Rokenrol radio i beogradski pokret otpora Preveo Oto Oltvanji Izdavac - Samizdat B92, Beograd Godina - 2001. Otpor, Devedesete, Politicke prilike, Radio B92 Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,format 22 cm,209 str. (18)

Izdavač: RADIO B92, Beograd 384 str. ; 13,5 x 20 cm - Latinica / Mek povez

Izdavac - Radio Slobodna Evropa, Prag Cigoja, Beograd Godina - 2009. Gruzija, Osetija, Abhazija, Medjunarodni odnosi, Rusija Knjiga u odlicnom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,format 24 cm,603 str. (33)

U dobrom stanju Amerika i svet / autori Zbignjev Bžežinski i Brent Skoukroft ; razgovor o budućnosti američke spoljne politike vodio Dejvid Ignatius ; [preveo s engleskog Života Ivanović] Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2016 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Klub plus, 2016 (Zemun : Pekograf) Fizički opis VII, 240 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Ivanović, Života, 1945-2019 = Ivanović, Života, 1945-2019 Prevod dela: America and the World / Zbigniew Brzezinski and Brent Scowcroft Tiraž 500 O autorima: str. 240 Registar. Predmetne odrednice Međunarodni odnosi -- SAD -- Intervjui Sjedinjene Američke Države -- Politička istorija -- Intervjui Sjedinjene Američke Države -- Spoljna politika -- Intervjui Brzezinski, Zbigniew, 1928- = Bžežinski, Zbignjev, 1928- Scowcroft, Brent, 1925-2020 = Skoukroft, Brent, 1925-2020 Ignatius, David, 1950- = Ignejšus, Dejvid, 1950- Zbignjev Bžežinski, bivši savetnik za Nacionalnu bezbednost Predsednika Kartera, je savetnik i punomoćnik u Centru za Strateške i Međunarodne Studije i takode profesor na Džon Hopkins Univerzitetu. Među mnogim njegovim knjigama je i Druga šansa, bestseler na listi New York Times-a. Brent Skoukroft radio je kao savetnik za Nacionalnu bezbednost kod dva predsednika - Džordža H.W. Buša i Džeralda Forda - i kao Vojni asistent kod predsednika Niksona. Predsednik je Scowcroft Group, firme specijalizovane za medunarodni biznis i finansijske konsultantske usluge. Takode je sa bivšim predsednikom Džordžem H.W. Bušem koautor knjige Transformisani Svet. Dejvid Ignatius dva puta mesečno ima svoju kolumnu u Vašington Postu. Ranije je radio kao izvršni urednik u International Heraid Tribune. Pre nego što je došao u Post, gospodin Ignatius je deset godina radio kao reporter u listu The Wall Street Journal. Njegov sedmi roman, Dodatak, štampan je 2009. godine.

ETNIČKI KONFLIKTI: Filip Tesar **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Etnički konflikti : na Balkanu i ne samo tu / Filip Tesar ; preveo s češkog Adin Ljuca Jedinstveni naslov Etnické konflikty. srpski jezik Vrsta građe naučna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2019 Izdavanje i proizvodnja Beograd : ǂBiblioteka ǂXX vek, 2019 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 410 str. : ilustr. ; 17 cm Drugi autori - osoba Ljuca, Adin, 1966- = Ljuca, Adin, 1966- Zbirka Biblioteka XX vek ; 240 ISBN 978-86-7562-147-8 (broš.) Napomene Prevod dela: Etnické konflikty / Filip Tesař Tiraž 750 Beleška o autoru na poleđini nasl. lista Str. 359-365: Maternji jezik moje otadžbine / Adin Ljuca Bibliografija: str. 367-407. Predmetne odrednice Etnički sukobi Nacionalni identitet -- Društveni aspekt Filip Tesar (Tesař) rođen je 1969. godine u Pragu. Studirao je etnologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu. Od 1990. godine posvećuje se istraživanju postkomunističke tranzicije, evroatlantskih integracija i uticaja Kine. Radio je kao novinar, prevodilac, humanitarni radnik, diplomata i kao politolog na Institutu međunarodnih odnosa u Pragu. Predavao je antropologiju Balkana na nekoliko čeških univerziteta. Obavio je niz terenskih istraživanja, naročito u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, ali i u Hrvatskoj, centralnoj Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori i Albaniji. Autor je nekoliko strateških analiza za Ministarstvo inostranih poslova, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Predsedničku kancelariju Republike Češke. Za potrebe češke diplomatije napisao je priručnik o ekonomskoj, javnoj i kulturnoj diplomatiji na Balkanu. ts

