PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM RADMILE DIMIĆ IZ 1966. G. Poslata 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Radmila Dimić(1922-1991) bila je poznati interpretator srpske narodne muzike. Pohađala je muzičku školu na odseku za solo pevanje a impostaciju glasa i respiratorsku tehniku učila je na FDU.Radmila Dimić je svoju izrazito plodnu pevačku karijeru započela neposredno nakon Drugog svetskog rata. Od 1949. godine postala je solista radio Beograda, gde je u živom programu pevala sve do 1956. godine. Sa prepoznativom umešnošću i nadahnućem vrhunskog umetnika nastupala je sa Velikim narodnim orkestrom Radio Beograda, pod rukovodstvom Vlastimira Pavlovića Carevca. Na Radio televiziji Srbije je nastupala od osnivanja, 1958. godine. Bila je član Udruženja estradnih umetnika Srbije. Pevala je i kao solista sa srpskim ansamblima i kulturno-umetničkim društvima. Učestvovala je na mnogobrojnim festivalima u domovini i u inostranstvu. 1951. godine snimila je ploču pod nazivom „Što grad Smederevo“, koja je doživela veliki uspeh. U njenoj interpretaciji, proslavljene su pesme „Ko t` pokida sa grla đerdane“, „Bolna leži Anđelija mlada“, kao i spletovi pesama Srbije, Vojvodine i Gruže. Njen splet iz Gruže je proslavio izvornu srpsku pesmu širom sveta. Mnoge njene pesme zabeležene su na snimcima RTB-a, RTV-e, PGP-a, Jugotona: A što ti je mila kćeri, Ajd` idemo Rado, Bolna leži, Anđelija mlada Dođi dragi doveče na prelo (u selo), Doleteše lani golubovi, Zarasle su staze ove Zorule, zorule pusto ne svani, Ima dana kada ne znam šta da radim, Ječam žela gružanka devojka Pevala je „Gde si dušo, gde si rano“ u filmu Slavka Vorkapića „Hanka“ 1955. Za pesmu „Kišo tiho padaj“ dobila je srebrnu i zlatnu ploču `Jugotona

Stanje kao na fotografijma ! 50cm x 70cm Originalan filmski plakat Mladić po imenu Brajan svedoči kako mu je otac ubijen na veoma nasilan način, a zatim ga crni policajac po imenu Tajler spasava od iste sudbine. Zatim, mnogo godina kasnije, Brajan se pridružio zlim nindža-ubicama. Alexander Lo (rođen kao Luo Chang-An) bivši je prvak u taekwondou iz Tajvana. Alexander je tijekom 1980-ih radio na mnogim filmovima o Ninjama, kao što su Lovac na nindža, Super Ninja, Ninja protiv Shaolina, Ninja Condors 13 i Mafia protiv Ninje. Također je radio na šaolinskim filmovima kao što su Shaolin Chastity Kung Fu i poznati Shaolin protiv Lame. Redatelj s kojim je Lo najčešće radio je Robert Tai, koji ga je 1984. režirao u devetosatnom epu pod naslovom Ninja: The Final Duel (prestvoren i objavljen 1999. kao Shaolin Dolemite. Neko vrijeme nakon tog filma, Alexander je prestao s glumom, ali je ipak ne prestati snimati filmove. Nastavio je dugo partnerstvo s Robertom Taijem kao akcijskim koreografom, radeći na filmovima kao što su Fists of Legends II. Često je surađivao s afroameričkim kick-boksačem Eugeneom Thomasom (Trammell), gdje su se ili zajedno borili kao crno-azijski duo, ili suočeni jedan protiv drugoga kao najveći neprijatelji. Godine 2015., film Virus Melisse Wu (小萍萍病毒 Melissa`s Virus/or Ninja In Future) bio je tamo kao kapetan Lee. kroz koga će se boriti protiv Brende (u ulozi Timi Zhuo.) objavljena je 2015. koju su snimili Sigrid Andrea Bernardo i Godfrey Ho. ovaj film proizveden od Dreamscape Entertainment Television i Central Motion Pictures Corporation u Tajvanu.

MILIVOJE POPOVIĆ MAVID-ORIGINALNA UNIKATNA FOTOGRAFIJA (kraj 60.-ih,početak 70.-ih godina prošlog veka) Stanje kao na slikama.. Jedva primetno sitni prelomi. Dimenzije oko 21,5*18 cm. Srpski pozorišni i filmski glumac,rođen 1909 godine,umro 1994 godine. Prvi suprug Mire Stupice. Pored domaćih filmova dosta je radio koprodukcije pod pseudonimom Orlando De Kordoba

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM VLADA ŠTEFANČIĆA IZ 1967.G. Poslata iz Zagreba 24. decembra 1967. godine Crno bela fotografija 13,5 x 8,5 cm Vlado Štefančić (1931 - 2017), glumac i reditelj, autor gotovo 200 pozorišnih predstava, hiljada i hiljada radio emisija i oko dve hiljade TV emisija. Karijeru je započeo kao član dramskog studija Radio Zagreba, a kasnije dramski i operetni glumac u Kazalištu `Komedija` u Zagrebu. Od 1965. do 1969. godine angažovan je u zagrebačkom HNK-u gde je do sedamdesetih godina prošloga veka odigrao više od sedamdeset uloga, a kasnije je imenovan za direktora Kazališta `Komedija` i postao jedan od osnivača `Zagrebačke škole mjuzikla`: `Jalta, Jalta`, `Dundo Maroje 72`, `O’ Kaj`, prve domaće rock opere `Gubec-beg`, `Grička vještica` kao i strane, `Čovjek iz Manche`, `Jadnici` i `Guslač na krovu`. Osnivač je i voditelj `Zagrebačkih ljetnih večeri` na Šalati, reditelj i voditelj večernjih revija na Zrinjevcu `Elegantni šarmantni Zagreb`, reditelj je prvih predstava na jezeru `Noć u Veneciji`, `Isus Krist Superstar` i `Kosa`. Dobitnik je velikog broja nagrada, između kojih su i dve Nagrade grada Zagreba (1973. i 1994) i Nagradu za životno delo Hrvatskog glumišta (2000).

