Adapter Auto radio antene DIN muški / ISO ženski T

Adapter Auto radio antene DIN utikač / ISO utičnica 11mm

Adapter Auto radio antene Muški / Ženski - 11mm, na kablu

Adapter Auto radio antene DIN Ženski / Muški ISO pod uglom 90

Novi tekstovi indeksovog radio pozorišta Knjiga je u solidnom stanju Mek povez 170.strana

Boško Lomović: MILIONER, Oslobođenje Sarajevo 1989, tvrdi povez, omot, str. 148. Priče. Očuvanost 4. Бoшко Ломовић (Брезна, 1944) поезију, прозу, књижевну и ликовну критику објављивао је у „Одјеку“ и „Ослобођењу“ (Сарајево), Летопису Матице српске (Нови Сад), „Вечерњим новостима“ и „Политици“ (Београд), часописима „Провинција“ (Шабац), „Кораци“ (Крагујевац), „Ријечи“ (Брчко), „Луча“ (Суботица), „Багдала“ (Крушевац) и “Развитак“ (Зајечар), у листовима и часописима за децу широм СФРЈ, а данас у „Политици за децу“, „Забавнику“ и „Витезу“. Радио драме су му емитоване на Радио Београду и Загребу. Песме и приче су му објављене у листовима и часописима на словачком, јерменском, румунском, бугарском, македонском, турском, енглеском (у Индији) и мађарском језику. Ломовић је, по дипломи, професор српскохрватског језика и књижевности југословенских народа, а безмало читав радни век провео је у новинарству (радио, телевизија, новине). Последње године стажа стекао је у београдској „Политици“. Добитник је бројних награда за поезију, прозу и репортаже („Иво Андрић“, и „Зија Диздаревић“ у Сарајеву, „Булка“ у Црвенки, „Лаза Костић“ у Београду, „Аренину“ награду у Загребу и друге). Данас живи у Горњем Милановцу.

Zoran M. Јovanović : Šetači na dugi / Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1974, tvrdi povez, Fizički opis 120 str. ; 20 cm Zbirka Savremena domaća književnost Zbirka priča Јovanović, Zoran, 1933-1976 Očuvanost 4. Zoran M. Jovanović (1933-1976), rođen je u Skoplju gdje je završio srednju školu i Filozofski fakultet. Prve knjige napisao je na makedonskom jeziku i objavio u Skoplju: Sutoni ništa ne govore (1956), Ptica u vetru (1960), Mačka u dvorištu ispod balkona (1960), Noć uoči dana (1961), Priče iz moje Me (1963), Tačno vreme na sunčevom satu (1973). U isto vrijeme piše poeziju i na srpskohrvatskom jeziku (Praznične šetnje, Pod znakom Zorijane, Vrt i more, Kavez slobode i dr.). Pored pomenutih zbirki poezije, objavljenih u Sarajevu, napisao je i veći broj djela za djecu. Autor je i radio-dramskih tekstova, jedne televizijske drame i drame Jeste li napisali moj roman (izvedene u Sarajevu 1971). Radio je kao novinar u Skoplju, Beogradu, a od 1964. kao samostalni urednik u Radio-televiziji Sarajevo. Jovanovićevi tekstovi su prevođeni na engleski, francuski, ruski, njemački, španski, talijanski, mađarski, poljski, slovački, albanski i slovenački jezik. Dobitnik je godišnje nagrade `Svjetlosti` (1974) za knjigu Velika kolona od mrava do slona, plakete `Vesele sveske` (1972) i posthumne nagrade `Mlado pokolenje` (1979).

Najbolje priče sa konkursa radia B92 Beograd Radio B92 1993.god Mihajlo Pantić Nebojša čosić Objavljivanje ove knjige pomogli su: Čarls Simić, Branko Milanović, Centar za antiratnu akciju Beograd Stanje knjige kao na slikama Mek povez 132.strane

