, 1973.

SLOBODAN DŽUNIĆ ANĐELIŠTE Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Slobodan Džunić (Temska, kod Pirota, 28. novembar 1921 — Beograd, 13. novembar 1998) bio je srpski pripovedač, romansijer i pesnik.[1] Biografija Osnovnu školu završio je u Temskoj, gimnaziju u Pirotu, a Pravni fakultet u Beogradu.[1] Najveći deo svog radnog veka proveo je u Radio Beogradu[2] kao novinar i urednik Literarne redakcije, a zatim kao urednik za istoriografiju. Umro je novembra 1998. godine ne dočekavši izlazak iz štampe svog najobimnijeg romana Vetrovi Stare planine. Slobodan Džunić u svojim proznim delima koristi pirotski govor i bavi se čovekom staroplaninskog kraja, njegovom mitologijom i religijom. Njegov brat od strica bio je Desimir Tošić, istaknuti član Demokratske stranke u međuratnom periodu. Knjige pripovedaka Zrna, Novo pokolenje, Beograd, 1951. Njiva u Rudinju, Narodna knjiga, Beograd, 1956. Gladi, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Iza sunčeve strane, Prosveta, Beograd 1975. Pod kišnom zvezdom, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Kusidol, Vuk Karadžić, Beograd, 1983. Svitac u svemiru, M inerva, Subotica, 1985. Anđelište, SKZ, Beograd, 1992. Kodema, KZ `Bora Stanković`, Vranje, 2006. Izabrane pripovetke Izabrane pripovetke, SKZ, 1986. Ispod mrtvačkog mosta, Prosveta, Niš, 1996. Romani Vinograd Gospodnji, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Pagani, Prosveta, 1964. Kurjak, samostalno izdanje, Beograd, 1971. Meana pored druma, SKZ, Beograd, 1974. Medovina, Gradina, Niš, 1979. Obrok, Narodna knjiga, Beograd, 1982. Vasilijana, SKZ, Beograd, 1990. Čarobni kamen, SKZ, Beograd, 1994. Vetrovi Stare planine, Prosveta, Niš, 1998, 2004. Poezija Slapovi, autorsko izdanje, Beograd, 1972. Divlja ruža (lirska proza), BIGZ, Beograd, 1973.

SINIŠA PAUNOVIĆ CRNE PRIČE Tvrdi povez Siniša Paunović (Čačak, 25. avgust 1903 - Beograd, 9. april 1995) bio je novinar, književnik, prevodilac sa bugarskog jezika, kolekcionar likovnih dela i značajne dokumentarne građe. Siniša Paunović osnovnu školu i gimnaziju završava u rodnom mestu, a 1922. godine po očevoj želji upisuje se na Građevinski fakultet u Beogradu. Nakon dve godine studiranja zaključuje da ga daleko više privlači književnost i pisanje kojim je počeo da se bavi još pre dolaska u Beograd. Svoju karijeru novinara započinje u dnevnom listu Politika. U Politici je radio od 1926. do 1971. godine, a nakon odlaska u penziju nastavio je da radi kao honorarni saradnik ovog lista. Uporedo sa novinarskim radom, studirao je istoriju književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1933. godine. Pred Drugi svetski rat bio je dopisnik Politike iz Bugarske. U nemogućnosti da se vrati u zemlju, našao se prvo u Rusiji, da bi zatim preko Turske i Sirije stigao u Palestinu, u Jerusalimu se pridružio izbegličkoj kraljevskoj vladi, u nadi da će se njegovo putovanje završiti odlaskom u London. Međutim, zbog nesuglasica sa Jovanom Đonovićem, vladinim delegatom na Srednjem Istoku, interniran je na jug Afrike, u Kejptaunu, gde je ostao do kraja rata. Po završetku rata vratio se u Jugoslaviju i na predlog tadašnjeg direktora Politike, Vladislava Ribnikara, ponovo se zaposlio u svojoj redakciji na mestu urednika Beogradske hronike. Od tada, neumorno piše o mnogim ličnostima i temama iz sveta kulture, nauke i umetnosti, održavajući prisne veze sa brojnim umetnicima, kulturnim i javnim radnicima. Kao novinar i pisac bio je aktivan i nakon penzionisanja, sve do smrti 9. aprila 1995. godine. Siniša Paunović osnovnu školu i gimnaziju završava u rodnom mestu, a 1922. godine po očevoj želji upisuje se na Građevinski fakultet u Beogradu. Nakon dve godine studiranja zaključuje da ga daleko više privlači književnost i pisanje kojim je počeo da se bavi još pre dolaska u Beograd. Svoju karijeru novinara započinje u dnevnom listu „Politika“. U „Politici“ je radio od 1926. do 1971. godine, a nakon odlaska u penziju nastavio je da radi kao honorarni saradnik ovog lista. Uporedo sa novinarskim radom, studirao je istoriju književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1933. godine. Pred Drugi svetski rat bio je dopisnik „Politike“ iz Bugarske. U nemogućnosti da se vrati u zemlju, našao se prvo u Rusiji, da bi zatim preko Turske i Sirije stigao u Palestinu, u Jerusalimu se pridružio izbegličkoj kraljevskoj vladi, u nadi da će se njegovo putovanje završiti odlaskom u London. Međutim, zbog nesuglasica sa Jovanom Đonovićem, vladinim delegatom na Srednjem Istoku, interniran je na jug Afrike, u Kejptaunu, gde je ostao do kraja rata.[2] Po završetku rata vratio se u Jugoslaviju i na predlog tadašnjeg direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara, ponovo se zaposlio u svojoj redakciji na mestu urednika Beogradske hronike. Od tada, neumorno piše o mnogim ličnostima i temama iz sveta kulture, nauke i umetnosti, održavajući prisne veze sa brojnim umetnicima, kulturnim i javnim radnicima. Kao novinar i pisac bio je aktivan i nakon penzionisanja, sve do smrti 9. aprila 1995. godine.[3] Dela Siniše Paunović Iz kutova duše, 1927. Pesnikove molitve, 1928. Oni i mi, 1930. Takmaci, 1931. Na raskršću, 1932. Manastir Nikolje u Ovčarskoj-kablarskoj klisuri, 1936. Krvava pravoslavna litija u Beogradu: na dan 19. jul 1937 godine, 1937. Pusta zemlja, 1948. Pisci izbliza, 1958. Crne priče, 1959. Tragom njihovog detinjstva, 1959. Srbija koje nema, 1971. Dobrica govori, 1980. Drainac pesnik i boem, 1981. Bora Stanković i Branislav Nušić iza zavese, 1985. Prisine, 2003. Kada su letele kamilavke, 2006.

Izdaje - Samizdat B92 Beograd „Kada sam, tokom NATO bombardovanja Jugoslavije, radio kao izveštač Radija Slobodna Evropa, često sam pomišljao na Australiju. Naročito noću, nakon uključivanja sirena za vazdušnu opasnost. To vreme, između sirena i nailaska aviona, budilo je u meni osećanje kosmičke usamljenosti i, gotovo po pravilu, sećanja na australijske prijatelje, putovanja po kontinentu, slike predela i beskrajnog prostranstva okruženog okeanima. Kao da se krstarećim raketama moja svest suprotstavljala krstarećim mislima u vezi s tom zemljom... Kao da ta zemlja postoji da bi brojnim emigrantima, posebno onima koji su u nju stigli iz zaraćenih zemalja, pružila utočište i nadu, da bi pokazala da svet može biti drugačiji. I vremenska zona u kojoj se nalazi izdvaja je, simbolički, od ostalog sveta. Australija ide ispred drugih. Sećam se da sam prvog januara nove 1998. godine, u jedan sat ujutru, otputovao iz Australije za Los Anđeles. U Ameriku sam stigao: 31. decembra 1997.“ Knjiga istaknutog i popularnog novinara Jugoslava Ćosića otkriva svet Australije u stilu naših najlepših putopisnih priča kakve su pisali Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Rastko Petrović, Moma Dimić... `Lica, staze, predeli`, propušteni kroz piščev doživljaj, osvajaju čitaoca koji i sam postaje putnik kroz ovu čarobnu zemlju. Ali, Ćosićevo oko nije jedino koje `gleda` i opisuje. On majstorski upreda sudbine nekoliko junaka u ovo prozno štivo, pa čitalac knjigu doživljava i kao zbirku pripovedaka, čiji je kvalitet ne samo u sugestivnim slikama i lucidnim zapažanjima nego i u ironiji i humoru kao izvanrednim obeležjima stila. Ratomir Damjanović, pisac i publicista Stanje knjige kao na slikama Mek povez 126.strana

Autor: Vida Ognjenović Povez: tvrd Br. strana: 12,5x20,5 Vida Ognjenović je srpska književnica i rediteljka. Rođena je u Dubočkama pored Nikšića 1941. godine. Odrasla je i školovala se u Vojvodini i Srbiji. Osnovnu školu završila je u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963. i na Odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i televiziju 1965. Postdiplomske studije je započela u Parizu naSorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse odbranila je na Univerzitetu u Minesoti,SAD 1972. godine. Od 1974. do 1979. radila je kao asistent na FDU u Beogradu. Za direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu izabrana je 1977. godine, a po isteku četvorogodišnjeg mandata, ostala je na angažmanu kao stalni reditelj. Kao profesor po pozivu, predavala je na univerzitetima u Los Anđelesu (USLA),Čikagu (UIC) od 1981-1982, a u okviru predavačkih turneja obišla je u nekoliko mahova, kao gost predavač, sve veće univerzitete SAD-a (1985, 1991, 1997 i 1999). Redovni je profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kao i veliki broj televizijskih i radio režija, od kojih mnoge po sopstvenim tekstovima. Napisala je veliki broj drama, koje su doživele više postavki i brojna izvođenja, a objavljene su u različitim izdanjima. Kao reditelj gostovala je u mnogim pozorištima širom bivše Jugoslavije (Crna Gora, Slovenija, Hrvatska), a radila je i izvan naše zemlje. Objavila je četiri knjige proze: zbirke pripovedaka Otrovno mleko maslačka, (Prosveta, Beograd, 1994) i Stari sat (Prosveta, Beograd, 1996), Najlepše priče Vide Ognjenović (Prosveta, Beograd, 2001), roman Kuća mrtvih mirisa (Prosveta, Beograd, 1995) i sedam knjiga drama: Melanholične drame (SKZ, Beograd, 1991), Devojka modre kose (Ars dramatika, Beograd, 1994), Setne komedije (SKZ, Beograd, 1994), Mileva Ajnštajn, kao i sabrane drame u tri knjige Drame I, II, III (Stubovi kulture, 2000, 2001, 2002). Pripovetke Vide Ognjenović smeštene su u konkretno, istorijsko mesto, sa prepoznatljivim vremenom i svetom. Mesto su Sremski Karlovci, značajni kulturni i duhovni centar srpskoga naroda, a vreme je druga polovina 19. i prva 20. veka, vreme u kojem su Karlovci doživeli i procvat i propadanje. U srpsku pripovetku ona na velika vrata uvodi svet ruiniranih i gotovo zaboravljenih Sremskih Karlovaca, u kojem su pored Srba, našli utočište i Nemci, Jevreji, Mađari, Rusi... Dobitnik je mnogih značajnih književnih nagrada za književni i pozorišni rad. Izmeću ostalih dobila je: nagradu Prosvete za knjigu godine, (1994), Andrićevu nagradu za pripovetku (1995), nagradu Branko Ćopić za prozu (1996), nagradu Laza Kostić za roman (1996), nagradu Paja Marković Adamov za prozu (1997), nagradu Romanda Serbika za prozu (1998), nagradu Stefan Mitrov Ljubiša za književno delo (1999). Dobitnik je i brojnih nagrada za režiju, predstave i tekst drama i komedija. Proza i drame su joj prevođene na engleski, mađarski, makedonski i nemački jezik. Živi i radi u Beogradu.