Vasilije Kovačević Čile / Potpis na dokumentu iz 1961 Василије Ковачевић Чиле (Грахово, код Никшића, 14. јануар 1911 — Сан Франциско, 21. децембар 1961), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник и генерални конзул ФНР Југославије у Сан Франциску и народни херој Југославије. Рођен је 14. јануара 1911. године у селу Грахову, код Никшића. Био је девето дете у породици сердара Петра Ковачевића. После завршене основне школе, у родном месту, уписао се у гимназију у Никшићу, у којој је завршио шест разреда. Из гимназије је искључен 1931. године, због инцидента са професорима гимназије. Искључен је из свих школа у земљи, без права на даље школовање.[1] Године 1932. запослио се у Београду, у предузећу „Траверза“, где је радио до априла 1934. године, када је послат на одслужење војног рока у Бању Луку. Као члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) активно је политички деловао међу војницима, због чега је 14. децембра 1934. године ухапшен. До 10. фебруара 1936. године био је у војном затвору, оптужен по Закону о заштити државе, да је као вођа група од једанаест војника и подофицира организовао и водио комунистичку пропаганду међу подофицирима и војницима. На процесу је ослобођен због недостатка доказа. После завршетка војног рока, враћа се у Београд и запошљава у листу „Политика“. Полиција га поново хапси 1. марта 1937. године, али је 1. децембра исте године, због недостатка доказа, пуштен. Заједно са братом Мирком, до његовог одласка у Шпанију, играо је фудбал у Спортском друштву „Раднички“. У периоду од 1939. до 1941. године живео је илегално. Био је повезан с Мустафом Голубићем, и с њим радио на специјалним задацима Партије. Рат га је затекао у Београду. Успео је да избегне хапшење које је Гестапо организовао и крајем јуна 1941. године одлази из Београда у Црну Гору.[2] У време Тринаестојулског устанка, Чиле се налазио у Граховском партизанском батаљону. У јесен 1941. године, учествовао је у борби на Вилусима, с групом коју је предводио Сава Ковачевић, када је заробљено неколико италијанских тенкова. У борби код Црквица, изнад Рисна, децембра 1941. године, био је тешко рањен.[2] Почетком 1942. године упућен је у Херцеговину, на дужност политичког комесара Љубомирског партизанског батаљона. После тога, био је комесар Првог, Другог, па Трећег херцеговачког батаљона. После повлачења партизанских јединица у Босну, од маја до децембра 1942. године, радио је као илегалац у Грахову и околини. Децембра 1942. године заједно са братом Војом, одлази у Врховни штаб НОВ и ПОЈ, који се тада налазио у западној Босни. У маршу који је трајао 21 дан, прелазе пут од Црне Горе, преко Херцеговине и Далмације, до Ливна. У Врховном штабу реферисали су о ситуацији у Црној Гори и Херцеговини. Учествовали су на Првом конгресу Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ), као делегати омладине Црне Горе.[2] Јануара 1943. године, с групом бораца упућен је у Херцеговину и Црну Гору. Маја 1943. године постављен је за контраобавештајног официра Прве пролетерске дивизије. Од јула до марта 1944. године радио је у Одељењу за заштиту народа (ОЗНА) при Врховном штабу. Почетком марта 1944. године упућен је на рад у Главни штаб НОВ и ПО Србије. Од доласка у Србију до почетка 1945. године радио је у ОЗНА за Србију. На рад у ОЗНА Југославије прешао је 1945. године, и остаје до јуна 1946. године. Тада постаје шеф Југословенске комисије за ратне злочинце у Аустрији и америчкој зони Немачке, акредитован код Контролног војног савета за Аустрију и Немачку. На тој дужности остаје до октобра 1948. године.[2] Новембра 1948. године враћа се у Београд и ради у Управи државне безбедности (УДБА). Био је веома активан и у друштвено-политичким организацијама, један је од иницијатора обнављања Спортског друштва „Раднички”.[2] Године 1952. године премештен је у Министарство иностраних послова, а затим постављен за саветника југословенске амабасаде у Канади. Од 1957. до 1960. године био је начелник Четвртог одељења у Савезном секретаријату за иностране послове (ССИП). 1960. године постављен је на дужност генералног конзула ФНРЈ у Сан Франциску. На тој дужности је, 15. децембра 1961. године, преминуо. Сахрањен је 21. децембра 1961. године у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.[2] Читава његова породица је учествовала у Народноослободилачкој борби, а од седморице браће њих тројица — Мирко, Војо и Василије су проглашени народним херојима. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден за храброст и др. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године. Kao na fotografijama.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM RADOSLAV GRAIĆA IZ 1966.G. Poslata iz Beograda 1.avgusta 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Radoslav Graić (1932- ) pevač, kompozitor i bivši muzički urednik Televizije Beograd. Na Muzičkoj akademiji studirao je solo pevanje, postao član Zbora Radio Beograda, sa kojim je nastupao četiri godine. Tokom 1958. je počeo samostalnu karijeru i izvodio je pesme narodne i starogradske muzike i šlagere. Sa Nadom Knežević je nastupio na festivalu Jugoslovenske radio-televizije u Opatiji 1959. godine. Tokom 1960. je počeo da komponuje. Već sledeće godine su u takmičarskoj konkurenciji festivala Beogradsko proleće bile dve njegove kompozicije, a pesma „Anđelina“ koju je izveo sa Đorđom Marjanovićem je osvojila prvo mesto. Učestvovao je na festivalima: Opatiji 1961, potom u Zagrebu 1964. i 1967. i na Beogradskom proleću u periodu od 1961. do 1968. godine. Na beogradskom festivalu je 1962. njegova kompozicija „Stjuardesa“,sa Đorđom Marjanovićem, osvojila prvo mesto, sledeće „Prolećni cvet“ sa Arsenom Dedićem, osvojila treće mesto. Njegove kompozicije su i u naredniom periodu izvođene na velikom broju drugih festivala u zemlji i osvojio je više nagrada. Zaposlio se kao urednik muzičke redakcije Televizije Beograd 1968. i te godine je prekinuo pevačku karijeru, mada se i dalje bavio komponovanjem. Komponovao je muziku za zabavne i narodne pesme, dečje pesme, televizijske emisije i serije, pozorište itd. Uređivao je nekoliko uspešnih muzičkih emisija, a više televizija sa prostora bivše Jugoslavije je emitovalo emisije posvećene njegovom stvaralaštvu. 2020. godine, povodom Dana državnosti Republike Srbije. odlikovan je Zlatnom medaljom za zasluge.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM KRSTE PETROVIĆA IZ 1965.G. Poslata iz Beograda 3.februara 1965. godine Crno bela fotografija 14,5 x 9 cm Krsta Petrović (1928 -- 2001), velikan zabavne muzike. Diplomirao je 1974. godine na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Pevačku karijeru započeo je 1957. godine kao član KUD `Branko Krsmanović`, da bi kasnije nastupao u Pozorištu na Terazijama. Bio je član hora Radio Beograda. Zabavanu muziku počeo je pevati 1959. godine. Najveći uspeh, priznanja i nagrade, postigao je na jugoslovenskim festivalima zabavne muzike. Učestvovao je na `Opatiji`, 1960. i 1961. i na `Beogradskom proleću`, 1961. i 1962. godine. Krsta je bio poznat i u inostranstvu. Gostovao je u Sovjestkom Savezu, Rumuniji i Mađarskoj. Dobar deo pevačkog staža stekao je u Sovjetskom Savezu, gde je postao i počasni građanin Gruzije. Bio je skroman i jednostavan čovek. Sa turneja i gostovanja se vraćao bez pompe i reklame. Snimio je veliki broj pesama za Radio Beograd. Prvu samostalnu ploču za PGP RTB snimio je 1962. godine sa ansamblom Tomice Simovića. Kvalitet njegovog pevanja, muzikalnost i ozbiljnost njegovog interpretiranja doprineli su da se vrlo brzo uvrsti među naše najbolje pevače zabavne muzike. Krstin tenor dugo će pamtiti ljubitelji muzike, kao i njegove interpretacije pesama: `Divni Beograde`, `Hteo bih te videt` još jedanput mila`, `Mara devojka`, `Pred Senkinom kućom`, `Te tvoje oči zelene`... Singlovi: Angela (1964), Tbilisi (1965), Od zore do zore (1974) Penzionisao se kao pevač, istaknuti umetnik Udruženja džeza i zabavne muzike. Preminuo je u 73. godini, posle teške i duge bolesti. Sahranjen je 23. juna 2001. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM MIĆE TATIĆA IZ 1966.G. Poslata iz Beograda 18. avgusta 1966. godine Crno bela fotografija 15 x 11 cm Milutin Mića Tatić (1923 — 1991), je bio srpski pozorišni, filmski i TV glumac. Ostvario je mnoštvo tv i filmskih uloga, ali je najveću popularnost stekao kao junak TV serije za decu „Na slovo, na slovo“, gde je nastupao sa lutkom Aćimom, kome je i pozajmljivao glas. Najmlađe slušaoce Radio Beograda godinama je budio emisijom „Dobro jutro, deco“. Deca i danas uživaju u njegovom glasu pozajmljenom crtanim junacima kao što su Brzi Gonzales, Pera Detlić, mornar Popaj i Paja Patak, a bio je i prvi glumac koji je davao glas Dušku Dugoušku i patku Dači, pre nego što su te uloge preuzeli Nikola Simić, odnosno Đuza Stojiljković. Jedan beogradski vrtić danas nosi ime „Mića i Aćim”.