Đorđije Vuković : DRUGA STRANA , Filip Višnjić 1985, str. 112. Proza; Pripovetke Očuvanost 4-. Đorđije Vuković (Pažići, Danilovgrad, 3. maj 1943 — Beograd, 6. oktobar 2020) bio je srpski univerzitetski profesor, pisac, kritičar, istoričar i teoretičar književnosti. Đorđije Vuković se rodio u Pažićima kod Danilovgrada. U Danilovgradu je završio gimnaziju a Filološki fakultet, grupu za jugoslovensku i opštu književnost, u Beogradu. Magistrirao je sa temom o romanima Miroslava Krleže a doktorirao odbranivši rad Sinestezija u srpskoj poeziji. Bio je glavni urednik časopisa Student za vreme studentskih demonstracija 1968. koje je i predvodio. Univerzitetsku karijeru je započeo kao asistent kod Sretena Marića na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, da bi kasnije postao profesor na smeru za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Radio je i kao istraživač u beogradskom Institutu za književnost i umetnost. Za knjigu Ogledi o srpskoj književnosti (1985) dobio je nagrade Miloš Crnjanski i Đorđe Jovanović. Za časopis Treći program Radio Beograda priredio je zbornike radova o dijalogu, Prustu, Eliotu, Floberu i Stendalu. Pisao je priloge za mnoge književne listove, časopise i zbornike. Objavljivao je priloge u raznim listovima, časopisima i zbornicima. Za knjigu Ogledi o srpskoj književnosti, objavljenu 1985. godine, dobio je nagrade Miloš Crnjanski i Đorđe Jovanović. Iste godine izdao je žanrovski mešovitu prozu Druga strana, potom Istorijski roman 2009. godine, a Sinteseziju u poeziji 2010. godine. Za časopis Treći program Radio Beograda priredio je zbornike radova o dijalogu, Prustu, Eliotu, Floberu i Stendalu.

Jovan Lubardić: RATNA KUĆA, SRNA Pale (nema godine), str. 130. Pripovetke, ratna proza 1992-1995. Očuvanost 4. Јован Лубардић рођен је 1935. у Рогатици. За вријеме рата користио је псеудоним Симеун Романијски. Студиј југословенске књижевности завршио је на илозофском факултету у Сарајеву. Објавио је двадесетак радио-драма, двије ТВ драме, двије позоришне драме, филмски сценарио за играни филм «Сурове дијагонале», те прозна дјела: «Прича за моју жену», «Боја страха», «Јупитере, ти се љутиш», «Пасија по Јовану», «Француски зачин», «Ноћ без утјехе», «Добар дан за умирање», «Снајпер», «Ратна кућа». Заступљен је у антологијама савремене приповијетке. Роман «Боја страха» преведен је на француски језик, а роман «Прича за моју жену» добио је трећу награду на Великом југословенском конкурсу за модерни кратки роман. Преводио је са француског и руског језика. Био је лектор и предавач на Универзтету у Дижону (Француска). Током рата Лубардић је обилазио ратишта, прикупљао грађу за приче и роман. Радио је као уредник у Издавачкој дјелатности Српске новинске агенције.

Gojko Banović : NEVIĐENE SNAGE , Prosveta 1948, str. 164. Pripovetke. Očuvanost 3-; ima posvetu na predlistu; pohabana uglavnom spolja. Novinar i pisac Gojko Banović (1911 - 1991) rođen je u Malom Palanačištu kod Prijedora, a živio je i radio u Beogradu. Od književnih djela najpoznatije su mu romansirane biografije Petra Kočića i Ivana Gorana Kovačića, a napisao je i mnoštvo zbirki priča, kao i dvije zbirke novinskih reportaža...

Anastazija Bela Šubić : VELIKO LOVIŠTE, Džepna knjiga Sarajevo 1959, str. 209. Pripovetke. Očuvanost 4-. ŠUBIĆ, Anastazija (Beograd, 8. travnja 1933. – Sarajevo, 8. prosinca 1991.). Pripovjedačica, romanospisateljica, književna kritičarka, esejistica i dramska spisateljica. Kazališnu akademiju diplomirala u Beogradu. Na Radio Sarajevu izvjesno vrijeme obavljala poslove dramaturga. Djela: Veliko lovište (pripovijetke, 1959.), Naknada za život (roman, 1960.), Sa Šekspirom (studija, 1979.), Jedanput u našem životu, Biti u Kini, Stvari za sebe, Zove Los Anđelos, Amanet, Puna šaka kamenja (drame)