Izdavači: Čigoja štampa, Beograd / Radio Slobodna Evropa, Prag Povez: broširan Broj strana: 603 Deo teksta uporedo na srpskom i engleskom jeziku. Pečatirana, bez predlista, manje presavijanje korica, unutra čista i veoma dobro očuvana. U knjizi „Hladni mir - Kavkaz i Kosovo“ autor, Dragan Štavljanin, analizira uzroke i posljedice rata u Gruziji 2008. godine i refleksije tog sukoba na globalnom planu. Takođe je analiziran odnos Rusije i Zapada, sa osvrtom na bitnije događaje koji su mijenjali sliku međunarodnih odnosa u svijetu uvodeći tezu da je u globalnoj politici na snazi „hladni mir“ jer današnja politika ima suptilnije metode od hladnoratovskih. Sve su to teme koje i ljudima na ovim prostorima mogu pobliže objasniti neke događaje na Balkanu u posljednjih 20 godina. Na prostoru bivše Jugoslavije svi smo bolovali od neke vrste egocentrizma i nismo znali šta se dešava na Kavkazu, kaže Neven Kazazović, vojni i politički analitičar, i dodaje kako je knjiga „Hladni mir - Kavkaz i Kosovo“ Dragana Štavljanina, novinara radija Slobodna Evropa, izazov u kojem otkrivamo šta smo propustili i koje se paralele mogu povući ne samo sa Kosovom nego i BiH: „Ono što se tamo događa jako je važno i za nas. I moram da kažem da kad sam čitao ovu knjigu maltene na svakoj stranici ja sam pred očima imao BiH. Jer od ponašanja velikih sila, od američkog ponašanja kad je Gruzija u pitanju ili kad je u pitanju Azerbejdžan ili kad je u pitanju Jermenija itd., od ruskog ponašanja koje je motivisano vrlo slojevitim politikama, do ponašanja EU, odnosno nekih evropskih zemalja – sve to može na neki način bude uputstvo za upotrebu za nas, pa da dobro zamislimo gdje smo, šta smo i na koji način se ovo kod nas odigrava.“ (K-129)

Nenad V. Petrović : OGLEDI O SMISLU I ZABLUDAMA / Београд : Удружење књижевника Србије = Association of Writers of Serbia : Књижевне новине, 2001 [тј.] 2002 , tvrdi povez, Fizički opis 285 стр. : илустр. ; 21 цм Библиотека ǂСрпска дијаспора ; ǂколо ǂ2. Студије Napomene Тираж 300 Белешка о писцу: str. 284-285 Напомене и библиографске референце уз текстове. Srpska politička emigracija -- Eseji --- Radulović, Risto / Gaćinović, vladimir / Mitrinović, Dimitrije / Dostojevski, Fjodor / Struve, Petar / Glas kanadskih Srba Očuvanost 4. Ненад В. Петровић (Загреб, 30. мај 1925 - Лондон, 21. март 2014) ) је био књижевник и истакнути представник српске заједнице у расејању. Основну школу учио у 4 републике бивше Југославије: у Загребу, Подгорици, Сарајеву и Београду. У Београду је завршио и трећу мушку гимназију 1944. године. Придружио се у Србији Покрету отпора. Потом је преко Словеније, Италије и Немачке стигао у Енглеску 1947. године где је у почетку радио као пољопривредни радник да би се касније запослио као административни службеник, уз то студирајући ванредно политичке и економске науке у Лондону. Више од 20 година био је секретар Српске православне Црквене општине у Лондону а касније и њен председник од 1985. до 1988. године. Био је члан Удружења писаца и уметника у иностранству 1964. година. Био је секретар истог удружења од 1977. до 1986. а од тада и његов председник. Изабран је у Београду за почасног члана Удружења књижевника Србије 1989. године. Био је члан Савеза „Ослобођење“ од 1956. до његовог расформирања 1994. године. Био је један од уредника и стални сарадника месечника „Наша реч“ као и члан уређивачког одбора „Наше дело“. Једно време био секретар Изгнаничког комитета Либералне интернационале. Као писац и публициста био је сарадник и многих листова и часописа у свету, члан „Акционог одбора Демократске алтернативе“. Писао је и у зборнику „Демократске реформе“. Аутор је књига: Лице и наличје комунизма у југославији (1964), Марксова кћи (1973), Из живота лондонске политичке емиграције (1998) и Огледи о смислу и заблудама (2001)

Autor - osoba Dimitrijević, Vojin, 1932-2012 = Dimitrijević, Vojin, 1932-2012 Naslov Strahovlada : ogled o ljudskim pravima i državnom teroru / Vojin Dimitrijević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1985 (Beograd : Kultura Slobodan Jović) Fizički opis 233 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂRad (Broš.) Napomene Tiraž 3.000 Prikaz knjige : Vojin Dimitrijević : `Strahovlada-ogled o ljudskim pravima i državnom teroru`, Beograd, 1985, str. 234. Bibliografija odabranih dela : str. 215-217 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Dimitrijević, Vojin, pravnik, 1932-2012 -- Prikazi -- `Strahovlada-ogled o ljudskim pravima i državnom teroru` Ljudska prava -- Ogledi Državni teror Političko nasilje Država – Strahovlada UVODNA NAPOMENA Napisavši svojevremeno knjigu o terorizmu kao metodu političke borbe protiv vlasti stekao sam utisak da je teror koji sprovode posednici vlasti opasniji, da odnosi mnogo više nevinih žrtava, daleko niže spušta ljudsko dostojanstvo i postoji kao stalna pretnja društvu. Ovaj je teror ostao uglavnom zanemaren, ne samo s moje strane, nego i u literaturi uopšte. Naročito su pravnici, zbog prividnih i stvarnih dilema – o kojima će biti više reči – malo doprineli razumevanju i razjašnjavanju