Autor - osoba Džunić, Slobodan, 1921-1998 = Džunić, Slobodan, 1921-1998 Naslov Izabrane pripovetke / Slobodan Džunić ; izbor i predgovor Pavle Zorić Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1986 (Beograd : Kultura) Fizički opis XIX, 274 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Zorić, Pavle, 1934-2005 = Zorić, Pavle, 1934-2005 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ79, ǂknj. ǂ523 (karton) Napomene Tiraž 3.000 Str. [VII]-XIIX: Predgovor: Pripovedački `Prasvet` Slobodana Džunića / Pavle Zorić Beleška o piscu: str. [276] Rečnik. Predmetne odrednice Džunić, Slobodan, 1921- Slobodan Džunić (Temska, kod Pirota, 28. novembar 1921 – Beograd, 13. novembar 1998) bio je srpski pripovedač, romansijer i pesnik. Osnovnu školu završio je u Temskoj, gimnaziju u Pirotu, a Pravni fakultet u Beogradu. Najveći deo svog radnog veka proveo je u Radio Beogradu kao novinar i urednik Literarne redakcije, a zatim kao urednik za istoriografiju. Umro je novembra 1998. godine ne dočekavši izlazak iz štampe svog najobimnijeg romana Vetrovi Stare planine. Slobodan Džunić u svojim proznim delima koristi pirotski govor i bavi se čovekom staroplaninskog kraja, njegovom mitologijom i religijom. Njegov brat od strica bio je Desimir Tošić, istaknuti član Demokratske stranke u međuratnom periodu. Knjige pripovedaka Zrna, Novo pokolenje, Beograd, 1951. Njiva u Rudinju, Narodna knjiga, Beograd, 1956. Gladi, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Iza sunčeve strane, Prosveta, Beograd 1975. Pod kišnom zvezdom, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Kusidol, Vuk Karadžić, Beograd, 1983. Svitac u svemiru, M inerva, Subotica, 1985. Anđelište, SKZ, Beograd, 1992. Kodema, KZ `Bora Stanković`, Vranje, 2006. Izabrane pripovetke Izabrane pripovetke, SKZ, 1986. Ispod mrtvačkog mosta, Prosveta, Niš, 1996. Romani Vinograd Gospodnji, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Pagani, Prosveta, 1964. Kurjak, samostalno izdanje, Beograd, 1971. Meana pored druma, SKZ, Beograd, 1974. Medovina, Gradina, Niš, 1979. Obrok, Narodna knjiga, Beograd, 1982. Vasilijana, SKZ, Beograd, 1990. Čarobni kamen, SKZ, Beograd, 1994. Vetrovi Stare planine, Prosveta, Niš, 1998, 2004. Poezija Slapovi, autorsko izdanje, Beograd, 1972. Divlja ruža (lirska proza), BIGZ, Beograd, 1973. Nagrade Nagrada „Borisav Stanković”, posthumno, za roman Vetrovi Stare planine, 1999. MG134

FUGA IDEARUM - Marko Galić Izdavač: NORules FUGA IDEARUM - Marko Galić Domaći pisci, Priče Izdavač:: NORules Godina izdanja:: 2020. Broj strana: 116 Pismo Zbirka svežih, ilustrovanih priča mladog novosadskog autora Marka Galića. Ilustracije radila Radana Drašković. Oda smrti (II) ,,Prolazim pored gradskog groblja, zaokupljen hrapavim decembarskim jezicima; palacanje promrzlog vetra utiskuje žigove u kožu zalutalih prolaznika. Nanizane parcele, mauzoleji i vitke nadgrobne ploče izviru iz jutarnje izmaglice čije kondenzovano biće raste na tlu ove nekropole. Kada bismo, u bliskoj budućnosti, udvostručili milijarde, gde bismo počivali? Načinili smo čitavu populaciju mrtvih, populaciju fosilizovanih ostataka onoga što je jednom bilo čovek. Na obodima našeg grada lenjo marširaju soliteri; usamljena utvrđenja dodiruju nebeski svod načičkan ugojenim oblacima. Možda postoje i soliteri za mrtve, zidani pod zemljom?” odlomak Zbirka svežih, ilustrovanih priča mladog novosadskog autora Marka Galića. L. KUT. 46

Historijska čitanka 1 - Miljenko Jergović VBZ, Zagreb, 2006 meke korice, 220 str. Kultna knjiga Miljenka Jergovića – subjektivna povijest jednog vremena, zemlje i grada... Ova knjiga ne govori o stvarnim događajima, nego o sjećanju na stvarne događaje i o strategiji zaboravljanja. U njoj postoje krivo zapamćena imena i godine, neki su gradovi postali drugim gradovima, a s novčanica su nestala lica zeničkih topioničara i pojavila se lica husinskih rudara. Vjerojatno postoji neko pravilo prema kojem čovjek pamti i zaboravlja, ali budući da su priče o sjećanju obično historija ili fikcija, izbjegavamo misliti o takvim pravilima. `Historijska čitanka` nije ni historija, ni fikcija, nego je popis onoga što još uvijek postoji kao inventar jedne posve subjektivne povijesti grada, zemlje i vremena. Kao i svaki popis, tako bi i ovaj trebao težiti preciznosti. On ništa ne uljepšava, ne obrađuje i ne osmišljava, nego nabraja, sve dok ima što nabrajati. U njemu ima ponavljanja, i onih emocija kojih bi se sramila svaka ozbiljna priča o vremenu, ali ih se ne srame porodični albumi s fotografijama. `Historijska čitanka` zapravo je porodični album jer se čovjek uvijek familijarizira s ljudima u vremenu koje je prošlo i koje si želi objasniti. Miljenko Jergović (1966, Sarajevo), živi na selu pokraj Zagreba, piše i objavljuje na svom jeziku. U Srbiji je od 2001. objavio osam proznih knjiga, romana i zbirki kratkih priča. Pesničke knjige: Opservatorija Varšava, Zagreb, 1988; Uči li noćas neko u ovom gradu japanski, Sarajevo, 1990; Himmel Comando, Sarajevo, 1992; Preko zaleđenog mosta, Zagreb, 1996; Hauzmajstor Šulc, Zagreb, 2001; Dunje 1983 (izabrane i nove pjesme), Zagreb, 2005; Izabrane pjesme Nane Mazutha, Cetinje 2011; Zbirke priča: Sarajevski Marlboro, Zagreb, 1994; Karivani, Zagreb, 1995; Mama Leone, Zagreb, 1999; Inšallah, Madona, Inšallah, Zagreb, 2004; Mačka čovjek pas, Beograd, 2012. Izabrane priče: Sarajevski Marlboro, Karivani i druge priče, Zagreb 1999; Rabija i sedam meleka, Sarajevo, 2004; Drugi poljubac Gite Danon, Zagreb, 2007; Tango bal i druge priče, Cetinje, 2010. Romani i novele: Buick Rivera (novela), Zagreb, 2002; Dvori od oraha, Zagreb, 2003; Gloria in excelsis, Zagreb, 2005; Ruta Tannenbaum, Zagreb 2006; Srda pjeva, u sumrak, na Duhove, Zagreb 2007; Freelander (novela), Sarajevo 2007; Volga, Volga (novela), Zagreb 2009; Roman o Korini (pripovest), Beograd, 2010; Otac, Beograd, 2010; Psi na jezeru, Zagreb, 2010; Rod, Zagreb, 2013. Ogledi, eseji, članci i dr. književne forme: Naci bonton, Zagreb, 1998; Historijska čitanka, Zagreb-Sarajevo, 2001; Historijska čitanka 2, Zagreb-Sarajevo, 2004; Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu, Zagreb, 2006; Transatlantic Mail (koautor s Semezdinom Mehmedinovićem, fotografije Milomira Kovačevića Strašnog), Zagreb, 2009; Zagrebačke kronike (novinske kronike, kolumne, feljtoni), Beograd, 2010; Bosna i Hercegovina, budućnost nezavršenog rata (esej, intervju; koautor s Ivanom Lovrenovićem), Zagreb, 2010; Pamti li svijet Oscara Schmidta (projekti, skice, nacrti), Zagreb, 2010; Muškat, limun i kurkuma, Zagreb, 2011; Drame: Kažeš anđeo, Zagreb, 2000. Njegov neobjavljeni roman Wilimowski pročitan je i emitovan na Trećem programu Radio Beograda od 4. do 21. maja 2012 (čitala Koviljka Panić).