O. Henry `Posljednji list`: sažetak. Priča vredna čitanja Poznati humorist napisao je bolno dirljivu priču punu dubokog značenja, tjerajući vas da razmišljate o životu, želji za životom, a prije svega da ostanete osoba sposobna za razumijevanje i suosjećanje. Riječ je o ovoj priči o čuvenom O. Henryju `Posljednji list`, čiji će sažetak biti opisan u ovom materijalu. Kratka biografija autora Majstor žanra kratke priče rođen je 11. rujna 1862. u Greensborou u Sjevernoj Karolini. Pokušao sam se u različitim profesijama. Radio je kao knjigovođa u nekretninskom poduzeću, kao crtač u zemljišnoj upravi i blagajnik u banci. Prvo iskustvo stečeno radom u duhovitom tjedniku u gradu Austinu. Suptilni humor i neočekivani rezultati karakteristični su za njegove priče. Tijekom svog stvaralačkog života napisano je oko 300 priča, kompletna zbirka njegovih djela je 18 svezaka.Kratka biografija autora Majstor žanra kratke priče rođen je 11. rujna 1862. u Greensborou u Sjevernoj Karolini. Pokušao sam se u različitim profesijama. Radio je kao knjigovođa u nekretninskom poduzeću, kao crtač u zemljišnoj upravi i blagajnik u banci. Prvo iskustvo stečeno radom u duhovitom tjedniku u gradu Austinu. Suptilni humor i neočekivani rezultati karakteristični su za njegove priče. Tijekom svog stvaralačkog života napisano je oko 300 priča, kompletna zbirka njegovih djela je 18 svezaka Izdavač:LUKA ŠTAMPA Beograd Broj strana:164 Pismo:Latinica Povez: MEK Format: 18 x11 cm Godina izdanja: 2002

Živojin Nikolić: SAN, Prosveta 1997, str. 139. Pripovetke. Očuvanost 4. Живојин Жика Николић (1944 - 2013), новинар и књижевник, дугогодишњи новинар Радио-телевизије Трстеник (од 2004. године и уредник), али и дугогодишњи сарадник „Вечерњих новости“. Николић је више година био и активан новинар листа „Трибина“. После пензионисања 2008. године, није се опростио од новинарства, а остаће упамћен као водитељ култне емисије намењене селу „Зрно“, која је убележила више од 500 премијерних емитовања. Осим у новинарству, овај филолог и учитељ, траг је оставио и у књижевности. Написао је збирку приповедака „Сан“, књигу народних казивања „Прозрака“, а књигу приповедака „Лабудов друг“ објавила је београдска „Просвета“.

Šćepan Aleksić : RAČVASTI JEZIK , Sfairos Beograd 1993, str. 96. Pripovetke. Očuvanost 4-. Шћепан Алексић Биографија Рођен у Богдашићима код Билеће 05.09.1952. године. Прва четири разреда основне школе похађао у родном селу, а потом основно школовање наставио у Билећи у Основној школи „Владо Томановић“ (сада Основна школа „Петар Петровић Његош“). У Билећи завршио и гимназију, а потом школовање наставио на Факултету политичких наука у Сарајеву, гдје је, 1976. године, дипломирао на одсјеку за журналистику. По дипломирању 1976. године запослио се као новинар у локалном листу „Билећке новости“, гдје је радио годину дана до одласка на одслужење војног рока у Добој, октобра 1977. По повратку из ЈНА, још око пола године радио у истом локалном листу, а потом прелази у стручну службу друштвено-политичких организација Билеће, гдје је био стручно-политички сарадник, а од почетка 1977. године и руководилац службе. Почетком 1990. године изабран је за директора Центра за културу Билећа. У том периоду био је дописник више листова. Избијањем оружаног сукоба на дубровачко-требињском простору, пошто се претходно већ био пријавио као добровољац, почетком октобра 1991. године, ЈНА га ангажује и распоређује у Прес центар Оперативне групе у Требињу. Ту је радио на припреми свакодневних информација за средства информисања и као спроводник новинарских екипа, одлазећи са њима на ратиште до првих линија фронта, а уједно био и дописник Новинске агенције Тањуг Београд. Формирањем Војске Републике Српске, ангажован је у јединицу резервне полиције, гдје проводи два мјесеца, а потом бива премјештен у новоформирани Прес центар Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске, на мјесто замјеника руководиоца. Средином 1994. године постављен је за руководиоца Прес центра Херцеговачког корпуса ВРС. Био је замјеник уредника и уредник листа „Херцеговац“, који је издавао Херцеговачки корпус ВРС. Произведен је у чин потпоручника ВРС. Почетком 1994. године постао је стални новинар Тањуга, дописништво за Републику Српску. У Новинској агенцији Тањуг радио је до 2008. године, а од тада до сепрембра 2017. био директор Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“ у Билећи. Ожењен, отац два сина. Као гимназијалац почео је да пише пјесме, а прве радове објавио је као матурант, члан Књижевног клуба „Немири“, који је формирала и водила професорица а данас позната пјесникиња Ружица Комар, која је примијетила његов таленат и подстицала га да пише. Одмах по завршетку студија журналистике, почео је да пише прозу, а прве приче су му објављене и награђене у сарајевском студентском листу „Наши дани“. Добитник је бројних награда за приповијетку и кратку причу, између осталих и Сусрета Зије Диздаревића у Фојници, „Ослобођења“ Сарајево, „Фронта слободе“ Тузла, „Задругара“ Сарајево, Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ и других. 1993. године, за књигу „Рачвасти језик“, добио је Награду „Милан Лалић“ коју додјељују „Вечерње новости“ Београд. 2019. године Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске, из Источног Сарајева, додијелио му је Награду „Златна сова“, пошто је рукопис његовог романа „Чекајући жуту војску“ на конкурску одабран као трећи по реду. Књиге су му улазиле у ужи избор за више књижевних награда. Објављивао је и још увијек објављује у бројним часописима, а члан је Редакције Часописа за књижевност и културу „Нова Зора“, Београд-Билећа. Живи и ради у Билећи и родном селу Богдашићи. БИБЛИОГРАФИЈА Књиге прича и приповиједака: „Набој“, Никшић 1988; „Рачвасти језик“, Београд 1993; „“Име и презиме“, Подгорица 2000, Билећа 2005 (друго издање) ; „Папирна марамица“, Београд-Билећа 2011; „Писма за све адресе“, Бањалука 2016; „Херцеговачки нокаут“, Бањалука 2018; Романи: „Турски друм“, Београд 2009; „Прст попријеко од срца“, Београд 2012; „Чекајући жуту војску“, Источно Сарајево 2019. Приредио за штампу књигу „Херцеговачки хајдук Станко Сочивица“, Београд 2010.

