Autor : Cyril Glasse Ova enciklopedija obrađuje oko 1200 odrednica. Autor je prihvatio islam, a živi na zapadu. Na prevođenju je radila grupa prevodilaca. Djelo je ilustrirano, termini su transkribirani, navođeni su hidžretski datumi. Uopisu islamskih dužnosti i obreda zastupljeni su i stavovi drugih pravnih škola (mezheba)

Prof. dr Milan P. Rakočević Knjiga Sveta planina Kajlaš - hodočašće na Tibet, je lična ispovest pisca, autora Prof. dr Milana Rakočevića, o sopstvenom duhovnom iskustvu i doživljaju prilikom boravka na svetoj planini Kajlaš, u zapadnom delu Tibeta. Knjiga na veoma uspešan način objedinjuje neke sadržaje i književne žanrove kao što su putopis, etnografska zapažanja, refleksivna književnost kao i estetičke i duhovne kontemplacije osobene vrste. U knjizi je postignuta savršena funkcionalna usklađenost obimnog teksta i mnogobrojnih sjajnih fotografija dovedenih do savršenstva koje upečatljivo dočaravaju Kajlaš, gledan iz različitih uglova.Pejzaž, prizori udaljenih snežnih vrhova, običaji i drevna kultura Tibeta, pa sve do likova ljudi u njihovoj punoj izražajnosti držaće pažnju čitalaca od prve, do poleđine strane.Na hodočašću oko svete planine Kajlaš, u Himalajima na Tibetu, autor je proveo mesec dana beležeći perom i fotografijama nesvakidašnje događaje i pejzaže o čemu je objavio 2011. godine prvo izdanje ove knjige koja je 2013 prevedena i objavljena i u Americi.Malo je mesta na svetu koja se mogu uporediti sa misterioznom, prelepom i potpuno izolovanom planinom Kajlaš koja leži duboko skrivena u udaljenom i pustom predelu zapadnog Tibeta, iza ogromnog planinskog venca Himalaja, na jednom od najviših i najusamljenijih mesta na Planeti.Današnji čitaoci hoće brz i precizan izveštaj o tome ima li ili ne zemlje bogova? Gde su sakriveni drevni mudraci? Koliko ih ima? Niko me nije pitao kako miriše dolina ispod Kajlaša? Šta sam video kad sam zatvorio oči pred tom lepotom? A to je za mene zaista bilo pravo iskustvo, ta jedinstvena mogućnost otkrivanja fantastičnih oblika i boja, isceljujućeg mirisa i prelepog pejzaža ove čudesne zemlje (citat str. 69).Sedeo sam satima, potpuno sâm, na obali jezera Manasarovar... Bila je to scena prvog dana stvaranja sveta, a ja sam na trenutak bio deo kosmičke svesti (citat str. 90). Prof. dr Milan P. Rakočević, arhitektaStudirao arhitekturu u Beogradu i Parizu. Doktorirao na Arhitektonskom Fakultetu u Beogradu. Bio je Dekan Arhitektonskog Fakultetau Beogradu.Boravio i radio u Francuskoj, Švajcarskoj, Alžiru, Panami i Australiji.Projektovao i izveo više desetina objekata u zemlji i u svetu. Nosilac prestižnih nagrada i vrednih priznanja. Autor više knjiga i mnogobrojnih stručnih radova o arhitekturi.Proputovao više od sedamdeset pet zemalja sveta, a kao planinar pohodio najviše vrhove Evrope (Mont Blanc, Materhorn), Afrike (Kilimandžaro) i Australije (Mont Košćuško). U potrazi za praistorijskim pećinskim slikama i gravirama učestvovao u tri ekspedicije kroz Saharu.

Вздорнов Г.И. Феофан Грек. Творческое наследие Тврд повез са омотом, 33цм, 338страна, илустровано, издавач: ИСКУСТВО - Москва 1983. форзец и прва страна преломљени - књига је у добром стању! knjiga ima eks libris bivšeg vlasnika Книга крупнейшего специалиста по древнерусскому искусству Г. И. Вздорнова имеет своей целью дать полное представление о выдающемся художнике второй половины XIV в. Выходец из Византии, Феофан Грек половину жизни провел на Руси и работал в Новгороде, Нижнем Новгороде, в Москве и ее окрестностях. Его творчество не отделимо от истории русского искусства. Произведения Феофана сохранились только в России. Это такие шедевры мировой живописи, как фрески в новгородской церкви Спаса Преображения (1378), икона Богоматери Донской в Третьяковской галерее (ок. 1392) и деисус в Благовещенском соборе Московского Кремля (90-е гг. XIV в.). Книгу открывают вводная статья о Феофане и его эпохе, антология лучших текстов о Феофане из работ русских, советских и зарубежных ученых и биографические сведения о художнике. Впервые воспроизведена рукопись XVII в. с текстом письма о Феофане, которое принадлежит Епифанию Премудрому. Основной раздел книги составляент каталог, где наряду с уцелевшими произведениями художника даны исчерпывающие сведения об утраченных работах., а также об иконах, фресках и миниатюрах, которые приписываются Феофану. Каталог составлен по принципу развернутых аннотаций. Все сохранившиеся памятники воспроизведены в цвете, что позволяет верно судить о фактуре и колорите живописи Феофана. Књига Г. И. Вздорнова, водећег стручњака за древну руску уметност, има за циљ да да потпуну слику о изузетном уметнику друге половине 14. века. Родом из Византије, Теофан Грк је половину живота провео у Русији и радио у Новгороду, Нижњем Новгороду, Москви и околини. Његово дело је неодвојиво од историје руске уметности. Феофанова дела су преживела само у Русији. Реч је о таквим ремек-делима светског сликарства као што су фреске у Новгородској цркви Преображења Господњег (1378), икона Богородице Донске у Третјаковској галерији (око 1392) и Деесис у Благовештенској катедрали Московског Кремља (90-их година). из 14. века). Књигу отвара уводни чланак о Теофану и његовој епохи, антологија најбољих текстова о Теофану из дела руских, совјетских и страних научника и биографски подаци о уметнику. Први пут је репродукован рукопис из 17. века. са текстом писма о Теофану које припада Епифанију Мудром. Главни део књиге чини каталог, где су, уз сачувана дела уметника, дати исцрпни подаци о изгубљеним делима, као и о иконама, фрескама и минијатурама које се приписују Теофану. Каталог је састављен по принципу детаљних напомена. Сви сачувани споменици су репродуковани у боји, што нам омогућава да правилно проценимо текстуру и боју Феофановог сликарства.

KNJIGE SU KAO NOVE,OSIM POSVETE U PRVOJ KNJIZI,NA PRVE DVE PREDSTRANE,KNJIGE SU KAO NOVE,OCENA BI BILA ODLICNA(5),JEDINO ZBOG POSVETE U 1.KNJIZI-SVE OSTALO JE(5+) NOVO! Studije iz srpske religije i folklora 1910-1942 (1-2) Veselin Čajkanović Godina izdanja: 1994 ISBN:978-86-379-0280-4-1.knjiga,/978-86-379-0281-2-2.knjiga Autor: Domaći Jezik: Srpski Oblast: Veselin Čajkanović Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u 2.knjige ISBN:978-86-379-0280-4-1.knjiga,/978-86-379-0281-2-2.knjiga Izdavač: Grupa izdavača, Beograd 1994; Sabrana dela iz srpske religije i mitologije: knjige-1 i 2 KNJIGE SU KAO NOVE,OSIM POSVETE U PRVOJ KNJIZI,NA PRVE DVE PREDSTRANE,KNJIGE SU KAO NOVE,OCENA BI BILA ODLICNA(5),JEDINO ZBOG POSVETE U 1.KNJIZI-SVE OSTALO JE(5+) NOVO! Veselin Čajkanović Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u dve knjige: 1. Studije iz srpske religije i folklora 1910-1924; 2. Studije iz srpske religije i folklora 1925-1942; Izdavači: SKZ-BIGZ-Prosveta-Partenon, Beograd, 1994. Tvrd povez sa zlatotiskom, 21 cm ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ 1 - 2 Издавачи: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Б И Г З ПРОСВЕТА ПАРТЕНОН Б Е О Г Р А Д 1994 САБРАНА ДЕЛА а) Срби - Религија б) Србија - Митологија ц) Народна веровања - Срби Р е ф е р е н ц е 1. СТУДИЈЕ И РЕЛИГИЈЕ И ФОЛКЛОРА 191О-1924 2. СТУДИЈЕ ИЗ РЕЛИГИЈЕ И ФОЛКЛОРА 1925-1942 ......................................................... Предговор написао и приредио академик ВОЈИСЛАВ ЂУРИЋ РЕГИСТАР БЕЛЕШКЕ УЗ ТЕКСТ Ћирилица Тврде корице Шивен повез Detaljnije: tvrd povez, strana 474+546, 21cm, Stanje knjiga:NEKORISCENE-KAO NOVE-KNJIGA BR.1.IMA POSVETU NA PRVA DVA PREDLISTA Naučna delatnost Veselin Čajkanović --------------------------------------------------------- Njegova naučna delatnost je obuhvatala tri oblasti: 1)Klasična filologija Klasična filologija je bila njegova osnovna naučna oblast. Izdavao je narodne umotvorine, pisao udžbenike latinskog jezika, na kojem je napisao mnoge svoje radove. Prevodio je s klasičnih jezika i bio jedan od najvećih svetskih eksperata za klasične jezike.[11] Prvi prevod i to s engleskog jezika „Seoski ponos” od Irvinga, je objavio još kao student Velike škole (1901).[28] Prvi objavljeni tekst koji se bavi antičkom književnošću, prevod komedije Menehmi Tita Makcija Plauta datira još iz perioda njegovih studija u Nemačkoj (1905).[29] Objavljen je u Srpskom književnom glasniku, a iste godine u ovom časopisu je objavio i prikaz Trbojevićevog prevoda Plautove komedije „Hvališa”.[30] Među njegovim radovima iz klasične filologije, naročito se ističu radovi o antičkim poslovicama, knjiga „Vergilije i njegovi savremenici”, objavljenoj povodom dvehiljadugodišnjice Vergilijevog rođenja, u kojoj je prikazao Vergilija, njegov rad, njegove najznačajnije savremenike, prijatelje i život u Rimu tog doba „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”, u kojoj je rešeno pitanje o izvorima Zenobijeve zbirke poslovica, odnosno izvorima Zenobijevih izvora,[31] prevodi Plautovih komedija, prevod i tumačenje Tacitove „Germanije”,[32] u kojoj je dao objašnjenje mnogih pojava, kao što su šibanje (kao česta kazna u rimskoj vojsci), učestvovanje boga-zaštitnika u borbi, otkrivanje grudi, životinjske i ljudske žrtve, gatanje po pticama, krvna osveta i gostoprimstvo i druge, i na koju se veoma često pozivao.[33] 2)Latinski je toliko dobro poznavao da je pored prevođenja i neke svoje veće radove pisao na ovom jeziku.[13] Prvi je od srpskih naučnika proučavao klasične izvore u basnama Dositeja Obradovića i o tome objavio delo „O grčkim i rimskim izvorima Dositejevih basana” (1914), povodom stogodišnjice Dositejeve smrti, u kome se bavio pitanjem odnosa grčih i rimskih pisaca i Dositeja Obradovića. Pokazao je da je Dositej primio ideje grčkih humanista i da je od klasičnih grčkih pisaca čitao one koje su vizantijski kritičari smatrali za dobre, naročito Plutarha. Kao osnova za njegovu zbirku basana poslužila je neka zbirka Ezopovih basana, koju je dopunio basnama drughh basnopisaca starog i novog veka.[34] Ovaj rad je jedan od prvih relevantnijih tekstova u ovoj oblasti kod Srba.[35] 3)Folkloristika Folkloristika, naročito istraživanja narodnih umotvorina, pesama i pripovedaka. Na osnovu rukopisnih zbirki Srpske akademije nauka objavio je jednu zbirku pripovedaka s kritičkim napomenama i komentarom, dok je za potrebe školske nastave uredio jednu komentarisanu zbirku pripovedaka. Radio je i na kritičkom izdanju Vukove zbirke, folklorna građa iz Vukove zaostavštine koju je u Petrogradskoj javnoj biblioteci našao Ljubomir Stojanović.[36] Objavio je malu antologiju narodnih pesama, „Petnaest srpskih narodnih pesama”, namenjenu širokoj čitalačkoj publici.[37] Stara srpska religija i mitologija Bavio se vizantološkim pitanjima, ali i nizom drugih tema sa ovog područja.[38] Posebno je proučavao religiju Srba pre primanja hrišćanstva.[11] Za narodna verovanja se zainteresovao još dok je radio na knjizi „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”.[13] Znanje klasičnih jezika i književnosti i upućenost u uporedne religije omogućili su mu da protumači nejasne pojave iz srpske religije i mitologije i da pristupi njihovoj sistematskoj rekonstrukciji.[30] Pošto u vreme kada je započeo svoja istraživanja nije bilo pouzdanih izvora, kao polazište je uzimao narodne umotvorine i tradicionalna narodna verovanja. Uočio je da se na njima umnogome zasniva i današnja religija. Naime, uravo na osnovu vere, uočio je hiljadugodišnji kontinuitet u postojanju srpskog naroda, s obzirom da je u svojim elementima ostala onakva, kakva je bila i u prvim vekovima primanja hrišćanstva, nalazeći da su neke srpske religijske forme starije od antičkih, dok su svadbeni i pogrebni običaji preneseni u nepromenjenom obliku, još od bronzanog doba, da su u tesnoj vezi sa prastarim kultom predaka ostali i najpopularniji praznici (Božić i Slava), kao i najraspostranjeniji običaji (kumstvo i gostoprimstvo), da su neki mitovi prenošeni s pokolenja na pokolenje, bez većih izmena, a neki su vezivani za pojedine istorijske ličnosti (Sveti Sava, Miloš Obilić, Marko Kraljević, Stevan Visoki, Ivan Crnojević), dok su funkcije glavnih paganskih bogova, a naročito vrhovnog boga, prenesene na najuglednije hrišćanske svece (Sveti Jovan, Sveti Nikola, Sveti Đorđe i ponajviše Sveti Sava) ili đavola. Otkrivajući kako se srpski narod pokazao veoma konzervativan u religijskim shvatanjima, posebno u kultu predaka, kao jezgru svoje religije, gde je čak crkveno svetosavlje preradio u mitsko i mnogobožačko,[39] došao je od zaključka da se srpska religija uglavnom bazira na paganskoj i da je bliža sujeverju nego veri.[40] Otkrio je i uticaje ne samo paganstva i hrišćanstva, nego i mnogo starijih sistema verovanja, kao što su preanimizam, animizam i totemizam, koji su vekovima ostali očuvani u narodnoj religiji.[13] Mada su se njegovi zaključci o istoriji stare vere u izvesnoj meri kosili sa stavovima dogme Srpske pravoslavne crkve, a raniji istraživači narodne tradicije, kao što su Milan Đ. Milićević i Stojan Novaković su već ukazali na to da su mnogi srpski običaji očuvani iz starina i da predstavljaju dragocen izvor za proučavanje onog perioda kulture, o kome nema drugih dokumenata, Čajkanović je ovakva zapažanja pretvorio u svoje osnovno istraživačko načelo[41] i svojim radom na ovom području se svrstao među malobrojne osnivače novih nauka, zasluživši status prvog srpskog istoričara religije.[14] Krajnji zaključak njegovih studija je da se na osnovu zajedničkih elemenata u religijama slovenskih naroda može rekonstruisati religija Slovena u njihovoj prapostojbini, dok se iz zajedničkih elemenata u religijama indoevropskih naroda mogu odrediti njihova verovanja, dok su bili u zajednici.[34] Nažalost, obimna istraživanja u ovoj oblasti, nije stigao da uobliči, zbog uklanjanja sa Univerziteta i prerane smrti.[14] Njegov pokušaj rekonstrukcije čitavog sistema stare srpske religije i mitologije predstavlja prekretnicu u proučavanju srpske paganske religije, kao osnove tradicionalne duhovne kulture, a valorizacija njegovih naučnih rezultata je pretpostavka svakog daljeg proučavanja ovog važnog aspekta narodne duhovne tradicije.[42]

