Kabli ISO za Fabrički radio Audi 40 pina

Kabl Auto Radio ulaz BMW03 - 3,5mm

Kabl Auto Radio ulaz BMW02 - 3,5mm

Kabl Auto Radio ulaz BMW01 - 3,5mm

Kabl Auto Radio ulaz MFDi - 3,5mm

Set ključeva za demontažu Auto Radio Audi, BMW...6 alata

Kabl Auto Radio Audio/Video U/I 6 Pina 4x Činč Clarion

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Edgar Moren Jesa Denegri Moris Godelije Umberto Meloti Lorens Krejder Rolan Bart Julija Kristeva Zak Marten Mirca Elijade Norman Perin Martin Fos Ervin Panofski Borhes Gadamer Karl Levit Karl Jaspers Mohanti Karnap Habermas Gabitova Treći program je časopis za teoriju i kritiku. Uređuje se na bazi emitovanih sadržaja na Trećem programu Radio-Beograda. Prvi broj časopisa pojavio se jula 1969. godine. Izlazi četiri puta godišnje (tromesečno). Izdavač je Radio-televizija Srbije.[1] Časopis ima rešenje Ministarstva nauke za bodovanje priloga radi sticanja naučnih zvanja. Brojevi objavljeni od 2008. godine mogu se čitati i u elektronskoj verziji, na sajtu Radio-Beograda.[2] Istorija Treći program Radio-Beograda počeo je sa emitovanjem 10. novembra 1965. godine. U početku je emitovan tri puta nedeljno po tri sata, a od 1. januara 1966. svake večeri. Četiri godine kasnije, 10. novembra 1969. program je produžen na četiri sata. Kada je osnovan, ovo je bio jedini program na teritoriji bivše Jugoslavije na kojem ostvarenja iz teorije umetnosti i nauke nisu popularizovana kako se to obično činilo na drugim kulturno-umetničkim programima, nego su predstavljana u svom izvornom obliku - onom u kojem ta ostvarenja i postoje. U tom trenutku elitni kulturni programi postojali su u većini evropskih zemalja (Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj), a vrlo brzo su u svim republikama bivše Jugoslavije nastali programi tog tipa (u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju, Sarajevu).[3] Treći program Radio Beograda emituje se svake noći od 20.00 do 05.00 časova na frekvencijama Drugog programa Radio Beograda. U programu su zastupljene muzičke i govorne emisije.[4] Glavni članak: Treći program Radio Beograda Najzanimljiviji članci, tekstovi, prevodi i osvrti emitovani u mesečnim i nedeljnim ciklusima, pojedinačnim emisijama i hronici objavljuju se u časopisu Treći program. Prvi broj časopisa izašao je u julu 1969. Prvi glavni i odgovorni urednik, od 1965. do 1974. godine, bio je Aleksandar Acković.[5] Od samog početka časopis izlazi tromesečno, a u njemu se objavljuje izbor tekstova emitovanih u radio programu.[6] Časopis je, zbog materijalnih nemogućnosti, krajem devedesetih imao pauzu u izlaženju[3] od skoro četiri godine. Nastavio je da izlazi 2001. godine, kada je početkom avgusta izašao 111. broj. Ponovno pokretanje časopisa pomogao je Fond za otvoreno društvo.[7] Uredništvo Od osnivanja je glavni i odgovorni urednik časopisa bio Aleksandar Acković (1922-1974). Njega je na tom mestu zamenio Boris Iljenko 1975. godine, a zatim Radenko Kuzmanović 1978, Slobodan Divjak 1986, Karel Turza 2002, Ivana Trišić 2003 i Rade Kalik 2004. Od broja 131/132 iz 2004. glavni i odgovorni urednik Trećeg programa je Predrag Šarčević.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko u ponudi! Cornelius Castoriadis (Istanbul, 1922. — Pariz, 1997.), bio je grčko-francuski ekonomist, filozof i socijalist. Poslije studija ekonomije, prava i filozofije u Ateni napušta Grčku komunističku stranku i priključuje se trockističkoj organizaciji. S trockistima prekida 1948., seli u Pariz i osniva skupinu i časopis Socialisme ou Barbarie, u kojem se analizira marksizam, birokracija i moderni kapitalizam. Zajedno s britanskim časopisom Solidarity i Mauricom Brintonom iz radničkog samoupravljanja, vodi diskusije o socijalnim i ekonomskim osnovama jednog slobodnog socijalističkog društva. Radničko samoupravljanje istovremeno predstavlja rješenje problema direktne demokracije kao i rješenje problema radničkog upravljana u socijalizmu. Njegove ideje imale su nezanemarljiv utjecaj na studentske proteste u Parizu 1968. Radio je 20 godina kao OECD-ekonomist i objavio veliki broj knjiga pod najmanje pet različitih pseudonima, razradio je pojam autonomije zajedno s Antoniom Negrijem, a djelovao je i kao psihoanalitičar.

Beograd 1979. Tvrd povez, zaštitni omot, 423 strane Napomena: sitnije oštećenje zaštitnog omota; knjiga je veoma dobro/ odlično očuvana. J11 Estetička teorija Teodora Adorna je jedno od izuzetno retkih sistematskih dela iz oblasti estetike, pisano sa marksističkih pozicija. S obzirom na filozofsko-sistematsko izvođenje, Adornova knjiga je, uz Lukačevu Estetiku, pravi izuzetak. Na ovoj knjizi Adorno je radio izuzetno dugo. Ona je rezultat njegovog dugogodišnjeg pedagoškog i neposredno naučnog rada na fundamentalnim pitanjima estetičke teorije i moderne umetničke prakse. Pa i pored toga ovo delo je ostalo fragmentarno, jer je njegovu konačnu redakciju prekinula Adornova smrt. Ta fragmentarnost nije puka formalna odlika dela, nego ima dublje simboličko značenje: o fragmentu je Adorno često i lucidno pisao a u svojoj poslednjoj knjizi često se pozivao na V. Benjamina, jednog od najboljih fragmentarista na estetičke i kulturološke teme u našem veku. Ovo delo nema centralnu ideju. Misaono središte njegovo postiže se koncentričnom artikulacijom jednako važnih parataktičkih delova. No, to odsustvo »regulativne ideje« u smislu filozofskog »konstruktivizma« hegelovskog tipa rezultiralo je razmatranjem svih važnih pitanja estetičke tradicije i savremene estetičke misli. Tako ovo delo problematizira pitanja u širokom rasponu od pitanja o poreklu umetnosti, odnosa umetničkog i prirodno lepog, mimetičke prirode umetničkog izraza do problema logike umetničkog dela, subjekt-objekt odnosa u estetskom fenomenu, intencije i smisla umetničkog dela, krize tog smisla, odnosa ideologije i istine, umetnosti i društva, mogućnosti umetnosti danas itd.