100 I 1 NOĆ - SARAJEVSKE PRIČE Ilustracije - Fernand Schultz Wettel Priredio - Zdravko Grebo, Semezdin Mehmedinović Izdavač - Zid, Sarajevo Godina - 1993 204 strana 22 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: ZDRAVKO GREBO - Petak, 17.04.`92, 18 sati: requiem HARUN - Zatvori očI ERIKA MUNK - The First Three Days in Sarajevo SRÐAN VULETIĆ - GLAVA Priča GORAN SAMARDŽIĆ - Čega se sad bojiš? NEDŽAD IBRIŠIMOVIĆ - Kako su nestali Hanibal i Zapata JEFF ANDERSON - At the Wedding MILJENKO JERGOVIĆ - Koncentracioni logor SEJO BAJRAKTAREVIĆ - Krv na asfaltu ILIJA LADIN - Kava na Balzacu RUBINA BAJRAMOVIĆ - Prihvatanje činjenica HARI RAMADAN - Timi NENAD CICE - NajljepšI događaj ZEĆO IDRIZOVIĆ - Običan dan MAJA ANDRIĆ - Kratka priča o mučnini IVAN LOVRENOVIĆ - Otoci, otoci ... MILAN CVIJANOVIĆ - Helena MUHAMED KARAMEHMEDOVIĆ - Bitisanje MUAMERA PUŠKA - Mašta SRDAN JEVĐEVIĆ - Trač FRANCOIS LUNEL - Rêve d`enfance DUŠAN VRANIĆ - Let iznad kukavičijeg gnijezda SVJETLANA PAPO - Izaći na ulicu DAVID RIEFF - Sarajevo NERMINA KURSPAHIĆ - Kijametski vijesnici SUADA TOPOLOVIĆ - Veseli glumac NEDŽAD BEGOVIĆ - Velike crtice MOMČILO SLIJEPČEVIĆ - Kada stvari krenu loše EMIL GREBENAR - Sekunda MLADEN KRISTIĆ - Sve druge se zovu ingrid SENADIN MUSABEGOVIĆ - Ispred zgrade MARKO VEŠOVIĆ - Prekinuti zapis SELIM ARNAUT- Sjedim na ruševinama i skiciram NERMINA ZILDŽO - Govor o neizrecivom ENES KARIĆ - Smrtni posao PETAR FINCI - Sjećanje ALMA LAZAREVSKA - Dan Republike VERA ARAPOVIĆ - Red SEJO DEMIROVIĆ - Osudeni na zaborav NATAŠA GAON - Zvuci tišine IVAN ŠTRAUS - Film GORDAN BOBINAC - Arhitektura i barbari HARIS PROLIĆ - Coo-Coo Clock JURAJ MARTINOVIĆ - Posunovraćeno vrijeme ISMET BAJRAMOVIĆ - ĆELO - Simboli rata ZVONIMIR RADELJKOVIĆ - Sarajevska noć DENO NOVO - Cuko i ruža JOHN JORDAN - Oni pucaju na djecu i starce TVRTKO KULENOVIĆ - Crteži iz podruma FRA LJUBO LUCIĆ - Zavijanje gladnih pasa EDIN SUBAŠIĆ - Glineni ljudi VLADO MRKIĆ - Vrpca života DUBRAVKO BRIGIĆ - Peripatetična MIRELA HALILOVIĆ - BližI se kraj GABRIEL ROCHE - L`insoutenable incurie internationale ABDULAH SIDRAN - Suživot sa smrću JUSO PRELO - Ruke na leđima TIHOMIR LOZA - Bijeg od smrti - na sat HARIS MEŠANOVIĆ - HAKA - Jutarnja kava, obično ROBERT BATINIĆ - Pijemo sok MIRZA IDRIZOVIĆ - The Tragedy of Revenge MICHAEL GLENNY - Svi ovi trenuci HRVOJE BATINIĆ - Knjiga, pepeo... SULEJMAN GROZDANIĆ - Čišćenje haustora JASENKA BERBEROVIĆ - Sanjao sam da sam umro KENAN DORIĆ - Lezi u svoje godine, Vladimire FERIDA DURAKOVIĆ - Martin ASJA HAFNER - Neke stvari, i ostalo OZREN KEBO - Dnevnik ANTONIJE I PJER ŽALICA - Pictures of the Radio Exhibition BORO KONTIĆ - Margarin MARKO KOVAČEVIĆ - Ubit ću te smijehom, Žorž MEMNUN IDŽAKOVIĆ - Laste BORIS KNEŽEVIĆ - Déjà vu JUSUF HADŽIR - `Letter to stiv w.` FUAD BUZADŽIĆ -Razgovori s Alicom MUHAMED DŽELILOVIĆ - Ugljenisanje ALIJA ISAKOVIĆ - Sjenke nezaboravljenih predaka BENJAMIN FILIPOVIĆ - Metro za pariz IVICA PINJUH - BIMBO - Pornografija IRFAN ARAPOVIĆ - Preobrazbe jednog šešira BOJAN KORENIĆ - Spring in Sarajevo SUSAN SONTAG - Razni ljudi DARIO DŽAMONJA - Zapis o letu VOJKA SMILJANIĆ - DIKIĆ - Uzgoj povrća na balkonu ili terasi LJERKA LATAL - DANON - Udvaranje DŽENITA MEHIĆ - For a Few Brief Moments JOAN BAEZ - Izbjeglica ŽELJKO IVANKOVIĆ - Šaka duvana STEVAN TONTIĆ - Skloni ga... JOVAN DIVJAK - Krug u životu Ahmeta Š. JASMIN DURAKOVIĆ - Želja ASJA I JANA JEVTIĆ - Bosanske aporije i hercegovačka noć Haris Pašović DŽANELA ČARDAKLIJA - Telefonski razgovor MANOJLO TOMIĆ - Biti pijan i voljen GORAN GRUBEŠA - Izbjeći trenutak GORAN SIMIĆ - Lament nad vijećnicom RUDI STOJAK - Ratne minijature ANDRÉ GLUCKSMANN - Une philosophie de concierge SEMEZDIN MEHMEDINOVIĆ - Gubitak Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. 101 1001 Noć Stoijednanoć Stojedna Sto I Jedna Džef Anderson Fransoa Linel Dejvid Reif Rejf Džon Džordan Gabrijel Rohe Miša Gleni Andre Gliksman

JOVAN STERIJA POPOVIĆ ZA MLADE PREPRIČANE KOMEDIJE Tvrdi povez Izdavač Bookland Јован Стерија Поповић (Вршац, 13. јануар 1806 — Вршац, 10. март 1856) био је српски књижевник цинцарског порекла и један од водећих интелектуалаца свога времена. Сматра се оснивачем српске драме. Први је и један од најбољих српских комедиографа. Министар просвете Јован Стерија Поповић донео је 10. маја 1844. године указ, којим је основан „Музеум сербски” у Београду чиме се сматра оснивачем ове установе.[1] У Стеријиној спомен кући дуго је година било седиште Књижевне општине Вршац. Биографија Стеријина родна кућа у Вршцу. Јован Стерија Поповић (или Јован Поповић Стеријин) је рођен 13. јануара (1. јануара по јулијанском календару) 1806. године у трговачкој породици. Отац Стерија, трговац, је био Грк (Стерија на грчком значи звезда), по некима Цинцарин; а мајка Јулијана ћерка сликара Николе Нешковића. Основну и средњу школу похађао је у Вршцу, Темишвару и Пешти, а права у Кежмарку.[2] Још као дете због слабог телесног састава и крхког здравља, био је искључен из дечјих игара, стално уз мајку, са урођеним посматрачким даром. Лева рука му је иначе била `сува` - парализована, услед шлога у раном детињству. Њихова кућа се налазила на почетном делу Пијаце вршачке, у непосредној близини Саборне - Велике цркве. Када му је мајка Јулијана[3] напрасно преминула, Стерија је морао да издржи велику борбу са оцем око даљег школовања. Отац Стерија[4] трговац му је био дошљак. Стерија није забележио одакле му се отац доселио у Вршац. Али сматра се да је његов предак по оцу - Стерија, забележен је од стране `латинске администрације Мађарске` 1753. године, као трговац у Мишколцу.[5] Написао је само биографију свога деде по мајци Николе Нешковића. Кад се оженио, трговац Стерија је као домазет ушао у кућу свог угледног покојног таста Нешковића. Има трага да су старог Стерију, у то време лабавих и неустаљених презимена, писали не само Стефан Поповић (како је забележен у Протоколу крешчајемих, приликом крштења првенца Јована), него и „Штерија Молеров”. За време похађања основне школе у Пешти, Јован је имао прилике да у једном немачком позоришту види класике и најбоље глумце целе Мађарске, а исто тако и мање класична драмска уобличавања у којима се појављују комедиографски уобличени типови блиски његовим дотадашњим искуствима о бидермајерском грађанству. У Пешти је био близак пријатељ са две личности родом из Вршца: Ђорђем Станковићем, једним од каснијих оснивача Матице српске, и Јулијаном Вијатовић-Радивојевић, кћерком вршачког сенатора, школованом у Бечу, која се удала за помодног кројача Радивојевића и сама била списатељица. Јован Стерија Поповић Једно време Стерија је био приватни наставник и адвокат у родном месту док није позван да дође у Крагујевац да буде професор на Лицеју. Након Лицеја је постао начелник Министарства просвете (од 1842), и на том положају, у току осам година, био главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва. Покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског театра (позориште на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом трагедијом „Смрт Стефана Дечанског”. Од 1848. године и сукоба са политичарима, посебно Томом Вучићем Перишићем, отеран је из Србије и живео је у Вршцу, усамљен и разочаран. Адвокат вршачки Јован се касно оженио; било је то септембра 1850. године, са Јеленом - Ленком Манојловић рођ. Димић, удовицом из Вршца.[6] Јован Стерија Поповић је умро 10. марта (26. фебруара по старом календару) 1856. године.[7] Начелник Министарства просвете Као начелник Министарства просвете (1842—1848) много је учинио за организовано развијање школства. Године 1844. донео је школски закон (Устројеније јавног училишног наставленија), којим је први пут у Србији озакоњена гимнастика као школски предмет од I до VI разреда гимназије, али још увек необавезан за ученике.[8] Посебно је значајан његов напор на проучавању и очувању културног наслеђа Србије. Предложио је Совјету да се донесе Уредба о заштити старина, па је Србија Стеријином заслугом донела први правни акт о заштити споменика културе.[9] Књижевни рад Споменик Јовану Стерији Поповићу у родном граду - Вршцу. Тврдица (Кир Јања). Друго издање из 1838. године. Детаљ споменика Јовану Стерији Поповићу испред Српског народног позоришта у Новом Саду Позоришни плакат за `Смрт Стефана Дечанског` 1841. Поповић је своју књижевну делатност започео слабим стиховима, испеваним у славу грчких народних јунака. Пошто је његов отац био Грк, и у младости се загревао за грчке устанике. То су били невешти ђачки покушаји. Као младић, он пада под утицај Милована Видаковића, и по угледу на њега пише роман „Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида”. То је доста невешта и наивна прерада једног романа од француског писца Флоријана из XVIII века. Као и Видаковић, који му је био узор, тако и он покушава да туђу грађу пренесе у оквир српске прошлости. Роман је препун нелогичности и недоследности сваке врсте. Доцније је у једном свом сатиричном спису („Роман без романа”) исмејао такав начин рада, оштро напао плачевне и фантастичне романе Милована Видаковића и његових подражавалаца и проповедао књижевност која трезвеније и озбиљније гледа на живот. То дело је иначе било посвећено његовом пријатељу епископу вршачком Стефану Поповићу, који настрадао у мађарској буни.