Stara baterijska lampa CROATIA. Možda bi i radila uz odgovarajuću bateriju.

RANAC STARI ŠKOLSKI ZA IZLETE-1988/89 RADILE DEČIJE NOIVINE G.MILANOVAC STAMJE KAO NA SLIKAMA

48 x 68 cm 2 x presavijen stanje : LOŠE movie poster, AFFICHE de FILM Fredrih Kristijan Anton Fric Lang (Beč, 5. decembar 1890 — Beverli Hils, 2. avgust 1976) bio je austrijski, nemački i američki režiser, scenarista i povremeni filmski producent i glumac. Jedan je od najpoznatijih migranata iz nemačke škole ekspresionizma, a nazvan je Gospodar tame od strane Britanskog instituta za film. Njegovi najpoznatiji filmovi uključuju revolucionarni futuristički film Metropolis (1927) i takođe uticajni film M (1931), film noar koji je napravio pre nego što se preselio u Sjedinjene Države. Lang je rođen u Beču, kao drugi sin Antona Langa (1860–1940),[4] arhitekte i menadžera građevinske kompanije i njegove ženije Pauline Lang (1864–1920). Kršten je 28. decembra 1890. godine.[5] Njegovi roditelji su bili poreklom iz Moravske[6] i bili su katolici. Njegova majka je rođena kao jevrejka, ali je prešla u katoličku veru, koju je izuzetno poštovala i odgajila Frica kao u duhu katolicizma. Lang je često ubacivao oblasti katolicizma u svoje filmove. Kroz život, sebe je predstavljao kao rođenog katolika. Nakon završetka škole, Lang je kratko pohađao Tehnički univerzitet u Beču, gde je studirao građevinarstvo i na kraju prešao na umetnost. Godine 1910, napustio je Beč da vidi svet, putujući po Evropi i Africi, a kasnije Aziji i Pacifiku. Godine 1913. studirao je slikarstvo u Parizu, u Francuskoj. Na početku Prvog svetskog rata Lang se vratio u Beč i dobrovoljno je služio za vojnu službu u austrijskoj vojsci i borio se u Rusiji i Rumuniji gdje je ranjen tri puta. Dok se oporavljao od povreda i šokova 1916. godine, napisao je neke scenarije i ideje za filmove. Otpušten je iz vojske sa činom poručnika 1918. godine i kratko vreme je radio u bečkom pozorištu, pre nego što je angažovan kao scenarista. U početku karijere Lang je radio pre svega kao scenarista, završavajući filmske scenarije za četiri do pet dana. Ostvario se i kao glumac, a radio je i kao režiser i producent filmova, prvo u Nemačkoj, a zatim i u Sjedinjenim Državama. Lanogovo angažovanje za pisanje scenarija je kratko trajalo, jer je ubzo krenuo da radi kao režiser u nemačkom filmskom studiju UFA, a kasnije i u Nero filmu. Njegovi prvi ozbiljniji radovi bili su na filmovima Sudbina i na popularnom trileru Pauci, na kojima je kombinovao popularne filmske žanrove sa ekspresionističkim tehnikama. Godine 1920, upoznao je svoju buduću suprugu, književnicu Teu von Harbo. Ona i Lang su pisali scenarije za sve njegove filmove od 1921. do 1933. godine, uključujući i film Doktor Mabus, koji je trajao više od četiri sata i bio podeljen na dva dela u originalnoj verziji. To je bio prvi film u trilogiji Doktor Mabus. Radili su i na filmu Pesma o Nibelunzima (1924), filmu Metropolis (1927) i naučnofantastičnom filmu Žena na mesecu (1929). Film Metropolis je daleko prevazišao budžet i skoro uništio Ufu koju je kupio desničarski biznismen i političar Alfred Hugenberg. Krajem 1932. godine Lang je režirao film Testament doktora Mabusa. Adolf Hitler je došao na vlast u januaru 1933. godine, a do 30. marta novi režim je zabranio ovaj film, smatrajući da je bio prokovativan. Lang je bio zabrinut zbog dolaska nacističkog režima, delom zbog svog jevrejskog nasleđa, dok je njegova žena Tea von Harbo podržavala naciste tridesetih godina i pridružila se Nacionalnosocijalističkoj nemačkoj radničkoj partiji, 1940. godine. Lang se ubrzo nakon toga razveo, a strahovao je i da bi nakon njegovog odlaska iz Austrije, prema Nirnberškim zakonima mogao biti identifikovan kao Jevrej, jer je njegova majka bila Jevrejka, pre nego što je prešla u katolicizam. Lang je naveo da ga je ministar propagande Jozef Gebels pozvao u svoju kancelariju i obavestio da je film Testament doktora Mabusa zabranjen, ali je on ipak bio inpresioniran njegovim radom, naročito sa filmom Metropolis i ponudio Langu poziciju direktora nemačkog filmskog studija UFA. Lang je napustio zemlju i otišao u Pariz, 1934. godine. U Holivudu, Lang je potpisao ugovor sa američkom medijskom kompanijom Metro-Goldvin-Mejer. Njegov prvi film koji je radio u Sjedinjenim Državama bio je krimi drama Bes (1936), gde je glavnu ulogu tumačio Spenser Trejsi. Lang je dobio državljanstvo Sjedinjenih Država 1939. godine. Tokom svoje dvadesetogodišnje karijere u Sjedinjenim Državama, radio je filmove u različitim žantrovima u svakom glavnom studiju u Holivudu, a povremeno je producirao svoje filmove kao nezavisne. Ipak, kritičari su smatrali da su njegovi filmovi nakon dolaska u Sjedinjene Države izgubili na kvalitetu, ali ipak zadržali ekspresionizam. Jedan od najčuvenijih filmskih noara bila je drama Velika toplota (1953). Kako je vreme išlo, njegov pogled na film je bio sve pesimističniji, kulminirajući u stilu njegovih poslednjih filmova kao što su filmovi Dok su gradovi spavali (1956) i Iznad razumne sumnje (1956). Pošto je teško pronalazio uslove za proizvodnju u Holivudu, a pritom mu se zdravstveno stanje naglo pogoršalo, Lang je razmišljao o tome da se penzioniše. Nemački producent Artur Brauer imao je interesovanje za ponovno pravljenje filma Indijske grobnice, koju je Lang odradio dvadesetih godina po priči Tee von Harbou, njegove bivše žene. Lang je prihvatio ovaj posao i vratio se u Nemačku. Godine 1963, pojavio se u filmu Žana-Lika Godara Prezir, gde je predstavio samog sebe. Lang je na Holivudskoj stazi slavnih 8. februara 1960. godine, za njegov doprinos industriji filmova. Preminuo je od srčanog udara 2. avgusta 1976. godine i sahranjen je u Aleji slavnih u Los Anđelesu. Akademski filmski arhiv sačuvao je veliki broj filmova Langa. ---------------------------------- The Tiger of Eschnapur, or in original German, Der Tiger von Eschnapur, is a 1959 West German-French-Italian adventure film directed by Fritz Lang. It is the first of two films comprising what has come to be known as Fritz Lang`s Indian Epic; the other is The Indian Tomb (Das Indische Grabmal). Fritz Lang returned to Germany to direct these films, which together tell the story of a German architect, the Indian maharaja for whom he is supposed to build schools and hospitals, and the Eurasian dancer who comes between them. The tale begins when architect Harold Berger (Paul Hubschmid) arrives in India and travels to the kingdom of Maharaja Chandra (Walter Reyer), for whom he will build schools and hospitals. En route to the Maharajah`s palace, Berger travels with a temple dancer named Seetha (Debra Paget), who has also been invited by the Maharajah, and saves her from a tiger. Seetha, whose father was European, has inadvertently caused the Maharajah to become infatuated with her, but she and the architect begin to fall in love. Predictably, this leads to tension between Chandra and Berger, exacerbated by scheming courtiers who believe that the Maharajah`s potential marriage to the dancer could become a pretext for toppling him. The film is filled with action: a highlight is Seetha`s ritual dance. At the end of Tiger, Seetha and Berger escape together into the desert just as Berger`s sister and her husband, an architect who works with Berger, arrive in Eschnapur. Chandra informs them that he now wants a tomb to be built for Seetha before any further work on the commissioned buildings.

