Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Državni sekretarijat za poslove narodne odbrane - Beograd, 1961. god. Tvrd povez, 20 cm. 177 str.

Metodski prirucnik za obuku radio-telegrafista u JNA iz saobracaja sredstvima veze - 1967 godina . Pecat na prvoj strani .

NOVAK ZIVKOVIC, NOVINSKO-IZDAVACKA I RADIO USTANOVA - VESTI, TITOVO UZICE 1971. k19

33223) KAKO DA POBEDITE NA IZBORIMA insajder story , Miladin D. Stevanović Pixel , Pixel d.o.o. Beograd 2007 , Insajderske priče čoveka koji je radio kampanje koalicije „Zajedno“ (96), Demokratske stranke (97), Mila Đukanovića, Biljane Plavšić, DOS i Bogoljuba Karića..., tvrd povez, format 17 x 23 cm , latinica, 160 strana

U dobrom stanju Amerika i svet / autori Zbignjev Bžežinski i Brent Skoukroft ; razgovor o budućnosti američke spoljne politike vodio Dejvid Ignatius ; [preveo s engleskog Života Ivanović] Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2016 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Klub plus, 2016 (Zemun : Pekograf) Fizički opis VII, 240 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Ivanović, Života, 1945-2019 = Ivanović, Života, 1945-2019 Prevod dela: America and the World / Zbigniew Brzezinski and Brent Scowcroft Tiraž 500 O autorima: str. 240 Registar. Predmetne odrednice Međunarodni odnosi -- SAD -- Intervjui Sjedinjene Američke Države -- Politička istorija -- Intervjui Sjedinjene Američke Države -- Spoljna politika -- Intervjui Brzezinski, Zbigniew, 1928- = Bžežinski, Zbignjev, 1928- Scowcroft, Brent, 1925-2020 = Skoukroft, Brent, 1925-2020 Ignatius, David, 1950- = Ignejšus, Dejvid, 1950- Zbignjev Bžežinski, bivši savetnik za Nacionalnu bezbednost Predsednika Kartera, je savetnik i punomoćnik u Centru za Strateške i Međunarodne Studije i takode profesor na Džon Hopkins Univerzitetu. Među mnogim njegovim knjigama je i Druga šansa, bestseler na listi New York Times-a. Brent Skoukroft radio je kao savetnik za Nacionalnu bezbednost kod dva predsednika - Džordža H.W. Buša i Džeralda Forda - i kao Vojni asistent kod predsednika Niksona. Predsednik je Scowcroft Group, firme specijalizovane za medunarodni biznis i finansijske konsultantske usluge. Takode je sa bivšim predsednikom Džordžem H.W. Bušem koautor knjige Transformisani Svet. Dejvid Ignatius dva puta mesečno ima svoju kolumnu u Vašington Postu. Ranije je radio kao izvršni urednik u International Heraid Tribune. Pre nego što je došao u Post, gospodin Ignatius je deset godina radio kao reporter u listu The Wall Street Journal. Njegov sedmi roman, Dodatak, štampan je 2009. godine.

59331) OGLEDI O BEZBRIŽNOSTI , Svetlana Slapšak , Radio B92 Beograd 1994 , Srpski intelektualci, nacionalizam i jugoslovenski rat ; sadržaj : Srpske alternative: ima li ih? Kako je počelo, Književnost M.Pavića, Instantni i distantni disidenti, Republikanci, Pretorijanci, Udarac elitnom nacionalizmu, Lagum Svetlane Velmar-Janković, Ispostavljanje računa Dobrici Ćosiću, Kultura denuncijacije, Mrze li Amerikanci (i drugi) (nas) Srbe, Fijakerska logika na pilećim nogama: Željko Simić, Srpski pisci od davnina za ili protiv, Smrt jezika smrti, Nacionalna izdaja, O srpskim ratničkim tradicijama, Papa i K.Čavoški, Odgovor Čavoškom, biblioteka Apatridi , mek povez, format 13,5 x 19,5 cm , latinica, 206 strana

Petooktobarska smena vlasti u Srbiji Samizdat B92, 2002. Udžbenički format, 22 cm, 216 strana. Požutela, ivice korica iskrzane, sem toga je lepo očuvana. Skroman pečat prethodnog vlasnika. Knjiga `Igra senki` engleskog reportera i urednika za međunarodne odnose televizijske stanice `Skaj Njuz`, Tima Maršala, upravo se u izdanju `Samizdat B92` pojavila na tržištu. Prateći kao novinar politička ratna i unutrašnja previranja na Balkanu tokom devedesetih, svojim odmerenim izveštavanjem stekao je naklonost vlasti i domaće javnosti pa je u vreme krize i sukoba na Kosovu i bombardovanja Jugoslavije bio jedan od retkih stranih izveštača kome je dozvoljen rad. im Maršal je vodeći autoritet u pitanjima spoljnopolitičkih odnosa, sa više od dvadeset pet godina iskustva u novinarstvu. Bio je urednik spoljnopolitičke rubrike Skaj njuza, a pre toga je radio za BBC i LBC/IRN radio. Izveštavao je iz trideset zemalja i pratio sukobe u Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji, Kosovu, Avganistanu, Iraku, Libiji, Siriji i Izraelu. Njegov blog Foreign Matters bio je u užem izboru za nagradu Orvel 2010. godine. Pisao je za Tajms, Sundej tajms, Gardijan, Independent i Dejli telegraf, i autor je knjiga „Igra senki: petooktobarska smena vlasti u Srbiji“ (Shadowplay: The Overthrow of Slobodan Milošević), bestselera u bivšoj Jugoslaviji, i „Dirty Northern B*st*rds!“ and Other Tales from the Terraces: The Story of Britain’s Football Chants. Osnivac je i urednik sajta TheWhatandtheWhy.com. Nije mi poznato nijedno sigurno mesto na kojem bi se mogla čuvati najveća moć u društvu osim samog naroda, a ako smatramo da narod nije dovoljno prosvećen da je kontroliše s punom odgovornošću, ne treba da mu oduzmemo tu ulogu već da poučimo njegovu odgovornost.....Tomas Džeferson

NOVO Mijat Lakićević (1953) živi i radi u Beogradu. Završio je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu 1975. godine. Po profesiji novinar, karijeru započeo u nedeljniku Ekonomska politika 1977. godine. Devedesetih stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Sa desetak kolega 1999. Pokreće Ekonomist magazin. Radio u Blicu (sedmičnom dodatku Novac), NIN-u i Novom magazinu. Priredio i uredio knjige „Prelom 72” o padu srpskih liberal 1972. godine (2003) i „Kolumna Karikatura” koja sadrži kolumne Vladimira Gligorova i karikature Predraga Koraksića objavljivane u Ekonomist magazinu (2006). Knjigu „Ispred vremena”, koja se bavi listom Ekonomska politika i sudbonosnom decenijom SFR Jugoslavije (1963–1973) objavio je 2011. godine, a 2014, u koautorstvu sa Dimitrijem Boarovim, knjigu „Kako smo izgubili (Našu) Borbu”. Godine 2020. objavio je knjigu „Desimir Tošić: između ekstrema”.

Mihajlo Mihajlov : PLANETARNA SVEST , Beogradski krug 2001, str. 158. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Mihajlov, Mihajlo, srpski i američki rusist i publicist (Pančevo, 26. IX. 1934 – Beograd, 7. III. 2010). Nakon školovanja u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu, radio kao profesor ruske književnosti na Filozofskom fakultetu u Zadru (do 1965). Jedan od prvih jugoslavenskih disidenata; zagovornik demokratizacije socijalističke Jugoslavije, u kojoj je bio politički zatvorenik (1966–70., 1974–77). Od 1978. živio u inozemstvu; tijekom 1979–2001. u SAD-u (predavao na nekoliko sveučilišta); u New Yorku 1980. osnovao odbor za podršku demokratskim disidentima u Jugoslaviji (surađivao s M. Đilasom, F. Tuđmanom i dr.). Od 2001. živio u Beogradu. Glavna djela: Ruske teme (1966), Planetarna svest (1967), Nenaučne misli (1979), Domovina je sloboda (1994).