Živojin Nikolić : PROZRAKA - Narodna kazivanja , Prosveta 2002, drugo izdanje, str. 362. Očuvanost 4-. Живојин Жика Николић (1944 - 2013), новинар и књижевник, дугогодишњи новинар Радио-телевизије Трстеник (од 2004. године и уредник), али и дугогодишњи сарадник „Вечерњих новости“. Николић је више година био и активан новинар листа „Трибина“. После пензионисања 2008. године, није се опростио од новинарства, а остаће упамћен као водитељ култне емисије намењене селу „Зрно“, која је убележила више од 500 премијерних емитовања. Осим у новинарству, овај филолог и учитељ, траг је оставио и у књижевности. Написао је збирку приповедака „Сан“, књигу народних казивања „Прозрака“, а књигу приповедака „Лабудов друг“ објавила је београдска „Просвета“.

Izdavač:KULTURA Beograd Broj strana:215 Pismo:Ćirilica Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 20 x 14 cm Godina izdanja:1993 Očuvana knjiga, bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Branislav Dimitrijević Dr Branislav Dimitrijević bio je stomatolog, hirurg, redovni profesor na Stomatološkom fakultetu na predmetu maksilofacijalna hirurgija. Osnovna delatnost bila mu je maksilofacijalna protetika, disciplina u povoju, ne samo na Stomatološkom fakultetu nego i šire, u evropskim i svetskim razmerama. Na osnovu rezultata svog kliničkog rada smatran je u bivšoj SFRJ najistaknutijim stručnjakom u ovoj oblasti, a prema jednom američkom časopisu i jednim od istaknutijih u Evropi (Compend Contin Educ Dent, 1993, Vol. XIV, No 2, pp 194). Osnovao je 1993. godine Kabinet za maksilofacijalnu protetiku u Jerevanu (Jermenija). Stoga je proglašen počasnim doktorom Državnog medicinskog fakulteta u Jerevanu (1995). Pod književnim imenom Brana Dimitrijević objavio je niz proznih dela, priča, romana, eseja, putopisa, među kojima su i sledeća: Balada o košavi (Beograd, 1990), Ševa u vrtu predskazanja (Beograd, 1993), Umreti u Jermeniji (Beograd, 1995), U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918 (Beograd, 2001. i 2004), Jerevansko proročanstvo (Beograd, 2001), Stomatologija i kultura (Beograd 2002), Beogradski košmar Mihajla Bulgakova – Pseće srce drugi deo (Beograd, 2004), U ravnicama privida (Beograd, 2008), Moja gerila (Beograd, 2010). Godine 1990. postao je član Udruženja književnika Srbije, iz koga je istupio 1999. godine. U dnevnom listu Politika objavio je dva feljtona: Zaboravljeni gorostas (septembar – oktobar 2001) i Dobrudža 1916 (oktobar 2007). U nasleđe nam je ostavio i desetak izvedenih radio-drama, dva dokumentarna filma Podrum svetih žrtava (Radio-Televizija Srbije, 2005) i Od krojačke igle do hirurškog noža (Radio-Televizija Srbije, 2011) i dva televizijska serijala Legenda o Dragomancima (Radio-Televizija Srbije, 2003) i Srpski vojni sanitet u Velikom ratu (Radio-Televizija Srbije, 2014/2015), u kojima je bio scenarista i voditelj. Bio je predsednik Sekcije za istoriju medicine srpskog lekarskog društva (2009– 2015), a od 20. januara 2008. godine urednik elektronske biblioteke „Istorija medicine“ Međunarodne kulturne mreže „Projekat Rastko“ (www.rastko.rs/istorija/medicina). Za svestran rad na kulturnom planu nagrađen je Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Nagrađen je Zahvalnicom s plaketom Vojske Srbije i Crne Gore – Sektor za logistiku GŠ VSCG Sanitetska uprava – za zasluge u izučavanju istorije saniteta srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Počasni član Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva postao je 2008. godine. Godine 2015. Srpsko lekarsko društvo nagradilo ga je Zlatnim perom. Organizovao je redovne godišnje kongrese 800 godina srpske medicine i kao urednik učestvovao u izdanju zbornika radova i monografija o istaknutim lekarima. Posle šestogodišnjeg mandata, za vreme koga je veoma unapredio rad Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva, godine 2015. izabran je za počasnog predsednika Sekcije. Bio je pokretač i (u velikoj meri) realizator postavljanja spomen-ploče stranim medicinskim misijama koje su učestvovale u balkanskim ratovima (prva ploča 2012) i Velikom ratu (druga ploča 2015) na zgradi Srpskog lekarskog društva (Džordža Vašingtona 19). Pažnju istoričara medicine privukao je knjigom U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918, zasnovanom na analizi rukopisa jednog ratnog dnevnika koji se kao neidentifikovan čuvao u Arhivi SANU. Uz pomoć Milorada Radevića, istoričara, Brana Dimitirijević utvrdio je da je autor tih dnevničkih zapisa niko drugi do sanitetski general dr Mihailo Mika Petrović (1863–1934), načelnik Hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Nišu, kasnije šef Hirurškog odeljelja Glavne vojne bolnice u Beogradu i profesor hirurške propedevtike na Medicinskom fakultetu u Beogradu – koji se opravdano smatra ocem srpske ratne hirurgije. Tada je zapisao: Onog trena kad sam rastumačio Petrovićev ratni dnevnik 1916–1918, i kad sam se spram Petrovića, njegove hrabrosti, odlučnosti, visokog ne samo profesionalnog nego i ličnog morala... lično osetio kao najobičnije zrnce peska, počela je možda moja gerila, moj unutrašnji preporod... Ako je Petrović mogao ono... zar ja ne mogu da bar obnovim sećanje na njegovo delo. Od tada se intenzivno bavio proučavanjem srpskog vojnog saniteta iz vremena Velikog rata, autentično, originalno, na nov način, na osnovu rukopisa, sećanja i uspomena lekara i medicinara, učesnika i svedoka rata. Lekari, učesnici rata, postali su lična preokupacija Brane Dimitrijevića, njihova stradanja njegova mora, namerni zaborav (kako je govorio) njihovog rada i muka bio je okidač za istraživanje njihovih života. Opisivao je bezizlazne situacije u kojima su se nalazili, u kojima su stradali i umirali, ali i one koje su savladali. Umro je iznenada 30. juna 2015. i za sobom ostavio nezavršen rukopis o ratnim, sanitetskim i humanitarnim svedočenjima lekara. Sekcija za istoriju medicinu Srpskog lekarskog društva odlučila je da objavi rukopis Brane Dimitrijevića. Uređivanje je poverila članu Sekcije, profesorki dr Snežani Veljković, uz usmeno obećanje drugih članova da će pomoći u svemu što ona zatraži od njih. Održali su obećanje.