[10] Такво схватање је плод његова зрелијег доба, и колико је дубље улазио у живот и књижевност, утолико је постајао реалнији. Он је углавном драмски писац, први српски књижевник који је у овом књижевном роду створио нешто боље и трајније. Писци који су пре њега радили на историјској драми и драми из савременог живота нису имали књижевног успеха. Он је први српски писац који тај посао узима озбиљно, сав се одаје позоришту и ствара на широј основи и са дубоким разумевањем. Он је упоредо радио на историјској драми и на комедији, али на историјској драми са много мање успеха. На књижевност је гледао очима школског човека, педагога и рационалисте. Његови први драмски покушаји су невеште и претерано романтичне драматизације народних песама: „Невиност” или „Светислав и Милева”, „Милош Обилић” и „Наход Симеон”. Доцније ствара боље и снажније историјске драме, не много књижевне, али које су одговарале укусу и схватањима тадашње родољубиве српске публике. Такве су трагедије: „Смрт Стефана Дечанског”, „Владислав”, „Скендербег”, „Лахан” (са предметом из бугарске историје), позоришни комад „Ајдуци”, врло популаран, израђен по народној песми, и још неколико пригодних комада. Фигурина Јована Стерије Поповића, рад Милице Рибникар. Музејска грађа Позоришног музеја Војводине Иако се сматра оснивачем српске драме, он је много важнији као комедиограф, јер се ту тек с успехом огледао његов књижевни талент. Прва му је комедија „Лажа и паралажа”, затим „Тврдица”, „Покондирена тиква” (према којој је 1956. године Миховил Логар компоновао оперу ) и „Зла жена”, све комедије карактера. Од комедија нарави најбоље су му: „Женидба и удадба”, „Кир Јања”, „Родољупци” и „Београд некад и сад”. Поред тога, написао је и неколико позоришних игара мањег значаја, шаљиве или сатиричне садржине. Као драмски писац, Стерија припада групи сентименталиста, и своја дела ствара под импресијом Самјуела Ричардсона, писца грађанских романа. У његовим делима значајно место заузимају одлике попут култа осећања и природе, идеализација живота, пријатељство и љубав. Критички осврт Народно позориште „Јован Стерија Поповић - Вршац”. Трезвен и рационалан дух, он није био песник високих духовних замаха и богате маште, зато његове драме, иако књижевније и писменије од свих сличних покушаја до њега, ипак немају праве уметничке вредности, У њима је мало животне истине, мало поезије и мало историјске истине, а много намештене реторике, неприродности и усиљености. Врло писмен и врло образован писац, он је својим историјским драмама скромно задовољавао велику потребу свога времена за родољубивим репертоаром и имао много успеха. Прецењиване у своје време, те драме су сасвим заборављене; дуже се на репертоару задржала само историјска драма „Смрт Стефана Дечанског”. Насловна страна збирке песама Даворје (1854) Проглас поводом 100годишњице рођења и 50годишњице смрти (1906). У комедији, он је надмашио све оно што је у српској књижевности створено пре њега, и до данас остао најбољи српски комедиограф. Он је писац са већом књижевном културом; он зна за класичне узоре у страним књижевностима и први почиње да разумно, објективно и критички посматра и слика савремени живот српског друштва. По својој природи он је био предодређен само за чисто интелектуална стварања, зато је он само у комедији дао пуну меру. Али и у комедији није без мана. Пре свега, ни у једној комедији није успео да да хумор, највишу особину комичног. Његове комедије су најчешће оштра сатира изопачених карактера и нарави. Он је сувише морализатор и тенденциозан писац: личности карикира и радњу води и завршава ради поучног свршетка. Он није ни сасвим оригиналан писац: код њега се често могу наћи позајмице од других писаца, од Молијера највише. Све његове боље комедије карактера подсећају на Молијерове, и композицијом и комичним оквирима појединих личности. (Молијера је иначе и преводио: његове „Скапенове подвале”). Али у накнаду за то, он је вешт књижевник и врло плодан писац, који је трезвено и реалистички приказивао савремени живот, сликајући снажно и рељефно комичне типове и друштвене сцене, Крајем живота се вратио поезији, на којој је као младић радио. Године 1854. изишла је његова збирка стихова „Даворје”. Био је књижевни куриозум што је Поповић „Даворје” штампао старим црквеним писменима, која је том приликом препоручивао да се усвоје место новије грађанске буквице. То је мисаона лирика, болна, одвећ песимистичка, лирика искусна и зрела човека, који је у животу знао за патње и разочарања, интимна филозофија о величини бола, страдања и смрти и непоправљивој беди људској. Роман без романа Роман без романа (први део написан 1832, објављен 1838. године, други део остао у рукопису), пародијски је роман Јована Стерије Поповића. Стерија је своје дело назвао шаљивим романом, а у предговору је истакао да је ово дело прво овог рода на српском језику. Примарна фабула пародира псеудоисторијске романе, посебно оне које је писао Милован Видаковић, те представља покушај да се напише српски Дон Кихот[11]. Међутим, Стерија проширује пародијски дијапазон дела на „читаву нашу тадашњу књижевну културу чију је основу представљало класично образовање“[11], обухвативши различите књижевне појаве, од инвокације половачету мајданског вина до травестије Аријадниног писма из Овидијевих Хероида“ или делова Енеиде.[12] Увођењем дигресија, дијалога, ауторских коментара, Стерија у потпуности разара романескну форму и Јован Деретић истиче да је Роман без романа „први доследно изведен антироман у српској књижевности“.[11] Споменик Споменик му је откривен у Вршцу 7. октобра 1934. Дародавац бисте је био Драгиша Брашован, међу говорницима су били Вељко Петровић, Бранислав Нушић и Раша Плаовић. Војислав Илић Млађи је прочитао песму а биле су присутне и друге високе личности.[13] Стеријино позорје Главни чланак: Стеријино позорје У склопу обележавања 150 година од рођења и 100 година од смрти Јована Стерије Поповића у Новом Саду је 1956. године основан фестивал „Стеријино позорје”. И данас, овај фестивал, на коме позоришта из земље и иностранства учествују са делима југословенских писаца (у почетку је то био фестивал само Стеријиних дела) важи за најзначајнију позоришну манифестацију у Србији.

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

Rad, 2004. Urednik Novica Tadić Dva mala pečata biblioteke, ostalo odlično očuvano. Za izvesnog A. Alvareza, koji je podržavao i voleo Silviju Plat, pesnikinju, u završnoj priči ove zbirke kratko se kaže da je bio `muška svinja`. A upravo ta priča nam najviše obećava. Ali, zar ne odišemo svi na neku životinju? Cijučemo, režimo, arlaučemo... Ljiljana Đurđić (Beograd, 1946 — Beograd, 11. novembar 2021) bila je srpska književnica, kritičar i prevodilac, pisala je poeziju, pripovetke i eseje. Biografija Rođena je 1946. u Beogradu, gde je maturirala u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Diplomirala Svetsku književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radila u Narodnoj biblioteci Srbije na mestu Načelnika Izdavačke delatnosti NBS. Bila je urednik Srpske retrospektivne bibliografije. Pokrenula je biblioteku Živa prošlost i potpisala preko 200 izdanja NBS. Bila je kolumnista dnevnog lista Danas (2000—2002) i nedeljnika Evropa (2005—2006). Jedna je od osnivačica i urednica časopisa za žensku književnost i kulturu ProFemina (1995 – 2010). Prevela je sa engleskog jezika zbirke poezije Silvije Plat Arijel i Rani odlazak (Izabrane pesme) i Čarlsa Simića Svet se ne završava. Bila je članica Srpskog književnog društva. Bibliografija Zbirke poezije Švedska gimnastika, KOS, 1977. Ogled dalmatinskog bilja i drugi predeli, Matica srpska, 1980. Preobilje/Nula, Prosveta, 1991. Zbirke pripovedaka Kako sam ljubila Franca Kaspara, Rad, 1986. Slike iz prethodnog života, Filip Višnjić, 1997.[1] Stadijum ogledala, Rad, 2004. Svi na kraju kažu mama, Agora,2009.[2] Silva Jugoslovenka, Agora, 2016. Zbirke eseja i kolumni Beograd by my mind, Rad, 1995. Udri kravicu, Samizdat, B92, 2001. Presvlačenje No 5102000, CUPS, 2003. Fool memories, Beogradska manufaktura snova, 2004. Nek crkne svet, Braničevo, Požarevac, 2012. Antologije i izbori–domaći Šum Vavilona, Književna zajednica Novog Sada, 1988, Mihajlo Pantić/Vasa Pavković, Moderno srpsko pjesništvo, Svjetlost, Sarajevo, 1991, Stevan Tontić, Nemirni zaliv, Dečje novine, 1991, Vladimir Brguljan, Intelektualci i rat, Beogradski krug, 1993, Pohvala redu vožnje, Sveti Sava, 1995, Miljurko Vukadinović, Mačke ne idu u raj, Samizdat FreeB92, 2000, Radmila Lazić, Antologija pripovedaka srpskih književnica, Zepter Book World, 2002, Rajko Lukač, Poezija i poslednji dani, Serbika, 2009, Dobrivoje Stanojević, Antologija ljubavne poezije srpske, Zillion/Blic, 2012, Božo Koprivica i Lazar Ristovski. Antologija srpske poezije (1847—2000), Nenad Grujičić, Brankovo kolo, 2012. Zemaljski dugovi, Majstori savremene srpske priče, Laguna , 2013, Milovan Marčetić Bunker, Priče za odbranu i poslednje dane književnosti, Arhipelag, 2013, Srđan Tešin Putnik sa dalekog neba, Miloš Crnjanski kao književni junak, Laguna, 2013, Milovan Marčetić Četvrtasto mesto, Antologija priča o čitanju novina, Arhipelag, 2014, Srđan Tešin Na tragu, Srpska krimi priča, Solaris, 2014, Vasa Pavković/Dejan Ilić Čaroban šuma, Srpska erotska priča, Solaris, 2016, Vasa Pavković/Dejan Ilić Vrt nade, Antologija ženske pripovetke od 1950 do danas, 2017, Vukotic Media, Slavica Garonja Kraljica Lir i njena deca, Najbolje priče srpskih spisateljica, Laguna, 2017, Ljubica Arsić Ljubav, Biseri srpske ljubavne poezije i proze, priredio Zoran Penevski, Laguna, 2020. Zov daljine, Panorama savremenih priča o putovanju, priredili Ljubica Arsić i Dejan Mihailović, Laguna, 2020. Antologije i izbori–inostrani New Serbian Poetry, Relations, 1978, Aleksandar Petrov (Maja Herman-Sekulić), Arhipelagul dantelat, Lumina, 1988, Miljurko Vukadinović-Mariana Dan, Mellan drom och vaka, MonitorForlaget, 1994, Jon Milos, Les intellectuales et la guerre, Les Temps Moderne, Paris, 1994, The Third Shore, Hortwestern University Press, Agata Schwartz/Luise Von Flotow (Alice Copple-Tošić), 2006. Wszystkie su tu i nic byc nie przestaje, Agawa, 2008, Grzegorz Latuszynski, Migrazioni e paesaggi urbani, C.A.C.I.T – Trieste,2007; Melita Richter Malabotta (Bojana Bratić), The Horse Has Six Legs, Greywolf Press, 1992, 2010, Charles Simic, Der Engel und der rot Hund, Noach&Bloch, Berlin, 2011, Angela Richter (Hg.). Cat Painters: An Anthology of Contemporary Serbian Poetry, Dialog Press, New Orleans, 2016. Andrić, koga ima. Antologija priča o Andriću, Banja Luka, 2017, Miljenko Stojičić Priredila antologije i izbore Izbor iz poezije Danice Marković Pesme o alhemijskom pokušaju, Dečje novine, 1989. Miloš Crnjanski Boka Kotorska, NBS, 1997. Ženski kontinent, Antologija savremene srpske ženske priče, Prosveta, 2004. Pesme o biblioteci, NBS, 2003. Nagrade i priznanja Plaketa Narodne biblioteke Srbije za ukupan rad 1984. BIGZ-ova nagrada, za prevod knjige Rani odlazak Silvije Plat, 1999.[3] Nagrada „Stevan Sremac”, za knjigu pripovedaka Svi na kraju kažu mama, 2010. [4] Knjiga priča Silva Jugoslovenka u 2017. godini bila je nominovana za Nagradu „Biljana Jovanović” i Andrićevu nagradu.