Osnove politike dugoročnog razvoja Socijalisticke Republike Srbije do 1985. godine, Vojislav Mitić Sadržaj detaljno na fotografijama. Legat Ruska Matulića (pečat) Rusko Matulić je rođen u Splitu u porodici koja je zaista bila privržena Jugoslaviji. Njegov otac Roko Matulić bio je blizak prijatelj Nike Bartulovića i Ive Andrića. Rusko je vaspitavan u jugoslovenskom duhu. Niko Bartulović je po bežanju od Nemaca u Beogradu godinu dana bio sakriven u svojoj kući u Splitu i tamo napisao svoju knjigu „Glas iz gorućeg grma“. Rusko Matulić je sa jedanaest godina bio emigrant. Posle pada fašističkog režima u Italiji, njegova porodica je pobegla na ostrvo Brač. Tamo su mu komunisti ubili oca, a Rusko je sa majkom otišao u poznati izbeglički kamp El Šat u Egiptu. Objavio je memoare o svom boravku u logoru 2014. „Feb 1944- Nov 1948: Ell Shatt Egipt”. Kada je Ell Shatt zatvoren, Rusko je preko Italije, Čilea i Engleske stiglo do SAD. Tamo je diplomirao na Fakultetu za elektrotehniku i radio kao inženjer u kompaniji Edison do penzionisanja. Bio je prijatelj sa jugoslovenskim narodom orijentisanim na demokratiju vezan za časopis `Naša reč`. Bio je urednik Caddi Nevslettera i objavio tri toma bibliografija radova objavljenih na Zapadu. Imajući hobi da piše bibliografije, kupovao je literaturu o Jugoslaviji, a poklonjeno mu je i mnogo knjiga. Mek povez, 309 str

Nova, nekorišćena Jugolaboratorija / Vladimir Arsenijević Jezik srpski Godina 2009 Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2009 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 236 str. ; 17 cm Zbirka Biblioteka XX vek ; 180 ISBN 978-86-7562-078-5 (broš.) Vladimir Arsenijević (Pula, 1965) prvi roman, U potpa-lublju (koji je ujedno i prvi deo predviđene tetralogije Cloaca Maxima), objavio je 1994. godine. Za tu knjigu dobio je NIN-ovu nagradu za roman godine. Roman U potpalublju preveden je na ukupno dvadeset jezika a istoimena pozorišna predstava po motivima ovog romana nagrađena je Sterijinom nagradom 1997. godine. Drugi Arsenijevićev roman, Anđela - drugi deo ciklusa Cloaca Maxima objavljen je 1997. godine. Posle boravka u Meksiku (maj 1999 - septembar 2000), Arsenijević 2001. godine objavljuje knjigu Meksik - ratni dnevnik. Njegov ilustrovani roman Išmail, koji je nastao u saradnji sa crtačem stripova Aleksandrom Zografom, izlazi 2004. godine, a 2008. godine izlazi i njegova peta knjiga, roman Predator. Od 2000. do 2007. godine Arsenijević je radio kao urednik u beogradskoj izdavačkoj kući Rende, posle čega prelazi u zagrebačku izdavačku kuću VBZ, gde radi kao urednik njenog beogradskog ogranka. Živi u Beogradu. Jugolaboratorija saži tridesetak Arsenijevićevih eseja napisanih posle 2005. godine. U knjizi su oni podeljeni u 6 poglavlja: 1.Moj život na putu do WC-a, 2. Zemlja s druge strane ogledala, 3. Futurama, 4. Kad luzeri marširaju, 5. Novi replikatori i 6. Zidovi

Autor: Rišard Kapušćinjski Povez: tvrd Br. strana: 159 Format: 14,5 x 20,5 Pišući Cara, Kapušćinjski kao da je veoma jasno predvideo neminovnost pada i mehanizme rušenja svake autoritarne vlasti, a ne samo one u Etiopiji. Time ova knjiga pojačava i svoje aktuelno i svoje trajno književno značenje. Prevedena na više od trideset jezika, ova knjiga nastala je posle njegovog povratka iz Etiopije, gde je radio kao dopisnik Poljske novinske agencije. U Caru opisuje poslednje mesece vladavine Hajla Selasija i njegov dvor, kao i ljude koji su sarađivali s njim. Od njihovih ispovesti Kapušćinjski je stvorio delo koje pokazuje mehanizme vladanja: kako funkcioniše i kako pada autokratska vlast. Kapušćinjski iz tih razgovora pokušava da izvuče zaključke koji se odnose na autokratski sistem uopšte: „Nije uopšte bilo slučajno to što su se oko cara nalazili većinom podli i prosti ljudi. Podlost i prostota su uslovi za nobilitaciju, na osnovu ovog kriterijuma monarh je birao svoje favorite, za to ih je nagrađivao, davao im privilegije. U dvoru nijedan korak nije napravljen, nijedna reč nije izgovorena bez njegovog znanja i saglasnosti. Drugačije nije moglo da bude jer je uslov za boravak u carevoj sredini bilo negovanje njegovog kulta; ko je u tome slabio i gubio vatrenost – gubio je mesto, otpadao, nestajao. Hajle Selasije je živeo među svojim senkama, njegova svita bila je umnožena monarhova senka.“ Sa distance, s ironijom koja je ponekad na granici crnog humora, Kapušćinjski slika „božansku carevinu“, u kojoj jedna ličnost odlučuje o svemu.

JUGOLABORATORIJA: Vladimir Arsenijević **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Jugolaboratorija / Vladimir Arsenijević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2009 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 236 str. ; 17 cm Zbirka Biblioteka XX vek ; 180 ISBN 978-86-7562-078-5 (broš.) Vladimir Arsenijević (Pula, 1965) prvi roman, U potpa-lublju (koji je ujedno i prvi deo predviđene tetralogije Cloaca Maxima), objavio je 1994. godine. Za tu knjigu dobio je NIN-ovu nagradu za roman godine. Roman U potpalublju preveden je na ukupno dvadeset jezika a istoimena pozorišna predstava po motivima ovog romana nagrađena je Sterijinom nagradom 1997. godine. Drugi Arsenijevićev roman, Anđela - drugi deo ciklusa Cloaca Maxima objavljen je 1997. godine. Posle boravka u Meksiku (maj 1999 - septembar 2000), Arsenijević 2001. godine objavljuje knjigu Meksik - ratni dnevnik. Njegov ilustrovani roman Išmail, koji je nastao u saradnji sa crtačem stripova Aleksandrom Zografom, izlazi 2004. godine, a 2008. godine izlazi i njegova peta knjiga, roman Predator. Od 2000. do 2007. godine Arsenijević je radio kao urednik u beogradskoj izdavačkoj kući Rende, posle čega prelazi u zagrebačku izdavačku kuću VBZ, gde radi kao urednik njenog beogradskog ogranka. Živi u Beogradu. Jugolaboratorija saži tridesetak Arsenijevićevih eseja napisanih posle 2005. godine. U knjizi su oni podeljeni u 6 poglavlja: 1.Moj život na putu do WC-a, 2. Zemlja s druge strane ogledala, 3. Futurama, 4. Kad luzeri marširaju, 5. Novi replikatori i 6. Zidovi

Izdavači: Čigoja štampa, Beograd / Radio Slobodna Evropa, Prag Povez: broširan Broj strana: 603 Deo teksta uporedo na srpskom i engleskom jeziku. Pečatirana, bez predlista, manje presavijanje korica, unutra čista i veoma dobro očuvana. U knjizi „Hladni mir - Kavkaz i Kosovo“ autor, Dragan Štavljanin, analizira uzroke i posljedice rata u Gruziji 2008. godine i refleksije tog sukoba na globalnom planu. Takođe je analiziran odnos Rusije i Zapada, sa osvrtom na bitnije događaje koji su mijenjali sliku međunarodnih odnosa u svijetu uvodeći tezu da je u globalnoj politici na snazi „hladni mir“ jer današnja politika ima suptilnije metode od hladnoratovskih. Sve su to teme koje i ljudima na ovim prostorima mogu pobliže objasniti neke događaje na Balkanu u posljednjih 20 godina. Na prostoru bivše Jugoslavije svi smo bolovali od neke vrste egocentrizma i nismo znali šta se dešava na Kavkazu, kaže Neven Kazazović, vojni i politički analitičar, i dodaje kako je knjiga „Hladni mir - Kavkaz i Kosovo“ Dragana Štavljanina, novinara radija Slobodna Evropa, izazov u kojem otkrivamo šta smo propustili i koje se paralele mogu povući ne samo sa Kosovom nego i BiH: „Ono što se tamo događa jako je važno i za nas. I moram da kažem da kad sam čitao ovu knjigu maltene na svakoj stranici ja sam pred očima imao BiH. Jer od ponašanja velikih sila, od američkog ponašanja kad je Gruzija u pitanju ili kad je u pitanju Azerbejdžan ili kad je u pitanju Jermenija itd., od ruskog ponašanja koje je motivisano vrlo slojevitim politikama, do ponašanja EU, odnosno nekih evropskih zemalja – sve to može na neki način bude uputstvo za upotrebu za nas, pa da dobro zamislimo gdje smo, šta smo i na koji način se ovo kod nas odigrava.“ (K-129)