Autor - osoba Derrida, Jacques, 1930-2004 = Derida, Žak, 1930-2004 Naslov Uliks gramofon : da-govor kod Džojsa / Žak Derida ; [s francuskog prevela Aleksandra Mančić Milić ; pogovor Novica Milić] Jedinstveni naslov Ulysse gramophone. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1997 (Beograd : Codex Comerce) Fizički opis 78 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Mančić, Aleksandra, 1961- = Mančić, Aleksandra, 1961- Milić, Novica, 1956- = Milić, Novica, 1956- Zbirka ǂKolekcija ǂPečat (broš.) Napomene Prevod dela: Ulysse gramophone: ouï-dire de Joyce / Jacques Derrida Nekoliko opštih mesta o Deridi, uz par reči za Džojsa: str. 71-78 Autorova slika na koricama. Predmetne odrednice Joyce, James, 1882-1941 -- `Uliks` Potpis prethodnog vlasnika na najavnoj strani, inače solidno očuvana. Gde se, i kako, mogu susresti dva velika iskustva XX veka – literatura koja, u slučaju Džejmsa Džojsa, odlučno ispituje granice svih svojih oblika, i filozofija koja, u slučaju Žaka Deride, nastoji da vlastitu granicu pomeri ka oblicima govora koje je ranije često sistematski odbijala? U zajedničkom, saglasnom podsmehu tim granicama? Žak Derida (Jacques Derrida), 15.7.1930 – 8.10.2004, francuski filozof. Kao mali, veoma je voleo i igrao fudbal i želeo da postane profesionalni fudbaler. Najpoznatiji je po sistemu dekonstrukcije - filozofske doktrine koja predstavlja sistem analize i kritike koja vodi ka razotkrivanju razlika između strukture i osnove značenja subjekta. Javlja se u mnogim disciplinama a prvenstveno u lingvistici, književnosti, umetnosti. Dekonstrukcija se prvi put pojavljuje u književnosti a sistem je razvio Derida u svojim dekonstrukcijskim analizama zapadnih filozofa. U svojim analizama pokazuje kako se književno delo ne može posmatrati samo kao delo jednog pisca nego kao rezultat konflikata unutar jedne kulturne sredine ili mišljenja. Dekonstrucijska dela u svom obliku prikazuju više mišljenja i značenja u jednom trenutku koja su često u uzajamnom konfliktu i suprotnosti. Dekonstrukcijom se mogu otkriti i videti koja mišljenja i suprotnosti su bili zapostavljeni u delu koje je nastalo tradicionalnom metodom stvaranja. Osnovna osobina ovog sistema analize jeste da upoređuje binarne suprotnosti (npr. muškost i ženskost) te da umesto opisivanja njihove stroge kategorizacije prikaže koliko su takve suprotnosti suštinski izmešane i koliko je nemoguće da se u potpunosti razdvoje. Cilj je da se prikaže da kategorije i kategorizacije ne postoje u apsolutnim i strogim značenjima. Njegovo obimno delo imalo je značajan uticaj na književnu teoriju i filozofiju. Bio je profesor na Sorboni, na École Normale Supérieure. Držao je predavanja i na Univerzitetu Džon Hopkins, Jejlu, Njujorškom univerzitetu itd. Dobio je počasne doktorate na Kembridžu, Kolambija univerzitetu, Univerzitetu u Eseksu, Luvenu itd. Radio je i na École des Hautes Études en Sciences Sociales u Parizu. Bio je jedan od osnivača Collège international de philosophie (CIPH), institucije zamišljene tako da bude mesto za filozofska istraživanja koja se ne bi mogla raditi na drugim mestima. Bio je prvi predsednik tog Instituta. Kao profesor je radio i na Kalifornijskom univerzitetu. Žestoka osporavanja njegovog rada dolazila su uglavnom iz analitičke filozofije. Takođe, neki drugi kritičari tvrde da je dekonstrukcija nihilistička i da je Deridino pisanje pokušaj rušenja etičkih i intelektualnih normi, a dekonstruktivistički pristup negacija mogućnosti znanja i smisla, mešavina ekstremnog skepticizma i nihilizma. Bio je politički angažovan. MG98