ALMAŠKA CRKVA Hram Sveta Tri Jerarha u Novom sadu Tri veka istorijskog svedočenja Srpska pravoslavna Crkvena opština novosadska u Novom Sadu. 2018. 283 ilustrovane strane, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. Недавно је у Галерији Матице српске представљена монографија о најважнијој епизоди историје Новог Сада, о Алмашкој цркви. Начин на који је о целом подухвату говорио прота Миливој Мијатов био је заиста другачији. Говорио је срдачно, топло и дирљиво, видно узбуђен и радостан. Уопште, промоција књиге „Алмашка црква“ није била типична. Након бираних уводних речи управнице Галерије, госпође Тијане Палковљевић Бугарски, и Његовог Преосвештенства, Епископа бачког господина Иринеја, о књизи су говорили Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада и Данило Вуксановић, програмски директор Галерије. Алмашки крај, данашњу Подбару, населиле су српске породице из недалеког села Алмаш 1718. године. Управо ту је настала Рацка Варош, данашњи Нови Сад. Ту се налази зграда Матице српске. Ту је највећа православна црква у граду - Алмашка. Између осталог, речено је да су наши преци нарочито били везани за чудотворну икону Мајке Божије која се дуго чувала и која је у Буни 1848. године нестала, да би 1905. године новосадски добротвор и задужбинар Арса Пајевић платио да, на истом месту, чувени сликар Урош Предић изобрази нову икону Богородице са малим Христом у рукама. Поред колега из Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада, уредник монографије и аутор текста у њој је протојереј-ставрофор Миливој Р. Мијатов, настојатељ Алмашког храма и архијерејски намесник новосадски први. Све споменуто учињено је са Благословом Епископа бачког Иринеја, који је у свом уводном слову, између осталог напоменуо „колико су наши преци у томе времену били довољно и духовно и богословски просвећени, иако ни њихов живот и прилике нису били лаки“. Да би се један пројекат реализовао неопходни су следећи услови: људи (носиоци пројекта), план (предлог пројекта) и новчана средства. То је круг услова без којих је циљ недостижан. У нашем случају, међутим, људски фактор се побринуо да износ укупно захтеваних буџетских средстава буде лична донација. Како нам је, на послетку, рекао прота Миливој Мијатов, сви који су учествовали у подухвату издавања овог драгоценог дела радили су бесплатно, тј. нису добили нити тражили хонорар. Аутори текстова и доступног материјала, лектор и коректор, фотограф и штампар. Додајмо да је цео први тираж опредељен искључиво као поклон! У доба отуђености и доминације тржишне логике, овај издавачки подухват морамо посматрати као истински подвиг заједништва и родољубља. У години у којој обележавамо 800-годишњицу аутокефалности Српске Архиепископије, са захвалношћу помињемо Светог Саву, икону без које је незамислив сваки српски храм. То је икона која нас са пуно љубави мотивише да се увек оријентишемо ка врлинама добровољног заједништва и братства, да у развој тих врлина инвестирамо наше најбоље способности. Ту инвестицију учинили су прегаоци овог дивног и узвишеног књишког подухвата, дајући свима нама подстицај да се кроз добровољни, саборни (тимски) рад одужимо Алмашком крају, Српској Атини и својим милим прецима, те да схватимо да је идеја давања заједници и служења заједници темељ нашег живота и постојања.

Srpski jerarsi:od devetog do dvadesetog veka,Sava,episkop šumadijski Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. ,,† САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ Овај угледни архијереј Српске православне цркве био је одличан организатор, изузетан домаћин, свестран научни радник, један од нај-образованијих епископа свога времена. Рођен је 13. априла 1930. године у Сенти. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном месту, потом се уписао у Богословију Светог Саве у манастиру Раковици и завршио је 1950, а на Богослов-ском факултету у Београду дипломирао је 1954. године. Академску 1957/58. годину провео је на постдипломским студијама на Старокато-личком богословском факултету у Берну. По повратку из Швајцарске, постављен је 1958. године за суплента Богословије Светог Саве у Бео-граду. Поред професорских обавеза марљиво је радио на докторској те-зи: Типик архиепископа Никодима, коју је одбранио 15. маја 1961. годи-не на Богословском факултету у Београду. Замонашен је 3. новембра 1959. у манастиру Ваведењу у Београ-ду, а 4. децембра исте године рукоположен је за јерођакона; у чин јеро-монаха рукоположен је 1961. године. Исте године изабран је за викар-ног епископа моравичког; хиротонисан је у београдској Саборној црк-ви 23. јула 1961. Као епископ предавао је на Богословском факултету литургику са црквеном уметношћу у времену од 1961. до 1967, а тада је изабран за епископа источноамеричког и канадског. У тој епархији остао је до 1977, када је изабран за епископа шумадијског. Овом углед-ном архијереју често су повераване на администрирање упражњене епархије: Источноамеричка и Канадска (1977-1978), Жичка (1978), Ба-натска (1980-1985), Темишварска (1980-1996), Средњезападноамеричка (1986-1988), Западноамеричка (1986-1988) и Бачка (1988-1990). За време свога архипастирског служења владика Сава је представ-љао нашу Цркву у Комисији за припрему Светог и Великог сабора Православне цркве (1979-1991); био је члан Свеправославне комисије за дијалог са Римокатоличком црквом у периоду од 1980. до 1991. и члан Комисије Светога архијерејског сабора за вођење разговора с представницима такозване Македонске православне цркве; узео је учешћа на више свеправославних и међуцрквених скупова. У Шумадијској епархији владика Сава је започео градњу више од сто нових храмова (педесетак ових осветио је за време свога живота). За његово време обновљени су манастири Никоље Рудничко, Петков-ица у Страгарима, Павловац на Космају и Брезовац на Венчацу. Својим средствима подигао је цркву Светог великомученика Георгија у Ви-шевцу, родном месту Карађорђа Петровића (Свети великомученик Ге-оргије био је Владикина крсна слава). Захваљујући њему, враћен је ко-нак манастиру Каленићу, који је држава била национализовала после Другога светског рата. У овом манастиру основао је епархијску ризни-цу и библиотеку. У Крагујевцу, седишту епархије, подигао је Епархиј-ски центар. У свом пастирском раду посебну пажњу је посветио подмлађи-вању свештеничког кадра, попуњавању упражњених, као и оснивању нових парохија. Вредни епископ Сава основао је више епархијских фондова, Дом за децу „Свети Јован Крститељ“, амбуланте у селима Клоки и Цветојевцу, добротворни фонд „Човекољубље“ итд. Веома је био ангажован на развоју црквене просвете. Дао је велик допринос ре-форми и унапређењу нашега црквеног школства. Његовим заузимањем, у Крагујевцу је отворено 1997. године одељење Београдске богослови-је, које је на ванредном заседању Светога архијерејског сабора 2000. проглашено самосталном Богословијом Светога Јована Златоуста. Као викарни епископ моравички покренуо је на српском и енгле-ском језику часопис „Српска православна црква – њена прошлост и са-дашњост“. Уређивао је „Православље. Новине Српске патријаршије“ и „Гласник. Службени лист Српске православне цркве“. У Америци је покренуо часопис „Стаза православља“. У Шумадијској епархији по-кренуо је епархијски лист „Каленић“. Под истим називом основао је епархијску издавачку установу, која је објавила више од 120 наслова. Од 1997. године редовно је штампао епархијски шематизам. У епархи-јама у којима је администрирао обновио је часописе: у Банатској – „Ба-натски весник“, а у Бачкој – „Беседу“. Поводом значајних датума уре-дио је више споменица које је издала Српска православна црква. Дуже је време уређивао годишњак Црква. Календар Српске православне па-тријаршије, био је и уредник за област црквене историје у Српском биографском речнику, капиталном научно-истраживачком пројекту Матице српске у Новом Саду. Ценећи научно-истраживачки рад Саве (Вуковића), епископа шу-мадијског, Српска академија наука и уметности га је 1991. изабрала за дописног члана; исте године Матица српска, где је био члан Лексико-графско-библиографског одељења и Темишварског одбора, изабрала га је за члана сарадника, а 1995. за сталног члана сарадника. Научним радом почео је да се бави као студент Богословског фа-култета. Објавио је велик број чланака, прилога и приказа, као и велик број одредница за разне енциклопедије, претежно из области историје Српске православне цркве али и из литургике. Навешћемо најважније књиге из историје Српске православне цркве: Писма патријарха Геор-гија Бранковића са коментарима(1983); Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891-1941 (1994, на српском и енглеском); Српски јерарси од деветог до двадесетог века (1997); Гробна места српских архијереја (1999). Од литургичких радова, поред докторске ди-сертације Типик архиепископа Никодима, издвајамо: Први превод Јерусалимског типика код Срба. Поводом 650. годишњице преставље-ња архиепископа српског Никодима, „Гласник. Службени лист Српске православне цркве“, Београд 1974, 271-276; Заамвоне молитве, „Гла-сник. Службени лист Српске православне цркве“ Београд, 1976, 106-108; Слављење празника телесног рођења Господа, Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, у Црква. Календар Српске патријаршије за пре-ступну 2000. годину, Београд, 1999, 34-43; Богослужбена употреба Романових кондака данас, у Црква. Календар Српске патријаршије за преступну 2001. годину, Београд, 2000, 48-54; Свештеничке униформе и одежде, у Службено одело у Србији у 19. и 20. веку, Историјски музеј Србије и Галерија САНУ, Београд, 2001, 226-237. Скупштина града Крагујевца одликовала је 1998. владику Саву Орденом Светог Георгија. Последњи Свети архијерејски сабор у чијем је раду учествовао одликовао га је Орденом Светог Саве првог степена поводом четрдесетогодишњице архијерејске службе, у знак признања за самопрегорно и успешно архијерејско служење, као и за научни рад у духу православља, којем је даноноћно посвећивао све Богом дате му таленте. Десетак дана после овога указаног поверења епископ Сава се 17. јуна 2001. године, након краће болести, преселио у вечност. То је било изненађење за све, а посебно за људе који су с њим сарађивали, који су га уважавали и поштовали. Сахрањен је у Саборној цркви у Крагујевцу. Објављивање ове књиге именских и хронолошких регистара добро је дошло као путоказ за сналажење у Владикином капиталном делу о српским јерарсима. проф. др Предраг Пузовић``