Nenad V. Petrović : OGLEDI O SMISLU I ZABLUDAMA / Београд : Удружење књижевника Србије = Association of Writers of Serbia : Књижевне новине, 2001 [тј.] 2002 , tvrdi povez, Fizički opis 285 стр. : илустр. ; 21 цм Библиотека ǂСрпска дијаспора ; ǂколо ǂ2. Студије Napomene Тираж 300 Белешка о писцу: str. 284-285 Напомене и библиографске референце уз текстове. Srpska politička emigracija -- Eseji --- Radulović, Risto / Gaćinović, vladimir / Mitrinović, Dimitrije / Dostojevski, Fjodor / Struve, Petar / Glas kanadskih Srba Očuvanost 4. Ненад В. Петровић (Загреб, 30. мај 1925 - Лондон, 21. март 2014) ) је био књижевник и истакнути представник српске заједнице у расејању. Основну школу учио у 4 републике бивше Југославије: у Загребу, Подгорици, Сарајеву и Београду. У Београду је завршио и трећу мушку гимназију 1944. године. Придружио се у Србији Покрету отпора. Потом је преко Словеније, Италије и Немачке стигао у Енглеску 1947. године где је у почетку радио као пољопривредни радник да би се касније запослио као административни службеник, уз то студирајући ванредно политичке и економске науке у Лондону. Више од 20 година био је секретар Српске православне Црквене општине у Лондону а касније и њен председник од 1985. до 1988. године. Био је члан Удружења писаца и уметника у иностранству 1964. година. Био је секретар истог удружења од 1977. до 1986. а од тада и његов председник. Изабран је у Београду за почасног члана Удружења књижевника Србије 1989. године. Био је члан Савеза „Ослобођење“ од 1956. до његовог расформирања 1994. године. Био је један од уредника и стални сарадника месечника „Наша реч“ као и члан уређивачког одбора „Наше дело“. Једно време био секретар Изгнаничког комитета Либералне интернационале. Као писац и публициста био је сарадник и многих листова и часописа у свету, члан „Акционог одбора Демократске алтернативе“. Писао је и у зборнику „Демократске реформе“. Аутор је књига: Лице и наличје комунизма у југославији (1964), Марксова кћи (1973), Из живота лондонске политичке емиграције (1998) и Огледи о смислу и заблудама (2001)

Nebojša Kuzmanović : PTOLOMEJSKI OBRT - Eseji, prikazi, ogledi , LDIJ Veternik 1999, str. 162. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Небојша Кузмановић је рођен 10. октобра 1962, у Градачцу (БиХ). Школовао се у Боботи (основна школа), Вуковару и Осијеку (РХ), где је завршио Средњу економску школу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду 1988, магистрирао 2001, на Катедри за српску и упоредну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, а 2009. године је, на истом факултету, одбранио докторску дисертацију „Српско-словачке књижевне и културне везе у доба романтизма” и стекао звање доктора књижевних наука. Био је помоћник главног уредника новосадског студентског листа Гаудеамус 1988. и 1989. године, и уредник у Књижевној заједници Новог Сада од 1989. до 1994. године. Радио је у уредништвима часописа Кровови, Писац и Адреса. Издавачку кућу Источник основао је 1994, и водио је до 1998. године. Од 1995. године члан је Друштва књижевника Војводине. За главног и одговорног уредника Књижевног клуба ДИС из Бачке Паланке, изабран је 1999. године. Крајем 2001, основао је у Бачкој Паланци часопис за културу, књижевност и уметност Сунчаник, и био главни и одговорни уредник. Од 2003. године био је главни и одговорни уредник Друштва за науку и стваралаштво Логос. Од 2002. године члан је Матице српске и Матице словачке. Небојша Кузмановић је 2012. изабран за првог председника Друштва чланова Матице српске – Бачка Паланка. Од 2019. члан је Удружења књижевника Србије. Есеје, приказе, стручне и научне радове објављује од 1986. године у новосадским часописима и листовима: Поља, Савременост, Летопис Матице српске, Култура полиса, То јест, Глас омладине, Став и Дневник, затим у сремскокарловачким Крововима, београдском Савременику, Књижевности, Збиљи, Вуковој задужбини, и Даници, суботичкој Лучи, шамачком Коридору, мариборском Контакту, подгоричком листу Овдје, у панчевачком часопису за књижевност, културу и уметност Свеске, онлајн часопису Балкански књижевни гласник, Београд, ромском часопису Реч Рома (Alav e Rromengo), првом словеначком онлајн часопису Locutio, Љубљана, Гајдобранском Изворнику и Бачкопаланачком Сунчанику. Објављивао је у словачком књижевном часопису Нови живот (Novy život) – Бачки Петровац, листу Hlas Ľudu (Глас народа), а у часописима у Републици Словачкој – Нови дан (Novy den, Братислава), Култура (Kultura, Братислава), Књижевни магазин (Literárny týždenník, časopis Spolku slovenských spisovateľov, Братислава), Словачке народне новине (Slovenske narodne noviny, Мартин), часопис Slavica Slovaca, Братислава и Словачка (Slovensko) – лист Матице словачке из Мартина

Autor - osoba Miklja, Dušan Naslov Amerika trbuh sveta / Dušan Miklja Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1993 Izdanje [2. dopunjeno izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Radnička štampa : Prosveta, 1993 (Beograd : Junior) Fizički opis 159 str. ; 20 cm Napomene Beleška o piscu: str. 159. Predmetne odrednice Sociologija – SAD Reč izdavača. Izdavač se odlučio na drugo izdanje knjige Dušana Miklje „Amerika trbuh sveta” iz više razloga. Najpre zbog toga što je prvo izdanje u – za naše prilike – velikom tiražu od pet hiljada primeraka u potpunosti rasprodato, ali još više zbog vrednosti same knjige i uzbudljivosti teme o kojoj govori. „Ova priča o Americi, kako je povodom prvog izdanja napisao urednik ’Prosvete’ Milisav Savić, bogatoj i moćnoj zemlji koja sve proždire, od robe do pameti, čita se u jednom dahu kao najlepša bajka o putovanju u svet koji u mnogo čemu podseća na one izmišljene i nepostojeće”. Od istog urednika potiče opaska da je to do sada najbolja knjiga objavljena kod nas o Americi. Za ovu priliku ona je osavremenjena i proširena novim poglavljem o „novom svetskom poretku”. Zanemarljive izmene u prvobitnom tekstu svedoče ne samo o postojanosti ocena već i o potrebi da se još jednom upoznamo sa skrivenim mehanizmima koji pokreću najveću svetsku silu ali i mnogobrojnim zupčanicima koji utiču na sudbinu cele planete. Smeša izuzetne obaveštenosti i ležernog i duhovitog, povremeno anegdotskog kazivanja, čine ovu knjigu zavodljivim štivom, što su uočili ne samo recenzenta i kritičari već i – rasprodajom prvog izdanja – oni od koje sudbina knjige najviše zavisi: ČITAOCI Sadržaj: I Trbuh sveta Ogrisci Velike jabuke Vavilonska kula naroda II Kultura novca Ekonomske i statusne cene Najveća znamenitost je imetak Četrdeset miliona radnih mesta Dolarska diplomatija Neutoljiva lakoća trošenja Isus Hristos super oglašivač Berzanski krah Privredni bumerang III Siromaštvo u obilju Podeljeni grad Američki san Izgnanstvo kao sudbina Epidemija droge Kodeks ”razumnog ponašanja” Postoji li mafija? Plastično seno i ”načitane” krave IV Zlatni polip Mecenstvo s razlogom Trgovački mostobran Najbolje i najgore Fauna metropole V Svrstavanje meteža Delikatna ravnoteža vlasti Ko vlada Amerikom? Sami u mnoštvu Postoji li narodni kapitalizam? Štampa kao bog Janus Ko bira predsednika? Poslovni i politički interesi Nezavisnost od sopstvene države Upravljači protiv vlade Partija emigranata i Partija Jenkija Ljudi ”žive u televizoru” Radnici po Marksu i Bronksu VI SAD kao ideološka zemlja Lov na veštice Privatan život javno je vlasništvo Davanja privida čvrstine čistom vetru Primenjeni Orvel ”Koričenje špijuna” VII Roboti i ljudi Stari novi Rim VIII Novi svetski poredak Dušan Miklja rođen je u Beogradu, gde se i školovao. Mnogo je putovao i boravio više godina u Africi, odakle je kao dopisnik izveštavao o dramatičnim istorijskim događajima. Lično je poznavao mnoge državnike, ali i gerilske vođe. Autor je zbirki priča Sultan od Zanzibara, Kosmopolitske priče, Bilo jednom u Beogradu, Hronika nastranosti, kao i njenih proširenih izdanja Dranje dabrova i Uloga jelovnika u svetskoj revoluciji, Potapanje Velikog ratnog ostrva, romana Put u Adis Abebu, Krpljenje paučine, Kraj puta i Njujork, Beograd, putopisno-esejističke proze Crni Sizif, Trbuh sveta i Putopisi po sećanju. U pozorištu mu je izvedena drama Orden, koja je na međunarodnom festivalu u Moskvi dobila nagradu za najbolji savremeni antiratni tekst. Hronika nastranosti prevedena je na engleski jezik. Na osnovu romana Njujork, Beograd napisao je scenario po kome je snimljen film. Isti roman dobitnik je nagrade „Zlatni Hit Libris“ za jedno od najčitanijih književnih dela. Napisao je i više publicističkih dela, istorijskih hronika i radio-drama. Bavi se i prevođenjem. Živi i radi u Beogradu kao nezavisni novinar i pisac. MG86 (N)

