Uzori su mu bili Arkan, GIška, Čenta i Knele. Postao je ono što su oni bili. Vanja Bulić (1947) čitav radni vek je proveo kao novinar u pisanim i elektronskim medijima. Za televiziju je uradio više od tri hiljade emisija različitih žanrova, a pisao je za gotovo sve prestižne listove nekadašnje Jugoslavije. Radio je dokumentarne filmove (Državni radnik, Crveni barjak Filipa Fulipovića), scenarista je tri TV serije (Jugovići – RTS, Javlja mi se iz dubine duše – TV Košava i Drugo stanje – BK TV). Koscenarista je dugometražnog filma Lepa sela lepo gore i scenarista filma Drugo stanje. Napisao je zbirke priča Kako sam gajio blizance (1995), Sto bisera (2009), Istorija u krevetu (2012), Muškarac u izvesnim godinama (2014) i Zašto bog nema auto (2016), romane Tunel – lepa sela lepo gore (1996), Ratna sreća (1999), Zadah belog (2000), Vrele usne (2001), Parada strasti (2003), Drugo stanje (2006), Oko otoka (2009), Šole (2010), Simeonov pečat (2012), Jovanovo zaveštanje (2013), Dosije Bogorodica (2014), Devedesete (2015) – knjiga u kojoj se nalaze četiri romana objavljena devedesetih godina prošlog veka, Teslina pošiljka (215), Šmekeri (2016), Šmekerke (2017), Viza za nebo (2017), Dušanova kletva (2018), Teodorin prsten (2019), Rupe u glavi (2020) i Savin osvetnik (2020). Priredio je dnevnik iz Haga Veselina Šljivančanina Branio sam istinu (2012), a napisao je i romansirane biografije glumaca Petra Božovića, Miše Janketića, Marka Nikolića, Lazara Riistovskog i Jelisavete Seke Sablić. Napisao je četriri pozorišna komada, Državni radnik, Rijaliti obračun, Jače od sudbine i Braća po Hagu. Među nagradama dobijenim za spisateljski rad izdvajaju se Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi Beograda, tri godišnja priznanja Redakcije za kulturu RTS Zlatna hit liber – za najtraženije knjige u knjižarama i bibliotekama Srbije (2012, 2013. i 2015. godine), kao i nagrada „Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri (2021). Otac je trojice sinova, imao je rok sastav, strastveni je igrač preferansa i još uvek igra odbojku. Član je Udruženja novinara Srbije i Udruženja književnika Srbije Izdaje - Batatisak - Beograd Stanje knjige kao na priloženim slikama - ocena 9 od 10 Mek povez 144.strane

Ljubica Nenezić : MOŽDA STE SREĆNI , Stručna knjiga 2001, str. 64. Zbirka priča. Očuvanost 4. .Radila je kao profesor srpsko - hrvatskog jezika i književnosti, bila je direktor škole, prosvetni savetnik u Međuopštinskom zavodu za vaspitanje i obrazovanje u Kruševcu, kao i školski nadzornik u Ministatstvu prosvete i sporta Republike Srbije. Član je Udruženja književnika Srbije i Književnog kluba „Bagdala“. Jedan je od osnivača Književnog društva prosvetnih radnika Kruševca. Prozu i prikaze knjiga objavljuje u srpskoj književnoj periodici. Objavljene knjige: “Trenuci” (1993), “Embargo na moravski način” (1994), “Nedokučiva strana žene” (1995), ”Unutrašnja strana”(1996), ”Cvet bagrema” (1997), “Drugi stepen” (1998), “Možda ste srećni” (2001), ”Druga obala” (2002), “Srećno mesto” (2003), “Kad propisi nisu važili” (2005), “Ništa nije prošlo” (2009), ”Bez nje ne možemo” (2013).

FUGA IDEARUM - Marko Galić Izdavač: NORules FUGA IDEARUM - Marko Galić Domaći pisci, Priče Izdavač:: NORules Godina izdanja:: 2020. Broj strana: 116 Pismo Zbirka svežih, ilustrovanih priča mladog novosadskog autora Marka Galića. Ilustracije radila Radana Drašković. Oda smrti (II) ,,Prolazim pored gradskog groblja, zaokupljen hrapavim decembarskim jezicima; palacanje promrzlog vetra utiskuje žigove u kožu zalutalih prolaznika. Nanizane parcele, mauzoleji i vitke nadgrobne ploče izviru iz jutarnje izmaglice čije kondenzovano biće raste na tlu ove nekropole. Kada bismo, u bliskoj budućnosti, udvostručili milijarde, gde bismo počivali? Načinili smo čitavu populaciju mrtvih, populaciju fosilizovanih ostataka onoga što je jednom bilo čovek. Na obodima našeg grada lenjo marširaju soliteri; usamljena utvrđenja dodiruju nebeski svod načičkan ugojenim oblacima. Možda postoje i soliteri za mrtve, zidani pod zemljom?” odlomak Zbirka svežih, ilustrovanih priča mladog novosadskog autora Marka Galića. L. KUT. 46

Autor - osoba Bucati, Dino, 1906-1972 = Buzzati, Dino, 1906-1972 Naslov Prodavnica tajni / Dino Bucati ; [prevod sa italijanskog Cvjeta Jakšić] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Sfairos, 1994 (Beograd : ČIP Štampa) Fizički opis 128 str. ; 21 cm. Drugi autori - osoba Jakšić, Cvijeta, 1947- = Jakšić, Cvijeta, 1947- Zbirka Pripovedna sfera ; 9 Napomene Prevod dela: La boutique del mistero / Dino Buzzati Tiraž 2000 Magija svakidašnjice / Cvijeta Jakšić: str. 123-128. Posveta na predlistu, inače dobro očuvano. Uplašeni stanari zgrade provode besane noći zbog kapljice vode koja se penje uz stepenice umesto da se sliva, jedna majka umalo što nije izazvala svetski rat zbog šarenog jajeta, vanzemaljci se spuštaju na krov crkve da bi im sveštenik protumačio značenje krsta, a meštani jednog sela užasavaju se pitomog psa lutalice… Prodavnicu tajni Bucati je priredio dve godine pre smrti, u nadi da će upoznati ljude s najboljim što je napisao. U ovim pripovetkama nekad vizionarskim, nekad grotesknim, lirskim i realističnim ili bajkolikim, gde se fantastično i začudno smenjuju sa humorom i ironijom, Bucati ukazuje na ono bizarno koje se krije iza banalnog, na tajne koje okružuju savremenog čoveka – osvetljavajući tako košmarnu stranu naše svakidašnjice. „Dino Bucati je čuvar naših kolektivnih košmara, koji stoji na pragu dnevne sobe i egzistencijalnog pakla.“ Đampa Lahiri Dino Bucati (ital. Dino Buzzati; Beluno, 14. oktobar 1906 – Milano, 28. januar 1972) je italijanski pripovedač, novinar i romanopisac. Njegov najpoznatiji roman je Tatarska pustinja koji mu je i doneo svetsku slavu, a poznat je i po kratkim pričama. Bucati je drugo dete u familiji Bucati koja je imala četvoro dece. Majka je bila veterinar, a otac se bavio međunarodnim pravom i predavao je na Univerzitetu u Paviji. Sa 14 godina je pokazivao sklonosti ka planinarenju, crtanju i pisanju. Kada je završio srednju školu, želeo je da upiše studije književnosti. Ipak, zbog porodične tradicije je upisao i završio pravne nauke, ali nije nikad radio kao pravnik. Pored toga što je bio prozni pisac i novinar, on je bio pesnik, dramaturg, autor libreta za opere i izuzetan slikar. Od 1928. godine radio je kao novinar u listu Korijere dela sera (ital. Corriere della Sera) koji nije napustio do kraja svog života. Bio je specijalni izveštač i ratni dopisnik za vreme Drugog svetskog rata. Po prirodi je bio zatvoren i rezervisan. Zazirao je od bučnog društva, bio je povučen i usamljeničke prirode. Vreme je često provodio u porodičnom letnjikovcu u Belunu, brdovitom mestu u podnožju Julijskih Alpi. Za Bucatija, planine, pustinja, grad, nikada nisu realni nego simbolična, alegorijska mesta do kojih vodi mnogo puteva, povezuju ih razni pravci. Dino Bucati nije prestao da se potpisuje kao novinar ni posle dobijanja uglednih književnih nagrada. On je uvek osećao potrebu da se bavi novinarstvom iako je bio naklonjen književnosti. Zato i njegove reportaže, članke, putopise, dopise doživljavamo kao literarne tvorevine, a ne novinarske. Dino Bucati je umro od kancera 28. januara 1972. godine. Književni rad Za Bucatija se govori da je pisac apsurda. Bucatijeva dela su bogata imaginacijom. Mašta mu je uvek u pokretu i željna da smisli novu situaciju. Takođe, mašta njegovih likova vodi od konkretnog do apstraktnog, od realnog do nadrealnog, do projektovanog. Zato je on i majstor pisanja kratkih priča. Bucati je imao sklonost ka fantastici. Bucatijev jezik su često kritikovali kao nemaran i da ograničava njegovu prozu. On jasno uokvirava različite situacije, originalan je, ali se ne nameće svojom originalnošću. Scene su mu metaforičke, sa bogatim poređenjima i slikama, neki put potencirajući tajanstvenost.[2] Bucati svaki najobičniji prizor stvarnosti dograđuje širom perspektivom. On stvara posebnu atmosferu magičnim prisustvom stvari, začaranim prizorima, nemirom i strepnjom. Glavna lica Bucatijevih priča i romana imaju opsesivne misli o realnosti, pune su nepredvidljivih mogućnosti. Prelaz sa racionalnog na fantastiku, pri čemu se zamišljeno uključuje u realnost, osnovna je ideja celokupnog Bucatijevog stvaralaštva. Bibliografija Napisao je kratki roman Gorštak Barnabo 1933. kao svoje prvo književno delo. Roman je napisao u dvadeset sedmoj godini sa namero m da ga ne objavljuje. Napisao ga je za sebe da bi shvatio koliko je težak zadatak pisanja jednog uobličenog dela. Tatarska pustinja se smatra njegovim najznačajnijim delom, a za mnogobrojne kratke priče je dobio više prestižnih nagrada. Romani Gorštak Barnabo, 1933. Tajna stare šume, 1935. Tatarska pustinja, 1940. Veliki portret, 1963. Jedna ljubav, 1963. Zbirke pripovedaka Tačno u tom trenutku, 1943. Pad Baliverne, 1957. Šezdeset priča, 1958. Prodavnica tajni, Nagrade Italijanska književna nagrada (Premio Gargano) 1951. za zbirku Tačno u tom trenutku ital. Premio Napoli 1957. za zbirku Pad Baliverne Italijanska književna nagrada Strega (ital. Premio Strega), 1958. za zbirku Šezdeset priča MG80