Божур Хајдуковић: ЗОРА НАД ЗЛОДОЛОМ Издавач: Виогор, Београд, 2017 Број страна: 125 Мек повез Књига је нова Светислав Пушоњић СВЕТ КОЈИ ЈЕ НЕСТАО ( Поговор књизи приповедака Божура Хајдуковића, која је изашла у издању ``Виогора``, након 39 година од првог објављивања ) Негде до половине XX века, сељаци су чинили преко осамдесет процената укупног српства. За разлику од већине европских народа, Срби никада нису били грађанска нација нити је грађанство као сталеж икада представљало значајнији чинилац. Велики градови почивају на великим индустријама, а пошто су земљорадња и сточарство одувек важиле за примарне делатности код Срба, то се на овим просторима велики градови никада нису могли ни успоставити. У односу према селу, градови су били споредна и пратећа појава, мала стецишта неколицине занатлија и трговаца, неопходних зарад нешто производа који се нису могли направити у кругу сеоских домаћинстава. Разлози су и етнопсихолошки. Као народу широке душе и слободног срца, Србима је више пасовало раштркано, слободно и неспутано живљење међу ливадама, шумама и горама, него тискање на малим просторима, у тескоби и загушљивости градских квартова, препуних несносног жамора и дућанских испарења. И баш у чињеници да је српство одувек било сељачко, а само успут и донекле грађанско, лежала је његова највећа снага, толико пута историјски потврђена. Јер управо је село представљало најјаче и најсигурније упориште српства, а сељаци најздравији, највиталнији и најборбенији део нације. Свакодневно изложен суровим животним стихијама, прекаљен безбројним искушењима у борби са силама природе, силама друштвених система, силама историје, српски сељак је изграђивао све чвршће и стабилније кодексе, везујући их током дуге историје у специфични, хришћанством надахнути српски стоицизам, поставши узор непоколебиве вере, моралне отреситости, физичке и духовне крепкости. Само такав, могао је на плећима изнети голготу балканских и светских ратова, тући неупоредиво бројнијег и до зуба наоражаног непријатеља, газити ледене висове Албаније данима празног стомака, јуришати на Кајмакчалан, пробијати Солунски фронт брже од француске коњице, чиме је изазивао дивљење и савезничке и непријатељске војске. Као у бајци о Баш-Челику, чији извор снаге није био у мишицама и оружју, него у неком малом врапцу иза седам гора и седам мора, тако ни снага Србије никада није почивала у бројности, наоружању, економији, огромности територије, него баш у селу, у непобедивој сили његовог вечно младог живота. У селу, српство је имало свој најдубљи и најживотворнији корен. Кроз село и са селом оно се напајало са исконских врела живота и духовности. Хришћански идеал саборности нигде није постао тако реалан и целовит као у српском селу. Управо због тога српско хришћанство никада није боловало од склеротичног догматизма и високоумне казуистике попут византијског, блискоисточног или модерног, него је увек било радосно, живо и борбено. Захваљујући Светом Сави, који је дух Христове науке и дух аутентичног народног живота везао у складан, готово савршен органски спој, српско сељачко хришћанство током векова се разрастало у величанствену културу, најпотпуније изражену целокупним усменим стваралаштвом, по којој нас, захваљујући Вуку Караџићу, свет једино и (пре)познаје. Упркос томе, немали број интелектуалаца ( попут рецимо Светислава Басаре ), искомплексираних пореклом, а отрованих духом проевропског квазиелитизма, згража се над некаквим „простонародњаштвом” српске културе, упињући се да јој претпоставе „елитизам” грађанског и средњовековног стваралаштва (по њима наводно „аутентичнијег” и „српскијег” од сељачког). Но довољан је овлашан поглед на творевине српске грађанске културе ранијих векова, па схватити да су оне, сем у ретким изузецима, бледе имитације грчких, римских и западноевропских узора, малокрвне спрам силине, раскоши и надахнућа српске усмене баштине, поникле и однеговане управо међу сељацима. То племићима, грађанима, интелектуалцима свих епоха ипак није сметало да се горде над „говедарским” језиком и „говедарском” културом, али према Христовим речима да ће „први бити последњи, а последњи први”, вазда презирани и поругани сељаци би у свим критичним фазама историје показали блиставост, лепоту и снагу српског духа, док је њихова горда квазиелита увек показивала унутрашњу беду, одрођеност и срамоту. И у давнијим епохама понајпре су племићи и главари („Великаши, проклете им душе”, како рече Његош), а у последња два века грађани и интелектуалци, постајали склони да се приклоне дувајућим ветровима из света и одрекну сопства, турчећи се и западњачећи, а одувек су сељаци бивали они који су до краја остајали непоколебиви, доследни и верни идеалима заједнице, спремни да се зарад њих одрекну овоземаљских угодности и поднесу сва страдања. Срби су имали праву елиту само када је она била здрава сељачка, попут Карађорђа и његових доглавника или Марка Миљанова и других сердара и војвода. Зато су највећи српски светитељи, хероји, војсковође, уметници, научници били углавном сељачки синови, и све док је српским венама текла сељачка крв, Срби као народ никада нису оскудевали у Карађорђима, Миљановима, Мишићима, Николајима, Теслама, Пупинима. Село је представљало духовни, историјски и привредни стожер, оно је било исконски чувар свих тајни на којима српство почива. Али као што се Баш-Челик није могао победити борбом прса у прса, већ је требало наћи и удавити оног малог врапца у коме је почивала његова снага, тако се ни српство није могло уништити турским и немачким инвазијама, јасеновцима, голим отоцима и пасјим гробљима, него једино – разорењем села. У последња два века, безмало са ослобођењем од турске окупације, интелектуална елита Србије, образована по француским и немачким универзитетима, није ни радила друго осим разграђивала кодексе сељачког стоицизма, настојећи да их искорени и потисне, а саме сељаке ментално преобликује у духу нових и „напредних” философских доктрина. Тако су сељаци непрестано тровани прогресистичким вирусима о наводној „примитивности” њиховог рада, живота, мишљења, „ропском положају жене”, „превазиђености патријархалног система”, „потреби модернизације” и слично. Но имајући више поверења у наслеђену и хиљадугодишњим искуством потврђену мудрост, него у плитко и на брзу руку стечено знање надмених и убеђених „вилозофа”, сељаци су остајали темељни и чврсти у свом духовном и моралном ставу, вазда сумњичави и неповерљиви спрам свега што долази са стране. Све до 1945. године када убрзани и вештачки подстицан индустријски развој изазива талас масовне урбанизације, што селу задаје најтежи ударац, а на српској души оставља трајне и можда неизлечиве повреде. Приче Божура Хајдуковића инспирисане су баш овим мучним периодом у коме српско село бива распето између органске тежње да остане до краја верно још увек живим матрицама на којима је хиљадама година почивало, и надолазећих либерално-прогресистичких схватања којима је пут крчила агресивна титокомунистичка идеологија. Као чедо Старе Херцеговине, простора изразите патријархалности и укорењености – и то њеног веома специфичног региона на тромеђи трију бивших југословенских република (потом држава) који обухвата градове Прибој, Пријепоље, Пљевља ( западни део и такозваног „Санџака”, односно Рашке области ) – Божур Хајдуковић је могао јасније него писци са других подручја осетити суштину овог унутрашњег конфликта у бићу народа. Тај „судар светова” нигде није тако уочљив као у његовој причи-писму Не остављај трагове за собом. Брижна мајка, жена старинског соја, ужаснута сеоским скандалом који је донео нови начин живљења, поручује својим синовима-студентима: „Знала сам ја, богоми, чим вас посласмо на те школе, да ћете ви нама неку муку на дроб савити. Неће вас тамо ничему поштеном научити, не бој се”. Иако неписмена, ова бистра и отресита сељанка лако прозире да се корен моралне раслабљености нових генерација налази баш у школи, у њеним сумњивим доктринама којима се отровао и покварио карактер њихове деце. Све чему су деца учена у побожним патријархалним домовима, насилно је искорењивано из њихових душа баш у школама. Јер, инсистирајући на свему прошлом као „мрачном” и „превазиђеном” и свему будућем као „светлом” и „напредном”, школа и јесте посејала семе раздора међу генерацијама, отимајући децу родитељима као „данак у крви” и окрећући их против њихових тобож „назадних” и „застарелих” веровања и размишљања. Део тог разарајућег процеса је и либерализација мушко-женских односа, која у послератним деценијама хвата све дубљи корен међу омладином. Еволуирајући касније у „сексуалну револуцију”, она ће током времена још агресивније легитимисати и умножавати промискуитет, порнографију, хомосексуализам, и тиме до краја изобличити и унаказити лепоту и смисао полне љубави. „Боље ти је и не живљети, но живљети под црним образом”, каже ова честита жена из најдубље моралне стрепње, вероватно крајње неразумљиве и смешне неком данашњем тинејџеру, навикнутом да мења девојке као гардеробу. Али управо је та стрепња, тај божији страх од зла, представљала исконски темељ српства, његово надахнуће ка врлини и Богу. Из ње су се временом породиле институције образа, срамоте и грехоте, хришћанске категорије које су међу другим сталежима постојале теолошки или етички апстрактно, али међу сељацима сасвим реално и живо. Међутим, индоктринацијом младих генерација кроз школу, медије, новокомпоновану и рок културу, ове спонтано кристалисане институције замењене су идеалима „напретка”, „светле будућности” и „бољег живота”, па је све претходно ваљало уклонити као неразумну и непотребну сметњу. Намамљени причама о богатијем, безбеднијем и лакшем животу по градовима, деца окрећу леђа својим родитељима и буквално „беже” са села, у гомилама. Зато се надничари из истоимене Хајдуковићеве приче с правом питају: „Какав је то кастиг завладо те све побјеже од земље?”, закључујући: „Мора да је пред неко грдило”. Да су прогресистичке кованице о „напретку” и „срећној будућности” биле само ђавоље маске за „грдило” потврдиле су наредне деценије све до наших дана. У страсној жудњи да задобију грађански идентитет, ове прве генерације сељака-грађана крајње некритички усвајају нова мерила, прилагођавајући се монденским хировима урбане културе, доводећи своју, још увек сељачку душу, у неописиви раскорак. Следећа генерација, тј. њихова деца, већ говоре енглески, лупају у бубњеве, кљукају се електричном музиком, разврставајући се по псеудозаједницама као рокери, панкери, хеви-металци или репери. Она