69 x 49 cm 2 x presavijen movie poster „S.P.U.K.” je jugoslovenski i hrvatski film prvi put prikazan 12.decembra 1983. godine. Režirao ga je Milivoj Puhlovski a scenario su napisali Nenad Burcar, Hrvoje Hitrec i Pero Kvesić. Pod šifriranim naslovom filma krije se akcijaška poruka Sreća pojedinca - uspeh kolektiva. u filmu su prikazane dogodovštine mladih koji učestvuju na omladinskoj radnoj akciji. Na omladinskoj radnoj akciji na Savi komandir Vlado želi da njegova brigada bude najbolja. Taj se cilj čini nedostižnim kad se pojavi grafit u kojem anonimni brigadir tvrdi da je nesretan. Komandir počinje lov na pisca grafita, ali njih je sve više i to različitih rukopisa… Damir Šaban Lovro Cintija Asperger Vlasta Danko Ljuština Vlado Radoslav Spicmiler Boro Elizabeta Kukić Koka Branimir Vidić Mrva Predrag Pređo Vušović Redford Vili Matula Ninđa Pjer Zardin Klapton Mario Mirković Mišo Anja Šovagović Despot Bolničarka Nedeljko Ivanišević Bilder Tanja Mazele Žita Borivoj Zimonja Radio voditelj Tomislav Lipljin Liječnik Zvonimir Jurić Kuhar Milan Plećaš Sekretar Otokar Levaj Ličilac Slavica Knežević Seksolog

Estetski odlican, mehanicki mu je spala sekundara. Treba otvoriti i namestiti sto ja nemam kad da radim, pa ide upola cene. Mehanizam verujem da radi, al i kao figura je odlican.

PROMO FOTO SA AUTOGRAMOM ALEKSANDRA SARIEVSOG IZ 1966. Poslata 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Aleksandar Sarievski (1922 -2002) bio je makedonski pevač i kompozitor. Odmah nakon Drugog svetskog rata, već 1946. snimio je za Radio Skoplje svoju prvu pesmu A bre nevesto oko kalešo, time je otpočela njegova bogata muzička karijera, koja je trajala gotovo šest decenija. Sarievski je bio jedan od osnivača poznatog makedonskog profesionalnog folklornog ansambla Tanec (osnovan 1949. godine u Skoplju), s kojim je sarađivao i nastupao tokom cele svoje karijere. Aleksandar Sarievski bio je vredan sakupljač i prvi interpretator makedonskih narodnih pesama, koje su u njegovoj izvedbi postale poznate širom sveta, poput pesama: Jovano, Jovanke, More sokol pie, Aber dojde Donke, Goričice Liljanova, Filizo mome, Uči me majko, karaj me i brojnih drugih pesama. Pored toga što je otkrivao bogato muzičko narodno blago, on je bio i autor brojnih pesama, pisanih u istoj tradiciji. Najpoznatija njegova kompozicija je svakako Zajdi, zajdi, jasno sonce, iako većina u bivšoj Jugoslaviji misli da je to makedonska narodna pesma, Sarievski je napisao i komponovao. Tokom bogate i plodne karijere je uradio oko 400 pesama, a sa koleginicom Vaskom Ilievom je snimio duete.