pojave strahovlade. Jasno je, naravno, da se u radu ove dužine vladanje putem izazivanja straha i strepnje može posmatrati samo kao političko sredstvo. Za to su potrebna uopštavanja, traženjem za¬jedničkih osobina savremenih strahovlada, na koje je ovde obraćena najveća pažnja, i njihovim poređenjem s pojavama u prošlosti. Svestan sam da se ovakvom pokušaju može staviti prigovor da je neistoričan, jer ne uzima uvek u obzir sve konkretne i jedinstvene okolnosti i uzroke. Međutim, potpuno poštovanje ovakve vrste zamerki značilo bi da je nauka o politici, kao napor da se ustanove neki opšti pojmovi i utvrde neke univerzalne zakonitosti, nemoguća. Rizik se, dakle, mora prihvatiti. Radi bolje čitljivosti, naučna aparatura svedena je na minimum. Čitalac se, međutim, upućuje na odabranu literaturu, sadržanu u spisku na kraju knjige. Dužan sam da izrazim svoju zahvalnost na pomoći koju sam prilikom istraživanja i pisanja dobio od studenata postdiplomskih stadija Branka Milinkovića, Biljane Petković, Vesne Petrović i Lore Stojanović. Beograd, 15. novembra 1984. V. D. Vojin Dimitrijević (Rijeka, 9. jul 1932 – Beograd, 5. oktobar 2012) bio je srpski univerzitetski profesor, javni intelektualac, borac za ljudska prava i jedan od najuglednijih srpskih stručnjaka za međunarodno pravo i međunarodne odnose. Profesor Dimitrijević bio je dugogodišnji direktor Beogradskog centra za ljudska prava, član Instituta za međunarodno pravo (Institut de Droit international), počasni doktor Univerziteta Makgil (Montreal, Kanada) i Univerziteta Kent (Kenterberi, Velika Britanija), i nosilac francuskog ordena Legije časti. Profesor Dimitrijević rođen je 9. jula 1932. godine u Rijeci (u to vreme Kraljevina Italija, danas Hrvatska). Diplomirao je 1956. godine, a doktorirao 1965. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je radio kao nastavnik od 1960. do 1998. Prevremeno je penzionisan 1998. u zvanju redovnog profesora zbog protivljenja novom Zakonu o univerzitetu. Od 1995. bio je direktor Beogradskog centra za ljudska prava, a od 2005. profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu. Dimitrijević je bio i gostujući profesor na univerzitetima u Splitu, Sarajevu, Virdžiniji (SAD), Oslu (Norveška) i Lundu (Švedska). Od 2000. bio je član Venecijanske komisije Saveta Evrope za demokratiju putem prava, a od 2001. je član Stalnog arbitražnog suda u Hagu. Bio je komesar Međunarodne komisije pravnika od 2003, a od 2006. i član njenog izvršnog odbora. Bio je član i potpredsednik Komiteta za ljudska prava Ujedinjenih nacija (1983-1994) i sudija ad hoc Međunarodnog suda pravde (2001–2003). Profesor Dimitrijević bio je i predsednik Jugoslovenskog udruženja za međunarodno pravo (2001–2003), kao i član Saveta za borbu protiv korupcije pri Vladi Republike Srbije (2001–2004). Jedan je od osnivača Foruma za međunarodne odnose (osnovanog 1995) i Balkanskog političkog kluba (osnovanog 2001), a bio je i član Srpskog PEN centra (od 1986). Bibliografija Profesor Dimitrijević bio je autor ili koautor knjiga Teritorijalni azil, Međunarodne organizacije, Međunarodni odnosi, Pojam bezbednosti u međunarodnim odnosima, Terorizam, Strahovlada, Insecurity of Human Rights after Communism, Ljudska prava – udžbenik, Ljudska prava i pripadnici oružanih snaga, Osnovi međunarodnog javnog prava, Međunarodno pravo ljudskih prava, O pravu i nepravu, Silaženje s uma, Transnational Terrorism, Organized Crime and Peace-Building: Human Security in the Western Balkans, Haške nedoumice. Objavio je više od 250 naučnih članaka. Smrt Profesor Dimitrijević iznenada je preminuo u Beogradu 5. oktobra 2012. godine. Sahranjen je 10. oktobra 2012. godine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. MG135

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Reprodukcija proizvodnih odnosa Izdavači: Svjetlost, Sarajevo / Globus, Zagreb Biblioteka Etos, knjiga 3 Prevod: Besim Ibrahimpašić Povez: broširan Broj strana: 217 Anri Lefevr (16. jun 1901 – 29. jun 1991) bio je francuski marksistički filozof i sociolog, poznat kao začetnik kritike svakodnevnog života, po uvođenju koncepta prava na grad i proizvodnju društvenog koncepta, i po svom radu na dijalektici, otuđenju, i kritici staljinizma, egzistencijalizma i strukturalizma. U svojoj plodonosnoj karijeri Lefevr je napisao više od šezdeset knjiga i trista članaka henri lefebvre, marksizam Lefevr je rođen u Ažemu u Francuskoj. Studirao je filozofiju na Pariskom univerzitetu (Sorboni), diplomirao je 1920. godine. Do 1924. radio je sa Polom Nizanom, Džordžom Fridmanom, Džordžom Pulicerom i Pjerom Moranzom u filozofskoj grupi tražeći „filozofsku revoluciju”.