Što mi rade i što im radim. Pero Kvesić Izdato u Beogradu Stanje knjige kao na slikama Mek povez 154.strana

Vasa Mihailović: GRANICE NEMERLJIVE, Fileks Leskovac 2009, str. 86. Pesme u prozi. Očuvanost 4. У Стамфорду, Конектикат, САД умро је 21. новембра 2015. на дан своје славе, наш познати друг, најплоднији сарадник Искре и књижевник Васа Михаиловић (89). Васа се родио, школовао и живео у Лесковцу скоро до краја немачке окупације, када је ступио у српске добровољце. Као гимназијалац био је члан „Белих орлова“, омладинске организације ЈНП Збор. Са добровољцима пролази кроз све последње борбе у Србији, повлачење и окршаје са комунистима у Словенији, потом пробој ка Италији и прелазак националних снага границе, првих дана маја 1945. и предају оружја „савезницима“. Уследило је пребацивање разоружаних националиста у војно- избегличке логоре средње Италије. Васа је као припадник СДК био прво у логору Форли, а затим у великом логору свих националних снага, Еболи, јужно од Напуља. У избегличким логорима Италије Васа продубљује своје књижевно-песничке склоности и знање и нарочито је активан на нашим књижевним вечерима. После мира са Италијом 1947. „савезници“ тог пролећа селе логор Еболи у британску зону окупиране и разорене Немачке и разбијају у неколико логора и убрзо преводе њихове становнике у цивилни статус „расељених лица“. Васа из Немачке емигрира у САД 1951. У Сједињеним државама, Васа се жени супругом Бранком. У браку су породили два сина, Драгана и Зорана, и у Чапл Хил живели 46 година. Одрасли и већ ожењени синови, са својим потомством су се раније преселили у Стамфорд. Да би били ближе синовима и њиховим породицама (седморо унучади), Бранка и Васа су им се придружили 1997. Бранка је умрла 2006. У Америци, Васа је радио и даље се школовао. У Детроиту је радио у фабрици Крајслер и студирао. На Универзитету Беркли, Калифорнија постао је доктор философије. Познавао је и говорио више језика, Али његово главно ‘занимање‘ било је књижевност и песништво на оба језика – српском и енглеском. Искру је огромно задужио. У многогодишњој сарадњи написао је 186 приказа у рубрици „Ревизионизам у српској књижевности“ и 19 написа „Документи“. Био је активан члан и сарадник Удружења књижевника Србије. Књижевне новине, октобар/новембар објавиле су његову последњу причу. А ових дана, врло пригодно (не очекујући његову смрт), госпођа Мира Матарић из САД нам је послала свој приказ последње Васине књиге на енглеском „Дарови природе“. Васа је сахрањен 28. новембра у Чапл Хилу, поред супруге Бранке

Vasa Mihailović: SKITNICA I DRUGE PRIČE, Fileks Leskovac 2008, str. 78. Kratke priče. Očuvanost 4. У Стамфорду, Конектикат, САД умро је 21. новембра 2015. на дан своје славе, наш познати друг, најплоднији сарадник Искре и књижевник Васа Михаиловић (89). Васа се родио, школовао и живео у Лесковцу скоро до краја немачке окупације, када је ступио у српске добровољце. Као гимназијалац био је члан „Белих орлова“, омладинске организације ЈНП Збор. Са добровољцима пролази кроз све последње борбе у Србији, повлачење и окршаје са комунистима у Словенији, потом пробој ка Италији и прелазак националних снага границе, првих дана маја 1945. и предају оружја „савезницима“. Уследило је пребацивање разоружаних националиста у војно- избегличке логоре средње Италије. Васа је као припадник СДК био прво у логору Форли, а затим у великом логору свих националних снага, Еболи, јужно од Напуља. У избегличким логорима Италије Васа продубљује своје књижевно-песничке склоности и знање и нарочито је активан на нашим књижевним вечерима. После мира са Италијом 1947. „савезници“ тог пролећа селе логор Еболи у британску зону окупиране и разорене Немачке и разбијају у неколико логора и убрзо преводе њихове становнике у цивилни статус „расељених лица“. Васа из Немачке емигрира у САД 1951. У Сједињеним државама, Васа се жени супругом Бранком. У браку су породили два сина, Драгана и Зорана, и у Чапл Хил живели 46 година. Одрасли и већ ожењени синови, са својим потомством су се раније преселили у Стамфорд. Да би били ближе синовима и њиховим породицама (седморо унучади), Бранка и Васа су им се придружили 1997. Бранка је умрла 2006. У Америци, Васа је радио и даље се школовао. У Детроиту је радио у фабрици Крајслер и студирао. На Универзитету Беркли, Калифорнија постао је доктор философије. Познавао је и говорио више језика, Али његово главно ‘занимање‘ било је књижевност и песништво на оба језика – српском и енглеском. Искру је огромно задужио. У многогодишњој сарадњи написао је 186 приказа у рубрици „Ревизионизам у српској књижевности“ и 19 написа „Документи“. Био је активан члан и сарадник Удружења књижевника Србије. Књижевне новине, октобар/новембар објавиле су његову последњу причу. А ових дана, врло пригодно (не очекујући његову смрт), госпођа Мира Матарић из САД нам је послала свој приказ последње Васине књиге на енглеском „Дарови природе“. Васа је сахрањен 28. новембра у Чапл Хилу, поред супруге Бранке