Svi cepani,samo da se koriste slicice kojih ima oko 400 Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM DUŠKA JAKŠIĆA IZ 1965. Poslao iz Beograda 10.juna 1965. Crno bela fotografija 12,5 x 8 cm Dušan Jakšić ( 1927 — 2009). Bio je posvećen pozorištu i muzici radeći kao dramski umetnik, recitator, scensko-muzički izvođač, pevač, kompozitor i tekstopisac (Diplomirao Pozorišnu akademiju - današnji FDU - u klasi prof. Bojana Stupice.) U pozorištu je najviše nastupao u mjuziklima, a na estradi kao interpretator zabavne muzike, gradskih pesama, ruskih i mađarskih romansi. Preko Beogradskog dramskog pozorišta stigao je do Narodnog pozorišta, gde je godinama bio prvak i gde je i penzionisan. Kao glumac je učestvovao u zabavnim emisijama Radio Beograda „Veselo veče“, kao Bokan u „Pozorištu u kući“ Novaka Novaka. Pevačku karijeru je počeo 1955. romansom `Noćas nisu sjale` i pesmom `Sve moje jeseni su tužne`, koja postaje najpopularniji šlager domaće zabavne muzike. Učestvovao je na domaćim i internacionalnim festivalima i osvajao prve nagrade. Najpoznatiji je po interpretacijama pesama: `Noćas nisu sjale`, `Jesen stiže dunjo moja`, `Kad bi moja bila`, `Sve moje jeseni su tužne`, `Serenada Beogradu`, `Kristinka`, `Dva plava oka`, `Plavi jorgovan`, `Mirno teku rijeke`, `Julijana`, `Marina`, `Marinika`, `Malicjuzela`, `Usamljena harmonika`, `Čamac na Tisi`, `Podmoskovske večeri`, `Čerge`, `Tamo daleko`, `Ja te volim, Marija`, `Piši mi` ... Pesma `Beograde`, koju je komponovao i pevao, danas je nezvanična himna Beograda

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM HIMZE POLOVINE IZ 1966. Poslata 14. februara 1966. godina Crno bela fotografija 11 x 6 cm Dr Himzo Polovina (1927- 1986) Bio je sakupljač pesama, interpretator, tekstopisac, kompozitor, odličan poeta i doktor - specijalista neuropsihijatar. Smatraju ga za najprominentniji pevač i sakupljač sevdalinki svih vremena. Njegovo duboko razumevanje i znanje duha sevdalinki ostavilo je veliki trag u bosanskoj kulturi. Svirao je violinu, bio član folklornog ansambla Abrašević. U praksi je uspešno primenjivao metode psihijatrije, socioterapije i muzikoterapije. Himzo Polovina je u estradnoj karijeri proveo više od trideset godina. Nastupao je u zemlji i inostranstvu pronoseći slavu narodne pesme, a posebno sevdalinke. Snimio je dvadesetak gramofonskih ploča koje su dostigle milionske tiraže kao i nekoliko audio kaseta visoke muzičke vredosti. Napravio je veliki broj arhivskih shimaka za Radio Sarajevo. Himzo je pevao skoro o svim gradovima Bosne i Hercegovine, o lepom gradu Višegradu, o postanku Banja Luke, o Saraj Bosni - Sarajevu divnom mestu, Zahvaljujući Himzi Polovini mnoge zaboravljene pesme su ostale zabeležene za sva vremena. Neke od njih su i: Dvore gradi Komadina Mujo, Čudna jada od Mostara grada, Ikindija, Poljem se vija Hajdar delija sunce zalazaše, Poletjela dva goluba, Jutros prođoh kroz čaršiju, Voljelo se dvoje mladih, Otvor` vrata od hamama, Mila majko šalji me na vodu, Mehmeda je stara majka karala

Starinska lutka pevacica 38 cm glava i ruke od gume prekrasne ljubicaste oci su pokretne ... Napisala sam pevacica, ali ne znam sta moze tacno da radi .. probala sam da stavim baterije i ne radi ... dugo nije radila, mozda treba nesto da se podmaze ili popravi ..

Starinska lutka pevacica 38 cm glava i ruke od gume prekrasne ljubicaste oci su pokretne ... Napisala sam pevacica, ali ne znam sta moze tacno da radi .. probala sam da stavim baterije i ne radi ... dugo nije radila, mozda treba nesto da se podmaze ili popravi ..

Retro vintage italijanska zastavica povodom proslave obeležavanja 100 godina čuvene biciklističke trke. Zastavicu je 1996. radila čuvena novinska kuća La Gazzetta dello Sport Sa jedne strane je predstavljena ruta na mapi Italije, a na drugoj raspored etape sa informacijama o gradovima, datumima i kilometrima. Raritetan ,,must have`` rekvizit za sve ljubitelje biciklizma 26x24