[2] Ovo ih je dovelo u kontakt sa nadrealistima, dadaistima, i drugim grupama pre nego što su krenuli dalje ka Francuskoj komunističkoj partiji. Lefevr se pridružio Francuskoj komunističkoj partiji 1928. i postao jedan od najistaknutijih francuskih marksističkih intelektualaca tokom druge polovine 20. veka, pre stupanja u Francuski pokret otpora.[3] Od 1944. do 1949. bio je direktor Radiodifuzije Francuske, francuski radio se emituje u Tuluzu. Među njegovim radovima visoko uticajan bio je antistaljinistički tekst nazvan Dijalektički materijalizam (1940). Sedam godina kasnije, Lefevr objavljuje svoju prvu knjigu Kritika svakodnevnog života, koja će kasnije služiti kao primarna intelektualna inspiracija za osnivanje COBRA-e i na kraju Situcionističke internacionale.[4] Njegov rani rad na metodu je bio pozdravljen i pozajmljen od strane Šartra u Kritici dijalektickog razloga (1960). Tokom Lefevrove tridesetogodišnje saradnje sa Komunističkom partijom bio je izabran da objavi kritičke napade na protivničke teoretičare, naročito egzistencijaliste poput Šartra i Lefreovog bivšeg kolege Nizana[5] samo da bi namerno doveo do sopstvenog isključenja iz partije zbog svojih jeretičkih teoretskih i političkih mišljenja 50-ih godina 20. veka. Ironično, tada je od služenja kao primarni intelektualac u PCF-u postao jedan od najvažnijih francuskih kritičara politike PCF. 11961. Lefevr je postao professor sociologije na Univerzitetu u Strazburu, pre pridruženja fakultetu na novom univerzitetu na Nanteru 1965. bio je jedan od najpoštovanijih profesora, i uticao je i analizirao Majsku pobunu 1968. Lefevr je uveo koncept prava na grad u svojoj knjizi Le Droit à la ville[6][7] (objavljivanje knjige prethodi majskim pobunama 1968 koje su se dogodile u mnogim francuskim gradovima). Nakon objavljivanja ove knjige, Lefevr je napisao nekoliko uticajnih radova o gradovima, urbanizmu i prostoru, uključujući i The Production of Space (1974) koji je postao jedan od najuticajnijih i tečko citiranih radova urbane teorije. Do 1970. Lefevr je takoše objavio neke od prvih ktitičkih izjava o radu post-strukturalista, posebno Fukoa.[8] U narednih nekoliko godina je bio uključen u uređivacku grupu Argumenti, a časopis Nova levica koji je u velikoj meri poslužio da omogući Francuskoj javnosti da se upozna sa centalnoevropskim revizinizmom.[9] Lefevr je umro 1991. Časopis Radikalna filozofija je izdao čitulju, ceneći njegovu dugu i kompleksnu karijeru i uticaj: Najplodniji francuski marksistički intelektualac umro je u noći između 28. i 29. juna, manje od dve nedelje nakon njegovog devedesetog rođendana. Tokom svoje duge karijere, njegov rad je postao moderan i izašao iz mode nekoliko puta, i imao je uticaj na razvoj ne samo filozofije, vec i sociologije, geografije, politickih nauka i knjizevnih kritika. Kritika svakodnevnog života Jedan od Lefevrovih najvažnijih doprinosa socijalnoj misli je ideja „kritike svakodnevnog života”, čiji je začetak 1930. Lefevr je definisao svakodnevni život, dijalekticki kao raskršće između „iluzije i istine, moći i bespomoćnosti, raskršće između sektora koji čovek kontroliše i sektora koji ne kontrolise” i gde se neprestano javlja transformativni sukob između različitih, specifičnih ritmova: telesnih poliritmičnih snopova prirodnih ritmova, fizioloških (prirodnih) ritmova i socijalnih ritmova.[10] Svakodnevnica je bila ukratko prostor u kom se ceo život pojavljuje između kog sve fragmentirane aktivnosti zauzimaju mesto. To je bio ostatak. Dok je tema prezentovala sebe samu u mnogim radovima, bilo je posebno naglašeno u njegovim istoimenim studijama 3 koje su izasle u nastavcima, posle nekoliko decenija, 1947. 1961. i 1981. Lefevr je tvrdio da je svakodnevni život bio nerazvijen sektor u poređenju sa tehnologijom i proizvodnjom, štaviše, sredinom 20. veka kapitalizam je promenio svakodnevni život tako što ga je kolonizovao, pretvorio u zonu čiste potrošnje. U ovoj zoni svakodnevnice (dosade), zajedničko za sve bez obzira na klasu i specijalizovanost, jeste to da samokritika svakodnevne realnosti uprkos socijalnim obećanjima slobodnog vremena može da dovede ljude do razumevanja, a onda i do promena njihovih svakodnevnih života. Ovo je bila suština za Lefevra zato što je za njega svakodnevni život bio tamo gde je video da kapitalizam preživljava i reprodukuje se. Bez revolucije svakodnevnog života, kapitalizam će nastaviti da umanjuje kvalitet svakodnevnog života i da inhibira stvarni samoizražaj. Kritika svakodnevnog života je bila presudna jer po njemu samo kroz razvoj uslova ljudskog života, a ne kroz apstraktnu kontrolu