tvrdi povez, 300 str., ilustrovano Удовољавајући молбама које су стизале са Цетиња, Србија је у Црну Гору, почев од 1865. године, послала неколико официра и оружара. Такође, поклоњено је и 5.000 пушака, 8 брдских топова и већа количина другог ратног материјала. Почетком 1866. почело се, под надзором официра послатих из Београда, са формацијским организовањем црногорске војске по `србијанском моделу народне војске` и обуком артиљеријских и пјешадијских јединица. Извршен је и попис свих војних обвезника, при чему је било предвиђено да се по племенима организују војна вјежбања. Истовремено, на Цетињу се почело са изливањем пушчаних зрна, док је на Ријеци Црнојевића радила `војна радионица`. Свим овим пословима руководио је српски капетан Милутин Јовановић.

Izviđači Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva Bojan Dimitrijević Beograd, 2011. Tvrd povez, veliki format 22cm x 31cm Latinica, 171 strana Bogato ilustrovano Istoriju često zanemarivane komponente jugoslovenskog – srpskog vazduhoplovstva u proteklih šezdeset godina. Tema je izuzetno interesantna za razumevanje uloge jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, vojske i države u celini u toku hladnog rata. Veliki broj ilustracija dodatno pomaže u sklapanju slike o ulozi i značaju izviđačke avijacije jugoslovenskog i srpskog ratnog vazduhoplovstva. Epoha hladnog rata već je odavno prošlost, od koje je uspostavljena značajna vremenska i istorijska distanca, što je uticalo da se u više svetskih centara formiraju i uspostave projekti ili katedre studija hladnog rata. Proteklih godina u javnosti se pojavilo više značajnih dela u kojima se tumače razni događaji iz ovog perioda svetske istorije. Kako u Evropi nije došlo do sukoba dva vojno-politička bloka, koja su stajala jedna nasuprot drugom u periodu 1945. do 1990.godine, mnogi od radova koji se bave vojnom istorijom hladnog rata u Evropi, ustvari, govore o istoriji priprema, struktura, života ili dilema mogućeg konflikta. Publicistika i istoriografija koje privlače posebnu pažnju zapravo su studije o onim delovima dva sučeljena bloka koji se sukobljavaju u decenijama trajanja hladnog rata. To su uglavnom obaveštajne službe, kao i razne druge manje vojne organizacije koje su u miru hladnog rata bez prekida radile svoj posao, protiv druge strane, te i tako svojim komandama, vojnim i političkim rukovodstvima obezbeđivale pravovremene informacije. Među njima su i vazduhoplovne izviđačke jedinice. U poslednjih nekoliko godina više radova objavljenih u SAD, Velikoj Britaniji i drugim zemljama bavilo se pitanjima vazdušnog izviđanja u toku hladnog rata. Reč je o temi o kojoj se i ranije znalo, ali se tek sa otvaranjem arhiva i vremenom stekao značajni fond znanja. Sa druge strane, radi se o borbenim aktivnostima koje su vazduhoplovstva obavljala u miru hladnog rata, pa je interesantnost teme bila zagarantovana, kako za istraživače, tako i za čitače. I SFR Jugoslavija je imala svoj udeo u takvim operacijama u doba hladnog rata. Njen jedinstveni položaj, ali i povremene krize na njenim granicama, koje su bile uslovljene konfrontacijom dvaju blokova, davali su njenom obaveštajno-izviđačkom paratu dosta prilika za iskazivanje, i to za sve vreme postojanja države, ali i kasnije, devedesetih godina, kada su građanski ratovi besneli po njenim zemljama naslednicama. Ova studija se bavi jugoslovenskim vazduhoplovnim izviđačkim jedninicama od njihovog stvaranja 1947. godine pa do današnjeg dana, ali samo o srpskom vazduhoplovstvu. Pozicija Jugoslavije i njen specifičan ideološki sistem uslovili su da kao država prođe kroz više vojno-političkih kriza, u kojima je njen obaveštajno-izviđački sistem, radi zaštite države, ali i obezbeđenja njenog ofanzivnog odgovora, bio angažovan u potpunosti. Sukob sa zemljama Informbiroa 1949 – 1954, Tršćanska kriza 1953, mađarski događaji i sovjetska intervencija 1956, agresija na Čehoslovačku 1968, sukob sa Italijom 1974, bili su momenti kada se izviđačka avijacija aktivirala i izvršavala zadatke u zemlji ili u vazdušnom prostoru suseda. Van tih dramatičnih događaja, u miru, preko ove komponente odbrane i vazduhoplovstva motrili su se protivnici sa obe strane – i na Istoku, i na Zapadu. Prestanak hladnog rata u Evropi značio je početak serije ratova na teritoriji sada već bivše Jugoslavije. Izviđačka avijacija je učestvovala i u tim događajima, ali u sasvim drugačijim uslovima, a od sredine devedesetih i uz pojavu vazdušnih izviđača Severnoatlanskog pakta, koji su potpomagali dejstva svoje avijacije 1995. i 1999. godine. Tako je priča o vazdušnom izviđanju na ovom prostoru i priča o nizu sukoba i konflikata kroz koje je ovaj region prošao. Međutim, to je priča o neprestanoj potrebi za modernizacijom i tehnoločkim napretkom koji je istvarivan kroz nabavke i upotrebe nove opreme. Autor se od ranije bavio ovom tematikom, pa su neki delovi ove studije objavljivani kao delovi studija koje su se bavile srodnim temama. Zainteresovani čitaoci će to prepoznati a o tome svedoči i biografija na kraju knjige. Iskustvo stečeno na prethodnim studijama upućuje da će ova knjiga biti i predmet diskusija na vazduhoplovnim Internet forumima. I da će stavovi biti različiti. Međutim, nismo imali imali nameru da se ponavljamo, već da u celosti ispričamo i opišemo istoriju jedne često zanemarene komponente jugoslovenskog – srpskog vazduhoplovstva u proteklih šezdeset godina. Stavljanje u logičan istorijski sled cele ove teme, od 1947. do 2007. godine, dalo nam je za pravo da smatramo da je reč o izuzetno interesantnoj temi za razumevanje uloge jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, vojski i države u celini u toku hladnog rata. I veliki broj ilustracija pomoći će, takođe da se stvori odgovarajuća slika o ulozi izviđačke avijacije jugoslovenskog i srpskog ratnog vazduhoplovstva. Autor želi da se zahvali svima koji su pomogli da ovaj rukopis ima formu koja je pred čitaocima. A to su mnogobrojni pripadnici izviđačkih jedinica JRV – RV i PVO, sa kojima je u viđe navrata razgovarao, zatim svima koji su pomogli sa foto-materijalom, kao i prijateljima i saradnicima koji su radili na njenom tehničkom uobličavanju.