знају сваку песму Ролингстонса, Пинк Флојда, Мадоне или Ту Пака, али о себи и свом пореклу готово ништа, јер родитељи то и несвесно крију од њих, унесрећујући их за сва времена. Тако између дедова са села, и унука стасалих по градовима, настаје прекид, празнина. Нема наслеђа, нема предања. Једна карика је пукла и ланац више не може да се споји. Деда и унук гледају се као странци. Оба Срби, али се не препознају. Деда са тугом гледа у унука, тражећи најмањи знак своје крви на његовом бледом, испијеном лицу, у његовим празним, туђим очима. Унук, затрован духом постмодерног цинизма, исмева деду, његову шајкачу и опанке, његово причање, понашање, поимање. Ништа му није јасно и све му је смешно. Јер, унук више није Србин. Номинално да, али душом не. Унук је tabula rasa која се може исписати било чим; унук је генерација х, y, z која живи у вечитој садашњости, дрска и себична индивидуа без завичаја и заједнице. Он нема породицу, фамилију и нацију. Њему више нико није род. Ова велика послератна сеоба Срба из Богом створене природе у бетонско-челичну, човекову, довела је Србе тамо где нису могли ни турски колац, ни немачке инвазије, ни усташка кама – на саму ивицу биолошког и духовног опстанка. Готово читава нација, дотле раштркана по брдима и планинама, за свега пар деценија сабила се у зграде, солитере и друга бетонска саћа. Од здравих, стаситих и отреситих горштака претворила се у бледуњаво, психотично и послушно грађанство, подложно свим видовима манипулације. По селима остају само старци и нешто млађих, који такође чекају своју прилику за бег. Тако отприлике изгледа многохваљена „будућност” – тада комунистичко, а данас европско и глобалистичко златно теле коме су се поклонили сви послератни нараштаји. Но Божур Хајдуковић се не бави превише последицама и коначним исходима. Нови живот који се разбуктава у низинама назире се посредно, у одблесцима, као нешто надолазеће и претеће спрам свега старог. Његово село је село родитеља, деца су негде на страни, по школама, фабрикама, градовима. Пишчев поглед не излази ван сеоског круга и онога што се у њему сачувало, иако дух либерализма, увелико одомаћен по нарастајућим градовима, куца и на врата села, нагризајући моралне кодексе и реметећи духовну равнотежу. Слободнији однос према љубави, на пример, закомпликовао је мушко-женске односе, због чега и удаја постаје проблем. „Ко ће данас момку вјеровати”, каже Јеленка у причи Ђевојачка спрема, што значи да обећање брака ( као и било које друго обећање ) више не постоји као неписани закон, односно реч која једном изговорена постаје обавезујућа, већ само као израз тренутног расположења које се може прекршити са његовим проласком. Али без обзира на бројна искушења са којима се суочава, Хајдуковићево село задржало је свој исконски дух, и као његов носталгичар он тежи да га сачува од заборава, да свет који нестаје и који је у наше време готово сасвим ишчезао, остане жив макар у његовим причама. Главни јунак свих Хајдуковићевих прича јесте заједница, и то не некаква апстрахована, интересна, утопијска ( попут колектива, друштва, човечанства ), него заједница која је заснована спонтано, на природним, историјским и духовним везама. Заједница, каква данас, хтели то да признамо или не, више не постоји чак ни у остацима. Заједница предочена Хајдуковићевим причама јесте органска, самоникла. Она је у исти мах и биће и душа и свест. Без обзира на самосталност и непоновљивост њених чланова, њихове врлине и мане, њихове свађе и сукобе, она постоји као надцелина која је присутна у свакој појединачној свести. У причи Прољеће у Санџаку, једној од најлепших у збирци, удовица Стака страда због сопствене ускогрудости и осветољубља које изазивају мржњу села, али након њене смрти, сељаци превазилазе страсти изазване сукобом и преузимају бригу о Стакиној нејакој деци. Та племенитост која се јавља одмах иза мржње и пакости, показује широк распон међуљудских односа у заједници, сву њихову динамику и сложеност. Јер заједница није заједница истих, нити заједница ваљаних, она је заједница некада чврстих и постојаних, а некад слабих и несавршених људи, распетих свим овоземаљским искушењима. У таквој заједници има места и за Кола Пољака. Иако скитница, блудник и пијаница Коле Пољак је оличење сирове снаге и неисцрпног животног елана који делује подстицајно и окрепљујуће. Својом ведрином и необузданим темпераментом он као да озарује и остале, уносећи разбибригу и веселост. Није случајно Хајдуковићево потенцирање овог живописног јунака. Свеприсутност Кола Пољака буди скривене животне силе и суочава са бескрајним пољима слободе у условима сурове егзистенције. У њему има нечега дивљег и варварског што пркоси ушкопљеничком духу надируће цивилизације. И његова „освета” земљацима, којом се бави прича Чудо у Буковику, ма како етички могла бити протумачена, ипак оличава животворну стихију која се опире кастративним идеолошким механизмима ( на један, додуше, прилично бизаран начин ). Тамо где су ти механизми опустошили и обезвредили живот у његовом исконском трајању, остављајући село без порода и становништва, а тиме и будућности, јављају се Колова „копилад” као резултат дејства оних тајанствених сила које стоје наспрам сила смрти, а то је сила рађања и плодности, сила живота који чини последњи трзај да би самог себе обновио и продужио. Таква је Хајдуковићева заједница: раскошна, разноврсна, динамична, бивствена. У њој ври као у лонцу јер је жива, није статична и непокретна, баш зато што је непосредније изложена ударима елементарних стихија. Она пролази кроз агоније и сукобе, она се дели и цепа долазећи на ивицу распада и катастрофе, али се после прележане температуре ипак враћа покајању и љубави као својим исконским темељима. У причи Спровод старац Василије се крвнички завађа са комшијом Ристаном, али га на самрти ипак зове да се опросте као најрођенији. Подлегање слабостима људске природе је стално, али је стално и настојање да се оне превазиђу, зато што је стална и свест о вечном закону зарад кога ваља, колико год је могуће, остати у љубави, у врлини, не огрешити се о другог. Ту се огледа српском бићу толико својствена душевна динамика, која долази од искрене и дубоко укорењене светосавске побожности и представља основни принцип српског заједништва, чији најизворнији и најистинитији вид представља управо село. Док је село било јако и српство је било јако. Са умирањем села почело је да умире и српство. Раслабљено и пролетеризовано градско становништво пало је далеко испод критеријума својих предака и идеала које српство оличава. Највећи узлет Хајдуковићева заједница доживљава у причи Злоћудна ријека. У густој и чаровитој атмосфери сеоске вечери, чекајући да проточи првенац из казана, сељаци се препуштају опојном духу приповедања. Пијанка, веселост и савршена спонтаност прожете су здравим и обесним хумором, прерастају у саборност која просто кипи животним обиљем. Сви постају једна душа, а сама душа се прелива преко ивица својих могућности. Ни ноћ није обична. Осећа се присуство оностраног и бесконачног. Тромост материје је побеђена, живи се само духом. Песма, шала и смех узводе ка небу, надилазе сва искушења овоземаљског. Стари свет вероватно губи битку пред новим, али ће наставити да постоји као слутња, као идеал, као духовна суштина. Као виши облик стварности који ће се у неким бољим временима поново материјализовати. Некада кочоперни и свадљиви, а некада широкогруди и душевни, јунаци ових прича најпотпуније оличавају широк распон српске душе и њену глад за смислом, лепотом и љубављу. Круг око ракијског казана јесте оаза поетичности, последње уточиште слободног духа наспрам линеарног света опустошеног рационалистичко-прогресистичким моделима живљења. Света који више не уме ни да се радује ни да тугује, ни да мрзи ни да воли, јер је сатеран под идеолошке лењире који су га испразнили од емоција и потопили у сатанску равнодушност. Међутим, колико год тврдокорно и непоколебиво, у судару са духом нових времена ни село не успева да одоли. Распаљивање потрошачких снова квари душу и самих сељака. Новоотворена кафана Шумски рај и заносна певачица Шестоперка јесу прејако искушење чак и за непопустљиве старохерцеговачке домаћине. Они занемарују своје послове и преко ноћи се мењају. Стари, патријархални морал попушта пред новим, либералним. „Ја дивнијег ли времена, мајко моја рођена”, уздише стари Стеван гледајући у заносну Шестоперку, „Док си млад, гледај што можеш у се, и на се, и пода се. Ништа не жали, само гледај да се што боље проведеш, ионако све прође”, завршава он, употпуњујући тиме капитулацију српског патријархалног кодекса пред агресивним либерализмом. Земаљско тријумфује над небеским, пролазно над вечним. Све баријере су пукле, сва ограничења, смисао је премештен из оностраног у овострано, а човек више не дугује ничему, осим себи и својим жељама. Стеванове речи, иако искрене и духовите, јесу коначно опредељење за царство земаљско. И село, као последњи чувар завета, последње упориште српства, губи себе и нестаје у потрошачким стихијама. Тако је у судару са разорним духом модернитета, за свега неколико деценија пропала једна величанствена култура – српска сељачка култура. Најезда западних и источних идеологија распарчала је српску душу доводећи је у стање тешко замисливе анархије. Као сведок тог умирања, Божур Хајдуковић хвата њене последње одблеске и од својих прича прави венац којим одаје почаст тој култури. Патња, дерт и хумор у овим причама помешани су са несвакидашњом једноставношћу, како то и јесте у животу. Јер живот није ни трагедија ни комедија, ни лирика ни епика, он је све то у исто време и зато га не треба разврставати по жанровима. Душом детета Старе Херцеговине ( Црљенице, Пљевља ) Божур Хајдуковић је осетио пуноту таквог живота и потрудио се да нам је предочи. Рана смрт спречила га је да се на том пољу до краја оствари. Али иако скромно, његово дело је балсамовало и сачувало остатке света који је нестао, за нека будућа времена, када ће их неки освешћени потомци искористити да тај свет наново реконструишу и оваплоте. Није непознат случај да једна умрла култура доживи своје васкрсење после много векова. И будућа српска ренесанса може започети само са селом, са повратком његовим традицијама и кодексима. Савремени живот, који се сваким даном разоткрива као умножавање лудила, бесмисла и очаја, тек ће потврђивати неопходност обнове села. Невелико обимом, али набијено исконском лепотом првобитног света, дело Божура Хајдуковића деловаће пионирски и подстицајно у једном таквом подухвату.