proizvodnih snaga, ljudi mogu da dostignu utopijsko postojanje. [11] Lefevrov rad o svakodnevnom životu je bio izrazito uticajan u francuskoj teoriji, naročito za situacioniste, kao i u politici. Socijalna produkcija prostora Lefevr je posvetio veliki deo svojih filozofskih dela razumevanju važnoće prostora, kako je on nazvao, reprodukcija društvenih odnosa proizvodnje. Ideja je glavni argument u knjizi The Survival of Capitalism, pisana kao uvod u La Production de l’espace (1974) (Produkt prostora). Ova dela su jako uticala na određene na trenutne urbane teorije, uglavnom u ljudskoj geografiji, viđenoj u trenutnim delima pisaca kao što su Dejvid Harvi, Dolores Hejden i Edvard Soja, i na savremene diskusije oko pojma Prostorne pravde. Lefevr je širom poznat kao marksista i bio je odgovoran za širenje marksističke teorije, obuhvativši svakodevni život i savremena značenja urbanizma u zapadnom svetu tokom 20. veka. Generalizacija indrustrije i njene povezanosti sa gradovima (koja je pomenuta u La Pansée marxiste et la vile), The Right to the City i The Urban Revolution, Lefevrova dela pisana šezdesetih godina, koja su smatrana, među ostalim aspektima, dubokom transformacijom „grada” u „urban”, koja je kulminirala u omni-prisustvo („kompletna urbanizacija društva”). Lefevre trvrdi da postoji više načina proizvodnje prostora (spatialization), od prirodnog prostora („aspolutni prostor”) do složenijih spatijalizacija čiji je značaj društveni proizvod (društveni prostor).[12] Lefevr analizira svaki istorijski režim kao trodelnu dijalektiku između svakodevne prakse i percepcije, reprezentacije ili teorije prostora i prostornu imaginaciju vremena. Lefevreov argument u The Production of Space je da je prostor društveni produkt, ili kompleks društvenih konstrukcija (baziran na vrednostima i društvenih produkta značenja), koji utiče na prostorne prakse i percepcije. Ovaj argument podrazumeva promenu istraživačke perspektive od svremira do procesa njegove proizvodnje; zagrljaj raznovrsnosti prostora, koja su društveno proizvedena i produktivno napravljena u društvenim praksama; i fokus na kontradiktorne, konfliktne procese političkog karaktera prizvodnje prostora.[13] Kao marksista (ali vrlo kritičan prema ekonomskom strukturalizmu, koji je dominirao akedemskim diskursom u njegovom vremenu), Lefevr je tvrdio da je ovaj društveni produkt urbanog prostora od fundamentalnog značaja za reprodukciju društva, samim tim i samog kapitalizma. Socijalnom proizvodnjom prostora komanduje hegemonijska klasa kao sredstvo za reprodukovanje dominacije. „(Društveni) prostor je (društveni) produkt [...] prostor tako proizveden takođe služi kao sredstvo misli i akcije [...] pored toga što je sredstvo proizvodnje takođe sredstvo kontrole, a samim tim i dominacije, moći.”[14] Lefevre tvrdi da svako društvo — i stoga svaki oblik proizvodnje — daje određeni prostor, svoj prostor. Grad antičkog sveta ne može biti shvaćen kao jednostavna aglomeracija ljudi i stvari u prostoru — imala je svoju prostornu praksu, praveći svoj prostor (koji je pogodan za sebe — Lefevre tvrdi da je intelektualna klima grada u antičkom svetu bila veoma vezana za društvene proizvode svoje prostornosti). Onda ako svako društvo proizvodi svoj prostor, bilo koje „društveno postojanje” teži da bude pravo ili da proglasi sebe pravim, ne proizvodeći sopstveni prostor, bio bi čudan entitet, vrlo specifična apstrakcija nesposobna da pobegne od ideološke ili čak kulturne sfere. Na osnovu ovog argumenta, Lefevr je kritikovao sovjetske urbaniste na osnovu toga što nisu uspeli da proizvedu socijalistički prostor, pošto su samo reprodukovali modernistički model urbanog dizajna (intervencije na fizičkom prostoru, koje su bile dovoljne da shvati društveni prostor) i primenjivali u tom kontekstu: „Promeni život! Promeni društvo! Ove ideje gube u potpunosti svoj smisao bez stvaranja odgovarajućeg prostora. Lekcija koju treba naučiti iz sovjetske konstruktiviste iz 1920-ih i 30-ih, i njihovog neuspeha, je da novi društveni odnosi zahtevaju novi prostor.”[15] Kritika na Društvenu proizvodnju prostora i odgovor U svojoj knjizi The Urban Question Manuel Kastels kritikuje Lefevreov marksistički humanizam i pristup gradu pod uticajem Hegela i Ničea. Kastelsova politička kritika Lefevrovom pristupu marksizmu odjeknuo je strukturalističkoj naučnoj marksističkoj školi Luisa Altusera, čiji je Lefevr bio neposredni kritičar. Mnogi odgovori na Kastelsa su u The Survival of Capitalism - a neki tvrde da bi prihvatanje tih kritika u akademskom svetu mogle biti motiv za postojanje Lefevreovog The Production of Space...