Autor - osoba Vuković, Sava, 1930-2001 = Vuković, Sava, 1930-2001 Naslov Srpski jerarsi : od devetog do dvadesetog veka / episkop šumadijski Sava Vrsta građe enciklopedija, leksikon Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1996 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Evro ; Podgorica : Unireks ; Kragujevac : Kalenić, 1996 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 538 str. : ilustr. ; 25 cm (Karton sa omotom) Napomene Tiraž 5.000 Bibliografija uz svako poglavlje Registri. Predmetne odrednice Srpska pravoslavna crkva -- Arhijereji -- 9v-20v – Leksikoni PREDGOVOR O srpskim jerarsima pisano je mnogo. Redak je naš istoričar koji nije pisao o srpskim episkopima, mitropolitima, arhiepiskopima i patrijarsima. Međutim, svi su ti podaci i biografije rasuti po raznim časopisima i šematizmima do kojih je danas teško doći. Odavno se ukazala potreba da imena svih naših jerarha budu sabrana na jednom mestu. Naši pak jerarsi bili su po nacionalnosti ne samo Srbi već i Grci, Bugari, Rumuni i Rusi. Mnogi od njih „postavši zajedničari apostolski po životu i namesnici po prestolu... radi vere postradali su sve do krvi“. Među srpskim jerarsima bilo je mnogo ispovednika, mučenika, genija, velikih književnika, naučnika, knjigoljubaca, pesnika, propovednika, slikara, duborezaca, diplomata, mecena, prevodilaca i crkvenih organizatora. I pored dugogodišnjih napora na skupljanju njihovih imena, kako bismo ih sačuvali od zaborava, u ovoj knjizi, zbog nedostatka podataka ima dosta pukotina i praznina. Još uvek nam nisu poznata čak imena pojedinih jerarha koji su živeli i radili u nedavnoj prošlosti. O pojedinim arhijerejima znamo samo zahvaljujući spisima i natpisima koji često daju samo ime, nekad sa godinom i titulom, a nekad bez oba podatka. Proučavajući njihov život može se zaključiti da su arhijereji roda našega bili svesni vremena u kome su živeli i svoje velike odgovornosti pred istorijom našega naroda i njegove Crkve. Srpska pravoslavna crkva imala je da izdrži stalnu borbu sa građanskim vlastima Turske, Austrougarske i Mletačke republike s jedne i grane, i Rimske kurije s druge strane. U Turskom periodu najviše dobra učinili su crkvi oni patrijarsi i arhijereji koji su vodili makarijevsku politiku, iako to nije uvek bilo popularno. Turske pak vlasti bile su, u prvom redu zainteresovane za mir na njihovom terenu i uredno plaćanje dažbina i taksa na dekrete prilikom postavljanja i premeštaja arhijereja. Zato nije bio redak slučaj da su pećki patrijarsi bili u situaciji da lično skupljaju od naroda materijalna sredstva radi izmirenja obaveza turskoj blagajni, koja je o tome vodila vrlo precizno knjigovodstvo. Još uvek je nerazjašnjeno u nauci kako je za vreme patrijarha Pajsija (1614–1647) došlo do zbacivanja dvanaest mitropolita. Posle tzv. ukidanja Pećke patrijaršije 1766. godine mnogim našim eparhijama upravljali su fanariotski jerarsi. Često su ovi arhijereji nepravedno napadani. Među njima bilo je i prosvećenih i obrazovanih arhijereja koji su od područnog sveštenstva tražili da rade na verskom prosvećivanju naroda, naročito dece, uticali su na prepisivački rad, podizali su nove i obnavljali postojeće parohijske i manastirske hramove, manastirske konake i druge crkvene zgrade. U ovoj knjizi donose se biografije preminulih arhijereja od devetog do dvadesetog veka, azbučnim redom, sa onom varijantom koja je nađena u izvoru. U okviru jednoga slova biografije su poređane hronološkim redom. Svaka ličnost nosi titulu poslednje katedre koju je zauzimao, a godine koje se nalaze ispod titule odnose se na titulu. Bićemo zahvalni svima onima koji budu dopunjavali spisak srpskih jerarha. Zahvaljujemo gospođi mr Milici Bujas na lektorisanju teksta, a Preosvećenom episkopu budimskom g. dr Danilu, g. Radomiru Staniću, direktoru Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu, g. mr Slobodanu Mileusniću, upravniku Muzeja Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, i g. Predragu Mihajloviću, saradniku Narodnog muzeja u Kragujevcu, na pomoći oko prikupljanja fotografija za ovu knjigu. Kragujevac, Veliki utorak 1996. MG31 (N)

Isak Njutn je bio jedan od najvećih naučnika koji je ikada živeo. Opšte je prihvaćeno, u stvari, da je on verovatno najveći naučnik koji će ikad i živeti, pošto niko, bez obzira na to koliko briljantan bio, neće opet biti u tako jedinstvenom istorijskom položaju. Isak Njutn rođen je na Božić 1642., a umro 1727. godine. Njegov najčuveniji rad, „Matematički principi prirodne filozofije“ (Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), objavljen je 1687. godine. Njegova otkrića obuhvataju sve aspekte fizičkog sveta sa naročitim naglaskom na eksperimentalnoj i teorijskoj fizici i hemiji, i na primenjenoj matematici. On je izumeo doslovno celu nauku mehanike i najveći deo nauke optike. U toku tog rada izumeo je onakvu matematiku kakva mu je bila potrebna ili kakva ga je interesovala, uključujući i disciplinu poznatu kao račun. Uz svoj naučni rad (Njutn bi rekao „kao deo svog naučnog rada“), on je posvetio znatan deo svoje ogromne energije proučavanju Biblije i biblijskih tekstova i istorije. Čitao je Bibliju svakodnevno celog svog života i napisao preko milion reči beležaka u vezi sa tim proučavanjem. Isak Njutn je verovao da je Biblija doslovno istinita u svakom pogledu. Celog svog života je kontinuirano testirao biblijsku istinu naspram fizičkih istina eksperimentalne i teorijske nauke. Nikad nije primetio neku kontradikciju. U stvari, on je gledao na vlastiti naučni rad kao na jedan metod za jačanje verovanja u biblijsku istinu. On je bio temeljiti proučavatelj Biblije, znao je tečno drevne jezike, i imao široko poznavanje drevne istorije. Verovao je da svaki čovek treba da čita Bibliju i da, kroz to čitanje, ustanovi za sebe određeno razumevanje univerzalnih istina koje ona sadrži. Njutnovo snažno verovanje u individualnu slobodu učenja o Bogu bez sputavanja od strane bilo koje druge individue ili crkve ili vlade, jednom ga je gotovo dovelo do toga da napusti svoj položaj kao profesora na Kembridžu. Ta stvar rešena je kad je car Čarls II doneo vanrednu sudsku odluku da se od Isaka Njutna ne zahteva da postane član Engleske crkve. I u pogledu nauke i u pogledu hrišćanstva, Isak Njutn je proveo svoj život u intenzivnom proučavanju, ali je ostavio objavljivanje svog rada Proviđenju. Mnogo onoga što je napisao još uvek nije objavljeno. Njegov (i svetski) najveći naučni rad „Principi“ (Principia), bio je objavljen tek nakon što je njegov prijatelj, Edmund Hejli (Halley), slučajno saznao za postojanje Dela I koji je Isak Njutn bio napisao deset godina ranije i stavio u fioku. Hejli ga je ubedio da završi Delove II i III i dopusti mu da objavi taj rad. Samo je jedna Njutnova knjiga o Bibliji ikad objavljena. Godine 1733., šest godina posle njegove smrti, Dž. Derbi (J. Derby) i T. Braun (Browne) objavili su „Opservacije o proročanstvima Knjige proroka Danila i Apokalipse Svetog Jovana“. Godine 1988., saznavši za tu knjigu iz kataloga retkih knjiga Kongresne biblioteke, zatražio sam da je pročitam. Bio sam zapanjen kad mi je, nekoliko minuta kasnije, dat lični primerak Tomasa Džefersona (Ta knjiga je u odličnom stanju i ima inicijale Tomasa Džefersona na stranama 57 i 137. Pre dvesta pedeset godina bila je uobičajena praksa štampara da označavaju tabak stranica velikim slovima na dnu dotičnog teksta. Džeferson bi okrenuo „Dž“ (J.) tabak i dodao „T“ pre „Dž“, a zatim okrenuo „T“ tabak i dodao „Dž“ posle „T“. Na taj način je identifikovao svoje lične knjige.). Sa svojim čudesnim poznavanjem drevne istorije i jezika, i svojim mentalnim moćima bez premca, Isak Njutn je najkvalifikovanija osoba u ovom milenijumu da piše o proročanstvima. Njegovo proučavanje Knjige proroka Danila počelo je kad je imao 12 godina, i nastavilo je da zaokuplja njegovo naročito interesovanje celog njegovog života. Štaviše, on piše o tim proročanstvima sa skromnošću koja ukazuje na to da on, sam, oseća strahopoštovanje prema tekstu koji je čitao. Nnutn je zaključio da je nameravano da Otkrivenje razume vrlo mali broj ljudi sve do vremena koje će biti blizu kraja istorije sveta, vremena suda, i početka večnog carstva Svetaca Svevišnjeg. Njutn govori o svom uverenju da su ove knjige proročanstava date tako, da kako se istorijski ispunjavaju, trajno svedoče o činjenici da svetom vlada Božje Proviđenje. On je prigovarao korištenju proročanstava u pokušajima da se predskazuje budućnost. Na strani 251, na primer, on piše: „Ludost tumača je da predskazuju vremena i stvari pomoću ovog proročanstva, kao da Bog planira da ih učini prorocima. Ovom nepromišljenošću su ne samo sebe, već i Proročanstvo izložili preziru.“ Kroz ove 323 strane on prati ljudsku istoriju od pisanja proročanstava. On pokazuje da se prema njegovom znanju, u njegovo vreme, u ranom 18. veku, jedan deo proročanstava ispunio, a da je drugi deo preostao da se ispuni. U skladu sa njegovom ocenom, ovo i dalje važi i u 1991. godini. Odlikovana (kao i njegovi naučni radovi) zanimljivim sporednim radovima, kao što su to izvođenja tačnih datuma Božića i Uskrsa, i broja godina tokom kojih je Isus poučavao, i prožeta dubinom učenosti koja više ne postoji među modernim učenjacima, ova knjiga može biti najvažniji rad u svojoj vrsti ikad napisan. Središnja poruka ove knjige za modernog čoveka može biti ne toliko u onome što ona kaže, koliko u onome što ona jeste. Isak Njutn je tokom celog svog života stalno poredio svoje eksperimentalno i teorijsko razumevanje nauke, sa svojim čitanjem Biblije. On je našao je da je sadržaj ova dva izvora istine tako potpuno kompatibilan da je smatrao svaku reč u Bibliji isto onoliko tačnom koliko su to i jednačine matematike i fizike. Stoga, kroz celu ovu knjigu Isak Njutn uzima svaku reč proročanstva za apsolutno tačnu. On nikad ne sumnja u njihov sadržaj. On samo teži da ga razume. On nikad ne odustaje od svoje odlučnosti da ne predstavlja predskazanja budućnosti zasnovana na biblijskim proročanstvima. Na stranama 113. i 114. on daje identifikaciju poslednjeg roga Zveri i numerički proračun dužine njegove vlasti. On takođe daje približno vreme početka njegove vladavine, ali ne dodaje brojeve niti pravi neko predskazanje. Dodavanje ovih brojeva, međutim, postavlja vreme suda i početak večne vladavine Svetaca Svevišnjeg približno u vremenski period između 2000. i 2050. godine. Jesu li ovo greške u Njutnovoj proceni proročanstava? On bi odgovorio da ne bi napisao ovu procenu da nije verovao da je ona bez greške, ali i da je obaveza hrišćana da proučavaju Bibliju i dođu do vlastitog zaključaka. Novijih godina postalo je moderno govoriti da su Njutnovi zakoni kretanja sadržavali jednu grešku (grešku pretpostavke da je masa konstatna), i da je nju ispravila Ajnštajnova Teorija specijalne relatovnosti. Kao što je to pokazao Pitr Bekman (Petr Beckmann) u svojoj knjizi „Istorija broja Pi“ (A history of Pi ), ta greška nikad nije postojala. U delu „Principi“ Njutn piše o čuvena tri zakona kretanja. U prevodu, drugi zakon glasi: „Promena impulsa proporcionalna je saopštenoj pokretačkoj sili; ona deluje u pravcu u kojem se ta sila saopštava.“ Njutn definiše impuls ovako: „Količina impulsa je mera istog, koja se javlja iz brzine i količine materije združeno.“ Ili, u simboličkim terminima Njutnovog računa: F = d(mv)dt. Njutn nije znao da li je masa konstantna ili nije, a bio je suviše pažljiv naučnik da bi tako pretpostavljao smeštajući je izvan diferencijala. U toku sledećih 200 godina fizičari su pretpostavljali, radi pogodnosti, da je masa konstantna, i počeli su da pišu F = ma ili F = m dv/dt. Za tu kasniju prečicu pokazalo se da je netačna, a ne Njutnov originalni zakon. Isak Njutn je za sebe rekao pred kraj svog života, „Ne znam kakav mogu izgledati svetu, ali sebi izgledam kao da sam bio samo kao dečak koji se igra na morskoj obali, i koji u zabavi ponekad nalazi glatkiji komadić šljunka ili lepšu školjku nego obično, dok veliki okean leži sav neotkriven preda mnom.“ Doktoru Bentliju (Bentley) je pisao: „Kad sam radio na svom delu „Rasprava o našem Sistemu“ (Treatise about our System), pažljivo sam razmatrao onakve principe kakvi bi mogli delovati kod smotrenih ljudi, radi verovanja u jedno božanstvo, i ništa me ne može razveseliti više nego kad nađem da je ona korisna u tu svrhu.“ Njutnovi komadići šljunka i školjaka formirali su osnovu za naučnu revoluciju i industrijsku revoluciju koje su stvorile našu današnju civilizaciju. Ova demonstracija neverovatne moći njegovih otkrića, međutim, je sama po sebi minorna u poređenju sa njihovom ulogom kao čudâ 17. i 18. veka koja služe kao trajno svedočanstvo o doslovnoj istinitosti Biblije i čudesnim stvaranjima Gospodnjim. 240 str.