Autor - osoba Lopušina, Marko, 1951- = Lopušina, Marko, 1951- Naslov Mafije sveta / Marko Lopušina Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Knjiga-komerc, 2005 (Beograd : Knjiga-komerc) Fizički opis 343 str. : fotogr. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPosebna izdanja / [Knjiga-komerc] (broš.) Napomene Tiraž 1.500 Beleška o autoru: str. 343 Bibliografija : str. 342. Predmetne odrednice Mafija Organizovani kriminalitet Prema procenama kriminologa i drugih eksperata za nezakonita poslovanja 21. vek će biti era kriminala. Ove procene su toliko pesimističke da se predviđa da će kriminalci, zavladati svetom, ako ih države u tome ne spreče. Neće biti ni malo slučajno ako u vreme Novog svetskog političkog poretka dobijemo i Novi svetski kriminalni poredak. U ovoj knjizi saznaćete sve o: Italijanskoj, američkoj, kineskoj, japanskoj, kolumbijskoj, ruskoj, albanskoj i jugoslovenskoj MAFIJI. Krajem devedesetih ispalo je da je podzemlje svuda oko nas. Prema procenama kriminologa i drugih eksperata za nezakonita poslovanja, 21. vek će biti vek kriminala. Ove procene su toliko pesimističke, da se predviđa da će kriminalci zavladati svetom ako ih države u tome ne spreče. Ovo je bio generalni utisak sa XI Međunarodnog kongresa kriminologa održanog 1995. godine u Budimpešti, na kome je učestvovalo preko 300 kriminologa, peneloga, pravnika i policajaca iz čitavog sveta. Ekspertski zaključak je bio da kriminal, krajem 20. veka, svuda u svetu beleži ogroman rast. Umnožavanje kriminala i kriminalaca je toliko da neke zemlje, poput Češke, SAD i Velike Britanije, danas imaju problema sa zatvorima prepunim osuđenika. A čitava planeta ima problema sa organizovanim kriminalom kao sve masovnijom profesijom. Mafijaši su nekada nosili bokser i revolver, a sada olovku i mobilni telefon. Mafija je danas organizovani sistem za nezakonito poslovanje, koji je uspeo toliko da se uzdigne da čak stvori i svoju globalnu infrastrukturu. Ovo nije novokomponovana bajka. Kumovi ruske, kineske, italijanske i kolumbijske mafije imali su 1992. godine prvi zajednički sastanak, najpre u Pragu, pa u Varšavi i u Cirihu. Na ovim samitima mafijaša postignut je dogovor o strateškom savezu mafija u ilegalnoj trgovini narkoticima, jer je to roba koja danas obezbeđuje najveći i najbrži profit. Sicilijanci su ponudili svoje iskustvo i znanje, kao i veze na tržištu droga; Rusi dobro obezbeđenje švercerskih kanala širom sveta; Kinezi svoju dilersku mrežu od Tokija preko Nju Delhija do Njujorka, a Kolumbijci su ponudili svoj kokain i bliskoistočni heroin, najboljeg kvaliteta, po najnižim mogućim cenama. Tako je nastala prva globalna mafijaška osovina. Pisac Marko Lopušina je 2004. godine u Srbiji od strane Udruženja novinara Srbije proglašen za najboljeg novinara. Godine 2014. za najboljeg publicistu kada je dobio nagradu „Dragiša Kašiković”. Imenovan je 2018. godine za počasnog doktora nauka Slobomir Univerziteta u Bijeljini. Rođen je 1951. godine u Raškoj, Srbija. Završio je osnovnu školu i gimnaziju u Brusu i Fakultet političkih nauka u Beogradu. Radio je u listu „Sekundarne sirovine” 1976. kao novinar i urednik, u listu „Zdravo” 1978. kao novinar, u magazinu „Intervju” od 1981. kao novinar, urednik, a 1997. bio i glavni urednik. A potom je bio urednik u magazinu „Profil” (do 1999) i lista „Nedeljni telegraf” (do 2008). Danas je penzioner i reporter „Ilustrovane politike”, „Večernjih novosti”, „Serbiane” iz Detroita, „Ogledala” iz Čikaga, „Srpskog glasa” iz Melburna, Srpskog radija u Los Anđelosu, Srpske zajednice u Mariboru. Saradnik je SANU i Matice srpske na Srpskoj enciklopediji, poglavlje o iseljenicima i dijaspori. Saradnik je Akademije Republike Srpske o Srbima u rasejanju u Enciklopediji Republike Srpske. Saradnik je Srpskog instituta u Vašingtonu i Matice iseljenika Srbije. Autor je Enciklopedije srpske dijaspore i još desetak knjiga o rasejanju, tajnim službama i tajnim društvima. Nosilac je Ordena Vuk Stefanović Karadžić države Srbije i drugih priznanja. Živi u Zemunu. MG75 (N)

Ljubomir A. Đikanović : NIČIJA ZEMLJA , Obodsko slovo / Komovi Podgorica 2008, tvrdi povez, str. 224. Sadržaj na slici. Prevlaka; Rt Oštro ; Boka. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Novinar Ljubo Đikanović preminuo je 23. oktobra 2019. u 88. godini života, u Podgorici. Na vijest o odlasku Đikanovića, podsjećamo na djelo istaknutog novinara i publiciste koji je u jednom periodu plodonosne karijere sarađivao i sa „Danom”. U svijet žurnalizma otisnuo se 1954. godine započevši rad u Radio Titogradu. Godinu kasnije (1955) prelazi u Ured za informacije Izvršnog vijeća Crne Gore, gdje je jedno vrijeme obavljao dužnost zamjenika direktora. Od 1968. do 1993. bio je dopisnik „Politike” iz Podgorice i Crne Gore. Deset godina je bio dopisnik „NIN”-a. Sarađivao je sa „Omladinskim pokretom”, „Pobjedom”, „Titogradskom tribinom”, „Komunistom”, „Oslobođenjem”, Televizijom Crne Gore. Pisao je i za časopis „Čovjek i okolina” Jugoslovenskog savjeta za zaštitu životne sredine, izdanju „Politike” za inostranstvo. Đikanović je bio među onima koji su se prvi pozabavili Prevlakom i javno postavili pitanje - čija je Boka, kad je Hrvatska prije dvadesetak godina počela otvoreno da izražava pretenzije prema „nevjesti Jadrana” i spori pravo ostatka Jugoslavije, odnosno Crne Gore na jedan od izuzetno važnih kućnih pragova, na vratima koja se nikako ne mogu i ne smiju zatvoriti. U to vrijeme bio je dopisnik uglednog srpskog dnevnika „Politika”, iz Titograda. „Oslanjajući se na tada dostupne pravne i druge akte, on je u seriji tekstova počeo da dokazuje da oko Prevlake nema nikakvog spora ako će neko da poštuje ono što u tim dokumentima piše i što je nepobitna realnost: to je crnogorsko i Crna Gora nikako ne može zatvoriti jedan od najvažnijih izlaza i prozora u svijet. Tako, međutim, nije mislio tadašnji ministar inostranih poslova Crne Gore, koji je 1992. godine, negirao stanovišta novinara Đikanovića i ostalih na koje se on oslanjao i pozivao u svojim napisima. Iskusnog, postojanog i fanatično upornog novinarskog vuka to, međutim, nije deprimiralo niti navelo da odustane i tvrdnju jednog političara prihvati zdravo za gotovo. Iako već na završetku profesionalne novinarske karijere, on se mladalački, sa elanom i zanosom početnika i na temeljima ogromnog iskustva, prekaljen u mnogim bitkama za istinu i pravdu, latio istraživanja oko Prevlake, ne osvrćući se na politička nadgornjavanja i dnevno-politikantske kalkulacije i nagodbe režimskih garnitura sa jedne i druge strane, na licemjerna podilaženja i izvinjavanja i sitnošićardžijske dogovore i ustupke. Kao plod tog dugogodišnjeg rada, za sve vrijeme se tek gdjekad oglašavajući u javnosti na tu temu, Ljubomir Đikanović je napisao obimnu studiju, analitičnu i nepobitnim dokazima podastrtu, koju više niko ko se bude ozbiljno bavio problemom Prevlake ne može olako zaobići – ni istoričari, publicisti i novinari, a naročito ne političari i oni kojima padne u dio da na tom dijelu granice između Crne Gore i Hrvatske pobijaju granične međaše...” – zabilježio je publicista Budo Simonović, a objavio „Dan” povodom Đikanovićeve knjige „Ničija zemlja”. On dodaje da se generalno, Ljubomir Đikanović u toj knjizi, čini se, ponajviše od svih koji su se do sada bavili ovim pitanjem primakao istini o Prevlaci. Đikanović je ovjenčan vrijednim priznanjima za svoj rad: Nagradom oslobođenja Cetinja; nagradom za životno djelo „Veljko Vlahović” Udruženja novinara Crne Gore i nagradom za životno djelo Saveza novinara SFR Jugoslavije; Zlatnom plaketom „Politike”; Ordenom zasluge za narod sa srebrnom zvijezdom; „Pančićeve omorike”; poveljom Pokreta gorana Crne Gore i SFRJ, poveljom Pokreta gorana Srbije, poveljom Savezne konferencije SSRN.