Knjaževac Laguna, 2016. Junake iz ovih priča prepoznaćemo odmah jer ih nalazimo svuda oko nas, ma u kakvom okruženju, prilikama ili vremenu se zadesili. Ipak, pre ćemo ih sresti tamo gde se ne živi mirno, negde na pustoj autobuskoj stanici u nedođiji, u nekom istorijskom metežu ili u starim gradovima i porušenim kulama. Jer oni su u potrazi za zakopanim blagom koje je sâm njihov život, za čudima koja nas okružuju ali ih ne vidimo. Boemi, lutalice, izgubljenici usled nekog i nečijeg nehaja, nepravde, ali i po usudu sopstvene volje, oni se mogu uvek prepoznati po neobičnosti, po nečem usled čega ne pripadaju pragmatičnoj stvarnosti sveta. I u ovoj knjizi priča Sabljaković potvrđuje izuzetan i samosvojan književni stil, kao i suptilan književni postupak, koji u kombinaciji sa temom ispitivanja ispražnjenog sadržaja čovečjeg identiteta, ili bar potrage za njim, obezbeđuje nepogrešivo uživanje u čitanju i uspostavlja ovog pisca kao relevantnu pojavu u savremenoj književnosti. Dževad Sabljaković (Beograd, 1939), odrastao je u Cazinu, u Bosni, završio je svetsku književnost i magistrirao na temu Struktura zapadnoevropskog romana XX stoljeća. Uređivao je godinama emisije Televizije Beograd o umetnosti i književnosti (Otvorena knjiga, Petkom u 22). Bio je urednik na prvoj nezavisnoj televiziji u bivšoj Jugoslaviji Yutel, a potom bio glavni urednik Radio Broda. Kao slobodan novinar izveštavao je za mnoge medije iz Pariza i Haga. Objavljivao je eseje i priče u listovima i časopisima bivše Jugoslavije. Priče je objavio u knjizi Kula Radetina (Beograd, 1978). Neke od njih prevedene su na strane jezike, a jedna pretočena u TV dramu Posjeta. Romanom Omaha (Beograd, 1986) otvorio je do tada tabu temu bune u Cazinskoj krajini 1950. godine. Taj roman o gladnoj godini i represiji u epohi socijalizma, o odnosu iskonske individualnosti i nametnute kolektivnosti, sukobu proklamovanog i stvarnog, bio je književna intonacija potonjih istorijskih, sociološko-političkih i publicističkih istraživanja o Cazinskoj buni, koja traju do dana današnjeg. U Laguni je 2014. objavio svoj drugi roman Kako ubiti gospodina Frojda, o atmosferi pred Sarajevski atentat na periferiji Austrougarske, u Bosni, i potvrdio se kao vrstan pripovedač modernog senzibiliteta i izgrađenog stila.

Izdavač:ZOGRAF Niš Broj strana:197 Pismo:Ćirilica Povez:Broširan Dimenzije:21 x 12,5 cm Godina:1999 Odlično očuvana knjiga, bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Alegorične priče (Ukidanje strasti, Danga, Vođa, Stradija, Mrtvo more) Radoje Domanović Radoje Domanović istaknuti je pisac satirične pripovetke srpskog realizma. Poreklom Šumadinac, Domanović je rođen u Ovsištu 1873. godine. Svoje detinjstvo proveo je u selu Jarušicama, gde se već vek i po nalazi kolevka porodice Domanovića. Po majci, iz značajne ustaničke porodice Cukića, Radoje Domanović je još iz detinjstva poneo u sebi idealnu sliku herojskih likova učesnika u ustancima. Posle osnovnog školovanja u selu, učio je gimnaziju u Kragujevcu i Veliku školu u Beogradu, ali boravak u gradskoj sredini nije izmenio njegova shvatanja koja je poneo iz sela. Završio je filološke i istorijske studije na Velikoj školi. Radio je kao profesor srpskog jezika i književnosti i istorije, a službovao je u Pirotu, Vranju i Leskovcu. Profesorsko službovanje trajalo je tri godine nakon čega je otpušten iz državne službe zbog istupanja protiv vlade. Domanović je prešao u Beograd gde je teško živeo od novinarskog i književnog rada. Bilo je to početkom jeseni 1898. godine kada počinje njegov satiričarski rad. Živeći u oskudici, stanujući u suterenskim stanovima negde u Lominoj ulici, nezavisan od vlasti i vlastodržaca, ovaj satiričar obrušava se na najteže rane tadašnjeg društva i satirom ruši snagu despotske vlasti. Period satiričnog stvaranja traje pet i po godina, sve do obaranja poslednjeg Obrenovića i zatiranja ove dinastije 1903. godine. Novi režim šalje ga kao stipendistu u Minhen. Boravak u jednoj razvijenoj sredini nije predstavljao inspiraciju i podsticaj za nova književna stvaranja. NJegov stvaralački temperament bio je čvrsto vezan za jednu fazu zahuktale borbe protiv tiranije. Zato je propao njegov pokušaj izdavanja lista `Stradija` i ostala nedovršena dela posle 1903. godine. Umire u avgustu 1908. godine, potisnut u stranu i nedovoljno priznat. Najznačajnija dela su: `Stradija`, `Ukidanje strasti i druge priče`, `Kraljević Marko po drugi put među Srbima`, `Danga`, `Vođa`, `Mrtvo more` `Tri priče za omladinu` i druga.

59275) ZLATO I DRUGE ISTINITE PRIČE , Blez Sandrar , BIGZ 1995 , Nezadrživo napredujući ka Zapadu, Suter podsvesno želi da stvori Novu Helveciju sa svim atributima onog spokojnog, sređenog švajcarskog sela opisanog u prologu romana, baš kao što su Kortez i konkvistadori, služeći svom zadovoljstvu, služili i Bogu i imperatoru. Možemo pratiti kako se Suter, poštujući slobodu svojih bližnjih, iako se njima služio u ostvarivanju svog cilja, postupno od pustolova preobraća u slobodnog čoveka. On se ispomaže radnom snagom Indijanaca i Kanaka, ali se prema njima nikada nije pokazao kao ,,zao čovek’’, što ističe u svom ispovednom pismu Martinu Birmanu. Vraća svoje dugove iz prošlosti, dovodi ženu i decu u Ameriku, nije ni u jednom trenutku ravnodušan prema ljudskom značenju svoje akcije. I kasnije, ma koliko bio opasan, svaki njegov izbor ima sve odlike slobodnog izbora. Ali Suterove poslednje godine i kraj na zastrašujući način dokazuju koliko ljudska sudbina malo zavisi od ličnog izbora i koliko je podložna uticaju sredine, situacije, pukog slučaja - koliko je život slobodnog čoveka opasan. (Iz Pogovora Mirjane Vukmirović) Frederik Soze, alijas Blez Sandrar, francuski pisac švajcarskog porekla, rođen je 1887. u Šo-de-Fonu, a, posle stranstvovanja po celom svetu, umro 1961. u ,,srcu sveta“, u Parizu. U njegovom pesničkom i proznom delu prepliću se stvarne i izmišljene pustolovine, doživljene i na Istoku i na Zapadu, pruga Transsibirske železnice ukršta se sa drumovima Južne Amerike, koje posle nekoliko godina ponovo osvaja prašuma. Sin pronalazača, Blez Sandrar otkriva nove književne postupke u poeziji, pisanoj još početkom veka:,,Uskrs u Njujorku“, „Proza o Transsibirskoj železnici i maloj Zani iz Francuske`, „,19 elastičnih pesama“, „Panama ili pustolovine sedmorice mojih ujaka“, „Dokumentarni filmovi`, „Listovi iz putne beležnice`. Kasnije je pisao isključivo prozu, i to u dva razdoblja, posle Prvog svetskog rata: „Zlato`, „Moravažin“, „Pustolovine Dena Džeka“, „Rum“, i za vreme i neposredno posle Drugog svetskog rata: „Zgromljeni čovek“, „Odsečena ruka“, „,Skitati`, ,,Ciganske rapsodije`. Preteča mnogih pravaca i književnih rodova, Sandrar je među prvima 1950. na Francuskom radiju razgovarao sa Mišelom Manolom (,,Govori vam Blez Sandrar`) i pisao radio-drame („,Sarajevo“). tvrd povez, format 12,5 x 21 cm , zaštitni omot, latinica, 315 strana

Naslov: Prvite dni / Првите дни Autor: Kole Čašule / Коле Чашуле Izdavač: Skoplje : Nopok - Novo pokolenie Pismo: ćirilica Br. strana: 104 Format: 18 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) veoma lepo očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i čvrsto su povezani međusobno i sa koricama. Zbirka pripovedaka Knjiga je na makedonskom jeziku. Izuzetno retko u ponudi - na belini predlista posveta i potpis autora! O autoru možete da pročitate na Vikipediji: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9A%D0%BE%D0%BB%D0%B5_%D0%A7%D0%B0%D1%88%D1%83%D0%BB%D0%B5 Nikola „Kole” Čašule (Prilep, 2. mart 1921 — Skoplje, 22. septembar 2009) je bio makedonski pisac, dramaturg, novinar, političar i diplomata. Rođen kao Nikola Kepev, četvrto dete u porodici Steve i Ilije Kepevi, 1925. usvaja ga njegov stric Ilije Čašule. Osnovnu školu i nižu državnu gimnaziju završava u Prilepu, a državnu realnu gimnaziju u Bitolju. Godine 1938. upisuje studije medicine u Beogradu koje će se prekinuti u aprilu 1941. godine zbog početka rata u Jugoslaviji. Kole Čašule sa gerilskom grupom podiže makedonski ustanak protiv bugarskih okupatora 11. oktobra 1941. godine u svom rodnom gradu Prilepu. U Skoplju je bio u fašističkom zatvoru za vreme rata. Posle rata uređivao je više listova (Narodni vojnik, Trudbenik, Nova Makedonija) i časopisa (Novi Dan i Savremenost, glavni i odgovorni urednik Razgledi). Takođe, bio je glavni urednik (od 1945) pa direktor radio Skoplja, upravnik „Makedonskog narodnog pozorišta”. Jedan je od osnivača „Udruženja književnika Makedonije” i jedno vreme je bio njen predsednik. Bio je član „Makedonskog PEN centra” i „Makedonske akademije nauka i umetnosti”. U diplomatskoj službi, bio je generalni konzul SFRJ u Torontu (1952-1956), zatim ambasador u Boliviji, Peruu i Brazilu. U svojim književnim delima daje hroniku Prlepa, grada heroja i njegovih ljudi u poslednjih osamdesetak godina, u domovini, u političkoj emigraciji i u pečalbi, u toku rata i mira. Dela su prevođena na sve jezike naroda i narodnosti u bivšoj SFRJ, ali i na brojne druge jezike. 1984. godine izabran je za predsednika Saveza književnika Jugoslavije. autogram