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U našoj kulturi dobro poznati i veoma popularni mađarski pisac, esejista i mislilac Bela Hamvaš načinio je veoma smeo i ambiciozni poduhvat - izdvojio je iz celokupne duhovne istorije covecanstva ona, po njegovom mišljenju, najznačajnija pisana dela (zapravo, njihove odlomke) i od njih sastavio zbornik najumnijih mislilaca ljudske istorije, od Hermesa Trismegistosa, Lao-Cea, Konfucija, Bude, preko Heraklita, Platona, Origena, Svetog Avgustina, Erazma, Paskala, Getea, pa sve do Jaspersa, Hajdegera i Siorana. Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista.[1] Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Biografija Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[2] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Prvobitno se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra.[1] Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje.[3] Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Srpsko - Madjarsko izdanje! Retko Drveće - Fák Bela Hamvaš Srpski, 2007 978-86-86285-01-0 14.5x17.5 cm, meki povez, 94 str. Knjiga Drveće - Fák, na srpskom i mađarskom jeziku, objavljena je povodom sadnje Hamvašove lipe na Paliću, 2007, 110 godina od njegovog rođenja. Knjiga sadrži Hamvaševe eseje posvećene lipi (`Pobeda`), jeli (`Melanholija`), brezi (`Devica`) i smokvi (`Blagoslov`), kao i tekst `Čontvarijev veliki kedar` te kratki tekst Hamvaševe udovice Katalin Kemenj `Pozdrav sadiocima drveta`. Prevod, Sava Babić. Svi ovi tekstovi i u mađarskom originalu pod naslovom `Fak`. Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut. Značajna dela Scientia sacra, duhovna baština drevnog čovečanstva (1988)[2] Patam I-III (1992–93) Karneval (1985) U određenom pogledu (1991) Naime (1991)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! EDIP - LILIT - Stevan Petrović - Natasa Petrović - Stefanović Stevan Petrović (Beograd, 1931) srpski je psihijatar, istraživač društva, univerzitetetski profesor i doktor medicinskih nauka. Poznat je u srpskoj javnosti po svom zalaganju protiv narkomanije i kao pisac dvadesetak knjiga. Biografija Završio je Medicinski fakultet u Beogradu 1958. godine kao vojni stipendista, a 1987. godine je odbranio doktorsku disertaciju sa tezom `Ličnost narkomana`. Po završetku studija dr. Petrović je raspoređen na mesto trupnog lekara u letačkoj jedinici nadzvučne avijacije, sa činom poručnika. Posle pet godina rada na mestu letačkog lekara, kao kapetana, uputili su ga na specijalizaciju iz oblast neurospihijatrije. Nakon trogodišnje specijalizacije, ponovo se vratio u vazduhoplovstvo, radio je četiri godine sa činom majora u Vazduhoplovno-medicinskom institutu u Zemunu. 1972. godine dobija čin potpukovnika u tek osnovanom Institut za mentalno zdravlje koji je delovao u sastavu VMA-Vojno medicinske akademije. Tokom 1980.-e, kao pukovnik, postavljen je za Načelnika Instituta za mentalno zdravlje i zdravstveno vaspitanje VMA. Na dužnosti psihijatra Josipa Broza Tita nalazio se od 1971. do 1973. godine. Primarijus dr.Petrović se bavio i pedagoškim radom, ima zvanje profesora univerziteta (VMA) .Kao profesor–gost, ili kao profesor po pozivu, predavao je na Filozofskom fakutetu u Beogradu, Pravnom fakultetu u Beogradu, i BK akademiji umetnosti, a gostovao je 1988. godine na varšavskom fakultetu. Vrlo plodan naučni i klinički rad dr.Petrovića posvećen je u celini neuropsihijatriji, kao i mentalnom zdravlju. Posebno se bavi terapijom bolesti zavisnosti, naročito narkomanijom, kao i depresivnim stanjima i stanjima izmenjene svesti. Rasvetlio je i neke kontroverze u vezi zloupotrebe psihijatrije. Objavio je više stotina naučnih i stručnih radova u renomiranim časopisima iz popularne medicine, religije, muzike, književnosti, slikarstva. Autor je velikog broja psihobiografija velikih stvaralaca iz raznih oblasti.

Autor - osoba Uspenski, Pjotr Demjanovič Naslov Razgovori sa đavolom / P. D. Uspenski ; preveo Nebojša Barać Jedinstveni naslov Tolks with a Devil. scc Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 2003 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zlatni zmaj, 2003 (Beograd : Kam - Graf) Fizički opis 211 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Barać, Nebojša Zbirka ǂBiblioteka ǂBudilnik ISBN Napomene Prevod dela: Tolks with a Devil / P. D. Ouspensky Tiraž 500. Predmetne odrednice Uspenski, Pjotr Demjanovič, 1878-1947 -- `Razgovori sa đavolom` Đavo voli ljude jer zavisi od njih. On bi učinio sve samo da ih zadrži u materijalnom svetu - jer ne veruje u postojanje bilo kakvog drugog sveta i boji se da ljudi, kada mu nestanu s vidika, odlaze u ništavilo. Ljudi nestaju kada se zaljube, kada se udube u neki etički ili filozofski problem, ukratko, kad god uspeju da zaborave materijalni svet. U ovoj knjizi Uspenski nam predlaže svoju viziju sveta i postanka čovečanstva. On smatra da đavo, kada sve ostalo propadne, pribegava najkomplikovanijoj tehnici za održavanje ljudi na materijalnom nivou. Obično najviše pate oni koji su najdalje dospeli u svom begu od materijalnog. Pjotr Demjanovič Uspenski (rus. Pёtr Demьяnovič Uspenskiй; 4. mart 1878 – 2. oktobar 1947) je bio ruski filozof koji se bavio apstraktnim matematičkim i metafizičkim teorijama. U Moskvi 1915. susreće Georgija Ivanoviča Gurđijeva i od tada se usmjerava na studiranje metoda razvoja čovjekove svijesti. Od 1917. živio je u Petrogradu, gdje je držao predavanja. Njegovo djelo Tertium Organum je izazvalo veliki interes, zbog čega je pozvan da posjeti Englesku. U Londonu je radio do 1940. godine, a saradnju sa Gurđijevim je prekinuo. O učenju Gurđijeva napisao je djelo koje je nazvao Fragmenti nepoznatog učenja, a koje je izdato posthumno 1947. pod nazivom U potrazi za čudesnim. MG67 (N)