Autor - osoba Dimitrijević, Vojin, 1932-2012 = Dimitrijević, Vojin, 1932-2012 Naslov Strahovlada : ogled o ljudskim pravima i državnom teroru / Vojin Dimitrijević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1985 (Beograd : Kultura Slobodan Jović) Fizički opis 233 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂRad (Broš.) Napomene Tiraž 3.000 Prikaz knjige : Vojin Dimitrijević : `Strahovlada-ogled o ljudskim pravima i državnom teroru`, Beograd, 1985, str. 234. Bibliografija odabranih dela : str. 215-217 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Dimitrijević, Vojin, pravnik, 1932-2012 -- Prikazi -- `Strahovlada-ogled o ljudskim pravima i državnom teroru` Ljudska prava -- Ogledi Državni teror Političko nasilje Država – Strahovlada UVODNA NAPOMENA Napisavši svojevremeno knjigu o terorizmu kao metodu političke borbe protiv vlasti stekao sam utisak da je teror koji sprovode posednici vlasti opasniji, da odnosi mnogo više nevinih žrtava, daleko niže spušta ljudsko dostojanstvo i postoji kao stalna pretnja društvu. Ovaj je teror ostao uglavnom zanemaren, ne samo s moje strane, nego i u literaturi uopšte. Naročito su pravnici, zbog prividnih i stvarnih dilema – o kojima će biti više reči – malo doprineli razumevanju i razjašnjavanju pojave strahovlade. Jasno je, naravno, da se u radu ove dužine vladanje putem izazivanja straha i strepnje može posmatrati samo kao političko sredstvo. Za to su potrebna uopštavanja, traženjem za¬jedničkih osobina savremenih strahovlada, na koje je ovde obraćena najveća pažnja, i njihovim poređenjem s pojavama u prošlosti. Svestan sam da se ovakvom pokušaju može staviti prigovor da je neistoričan, jer ne uzima uvek u obzir sve konkretne i jedinstvene okolnosti i uzroke. Međutim, potpuno poštovanje ovakve vrste zamerki značilo bi da je nauka o politici, kao napor da se ustanove neki opšti pojmovi i utvrde neke univerzalne zakonitosti, nemoguća. Rizik se, dakle, mora prihvatiti. Radi bolje čitljivosti, naučna aparatura svedena je na minimum. Čitalac se, međutim, upućuje na odabranu literaturu, sadržanu u spisku na kraju knjige. Dužan sam da izrazim svoju zahvalnost na pomoći koju sam prilikom istraživanja i pisanja dobio od studenata postdiplomskih stadija Branka Milinkovića, Biljane Petković, Vesne Petrović i Lore Stojanović. Beograd, 15. novembra 1984. V. D. Vojin Dimitrijević (Rijeka, 9. jul 1932 – Beograd, 5. oktobar 2012) bio je srpski univerzitetski profesor, javni intelektualac, borac za ljudska prava i jedan od najuglednijih srpskih stručnjaka za međunarodno pravo i međunarodne odnose. Profesor Dimitrijević bio je dugogodišnji direktor Beogradskog centra za ljudska prava, član Instituta za međunarodno pravo (Institut de Droit international), počasni doktor Univerziteta Makgil (Montreal, Kanada) i Univerziteta Kent (Kenterberi, Velika Britanija), i nosilac francuskog ordena Legije časti. Profesor Dimitrijević rođen je 9. jula 1932. godine u Rijeci (u to vreme Kraljevina Italija, danas Hrvatska). Diplomirao je 1956. godine, a doktorirao 1965. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je radio kao nastavnik od 1960. do 1998. Prevremeno je penzionisan 1998. u zvanju redovnog profesora zbog protivljenja novom Zakonu o univerzitetu. Od 1995. bio je direktor Beogradskog centra za ljudska prava, a od 2005. profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu. Dimitrijević je bio i gostujući profesor na univerzitetima u Splitu, Sarajevu, Virdžiniji (SAD), Oslu (Norveška) i Lundu (Švedska). Od 2000. bio je član Venecijanske komisije Saveta Evrope za demokratiju putem prava, a od 2001. je član Stalnog arbitražnog suda u Hagu. Bio je komesar Međunarodne komisije pravnika od 2003, a od 2006. i član njenog izvršnog odbora. Bio je član i potpredsednik Komiteta za ljudska prava Ujedinjenih nacija (1983-1994) i sudija ad hoc Međunarodnog suda pravde (2001–2003). Profesor Dimitrijević bio je i predsednik Jugoslovenskog udruženja za međunarodno pravo (2001–2003), kao i član Saveta za borbu protiv korupcije pri Vladi Republike Srbije (2001–2004). Jedan je od osnivača Foruma za međunarodne odnose (osnovanog 1995) i Balkanskog političkog kluba (osnovanog 2001), a bio je i član Srpskog PEN centra (od 1986). Bibliografija Profesor Dimitrijević bio je autor ili koautor knjiga Teritorijalni azil, Međunarodne organizacije, Međunarodni odnosi, Pojam bezbednosti u međunarodnim odnosima, Terorizam, Strahovlada, Insecurity of Human Rights after Communism, Ljudska prava – udžbenik, Ljudska prava i pripadnici oružanih snaga, Osnovi međunarodnog javnog prava, Međunarodno pravo ljudskih prava, O pravu i nepravu, Silaženje s uma, Transnational Terrorism, Organized Crime and Peace-Building: Human Security in the Western Balkans, Haške nedoumice. Objavio je više od 250 naučnih članaka. Smrt Profesor Dimitrijević iznenada je preminuo u Beogradu 5. oktobra 2012. godine. Sahranjen je 10. oktobra 2012. godine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. MG135

Izvod iz krivičnih prijava protiv optuženih za ratne zločine u BiH 1992—1995. Grupa autora Str 506 POVEZ MEK sTANJE KNJIGE KAO NOVA Izdavač: Dokumentacioni centar Republike srpske 2002 OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Na prvi pogled se čini da knjizi koja nosi naslov `Izvod iz krivičnih prijava optuženih za ratne zločine u Bosni i Hercegovini 1992-1995“ i nije potreban nikakav predgovor. Radi se o izvodima iz zaista velikog broja krivičnih prijava za ove zločine, koje su naši organi podnijeli opet našim organima, u skladu sa našim procesnim zakonom. Naime, iznesena je sukcesivno glavna sadržina svake od tih prijava, a svaka se odnosi na (konkretno) određenog učinioca i određeno krivično delo. Sve je to sistematizovano isključivo po azbučnom `mjestu` prezimena učinioca krivičnog djela. Drugi mogući, i smije se reći plodotvroniji kriterijumi (priroda krivičnog dela, osobeno mjesto izvršenja ili osobeni istorijski poddogađaj kome pripada i sl.) nisu ovde upotrijebljeni. U stvari, ovi drugi kriterijumi podrazumijevaju daljnje i virtuelno raznovrsne sintetičke zahvate i obrade različitih nivoa i usmjerenja. Sve to pokazuje da knjiga označava primarnu fazu u “prikupljanju podataka“ o ovim zločinima - fazu koja se ne može preskočiti i čime Dokumentacioni centar mora ponajprije da se bavi. Toj čisto faktografsko-skupljačkoj preokupaciji i odgovarajućem dometu knjige, lako se mogu uputiti još i prigovori nepotpunosti i osobene jednostranosti, ali tu i jeste Dokumentacioni centar - da se dalje bavi ovim poslom. Treba se pri tom podsjetiti da je ova primarna faza prikupljanja podataka u pravilu najteža. Jer činjenice, ti delići stvarnosti i njihove uzročno-posljedične veze, gotovo se uvijek utvrđuju `u znoju lica svog“, a tek iza toga dolazi mučni posao njihovog slaganja u mozaik većih i sve većih cjelina, traženje njihovog “porijekla` i smisla u okviru ovih cjelina itd. Potreba za ovim, po logici stvari, kasnijim obradama i višim spoznajama istog materijala, nikako ne potkopava tezu da baš ova primarna faza `prikupljanja” podrazumijeva veoma obiman angažman. Zbog toga su i Dokumentacioni centar i oni koji su prije njega radili, zaslužili sve pohvale što su ovaj važni posao obavili.