Miodrag Novaković : FINI LJUDI, Zadruga pisaca Beograd 1967, str. 48. Priče; Satira; Humor. Očuvanost 4-; ima posvetu. Миодраг Миша Новаковић (Београд, 1940) је истакнути филмски и културни стваралац Србије и Југославије: филмски и телевизијски редитељ и сценариста, критичар, теоретичар, естетичар, књижевник, директор највећих југословенских филмских фестивала и филмски педагог. Стручњак је за живот и дело Николе Тесле, дајући допринос кроз студије, есеје, филмове и популаризацију. Биографија Брат Слободана Новаковића. У Београду је завршио основну школу и гимназију, 1967. године стекао диплому и звање правник на Правном факултету, а 1969. године дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (данас Факултет драмских уметности) — одсек драматургије — у класи проф. Јосипа Кулунџића. Налазио се на дужности руководиоца Центра за филм Дома пионира у Београду (1970–72, данас Дечји културни центар). Иницијатор, селектор и организатор филмске параде — Међународног фестивала филмова за децу и омладину (1971–72), директор Фестивала југословенског филма у Пули и извршни директор ФЕСТ–а у Београду (1972–1974). Кратке приче, есеје и стручне радове из области филмске и позоришне критике, теорије и естетике филма објављивао у периодици: Политика, Студент, Одјек, Казалиште, Јеж, Београдска недеља, Борба, Синеаст, Екран, Књижевност, Филмограф, YU филм данас, Филмска култура, Драма... Аутор је књига Фини људи (изд. Задруга писаца, 1967), Како залази сунце (изд. Задруга писаца, 1970), Гледање у филм (изд. YU филм данас, 2000) и са Горданом Зиндовић-Вукадиновић коаутор Pars pro toto, медијска писменост за наставнике основних школа (Центар за аудиовизуелне медије — Медија фокус, 2001). Заступљен у антологији Југословенска филмска мисао (1920–1995), састављач Северин Франић. Снимио је, између осталог, кратке филмове Београд на шофершајбни (награђен II наградом на Првом југословенском Фестивалу ауторског – аматерског филма), Зима у Прагу (награђен III наградом на истом Фестивалу), Они долазе (о деци која свирају и певају у отвореним просторима Београда), Пијани брод, као и серију ТВ портрета: о академику Николи Хајдину (ТВ Београд), глумцу Раши Плаовићу (ТВ Београд), филмским редитељима Жоржу Скригину (ТВ Београд) и Жики Митровићу (ТВ Нови Сад), као и о филмском сценаристи Ференцу Деаку (ТВ Нови Сад). Остварио дугогодишњу сарадњу с покретом филмског аматеризма деце у Србији и бившој СФРЈ. Учествовао у бројним филмским трибинама. Држао предавања из области филмске драматургије намењена синеастима, наставницима основних и средњих школа, младима и деци. Носилац је бројних домаћих и међународних награда и признања.

Naslov Vreme neprolazno : pripovetke o ratu i revoluciji / izbor i predgovor Petar Džadžić Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1966 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1966 (Beograd : Kultura) Fizički opis XII, 325 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Džadžić, Petar, 1929-1996 = Džadžić, Petar, 1929-1996 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ59, ǂknj. ǂ401 (Karton.) Napomene O ovom izboru: str. VII-XII. SADRŽAJ PREDGOVOR VII Isidora Sekulić: DEDA MAŠA 3 Veljko Petrović : PREPELICA U RUCI 63 Ivo Andrić: BIFE „TITANIK` 87 Jovan Popović: BRILE 121 Meša Selimović: TUĐA ZEMLJA 13 5 Erih Koš: TEFERIČ POD MAJEVICOM 183 Mihajlo Lalić: KOPNI SNIJEG 199 Branko Ćopić: PREPISKA OKO KRABE 213 Jara Ribnikar: ZASEDA 221 Antonije Isaković: PAPRAT I VATRA 233 Miodrag Pavlović: MASKA 247 Sveta Lukić: ZA DVADESET I ČETIRI ČASA 259 Živojin Pavlović: LEGENDA 287 Branimir Šćepanović: PRE ISTINE 301 NAPOMENE UZ KNJIGU 327 Petar Džadžić (Bitolj, 18. septembar 1929 – Beograd, 31. jul 1996) je bio srpski književni kritičar, dopisni član SANU. Rođen je u Bitolju. Gimnaziju je završio u Požarevcu 1948. godine, a Filozofski fakultet u Beogradu. Doktorirao je na temu iz stvaralaštva Ive Andrića. Kao kritičar javio se krajem pedesetih godina. Zalagao se za nove, modernističke struje u srpskoj književnosti, u opreci sa tada vladajućim socijalnim realizmom, koji je bio u službi ideologije Komunističke partije. Bio je glavni urednik studentskog lista Vidici, a potom pokretač i urednik uticajnog časopisa Delo, koji je promovisao i branio modernizam u književnosti. Kao pisac dnevne kritike, smatrao je da novinska kritika treba da se bavi ne samo prikazivanjem književnih dela, već i njihovim vrednovanjem. Pisao je kritike za NIN, Politiku i Televiziju Beograd. Radio je kao urednik u izdavačkoj kući Prosveta. Bio je dopisni član SANU. Tekstovi su mu prevođeni na francuski, ruski, engleski, hindu, španski, italijanski, mađarski, japanski i druge jezike. Dobitnik je više književnih nagrada, kao što je Oktobarska nagrada za studiju „Branko Miljković ili neukrotiva reč“; „Đorđe Jovanović“ za knjigu „Kritike i ogledi“; „Milan Bogdanović“ za prikaz knjige „Peščanik“ Danila Kiša. Umro je 31. jula 1996. godine u Beogradu i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. MG127

Ivan Cankar rođen je 10. maja 1876. godine na klancu na Vrhniki, Slovenija, kao osmo dijete obrtničke porodice. Njegov otac je prehranjivao svoju porodicu radeći kao krojač. Nakon nekog vremena, nakon gubitka posla zbog nedostatka klijentelije, seli se u Bosnu gdje započinje raditi u svojoj struci. Godine 1882. godine upisuje se u osnovnu školu na Vrhniškeom hribu. Sa odličnim uspjehom je 1888. završio školu i upisao ljubljansku realku. Živio je kod očevog bratića Šimuna, pa se kasnije odselio kada je našao svoj vlastiti stan. Poslije mature godine 1896., otišao je u Beč studirati tehniku na Univerzitetu u Beču. Ubrzo se predomislio i prepisao na studij slavistike. Po odlasku iz Beča preselio se u Sarajevo, te se kasnije preselio u Ljubljanu. Ivan Cankar je djelovao u razdoblju moderne i, po mišljenu mnogih, najbolji je slovenski pisac svih vremena. Umro je 11. decembra 1918. u Ljubljani.

Description Sestre Bronte često su sedele zajedno u trpezariji, pisale i razgovarale o onome što su napisale. Žene to prosto nisu radile u XIX veku. Od žena se tada očekivalo da budu ukras, a ne da pišu romane o opsesivnoj ljubavi i vresištima (Emilini Orkanski visovi), ili suprugama koje beže od pijanih i nasilnih muževa (Enina Stanarka napuštenog zamka) ili o tvrdoglavoj guvernanti koja objavljuje da se udala (Šarlotina Džejn Ejr). Ambicija i mašta Šarlot Bronte očaravaju nas već dva veka, pa su tako i neke od najboljih autorki današnjice u njenim legendarnim rečenicama pronašle inspiraciju da ispišu nove romanse i ljubavne priče. Tako će neobično venčanje doneti neočekivan obrt nevesti i njenoj kćerki, porodično putovanje podstaći će odluke koje menjaju život, a novopečena majka srešće staru ljubav u ovim pričama koje slave snagu romana Šarlot Bronte i njihovu važnost za sve žene ovog sveta.