Kao na slikama Retko Zbornik sadrži saopštenja njegovih poštovalaca i prijatelja izložena na naučnim skupovima održanim u Beogradu i Skoplju novembra 2006. godine. Radovi na više jezika. Napomene i bibliografske reference uz tekst. Summaries. Sur les pas de Vojislav J. Djurić 2011; Tvrd povez; ćirilica; 29 cm; 450 str.; 978-86-7025-561-6; Vojislav J. Đurić (Velika Pisanica, 26. februar 1925 — Beograd, 12. maj 1996) bio je srpski istoričar umetnosti, akademik i univerzitetski profesor. Njegovi najznačajniji radovi, vezani su za freskoslikarstvo i umetnost srednjovekovnih srpskih zemalja, a svoje kapitalno delo „Vizantijske freske u Jugoslaviji“ objavio je 1974. godine. Kratka biografija[uredi | uredi izvor] Vojislav Đurić je rođen 26. februara 1925. godine u Velikoj Pisanici kod Bjelovara. Radio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a za redovnog profesora je izabran 1967. godine. Za dopisnog člana SANU u Odeljenju društvenih nauka izabran je 28.05. 1970, a od 11.03. 1971. godine se nalazio u Odeljenju istorijskih nauka, čiji redovni član je postao 16. novembra 1978. godine. Na mestu sekretara tog odeljenja nalazio se od 27.05. 1979, do 25.09. 1981. godine, kada je podneo ostavku koja je prhvaćena na skupštini SANU 19. novembra1981. godine. Na mesto člana predsedništva SANU izabran je 16.11.1989. godine i tu funkciju je obavljao do svoje smrti, 12.05. 1996. godine. Bio je član nekoliko odbora SANU: Hilandarski odbor (predsednik od 1978) Odbor za istoriju umetnosti (predsednik 1977 — 1983) Odbor za istoriju Srba u Hrvatskoj MO za treći milenijum MO za proučavanje Kosova Staroslovenski odbor Odabrani radovi[uredi | uredi izvor] Babić-Đorđević, Gordana; Đurić, Vojislav J. (1982). „Polet umetnosti”. Istorija srpskog naroda. knj. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 144—191. Đurić, Vojislav J. (1982). „Umetnost u Bosni između jadranskih gradova i Srbije”. Istorija srpskog naroda. knj. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 343—370. Đurić, Vojislav J. (1982). „Poslednja umetnička žarišta”. Istorija srpskog naroda. knj. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 535—545. Odabrane nagrade[uredi | uredi izvor] Oktobarska nagrada Beograda (1964) Herderova nagrada (1982) Sedmojulska nagrada Srbije (1985) Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima (1964) Orden rada sa crvenom zvezdom (1988) Vojislav J. Đurić Zbornik

filozofija nefikcijski strip ILUSTROVANA Da li ljudski jezik pomaže u pronalaženju istine, ako može, kako? Da li su vlade korisne? Da li smo zaista slobodni da odlučujemo ko smo i šta da radimo? Ko nam kaže šta je istina? Šta je posebno u ljudskom umu i svesti? Kako treba da se odnosimo jedni prema drugima i kako treba da budu organizovana društva? I svejedno: za šta mi zapravo živimo? Filozofi su oduvek uživali da sebi i društvu postavljaju neprijatna i provokativna pitanja. Već su stari Grci postavljali sebi ova vanvremena i još uvek eksplozivna pitanja, koja su ih učinila „pronalazačima“ zapadne filozofije. Filozofija činjeničnog stripa stoga obuhvata luk od Aristotela do Avgustina, Dekarta, Hegela, Kanta, Vitgenštajna, Džefersona, Karla Popera do Fukoa i beleži njihove odgovore. Svako ima neki stav prema sebi i životu napolju. Ovde ih možete postati svesni i proveriti: za to želim da živim! nova

Radio u Institutu društvenih nauka u od 1981. do 2000, gde je 2001. godine stekao zvanje višeg naučnog saradnika. Od 2001. godine bio je vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Od 2006. je u zvanju redovnog profesora. NOVO ČITANJE HAJDEGEROVE FILOZOFIJE Da li je Hajdeger zaista najveći filozof XX veka ili čak jedan od ne­kolicine najvećih u istoriji filozofije, kako se to često isti­če u li­teraturi? Jesu li te pohvale potkrepljene konkretnim ana­lizama nje­­govog dela, kako bismo znali na čemu se temelje tako las­­kave ocene? U ogromnoj li­teraturi o njemu, to, na iznenađenje, nije slučaj. Više se može govo­ri­ti o podrazumevanju, kao da je traženo obrazloženje – neko ne­kada negde izložio, tako da za po­nav­­­ljanjem kritike nema potrebe. To je razlog zašto je autor, posle usvajanja Hajdegerovog dela (Um crne šume, 2019), preduzeo njegovu temeljnu kritičku analizu. Osnovni zaključci su savim iznenađujući. Naime, Hajdegerovo glavno delo (Biće i vreme, 1927) se otkriva kao nespretno programski sročeno, eklekti­čno i prepuno protivrečnosti, nedo­re­čeno i bez izgleda u pogledu realizacije strateškog ci­lja. Autor kritike naročito potencira pro­blem funda­men­talne ontologije, s dva generalna zaključka: prvo, Haj­de­ger nije u stanju da razvije njen kon­­cept zato što je osujećen osnov­nim strateškim ciljem: pitanjem smisla bića kao bića. Drugo, autor poka­zuje na koji način je razvijanje njenog koncepta moguće i izlaže ga do stepena osnovne zaok­ru­ženosti. Ovo delo zaslužuje respekt zbog vidljivog truda koji je ulo­žen pri iščitavanju Hajdegera. Pleni autorov zahvat kojim sve pojedi­nač­nosti Hajdegerovog dela razmatra u okviru njegove celine, rekonst­ru­i­sa­ne iz njegovih sabranih dela. Autor suve­reno vla­da­ materijom, Haj­degera ob­rađuje imanentno kriti­čki i na osnovu dobijenih rezultata izvodi ocenu o značaju njegovog dela u fi­lo­zofiji XX veka. Poseban kva­­­­­litet izlaganja predstavlja autorovo ot­va­­ranje no­­vog horizonta in­te­­r­­pretacije, raz­gra­ni­če­njem ana­­­­­litičkih ni­voa, iz­laganjem dija­lek­ti­ke straha i strepnje i fi­lo­zofsko-teološkog smi­sla Hajdegerovog dela. Krunu ukupnog izla­ganja i kritike predsta­vlja autorov doprinos u koncipovanju fun­da­mentalne on­to­­logije kao jedino preostale „prve filozofije“ posle pada trans­cen­dencije (i smrti Boga). Upra­vo taj deo je od sredi­š­njeg značaja za naizgled pram­bi­ci­oznu nameru prevla­da­vanja Hajdegera. Posle ove, originalne ili sasvim ati­pične i kontroverzne knjige, u oblasti Haj­de­ger‒interpretacije, više ništa neće moći da bude kao pre. Ona će bez sumnje novim tumačima dava­ti podstrek za savim novo či­ta­nja i tumačenja Hajdegerove filo­zo­fije. Broj strana: 502 str. Pismo: ćirilica Format: 146×240 cm