Miloš Jevtić OBELEŽJA VREMENA 2015 Razgovori sa Miodragom Zečevićem Kolekcija Odgovori tvrd povez 280 strana Beogradska knjiga posveta narodnom heroju knjiga kao nova Lib32 Милош Јевтић – Обележја времена (разговори са Миодрагом Зечевићем) „Београдска књига“, 2015 Miodrag Mica Zecevic Разговори које су аутор и професор др Миодраг Зечевић водили током 2014. и на самом почетку 2015. године штампани су у знаменитој едицији Одговори (књига је 208. по реду у овој колекцији). Мада Јевтић са жаљењем констатује како „разговори нису обухватили све упитаности и све теме због изненадне смрти професора Зечевића“, извесно је да се ова укоричена казивања могу убројати у важна „сведочења о важним временима наше прошлости“. Колико важна, може се наслутити и из напомена писца предговора Драгана Драгојловића: „Из Зечевићевих одговора може се сазнати о раду Комунистичке партије, партијској кадровској политици, о студентима и студијама на Правном факултету у Београду… о познатим и водећим политичким именима ондашње Србије и Југославије. Зечевић је са завршеним Правним и Филозофским факултетом био један од најобразованијих чланова политичке елите Србије и Југославије. Радио је на многим пословима у сфери политике, као и на стручним пословима и у институцијама у којима се креирао правни и друштвени систем… Читајући његове одговоре, можемо закључити да је био човек свога времена и политичког система за који се борио као илегалац, као партизан, као припадник Службе безбедности, из ког времена је посебно интересантан детаљ који говори о расколу Српске православне цркве у Америци…“ Miodrag Zečević (Lipovac, 4. septembra 1930 — Beograd, 2. februar 2015) je bio društveno-politički radnik i predsednik SUBNOR-a Srbije. Rođen je 4. septembra 1930. godine u selu Lipovcu opština Topola, Srbija gde je završio osnovnu školu a gimnaziju u Aranđelovcu i Beogradu. Ima dve godine učilišta Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva (1947—1949). Završio Pravni i Filozofsko-istorijski fakultet na Beogradskom univerzitetu i dvogodišnju specijalizaciju na Institutu za društvene nauke. Magistrirao na Visokoj školi političkih nauka (magistar političkih nauka) i doktorirao na Pravnom fakultetu (doktor društvenih nauka). Položio državni i advokatski ispit. Na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta od 1961-1970. godine asistent (spoljni saradnik) na predmetu Komunalni sistem i komunalna politika. Od 1970. do 1996. godine na Fakultetu političkih nauka na predmetima Proces stvaranja normativnih akata i Ustavno pravo. Od 1979. godine u zvanju redovnog profesora. Jedno vreme bio profesor na Višoj školi unutrašnjih poslova na predmetu Ustavno pravo. Učesnik NOR-a od aprila 1944. godine. Rad u omladinskim organizacijama; u Saveznom serkretarijatu unutrašnjih poslova; Institutu društvenih nauka (Odeljenje za političko-pravne nauke); Glavni odbor Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije; Sekretar organizaciono-političkog veća Skupštine Srbije; Predsednik Zakonodavno-pravne komisije Skupštine SR Srbije, 1969-1974; Predsednik Komisije za reviziju republičkih propisa SR Srbije, i član Predsedništva Ustavne komisije Skupštine Srbije; Predsednik Zakonodavno-pravne komisije Saveznog veća Skupštine SFRJ (1974—1982.); istovremeno u tom periodu bio Predsednik Zajedničkog radnog tela Skupštine SFRJ za praćenje ostvarivanje Ustava SFRJ (1974—1978); Predsednik Komisije za izradu Saveznog zakona o osnovama penzionog i invalidskog sistema i koordinator rada delegata iz Srbije u saveznom veću Skupštine SFRJ; funkcioner na radu u Skupštini SFRJ; Savezni Savetnik u SIV-u; Direktor Arhiva Jugoslavije (1987—1994), Šef jugoslovenske delegacije – Grupe za aktivu i pasivu imovine bivše SFRJ u Briselu 1992/1993. godine. Penzionisan u zvanju redovnog profesora Fakulteta političkih nauka 1995. godine. Član Ustavne komisije Skupštine Srbije u više saziva; Predsednik Podkomisije za politički sistem Ustavne komisije SR Srbije i član radnih tela Ustavne komisije Skupštine SFRJ; član Koordinacione ustavne komisije Jugoslavije; učesnik u radu saveznih saveta i član Koordinacionog tela Saveta za društveno uređenje SFRJ. Član raznih tela organa društveno-političkih organizacija; Predsednik Naučnog veća Instituta za političke studije u Beogradu; Predsednik Društvenog saveta advokatske komore Srbije; Predsednik Društvenog saveta jugoslovenske smotre „Mermer i zvuci“ u Aranđelovcu; predsednik Izdavačkog saveta dnevnog lista Ekspres politika; potpredsednik Saveta univerziteta „Svetozar Marković“ iz Kragujevca i predsednik Komisije za reformu ovog Univerziteta; član Saveta Filozofskog i pravnog fakulteta u Beogradu, itd. Član Uređivačkog odbora i urednik časopisa za pravne i društvene nauke „Arhiv“; Predsednik Komisije za polaganje pravosudnih ispita u SR Srbiji; glavni i odgovorni urednik časopisa „Samoupravno pravo“; član Redakcionog odbora časopisa „Ekonomika“, „Privredni pregled“ i dr. Predsednik Udruženja „Nauka i društvo Jugoslavije“; predsednik Udruženja za zaštitu životne sredine Jugoslavije; predsednik Saveza arhivskih radnika Jugoslavije; sekretar Lovačkog saveza Jugoslavije; Sekretar SUBNOR-a Jugoslavije; Predsednik Komiteta SUBNOR-a Srbije i Crne Gore; zamenik predsednika i predsednik SUBNOR-a Srbije i predsednik Komiteta za međunarodnu saradnju SUBNOR-a Srbije.