Autor - osoba Papo, Eliezer, 1969- = Papo, Eliezer, 1969- Naslov Časovničar i sačasnici : zbirka postistorijskih priča (s domaćim zadacima) podijeljena u pet časova i najmanje četiri odmora / Eliezer Papo Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2023 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin ; Novi Sad : Agora ; Beograd : Narodna biblioteka Srbije, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 95 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Todorić, Gordana, 1965- = Todorić, Gordana, 1965- Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Agora` ; ǂknj. ǂ160 (Agora; karton) Napomene Tiraž 1.000 Str. 87-92: Napomene o metodici nastave ili beleške sa dopunskih časova / Gordana Todorić Beleška o autoru: str. 93 Na koricama beleške o delu. Predmetne odrednice Papo, Eliezer, 1969- I tako smo, čitajući Časovničara, i sami prošli kroz proces učenja. Formalna rešenja koja pisac preispituje, jezik koji dekonstruiše, sve su to simptomi potrage za oblikom koji neprekinutom učenju, baš kao što je i zapoveđeno, treba dati u naše vreme. Poetičke tendencije Papinog rukopisa, poigravanje graničnim okolnostima usmeno-pisano, kombinovanje proznog izraza i stiha, ispitivanje jezika i granica njegovog značenja, to se moglo videti u ranije objavljenim Nesabranim pričama. Eliezer Papo (Sarajevo, 25. april 1969) je jevrejski, bosanski i srpski književnik, pravnik, profesor hebrejske književnosti na Univerzitetu Ben-Gurion, nerezidentni rabin za Bosnu i Hercegovinu i saradnik Centra za studije jevrejske umetnosti i kulture Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Član je Izraelske nacionalne akademije za ladino i dopisni član Španske kraljevske akademije. Njegov istorijski roman Sarajevska megila je 2001. godine ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu za roman godine. Obrazovanje Rođen je 25. aprila 1969. godine u Sarajevu. Završio je studije 1991. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sarajevu, a naredne 1992. godine se odselio u Izrael. U Starom gradu Jerusalima upisuje ješivu i stiče klasično rabinsko obrazovanje. Od 1997. godine je nerezidentni rabin Bosne i Hercegovine. Potom upisuje magistarske studije hebrejskog jezika na Departmanu za hebrejski jezik Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, koje uspešno završava 2004. godine odbranom magistarskog rada na temu Književna, jezička i sociološka analiza teatarskih dela Laure Papo Bohorete, a tokom studija je nagrađen od Nacionalne uprave za ladino i njegovu kulturu kao istaknuti student magistarskih studija. Dobio je i Nagradu za istaknutu magistarsku tezu 2005. godine od strane Ministarstva prosvete Države Izrael. Doktorirao je 2008. godine na Fakultetu humanističkih i društvenih nauka Univerziteta Ben-Gurion u Negevu sa doktorskom disertacijom na temu I ti ćeš se šaliti sa svojim sinom: Judeo-španske parodije na pashalnu hagadu. Za vreme školovanja je bio nosilac fakultetske stipendije za studente doktorskih studija. Od Nacionalne uprave za ladino i njegovu kulturu je nekoliko puta dobio i nagradu za istaknutog studenta doktorskih studija. Akademska karijera Između 1997. i 2002. godine, Papo je radio kao istraživač i asistent na Departmanu za hebrejski jezik Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu. Od 2002. do 2004. godine radio je kao spoljni saradnik Odeljenja za sefardsko i orijentalno nasleđe Univerziteta Ben-Gurion. U zvanje asistenta na Departmanu za hebrejsku književnost Univerziteta Ben-Gurion izabran je 2004. godine. Od 2008. godine je zaposlen kao predavač na Univerzitetu Ben-Gurion u Negevu, gde je prošao izbor u sva naučna zvanja do ranga profesora na postdoktorskim studijama. Iste godine je postao i gostujući predavač na Univerzitetu Stenford. Od 2003. godine obavlja dužnost zamenika direktora Centra za ladino kulturu Moše David Gaon pri Univerzitetu Ben-Gurion. Od 2014. godine je naučni savetnik Centra za jevrejske studije Univerziteta u Vašingtonu. Saradnik je Centra za studije jevrejske umetnosti i kulture Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Bio je angažovan i kao gostujući predavač Centra za jevrejske studije na Univerzitetu Stenford. Književni rad Papov istorijski roman Sarajevska megila je 2001. godine ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu, a on je među 10 kandidata bio najmlađi autor. Druge aktivnosti Papo je organizator i učesnik brojnih naučnih konferencija. Autor je stalne postavke o rabinu Šabataju Cviju u Gradskom muzeju u Ulcinju. Od 2009. do 2019. godine je održao niz predavanja na različite jevrejske teme u okviru Bnei Brit lože Srbija 676. Nagrade i priznanja Nagrada za istaknutu magistarsku tezu, Ministarstvo prosvete Države Izrael (2005); Nagrada Dov Sadan, Fondacija Dov Sadan Univerziteta u Tel Avivu (2005); Nagrada za istaknutu doktorsku disertaciju, Ministarstvo prosvete Države Izrael (2009); Nagrada Ben-Cvi za studije jevrejskog društva na Istoku (2014). Bibliografija Naučni radovi Agada - kazivanje o Prolasku: transliteracija hebrejskog i ladino teksta, 1996. Borba, duh i opstanak: Partizanska agada: jedinstvena pashalna parodija iz vremena Holokausta, Novi Sad (2020) ISBN 978-86-7188-196-8. Književna dela La Megila de Saray, Jerusalim 1999; Sarajevska megila: skica za portret jednog svijeta u trinaest poreza, Centar za stvaralaštvo mladih, Beograd 2001; Sefardske priče, Centar za stvaralaštvo mladih, Beograd 2000; Časovničar i sačasovnici: zbirka postistorijskih priča, Bosanska riječ, Tuzla 2007; Nesabrane priče i još nesabranije misli i crtice, a o desetercu da se i ne govori, Izdavačka kuća Agora, (2022) ISBN 978-86-6053-345-8. MG105

Autor - osoba Turnije, Mišel Naslov Male proze / Mišel Turnije ; [prevela Ivana Hadži Popović] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1990 (B. [Bački] Petrovac : Kultura) Fizički opis 148 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Hadži-Popović, Ivana Zbirka Biblioteka Mali svet ; 3 Sadržaj S a d r ž a j: Kuća (5); Mačka i kornjača (6-7); Čar i lepota (8-9); Ključevi i brave (10-11); Duh stepeništa (12-13); Telefon (14); Šupljine (15-16); Nokturno (17); Gradovi (18); Fantom iz Arla (19-20); Poslednji gledalac iz Avinjona (21-22); Pet dana--- pedeset godina--- u Hamametu (23-31); Nirnberg, 1971. (32-35); Večera u Tangeru (36-38); Republic Day u Nju Delhiju (39-41); Kairo (42-44); Od Jerusalima do Nirnberga (45-46); Tela (47); Sumrak maski (48-50); Veruška (51-53); Ruke (54-55); Mozak gospodar (56-57); Moje jaje i ja (58); Kosa (59); Oda stražnjici (60); Baletska suknjica (61); Pohvala beživotnoj koži (62); Seks (63); Deca (64); Treće A (65-66); Dodir (67); Lude ljubavi (68-69); Verenici s plaže (70-71); Akvarijum (72); Jednom jedna žena (73); Slike (74); Barok (75); Crveni i beli (76); Život u jednoj ravni (77-78); Slika sa dubinom (79); Ogledalo (80); Dijafragma (81-82); Autoportret (83-84); Akt-portret (85-87); Erotska slika (88-90); Slikar i njegov model (91-98); Slika vlasti (99-108); Pejzaži (109); Indijska smokva (110); Pirinač (111); Mediteran (112-114); Gospodin Maestral (115-116); Vetrenjača iz Bosa (117-118); Normandijski vidik (119); Nežnost i bes elemenata (120-121); Drvo i put (122-123); Zima i njene prednosti (124-125); Test drveta (126); Godišnja doba (127); Knjige (128); Odgovor (129-131); Muzika (132-134); Jevanđelje (135); Smrt (136); Lepa smrt (137-139); Senka (140); Pouka iz tmine (141); Nekrolog pisca : Mišel Turnije (1924-2000)(143). Pogovor za Male proze / Ivana Hadži-Popović (145-146). ISBN 86-7331-185-3 (Broš.) Napomene Prevod dela: Petites proses / Michel Tournier. Beleška o autoru i delu na koricama. Pogovor za Male proze / Ivana Hadži-Popović: str. 145-146. Mišel Turnije (Pariz 19. decembar 1924 – Šoazel 18. januar 2016) bio je francuski pisac. Dobitnik je nagrada kao što su Velika nagrada za roman Francuske akademije 1967. godine za roman Petko ili limbovi Pacifika i Gonkurovu nagradu za Kralja Vilovnjaka 1970. godine. Njegova inspiracija uključivala je tradicionalnu nemačku kulturu, katoličanstvo i filozofije Gastona Bachelarda-a. Stanovao je u Šoazelu i bio član Akademie Gonkur. Njegova autobiografija prevedena je i objavljena kao Duh vetra (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Turnije je rođen u Francuskoj od roditelja koji su se upoznali na Sorboni tokom studija nemačkog jezika, a mladost je proveo u Sen Žermen an Leu. Nemački je naučio rano, boraveći svakog leta u Nemačkoj. Studirao je filozofiju na Sorboni i na univerzitetu u Tibingenu i pohađao kurs filozofa Morisa de Gandilaka. Želeo je da predaje filozofiju u srednjoj školi, ali, kao i njegov otac, nije uspeo da dobije francusku agregaciju (takmičarski ispit za državnu službu u francuskom sistemu javnog obrazovanja) . Turnije se pridružio Radio France-u kao novinar i prevodilac i vodio L`heure de la culture française. Godine 1954. radio je u reklami za Evropu 1 . Takođe je sarađivao za novinama Le Monde i Le Figaro. Od 1958. do 1968. godine, Turnije je bio glavni urednik francuske izdavačke kuće Plon. Godine 1967. Turnije je objavio svoju prvu knjigu, Petko ili limbovi Pacifika, prepričavanje Robinzona Krusoa Daniela Defoa, za koju je nagrađen Velikom nagradom za roman Francuske akademije. Suosnivač je, 1970. godine, sa fotografom Lisijenom Klergom (Lucien Clergue) i istoričarem Žan-Morisom Ruketom (Jean-Maurice Rouquette), godišnjeg festivala fotografije Rencontres d`Arles-a. U isto vreme napravio je za televiziju pedeset izdanja mesečnog programa Chambre noire, posvećenih fotografiji, uz intervjuisanje fotografa za svaki program. Turnije je umro 18. januara 2016. u Šoazelu u Francuskoj u 91. godini. Odabrani radovi Vendredi ou les Limbes du Pacifique (Friday) (1967) - Grand Prix du roman de l`Académie française Le Roi des aulnes (1970) (The Erl-King translated 1972 by Barbara Bray, a.k.a. The Ogre) Le Roi des aulnes je napravljen film 1996. godine Der Unhold (The Ogre), u režiji Volker Schlöndorff-a i takođe je prilagođen za scenu Tom Perrin 2002. godine. Les Météores (Blizanci, 1975) Le Vent Paraclet (Duh vetra, 1977) Vendredi ou la Vie sauvage (Petko i Robinson, 1977) Le Coq de bruyère (Fetišist i druge priče, 1978) Gaspard, Melchior et Balthazar (Četiri mudraca, 1980) Le Vol du vampire (1981) Gilles et Jeanne (Gilles and Jeanne, 1983) La Goutte d`or ( Zlatna kapljica, 1986) Petites Proses (1986) Le Medianoche amoureux (The Midnight Love Feast, 1989) La Couleuvrine (1994) Le Miroir des idées (Ogledalo ideja, 1994) Eléazar ou la Source et le Buisson (Eleazar, Izlazak na zapad, 1996) Časopis ektime (2002) MG143 (N)