ERNEST HEMINGVEJ PRIPOVETKE Tvrdi povez Izdavač Matica Srpska Ернест Милер Хемингвеј (енгл. Ernest Miller Hemingway; Оук Парк, 21. јул 1899 — Кечум, 2. јул 1961) био је амерички писац и новинар. Био је припадник париског удружења изгнаника двадесетих година двадесетог века и један од ветерана Првог светског рата, који су касније били познати као „изгубљена генерација“, како их је назвала Гертруда Стајн. Добио је Пулицерову награду 1953. године за свој роман Старац и море, као и Нобелову награду за књижевност 1954. године. Својим посебним начином писања који карактеришу кратке реченице, насупрот стилу његовог књижевног супарника Вилијама Фокнера, Хемингвеј је значајно утицао на развој лепе књижевности двадесетог века. Многи његови романи се данас сматрају класичним делима америчке књижевности. Детињство и младост Ернест Милер Хемингвеј рођен је 21. јула 1899. године у Оак Парку у држави Илиноис, предграђу Чикага,[1] од Кларенса Хемингвеја, лекара, и Грејс Хемингвеј, музичарке. Његови родитељи су били добро образовани и поштовани у Оак Парку,[2] конзервативној заједници о којој је становник Франк Лојд Рајт рекао: „Толико добрих цркава за толико добрих људи.“ [2] Када су се Кларенс и Грејс Хемингвеј узели 1896. године, живели су са Грејсиним оцем, Ернестом Халом,[3] по коме су назвали свог првог сина, друго од њихово шесторо деце. Његова сестра Марселин претходила му је 1898, а следе Урсула 1902, Маделајн 1904, Карол 1911. и Лестер 1915.[2] Хемингвеј је похађао средњу школу Oak Park and River Forest High School од 1913. до 1917. Био је добар спортиста, бавио се бројним спортовима - боксом, атлетиком, ватерполом и фудбалом; две године наступао у школском оркестру са сестром Марселин; и добио добре оцене на часовима енглеског језика.[4] Грејс и Ернест Хемингвеј, 1899. година Хемингвеј је од оца наследио авантуристички дух и немиран темперамент што је врло рано одредило његов животни пут. Није хтео да троши време на стицање универзитетског образовања. Почео је да ради као новинар, открио је свој списатељски дар и писање му је постало животни позив. Иако га новинарство није дуго задржало, ослањао се на новинарски стил писања; `Користите кратке реченице. Користите кратке прве пасусе. Користите енергичан енглески језик. Будите позитивни, а не негативни.`[5] Риболов и лов су му били омиљени хоби. Кад год је путовао, а био је страствени путник, обавезно је носио три ствари: удице, пушку и писаћу машину. Физички снажан, радознао и жедан живота, обишао је Европу, Америку, Кину, Африку, а живео је у Паризу, Ки Весту и Хавани. Први светски рат У децембру 1917. Хемингвеј је одговорио на позив Црвеног крста и пријавио се за возача хитне помоћи у Италији,[6] након што није успео да се пријави у америчку војску због лошег вида.[7] У мају 1918. испловио је из Њујорка и стигао у Париз док је град био бомбардован од стране немачке артиљерије.[8] Тог јуна стигао је на италијански фронт. Првог дана у Милану, послат је на место експлозије фабрике муниције како би се придружио спасиоцима који су преузимали остатке женских радника. Инцидент је описао у својој нефиктивној књизи `Смрт у поподневним часовима`: „Сећам се да смо, након што смо прилично темељито тражили мртве, сакупили само њихове фрагменте.“[9] Неколико дана касније, био је смештен у Фосалту ди Пјаве. Ернест Хемингвеј у Милану, 1918. година. Дана 8. јула био је тешко рањен минобацачком ватром, вративши се из мензе, доносећи чоколаду и цигарете за мушкарце на првој линији фронта.[9] Упркос ранама, Хемингвеј је помогао италијанским војницима да се повуку на сигурно, за шта је добио италијанску сребрну медаљу за храброст.[10] Тада је још увек имао само 18 година. Хемингвеј је касније рекао за инцидент: `Кад као дечак одете у рат имате велику илузију бесмртности. Други људи страдају; не ви... Онда када бивате тешко рањени тад први пут изгубите ту илузију и сазнате шта вам се може догодити.“[11] Задобио је тешке гелерске ране на обе ноге, оперисан је одмах у дистрибутивном центру и провео је пет дана у пољској болници пре него што је пребачен на опоравак у миланску болницу Црвеног крста.[12] Док се опорављао, заљубио се у Агнес фон Куровски, седам година старију медицинску сестру Црвеног крста. Када се Хемингвеј вратио у Сједињене Државе у јануару 1919, веровао је да ће му се Агнес придружити за неколико месеци и да ће се њих двоје венчати. Уместо тога, у марту је добио писмо са њеном најавом да је верена за италијанског официра. Биограф Џефри Мејерс пише да је Агнесино одбијање девастирало и застрашило младића; у будућим везама Хемингвеј је следио образац напуштања жене пре него што би она могла да га напусти.[13] Када се из рата вратио у Америку, физички и психички рањен на италијанском ратишту, није могао да се смири. Уговорио је дописнички рад за један амерички лист, оженио се и вратио се у Париз, који је у то време био средиште књижевног и културног живота старог континента. Торонто и Чикаго Хемингвеј се вратио кући рано 1919. године. Пре 20. године, из рата је стекао зрелост која се косила са животом код куће без посла и са потребом за опоравком.[14] Као што Рејнолдс објашњава, „Хемингвеј није заиста могао рећи родитељима шта мисли када је видео своје крваво колено. Није могао да им каже колико се уплашио „у другој земљи са хирурзима који му на енглеском нису могли рећи да ли ће му ампутирати ногу или не.`[15] Хемингвеј у болници Црвеног Крста, 1918. година Када је Хедли Ричардсон дошла у Чикаго у посету сестри Хемингвејевог цимера, Хемингвеј се заљубио. Касније је тврдио: „Знао сам да је она девојка за коју ћу се оженити.“ [16] Хедли, црвенокоса, са „негујућим инстинктом“, била је осам година старија од Хемингвеја.[16] Упркос разлици у годинама, Хедли, која је одрасла са презаштитничком мајком, изгледала је мање зрело него обично за младу жену њених година.[17] Бернис Керт, ауторка књиге `Жене Хемингвеја`, тврди да је Хедли била „евокативна“ у односу на Агнес, али да је Хедли имала детињство које је Агнес недостајало. Њих двоје су се дописивали неколико месеци, а затим су одлучили да се венчају и отпутују у Европу.[16] Желели су да посете Рим, али их је Шервуд Андерсон убедио да посете Париз, пишући писма за млади пар.[18] Венчали су се 3. септембра 1921; два месеца касније, Хемингвеј је ангажован као страни дописник Торонто Стара, а пар је отишао у Париз. О Хемингвејевом браку са Хедли, Мејерс тврди: „Са Хедли је Хемингвеј постигао све чему се надао са Агнес: љубав лепе жене, добар приход, живот у Европи.“[19] Париз Био је ратни дописник, али и борац, што му је омогућило да стекне огромно искуство и скупи солидну грађу за своје писање. Хемингвеј је волео интензивно живљење које је подразумевало путовања, лов, кориду. Истовремено је путовао, ратовао, уживао у лепотама живота и непрекидно писао. Хемингвеј се огласио као писац у Паризу. Ернест Хемингвеј, слика из пасоша, 1923. година Гертруда Стајн и Џек Хемингвеј у Паризу. Ту је ушао у круг Гертруде Стајн и Езре Паунда, који су подржали Хемингвејеве књижевне амбиције. Објавио је Три приче и десет писама (1923), У наше време (1924) и Пролећне бујице (1926). Ове књиге скренуле су пажњу на ново књижевно име, а оно је одједном блеснуло 1926. године када је изашао један од његових најбољих романа Сунце се поново рађа. То је био роман о људима „изгубљене генерације“ — израз Гертруде Стајн, којим је означена генерација младих која је преживела страхоте светског рата и из њега понела не само физичке него и душевне ожиљке, али и дубоко разочарање због изневерених идеала и померених вредности у послератној стварности. У Паризу је склопио бројна пријатељства са тамошњим писцима и уметницима. Ова група истакнутих уметника названа је „Изгубљена генерација“. Неки од ових уметника били су: Езра Паунд, Гетруда Стајн, Френсис Скот Фицџералд, Силвија Бич, Џејмс Џојс, Макс Истмен и други. У Паризу је Хемингвеј упознао славног Пикаса. Хемингвеј је путовао и написао: Збогом оружје (1929), Снегови Килиманџара (1935), Имати и немати (1937). Искуство из Шпанског грађанског рата преточио је у роман За ким звона звоне (1940), још један роман који је освојио велики број читалаца и још више учврстио репутацију Ернеста Хемингвеја као великог писца. Популарности овог романа допринела је његова филмска верзија са Гари Купером и Ингрид Бергман у улогама Роберта Џордана и Марије. Вратили су се на Кубу пре објаве рата Сједињених Држава тог децембра, када је убедио кубанску владу да му помогне у преуређивању Пилара, који је намеравао да користи у заседи немачких подморница код обала Кубе.[20] Са Хедли је добио сина, Џека Хемингвеја. Ки Вест и Кариби Ернест Хемингвеј и његова жена Паулин, 1927. година Хемингвеј и његова нова жена Паулин отпутовали су у Канзас Сити, где се њихов син Патрик родио 28. јуна 1928. Паулин је имала тешке порођаје; Хемингвеј је измислио верзију догађаја као део `Опроштаја од оружја`. Након Патриковог рођења, Паулин и Хемингвеј путовали су у Вајоминг, Масачусетс и Њујорк.[21] Спремајући се да се укрца на воз за Флориду, примио је вест да му се отац убио.[22] Хемингвеј је био скрхан, пошто је раније писао свом оцу и говорио му да се не брине због финансијских потешкоћа; писмо је стигло неколико минута након самоубиства. Схватио је како се Хедли морала осећати након самоубиства сопственог оца 1903. године и прокоментарисао је: „Вероватно ћу ићи истим путем“.[22] Хемингвеј је имао два сина са Паулин. Шпански грађански рат Године 1937. Хемингвеј је отишао у Шпанију да извештава о шпанском грађанском рату за Северноамеричку новинску алијансу (НАНА), упркос оклевању Паулин да не ради у ратној зони.[23] Хемингвеју се у Шпанији придружила новинарка и списатељица Марта Гелхорн, коју је годину дана раније упознао у Ки Весту. Попут Хедли, Марта је била родом из Сент Луиса, и попут Паулин, радила је за Воуг у Паризу. О Марти, Керт објашњава, „никада му није удовољавала онако као што су то чиниле друге жене“.[24] Гелхорн и Хемингвеј, 1941. година Крајем 1937. године, док је био у Мадриду са Мартом, Хемингвеј је написао своју једину драму, `Пета колона`, док су град бомбардовале франкистичке снаге.[25] Враћао се у Ки Вест на неколико месеци, а затим се два пута враћао у Шпанију 1938. године, где је био присутан у бици код Ебра, последњем републичком штанду, и био је међу британским и америчким новинарима који су једни од последњих напусти битку док су прелазили реку.[26] Четири године је ова веза одржавана у тајности, а онда се развео од супруге, како би се венчао са Мартом. Још један од разлога брачног краха били су њихови различити ставови у вези политичких питања. Паулин је била на страни фашистичког режима, док је Хемингвеј био на страни комунистичких лојалиста.[27] Куба Ернест Хемингвеј ради на роману `За ким звона звоне` Почетком 1939. Хемингвеј је својим чамцем прешао на Кубу да би живео у хотелу Амбос Мундос у Хавани. Ово је била фаза спорог и болног раздвајања од Паулин, која је започела када је Хемингвеј упознао Марту Гелхорн.[28] Марта му се убрзо придружила на Куби и они су изнајмили имање од 6,1 ha (15 acres), удаљено 24 km од Хаване. Паулин и деца напустили су Хемингвеја тог лета, након што се породица поново окупила током посете Вајомингу; када је завршен његов развод од Паулин, он и Марта су се венчали 20. новембра 1940. у Шајену, Вајоминг.