Veoma dobro očuvano, bez, pisanja, pečata, podvlačenja… Autor - osoba Čajkanović, Veselin, 1881-1946 = Čajkanović, Veselin, 1881-1946 Naslov Mit i religija u Srba : izabrane studije / Veselin Čajkanović ; priredio Vojislav Đurić Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1973 (Beograd : Kultura) Fizički opis XIII, 693 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Đurić, Vojislav M., 1912-2006 = Đurić, Vojislav M., 1912-2006 Marić, Rastislav, 1905-1961 = Marić, Rastislav, 1905-1961 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ66, ǂknj. ǂ443 (Karton) Napomene Str. [VII]-XIII: Predgovor / Vojislav Đurić Str. 529-646: Beleške o Čajkanovićevim radovima iz religije i mitologije / Vojislav Đurić Str. 647-651: Biografija Veselina Čajkanovića / Vojislav Đurić Str. 667-668: Pogovor / Vojislav Đurić Str. 653-666: Bibliografija Veselina Čajkanovića / Rastislav Marić Registar. Predmetne odrednice Srbi -- Religija Srbi -- Mitologija Srbi -- Narodna verovanja MG106 PREDGOVOR 1. SKRAĆENICE 2. KULT DRVETA I BILJAKA KOD STARIH SRBA 3. SUBOTA – ĐAČKA BUBOTA 4. VUNA I LAN 5. SEKULA SE U ZMIJU PRETVORIO 6. DA LI SU STARI SRBI ZNALI ZA IDOLE? 7. IMENA OD UROKA 8. DVA STARINSKA SLUČAJA ASILIJE 9. DONJI SVET KOD STARIH 10. SAHRANJIVANJE POD PRAGOM 11. MAGIČNI SMEJ 12. GOSTOPRIMSTVO I TEOFANIJA; KUMSTVO U KAPI 13. SVEKRVA NA TAVANU 14. PO GREHU RODITELJ 15. BADNJI DAN I BOŽIĆ 16. TRI BOŽIĆNA OBIČAJA 17. BOŽIĆ, NJEGOVO POREKLO I ZNAČAJ 18. O USKRŠNJIM OBIČAJIMA 19. KLICANJE PREDAKA 20. UBIJANJE VAMPIRA 21. NEKOLIKE OPŠTE POJAVE U STAROJ SRPSKOJ RELIGIJI 1) Panspermija 2) Epifanija predaka 3) Post 4) Svadbeni orasi 5) Custodia feralis 22. O VRHOVNOM BOGU U STAROJ SRPSKOJ RELIGIJI Uvod I Tradicija o svetom Savi II Sveti Sava i vuci III Sveti Sava kao θ εόςνόμιος IV Zimski sveci V Božanski kum VI Krvna osveta VII Crni bog VIII Trojan IX Sveti Đorđe X Fetiši: verige i sekira XI Atributi, epiteti, funkcije XII Ime i epikleze XIII Hromi vuk i hromi Dabog XIV Đavo XV Spasilac na belom kolju XVI Božić i Đurđevdan XVII Kult XVIII Misterija spasa XIX Dabog XX Slovenski i indoevropski Dis pater NAPOMENE 23. BELEŠKE O ČAJKANOVIĆEVIM RADOVIMA IZ RELIGIJE I MITOLOGIJE 1) O tragičnom pesništvu i pozorištu kod Grka 2) *(O jednoj mitološkoj basni u Fedra) 3) „I tu ima njegova masla“ 4) O ženi u Grka i Rimljana 5) O čitanju Biblije 6) „ U boga su vunene noge, a gvozdene ruke“ 7) Iz srpskog folklora. Primedbe uz nekolike poslovice 8) Iz srpske religije i mitologije, I. Majka Jugovića 9) Srpske narodne pesme, II. Pesme mitološke 10) Nekolike primedbe uz srpski Badnji dan i Božić 11) De argumento et fontibus proverbii Serbici 4 Vuk 12) Iz naših narodnih poslovica. Primedbe i komentar 13) Imena od uroka 14) Motivi prve arnautske pesme o boju na Kosovu 15) Ubijanje vampira 16) Srpske narodne pesme, druga knjiga, Mitološke i druge različite pesme 17) Božićna slama 18) Badnji dan i Božić 19) Studije iz religije i folklora 20) „ Puštanje vode“ o Velikom četvrtku 21) „ Ne bojim se nikoga do Boga“ 22) Donji svet u jami 23) Tuđ pogreb 24) Oleum et opera 25) Ljudski i životinjski polaženik 26) Sveti Sava i vuci 27) Srpske narodne pripovetke. Antologija 28) Zadušnice i sirotinja 29) Petnaest srpskih narodnih pesama 30) Obiectus pectorum 31) Dva starinska slučaja asilije 32) Donji svet kod starih 33) Ćorava Anđelija 34) Mitski motivi u tradiciji o despotu Stevanu 35) Carmen Arvale 36) *(Krvna osveta; Đurđevdan i rimske Parilije) 37) Tacitova Germanija 38) Srpske narodne umotvorine 39) Tri srpske poslovice 40) Presipanje dukatima 41) *(Pregled rimske književnosti) 42) Klicanje predaka 43) Magično sedenje 44) *(Jevanđelije po Mateju) 45) Srpske narodne pripovetke 46) O uskršnjim običajima 47) Vergilije i njegovi savremenici 48) Srpska narodna pesmarica 49) Svekrva na tavanu 50) Jedna božićna legenda 51) Tri božićna običaja 52) Nekolike opšte pojave u staroj srpskoj religiji 53) Dva praznika iz životinjskog kulta 54) *(Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju) 55) Ein frü hslavisches Mä rchenmotiv bei den Byzantinern 56) Svetac na desnom ramenu 57) Sveti Sava u narodnim pripovetkama 58) Bosiljak 59) Hidromantija kod Filipa Višnjića 60) *(Glasnik Etnografskog muzeja) 61) Po grehu roditelj 62) Das Rä tsel von Trebenište 63) Trn i glog u narodnoj srpskoj religiji 64) *(Psihofizičko izražavanje srpskog naroda) 65) De numinibus apud Setbos coniugalibus 66) De nucibus in Romanoriim nuptiis usurpatis 67) De diis et daemonibus Serborum medicis 68) Poetae Serborum epici quid et de interitu et de renovatione mundi sibi finxerint 69) Jedna knjiga o Mojsiju 70) Inkubacija pod jasenkom 71) De daemonibus quibusdam neohellenicae et serbicae superstitioni communibus 72) Starinska religija u našim dnevnim listovima 73) *(Život svetoga Save) 74) Krsna slava 75) Kult drveta i biljaka kod starih Srba 76) Priča o čoveku koji je prevario smrt 77) Božić, njegovo poreklo i značaj 78) Srpska religija i folklor u Godišnjici 79) O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji 80) Neobjavljeni rukopisi 81) *(Literatura o mitu i religiji) 24. BIOGRAFIJA VESELINA ČAJKANOVIĆA 25. BIBLIOGRAFIJA VESELINA ČAJKANOVIĆA 26. POGOVOR 27. REGISTAR Veselin Čajkanović (1881–1946) bio je čuveni srpski klasični filolog, etnolog, istoričar religije i akademik SANU. Obrazovanje i početak karijere Rođen je 9. aprila 1881. godine u Beogradu u zanatlijskoj porodici Ane i Nikole, koji su imali šestoro dece. Veselin je bio drugo dete svojim roditeljima, koji su se našli da žive u Beogradu po Nikolinom dolasku iz Sarajeva, jer je, kao borac protiv turske vlasti, izbegao u Srbiju. U rodnom gradu Veselin je završio osnovnu školu, kao i Prvu mušku gimnaziju i kasnije Veliku školu. Zanimljiva je činjenica da se školovao u društvu velikih imena naše književnosti, među kojima je Petar Kočić, autor brojnih pripovedaka, koje odišu narodnim jezikom i prikazuju ljudsku dušu i duh jednog vremena. U školskoj klupi je već ovaj visokopoštovani klasični filolog pokazao interesovanje i ljubav prema klasičnim jezicima. Naravno, izuzetno vredan i uporan, Veselin Čajkanović se upisao na studije klasične filologije, i to je i završio. Nemoguće je bilo ne primetiti talentovanog i izvanrednog učenika kakav je bio on, a jedan od onih koji ga je zapazio bio je Pavle Popović. On se založio i da Čajkanović studije nastavi u Lajpcigu, gde je slušao predavanja od eminentnih stručnjaka, među kojima su bili Karl Brugman i Herman Hirt. Nešto kasnije se Veselin prebacio u Minhen, i učio od Karla Krumbahera i Oto Kruziusa. Doktorsku disertaciju pod nazivom Odabrana poglavlja u paremiografskim istraživanjima odbranio je upravo kod Krumbahera u Minhenu. Ovo su presudni momenti u njegovom životu, kada se konačno odlučio za klasičnu filologiju i proučavanje stare religije i mitologije. Po završenim studijama vratio se u Beograd, prvobitno bio gimnazijski profesor latinskog jezika, a onda se zaposlio na Filozofskom fakultetu. Urednik, akademik i naučnik Dane koje je proveo u Bizertu, po evakuaciji zbog tifusa, nije proveo sedeći besposlen. Naprotiv, te trenutke iskoristio je vrlo pametno, i sa francuskim inženjerom Alberom Oforom osnovao je Štampariju srpskih invalida, „u kojoj su se srpski invalidi obučavali tipografskom zanatu”. Krenuo je sa izdavanjem časopisa Napred, a onda i sa Bibliotekom ovog časopisa. U okviru nje su se nalazile i reportaže o životu u Africi naših izbeglica. Bio je urednik Srpskih novina, pa je neke od svojih radova iz oblasti etnologije u njima objavio: Iz srpskog folklora, Iz srpske religije i mitologije. I u drugim časopisima je objavljivao i sarađivao sa kolegama u pripremi, a neki su: Bosanska vila, Srpski književni glasnik, Politika, Južnoslovenski filolog, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor. Godine 1920. postao je dopisni član Srpske kraljevske akademije. Što se tiče profesorske karijere Veselina Čajkanovića, nije se samo razvijala u gimnaziji i na Filozofskom, nego je jedno vreme radio i na Bogoslovskom fakultetu. Imao je članstvo u različitim odborima, od kojih je najvažnije pomenuti Odbor za građenje Univerzitetske biblioteke i Upravu Srpske književne zadruge. Njegova najuspešnija i najbogatija naučna delatnost bila je iz oblasti klasične filologije, folkloristike, stare srpske religije i mitologije. Smatrao je da se slovenska mitologija ne izučava u onolikoj meri koliko grčka i rimska, i da bi to trebalo promeniti. Pre svega, antičke poslovice su bile tema doktorske disertacije Veselina Čajkanovića. Latinski jezik ga je posebno zanimao, pa otuda je pisao udžbenike latinskog. Bio je vrstan prevodilac, prevodio je Plautove komedije, Tacitovu Germaniju. Knjigu Vergilije i njegovi savremenici napisao je povodom dve hiljade godina od rođenja Vergilijevog. Objavio je antologije narodnih pesama – Petnaest srpskih narodnih pesama – Antologiju srpskih narodnih pripovedaka, Stara srpska religija i mitologija : članci iz rečnika i zbirke poslovica Vuka Karadžića, kao i još neke druge tekstove u vezi sa narodnom književnošću. Voleo je da zna više o paganstvu i religiji Srba pre hrišćanstva, a neki od takvih radova su mu: Mit i religija u Srba, Studije iz religije i folklora, U Boga su vunene noge, a gvozdene ruke, O srpskom vrhovnom bogu. Čajkanović je dobio mnoga odlikovanja, među kojima je Orden Svetog Save, Orden belog orla sa mačevima, Medalja za hrabrost, koju je osnovao kralj Petar I, a dodeljivana je ljudima koji su se istakli svojom hrabrošću u bici sa Bugarskom 1913. godine. Učesnik u ratovima Period u kom je Veselin Čajkanović živeo obeležili su različiti ratovi. To je vreme koje je trpelo stalna uzdrmavanja, burne događaje i mučne posledice. Učestvovao je u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Svoje junaštvo i veliko rodoljublje pokazao je učestvujući u Kolubarskoj i Kumanovskoj bici. Bio je jedan od branilaca Beograda. Kako je skoro nemoguće da nešto ne krene po zlu u ratovima, tako je Čajkanović dobio stomačni tifus. Tako zaraženog morali su da ga evakuišu na Krf, a onda i na krajnji sever Tunisa, u mirnu francusku luku Bizertu, gde se oporavljao. Kada je otpočeo Drugi svetski rat, Veselin Čajkanović bio je dekan na Filozofskom fakultetu. Nije uspeo da odgovori na poziv na dužnost za Aprilski rat 1941. godine, te nije bio direktno na bojnim poljima, već je pokušavao da održi stabilnu atmosferu kao dekan na fakultetu. Apel srpskom narodu objavljen je 13. avgusta 1941. u listu Novo vreme i u tom dokumentu je javno iskritikovan i osuđen komunistički ustanak u Srbiji, pa je narod dobio poziv da potpiše dokument i pristane na poštovanje mira i reda od strane okupatora. Jedini profesor koji je odbio da ga potpiše bio je upravo Veselin Čajkanović. Porodica i kraj života Veselina Čajkanovića Bio je oženjen sa Ružom Živković, devojkom iz bogatije građanske porodice, koja je bila njegov student. Imali su dvoje dece, Mariju i Nikolu, a živeli su u kući na Topčideru. Godine 1945. u aprilu stigla je odluka da se Čajkanović otpusti i udalji sa svih uloga koje mu je dodelio Beogradski univerzitet, i Ministarstvo prosvete je sprovelo tu odluku. Po toj odluci ukinuta su mu i građanska prava, kao i pravo na primanje bilo kakve novčane naknade i primanja. Njegova porodica je mnogo trpela zbog toga, znatno su osiromašili. Tih dana se razboleo, bolovao godinu i dva meseca, pa preminuo u avgustu 1946. godine. MG106

Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске Eparhija zahumsko hercegovačka i primorska, 2021. 712 strana, tvrd povez, veliki format. Који испуњује добрима жеље твоје, обновиће се као у орла младост твоја. (Пс 102, 5) „Вијековима је у оним подручјима које обухвата Епархија захумско-херцеговачка и приморска вјера тијесно повезана са идентитетом, са опстанком, са свакодневним животом, обичајима, страдањима и надањима … Недаће и ратови никада нису били јачи од вјере и жеље за обновом … Зато је међу корице ове књиге смјештена жива вјера претходних генерација Херцеговаца и Херцеговки и њиховог вјерског живота, без обзира на то колико су у том периоду били слободни да је исповиједају. Вјера која се огледа у животу васкрслих Пребиловаца и мостарске Саборне цркве, на коју у сумрак опет пада мостарско сунце, када већ на цијели град падне мрак, и која се узвисила попут Херцеговачке Грачанице на Црквини; вјера која се исповиједала у Дужима, Добрићеву, Завали, Тврдошу, Житомислићу, али и у свим сеоским црквама у које су долазили наше баке и дједови, облачили најсвечанија одијела, везена и плетена, у недјељни дан или на слави своје цркве, која је уносила радост и смисао у живот ових тежака.“ (Из предговора Епископа ЗХиП Димитрија Шематизму Епархије захумско-херцеговачке и приморске) Поводом 800 година од Утемељења првобитне Епископије хумске, из штампе је изашао први том петотомне монографије Епархије захумско-херцеговачке и приморске, под називом Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске. С благословом Његовог преосвештенства Епископа захумско-херцеговачког и приморског господина Димитрија, издавачи Шематизма Епархије захумско-херцеговачке и приморске су Епархија захумско-херцеговачка и приморска, Мостар–Требиње и Видослов, Београд–Требиње. Главни уредник је протопрезвитер-ставрофор Радивоје Круљ, а редакцију чине: Епископ Димитрије Рађеновић, игуман Василије Копитић, игуман Сава Мирић, игуман Данило Павловић, игуманија Павла Ћузулан, игуманија Текла Даскалаки, протојереј-ставрофор Владан Перишић, протојереј-ставрофор Велимир Ковач, протојереј-ставрофор Небојша Коловић, протојереј-ставрофор Младен Жуловић, протојереј-ставрофор Милан Бужанин, јереј Александар Шмања, јереј Марко Гојачић, јереј Саша Којовић, јереј Младен Чалија, јереј Ратко Зубац и јереј Стеван Дурић. Сарадници на тексту су: +Епископ Атанасије Јевтић, Епископ Максим Васиљевић, архимандрит Исаија Дан, архимандрит Лазар Лазаревић, протојереј-ставрофор Борис Бандука, протојереј-ставрофор Александар Илић, протојереј-ставрофор Никица Ајдер, јеромонах Марко Прцовић, јереј Миодраг Вртикапа, јереј Душко Којић, јереј Бранимир Боровчанин, јереј Драго Зубац, јереј Душко Шаровић, јереј Славко Лаловић, јереј Бранко Калаба, јереј Милош Мандић, јереј Мирослав Бошковић, протојереј Небојша Радић, ђакон Александар Црногорац, ђакон Бранислав Рајковић, монах Игњатије Марковић, јеромонах Теофил Петровић, монахиња Јустина Брковић, Горан Комар, Зоран Козић, Срђан Милошевић, Андреј Јефтић, Горан Брборић, Тијана Башић, Маја Чучковић, Нада Ајдер, Милена Капор, Драгана Радовановић, Борис Антељ, Милош Ивановић, Вук Бачановић, Предраг Јовановић, Слободан Шакотић, Александар Пантић, Драган Шуковез, Јелена Килибарда, Драгана Будалић, Зорица Гојачић, Неда Радан, Милица Ковач, Мишо Станисављевић, Стојанка Гудељ, Бранка Јанковић, Владо Ружић, Горан Гуровић и Мирко Лечић. Рецезенти књиге су: др Милан Гулић, др Драга Мастиловић, др Вукашин Милићевић и др Милош Ивановић, лектор и коректор је мр Данијела Јелић. За фотографије је био задужен Младен Вујадиновић, а избор старих фотографија направили су Здравко Јефтић и јеромонах Теофил Петровић. Дизајн, графичку припрему, слог и прелом радила је Божана Ђурић, а идејно рјешење насловне стране израдио је ђакон Бранислав Рајковић. Шематизам је штампан захваљујући финансијској подршци Републичког секретаријата за вјере Владе Републике Српске, чији је директор господин Драган Давидовић, у штампарији Атлантик – Бања Лука, а у тиражу од 1000 примјерака. „Ове и сљедеће (2020/2021) године славимо 800 година од установљења Епископије хумске (захумско-херцеговачке и приморске) … Тим поводом, Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије дао ми је задатак да окупим најбоље историчаре, библиографе, научнике и да кренемо у пројекат израде и штампања капиталних дјела о нашој епархији … Замисао је била, још од првог састанка Уређивачког одбора, 2. јануара 2018. године, да у овом јубиларном шематизму буде све и свја у нашој епархији на исти начин и у истом обиму третирано и обрађено, од епископа до вјероучитеља и парохијана. У том смо науму, чини ми се, само дјелимично успјели.“ (Из поговора Шематизму Епархије захумско-херцеговачке и приморске, главног уредника, свештеника Радивоја Круља) „Већ на први поглед читаоцу постаје јасно да се ради о дјелу у који је уложен огроман труд, воља, енергија и наравно ерудиција већег броја аутора. Исто тако, већ самим увидом у садржај може се закључити да се ради о једном пројекту који је од капиталног значаја не само за Српску православну цркву већ и за српску културу уопште … Шематизам, чији сетекст рукописа налази пред нама, представља не само вриједно свједочанство времена у којем је настао већ и прворазредни историјски извор, чија ће вриједност с протоком времена све више добијати на значају.“ (Из рецензије проф. др Драге Мастиловића) „Од 1219. године Српска православна црква налази своје упориште и у племенитој земљи, која ће у XV вијеку бити земља „херцега од Светог Саве“. Тада, на крају друге деценије XIII вијека, основана је њена Хумска епархија, која траје пуних осам вијекова … Ангажујући се у изради Шематизма, Епархија је показала да схвата значај јубилеја, да разумије прошлост, али и да гледа у будућност, јер без разумијевања прошлости – нема ни будућности. Отуда пред читаоце ступа овај Шематизам као свједочанство прошлости и путоказ за будућност.“ (Из рецензије др Милана Гулића) „Оно што важи за духовну топографију важи и за духовну фактографију – управо оно што нам доноси нови Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске … Епархија захумско-херцеговачка, светосавска Хумска епархија, једна је од мањих епархија Српске православне цркве … Једна од мањих, једна од сиромашнијих, једна од страдалнијих. И једна од најживљих. Ништа чудно, могло би се рећи, само још једна потврда тога да је сва наша вера у парадоксима … Стога није за чуђење ни то што је последњи васкрс Епархије захумско-херцеговачке почео у времену смрти. Епархија је свој самостални живот наново отпочела у времену када су, услед демонског излива братоубилачке мржње свих вера и адета, многи одустајали од вере у смисао живота. Хумска је земља свога епископа, након више деценија, коначно добила у тренутку када је његова катедра буквално одлетела у ваздух. Но, „Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима“ (Дап 7, 48; уп. 17, 24), а показало се да је у рукама тога епископа управо херцегова земља идеалан материјал за градњу оног нерукотвореног … Стога Шематизам Епархије захумско-херцеговачке на првом месту читам као сведочанство обнове тога јединога истинитог храма, чији је дивни симболички израз свршетак обнова катедралног храма Епархије у Мостару, чему управо у ове дане сведочимо. Но, као и сваки свршетак који са Богом бива, и овај је свршетак тек нови почетак.“ (Из рецензије проф. др Вукашина Милићевића, свештеника) „Може се закључити да Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Јубилеј 800 година Епархије, 1220–2020. представља изузетно важно дело, и то не само за познавање црквених прилика на тлу Епархије. Захваљујући њему боље се може упознати богата историја и култура читавог подручја које Епископија обухвата. Књига је писана јасним језиком, а прегледна структура омогућава њено једноставно кориштење. Подаци садржани у њој биће неизоставни извор за будуће проучаваоце нашег времена.“ (Из рецензије др Милоша Ивановића)

Godina izdanja: 2008 ISBN: 978-86-7102-299-6 Dimenzije knjige: 21cm x 14cm Oblast: Mitologija,Istorija- Okultizam Opis-Stanje: Odlično! Broj strana: 298 Povez: Tvrdi povez Pismo: latinica Likovni urednik: Dragana Atanasović Likovno rešenje korica: Svetlana Volić VEŠTICE Terzila Gato Kanu Prevela sa engleskog Alenka Zdešar - Ćirilović Veštice - ispovesti i tajne Tersila Gato Kanu(autor) Alenka Zdešar-Ćirilović(prevod) Izdavač: Clio Naslov originala: Steghe / Tersilla Gatto Chanu Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Veštice , Italijanska književnost , Okultizam Ostali naslovi iz oblasti: Istorija 2008; Tvrd povez; latinica; 21 cm; 298 str.; 978-86-7102-299-6; Autor:Terzila Gato Kanu: Proučavalac istorije i narodnih predanja, napisala je mnoge eseje, romane, radio-drame i dečje priče. U izdavačkoj kući Newton & Compton objavila je sledeće naslove: Le grandi donne del Piemonte (2006), Fiabe e leggende della Valle d’Aosta (2004), I miti dei greci e dei romani (2000), Miti e leggende della cewazione e delle origini (1999). Veštica može da privuče svakoga, i to onim sredstvima kojima ga može ščepati na najsigurniji način. Tagovi: istorija, veštice, ispovesti, tajne, zapisi, arhivska građa, inkvizicija, vradžbine, veštičarenje, faktografija Knjiga Veštice – ispovesti i tajne nastala je kao rekonstrukcija zapisnika sa sudskih procesa sačuvanih u arhivama širom Italije, ilustrovana citatima iz demonoloških tekstova i inkvizitorskih priručnika. Autorka se oslanja na temeljan istraživački rad, stoga nam knjiga nudi bogatu i zanimljivu faktografiju. Otkrila nam je bogatu arhivsku građu i korpus neistraženih tekstova, na osnovu kojih možemo stvoriti slike o toku suđenja i torturama. Knjiga Veštice bi mogla da smesti između kategorija sociološke studije i istorijskog štiva, ali pristup fenomenu veštičarenja u ovoj knjizi nije naučni. Drama o vradžbinama je ispričana u svetlu svih vinovnika priče o veštičarenju – od progonitelja, inkvizitora, seljana, veštica. Posebno su interesantni zapisi i svedočanstva optuženih žena i progonitelja, koji su beskrajno – duhoviti. Autorka je, dakle, veoma vešto premostila jaz koji postoji između autentičnih narodnih predstava i inkvizitorskih obrazaca tako što je rekonstruisala ispovesti samih žena optuženih za veštičarenje. Na taj način do nas stiže ispričana „mikroistorija“ – životna iskustva neukih seljanki, na osnovu kojih slika postaje potpunija, jer nam je pružena prilika da „proživimo“ njihove strahove, nade, osećanja i želje. Ovo je knjiga koja nam kazuje kako se iza svakog veštičijeg poteza kriju obični ljudski motivi, i time napokon oslobađa veštice iz viševekovnog društvenog izgnanstva i vraća ih među obične ljude - na mesto kojem oduvek pripadaju. „Nema pakosti na koju ovaj zli soj nije spreman ne bi li što sigurnije gurnuo u propast duše muškaraca. Veštica može da privuče svakoga, i to onim sredstvima kojima ga može ščepati na najsigurniji način.