Miodrag Novaković : Kako zalazi sunce / [ umetnička oprema Miodrag Vartabedijan ] Vrsta građe humor, satira, parodija Beograd : Zadruga pisaca, 1970 , Fizički opis 77 str. : ilustr. ; 23 cm Zbirka Savremeni humoristi ; ǂknj. ǂ13 Napomene Str. 7-8: Predgovor / Ivan Šop. Satirične priče Očuvanost 3 ; malo pohabana. Миодраг Миша Новаковић (Београд, 1940) је истакнути филмски и културни стваралац Србије и Југославије: филмски и телевизијски редитељ и сценариста, критичар, теоретичар, естетичар, књижевник, директор највећих југословенских филмских фестивала и филмски педагог. Биографија У Београду је завршио основну школу и гимназију, 1967. године стекао диплому и звање правник на Правном факултету, а 1969. године дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (данас Факултет драмских уметности) — одсек драматургије — у класи проф. Јосипа Кулунџића. Налазио се на дужности руководиоца Центра за филм Дома пионира у Београду (1970–72, данас Дечји културни центар). Иницијатор, селектор и организатор филмске параде — Међународног фестивала филмова за децу и омладину (1971–72), директор Фестивала југословенског филма у Пули и извршни директор ФЕСТ–а у Београду (1972–1974). Кратке приче, есеје и стручне радове из области филмске и позоришне критике, теорије и естетике филма објављивао у периодици: Политика, Студент, Одјек, Казалиште, Јеж, Београдска недеља, Борба, Синеаст, Екран, Књижевност, Филмограф, YU филм данас, Филмска култура, Драма... Аутор је књига Фини људи (изд. Задруга писаца, 1967), Како залази сунце (изд. Задруга писаца, 1970), Гледање у филм (изд. YU филм данас, 2000) и са Горданом Зиндовић-Вукадиновић коаутор Pars pro toto, медијска писменост за наставнике основних школа (Центар за аудиовизуелне медије — Медија фокус, 2001). Заступљен у антологији Југословенска филмска мисао (1920–1995), састављач Северин Франић. Снимио је, између осталог, кратке филмове Београд на шофершајбни (награђен II наградом на Првом југословенском Фестивалу ауторског – аматерског филма), Зима у Прагу (награђен III наградом на истом Фестивалу), Они долазе (о деци која свирају и певају у отвореним просторима Београда), Пијани брод, као и серију ТВ портрета: о академику Николи Хајдину (ТВ Београд), глумцу Раши Плаовићу (ТВ Београд), филмским редитељима Жоржу Скригину (ТВ Београд) и Жики Митровићу (ТВ Нови Сад), као и о филмском сценаристи Ференцу Деаку (ТВ Нови Сад). Остварио дугогодишњу сарадњу с покретом филмског аматеризма деце у Србији и бившој СФРЈ. Учествовао у бројним филмским трибинама. Држао предавања из области филмске драматургије намењена синеастима, наставницима основних и средњих школа, младима и деци. Носилац је бројних домаћих и међународних награда и признања.

Ljudmila Ulicka pripoveda u knjizi O telu duše o osnovnim iskustvima života: ljubav i smrt, bolest i čudo života, samoća i bliskost. Čudesno pripovedanje o ljubavi i sumnji, o životu i strahu, o prolaznosti i smrti, a najpre o prijateljstvu i, u okviru prijateljstva, o prijateljicama koje ispunjavaju stranice ove knjige nesvakidašnjom energijom i iskustvom, vitalnošću i dobrotom. Žene su u glavnim ulogama u praktično svim pričama u ovoj knjizi. Junakinje Ljudmile Ulicke u prosvetljujućim iskustvima svog života svedoče o trenucima kada se život menja ili kada, suočene s prolaznošću, sabiraju i oživljavaju sve ono što im je doneo život. Slavna po romanima koje je napisala, Ljudmila Ulicka se još jednom potvrđuje kao možda najveći majstor savremene svetske pripovetke. Jednostavno i neponovljivo. „O telu mi znamo mnogo više nego o duši. Niko nije u stanju da nacrta atlas duše. Mi ponekad uspevamo da ulovimo samo njeno pogranično prostranstvo. Tamo, na toj granici, u meri u kojoj smo joj se približili, nastaju takve vibracije, ukazuju se tako istančani detalji o kojima je gotovo nemoguće i govoriti na našem prelepom, ali ograničenom jeziku. Rizičan, veoma opasan pristup. To prostranstvo privlači – i to što duže živiš, utoliko snažnije…“ (Ljudmila Ulicka) „Priče Ljudmile Ulicke, kod nas izdašno prevođene i još izdašnije čitane, izrastaju iz najboljih tokova ruske pripovedne tradicije koja je i dan-danas osnovna mera stvari u poslovima pripovedanja, koliko romana možda još više pripovetke i kratke priče. Žene i ženski svet, bolje reći, ženski doživljaj stvarnosti i sudbine žena gotovo uvek su težišna tačka pripovedanja Ljudmile Ulicke, počev od njenog ranog romana Medeja i njena deca, pa do nedavno objavljene zbirke O telu duše. Te dve u naslovu izdvojene reči, a naročito njihov enigmatični spoj (’O telu mi znamo mnogo više nego o duši. Niko nije u stanju da nacrta atlas duše.’) čine tačke ili jezgra oko kojih se pletu priče o osnovnim, neizbežnim i pripovedanjem nikada iscrpljenim egzistencijalnim temama i situacijama. Ovaj čitalac nikako se ne može oteti utisku da čitajući knjigu O telu duše zapravo čita novi rukopis reinkarniranog Ivana Aleksejeviča Bunjina, jer sve je tu, po hiljadu i prvi put, ali kao da je prvi put – ljubav i prateće nesavršenosti.“ Mihajlo Pantić Ljudmila Ulicka (1943, Ural), velika ruska književnica, jedan od vodećih savremenih svetskih pisaca. Ulicka je završila biologiju na Moskovskom državnom univerzitetu 1968. godine. Jedno vreme je radila kao naučnik u Institutu za genetiku u Moskvi, ali je ostala bez posla jer je na svojoj pisaćoj mašini prekucavala zabranjeni roman. Na početku književne karijere pisala je drame i scenarije za pozorište, radio i televiziju. Svetsku slavu stekla je pričama i romanima. Najvažnije knjige: Sonječka (roman, 1994), Siromašni rođaci (knjiga priča, 1994), Medeja i njena deca... Biblioteka:Zlatno runo Povez:Tvrdi Format:14x21 Broj strana:136

LAVIRINTSKI REČNIK PARIS NEW YORK DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE Autor : Dejan Nebrigić Izdavač : RENDE 2001 Dva prozna teksta jednog od prvih i najistaknutijih gej aktivista kod nas, tragično preminulog Dejana Nebrigića. Sve mi to ide, manje-više, na živce. Čitav taj grad. Tamo gde bih najradije otišao, to je suviše opasan kvart. A tamo gde mi se uopšte ne ide, mogu sasvim slobodno da se krećem. Prijatelj kod kog sam odseo upozorava me da bi najpametnije bilo da kupim još jedan novčanik. Kaže: „To svi mi radimo. Tako je bezbednije.“ Svi, naime, nose sa sobom dva novčanika – jedan pravi sa „plastičnim novcem“ i jedan u kojem je 20$, što ga bez reči ustupaju svakome ko im ga na ulici zatraži, a u ruci drži revolver ili, češce, nož…“ „New York, New York! Sećam se jednog (ne)svakidašnjeg događaja. Uljuljkan u udobnu fotelju otmenog stana u centru Dorćola, ispijajuci Earl Gray sa eteričnim uljima daleke thank-you-India, vodio sam jedan sasvim učeni dijalog sa svojom dragom prijateljicom V. V. o budućnosti istorije književnosti u Srbiji… „ – Dušan Maljković S.S.S.

Витомир Пушоњић: ЗАТУРЕНА ИСКУСТВА Издавач: Виогор, Београд, 2023 Број страна: 160 Мек повез, ћирилица ``Приче и сведочанства у овој књизи сабрао сам према критеријуму непосредног и аутентичног искуства које је мотивисало њихов настанак. Осим личних искустава ту су и искуства људи из мог ближег и даљег окружења, пошто и окружење као такво, са својим знаним и незнаним садржајима, чини део наше личности. Живео сам у сеоској, варошкој, приградској и градској средини, променио више различитих послова и радних организација, услед егзистенцијалних неприлика често сам се селио са породицом. У исто то време држава у којој живим је више пута мењала свој облик и назив, еволуирајући од Титове социјалистичко-самоуправне, преко Милошевићеве национал-комунистичке, до актуелне транзиционо-глобалистичке творевине. То је оно што чини мој комад историје, такав какав је, а сама историја није друго до збир аутентичних искустава које су људи доживљавали на сопственој кожи, дакле оно што им се СТВАРНО дешавало, а не оно у шта их је неко путем медијских и школских програма и других облика принуде убедио да им се дешавало како би их укалупио у своје измаштане идеолошке пројекције. Зато се у вези са овим поставља питање да ли је права историја она писана, која се учи из школских уџбеника, или она неписана, која се најчешће гура у страну, препушта забораву или се у најбољем случају преноси шапатом и у строго поверљивом кругу? Да ли историју чини збир датума, догађаја и неколицине истакнутих појединаца или оно што се ломи преко леђа, душе и срца милиона обичних људи?`` О аутору: Витомир Пушоњић је рођен 27.6.1946. године у селу Врбову код Пријепоља, као десети, најмлађи син Милована и Божане Пушоњић. Године 1973. дипломирао је Српскохрватски језик и југословенску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Прву сатиричну причу објавио је у ``Јежу`` 1968. Од 1973. до 1978. радио је као гимназијски професор у Рудом. Због прилога објављиваних у пријепољском листу ``Полимље`` пада у немилост локалних власти, те се преселио у Ариље. Године 1980. завршава роман ``Болесник нашег времена`` који београдски издавачи оцењују неприкладним и који ће изаћи тек четрдесет година касније. „Реформом“ школа у „шуварице“ постаје „технолошки вишак“ због чега 1981. прелази у Београд, где се запошљава као ноћни чувар, временом поставши кадровски референт. Oсамдесетих објављује у ``Јежу``, ``Осмици``, ``Репортеру``, ``Политици``. Био је члан уредништва електронског часописа ``Српски лист``, а велики број друштвено-политичких написа објавио је на сајтовима ``Српска политика``, ``Нови стандард`` и другим. Објавио је следеће књиге: ВРЕМЕ СПЛАЧИНА / ШТА ЧЕКАЈУ МАЈМУНИ, сатирична поезија и проза, 2001 ИЗ-РАЂАЊЕ СРБИЈЕ, сатирична поезија и проза, 2007 ЂЕ ТИ ЈЕ ТО ВРБОВО, завичајне поеме, 2009 БОЛЕСНИК НАШЕГ ВРЕМЕНА, роман, 2020