Bogdan Jamedžija : PRIČE IZ ZAVIČAJA , Čigoja štampa Beograd 2004, str. 126. Pripovetke. Očuvanost 4; ima posvetu autora. Dr Bogdan Jamedžija rođen je 1933. godine u Rorama kod Glamoča. Nakon osnovne škole u rodnom selu i Gimnazije u Banjaluci, završio je Medicinski fakultet u Beogradu, gdje je specijalizovao pedijatriju. Kao ljekar, vratio se u rodni kraj, a iz Glamoča je prešao u Laktaše, gdje je bio prvi pedijatar. Od 1980. godine živio je i radio u Beogradu. Decenijama je bio direktor Doma zdravlja `Milutin Ivković` u beogradskoj opštini Palilula. U ratnom vihoru tokom devedesetih godina intenzivno je pomagao srpskom narodu kroz Udruženje Srba iz BiH, čiji predsjednik je bio u dva mandata. Ugledan u stručnim krugovima, učestvovao je u brojnim međunarodnim zdravstvenim kongresima i simpozijumima, a radove je objavljivao u stručnim časopisima. Objavio je devet knjiga, a njegove pripovijetke objavljivane su u časopisima `Otadžbina`, `Oslobođenje Republike Srpske`, `Savremenik` i drugim, a prilozi i studije obuhvaćeni su, između ostalog, i u knjigama `NATO i Hag`, `Početak rata u BiH – uzroci i posljedice`, `Srpski duhovni prostor`. Bio je član Udruženja književnika Srbije.

Džo Moler: MOJI DRUGOVI, Autorsko izdanje 2004, str. 190. Priče. Očuvanost 4. Ipak, kada se kaže Džo Moler, mnogi ne znaju da se iza tog imena krije Milan Kneselac, građevinski inženjer poreklom iz Paraćina koji već godinama živi i radi u Njujorku. On je postao pisac Džo Moler sasvim slučajno. Svojevremeno je na sajtu Serbiancafe, u delu o književnosti, i pod različitim imenima, počeo da objavljuje svoje prve priče. Svi su voleli tu književnost i ljudima se to jako dopalo, čitali su, komentarisali, hvalili, ali su mu tražili da više ne upada na njihove teme, što je on radio, već da otvori svoju temu i tu objavljuje sve ono što napiše. Njemu se ideja svidela, pa je to i uradio - otvorio je svoju temu i nazvao je Moji drugovi... Tu je pisao o svojim drugovima iz detinjstva, ali i onima koje je stekao kasnije... Čitaoci su i dalje čitali, a komentari i pohvale su iz dana u dan postajali sve brojniji. - Mnogi su zaista bili sposobni da ocene to što sam pisao - kaže on i dodaje da su počeli da mu sve češće govore da je vreme da nešto objavi jer već ima dovoljno materijala... Tako je nastala njegova prva knjiga `Moji drugovi`.