424 strane na nekakvom žućkastom papiru? žIVI ZAVET U ISTORIJI, SVETOST I TAJNA ISTORIJE, VLADIКA NjEGOŠ I VIZIJA SRPSКE ISTORIJE КAO NARODNO–CRКVENE SABORNOSTI, ZAVET I SRPSКA ISTORIJA, OBNOVA SVETOSAVSКOG ZAVETA Žarko Vidović je rođen 1921. godine u Bosni (Tešanj-Doboj). Gimnaziju završio u Novom Sadu, 1939. godine. Studirao u Zagrebu, od g.1939. do aprila 1941. Zahvaćen ratom, prošao kroz zatvore NDH, pa logore u Nemačkoj i Norveškoj, odakle je pobegao 1943. godine u Švedsku. Studirao dalje u Upsali, kao stpendista Kraljevine Švedske, zatim u Beogradu od 1948. do 1052. Studirao najpre medicinu, pa prekinuo, da bi nastavio istoriju filosofije, pa istoriju umetnosti. Diplomirao g.1952, na istoriji umetnosti, i doktorsku tezu odbranio u Beogradu 1958. godine. Od 1953, s prekidom zbog studijskog boravka u Francuskoj g. 1956. i 1957, predavao istoriju umetnosti i civilizacije na Univerzitetu u Sarajevu i na Sveučilištu u Zagrebu. Godine 1967. godine prešao je iz Zagreba u Beograd, gde je u Institutu za književnost i umetnost SR Srbije radio sve do penzije, g. 1986 SADRŽAJ ŽIVI ZAVET U ISTORIJI Sv. Vukašin Jasenovački u logorskoj istoriji Srba SVETOST I TAJNA ISTORIJE Istorija i vera Svetost i tajna istorije Pravoslavna ideja nacije i vernost Svetosavskom Zavetu Zavet svetosavske nacije Crkva - izvor i uporište zavetne nacije Nacija Zapada i narod Zaveta Srpski Zavet `Nebeski narod` znači - Crkva VLADIКA NJEGOŠ I VIZIJA ISTORIJE КAO CRКVENO-NARODNE SABORNOSTI Njegoševa trilogija Vladika-pesnik i vizija istorije kao crkveno-narodne sabornosti Poštujmo svetinju Meštrovićeva arhitektura - ideološki mrak na Lovćenu NACIJA, MONARHIJA DEMOКRATIJA (1991-1993) Nacija, monarhija i demokratija (između Кarla Velikog i Sv. Save) Monarhija i nacija Ni demokratija bez nacije, ni nacija bez demokratije Demokratija i nacija Imperija i nacija Istorijska svest, suština i moral nacije ZAVET I SRPSКA ISTORIJA Jesmo li izgubljeni? Gde smo? `Bog se dragi na Srbe razljuti Da li je Srpski narod bolestan? Sentandrejski sabor 1999. godine Reči i znaci srpske istorije i opstanka! Srpsko Badnje veče (Njegoš protiv epske i plemenske mitomanije) Junaštvo - Ravanica - Zavet Zavet, matica i krajine Opstanak i žrtva. Zašto bombe na Vaskrs (1944. i 1999.)? Pred haškim sudom - Bože pravde! OBNOVA SVETOSAVSКOG ZAVETA Šta je to Svetosavski Zavet? Duhovni preobražaj Srba - pitanje opstanka Obnova srpskog crkvenog života Neka bude volja Tvoja i na zemlji kao na Nebu! Iz zapisa nastalih tokom lečenja u bolnici Sveti Sava 27. H - 19. XI 2005. 394 BIOBIBLIOGRAFIJA Matej Arsenijević Кratka biobibliografija autora

Rođena pre više od 160 godina, Eni Bezant je bila jedan od najvećih svetskih učitelja i reformatora. Kao mlada žena, Bezant se pridružila Nacionalnom sekularnom društvu i Fabijanskom društvu i radila u radikalnim novinama Nacionalni reformator. Godine 1889. Pall Mall Gazette je zatražio od Besanta da pregleda Tajnu doktrinu H.P. Blavatski, zadatak koji je mladoj aktivistkinji pružio iskustvo otkrića i doveo do njenog svesrdnog prihvatanja teozofske doktrine i obuke u njoj. Postala je duhovni vođa Teozofskog društva nakon smrti Madame Blavatski 1891. Bezant je bila plodan pisac, a `Drevna mudrost` pokriva niz okultnih tema, uključujući sedmostruku prirodu čovečanstva (viša trijada i niži kvartar ), ljudska duhovna evolucija, karma, reinkarnacija, zakon žrtvovanja i različiti planovi postojanja. Knjiga velike dubine i duhovnosti, koja s pravom zaslužuje status klasičnog ezoterijskog teksta. Za one koji su zaplašeni masivnom i složenom tom Madame Blavatski, Tajna doktrina, Eni Bezant predstavlja osnovne postavke teozofske misli u sažetom, lako svarljivom formatu. Iako je mnogo lakša za čitanje, ova knjiga i dalje pruža pun spektar i dubinu teozofske filozofije. nova

Drevna mudrost Eni Bezant Za one koji su zaplašeni masivnom i složenom tom Madame Blavatski, Tajna doktrina, Eni Bezant predstavlja osnovne postavke teozofske misli u sažetom, lako svarljivom formatu. Iako je mnogo lakša za čitanje, ova knjiga i dalje pruža pun spektar i dubinu teozofske filozofije. Rođena pre više od 160 godina, Eni Bezant je bila jedan od najvećih svetskih učitelja i reformatora. Kao mlada žena, Bezant se pridružila Nacionalnom sekularnom društvu i Fabijanskom društvu i radila u radikalnim novinama Nacionalni reformator. Godine 1889, Pall Mall Gazette je zatražio od Besanta da pregleda Tajnu doktrinu H.P. Blavatske, zadatak koji je pokazao otkriće za mladu aktivistkinju i doveo do njenog svesrdnog prihvatanja teozofske doktrine i obuke u njoj. Postala je duhovni vođa Teozofskog društva nakon smrti Madame Blavatski 1891. Bezant je bila plodan pisac, a `Drevna mudrost` pokriva niz okultnih tema, uključujući sedmostruku prirodu čovečanstva (viša trijada i niži kvartar ), ljudska duhovna evolucija, karma, reinkarnacija, zakon žrtvovanja i različiti nivoi postojanja. Knjiga velike dubine i duhovnosti, koja s pravom zaslužuje status klasičnog ezoterijskog teksta. odlično očuvana