Tomo Smiljanić Bradina : STOJNA I DRUGE PRIPOVETKE IZ MAKEDONIJE, Antikvarna kolekcija 2021, str. 76. Reprint izdanja iz 1924. Očuvanost 4. Тома Смиљанић (Тресонче, 13. јун 1888 — Београд, 10. мај 1969) био је српски етнограф, филолог, песник, прозаиста, драмски аутор и публициста. Биографија Рођен је у селу Тресончу 1888. године, у старом и чувеном `братству` - Брадиновци. Презиме-надимак Брадина је добио по свом прадеди Сарџу Караџи Брадини сеоском прваку из прве половине 19. века. Основну школу српску и бугарску је похађао у родном селу, а затим српску гимназију у Солуну 1906. године. Био је стипендиста Друштва Светог Саве. Радио је као учитељ у српским школама у селима Тресончу[1], Долном Мелничану и Галичнику (1906-1911). Године 1911. уписао је Филозофски факултет у Београду али му је студије прекинуо Први балкански рат. По избијању рата пријавио се у четнички одред Војводе Вука и са њиме прошао сва бојишта од Кумановске битке до Елбасана. Учествовао је у Првом светском рату и са војском прошао албанску голготу. После опоравка на Крфу је са осталим српским ђацима послат у Француску где завршава студије географије и историје у Клермон Ферану. По завршетку рата и повратку у земљу предаје у тетовској гимназији о (1920/21) и гимназији у Скопљу (1921–1927), и у Трговачкој академији у истом граду. (1927–1931). Године 1930. поново одлази у Француску на одбрану докторске дисертације под насловом: „Наша стара племена Мијаци и Брсјаци у Јужној Србији“. Између 1931. и 1934. био је народни посланик Галичко-дебарског среза, а затим инспектор и начелник Просветног одељења Вардарске бановине. Учествује у Априлском рату 1941. након чега се повлачи у Србију где током окупације ради у Учитељској школи у Алексинцу. Године 1946. отишао је у пензију и настанио се у Београду. До смрти 1969. године није престао да се бави научним радом који је почео још као учитељ. сарађивао је са бројним научним часописима као и са српском и македонском академијом наука. Поред антропогеографских истраживања бавио се и литерарним радом.[2] Библиографија На планини и друге приповетке из Македоније, Скопље, 1924; Стојна и друге приповетке из Македоније, Скопље, 1924; Племенске особине Мијака, Београд 1924. Седи краљ, Скопље, 1925; Канонска визитација Река, Скопље, 1925; Мијаци, Горна Река и Мавровско поље, Београд 1926. Маћедонски печалбари. Драма у пет чинова с певањем, Прилеп, 1927); Песмарица, Скопље, 1929; Прилози за познавање сточарства на нашим високим планинама. Београд 1932. Сточарство на Бистри, Стогову, Крчину и Кобару, Београд 1932. Племе Брсјака, Београд 1932. Краљ слободар – Краљ миротворац, Скопље, 1936; Идеалисти (први чин драме), „Јужни преглед“, Скопље, 1937.

MILJENKO SMOJE LIBAR MILJENKA SMOJE Ilustracije - Joško Marušić Izdavač - Marjan tisak, Split Godina - 2004 368 strana 21 cm Edicija - Dalmatinska biblioteka - Izabrana djela Miljenka Smoje ISBN - 953-214-189-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Feljtoni Razgovori sa Šantom Putositnice Likovi Ćakule na šentadi Mali Marinko Servantes iz malog mista Feljt `Miljenko Smoje (Split, 14. veljače 1923. – Split, 25. listopada 1995.), jugoslavenski novinar i književnik. Smoje se rodio u siromašnoj porodici težaka u Splitu. Odrastao je u četvrti Varoš tradicionalno poznatoj po simpatijama za anarhizam, socijalizam, komunizam i druge lijeve političke pokrete. To će imati snažan utjecaj na Smojin opus stvorivši kod njega simpatije za malog čovjeka i krajnji prezir prema svakom autoritetu. Smoje je 1941. završio gimnaziju, a nedugo potom je u aprilskom ratu pala Kraljevina Jugoslavija, a Split i okupiran i anektiran od fašističke Italije. Smoje se nakon toga priključio antifašističkom pokretu otpora, kao i Komunističkoj partiji Jugoslavije. Međutim, njegova buntovna priroda ga je dovela do toga da vrlo brzo bude isključen iz Partije. Smoje je to svejedno preživio, isto kao i kraće pritvaranje od strane fašističkih vlasti. Nakon rata je Smoje kraće vrijeme radio kao učitelj, da bi od 1950. godine počeo raditi kao novinar u splitskom dnevnom listu Slobodna Dalmacija. Vrlo brzo je otkrio svoj talent za pisanje reportaža u kojima bi, uz veliku dozu humora, i vješto korištenje čakavskog dijalekta, opisivao život malog čovjeka u Dalmaciji. Smoje je postao jedan od najuglednijih novinara tadašnje Hrvatske i Jugoslavije, ali je njegovoj slavi ipak najviše doprinio rad na humorističkoj TV-seriji Naše malo misto iz 1970. godine, koja je burne ekonomske, političke i kulturne promjene prije, za vrijeme i poslije drugog svjetskog rata pokazala kroz prizmu malih ljudi u dalmatinskom gradiću. Serija je 1982. godine dobila i filmski nastavak u obliku igranog filma Servantes iz Malog mista. Smoje je 1979. godine otišao u mirovinu, ali je za Slobodnu Dalmaciju nastavio pisati kolumnu Dnevnik jednog penzionera. Dvije godine kasnije je prema vlastitoj knjizi napisao scenarij za Velo misto, TV-seriju koja je obrađivala historiju Splita iz 1910. do 1947. godine, a koja se ponekad koristi i kao neslužbena historija prvih godina nogometnog kluba Hajduk. Iako je serija bila predmetom snažne cenzure od tadašnjih komunističkih vlasti, doživjela je veliku popularnost i kult-status koji traje i danas. Za vrijeme raspada Jugoslavije Miljenko Smoje se postavio kao žestoki protivnik hrvatskog nacionalizma, i kao takav je nakon dolaska Franje Tuđmana i HDZ-a postao nepoćudna osoba, a njegov opus skinut s programa državne televizije. Nakon što je Slobodna Dalmacija godine 1993. kontroverznom privatizacijom prešla u ruke Tuđmanovog pristaše Miroslava Kutle, Smoje je postao kolumnist satiričnog tjednika Feral Tribune gdje je pisao sve do svoje smrti. Smoje je nepoćudnim prestao biti tek 1998. godine kada je Hrvatska televizija konačno odlučila reprizirati Velo misto, a nakon višegodišnjih napora su splitske gradske vlasti odlučile da se Smoji podigne spomenik. Bibliografija Hajdučka legenda (1971.) Kronika o našem Malom mistu (1971.) Dalmatinska pisma (1976.) Velo Misto (1981.) Dnevnik jednog penzionera (1981.) Libar Miljenka Smoje (1981.) Pasje novelete (1995.)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Tijana Tropin: Austrijski pisаc Leo Peruc (1882-1957) rođen je u Prаgu kаo i Kаfkа, аli je kаsnije prešаo u Beč, i tаj grаd je presudno obeležio njegovo stvаrаnje; po mаtemаtičаrskom obrаzovаnju i interesovаnjimа blizаk je Robertu Muzilu i Hermаnu Brohu, аli kаo pisаc pre spаdа u istu kаtegoriju sа Čestertonom i Borhesom zbog nаčinа nа koji u svojim delimа ispituje odnos stvаrnosti i prividа. Poreklom iz imućne trgovаčke porodice, Peruc je dobаr deo životа rаdio u rаzličitim zаvodimа zа osigurаnje, dok, početkom dvаdesetih, nije postаo populаrаn i uvаžen pisаc; cenili su gа, između ostаlih, Vаlter Benjаmin, Teodor V. Adorno i Horhe Luis Borhes (ovаj potonji je uvrstio Mаjstorа Sudnjeg dаnа u svoju ediciju nаjboljih detektivskih romаnа). 1938. godine, posle Anšlusа, Peruc je – u opаsnosti zbog svog jevrejskog poreklа – pobegаo sа porodicom iz Austrije, nаjpre u Itаliju а potom u Izrаel. Period od emigrаcije do smrti 1957. godine protekаo je u znаku tihog zаborаvа njega kao pisca. Mаdа je i u Izrаelu živeo u pristojnim mаterijаlnim uslovimа, uglаvnom zаhvаljujući potpori svoje trgovаčke porodice, nikаdа nije povrаtio stаru slаvu. Posle Drugog svetskog rаtа trаžene su drugаčije teme, i tаko je jedno od njegovih nаjboljih delа, Noću pod kаmenim mostom, prilikom prvog objаvljivаnjа prošаo skoro nezаpаženo. Tek sredinom osаmdesetih godinа prošlog vekа polаko počinje novo vrednovаnje Perucovog opusа. Pojаvljuju se novа izdаnjа i kritičke studije posvećene njegovom delu, kаo i nove ekrаnizаcije. Noću pod kаmenim mostom nаjtаčnije bi se mogаo opisаti kаo romаn o stаrom Prаgu sаstаvljen od ulаnčаnih pripovedаkа koje se mogu čitаti zаsebno, аli prаvi smisаo stiču tek kаdа se posmаtrаju kаo celinа: prvа pričа postаvljа pred čitаocа zаgonetku kojа će biti rаzrešenа tek u poslednjoj. Pritom se аutor oslаnjа nа klаsičnu formu novele kаo jezgrovite pripovesti o jednom neobičnom dogаđаju, tаko dа se, pаrаdoksаlno, ovаj vrlo moderni romаn nа prvi pogled sаstoji od vrlo stаromodnih pripovesti. Istorijske ličnosti poput cаrа Rudolfа II, rаbijа Levа ili Vаlenštаjnа ovde su smeštene u fаntаstični okvir – Peruc grаđu crpi ne sаmo iz istorije, već i iz predаnjа vezаnih zа prаški geto i kаbаlističke trаdicije. Pojedine priče, poput Otetog tаlirа ili Kuge u jevrejskoj četvrti, nа nov nаčin obrаđuju motive poznаte iz bаjki i legendi. Druge, poput Cаreve trpeze ili Vаlenštаjnove zvezde, pružаju neobičаn i često pritаjeno humorističаn pogled nа ključne trenutke češke istorije s krаjа šesnаestog i početkа sedаmnаestog vekа. Trebа, međutim, nаglаsiti dа je Noću pod kаmenim mostom stvаrаn od 1924. do 1951. godine i dа nаd ovim delom lebdi senkа Holokаustа; Peruc gа nigde ne pominje eksplicitno, аli iz ovih pripovedаkа – i ljupkih i jezivih, i romаntičnih i uzbudljivih – provejаvаju gorčinа i tugа zа nepovrаtno izgubljenim jevrej-skim Prаgom. Noću pod kаmenim mostom odistа predstаvljа literаrno zаveštаnje i oproštаj od svetа koji više ne postoji.