Mornarički tehnički remontni zavod »Sava Kovačević« 1889-1989. Tivat 1989. Tvrd povez, zaštitni omot, bogato ilustrovano, veliki format (30 cm), 143 strane. Knjiga je odlično očuvana. Prilikom velikih manevara austrougarske mornarice 1886. na Jadranu, u Boku je doplovila flota pod komandom admirala fon Šterneka. Tom prilikom admiral se uvjerio u pogodnost i strategijsku važnost Tivta za izgradnju pomorskog arsenala. Kad je komanda mornarice u Beču proučila referat admirala Šterneka, pristupila je kupovini dijela potrebnog zemljišta ... Tako su 1888. počeli pripremni radovi na nivelisanju zemljišta za budući arsenal u Tivtu. Na poziv predsjednika opštine Tivat, Marka Filipova Krstovića, sazvano je Opštinsko vijeće, koje je 24. marta 1889. donijelo odluku da se mornarici za izgradnju arsenala besplatno dodijeli zemljište. Arsenal je odmah zaposlio 60 radnika, a prvi inženjeri bili su Česi, koji su 1889. napravili provizorno pristanište i izgradili prvi navoz. Odmah su podignute i drvene barake za uskladištenje ugljena i ostalog materijala potrebnog mornarici. Zatim je osnovana kovačka radionica, uređeni navozi i sprave za izvlačenje brodova, te krajem 1889. izvučen prvi brod. Zato se 1889. i uzima kao početak rada Arsenala. Do početka prvog svjetskog rata 1914. Arsenal je mnogostruko razvio svoje poslove i potpuno se osamostalio. Početkom 1916. izgrađena je električna centrala i nabavljen plivajući dok iz Trsta. Po slomu Austro-Ugarske Monarhije 1918. Francuzi su preuzeli komandu nad Arsenalom i postavili inženjera Janjičeka za komandanta. U junu 1920. Francuzi su iz Tivta odvukli plivajući dok, koji je bio vlasništvo firme Stablimento tecnico triestino iz Trsta. Dana 4. marta 1921. Arsenal i 12 torpiljera po 200 tona nosivosti predao je francuski kap. b.b. Blank predstavnicima Jugoslovenske ratne mornarice, kap. b.b. Miroslavu Grundu, komandantu III oblasne komande, i kap. b.b. Franji Vučeru, novopostavljenom komandantu Arsenala. Toga dana, u prisustvu cjelokupnog radništva i okolnog stanovništva, uz pucanj topova i sviranje vojne i civilne muzike, prvi put je razvijena naša zastava na zgradi komande Arsenala. Istog dana Tivatski zaliv je napustio i posljednji saveznički brod. Već 1921. počinje modernizovanje Arsenala, koji dobiva mašine na račun reparacija. Arsenal 1923. broji oko 600 radnika. Godine 1924. nabavljen je u Libeku dok od 1.700 tona i proširen je znatan dio radionica. Školske 1921/22. godine otvorena je škola učenika u privredi Mornaričko-zanatlijska škola. Do 1928. školu je završilo 226 zanatlija raznih struka. Dugogodišnji upravitelj te škole bio je Dragutin Najvirt, tehnički kapetan I klase. Godine 1929. u Arsenalu je, pored većeg broja stručnih oficira mornarice, radilo 15 inženjera raznih struka i 10 tehničkih poslovođa. Pozivu KPJ na ustanak odazvao se veliki broj radnika. Za slobodu zemlje, u toku na-rodnooslobodilačke borbe, pao je 121 radnik Zavoda. Poslije oslobođenja Arsenal je potpuno obnovljen od ratnih pustošenja i osposobljen za remont brodova. Mornaričko-industrijska škola počela je sa radom već 1945. Obnovljen i proširen, Arsenal od 1953. nosi ime narodnog heroja Save Kovačevića. Pored remonta vojnih jedinica, Mornaričko-tehnički remontni zavod »Sava Kovačević« bavi se i novogradnjom. Tako je 10. februara 1970. porinut novosagrađeni patrolni brod za potrebe naših graničara. Uporedo sa razvojem naše ratne mornarice razvijao se i Zavod. Spremno je dočekao i uvođenje novih generacija brodova u ratnoj mornarici, i uspješno ih održava. Zavod je opremljen savremenim tehničkim sredstvima i organizovan za izvršenje proizvodnih zadataka. Od 1974. godine, zavisno od slobodnih kapaciteta, Mornaričko-tehnički remontni zavod »Sava Kovačević« veoma uspješno vrši i remont ratnih brodova drugih zemalja. Tako kolektiv Zavoda svojom stručnošću i iskustvom učestvuje u međunarodnoj razmjeni rada, pa i na taj način stiče nova radna iskustva.