Autor - osoba Milton, John, 1608-1674 = Milton, Džon, 1608-1674 Naslov Areopagitika i drugi spisi o građanskim slobodama / Džon Milton ; preveo Darko Bolfan Jedinstveni naslov Prose writings. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Filip Višnjić`, 1990 (Aranđelovac : Napredak) Fizički opis XII, 157 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Bolfan, Darko Inđić, Trivo, 1938-2020 = Inđić, Trivo, 1938-2020 Zbirka Libertas (kart. sa omotom) Napomene Prevod dela: Prose Writings / John Milton Tiraž 2000 Str. VII-XII: Umesto predgovora / Trivo Inđić Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Sloboda štampe Engleska -- Politička istorija SADRŽAJ Umesto predgovora Trivo Indić ... VII Umesto biografije – Autobiografski odlomci iz dela „Defensio secunda“ (Druga odbrana engleskog naroda) (1654) ... 3 Odlomci iz Ukaza engleskog parlamenta od 14. juna 1643. godine ... 13 Areopagitika (1644) ... 23 Rasprava o kraljevima i magistratima (1649) ... 79 Ikonoborac (1649) ... 107 Pripravan i lak način za uspostavljanje slobodnog komonvelta (1660) ... 123 Džon Milton (engl. John Milton, London, 9. decembar 1608 – London, 8. novembar 1674) engleski je književnik, to jest poznati esejista, pesnik i dramatičar. Njegov religiozni ep Izgubljeni raj smatra se jednim od najboljih dela napisanih na engleskom jeziku. To delo je napisano u vreme ogromanog verskog fluksa i političkih preokreta. Ono se bavi padom čoveka, uključujući iskušenje Adama i Eve od strane palog anđela Satane i njihovo proterivanje iz Rajskog vrta. Izgubljeni raj se smatra jednim od najvećih književnih dela ikada napisanih, i uzdigao je Miltonovu široku reputaciju kao jednog od najvećih pesnika u istoriji. Milton je aktivno učestvovao u političkim borbama svoje epohe. Kad je nakon pogubljenja kralja u januaru 1649. objavio spis u kojem opravdava taj Kromvelov postupak, imenovan je sekretarom novoosnovanog državnog veća. Na tom poslu je izgubio vid 1652. godine. Nakon trijumfa kontrarevolucije 1660, njegove knjige su javno spaljivane, a on bačen u tamnicu, mada je ubrzo oslobođen. Vilijam Hejlijeva biografija iz 1796. godine ga naziva „najvećim englekim autorom”, i on se generalno smatra „jednim od najprominentnijih pisaca na engleskom jeziku”, mada je kritički prijem oscilovao tokom vekova nakon njegove smrti (često zbog njegovog republikanizma). Samjuel Džonson je hvalio Izgubljeni raj kao „poemu koja ... u pogledu dizajna može da zauzme prvo mesto, a što se tiče performanse, drugo, među produkcijama ljudskog uma”, mada nije podržavao Miltonovo političko opredeljenje. Džon Milton je rođen u ulici Bred broj 9 u Londonu dana 9. decembra 1608. godine, kao sin kompozitora Džona Miltona i njegove supruge Sare Džefri. Stariji Džon Milton (1562–1647) preselio se u London oko 1583. pošto ga je njegov pobožni katolički otac Ričard „Rendžer“ Milton razbaštinio zbog prihvatanja protestantizma. U Londonu se stariji Džon Milton oženio Sarom Džefri (1572–1637) i postigao trajni finansijski uspeh kao pisar.[9] On je živeo je i radio u kući u Čipsajdu, u ulici Bred gde se nalazila kafana Sirena. Stariji Milton je bio poznat po svojoj veštini kao muzički kompozitor, a ovaj talenat ostavio njegovog sina sa doživotnum zahvalnošću za muziku i prijateljstvo sa muzičarima kao što je Henri Laz. Blagostanje Miltonovog oca omogućilo je njegovom najstarijem sinu da dobije privatnog učitelja, Tomasa Janga, škotskog prezbiterijanca sa magistraturom stečenom na Univerzitetu Sent Endruz. Jangov uticaj je takođe poslužio kao pesnikov uvod u verski radikalizam. Nakon Jangovog tutorstva, Milton je pohađao školu Svetog Pavla u Londonu, gde je počeo da uči latinski i grčki; klasični jezici su ostavili pečat na njegovu poeziju i prozu na engleskom (on je takođe pisao na latinskom i italijanskom). Prve Miltonove kompozicije poznatog datuma nastanka su dva psalma napisana kad mu je bilo 15 godina u Long Beningtonu. Jedan od savremenih izvora su Kratki životi Džona Obrija, neujednačena kompilacija koja uključuje izveštaje iz prve ruke. U tom delu, Obri citira Kristofera, Miltonovog mlađeg brata: „Kada je bio mlad, veoma je naporno učio i sedeo je do veoma kasno, obično do dvanaest ili jedan sat noću”. Obri dodaje: „Njegov ten je bio izuzetno lep – bio je toliko lep da su ga zvali dama Hristovog koledža.