ČASOPIS GRADAC - ISAIJA BERLIN 203 204 205 Izdavač - Gradac, Čačak Broj 203-205 - 2016-2017 276 strana 24 cm ISSN - 0351-0379 Uređivački odbor – Branko Kukić, Milosav Marinović, Vladan Matijević i Savo Stijepović Priredio – Muharem Bazdulj SADRŽAJ: MUHAREM BAZDULJ – Berlinov zid ISAIJA BERLIN – Žozef de Mestr ISAIJA BERLIN – Savijena grana – O usponu nacionalizma ISAIJA BERLIN – Nacionalizam – U prošlosti zanemaren, danas moćan ISAIJA BERLIN – Evropsko jedinstvo i njegove mene ISAIJA BERLIN – Da li politička teorija i dalje postoji? ISAIJA BERLIN – „Iz silne nade i straha“ ISAIJA BERLIN – Koncept naučne istorije ISAIJA BERLIN – Opadanje utopijskih ideja na Zapadu ISAIJA BERLIN – Banbatista Viko i kulturna istorija ISAIJA BERLIN – Susreti sa Anom Ahmatovom MAJKL IGNATIJEV – Život Isaije Berlina RAMIN DŽAHANBEGLU – Razgovori sa Isaijom Berlinom BRAJAN MAGI – Isaija kakvog sam poznavao ANATOLIJ NAJMAN – Ahmatova i ser JOSIF BRODSKI – Čaj u Ateneumu ŠLOMO AVINERI i ALAN RAJAN – Isaija Jevrejin IJAN BURUMA – Poslednji Englez Isaija Berlin mislioce delio na ježeve i lisice Ovaj istoričar ideja smatrao je da Velika Britanija nije liberalna zbog svojih mislilaca, među kojima je posebno uvažavao Džona Stjuarta Mila, „već zbog svojih ljudi od akcije, zbog svojih institucija, kulture, liberalne civilizacije i prakse” Jedno od važnih teorijskih pitanja Isaije Berlina (1909–1997) bavi se time u kojoj vrsti sveta je politička filozofija moguća. Odgovor koji je dao glasi: „Samo u svetu u kojem se ciljevi sudaraju”. Iz ovog stava može da usledi dijalektika njegovog filozofskog mišljenja koja se u pojedinačnom i društvenom smislu suprotstavlja svakoj unapred zadatoj shemi. To znači da čovek kome je društvo propisalo da bude slobodan u stvari nije slobodan, a da je društvo koje je fanatično usmereno ka jednom cilju na pogrešnom putu. Shvatanje slobode Isaije Berlina, strasnog poštovaoca ljudskih prava, izvire iz raznovrsnosti ljudskog iskustva. U časopisu „Gradac” posvećenom Berlinu (koji je priredio Muharem Bazdulj), može se pronaći podatak da je ovaj istoričar ideja smatrao da Velika Britanija nije liberalna zbog svojih mislilaca, među kojima je posebno uvažavao Džona Stjuarta Mila, „već zbog svojih ljudi od akcije, zbog svojih institucija, kulture, liberalne civilizacije i prakse”. Medicinska dostignuća brojnih civilizacija Kao što je verovao naš Laza Kostić, a zatim i Vinaver, da iz velikog ukrštaja nastaju izuzetne stvari, i u ličnosti Isaije Berlina bile su ukrštene dve nacije, letonska, kao deo Ruske carevine u doba njegovog rođenja – poreklom, i britanska – životom. „Dovođenje u vezu to dvoje, ruskog sna i britanske stvarnosti, podarilo je Isaiji tu neobičnu snagu, govorio je ne baš kao prorok, ali iz dubina ruskog iskustva, a opet sa iskustvom Britanije, koja je za njega i njegovu porodicu, kao i za mnoge druge Jevreje, bila raj u vreme kada je Rusija bila zatvor”, čitamo u „Gradcu”. Još kao dečak, posle Oktobarske revolucije, Isaija Berlin iz Petrograda je sa roditeljima došao u London. Postao je oksfordski đak, a kasnije i oksfordski profesor. Tokom Drugog svetskog rata radio je za britansku diplomatsku službu. Predsednik Britanske akademije bio je od 1974. do 1978. godine. Dobitnik je Nagrade Jerusalima za pisanje o individualnoj slobodi. Kada je držao predavanja ili kada je pisao, Isaija Berlin kao da je vodio uzbudljive razgovore, licem u lice, sa Makijavelijem, Herderom, Marksom, Černiševskim, Hercenom. Ane Ahmatove, koja je bila zatočenica Staljinovog diktatorskom režima, sećao se s bolom; Brodski je za njega bio najveći živi pesnik, sa Pasternakom je govorio ne o ruskoj književnosti već o Šekspiru i Prustu. Kada su u fokusu bila zbivanja u vezi sa sovjetskim ulaskom u Mađarsku 1956. godine, kubanska kriza, otpor Alžira francuskoj vladavini, nije stajao ni na čiju stranu osim na stranu zaštite ljudskih prava civila, zastupao je liberalna načela i protivio se svakoj vrsti nasilja. Kada se 1945. godine vratio u Moskvu, shvatio je da je „sat u Rusiji stao otprilike u 1928, prekidanjem veza sa spoljašnjim svetom”. Smatrao je sebe cionistom i nije mogao, kako je u jednom razgovoru kazao, „da svari” ideju Hane Arent o banalnosti zla. „Nacisti nisu bili `banalni`. Ajhman je, po vlastitom priznanju, u dubini duše, verovao u to što je radio”, smatrao je Berlin. Razloge nacionalističkog preterivanja Berlin je video u nedostatku „gladi za priznanjem” koju je po Hegelovoj analizi Zapad ipak zadovoljio, ali je takođe mislio da „u svetu rastrzanom ekscesima ne treba posebno isticati surovu i razornu snagu nacionalizma”. „Moramo priznati tu pojavu, koju evrocentrično društvo 19. veka nije predvidelo, i moramo u njoj prepoznati pokušaj novooslobođenih robova širom sveta, `dekolonizovanih`, da zadovolje jednu duboku i prirodnu potrebu. Zašto su svi prevideli takvu mogućnost razvoja događaja? Na to pitanje ne nudim odgovor”, pisao je Berlin. Logično slede neki njegovi zaključci, višeznačno se slivaju jedni u druge. Moguće je biti patriota, a ne biti nacionalista. Utopije se obično završavaju u gorčini i frustraciji. Manjine su stimulans, „kvasac”, sredstvo fermentacije, ali nikoga ne treba siliti da bude manjina. Treba razumeti ljude koji nam se suprotstavljaju. Svaki narod ima pravo na sopstveni razvoj. Znanje će nas učiniti slobodnijima samo ako zaista postoji sloboda izbora – ako se na osnovu našeg znanja možemo ponašati drugačije nego što bismo se ponašali bez njega. Samoća je kad te drugi ljudi ne razumeju.... Mislioce je Berlin delio na ježeve i lisice, i to je još jedna od osobenosti njegovog psihološkog pristupa pitanjima duha i kulture. Ovu klasifikaciju osmislio je kao igru: Puškin se kretao tamo gde ga je duh vodio, bio je lisica. Dostojevski je sve pokušavao da interpretira kroz prizmu jednog sistema – što rade ježevi. A Tolstoj je, po Berlinovom objašnjenju, bio lisica „koja je strastveno verovala da je zapravo jež”. Posebna zasluga Isaije Berlina je u tome što je oživeo shvatanje društvene evolucije Đanbatiste Vikoa, „oca modernog koncepta kulture”, i onoga što je sam nazvao „kulturnim pluralizmom”, a to je „panorama različitih kultura, potraga za drugačijim i ponekad nespojivim načinima života, idealima, vrednosnim standardima”. Isaiah Bryan Magee Joseph Brodsky Ryan Ian Isaja MG27 (K)