Miloš Jevtić OBELEŽJA VREMENA 2015 Razgovori sa Miodragom Zečevićem Kolekcija Odgovori tvrd povez 280 strana Beogradska knjiga posveta narodnom heroju knjiga kao nova Lib32 Милош Јевтић – Обележја времена (разговори са Миодрагом Зечевићем) „Београдска књига“, 2015 Miodrag Mica Zecevic Разговори које су аутор и професор др Миодраг Зечевић водили током 2014. и на самом почетку 2015. године штампани су у знаменитој едицији Одговори (књига је 208. по реду у овој колекцији). Мада Јевтић са жаљењем констатује како „разговори нису обухватили све упитаности и све теме због изненадне смрти професора Зечевића“, извесно је да се ова укоричена казивања могу убројати у важна „сведочења о важним временима наше прошлости“. Колико важна, може се наслутити и из напомена писца предговора Драгана Драгојловића: „Из Зечевићевих одговора може се сазнати о раду Комунистичке партије, партијској кадровској политици, о студентима и студијама на Правном факултету у Београду… о познатим и водећим политичким именима ондашње Србије и Југославије. Зечевић је са завршеним Правним и Филозофским факултетом био један од најобразованијих чланова политичке елите Србије и Југославије. Радио је на многим пословима у сфери политике, као и на стручним пословима и у институцијама у којима се креирао правни и друштвени систем… Читајући његове одговоре, можемо закључити да је био човек свога времена и политичког система за који се борио као илегалац, као партизан, као припадник Службе безбедности, из ког времена је посебно интересантан детаљ који говори о расколу Српске православне цркве у Америци…“ Miodrag Zečević (Lipovac, 4. septembra 1930 — Beograd, 2. februar 2015) je bio društveno-politički radnik i predsednik SUBNOR-a Srbije. Rođen je 4. septembra 1930. godine u selu Lipovcu opština Topola, Srbija gde je završio osnovnu školu a gimnaziju u Aranđelovcu i Beogradu. Ima dve godine učilišta Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva (1947—1949). Završio Pravni i Filozofsko-istorijski fakultet na Beogradskom univerzitetu i dvogodišnju specijalizaciju na Institutu za društvene nauke. Magistrirao na Visokoj školi političkih nauka (magistar političkih nauka) i doktorirao na Pravnom fakultetu (doktor društvenih nauka). Položio državni i advokatski ispit. Na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta od 1961-1970. godine asistent (spoljni saradnik) na predmetu Komunalni sistem i komunalna politika. Od 1970. do 1996. godine na Fakultetu političkih nauka na predmetima Proces stvaranja normativnih akata i Ustavno pravo. Od 1979. godine u zvanju redovnog profesora. Jedno vreme bio profesor na Višoj školi unutrašnjih poslova na predmetu Ustavno pravo. Učesnik NOR-a od aprila 1944. godine. Rad u omladinskim organizacijama; u Saveznom serkretarijatu unutrašnjih poslova; Institutu društvenih nauka (Odeljenje za političko-pravne nauke); Glavni odbor Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije; Sekretar organizaciono-političkog veća Skupštine Srbije; Predsednik Zakonodavno-pravne komisije Skupštine SR Srbije, 1969-1974; Predsednik Komisije za reviziju republičkih propisa SR Srbije, i član Predsedništva Ustavne komisije Skupštine Srbije; Predsednik Zakonodavno-pravne komisije Saveznog veća Skupštine SFRJ (1974—1982.); istovremeno u tom periodu bio Predsednik Zajedničkog radnog tela Skupštine SFRJ za praćenje ostvarivanje Ustava SFRJ (1974—1978); Predsednik Komisije za izradu Saveznog zakona o osnovama penzionog i invalidskog sistema i koordinator rada delegata iz Srbije u saveznom veću Skupštine SFRJ; funkcioner na radu u Skupštini SFRJ; Savezni Savetnik u SIV-u; Direktor Arhiva Jugoslavije (1987—1994), Šef jugoslovenske delegacije – Grupe za aktivu i pasivu imovine bivše SFRJ u Briselu 1992/1993. godine. Penzionisan u zvanju redovnog profesora Fakulteta političkih nauka 1995. godine. Član Ustavne komisije Skupštine Srbije u više saziva; Predsednik Podkomisije za politički sistem Ustavne komisije SR Srbije i član radnih tela Ustavne komisije Skupštine SFRJ; član Koordinacione ustavne komisije Jugoslavije; učesnik u radu saveznih saveta i član Koordinacionog tela Saveta za društveno uređenje SFRJ. Član raznih tela organa društveno-političkih organizacija; Predsednik Naučnog veća Instituta za političke studije u Beogradu; Predsednik Društvenog saveta advokatske komore Srbije; Predsednik Društvenog saveta jugoslovenske smotre „Mermer i zvuci“ u Aranđelovcu; predsednik Izdavačkog saveta dnevnog lista Ekspres politika; potpredsednik Saveta univerziteta „Svetozar Marković“ iz Kragujevca i predsednik Komisije za reformu ovog Univerziteta; član Saveta Filozofskog i pravnog fakulteta u Beogradu, itd. Član Uređivačkog odbora i urednik časopisa za pravne i društvene nauke „Arhiv“; Predsednik Komisije za polaganje pravosudnih ispita u SR Srbiji; glavni i odgovorni urednik časopisa „Samoupravno pravo“; član Redakcionog odbora časopisa „Ekonomika“, „Privredni pregled“ i dr. Predsednik Udruženja „Nauka i društvo Jugoslavije“; predsednik Udruženja za zaštitu životne sredine Jugoslavije; predsednik Saveza arhivskih radnika Jugoslavije; sekretar Lovačkog saveza Jugoslavije; Sekretar SUBNOR-a Jugoslavije; Predsednik Komiteta SUBNOR-a Srbije i Crne Gore; zamenik predsednika i predsednik SUBNOR-a Srbije i predsednik Komiteta za međunarodnu saradnju SUBNOR-a Srbije.