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Hrabal, Bohumil, 1914-1997 = Hrabal, Bohumil, 1914-1997 Naslov Svaki dan čudo / Bohumil Hrabal ; preveo sa češkog Nikola Kršić Jedinstveni naslov Každý den zázrak. srp Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski, hrvatski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas) Fizički opis 342 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Kršić, Nikola, 1928-1985 = Kršić, Nikola, 1928-1985 Zbirka Savremena strana književnost ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: Každý den zázrak / Bohumil Hrabal. Češki pisac Bohumil Hrabal (1914–1997) rođen je u Brnu. Njegov otac bio je upravnik pivare u gradu Nimburgu. Posle mature 1933. Hrabal je od 1934. do 1939. i od 1945. do 1946. izučavao prava na Karlovom univerzitetu u Pragu. Doktorirao je 1946. godine. Kada je nemački okupator 1939. godine zatvorio visoke škole u protektoratu Češka i Moravska, Hrabal se vratio u Nimburg, gde je radio u pivari, a zatim kao magacioner, notar i radnik na železnici. Završio je kurs za telegrafiste i postao otpravnik vozova u Kostomlatama. Od 1946. do 1947. radi kao agent osiguranja, od 1947. do 1949. kao trgovački putnik galanterijske robe i igračaka, od 1949. do 1954. u kladenskim čeličanama, odakle odlazi iz zdravstvenih razloga. Od 1958. zaposlen je kao skupljač stare hartije u Rezervama sirovina u Pragu, a zatim u pozorištu S. K. Nojmana u Pragu kao radnik na kulisama i statista. Od 1963. godine počinje da živi od pisanja. U tri navrata, 1963, 1965. i 1968, dobija nagradu izdavačke kuće Čehoslovački pisac, godine 1964. nagradu Mlade fronte, a 1969. Državnu nagradu. Godine 1968. osudio je sovjetsku okupaciju Čehoslovačke, što mu je donelo zabranu objavljivanja do 1975, kada je blago podržao režim „normalizacije“, tako da su njegove knjige ponovo mogle da se pojave u izlozima knjižara i u bibliotekama. Razdoblje od 1963. do 1969. bilo je najsrećnije razdoblje Hrabalovog stvaralaštva – proslavio se kao prozni pisac, ali i kao scenarista, jer su njegove pripovetke i novele magnetskom snagom privlačile najznačajnije češke filmske umetnike – Jiržija Mencla, Jana Njemeca, Evalda Šorma, Veru Hitilovu, Ivana Pasera i druge. Za film Strogo kontrolisani vozovi Mencl je 1967. dobio Oskara. Hrabalova književna slava počinje zbirkom priča „Perlica na dnu“ (1963, drugo prošireno izdanje 1964). Sledi zbirka pripovedaka „Pričalice“ (1964), zatim knjiga „Časovi plesa za starije i naprednije“ (1964), novela „Strogo kontrolisani vozovi“ (1965), proza „Oglas za kuću u kojoj više ne želim da živim“ (1965) i zbirka pripovedaka „Moritati i legende“ iz 1968. Posle prvog kruga proza okončanog 1969. godine slede knjige „Šišanje“ (1970), „Gradić u kome se zaustavilo vreme“ (1973), „Služio sam engleskog kralja“ (1975), „Nežni varvarin“ (1974), „Suviše bučna samoća“ (1976), „Svečanosti Sneguljica“ (1978), zatim „Tužna lepota“ (1979), „Svaki dan čudo“ (1979), „Harlekinovi milioni“ (1981), „Klubovi poezije“ (1981). MG71 (N)

Jako lepo očuvane knjige. Autor: Veljko Petrović Naslov: Sabrane pripovetke 1–6 Izdavač: Matica srpska, Novi Sad / Prosveta, Beograd Godina izdanja: 1964 Povez: tvrdi, platneni - Varljivo proleće - Izdanci iz opaljena grma I - Izdanci iz opaljena grma II - Zemlja - Razgovoru nikad kraja I - Razgovoru nikad kraja II žVeljko Petrović Pesnik, književnik (1884–1967) Veljko Petrović bio je srpski pesnik, književnik, likovni i književni kritičar i teoretičar. Rođen je u Somboru, 04. februara 1884. godine, a umro u Beogradu, 27. jula 1967. godine. Lični život Otac mu je bio somborski katiheta koji se zamonašio i dobio monaško ime Gerasim Petrović, nakon što je njegova supruga umrla. Gerasim je predavao na Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka zvala se Mileva i bila je kćer somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko sedmica poslije njegovog rođenja. Imao je i dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Kada se otac zakaluđerio o Veljku, sestrama i bratu brinula se rodbina. Nakon što je završio srednju školu, gimnaziju na mađarskom jeziku, u svom rodnom gradu, Veljko je otišao u Budimpeštu na studije prava. Bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, čuvenog peštanskog Tekelijanuma. Sprijateljio se sa Vasom Stajićem i Petrom Konjovićem. Od 1906. do 1907. godine bio je urednik „Kroacije“, hrvatsko-srpskog časopisa za društvene, političke i ekonomske studije, osnovan u Budimpešti. Radio je i na raznim časopisima u Zagrebu i Sarajevu. Bio je glavni urednik zagrebačkog „Srbobrana“. Godine 1908. Veljko Petrović prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Onda 1911. godine, austrijske vlasti, zbog nacionalnog stava, ga prisiljavaju da se preseli u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U Beogradu je sudelovao kao ratni dopisnik u balkanskim ratovima i Prvome svetskom ratu, a tada je pisao i poeziju. Između ratova bio je aktivan u kulturnim i obrazovnim poslovima i nastavio je biti sve do svoje smrti u Beogradu 1967. godine. Između 1914. i 1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. Godine 1919. je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Sljedeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Mara Petrović bila je njegova supruga. Upoznao je sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević u beogradskom Narodnom pozorištu. Bila je kćer pančevačkog trgovca sa kojom se venčao u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. Družio se sa mnogim srpskim književnicima i likovnim umetnicima toga doba. Takođe se 1920. godine, kada je boravio u njemačkom glavnom gradu, upoznao sa mnogim istaknutim ličnostima kulturnog života Njemačke, a sve zahvaljujući poznanstvu sa Milošem Crnjanskim, koji je bio član presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, a onda je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od 1925. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu. Godine 1930. radio je za list „Politika“. Pisao je o Srbima u Mađarskoj. Iste godine, u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta, kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu ,,Šumadija i vojvodina“. Veljko Petrović je 1933. godine na glavnoj skupštini ,,Čitaonice“ izabran radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu za njenog počasnog člana. U Drugom svetskom ratu uhapšen je od strane njemačkih okupatora i bio neko vreme u logoru na Banjici. Po završetku rata bio je upravnik Narodnog muzeja u Beogradu do 1962. godine. Njegove mnogobrojne funkcije i članstva u raznim odborima uključivali su predsedavanje u Matici Srpskoj novosadske vlade, od 1953. do 1956. godine, te je usledio njegov izbor kao predsednika institucije. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i predsednik Srpske književne zadruge u Beogradu. Dobio je nagradu Saveza književnika Jugoslavije. Od 1944. do penzionisanja 1962. bio je upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Umro je u Beogradu 1967. godine kada je sahranjen u Aleji velikana. Poštujući želju Veljka Petrovića, supruga Mara zavještala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti iz njihove kuće. Rukopise, prepiske sa raznim osobama, kao i njegovu ličnu biblioteku, te razne umetničke slike i predmete, kao i stilski nameštaj. Porodična kuća je poklonjena gradu za muzejsku namenu. Od 2007. godine Veljku Petroviću u čast, dodeljuje se nagrada za pripovedačko delo pisaca na srpskom jeziku. Svake godine se sredinom oktobra dodeljuje ova nagrada u Somboru na manifestaciji ,,Veljkovi dani“. Karijera pisca Svoju karijeru pisca počeo je 1903. godine pišući političke članke, dopise, kozerije i prevodeći priče stranih autora. Objavljivanje stihova, beleški i književnih članaka počeo je 1905. godine u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Prvo je skrenuo pažnju književnih kritičara na svoju rodoljubnu poeziju. ,,Rodoljubive pesme“ (1912. godine) i ,,Na pragu“ (1914.godine). Nakon toga, okrenuo se pripoveci i ostao u tom žanru. Spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja ,,Matice srpske“ i „Napretka“, ali je u toku ratu rukopis izgubljen. Za stogodišnjicu Matice srpske Petrović je uredio ,,Album vojvođanske umetnosti“. U njemu je napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. vjeka. Njegova poezija imala je široku tematiku: ljubavna, rodoljubiva, didaktička, socijalna i refleksivna poezija. Ljubavna poezija mu je preplavljena nemirima, čežnjom i boli zbog neuzvraćene ljubavi. Ljudi, grad i dječiji svet suočen sa tajnama prirode i svakodnevicom u društvu tematike su pripovedačkog dela Veljka Petrovića Veljko Petrović odrastao je u građanskoj porodici, ali je u njemu stalno prisutna velika privrženost selu i ljubav prema seljacima kao najzdravijem delu vojvođanskog društva. On je dobro poznavao dušu seljaka; godila mu je ljubav prema rodnom tlu koja daje snagu i sigurnost. Dobro je poznavao njihov jezik, mentalitet i običaje. Petrovića kao pisca vređao je malograđanski stalež, koji je sa prezirom gledao na seljake i izvrgavao ih poruzi. Zato je njegov seljak duhovno zdrav, moralno čist i materijalno siguran. Jedna od pripovedaka u kojima Veljko Petrović opisuje selo i seljake jeste „Salašar“, koja svojim umetničkim kvalitetom ide u sam vrh srpske pripovetke. Godine 1920. počinje da štampa izbor svojih novela u knjigama; „Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka; „Pomerena savest“, deset pripovedaka; „Tri pripovetke“; „Iskušenje“, petnaest pripovedaka. Godine 1925. Srpska književna zadruga izdaje izbor iz Petrovićevih novela „Pripovetke“. Njegova rodoljubna poezija lišena je bombastičnih fraza; to je prilično sumorna, realistična procena svoje zemlje i njene prošlosti i izjava iskrene, neupadljive ljubavi prema njoj. ,,Počeo je onako kako, manje-više, svi počinju, to jest pesmama. Njegovi rodoljubivi stihovi, objavljeni još prije prvog svetskog rata, bili su bojni poklič čitave jedne generacije, a i danas zvuče sveže i moćno. U njima ima mladalačke nezadrživosti, ima snage koja klade valja, ali i carske pameti, ukusa. On je jedan od onih pesnika koji na samom početku književnog rada pokažu nedvosmislenu legitimaciju iz koje se vidi da to jesu, da su zbilja pesnici, a onda se okanu stihova, prihvate se nečeg drugog, a zauvek, i svuda, ostanu poete“, napisao je Milovan Danojlić o književnom radu Veljka Petrovića. U rodoljubivoj poeziji se izražava ljutnja što je kod ljudi oslabilo realno interesovanje za sudbinu neoslobođenih krajeva, sto su u savremenom životu pojedinci bili podredili opšte interese svome ličnom zadovoljstvu. U svojim brojnim pričama opisuje uglavnom život Srba u Vojvodini, najpre pod Austrougarskom vlašću, a kasnije, deo Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je promenila naziv u Kraljevinu Jugoslaviju, a nakon Drugog svetskog rata postala komunistička zemlja. Petrovićev šarolik opis seljaka iz Vojvodine i običnih gradskih ljudi nudi bogatu tematsku sintezu živopisnog života, prepuna nacionalnih, društvenih i moralnih problema. Također je napisao ljubavne priče i mnoge priče za decu. Bio je autor mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovne umetnosti, naročito vojvođanskog slikarstva 18. i 19. veka. Prema kritičaru Jovanu Skerliću, smatra se jednim od vodećih pesnika postmodernizma u srpskoj književnosti ( nakon što je bio pod uticajem modernizma u mladosti). Veljko je uglavnom pisao o Vojvodini, ambijentu i ljudima. Rođen u Vojvodini, školovan u Pešti, živio je i kao novinar nekoliko godina u Zagrebu, Sarajevu i Beogradu, pa stoga je on imao širi vidik nego ostali pesnici. U jednom pogledu on je reprezentativna ličnost dela tadašnjeg naraštaja koji je imao zapadnjački duh i nacionalnu dušu. U celoj poeziji Veljka Petrovića ogleda se dualizam između moderne jedinke i vernog člana nacionalne zajednice. Njegova poezija je poezija nervoze modernog čoveka i nacionalne energije tradicionalnoga Srbina. Njegove zbirke pripovedaka su : ,,Varljivo proleće“ (1921. godine); ,,Bunja i drugi u Ravangradu“ (1921 godine); ,,Pomerena savest“ (1922. godine); ,,Iskušenja“ (1924. godine); ,,Izdanci iz opojnog grma“ ( 1932. godine); i Prepelica u ruci (1950. godine) Sve zbirke pripovedaka mogu se grupisati u nekoliko tematskih ciklusa i to: pripovetke o Vojvodini, pripovetke o drugim sredinama, ratne pripovetke i pripovetke o deci i životinjama. Najznačajnije pesničke zbirke su: „Rodoljubive pesme“ (1912. godine), „Na Pragu“ (1913. godine), „Stihovi“ (1951. godine), „Nevidljivi izvor“ (1956. godine), „Krilata grudva zemlje“ (1956. godine), „Dah života“ (1964. godine). Bibliografija „Rodoljubive pesme“ (1902. godine) „Bunja“ (1909. godine) „Na pragu“ (1912. godine) „Bunja i drugi iz Ravangrada“ (1921. godine) „Varljivo proljeće“ (1921. godine) „Pomerena savjest“ (1922. godine) „Tri pripovetke“ (1922. godine) „Iskušenja“ (1924. godine) „Pripovetke“ (1925. godine) „Izdanci iz opaljena grma“ (1932. godine) „Prepelica u ruci i druge slične priče“ (1948. godine) „Stihovi“ (1951. godine) „Nevidljivi izvor“ (1956. godine) „Krilata grudva zemlje“ (1956. godine) „Dah života“ (1964. godine). MG122