Gumena igračka Miki Maus Volt Dizni iz vremena kad je Biserka Zagreb radila u saradnji i po licenci Diznija. Miki Maus retka igračka Stanje vidljivo na fotografijama - rekao bih za godine veoma dobro - nema većih oštećenja, izvesno izlizavanje boje mestimično, ali sve u svemu odličan komad. Visina oko 20 cm. Period SFRJ. Za prave kolekcionare.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM VIŠNJE KORBAR IZ 1966.G. Poslata iz Zagreba 10.februaraa 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 10,5 cm Višnja Korbar (1942 - ) bila je jedna od najpopularnijih hrvatskih pevačica zabavne muzike šezdesetih/sedamdesetih godina prošliog veka poznata po brojnim nastupima. Impresivnim vokalom skrenula je pažnju na sebe, tako da je odmah pozvana za snimanje na Radio Zagrebu. Tu je realizovala prve snimke, a onda se predstavljala na festivalima opatijskom, zagrebačkom, splitskom, sarajevskom, „Vaš šlager sezone“, „Beogradskom proleću“… Višnja Korbar je interpretatorka zabavnih i šlager pesama, džeza, šansona, popa… Svaki muzički žanr koji bi zapevala svojim toplim altom zvučao je prelepo. Uprkos svemu navedenom, iz ko zna kojeg razloga, nije važila za komercijalnu pevačicu. Bila je osporavana…. Čudno je da lepa, atraktivna, glasovita i talentovana Višnja nije zavredila sami vrh na muzičkim lestvicama. Nikada nije postala hit pevač. Jedini hit koji se izdvojio u njenom opusu je pesma „Zbog jedne melodije davne“ koju joj je 1970. autorizovao Miljenko Prohaska. Pored obrada starih hitova, džez muzičara, Colaportera, Harolda Alma i Džordža Geršvina pevala je i pesme „O jesenje duge noći“, „Dobro došel prijatel“, „Šala bila-šala bul“, „Pod stranim krovovima“, „I veseloj Zagorki“… Na albumu sa 18 pesama je odštampana njena zbirka. „Pada snijeg“, „Čovjek kojeg trebam“, „Subotnje veče“, „Samo ljubav“, „Tiho plave moje čežnje“, „Volim te“, „Kaži kada, kaži gdje“.Njene suptilne priče, emotvno izražene kroz interpretaciju važe za umetnost zlatnog perioda šansone.

Sredinom XIX veka, razgraničeni su suvati na Zlatiboru. Određen je njihov vlasnik, a pored privatnih suvata, uglavnom one najbolje u posedu je imala vlast – opštinska, okružna, oblasna ili banovska. Obudovica je oduvek važila za najbolji suvat. Na području koje je danas deo turističkog centra Zlatibora, nekada je tovljeno preko 200 volova. Ovaj suvat pripadao je Zlatiborskom srezu koji je svake godine organizovao kosidbu na Obudovici za koju su, preko opštinskih vlasti, pozivani zainteresovani kosci. Uslovi za rad su unapred bili poznati kako potvrđuje raspis za kosidbu iz juna 1930 godine (VIDI REPRINT DOKUMENTA). Kosidba je obavljena od 30. juna do 6. jula (sedam dana kasnije od planiranog termina), a pored Obudovice kosidbom je bilo obuhvaćeno i susedno Malo tusto brdo. Radio je 101 kosac, ali se samo Miloš Gruičić iz Čajetine zadržao svih sedam dana. Isplaćen mu je 231 dinar. Najveću nadnicu od 70 dinara po danu imali su kosci sa zapregom: Vidoje Vlasonjić, Dragiša Nedović, Savo i Rade Ćirković (svi iz Čajetine) i Borivoje Milinković iz Semegnjeva. Nadnica je zavisila od učinka, nije bila manja od 30 dinara, a najvišu od 40 dinara dobili su Milisav S. Bućić, Vojislav M. Lazović, Milan T. Vesović, Luka Vesović (svi iz Čajetine), Dragiša Milojević i Mikailo Radeljević iz Šljivovice. Ukupno je koscima isplaćeno 12.764 dinara. Da li je na košenju moglo dobro da se zaradi? Nadnica je bila samo pristojna zarada, ništa više od toga. Takav zaključak izvodimo na osnovu sledeće računice. Da je Miloš Grujičić umesto jedne ostao četiri sedmice na radu, i pri tom ostvario istu zaradu kao u prvoj sedmici, zaradio bi oko 920 dinara. Istovremeno, mesečna plata opštinskog pisara ili služitelja kretala se oko 6.000 dinara.

Hristo Botev (bug. Христо Ботев; Kalofer, 6. januar 1848 — Vola, 1. jun 1876) je bio bugarski pesnik, revolucionar i publicist. Rodio se u Kaloferu u porodici učitelja i književnika Botja Petkova. Biografija Od 1854. do 1858. godine Hristo Botev se školovao u Karlovu, gde je njegov otac Boća Petkov[1] predavao. Godine 1863. uz podršku poznatog bugarskog književnika Najdena Gerova je otišao u Rusiju gde se upisao u Drugu Odesku gimnaziju. Tamo se upoznao s ruskom književnošću i ruskim piscima i revolucionarima Aleksandar Hercen, Nikolaj Černiševski i Nikolaj Dobroljubov. U tom periodu je Botev počeo pisati poeziju a prva njegova objavljena pjesma je Svojoj majci (na bugarskom: Maйce si) koju je 1867. godine P. R. Slavejkov štampao u svom listu. Isključen iz gimnazije, vraća se u Bugarsku, gde kratko vreme radi kao učitelj. Godine 1867. Hristo Botev je emigrirao u Đurđevo u Rumuniji, gde dolazi u dodir sa bugarsko emigracijom. Kasnije je živeo u Bukureštu, Braili, Galacu i radio kao učitelj u Aleksandriji i Izmailu. Dana 10. juna 1871. godine Botev počinje izdavati svoj prvi list Reč bugarskih emigranata. U aprilu iste godine je uhapšen zbog revolucionarne delatnosti, ali je potom oslobođen zahvaljujući podršci Vasila Levskog i Ljubena Karavelova kod koga je uskoro počeo raditi kao štampar. 1873. je objavio prvi broj svog satiričnog lista Budilnik, a krajem 1874. počinje štampati i novine Zastava (na bugarskom: Zname). Posle ustanka u Bosni i Hercegovini 1875. godine pod rukovodstvom Boteva je Bugarski revolucionarni centralni komitet počeo pripremati ustanak i u Bugarskoj. Zbog ranijeg izbijanja ustanak nije uspeo, ali je majem 1876. izbio Aprilski ustanak i tada sa četom ustanika Botev prelazi Dunav kod Kozloduja. U teškom boju 1. juna 1876. Botev je poginuo blizu Vračanskog Balkana. Po njemu se zove Narodno pozorište „Hristo Botev” Dimitrovgrad.