PEROJ IZMEĐU POVIJESNOG I FIKCIJSKOG - Publicistička građa, Crnogorsko kulturno društvo `Montenegro - Montenegrina` Osijek 2000, str. 173. Zbornik tekstova priredio Milorad Nikčević. Crnogorska montenegrinska varijanta tumačenja istorije Peroja u Istri. Očuvanost 4- Sadržaj na slikama. Перој је био једини српско село у Истри, а налазило се у срезу Пулском. Становништво се бавило извозом дрва и маслиновог уља. 1657. године досељено је 15 српских православних породица, са 77 душа из Црне Горе, тачније из Црмнице, који су бежали од турског окупатора. `Дукала` којом се Црногорцима даје земља у Истри носи датум 26. новембар 1657. године. Срби Црмничани предвођени Машом Брајковићем и Михаилом Љубовињом, дотерали су и 300 грла изгладнеле стоке. Млетачка држава им је дала кућевне плацеве и зајам за подизање кућа. По једној одредби Дуждевој, није се могао мушкарац из Пероја оженити ако није посадио 50 маслина и 250 винових лоза. Владала је верска толеранција, а Млечани су очекивали да ће се Перојци временом покатоличити и одродити. Друго насељавање Срба у Истри, које је мање познато мада је било веће и бучније уследило је 1671. године.[1] Почетком јуна 1671. године сви ришњански хајдуци (са заслугама за Млетачку републику) њих 1500 душа (од којих су 500 били ратници), укрцани су на млетачке бродове и превезени у Пулу. Везе места и тамошњих Срба, Пероја и Пуле биле су одувек јаке, и у њима су једине православне цркве у Истри. Насељеничке српске породице су остале компактне и опстале, а малобројни католици су што изумрли, што се иселили. Напуштену католичку цркву узели су за себе православци Срби 1788. године. Преградили су је и преуредили да буде православна црква Св. Спиридона[2], а у њој се чува познати иконостас из 16. века. Капелан у Пероју био је неколико година (1848-1850) православни свештеник и песник Јован Сундечић.[3] Иако је вршен је притисак на породице да конвертују у католицизам, оне се снагом народног карактера супротстављају томе. Данашњи становници Пероја су углавном њихови потомци, који су и даље православни и служе се ћирилицом. Перој је са својим православним живљем (као и Беч) имао посебан статус (био засебна парохија) у Епархији Далматинској и Истарској, крајем 19. века. [4] Перојци су управљали од прве деценије 19. века и са пулском православном црквом Св. Николе, коју су градили православни Грци. Поред православног храма Св. Спиридона се налази стара црква Св. Стефана (затворена 1826. године), која је до недавно служила као штала. Перој је 1913. године `црногорска насеобина` од двеста година, која је сачувала језик, веру, обичаје и женску ношњу. Стрежњевски је током истраживачког пута, свратио у Перој где је забележио пет епских (јуначких) песама. Православни парох је тада поп Петар Петровић Маричевић, рођени Перојац. Место је живописно, са кућицама лепо постројеним, има доста зеленила, и налазило се тада на пола километра далеко од мора.[5] Прва и то непотпуна основна школа у месту отворена је 1845. године, а предавао је месни парох. Перојска српска школа имала је 1883. године 13 ученика. Школу тада издржава месна православна парохија, у којој је 54 дома са 230 парохијана.[6] Школа је пред Први светски рат затворена, а дозволу за јавни рад потпуне по закону уређене школе чекали су три године 1914-1917. Када је 1917. године са одобрењем отворена права основна школа са српско-хрватским наставним језиком, није дуго радила. Војне власти из пулског пристаништа су јој ускоро забранили рад, јер је на згради писало на ћирилици: `Народна школа`, а у настави су коришћени и уџбеници на ћирилици. Када су Италијани на крају рата заузели Истру, отворена је ту италијанска школа (са италијанским језиком) са учитељицом Италијанком. Православни свештеник је у њој, на српском језику само држао часове веронауке.

Autor - osoba Milton, John, 1608-1674 = Milton, Džon, 1608-1674 Naslov Areopagitika i drugi spisi o građanskim slobodama / Džon Milton ; preveo Darko Bolfan Jedinstveni naslov Prose writings. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Filip Višnjić`, 1990 (Aranđelovac : Napredak) Fizički opis XII, 157 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Bolfan, Darko Inđić, Trivo, 1938-2020 = Inđić, Trivo, 1938-2020 Zbirka Libertas (kart. sa omotom) Napomene Prevod dela: Prose Writings / John Milton Tiraž 2000 Str. VII-XII: Umesto predgovora / Trivo Inđić Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Sloboda štampe Engleska -- Politička istorija SADRŽAJ Umesto predgovora Trivo Indić ... VII Umesto biografije – Autobiografski odlomci iz dela „Defensio secunda“ (Druga odbrana engleskog naroda) (1654) ... 3 Odlomci iz Ukaza engleskog parlamenta od 14. juna 1643. godine ... 13 Areopagitika (1644) ... 23 Rasprava o kraljevima i magistratima (1649) ... 79 Ikonoborac (1649) ... 107 Pripravan i lak način za uspostavljanje slobodnog komonvelta (1660) ... 123 Džon Milton (engl. John Milton, London, 9. decembar 1608 – London, 8. novembar 1674) engleski je književnik, to jest poznati esejista, pesnik i dramatičar. Njegov religiozni ep Izgubljeni raj smatra se jednim od najboljih dela napisanih na engleskom jeziku. To delo je napisano u vreme ogromanog verskog fluksa i političkih preokreta. Ono se bavi padom čoveka, uključujući iskušenje Adama i Eve od strane palog anđela Satane i njihovo proterivanje iz Rajskog vrta. Izgubljeni raj se smatra jednim od najvećih književnih dela ikada napisanih, i uzdigao je Miltonovu široku reputaciju kao jednog od najvećih pesnika u istoriji. Milton je aktivno učestvovao u političkim borbama svoje epohe. Kad je nakon pogubljenja kralja u januaru 1649. objavio spis u kojem opravdava taj Kromvelov postupak, imenovan je sekretarom novoosnovanog državnog veća. Na tom poslu je izgubio vid 1652. godine. Nakon trijumfa kontrarevolucije 1660, njegove knjige su javno spaljivane, a on bačen u tamnicu, mada je ubrzo oslobođen. Vilijam Hejlijeva biografija iz 1796. godine ga naziva „najvećim englekim autorom”, i on se generalno smatra „jednim od najprominentnijih pisaca na engleskom jeziku”, mada je kritički prijem oscilovao tokom vekova nakon njegove smrti (često zbog njegovog republikanizma). Samjuel Džonson je hvalio Izgubljeni raj kao „poemu koja ... u pogledu dizajna može da zauzme prvo mesto, a što se tiče performanse, drugo, među produkcijama ljudskog uma”, mada nije podržavao Miltonovo političko opredeljenje. Džon Milton je rođen u ulici Bred broj 9 u Londonu dana 9. decembra 1608. godine, kao sin kompozitora Džona Miltona i njegove supruge Sare Džefri. Stariji Džon Milton (1562–1647) preselio se u London oko 1583. pošto ga je njegov pobožni katolički otac Ričard „Rendžer“ Milton razbaštinio zbog prihvatanja protestantizma. U Londonu se stariji Džon Milton oženio Sarom Džefri (1572–1637) i postigao trajni finansijski uspeh kao pisar.[9] On je živeo je i radio u kući u Čipsajdu, u ulici Bred gde se nalazila kafana Sirena. Stariji Milton je bio poznat po svojoj veštini kao muzički kompozitor, a ovaj talenat ostavio njegovog sina sa doživotnum zahvalnošću za muziku i prijateljstvo sa muzičarima kao što je Henri Laz. Blagostanje Miltonovog oca omogućilo je njegovom najstarijem sinu da dobije privatnog učitelja, Tomasa Janga, škotskog prezbiterijanca sa magistraturom stečenom na Univerzitetu Sent Endruz. Jangov uticaj je takođe poslužio kao pesnikov uvod u verski radikalizam. Nakon Jangovog tutorstva, Milton je pohađao školu Svetog Pavla u Londonu, gde je počeo da uči latinski i grčki; klasični jezici su ostavili pečat na njegovu poeziju i prozu na engleskom (on je takođe pisao na latinskom i italijanskom). Prve Miltonove kompozicije poznatog datuma nastanka su dva psalma napisana kad mu je bilo 15 godina u Long Beningtonu. Jedan od savremenih izvora su Kratki životi Džona Obrija, neujednačena kompilacija koja uključuje izveštaje iz prve ruke. U tom delu, Obri citira Kristofera, Miltonovog mlađeg brata: „Kada je bio mlad, veoma je naporno učio i sedeo je do veoma kasno, obično do dvanaest ili jedan sat noću”. Obri dodaje: „Njegov ten je bio izuzetno lep – bio je toliko lep da su ga zvali dama Hristovog koledža.“ Godine 1625, Milton je ušao u Hristov koledž na Univerzitetu u Kembridžu, gde je diplomirao 1629. godine, rangirajući se na četvrtom mestu od 24 diplome sa počastima te godine na Univerzitetu u Kembridžu. Zatim spremajući da postane anglikanski sveštenik, Milton je magistrirao na Kembridžu, okončavši studije dana 3. jula 1632. Moguće je da je Milton bio rustikovan (suspendovan) u prvoj godini na Kembridžu zbog svađe sa svojim učiteljem, biskupom Vilijamom Čapelom. On je svakako bio kod kuće u Londonu u vreme posta 1626; tamo je napisao Elegia Prima, svoju prvu latinsku elegiju, Čarlsu Diodatiju, prijatelju iz Svetog Pavla. Na osnovu napomena Džona Obrija, Čapel je „išibao” Miltona. Ova priča je sada sporna, iako je Milton zasigurno mrzeo Čapela. Istoričar Kristofer Hil primećuje da je Milton očigledno bio rustikovan, i da su nesuglasice između Čapela i Miltona mogle biti verske ili lične. Takođe je moguće da je, poput Isaka Njutna četiri decenije kasnije, Milton poslat kući iz Kembridža zbog kuge, koja je značajno pogodila Kembridž 1625. Na Kembridžu je Milton bio u dobrim odnosima sa Edvardom Kingom; kasnije mu je posvetio „Lajsidas”. Milton se takođe sprijateljio sa anglo-američkim disidentom i teologom Rodžerom Vilijamsom. Milton je podučavao Vilijamsa na hebrejskom u zamenu za časove holandskog. Uprkos tome što je stekao reputaciju u pogledu pesničke veštine i opšte erudicije, Milton je patio od otuđenja među svojim vršnjacima tokom svog boravka u Kembridžu. Nakon što je jednom prilikom posmatrao svoje kolege studente kako pokušavaju da izvedu komediju na bini koledža, zabeležio je, „oni su sebe smatrali galantnim muškarcima, a ja sam ih smatrao budalama“. Milton je takođe prezirao univerzitetski nastavni plan i program, koji se sastojao od pompeznih formalnih debata vođenih na latinskom o nejasnim temama. Njegov sopstveni korpus nije bio lišen humora, posebno njegova šesta predigra i njegovi epitafi o smrti Tomasa Hobsona. Dok je bio na Kembridžu, napisao je niz poznatih kraćih engleskih poema, uključujući „U jutro Hristovog rođenja“, „Epitaf o divnom dramskom pesniku, V. Šekspiru“ (njegova prva štampana pesma), L`Allegro, i Il Penseroso. Dela Poezija i drama 1629: On the Morning of Christ`s Nativity 1630: On Shakespeare 1631: On Arriving at the Age of Twenty-Three 1632: L`Allegro 1632: Il Penseroso 1634: A Mask Presented at Ludlow Castle, 1634, commonly known as Comus (a masque) 1637: Lycidas 1645: Poems of Mr John Milton, Both English and Latin 1652: When I Consider How My Light is Spent (Commonly referred to as `On his blindness`, though Milton did not use this title)[а] 1655: On the Late Massacre in Piedmont 1667: Paradise Lost 1671: Paradise Regained 1671: Samson Agonistes 1673: Poems, &c, Upon Several Occasions Arcades: a masque. (date is unknown). On his Deceased wife, To The Nightingale, On reaching the Age of twenty four. Proza Of Reformation (1641) Of Prelatical Episcopacy (1641) Animadversions (1641) The Reason of Church-Government Urged against Prelaty (1642) Apology for Smectymnuus (1642) Doctrine and Discipline of Divorce (1643) Judgement of Martin Bucer Concerning Divorce (1644) Of Education (1644) Areopagitica (1644) Tetrachordon (1645) Colasterion (1645) The Tenure of Kings and Magistrates (1649) Eikonoklastes (1649) Defensio pro Populo Anglicano [First Defence] (1651) Defensio Secunda [Second Defence] (1654) A Treatise of Civil Power (1659) The Likeliest Means to Remove Hirelings from the Church (1659) The Ready and Easy Way to Establish a Free Commonwealth (1660) Brief Notes Upon a Late Sermon (1660) Accedence Commenced Grammar (1669) History of Britain (1670) Artis logicae plenior institutio [Art of Logic] (1672) Of True Religion (1673) Epistolae Familiaries (1674) Prolusiones (1674) A brief History of Moscovia, and other less known Countries lying Eastward of Russia as far as Cathay, gathered from the writings of several Eye-witnesses (1682) De Doctrina Christiana (1823) MG105 (N)