Autor - osoba Šnabl, Ana, 1985- = Šnabl, Ana, 1985- Naslov Odvezani / Ana Šnabl ; sa slovenačkog prevela Jelena Dedeić Jedinstveni naslov Razvezani. srpski jezik Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Kikinda : Partizanska knjiga, 2018 (Kikinda : Mira-graf) Fizički opis 166 str. : autorkina slika ; 18 cm Drugi autori - osoba Dedeić, Jelena Srdić, Srđan, 1977- = Srdić, Srđan, 1977- Zbirka ǂEdicija ǂSaveznici ; ǂknj. ǂ4 (broš.) Napomene Prevod dela: Razvezani / Ana Schnabl Na koricama beleška o autorki s njenom slikom Str. 163-166: Odvezani, ili O ženskom pismu, ovde, danas / Srđan Srdić. U svojoj debitantskoj knjizi priča, knjizi debitantskoj uopšte, Ana Šnabl se ne bavi ratovima, Jugoslavijom, ne tematizuje tranziciju i posttranziciju, već se bavi posledicama, I ženama. Ona piše novim ženskim pismom. Ana Šnabl (1985, Slovenija) na početku je književne karijere. U novembru 2017. godine njena prva knjiga je dobila nagradu za najbolju debitanstsku knjigu. Trenutno radi na romanu koji se dešava kasnih 80-ih u Sloveniji. Na doktorskim je studijama filozofije, njena će se teza baviti mogućnostima feminističke autobiografije – kako se nada. Radila je kao novinar, u čemu nikad nije bila dobra, ali je mnogo naučila i sada radi kao urednik Evropskog pregleda poezije, knjiga i kulture. Ponekad vodi književne događaje i piše kritike i kolumne za slovenačke medije. Živi u malom gradu na severu Slovenije. U izdanju Partizanske knjige: Odvezani, Majstorija. MG52

Historijska čitanka 1 - Miljenko Jergović VBZ, Zagreb, 2006 meke korice, 220 str. Kultna knjiga Miljenka Jergovića – subjektivna povijest jednog vremena, zemlje i grada... Ova knjiga ne govori o stvarnim događajima, nego o sjećanju na stvarne događaje i o strategiji zaboravljanja. U njoj postoje krivo zapamćena imena i godine, neki su gradovi postali drugim gradovima, a s novčanica su nestala lica zeničkih topioničara i pojavila se lica husinskih rudara. Vjerojatno postoji neko pravilo prema kojem čovjek pamti i zaboravlja, ali budući da su priče o sjećanju obično historija ili fikcija, izbjegavamo misliti o takvim pravilima. `Historijska čitanka` nije ni historija, ni fikcija, nego je popis onoga što još uvijek postoji kao inventar jedne posve subjektivne povijesti grada, zemlje i vremena. Kao i svaki popis, tako bi i ovaj trebao težiti preciznosti. On ništa ne uljepšava, ne obrađuje i ne osmišljava, nego nabraja, sve dok ima što nabrajati. U njemu ima ponavljanja, i onih emocija kojih bi se sramila svaka ozbiljna priča o vremenu, ali ih se ne srame porodični albumi s fotografijama. `Historijska čitanka` zapravo je porodični album jer se čovjek uvijek familijarizira s ljudima u vremenu koje je prošlo i koje si želi objasniti. Miljenko Jergović (1966, Sarajevo), živi na selu pokraj Zagreba, piše i objavljuje na svom jeziku. U Srbiji je od 2001. objavio osam proznih knjiga, romana i zbirki kratkih priča. Pesničke knjige: Opservatorija Varšava, Zagreb, 1988; Uči li noćas neko u ovom gradu japanski, Sarajevo, 1990; Himmel Comando, Sarajevo, 1992; Preko zaleđenog mosta, Zagreb, 1996; Hauzmajstor Šulc, Zagreb, 2001; Dunje 1983 (izabrane i nove pjesme), Zagreb, 2005; Izabrane pjesme Nane Mazutha, Cetinje 2011; Zbirke priča: Sarajevski Marlboro, Zagreb, 1994; Karivani, Zagreb, 1995; Mama Leone, Zagreb, 1999; Inšallah, Madona, Inšallah, Zagreb, 2004; Mačka čovjek pas, Beograd, 2012. Izabrane priče: Sarajevski Marlboro, Karivani i druge priče, Zagreb 1999; Rabija i sedam meleka, Sarajevo, 2004; Drugi poljubac Gite Danon, Zagreb, 2007; Tango bal i druge priče, Cetinje, 2010. Romani i novele: Buick Rivera (novela), Zagreb, 2002; Dvori od oraha, Zagreb, 2003; Gloria in excelsis, Zagreb, 2005; Ruta Tannenbaum, Zagreb 2006; Srda pjeva, u sumrak, na Duhove, Zagreb 2007; Freelander (novela), Sarajevo 2007; Volga, Volga (novela), Zagreb 2009; Roman o Korini (pripovest), Beograd, 2010; Otac, Beograd, 2010; Psi na jezeru, Zagreb, 2010; Rod, Zagreb, 2013. Ogledi, eseji, članci i dr. književne forme: Naci bonton, Zagreb, 1998; Historijska čitanka, Zagreb-Sarajevo, 2001; Historijska čitanka 2, Zagreb-Sarajevo, 2004; Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu, Zagreb, 2006; Transatlantic Mail (koautor s Semezdinom Mehmedinovićem, fotografije Milomira Kovačevića Strašnog), Zagreb, 2009; Zagrebačke kronike (novinske kronike, kolumne, feljtoni), Beograd, 2010; Bosna i Hercegovina, budućnost nezavršenog rata (esej, intervju; koautor s Ivanom Lovrenovićem), Zagreb, 2010; Pamti li svijet Oscara Schmidta (projekti, skice, nacrti), Zagreb, 2010; Muškat, limun i kurkuma, Zagreb, 2011; Drame: Kažeš anđeo, Zagreb, 2000. Njegov neobjavljeni roman Wilimowski pročitan je i emitovan na Trećem programu Radio Beograda od 4. do 21. maja 2012 (čitala Koviljka Panić).