[29] Био је згађен када је видео да један његов пријатељ дозвољава мачкама да једу са стола, али је заволео мачке док је био на Куби. Имао их је на десетине, а чак и дан данас, потомци његових мачака су на сигурном, на његовом имању недалеко од Хаване.[30] Гелхорн га је инспирисала да напише свој најпознатији роман `За ким звона звоне`. Дело је постало `најбоља књига месеца`, и продато је пола милиона примерака у року од неколико месеци, номинованo је за Пулицерову награду и, према речима Мејерса, „тријумфално је поново успоставило Хемингвејеву књижевну репутацију.`[31] Други светски рат Хемингвеј је био у Европи од маја 1944. до марта 1945. Када је стигао у Лондон, упознао је дописницу часописа `Time` Мери Велш, у коју се заљубио. Марта је била приморана да пређе Атлантик бродом напуњеним експлозивом јер је Хемингвеј одбио да јој помогне да добије пропусницу за штампу у авиону, а она је стигла у Лондон како би га пронашла хоспитализованог са потресом мозга у саобраћајној несрећи.[32] Ернест Хемингвеј и Бак Ланхам, 1944. година. Била је неемпатична према његовој несрећи; оптужила га је за насилника и рекла му да је „готова, апсолутно готова`.[32] Марту је Хемингвеј последњи пут видео у марту 1945. године, док се припремао за повратак на Кубу[33], а њихов развод је завршен касније те године.[32] У међувремену, замолио је Мери Велш да се уда за њега на њиховом трећем састанку.[32] Хемингвеј је пратио трупе до искрцавања у Нормандији носећи велики завој за главу, према Мејерсу сматран „драгоценим теретом“ и није му дозвољено да оде на обалу.[34] Десантни брод се нашао на видику плаже Омаха пре него што се нашао под непријатељском ватром и окренуо се назад. Хемингвеј је касније написао у Колијеру да је могао да види „први, други, трећи, четврти и пети талас [десантних трупа], лежали су тамо где су пали, изгледајући као тешко натоварени снопови на равном шљунчаном потезу између мора и првог покривача.`[35] Мелов објашњава да, тог првог дана, ниједном дописнику није било дозвољено да слети и Хемингвеј је враћен у Доротеа Дикс.[36] Дана 25. августа био је присутан ослобађању Париза као новинар; супротно Хемингвејевој легенди, он није био први у граду.[37] У Паризу је посетио Силвију и Пабла Пикаса са Мери Велш, која му се тамо придружила; у духу среће опростио је Гертруди Стајн.[38] Касније те године, приметио је тешке борбе у бици код Хуртген шуме.[37] 17. децембра 1944, сам се одвезао у Луксембург, упркос болести, да извештава о биткама. Чим је стигао, Ланхам га је предао лекарима, који су га хоспитализовали због упале плућа; опоравио се недељу дана касније, али већи део борби био је завршен.[39] 1947. године Хемингвеј је награђен Бронзаном звездом за храброст током Другог светског рата. Препознали су да је био „под ватром у борбеним областима како би стекао тачну слику услова“, уз похвалу да је „својим талентом изражавања, господин Хемингвеј омогућио читаоцима да стекну живу слику о потешкоћама и тријумфима војник фронта и његова организација у борби.` [20] Куба и Нобелова награда Хемингвеј је рекао да је „био без посла као писац“ од 1942. до 1945. током свог боравка на Куби.[40] 1946. оженио се Мери, која је пет месеци касније имала ванматеричну трудноћу. Породица Хемингвеј претрпела је низ несрећа и здравствених проблема у годинама после рата: у саобраћајној несрећи 1945. године „сломио је колено“ и задобио још једну „дубоку рану на челу“; У узастопним скијашким несрећама Мери је сломила прво десни, а затим и леви чланак. У саобраћајној несрећи 1947. године Патрик је био рањен у главу и тешко болестан.[41] Хемингвеј је утонуо у депресију кад су његови књижевни пријатељи почели да умиру: 1939. Вилијам Батлер Итс и Форд Мадок Форд; 1940. Ф. Скот Фицџералд; 1941. Шервуд Андерсон и Џејмс Џојс; 1946. Гертруда Стајн; а следеће 1947. године Мек Перкинс, Хемингвејев дугогодишњи уредник и пријатељ.[42] Током овог периода патио је од јаких главобоља, високог крвног притиска, проблема са тежином и на крају дијабетеса - од којих је већина била резултат претходних несрећа и дугогодишњег обилног опијања.[43] Ипак, у јануару 1946, започео је рад на Рајском врту, завршивши 800 страница до јуна.[44] Ернест Хемингвеј са мачком, 1955. година. 1948. године Хемингвеј и Мери отпутовали су у Европу, боравећи у Венецији неколико месеци. Док је био тамо, Хемингвеј се заљубио у тада 19-годишњу Адриану Иванчич. Иванчич је била његова инспирација за дело `Преко реке па у шуму` 1950. године, ког је критика прогласила најслабијим делом Ернеста Хемингвеја. То је погодило писца који је 1952. године објавио роман Старац и море и њиме задобио неподељена признања критике, Пулицерову награду за књижевност, а 1954. године и Нобелову награду. Ернест и Мери Хемингвеј у Африци, 1953. година Хемингвеј је затим отпутовао у Африку. 1954. године, Хемингвеј је био готово смртно повређен у две узастопне авионске несреће. Лет за разгледање града изнад Белгијског Конга унајмио је као божићни поклон Мери. На путу да фотографишу Мурчисон Фолс из ваздуха, авион је ударио у напуштени комунални стуб и пао. Хемингвеј је повредио главу, док је Мери сломила два ребра.[45] Следећег дана, покушавајући да дођу до медицинске помоћи у Ентебеу, укрцали су се на други авион који је експлодирао при полетању, а Хемингвеј је задобио опекотине и још један потрес мозга, овај довољно озбиљан да проузрокује цурење церебралне течности.[46] После тога, задесила га је још једна несрећа када је у његовом кампу избио пожар и он је задобио опекотине другог степена.[47] Несреће су довеле до физичког и психичког погоршања. После пада авиона, Хемингвеј је пио јаче него обично да би се борио против болова због повреда.[48] Хемингвеј због повреда није могао да отпутује у Стокхолм на доделу Нобелове награде, али је зато припремио говор који гласи: Писање је, у најбољем случају, усамљени живот. Организације за писце умањују пишчеву усамљеност, али сумњам да побољшавају његово писање. Како јавно расте, тако одбацује усамљеност и често му се посао погоршава. Јер свој посао ради сам, а ако је довољно добар писац, свакодневно се мора суочавати са вечношћу или њеним недостатком.[49] Политичку и економску неправду осудио је у делима „Имати и немати“ и „Пета колона“. У делу „Коме звоно звони“ тематизује проблем губитка слободе.[27] Смрт Пуштен је из болнице крајем јуна и стигао је кући у Кечум 30. јуна. Откључао је подрумско спремиште у коме су се налазиле његове пушке, попео се горе до предсобља предњег улаза и пуцао у себе са „двоцевком сачмарицом коју је толико често користио да је могла бити пријатељ“.[50] Завршио је исто као и његов отац. Мери је позвала болницу, а лекар је брзо стигао у кућу утврдивши да је Хемингвеј „умро од самонанесене ране у глави“. Мери је седирана и одвезена у болницу, а сутрадан се вратила кући коју је очистила и побринула се за сахрану и путне аранжмане. Бернис Керт пише да јој се самоубиство Хемингвеја чинило нереалним и новинарима је рекла да је његова смрт била случајна.[51] У интервјуу за штампу пет година касније, Мери је потврдила да је пуцао у себе.[52] Хемингвејово понашање током последњих година било је слично понашању његовог оца пре него што се и он сам убио;[53] његов отац је можда имао наследну хемохроматозу, при чему прекомерно нагомилавање гвожђа у ткивима кулминира менталним и физичким погоршањем.[53] Његова сестра Урсула и брат Лестер су такође починили самоубиство.[54] На његовом гробу је неколико деценија касније написано следеће:[55] `Највише од свега што је волео је јесен, лишће жуто на памучном дрвету, лишће које плута потоцима, пастрмке а изнад брда, високо плаво небо без ветра, ... Сад ће заувек бити део њих.` Наслеђе Споменик Ернесту Хемингвеју у Памплони. Постхумно је 1964. године објављена мемоарска проза Покретни празник — о животу у Паризу и „изгубљеној генерацији“. После његове смрти остало је необјављено више прича од којих су две планиране за објављивање 2019. године.[56] Постоји међународна конференција о животу и делу Ернеста Хемингвеја која је 17. пут одржана 2016. године у Чикагу.[57] Његова дечачка кућа, у Оак Парку у држави Илиноис, музеј је и архива посвећена Хемингвеју,[58] као и његова резиденција на Хавани.[59] О његовом животу 2021. је снимљена троделни документарна серија Хемингвеј.[60][61] Цитати Овако је Хемингвеј говорио о животу: Не постоји пријатељ тако лојалан као књига. Срећа је код интелигентних људи најређа ствар коју знам. Волим да спавам. Мој живот има тенденцију да се распадне када сам будан, знате? Увек уради трезан оно што си рекао да ћеш урадити пијан. То ће те научити да држиш језик за зубима. Најбољи начин да откријеш да ли некоме можеш да верујеш – јесте да му верујеш. Све што треба да урадиш је да напишеш једну истиниту реченицу. Напиши најистинитију реченицу коју знаш. Ја пијем да бих друге људе учинио занимљивијим. Када људи причају, слушај у потпуности. Већина људи никада не слуша. Живот сваког човека се заврши исто. Постоје само детаљи како је живео и како је умро који га разликују од других. Никад не мешај покрет са акцијом. Мачка има потпуну емоционалну искреност, људска бића, из једног или другог разлога, могу сакрити своја осећања, али мачка не може. Мој циљ је да ставим на папир све што видим или доживим, на најбољи и најједноставнији начин. Дела (Књиге издате након 1961. су Хемингвејева постхумна дела.)[62][63] Матица српска објавила је Изабрана дела Ернеста Хемингвеја 1982. године. Романи и новеле (1926) Пролетње бујице (1926) Сунце се поново рађа (1929) Збогом оружје (1937) Имати и немати (1940) За ким звоно звони (1950) Преко реке и у шуму (1952) Старац и море (1970) Отоци у струји (1986) Рајски врт (1999) Истина у свитање Документарна литература (1932) Смрт поподне (1935) Зелени брегови Африке (1962) Hemingway, The Wild Years (1964) Покретни празник (1967) By-Line: Ernest Hemingway (1970) Ernest Hemingway: Cub Reporter (1985) Опасно лето (1985) Dateline: Toronto (2005) Under Kilimanjaro Писма (1981) Ernest Hemingway Selected Letters 1917–1961 (2011–) The Cambridge Edition of the Letters of Ernest Hemingway (2011) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 1, 1907–1922 (2013) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 2, 1923–1925 (2015) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 3, 1926–1929 (2017) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 4, 1929–1931 (2020) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 5, 1932–1934 Антологије (1942) Men at War: The Best War Stories of All Time edited, with introduction, by Hemingway, although he is not the primary author. Збирке кратких прича (1923) Три приче и десет песама (1924) У наше време (Поново објављена 1925. са четрнаест додатних кратких прича) (1927) Мушкарци без жена (1933) Победник ништа не добија (1938) The Fifth Column and the First Forty-Nine Stories (1947) The Essential Hemingway (1961) Снегови Килиманџара и друге приче (1969) The Fifth Column and Four Stories of the Spanish Civil War (1972) Приче о Нику (1979) 88 Poems (1979) Complete Poems (1984) The Short Stories of Ernest Hemingway (1987) The Complete Short Stories of Ernest Hemingway (1995) The Collected Stories (Everyman`s Library) (1999) Hemingway on Writing (2000) Hemingway on Fishing (2003) Hemingway on Hunting (2003) Hemingway on War