Aleksandar Miljković - Zakletva koja se poštuje - Radomir Rade J. Antić (1913-1993) Ове године се навршава 110 година од рођења и 30 година од смрти Радомира – Радета Ј. Антића из села Мало Војловце, команданта 4. Бошњачког батаљона Прве Јабланичке бригаде Југословенске војске у Отаџбини. Иако веома занимљива и узбудљива, његова биографија до сада није била предмет интересовања историографије. У локалној, идеолошки обојеној „историографији“ након Другог светског рата, у широј фамилији, локалној заједници, његова личност била је табу тема. О њему се веома мало, готово ништа није писало. Први који га је поменуо у историографији био је Бошко Крстић у књизи Јабланица и Пуста река у НОБ издате давне 1970. Крстић га помиње на два места у две реченице. Оба пута у негативном контексту. Након Крстића, лесковачки публициста и некадашњи припадник Удбе Никола П. Илић у књизи Јабланички НОП одред позвао се на изјаву Антића у једној фусноти, у делу који говори о организацији Југословенске војске у Отаџбини у некадашњем Јабланичком срезу. Скоро једну деценију након тога изашла је књига Четници у Лесковачком крају 1941–1944. аутора Живана Стојковића, Хранислава Ракића и Николе П. Илића. Иако се радило о најзначајнијем организатору четника, а касније и равногораца у селима бивше општине Бошњаце, у овој књизи нема ни помена Радета Антића. Новинар Наше речи Станко Миљковић, пре 16 година, објавио је у априлском броју из 2007. године текст Заклетва која се поштује у коме је укратко описао живот и рад Радомира Антића. Месец дана након објављивања овог текста реаговао је Никола П. Илић. Он је у мајском броју Наше речи објавио текст под насловом Ко је био четник Раде Антић? У свом реаговању, Илић, идеолошки оптерећен, изнео је низ нетачности и произвољности из Антићеве биографије. Оба текста писана су из пера публициста и новинара, лишена критичког апарата и научне методологије. Ови текстови јесу полазна основа за писање ове књиге али компаративном методом утврдили смо да се мимоилазе са историјским изворима првог реда. Последње што је написано о Антићу дошло је поново из пера Николе П. Илића. У својој књизи Одметници на југу Србије 1941–1953. Илић се у једном поглављу осврнуо и на ток хапшења Антића јануара 1947, затим на његову биографију и на јатаке који су му помагали да се скрива од 1944. до 1947. У српском народу постоји изрека „Мртва уста не говоре“. Та изрека везује се и за Радомира Антића. Он већ 30 година није међу живима, па не може да одговори на разне конструкције и искривљене историјске слике из Другог светског рата на југу Србије. Руковођени горе поменутим констатацијама и због жеље да се сазна истина и открије улога Радета Антића у Другом светском рату, ми смо годинама мукотрпно трагали за сведочанствима о његовом животу. Проучавали смо књиге, оригинална архивска докумената, узимали изјаве сведока, а све у циљу писања ове биографије. После вишегодишњих истраживања, а због чињенице да је ове године јубилеј од његовог рођења и смрти, ми ужој стручној и широј читалачкој публици дајемо ову књигу на читање. Идеју за наслов књиге преузели смо од сада покојног Станка Миљковића из Великог Војловца. У знак захвалности због тога што се први осмелио да напише нешто о Радету Антићу, ми смо се послужили насловом његовог новинског чланка из 2007. Пишући ову биографију водили смо се латинском изреком „SINE IRA ET STUDIO” односно „БЕЗ МРЖЊЕ И ПРИСТРАСНОСТИ“. У књизи смо настојали да пишемо без икаквих идеолошких, страначких или било којих других оптерећења и убеђења. Критиком и компарацијом историјских извора покушали смо да утврдимо све битне сегменте из Антићевог живота. Сама књига подељена је на више поглавља и прати живот и рад Радомира Антића од рођења 1913. па све до смрти 1993. Поглавља су поређана хронолошким редом и носе следеће наслове: МЛАДОСТ И ПОРОДИЦА; У ДРЖАВНОЈ СЛУЖБИ; У КРАЉЕВОЈ ГАРДИ; ПОВРАТАК У БОШЊАЦЕ; У АПРИЛСКОМ РАТУ; ЧЕТОВОЂА ВОЈВОДЕ КОСТЕ ПЕЋАНЦА; БОРБЕ ЗА ЛЕБАНЕ 1941; БОРБЕ СА ПАРТИЗАНИМА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 1942; КОМАНДАНТ 4. БАТАЉОНА ЈВуО; НЕМАЧКА ПОТЕРА; ОЧЕ, ПОМОЗИ!; НЕКА ЖИВИ ВЕРКА!; УБИСТВО ПРЕДСЕДНИКА ОПШТИНЕ БОШЊАЦЕ; СПАСАВАЊЕ ЕНГЛЕСКЕ ВОЈНЕ МИСИЈЕ; САБОТАЖЕ; БУГАРСКА ПОТЕРА; СУДБОНОСНА ГОДИНА – ПАРТИЗАНИ НАДИРУ; У ОДМЕТНИШТВУ; СУЂЕЊЕ И РОБИЈА, ПОД БУДНИМ ОКОМ УДБЕ; ЗАСЛУЖЕНА, А НЕОСТВАРЕНА ПЕНЗИЈА; ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ ЖИВОТА; НЕИСТИНЕ И ФАЛСИФИКАТИ НИКОЛЕ П. ИЛИЋА. Надамо се да ће ова књига подстаћи истраживаче и историчаре Лесковачког краја да мало више пажње посвете проучавању четничке организације на југу Србије и Југословенске војске у Отаџбини. Нека ова књига буде подстрек да се после вишедеценијске идеолошке магле, мрака и пристрасности, у правом светлу представе четнички и равногорски команданти, војводе, четовође, четници, официри и подофицири из Другог светског рата на југу Србије.