“ Godine 1625, Milton je ušao u Hristov koledž na Univerzitetu u Kembridžu, gde je diplomirao 1629. godine, rangirajući se na četvrtom mestu od 24 diplome sa počastima te godine na Univerzitetu u Kembridžu. Zatim spremajući da postane anglikanski sveštenik, Milton je magistrirao na Kembridžu, okončavši studije dana 3. jula 1632. Moguće je da je Milton bio rustikovan (suspendovan) u prvoj godini na Kembridžu zbog svađe sa svojim učiteljem, biskupom Vilijamom Čapelom. On je svakako bio kod kuće u Londonu u vreme posta 1626; tamo je napisao Elegia Prima, svoju prvu latinsku elegiju, Čarlsu Diodatiju, prijatelju iz Svetog Pavla. Na osnovu napomena Džona Obrija, Čapel je „išibao” Miltona. Ova priča je sada sporna, iako je Milton zasigurno mrzeo Čapela. Istoričar Kristofer Hil primećuje da je Milton očigledno bio rustikovan, i da su nesuglasice između Čapela i Miltona mogle biti verske ili lične. Takođe je moguće da je, poput Isaka Njutna četiri decenije kasnije, Milton poslat kući iz Kembridža zbog kuge, koja je značajno pogodila Kembridž 1625. Na Kembridžu je Milton bio u dobrim odnosima sa Edvardom Kingom; kasnije mu je posvetio „Lajsidas”. Milton se takođe sprijateljio sa anglo-američkim disidentom i teologom Rodžerom Vilijamsom. Milton je podučavao Vilijamsa na hebrejskom u zamenu za časove holandskog. Uprkos tome što je stekao reputaciju u pogledu pesničke veštine i opšte erudicije, Milton je patio od otuđenja među svojim vršnjacima tokom svog boravka u Kembridžu. Nakon što je jednom prilikom posmatrao svoje kolege studente kako pokušavaju da izvedu komediju na bini koledža, zabeležio je, „oni su sebe smatrali galantnim muškarcima, a ja sam ih smatrao budalama“. Milton je takođe prezirao univerzitetski nastavni plan i program, koji se sastojao od pompeznih formalnih debata vođenih na latinskom o nejasnim temama. Njegov sopstveni korpus nije bio lišen humora, posebno njegova šesta predigra i njegovi epitafi o smrti Tomasa Hobsona. Dok je bio na Kembridžu, napisao je niz poznatih kraćih engleskih poema, uključujući „U jutro Hristovog rođenja“, „Epitaf o divnom dramskom pesniku, V. Šekspiru“ (njegova prva štampana pesma), L`Allegro, i Il Penseroso. Dela Poezija i drama 1629: On the Morning of Christ`s Nativity 1630: On Shakespeare 1631: On Arriving at the Age of Twenty-Three 1632: L`Allegro 1632: Il Penseroso 1634: A Mask Presented at Ludlow Castle, 1634, commonly known as Comus (a masque) 1637: Lycidas 1645: Poems of Mr John Milton, Both English and Latin 1652: When I Consider How My Light is Spent (Commonly referred to as `On his blindness`, though Milton did not use this title)[а] 1655: On the Late Massacre in Piedmont 1667: Paradise Lost 1671: Paradise Regained 1671: Samson Agonistes 1673: Poems, &c, Upon Several Occasions Arcades: a masque. (date is unknown). On his Deceased wife, To The Nightingale, On reaching the Age of twenty four. Proza Of Reformation (1641) Of Prelatical Episcopacy (1641) Animadversions (1641) The Reason of Church-Government Urged against Prelaty (1642) Apology for Smectymnuus (1642) Doctrine and Discipline of Divorce (1643) Judgement of Martin Bucer Concerning Divorce (1644) Of Education (1644) Areopagitica (1644) Tetrachordon (1645) Colasterion (1645) The Tenure of Kings and Magistrates (1649) Eikonoklastes (1649) Defensio pro Populo Anglicano [First Defence] (1651) Defensio Secunda [Second Defence] (1654) A Treatise of Civil Power (1659) The Likeliest Means to Remove Hirelings from the Church (1659) The Ready and Easy Way to Establish a Free Commonwealth (1660) Brief Notes Upon a Late Sermon (1660) Accedence Commenced Grammar (1669) History of Britain (1670) Artis logicae plenior institutio [Art of Logic] (1672) Of True Religion (1673) Epistolae Familiaries (1674) Prolusiones (1674) A brief History of Moscovia, and other less known Countries lying Eastward of Russia as far as Cathay, gathered from the writings of several Eye-witnesses (1682) De Doctrina Christiana (1823) MG105 (N)