MEĆAVA - Priče palanačkog lekara , Sloboda Pirot 1970, str. 206. Priče. ima potpis bivšeg vlasnika i dobro je očuvana Милутин Велимировић (1893–1973) лекар, књижевник Родио се у Пироту, у свештеничкој породици. Гимназију је завршио у Београду. Студије медицине започео је у Москви, а дипломирао 1921. у Прагу. Радио је као лекар у Књажевцу, Јагодини и Београду. Искуство из Првог светског рата, путовања по Азији и Далеком Истоку, познанство са Мајаковским, лекарска мисија током службовања у Србији, неке су од тема Велимировићевог обимног књижевног опуса. Написао је тетралогију коју чине романи „Тешке године“ (1954), „Неостварена љубав“ (1962), „После атентата“ (1967) и „Лутања“ (1972), путописе „Кроз Кину“ (1930) и „По Јапану и Монголији“ (1938), есеј „О јапанској поезији“ (1958). Био је члан Српског лекарског друштва, Удружења књижевника Југославије, Удружења преводилаца Србије. Говорио је руски, чешки, француски и немачки. Од 1921. до 1935. лекар је у Књажевцу где се активно укључује у политички, друштвени и културни живот вароши. Био је председник Соколског друштва „Душан Силни” и аутор је књиге „Соколско друштво Књажевац 1908–1938”. О паланци и селима, свакодневном животу са свим његовим лепотама и особеностима, обичним људима и догађајима из времена службовања у књажевачком крају пише у збирци „Мећава, приче паланачког лекара”. Милутин Велимировић после одласка из Књажевца није прекинуо контакте са Књажевчанима. Писао је за „Развитак” и учествовао у изради пројекта монографије „Књажевац и књажевачко подручје”. Његове приче објављиване су и у „Књажевачким новинама”.

Radmila Popović: PRIČE ZA RAZBUĐIVANJE, Umetnička radionica Daylight/Jovan Beograd 2007, tvrdi povez, str. 160. Priče. Očuvanost 4; ima posvetu. Радмила Поповић је магистар филолошких наука. Објавила је до сада 20 књига, међу којима су романи, књиге прича, песме за децу, студије о Милошу Црњанском и другим писцима.... Живела је у Сарајеву и радила као уредник Културно-уметничког програма Телевизије Сарајево. У Београду живи од 1994. године. У Сарајеву је била и током ратних дешавања

Žarko Radaković: EMIGRACIJA - Ljubavne priče 1990 - 1995, Radio B92 Beograd 1997, str. 129. Proza. Očuvanost 4. Рођен у Новом Саду, 1947. Школовао се у Земуну (основна школа и гимназија), Београду (студије светске књижевности), Tübingenu (студије германистике, историје уметности и филозофије). Аутор романа: Tübingen (1990, Пан Душицки) (у најужем избору за НИН-ову награду), Понављања (заједно са Scottom Abbottom) (1994, Време књиге), Книфер (1994, Б92), Емиграција (1997, Б92), Поглед (2002, Стубови културе), Вампири (2008, у припреми). Превео двадесет две књиге Петера Хандкеа. Аутор низа зборника и антологија: о рецепцији књижевности Петера Хандкеа (Књижевна критика, Београд, 1986), о уметности Јулију Книферу (Stuttgart, 1990), о „радним тешкоћама у уметничком стварању“ (Распис, 1987), о „мотиву детињства и породичног живота“ (Горњи Милановац 1987), о „ходању у уметности и књижевности“ (Stuttgart/Hamburg, 1989). Од 1971-73. сарадња са уметником Ером Миливојевићем: Преформанси Medex (Битеф, Београд, 1971), Корњача (СКЦ, Београд, 1972), Лабудово језеро (Галерија у палати Албанија, Београд, 1973). Роман Ера. Сећање на „Корњачу“ (2008, у припреми). Од 1978. живи у Немачкој. Од 1986. сарадња са загребачким умеником Јулијем Книфером. Монографија Julije Knifer. Mäandar 1960-1990. (Stuttgart: Flugasche, 1990.) Крајем осамдесетих година уредник немачког часописа за књижевност и уметност Das Nachtcafé (Stutt­gart, Klett-Cotta). Од 1990. уредник на радију Deutsche Welle. Од 2006. сарадња са уметницом Нином Попс. Књига: „Петер Хандке: Губитак слике (Der Bildverlust)“ (двоструки, паралелни, превод фрагмената романа – на српскохрватски језик, и језик апстрактног сликања) (библиофилско издање, Köln, 2007). Године 2008. рад на „антологији српске прозе у рецепцији Петера Хандкеа“. (Das Schreibheft, Hessen). Од 1990. живи у Келну.