“ M. A. del Rio, Istrage veštica Sadrzaj: Jedna „vešta žena“ savetovala je damama kako da privuku muškarce, ako to žele. Prijateljica će im na golu zadnjicu staviti krišku hleba koju će, potpom, pojesti narečeni muškarac. „Uradila sam to da bi se on zaljubio u mene, kunem se, ni zbog čega drugog. Htela sam da ga vežem za sebe kako bi mi dozvolio da zauvek ostanem u njegovoj kući. Čak i kada budem uvela starica“, izustila sam umorno“. „Tako se više nije moglo. Dok je spavao, podelila sam njegovu kosu na četiri dela, u obliku krsta. I isekla je. Od tada sam ja tukla muža“. `Tokom ozloglašenog srednjeg veka i posle njega „Sotonine sluge“ su nemilosrdno proganjane i uništavane. U pogromu je stradalo nekoliko stotina hiljada ljudi (po nekim procenama i pun milion), a na meti su se zbog bavljenja magijom i druže VEŠTICE – Tersilla Gatto Chanu Decenijski boravak u različitim segmentima pop-kulture veštice je glamurizovao, uglavnom ih udaljivši od mučnih srednjovekovnih korena. Veronica Lake, Barbara Steele, Kim Novak, Nicole Kidman i ostale celuloidne dive su od veštica načinile filmske ikone za kojima su uzdisali milioni. Tersilla Gatto Chanu podseća na istinu o veštičarenju i progovara u ime žrtava inkvizicije Tokom ozloglašenog srednjeg veka i posle njega „Sotonine sluge“ su nemilosrdno proganjane i uništavane. U pogromu je stradalo nekoliko stotina hiljada ljudi (po nekim procenama i pun milion), a na meti su se zbog bavljenja magijom i druženja s đavolom našle poglavito žene – veštice. U rigidnom patrijarhalnom društvu one su bile dežurni krivci za sve što je krenulo po zlu – za lošu berbu, gradom uništen usev, iznenadne smrti, neplodnost, impotenciju... Zavist, neuzvraćena ljubav i koristoljublje su podjarivali potkazivače i u šake lovaca na veštice stalno gurali nove žrtve. Detaljno pročešljavši arhive koje čuvaju zapisana predanja, transkripte suđenja i „priručnike“ za obračunavanje s nečastivim (kao što je ozloglašeni Malj za veštice iz 1486), Tersilla Gatto Chanu je napisala odličnu, informativnu knjigu, sastavljenu (svaka pohvala za dovitljivost) od 99 kratkih segmenata. Većim delom Veštice: Ispovesti i tajne (Clio, 2008) donose u prvom licu ispripovedane priče optuženih žena, kao i desetak vezivnih tekstova u kojima se postupno i pregledno iznose istorijske činjenice o ovom fenomenu. Bez obzira na umetničku doradu autorke i očigledno (ali odmereno) romansiranje, ponuđene ispovesti su uverljivo i potresno svedočanstvo o ljudskoj surovosti i opakom vremenu. Kombinujući fenomenološki pristup i ispovedni ton, autorka (žena prikladnog prezimena – na italijanskom „il gatto“ znači mačka) Tersilla Gatto Chanu sagledava ovaj komplikovani problem iz svih uglova i više puta uspeva da pogodi u samu srž. Vekovi su protekli od progona i suđenja, i danas je teško razlučiti istinu od uobrazilje. Poklonici priča o okultnom će u Vešticama biti počašćeni obiljem fantastičnih momenata (crni sabati, let na metli, pakt s đavolom, žrtvovanje odojčadi, transformacije ljudi u životinje...), ali je čitaocu ostavljena puna sloboda da prosudi da li je reč o činjenicama ili u teškim mukama iznuđenim priznanjima očajnica. Potpuno lišena želje za jeftinim šokom i eksploatacijom tuđih muka, autorka nudi elegično intoniranu hroniku o onima koje su izašle iz „reda svakodnevna, naviknuta“. Sve te žene – ponekad krive, najčešće nedužne i oklevetane – čeka ista sudbina. Na lomači će završiti isceliteljke, vampirice, decoubice, otpadnice, začarane, mučenice, pokajnice... Knjiga je bogato ukrašena srednjovekovnim drvorezima i bakrorezima, na kojima su prikazani đavo, veštice i ostala demonska bića. Dragoceni dodatak predstavlja vešto sročen pogovor Lidije Radulović Zašto su veštice žene ili zašto su žene veštice: Tumačenja u svetlu različitih perspektiva, koji (između ostalog) donosi osvrt na istoriju ženske seksualnosti i patrijarhalne represije, a koji sadrži i posebni odeljak o vešticama u Srbiji i Crnoj Gori i fino se naslanja na srodno izdanje iz ove godine Baba Jaga je snijela jaje Dubravke Ugrešić Đorđe Bajić 11.08.08 Politika Veštica kao vešta žena „Veštice: ispovesti i tajne” Tersile Gato Kanu Postoje razni načini da se zavede muškarac. Ima različitih slučajeva, ali se na kraju sve svodi na dva: kako privući ili kako odbiti (od druge žene), pa opet privući. Prvo je mnogo češće. Evo na primer, šta savetovati ženi koju muž stalno vara a ona je i dalje zaljubljena u njega? Pa, jedna mogućnost je da žena usred noći ode na skrovito mesto, da se „potpuno razodene”, i kada na nebu pronađe najsvetliju zvezdu, klekne i moli joj se. Dok se umotava u tek skinutu košulju, tri puta treba da ponovi čarobne reči: Kao što sebe umotavam u noćnu košulju, tako ću i svog muža okretati oko malog prsta! Savet je uzet iz knjige „Veštice: ispovesti i tajne”. Znači od najboljih, od onih koje znaju šta rade. Nismo hteli da komplikujemo sa receptima u kojima se traži bokvica, list ruzmarina ili šipka vanile. Mada, možda i tu ima istine, ipak, ove žene, kako se verovalo, znaju đavolje rabote. One predviđaju budućnost, tumače snove, razgovaraju sa mrtvima, čine polja plodnim, skidaju čini sa krava koje su izgubile mleko, kao i sa kokošaka koje više ne nose jaja... Baš njima je Tersila Gato Kanu posvetila knjigu „Veštice: ispovesti i tajne”, koju je upravo objavio „Klio”, a sa italijanskog prevela Alenka Zdešar-Ćirilović, sa kojom razgovaramo o „ženama-demonima”, naslednicama poznate Lilit i njihovom progonu, nastojeći da im obezbedimo jednu malu žensku odbranu... – U pripremanju ove knjige Tersila Gato Kanu koristila je zapisnike sa raznih suđenja vešticama u italijanskim regijama, od Vale d’Aoste do Toskane, od Lombardije do Kampanje, od Ligurije do Trentina, i to od 16. do 18. veka. Osim toga, proučavala je Knjige o crkvenim saborima i crkvenoj disciplini, Episkopski kanon i druga dela kao što je „Malj veštica”, glavni priručnik crkvenih i svetovnih vlasti u procesuiranju optuženih. Autorka o progonu veštica govori sa više aspekata: istorijskog, društvenog, etnološkog, religijskog sa jedne strane, i kroz ispovesti progonjenih i mučenih žena, s druge – kaže Alenka Zdešar-Ćirilović. Koje su žene optuživane za veštičarenje i pakt sa đavolom? – To su pre svega žene iz nižih društvenih slojeva, seljanke, stare i mlade, ružne i lepe, pametne i glupe, čak i devojčice, usamljenice, udovice, usedelice i prostitutke. Neke veštice navodno bacaju ljubavne ili smrtonosne čini, zavisno od žrtve. Nema sumnje da postoje stereotipi o tome da su veštice ružne babuskare koje lete na metli, histerično se cerekajući, da bi se na sabatu poklonile Sotoni. Međutim, ja vešticu ne vidim takvom, već smatram da je ona „vešta žena” poput one tri lepe i pametne žene iz filma „Veštice iz Istvika” koje su, „igrajući u veštičjem kolu”, sredile i samog đavola. E, tu je problem. Za patrijarhalni svet, ženska nadmoć predstavlja najveću opasnost. Jeres treba iskoreniti na najokrutniji način, kaže Alenka Zdešar-Ćirilović i dalje objašnjava da li ova knjiga ruši mizogine predrasude, potcrtavajući razliku narodnih predanja o vešticama i inkvizitorskih beležaka sa njihovog suđenja. – „Kolektivni podsvesni strahovi i narodna predanja su prožeti istorijskim fragmentima, nemirima i opsenama, fanatizmom i nasiljem, frustracijama i iščekivanjima, opsesijama i teskobom; glasovi se mešaju, ukrštaju, preklapaju, kao u nekakvom monologu koji traje vekovima, sve do danas, do početka trećeg milenijuma”, piše Terzila Gato Kanu. Inkvizitorske beleške i papski zakoni puni su cinizma, sadizma, bezumlja i bezosećajnosti, ali i vapaja mučenih žena spremnih da priznaju sve samo da bi neizdrživo mučenje prestalo. Zajedničko im je to što su bile krivo optužene, mučene na najokrutnije načine, javno sramoćene i spaljivane bez mogućnosti da se brane. Zato verujem da ova knjiga jeste oblik borbe za ženska prava, jer je progon i spaljivanje ogromnog broja žena najstrašniji oblik kršenja njihovih prava. To uopšte nije bilo tako davno, niti daleko od nas, budući da je progon veštica počeo u Italiji u 15. veku, da je trajao više vekova i zahvatio veliki deo hrišćanske Evrope i Amerike. Taj fenomen je bio veoma dobro osmišljen, planiran, ostvaren, izrazito surov. Proučavali su ga istraživači različitih naučnih disciplina i teorijskih orijentacija koji su neuspešno pokušavali da ga objasne i protumače. To je odlično objasnila dr Lidija Radulović u pogovoru ove knjige naslovljenom „Zašto su veštice žene ili zašto su žene veštice?”, kaže naša sagovornica. Knjiga „Veštice: ispovesti i tajne” Tersile Gato Kanu bogato je ilustrovana reprodukcijama dela nepoznatih, ali i slavnih umetnika, na kojima je obrađena tema veštica. M. Sretenović -------------------------------------------------- Veštice specijalisti Redovi nove knjige otkrivaju nam i „specijalnosti” žena koje su lažno i nasilno optuživane za veštičarenje. Alenka Zdešar-Ćirilović nabraja pripadnice pojedinih grupa: – Ima bezbroj veštica i svaka od njih ima svoju priču. Navešću samo neke: veštica koja se družila s vukovima, gospodarica ključeva, požudna veštica, veštica koja je bacala ljubavne čini, obožavateljka brojeva, veštica koja je pokorila muža, rašljareva žena, izabranica vrhovnog đavola, veštica nastradala zbog knjiga, žena koja je prizivala duhove, smenjena vračara, zduhača, babica, decoubica, učiteljica, majka brbljavice, začarana, razbarušena, veštica u svakom pogledu, veštica koja je smišljala recepte... Ukupno ih ima 88 i podeljene su u grupe: Učesnice sabata, Sotonine sluškinje, Žene na lošem glasu, Evine naslednice, Zlokobnice, Čarobnice, Vešte žene, Strogo ispitivane veštice i Progonjene.Pa, neka vaši čitaoci izaberu najomiljeniju ili najomraženiju. --------------------------------------------------