Dokument iz 1933 godine, koji je potpisao tadašnji direktor Radio Beograda Danilo Kalafatović. Danilo Kalafatović (Konarevo, kod Kraljeva, 27. oktobar 1875 — Mozburg na Izaru, 1946) je bio armijski general Jugoslovenske vojske. Tokom Aprilskog rata nalazio se na poziciji komandanta Komande pozadine da bi 15. aprila 1941. godine, bio imenovan načelnikom Glavnog generalštaba Vrhovne komande sa ovlašćenjem da povede pregovore o primirju. Danilo S. Kalafatović rođen je 27. oktobra 1875. godine u selu Konarevo nadomak Kraljeva. U vojsku je stupio 1893, kao pitomac 26. klase niže škole Vojne Akademije. Dalje školovanje je nastavio kao pitomac 8. klase više škole Vojne akademije. Od 1900–1902. godine, bio je slušalac Artiljerijske škole u Fontenblou (Francuska) a od 1904–1907. bio je na generalštabnoj pripremi. Oženio se 1909. godine Milicom, kćerkom Dragomira Lazarevića okružnog načelnika u penziji iz Šapca. Njegov sin Ratko bio je pitomac 57. klase Vojne akademije Kraljevine Jugoslavije (završio kao prvi u rangu). Po završetku školovanja, 1900. godine, određen je za komandira čete i ordonansa kralja. Od 1902. imenovan komandirom 5. baterije 2. diviziona haubičkog artiljerijskog puka pa potom od 28. oktobra 1903. godine, komandir 3. baterije 1. diviziona Dunavskog artiljerijskog puka. Nakon toga ponovo je postavljen 6. aprila 1907. godine, za ordonansa kralja. Pomoćnikom načelnika generalštaba Dunavske divizijske oblasti imenovan je 3. decembra 1907. godine, pored redovne dužnosti. Početkom 1909. godine, postavljen za načelnika generalštaba Timočke divizijske oblasti. Na toj dužnosti se zadržao kratko jer je već 8. aprila poslat za vojnog izaslanika u Bugarsku a od 27. aprila 1911. godine i u Rumuniju, i na tim dužnostima je ostao do 1913. godine. Početkom Balkanskih ratova bio je u štabu 2. armije. Dana 2. septembra 1913. postavljen za komandanta 3. bataljona 7. pešadijskog puka a potom od 1. aprila do 13. aprila 1914. i za komandanta Bregalničkog pešadijskog puka. Tokom Arnautske pobune 1913. godine, bio je komandant 7. pešadijskog puka. Početkom Prvog svetskog rata od 28. avgusta 1914. do 16. aprila 1916. godine, bio je načelnik štaba Moravske divizije II poziva, da bi tokom ukrcavanja trupa u Valoni (1916) bio je imenovan predsednikom Komiteta. Nakon toga poslat u Vrhovnu komandu na mesto načelnika Obaveštajnog odseka. Dana 25. avgusta 1917. godine pa sve do 4. maja 1920. godine, postavljen za načelnika Operativnog odeljenja Vrhovne komande. U novoformiranoj Vojsci Kraljevine SHS 1920. godine, kao francuski đak poslat u Pariz i Rapalo na mesto vojnog eksperta. Od 12. aprila 1920. do 1922. godine, bio je vojni izaslanik u Parizu. Drugim pomoćnikom načelnika Glavnog generalštaba imenovan je 15. januara 1922. godine, nakon povratka iz Francuske. Za šefa sekretarijata Saveta zemaljske odbrane i pomoćnika ministra vojske i mornarice postavljen je od 29. januara 1923. do 26. februara 1924. godine. Komandant Dravske divizijske oblasti postao je 30. aprila 1925. da bi od 1. januara 1928. godine, bio imenovan prvim pomoćnikom načelnika Glavnog generalštaba. Od 11. aprila 1929. godine vršilac dužnosti pa potom komandant II armijske oblasti. Inspektor zemaljske odbrane postao je 2. avgusta 1930. i sa te pozicije po svojoj molbi stavljen u penziju 25. oktobra 1930. godine. Direktor Radio Beograda bio je od 1930. do 1936. godine. Pred sam početak Aprilskog rata reaktiviran je i postavljen je za Komandanta pozadine Vrhovne komande. Predsednik vlade armijski general Dušan Simović postavio ga je 14. aprila, za načelnika štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske sa ovlašćenjem da povede razgovore o primirju. Kalafatović je za tu dužnost odredio bivšeg ministra inostranih poslova Aleksandra Cincar-Markovića i divizijskog generala Radivoja Jankovića da pregovaraju sa silama Osovine. Sile Osovine su to odbile i zahtevale su da Kraljevina Jugoslavija potpiše bezuslovnu kapitulaciju. Kapitulacija je potpisana u Beogradu 17. aprila. Sa strogo pravne tačke gledišta, kapitulacija jugoslovenske vojske je bila nelegitimna, pošto je Kalafatović od Simovića dobio ovlašćenje da samo pregovara o primirju i on kao ratni zarobljenik nije imao pravo da istupa u ime jugoslovenske države ili vojske. Nakon toga je interniran u Nemačku gde je i preminuo 1946.