BIBLIOTEKA ZENIT IZADVAČ: JUGOSLAVIJA I PROSVETA, BEOGRAD GODINA IZDANJA: 1983 FORMAT: 24 CM BR. STRANA: 280/264 POVEZ: TVRD SA ZAŠTITNIM OMOTOM, ILUSTROVANO CRNOBELO PISMO: LATINICA STANJE KNJIGA: OČUVANO. ALVIN TOFLER, JEDAN OD NAJPOZNATIJIH SVETSKIH FUTUROLOGA, UMRO JE 2016. GODINE U 87. GODINI, A JAVNOST SE UVELIKO BAVI STVARIMA KOJE JE USPEO DA PREDVIDI U SVOJIM NAJPOZNATIJIM KNJIGAMA `BUDUĆI UDARAC` I `TREĆI TALAS`. TOFLER JE U SVOJIM PREDVIĐANJIMA USPEO DA PREDVIDI USPON INTERNETA I KABLOVSKE TELEVIZIJE. - NAPREDNA TEHNOLOGIJA I INFORMACIONI SISTEMI DOPRINEĆE TOME DA ĆETE VEĆINU POSLA BITI SPOSOBNI DA RADITE OD KUĆE - NAPISAO JE ON. PREDVIDEO JE I GENETSKI INŽENJERING I KLONIRANJE, TVRDEĆI DA ĆE ŽENE BITI U MOGUĆNOSTI DA `KUPE MALI EMBRION, ODNESU GA KOD DOKTORA KOJI ĆE GA IMPLANTIRATI U MATERICU I RODE DETE`. - JEDNA OD NAJFANTASTIČNIJIH LJUDSKIH SPOSOBNOSTI BIĆE TO ŠTO ĆE ČOVEK BITI U STANJU DA NAPRAVI KOPIJU SEBE - NAPISAO JE TOFLER O KLONIRANJU. PORODICA KAO TRADICIONALNA ZAJEDNICA, TAKOĐE JE OPISANA U NJEGOVIM KNJIGAMA I ZA NJU KAŽE DA ĆE PROMENITI OBLIK U ŠIRENJU LGBT POPULACIJE I DOZVOLE ISTOPOLNIH BRAKOVA. SMATRAO JE DA JE KONZUMERIZAM GLOBALNI TREND I DA ĆE LJUDI U BUDUĆNOSTI NAJVIŠE PATITI ZBOG PREVELIKOG IZBORA ROBE NA TRŽIŠTU ČIJE ĆE POSTATI ŽRTVE.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klasne suprotnosti u doba francuske revolucije - Karl Kaucki Karl Johan Kaucki (/ˈkaʊtski/; nemački: [ˈkaʊtski]; 16. oktobar 1854 — 17. oktobar 1938) je bio češko-austrijski filozof, novinar i marksistički teoretičar. Kaucki je bio jedan od najautoritativnijih propagatora ortodoksnog marksizma nakon smrti Fridriha Engelsa 1895. do izbijanja Prvog svetskog rata 1914. godine. Bio je najznačajniji socijalistički teoretičar u godinama Druge internacionale. Osnovao je socijalistički časopis Neue Zeit. Posle rata, Kaucki je bio otvoreni kritičar boljševičke revolucije, upuštajući se u polemiku sa Vladimirom Lenjinom, Lavom Trockim i Josifom Staljinom o prirodi sovjetske države. Karl Kaucki je rođen u Pragu u porodici umetnika i srednje klase – roditelji su mu bili Johan Kaucki (češki scenski dizajner) i Mina, rođena Jaich (austrijska glumica i pisac). Porodica se preselila u Beč kada je Kaucki imao sedam godina. Studirao je istoriju, filozofiju i ekonomiju na Univerzitetu u Beču od 1874. godine, a postao je član Socijaldemokratske partije Austrije (SPO) 1875. Godine 1880. pridružio se grupi nemačkih socijalista u Cirihu koje je finansijski podržavao Karl Hochberg. , i koji je švercovao socijalistički materijal u Nemačku u vreme antisocijalističkih zakona (1878–1890). Politička karijera Kaucki je 1883. u Štutgartu osnovao mesečnik Die Neue Zeit („Novo vreme“), koji je 1890. postao nedeljnik. Uređivao je časopis do septembra 1917. godine: to mu je davalo stalne prihode i omogućavalo mu da propagira marksizam.[1] ] Od 1885. do 1890. boravio je u Londonu, gde je postao blizak prijatelj Fridriha Engelsa. Njegov položaj istaknutog marksističkog teoretičara je osiguran 1888. godine, kada ga je Engels stavio na zadatak da uređuje Marksovo trotomno delo Teorije viška vrednosti.[2] Godine 1891. bio je koautor Erfurtskog programa Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) zajedno sa Avgustom Bebelom i Eduardom Bernštajnom. Nakon Engelsove smrti 1895. godine, Kaucki je postao jedan od najvažnijih i najuticajnijih teoretičara marksizma, koji je zajedno sa Avgustom Bebelom predstavljao glavni tok partije i izložio marksističku teoriju imperijalizma. Kada je Bernštajn napao tradicionalni marksistički stav o neophodnosti revolucije kasnih 1890-ih, Kaucki ga je osudio, tvrdeći da je Bernštajnovo isticanje etičkih osnova socijalizma otvorilo put pozivu na savez sa „progresivnom“ buržoazijom i ne- klasni pristup. Ratne godine Godine 1914, kada su nemački socijaldemokratski poslanici u Rajhstagu glasali za ratne kredite, Kaucki (koji nije bio poslanik, ali je prisustvovao njihovim sastancima) je predložio da bude uzdržan. Kaucki je tvrdio da Nemačka vodi odbrambeni rat protiv pretnje carske Rusije. Međutim, u junu 1915. godine, desetak meseci nakon što je rat počeo i kada je postalo očigledno da će ovo biti trajna, zastrašujuće brutalna i skupa borba, on je sa Eduardom Bernštajnom i Hugom Haaseom uputio apel protiv proratne lideri SPD-a i osudili aneksionističke ciljeve nemačke vlade. Godine 1917. napustio je SPD u Nezavisnu socijaldemokratsku partiju Nemačke (USPD) sa udruženim socijalistima koji su se protivili ratu. Posle Novembarske revolucije u Nemačkoj, Kaucki je služio kao podsekretar u Ministarstvu spoljnih poslova u kratkotrajnoj revolucionarnoj vladi SPD-USPD i radio je na pronalaženju dokumenata koji su dokazivali ratnu krivicu carske Nemačke....