Lepo očuvano za ovaj tip knjiga Aleksandar Zamurović - MITOLOGIJA GRKA I RIMLJANA I-II izdavač: Slavija, Novi Sad, 1936. Predgovor napisao: Dr Milan Petrović povez broš knjiga I+II. 463 str., ilustrovano, ćirilica, format : 18,5 x 12.cm Grčka mitologija naziv je za skupinu mitova koji pripadaju starim Grcima i govore o njihovim božanstvima i herojima, prirodi svijeta te o podrijetlu i značaju njihovih vlastitih kultova i vjerskih rituala. Mitologija je sastavni dio drevne grčke religije. Znanstvenici danas proučavaju ove mitove nastojeći ovijetliti religijske i političke ustanove stare Grčke i njezine civilizacije te razumjeti prirodu samog nastanka mita.[1] Grčko trojstvo i rasprostranjenost tri kraljevstva Zemlje: Zeusa Boga (Nebo), Posejdona (Seas i okeani) i Hada (Podzemlje). Teosi (manji bogovi) su djeca ovog trojstva. Bista Zeusa iz Otricolija (Museo Pio-Clementino, Vatikan). Grčka je mitologija obrađena u velikom broju priča, ali i u grčkim umjetničkim djelima kao što su slike na vazama i votivni darovi. Grčki mit nastoji objasniti podrijetlo svijeta i opisati život i doživljaje velikog broja bogova, božica, heroja, heroina i mitskih bića. Te su se priče prvibitno širile usmjenim putem, no danas su grčki mitovi uglavnom poznati iz grčkih književnih djela. Najstariji književni izvori, Homerovi epovi Ilijada i Odiseja, bave se trojanskim ratom i događajima koji su uslijedili neposredno nakon njega. Dvije pjesme Hezioda, koji je živio nedugo nakon Homera, Teogonija i Poslovi i dani, pričaju o postanku svijeta, smjeni božanskih vladara, smjeni ljudskih rodova, podrijetlu ljudskih nesreća i podrijetlu žrtvenih obreda. Drugi su mitovi sačuvani u homerskim himnama, u fragmentima pjesama koje su pripadale grčkom epskom ciklusu, u lirskoj poeziji, u djelima grčkih tragičara iz 5. stoljeća pne, u spisima učenjaka i pjesnika helenističkog razdoblja, kao i u tekstovima koje su u vrijeme rimske vlasti napisali autori kao što su Plutarh i Pauzanija. Jedan od važnih izvora o detaljima iz grčke mitologije predstavljaju i arheološki nalazi, budući da su mnogi artefakti ukrašeni predstavama bogova i heroja. Geometrijska keramika iz 8. stoljeća pne. sadrži scene iz trojanskog ciklusa, kao i iz Heraklovih pothvata. U idućim razdobljima ― arhajskom, klasičnom i helenističkom ― pojavljuju se razne druge mitološke scene, koje nadopunjuju postojeće književne izvore.[2] Grčka je mitologija izvršila snažan utjecaj na kulturu, umjetnost i književnost zapadne civilizacije i dio je zapadnog naslijeđa i jezika. Pjesnici i umjetnici o antike su do današnjih dana crpili inspiraciju iz grčke mitologije otkrivajući u njoj ono što je i u modernom vremenu zadržalo svoj značaj i važnost.[3] Izvori Uredi Grčka je mitologija danas prije svega poznata iz grčke književnosti i iz predstava na objektima materijalne kulture, od kojih najstariji potječu iz geometrijskog razdoblja oko 900–800. pne.[4] Zapravo, književni i arheološki izvori međusobno se nadopunjuju, pri čemu se ponekad međusobno slažu, a ponekad proturječe; međutim, u mnogim slučajevima postojanje ovog korupusa podataka predstavlja snažnu naznaku da mnogi elementi grčke mitologije imaju jake činjeničke i historijske korijene.[5] Književni izvori Uredi Mit je igrao važnu ulogu u gotovo svim žanrovima grčke književnosti. Međutim, iz grčke se antike do danas sačuvao samo jedan opći mitološki priručnik ― Pseudo-Apolodorova Biblioteka. To djelo nastoji pomiriti proturječne priče koje iznose pjesnici te daje izuzetno značajan i poduži sažetak tradicionalne grčke mitologije i herojskih legendi.[6] Apolodor iz Atene živio je od oko 180. do oko 125. pne. i napisao je mnoge spise na te teme. Možda su ti spisi i poslužili kao temelj za Biblioteku; međutim, u Biblioteci se spominju i događaji koji su se zbili dugo vremena nakon njegove smrti, pa se zato to djelo označava kao Pseudo-Apolodorovo. Prometej, Gustave Moreau, 1868). Mit o Prometeju prvi se puta spominje kod Hezioda, a potom je pslužio kao temelj za Eshilovu dramsku trilogiju, koju su činile tragedije Okovani Prometej, Oslobođeni Prometej i Prometej vatronoša. Među najstarijim književnim izvorima nalaze se dvije Homerove epske pjesme, Ilijada i Odiseja. Drugi su pjesnici pripadali tzv. epskom ciklusu, no ove poznije i kraće pjesme gotovo su u potpunosti izgubljene. Usprkos njihovom tradicionalnom nazivu, Homerske himne nemaju nikakve direktne veze s Homerom. To su korske pjesme i pripadaju starijem razdoblju grčke lirske poezije.[7] Heziod, koji je možda živio nedugo nakon Homera, u svojoj Teogoniji (`Postanku bogova`) daje najpotpuniji prikaz najstarijih grčkih mitova, koji se bave postankom svijeta, postankom bogova Titana i divova, a uključuju i detaljne genealogije, narodne priče i etiološke mitove. I Heziodovi Poslovi i dani, didaktička pjesma o životu na selu, obrađuju mitove o Prometeju, Pandori i naraštajima ljudskog roda. Pjesnik daje savjete o tome kako opstati u svijetu punom opasnosti, kojega njegovi bogovi čine još opasnijim.[2] Lirski pjesnici često su uzimali građu iz mita, no u njihovom je pristupu mitu s vremenom bilo sve manje narativnosti i sve više aluzija. Grčki liričari, među kojima su najznamenitiji Pindar, Bakhilid, Simonid Kejanin te bukolski pjesnici kao Teokrit i Bion iz Smirne, obrađuju pojedine detalje iz mitologije.[8] Mit je činio i središnji dio grčke tragedije. Dramatičari Eshil, Sofoklo i Euripid većinu su svojih zapleta uzimali iz mitova herojskog razdoblja i trojanskog ciklusa. Mnoge velike tragične priče (npr. o Agamemnonu i njegovoj djeci, o Edipu, Jazonu, Medeji itd.) svoj su klasični oblik dobili u ovim tragedijama. Na upotrebu mita nailazi se i u grčkoj komediji, npr. u Aristofanovim Pticama i Žabama.[9] Povjesničari Herodot i Diodor Sicilijski i geografi Pauzanija i Strabon, koji su proputovali grčkim svijetom i zapisali priče koje su na svojim putovanjima čuli, opisuju mnogobrojne lokalne mitove i legende te često daju slabo poznate alternativne verzije mitova.[8] Naročito je Herodot proučavao različita predanja koja je čuo i nastojao pronaći povijesne ili mitske korijene u sukobu Grčke i orijenta.[10][11] Herodot je pokušao izmiriti početke i miješanje različitih kulturnih koncepata. Pjesništvo helenističkog i rimskog razdoblja stvarano je prvenstveno kao umjetnička književnost, a ne obredne i kultne svrhe. Ipak, ono sadrži mnoge važne detalje za koje se inače ne bi znalo. Tu pripadaju grčki helenistički pjesnici (Apolonije Rođanin, Kalimah, Pseudo-Eratosten i Partenije iz Nikeje), zatim grčki pjesnici iz razdoblja pozne antike (Nono, Antonin Liberal i Kvint Smirnjanin), te rimski pisci kao što su Ovidije, Stacije, Valerije Flak, Seneka Mlađi i Vergilije sa Servijevim komentarom. Među proznim piscima koji u tom razdoblju u svojim djelima obrađuju i mitološke teme nalaze se Apulej, Petronije, Lolijan i Heliodor iz Emese. Važne prozne izvore predstavljaju i djela Priče (Fabulae) i Astronomija (Astronomica) rimskog pisva Higina, zatim Slike (Imagines) Filostrata Starijeg i Filostrata Mlađeg, kao i Kalistratovi Opisi. Napokon, neki bizantski pisci također daju važne detalje o grčkim mitovima, često na temelju antičkih grčkih tekstova koji su u međuvremenu izgubljeni. Među njima su Arnobije, Hezihije iz Aleksandrije, enciklopedija Suda, Ivan Ceces i Eustatije Solunski. Ti autori o mitologiji često pišu iz kršćanske moralizatorske perspektive.[12] Arheološki izvori Uredi Rimski pjesnik Vergilije, prikazan ovde na rukopisu iz 5. stoljeća koji se zove Vergilius Romanus, u svojim je djelima obradio mnoge detalje iz grčkih mitova. Schliemannovo otkriće mikenske civilizacije u 19. stoljeću i Evansovo otkriće minojske civilizacije na Kreti u 20. stoljeću pomogla su objasniti mnoga otvorena pitanja o Homerovim epovima i pružila su arheološke dokaze za mnoge mitološke detalje o bogovima i herojima. Nažalost, podaci o mitovima i ritualima na mikenskim i minojskim lokalitetima u potpunosti se sastoje iz objekata materijalne kulture, budući da se linearno B pismo (drevni oblik grčkog jezika zabilježen i na Kreti i u kopnenoj Grčkoj) rabio poglavito za zapisivanje inventara, premda su na tim zapisima identificirana i neka moguća imena božanstava i heroja.[2] Geometrijska keramika iz 8. stoljeća pne. sadrži scene iz trojanskog ciklusa, kao i iz Heraklovih pothvata.[2] Ove vizualne predstave mitova važne su iz dva razloga. Prvo, mnogi su grčki mitovi posvjedočeni na vazama prije nego u književnim izvorima: primjerice, od dvanaest Heraklovih pothvata, jedino je njegova borba s Kerberom zabilježena u nekom suvremenom književnom tekstu.[13] Drugo, na materijalnim su izvorima ponekad prikazani mitovi ili mitološke scene koje u sačuvanim književnim izvorima uopće nisu zabilježene. U nekim slučajevima prvi poznati prikaz nekog mita na geometrijskoj umjetnosti za nekoliko je stoljeća stariji od njegova prvog prikaza u arhajskom pjesništvu.[4] U arhajskom (oko 750–oko 500. pne.), klasičnom (oko 480–323. pne.) i helenističkom razdoblju (323–146. pne.) pojavljuju se razne druge mitološke scene, koje nadopunjuju postojeće književne izvore.[2] Pregled mitske povijesti Uredi Grčka se mitologija s vremenom mijenjala slijedeći evoluciju helenske kulture, čiji registar promjena upravo predstavlja i mitologija, kako otvoreno tako i u njezinim neizrečenim tezama. Grčka mitologija, onako kako je sačuvana u književnosti, uglavnom na kraju progresivnih promjena, inherentno je politička, kako tvrdi Gilbert Cuthbertson.[14] Drevne stanovnike Balkanskog poluotoka činilo je zemljoradničko stanovništvo koje je, prakticirajući animizam, pripisalo duh svakom aspektu prirode. Naposljetku, ti magloviti duhovi dobili su ljudska obličja i kao božanstva ušli u lokalnu mitologiju.[15] Kad su plemena sa sjevera prodrla na Balkanski poluotok, sa sobom su donijeli novi panteon, temeljen na osvajanju, snazi, ratničkom umijeću i borbenom heroizmu. Drugi stariji bogovi zemljoradničkog svijeta pomiješali su se s božanstvima moćnijih osvajača ili su prepušteni zaboravu.[16] Od polovine arhajskog razdoblja mitovi o ljubavnim odnosima bogova i heroja postaju sve prisutniji, što odslikava paralelni razvoj pederastične ljubavi u grčkom društvu (παιδικὸς ἔρως), eros paidikos), za koju se misli da je uvedena oko 630. pne. Do kraja 5. stoljeća pne. pjesnici su mnogobrojnim herojima i svakom važnom bogu, s iznimkom Aresa, pripisali odnos s barem jednim eromenosom, tj. adolescentom koji je bio njegov ljubavnik.[17] Mitovi koji su vć postojali, kao na primjer mit o Ahileju i Patroklu, tad su također promatrani u svijetlu pederastije.[18] U tom su svijetlu grčke mitološke ličnosti obrađivali i alksandrijski pjesnici, a potom i književni mitografi iz doba ranog Rimskog carstva. Epska je poezija stvorila cikluse priča, a time i razvila novi smisao mitološke kronologije. Tako se grčka mitologija odvija kao jedna od faza u razvoju svijeta i ljudskog roda.[19] Premda proturječnosti u ovim pričama onemogućuju iscrtavanje neke apsolutne kronologije, može se ocrtati jedna približna kronologija. Time se dolazi do mitske `povijesti svijeta`, koja se može podijeliti na tri ili četiri veća razdoblja: Mitovi o početku ili razdoblje bogova (teogonije, `rođenja bogova`): mitovi o postanku svijeta, bogova i ljudskog roda. Doba kad su se bogovi i smrtnici slobodno miješali: priče o prvim interakcijama između bogova, polubogova i smrtnika. Doba heroja (herojsko razdoblje), gdje je božanska djelatnost bila manja. Posljednju i najveću herojsku legendu predstavlja priča o `trojanskom ratu i onome nakon njega` (koju neki ispitivači smatraju zasebnim, četvrtim razdobljem).[20] Iako je razdoblje bogova često pobuđivalo veće zanimanje među modernim proučavateljima mita, grčki pisci arhajskog i klasičnog doba jasno su pokazivali veći interes za razdoblje heroja, pri čemu su uspostavljali kronologiju i popis čovjekovih dostignuća nakon što je pronađen odgovor na pitanja u vezi s postankom svijeta. Na primjer, herojske epopeje Ilijada i Odiseja zasjenile su i po veličini i po utjecaju Teogoniju i homerske himne, koje se usredotočuju na svijet bogova. Pod utjecajem Homera kult heroja vodi k restrukturiranju u duhovnom životu, što se izraženo u odvajanju područja bogova od područja mrtvih (heroja), odnosno htonskog od olimpskog.[21] U Poslovima i danima Heziod opisuje četiri naraštaja ljudskog roda: zlatni, srebrni, brončani i željezni. Ti su naraštaji zasebne tvorevine bogova: zlatni pripada Kronu, a ostali su naraštaji Zeusove tvorevine. Prisutnost zla u svijetu objašnjeno je mitom o Pandori, koja je otvorila veliki krčag, iz koga se istog trenutka stotine zala, nesreća i bolesti razmilelo po svijetu, s iznimkom slijepe Nade, koja nije mogla izleteti, jer je Pandora odmah zatvorila krčag.