MARTIN DAVIS NA LOGIČKI POGON - podrijetlo ideje računala Prevod - Ljerka Vukić i Ognjen Strpić Izdavač - Naklada Jesenski i Turk, Zagreb Godina - 2003 294 strana 21 cm Edicija - Biblioteka 42 ISBN - 953-222-138-7 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Uvod 1 LEIBNIZOV SAN Leibnizova divna ideja Pariz Hannover Univerzalna karakteristika 2 BOOLE PRETVARA LOGIKU U ALGEBRU Težak život Georgea Boolea Boolea Algebra logike Georgea Boolea Boole i Leibnizov san 3 FREGE: OD VELIKOG OTKRIĆA DO BEZNAĐA Fregeov Begriffsschrift Frege smišlja formalnu sintaksu Zašto je pismo Bertranda Russella bilo tako razorno? Frege i filozofija jezika Frege i Leibnizov san 4 CANTOR: ZAOBILAZNICOM KROZ BESKONAČNOST Inženjer ili matematičar Beskonačnih skupova ima raznih veličina Cantorova potraga za beskonačnim brojevima Dijagonalna metoda Depresija i tragedija Presudna bitka? 5 Hilbert stiže u pomoć Rane Hilbertove pobjede Ususret novom stoljeću Kroneckerov duh Metamatematika Konačni slom 6 GÖDEL REMETI PLANOVE Povratak Kroneckerovog duha Neodlučivi iskazi Kurt Gödel, programer Konferencija u Königsbergu Ljubav i mržnja Hilbertova presuda Tužan kraj jednog čudaka 7 TURING STVARA SVENAMJENSKO RAČUNALO Dijete Imperija Hilbertov Entscheidungsproblem Turingova analiza postupka izračunavanja Turingovi strojevi u pogonu Turing primjenjuje Cantorovu dijagonalnu metodu Nerješivi problemi Turingov univerzalni stroj Alan Turing na Princetonu Rat Alana Turinga 8 STVARANJE PRVIH UNIVERZALNIH RAČUNALA Tko je izumio računalo? John von Neumann i fakultet Moore ACE Alana Turinga Eckert, von Neumann i Turing Zahvalna nacija nagrađuje svog junaka 9 NAKON LEIBNIZOVOG SNA Računala, mozak i um Epilog Bilješke Bibliografija Kazalo ``Temu ove knjige čine ideje koje su omogućile stvaranje modernih računala i ljudi koji su te ideje razvijali. Netom nakon što sam završio doktorat iz matematičke logike na Sveučilištu Princeton, u proljeće 1951. godine, predavao sam na Sveučilištu Illinois. Predavanja su se temeljila na Turingovim zamislima. Na istom sveučilištu radio je i sam Turing jedno desetljeće prije mene. Moja predavanja je pohađao jedan mladi matematičar koji me upozorio da se u ulici nasuprot učionice upravo konstruiraju dva stroja za koja je bio uvjeren da su nastala na osnovu Turingovih zamisli. Ubrzo sam počeo pisati programe za ta prva računala. Pola stoljeća sam se profesionalno bavio vezom između apstraktnih logičkih ideja koje stoje u pozadini modernih računala i njihove realizacije. Računala su pedesetih godina bila ogromna i jedva su mogla stati u sobu. Danas su to moćni strojevi koji mogu izvesti začuđujući broj različitih zadataka, no logika koja stoji u njihovoj pozadini nije se promijenila. Ona se razvila iz radova nekolicine mislilaca kroz nekoliko stoljeća. U ovoj ću knjizi ispričati njihove životne priče i objasniti dio njihovih razmišljanja.` `Elegantna povijest potrage za granicama logike i strojevima koji u tim granicama žive` —Wired `Pravo je zadovoljstvo autoru ovih redaka bilo čitati nešto čime je mislio da vlada, a ispostavilo se posve suprotno. Tehnička i matematička pitanja u ovoj se knjizi raspravljaju jasno i pristupačno` —Domagoj Juričić, MeritorMedia `Svatko tko danas radi s računalima, i svatko tko teži proniknuti u ovu elektroničku budućnost, čitanjem [ove knjige] bit će na velikom dobitku.` —John McCarthy, Sveučilište Stanford` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Martin Dejvis Engines Of Logic