[22] Ovidije u Metamorfozama slijedi Heziodovu ideju o četiri naraštaja ljudskog roda.[23] Počeci svijeta i bogova Uredi Amor Vincit Omnia (Ljubav pobjeđuje sve), prikaz boga ljubavi, Erosa; Michelangelo Merisi da Caravaggio, oko 1601–1602. `Mitovi o podrijetlu` ili `mitovi o stvaranju` predstavljaju pokušaj da se ljudskim jezikom objasne počeci univerzuma.[24] Najraširenija varijanta u to doba, premda sadrži filozofske elemente, nalazi se u Heziodovoj Teogoniji. On započinje s Kaosom, zjapećim ništavilom. Iz praznine nastaje Geja (Zemlja) i druga primordijalna božanstva: Eros (Ljubav), Tartar (Podzemlje) i Ereb (Tama). Geja bez ikakvog muškog elementa rađa Urana (Nebo), koji je zatim oplodi, te iz te veze nastaju prvi Titani ― šest muških: Kej, Krij, Kron, Hiperion, Japet i Okean, te šest Titanki: Mnemosina, Feba, Reja, Teja, Temida i Tetija. Nakon Kronovog rođenja Geja i Uran odlučili su da više neće stvarati nove Titane. Za njima su slijedili jednooki Kiklopi i Hekatonhiri (`Storuki`), no i jedne i druge Uran je bacio u Tartar. To je razgnjevilo Geja. Kron (`lukav, najmlađi i najstrašniji od Gejine djece`) na majčin je nagovor kastrirao oca i potom postao vladar svijeta skupa s Rejom, svojom sestrom i suprugom, a drugi su Titani činili njegov božanski dvor.[25] Motiv sukoba oca i sina ponavlja se kad je protiv Krona ustao njegov sin, Zeus. Budući da je Kron izdao vlastita oca, bojao se da će neko od njegova potomstva učiniti isto, pa kad god bi Reja rodila neko dijete, Zeus bi joj ga uzeo i progutao. Reja je naposljetku prevarila Krona tako što je Zeusa sakrila, a u dječji pokrivač umotala jedan kamen, koji je zatim pružila Kronu i ovaj ga u neznanju progutao. Kad je Zeus odrastao, Zeus se s pomoću jednog napitka primorao Krona da povrati, pa je ovaj iz svoje utrobe izbacio kamen, a potom i svu ostalu Rejinu djecu koju je ranije progutao. Zatim je Zeus izazvao Krona na rat oko vlasti nad bogovima. Napokon, uz pomoć Kiklopa, koje je Zeus oslobodio iz Tartara, Zeus i njegova braća i sestre odnijeli su pobjedu, a Kron i Titani bačeni su u Tartar.[26] Atička crnofiguralna amfora s predstavom Atene koja se rađa iz Zeusove glave, koji je progutao njezinu majku, Metidu, božicu porođaja; kod porođaja pomaže Ilitija; oko 550–525. pne. (Louvre). Zeusa je mučila ista briga te, kad je njegova prva žena, Metida, trebala roditi božanstvo koje će biti `veće od njega`, Zeus ju je progutao.[27] Kako je Metida u maternici već nosila Atenu, ova se rodila iz Zeusove glave i iskočila iz nje već odrasla i u punoj ratnoj opremi.[28] Najstarija razmišljanja Grkâ o pjesništvu gledala su na teogonije kao na prototipski pjesnički žanr ― prototipski mythos ― i pripisivala mu gotovo magične moći. Orfej, arhetipski pjesnik, istodobno je bio i arhetipski pjevač teogonija, s pomoću kojih on umiruje mora i oluje u Apolonijevim Zgodama Argonauta te umekšava tvrda srca bogova podzemlja u Hadu. Kad Hermes izumi liru u Homerskoj himni Hermesu, prvo što s njim učini jest da opjeva rođenja bogova.[29] Heziodova je Teogonija ne samo najpotpuniji sačuvani prikaz bogova, nego i najpotpuniji sačuvani prikaz uloge drevnog pjesnika, sa svojom dugačkom uvodnom invokacijom Muza. Teogoniju su obrađivale i mnoge druge, danas izgubljene pjesme, uključujući i one koje su se pripisivale Orfeju, Muzeju iz Atene, Epimenidu, Abaridu Hiperborejcu i drugim legendarnim prorocima, a koje su korištene u privatnim obredima čišćenja i misterijama. Postoje naznake da su Platonu bile poznate neke varijante orfičke teogonije.[30] Međutim, od posvećenika u misterije očekivalo se da prakse i vjerovanja vezena za određeni kult drže u tajnosti. Kad je prestalo prakticiranje misterija, nestalo je i vjerovanja povezanih s njima, pa i znanja o njihovim obredima i ritualima; međutim, u izvorima se često javljaju aluzije o nekim njihovim aspektima koji su bili javno poznati. Na grčkim vazama i drugim umjetničkim delima javljaju se slike koje su tumačene, bilo ispravno bilo pogrešno, u raznovrsnim mitovima i pričama. Neki fragmenti ovih djela sačuvani su u citatima neoplatonskih filozofa i na papirusima otkrivenim u 20. stoljeću. Papirus iz Dervenija dokazuje da je jedna Orfejeva teogonijsko-kozmogonijska pjesma postojala barem još u 5. stoljeću pne.[31][30] Prve filozofske kozmogonije nastale su kao reakcija na popularne mitološke koncepcije koje su već neko vrijeme bile prisutne u grčkom svijetu. Neke od tih popularnih koncepcija naziru se u Homerovom i Heziodovom pjesništvu. Kod Homera Zemlja se smatra ravnom pločom koja pluta na rijeci Okeanu i nad kojom se nadvija hemisferično nebo sa suncem, mjesecom i zvijezdama. Sunce (Helije) prelazi preko neba u svojim kočijama, a noću plovi oko Zemlje u zlatnom plovilu. Sunce, zemlja, nebo, rijeke i vjetrovi prizivaju se u molitvama i od njih se traži da budu svjedoci. Pukotine i rascjepi u zemlji često su smatrani ulazima u Hadov podzemni svijet i stanište mrtvih.[2][32] Utjecaji drugih kultura uvijek su donosili nove teme. Grčki panteon Uredi Zeus, u obličju labuda, zavodi Ledu, spartansku kraljicu; kopija izgubljene Michelangeloove slike, 16. stoljeće. Prema mitologiji iz klasičnog razdoblja, nakon svrgavanja Titana ustanovljen je novi panteon bogova i božica. Glavna grčka božanstva bili su Olimpljani, koji nastanjuju planinu Olimp i nalaze se pod vrhovnom vlašću Zeusa. Čini se da utvrđivanje njihovog broja na dvanaest Olimpljana predstavlja relativno modernu ideju.[33] Pored olimpskih božanstava, Grci su štovali razne bogove prirode, kao što su satirski bog Pan, nimfe (božice rijeka), najade (koje su nastanjivale vodene izvore), drijade (duhove drveća), nereide (koje su nastanjivale mora), zatim riječne bogove, satire i druga bića. Osim toga, postojale su zlokobne sile podzemnog svijeta, kao što su Erinije, koje su proganjale zločince koji su na svojim rukama imali krv svojih srodnika.[2] U čast grčkog panteona pjesnici su sastavili 33 homerske himne.[34] Gregory Nagy duže homerske himne smatra uvodima (koji se mogu usporediti s Teogonijom), od kojih svaka priziva jedno božanstvo.[35] U velikoj raznolikosti mitova i legendi koji čine grčku mitologiju domaća božanstva opisuju se sa suštinski materijalnim, ali idealnim tijelima. Prema Walteru Burkertu, temeljno obilježje grčkog antropomorfizma jest da `grčki bogovi predstavljaju osobe, a ne apstrakcije, ideje ili koncepte`.[36] Bez obzira na njihovo temeljno obličje, grčka božanstva raspolažu mnogim fantastičnim sposobnostima; najznačajnije je to što na bogove ne utječu bolesti i što ih se može raniti samo pod nekim iznimno malo vjerojatnim uvjetima. Grci su besmrtnost smatrali glavnim razlikovnim obilježjem svojih nogova, a tu besmrtnost, kao i vječnu mladost, osiguravala je stalna konzumacija nektara i ambrozije, s pomoću kojih se krv bogova obnavljala u njihovim venama.[37] Svako božanstvo ima vlastitu genealogiju, vlastite interese i određeno područje djelovanja za koje je zaduženo te svoju jedinstvenu osobnost; međutim, ti opisi potječu iz mnogobrojnih drevnih lokalnih varijanti, koje se međusobno ne slažu uvijek. Kad se ti bogovi prizivaju u pjesništvu, za njih se koristi kombinacija njihovih imena i epiteta, koji povlače razliku između prizvanog božanstva i drugih pojavnih oblika i funkcija istog tog božanstva, na primjer `Apolon Muzaget` je `Apolon, [kao] vođa Muza`. Ponekad se epitet koristi kao oznaka nekog posebnog i lokaliziranog aspekta božanstva, od kojih su neki već u klasičnom razdoblju smatrani vrlo drevnim. Većina je bogova povezana s posebnim aspektima života. Primjerice, Afrodita je božica ljubavi i ljepote, Ares je bog rata, Had je vladar podzemnog svijeta, a Atena je božica mudrosti i hrabrosti.[38] Neka božanstva, na primjer Apolon i Dioniz, pokazuju složenu osobnost i mješavinu različitih funkcija, dok druga, na primjer Hestija (doslovno: `ognjište`) i Helije (`sunce`), nisu ništa drugo do personifikacije. Velelepni hramovi bili su uglavnom posvećeni ograničenom broju božanstava, koji su se nalazili u središtu velikih panhelenskih kultova. Ipak, pojedine oblasti i naselja njegovali su svoje posebne kultove posvećene manjim božanstvima. U mnogim su se gradovima i poznata božanstva štovala kroz neuobičajene lokalne obrede i za njih se vezivali čudni mitovi koji su na drugim mjestima bili nepoznati. Tijekom herojskog doba kult heroja (ili polubogova) razvio se usporedo s kultom bogova. Doba bogova i smrtnika Uredi Premošćujući razdoblje kad su bogovi živjeli sami i razdoblje kad je utjecaj bogova na život ljudi bio ograničen, pjesnici su stvorili jedno prijelazno razdoblje u kojem su se bogovi i smrtnici skupa kretali. To su drevni dani u povijesti svijeta, kad su se bogovi i smrtnici međusobno miješali slobodnije neko u kasnijim vremenima. Većinu tih priča nalazimo u Ovidijevim Metamorfozama i one se često dijele na dvije tematske cjeline: priče o ljubavi i priče o kazni.[39] Dioniz sa satirima; unutrašnjost kupa slikara Briga, Cabinet des Médailles. Priče o ljubavi često uključuju incest ili, pak, zavođenje ili silovanje smrtnice od strane boga, a iz te veze nastaje herojsko potomstvo. Te priče uglavnom ukazuju na to da odnos između boga i smrtnika predstavlja nešto što treba izbegavati; čak i dobrovoljni odnosi retko imaju sretan svršetak.[40] U nekoliko slučajeva žensko se božanstvo udaje za smrtnog muškarca, kao u Homerskoj himni Afroditi, gde ta božica spava s Anhizom i zatim mu rađa Eneju.[41] Priče o kazni opisuju stjecanjem ili otkrićem nekog važnog kulturnog artefakta, kao, na primjer, kad Prometej od bogova ukrade vatru, kad Tantal sa Zeusovog stola ukrade nektar i ambroziju i dadne ih svojim podanicima ― otkrivajući tako tajne bogova, kad Prometej ili Likaon otkriju žrtvovanje, kad Demetra poduči Triptolema zemljoradnji i misterijama ili kad Marsija izumi aulos i stane se u glazbi nadmetati s Apolonom. Ian Morris na Prometejeve podvige gledao kao na `mjesto između povijesti bogova i povijesti ljudi`.[42] Jedan papirusni fragment nepoznatog autora, koji se datira u 3. stoljeće, daje živo opisuje kako Dioniz kažnjava tračkog kralja Likurga, jer je ovaj isprva odbijao priznati novog boga, a njegove strašne kazne protežu se i na vrijeme nakon kraljeve smrti.[43] Priča o Dionizovom dolasku u Trakiju, da tamo ustanovi novi kult, predmet je i jedne Eshilove dramske trilogije.[44] U Euripidovoj tragediji Bakhe Dioniz kažnjava tebanskog kralja Penteja jer je ovaj iskazao prezir prema bogu i uhodio njehove štovateljice ― meneade.[45] Demetra i Metanira, detalj na apulijskoj crvenofiguralnoj hidriji, oko 340. pne. Altes Museum, Berlin. U jednoj drugoj priči, koja se temelji na drevnom pučkom motivu[46] i obrađuje sličnu temu, Demetra traga za svojom kćerkom, Perzefonom, uzevši na sebe obličje smrtne starice po imenu Doso; ljubazno je prima Celej, kralj Eleuzine u Atici. U znak zahvalnosti Demetra želi kraljevog sina Demofonta učiniti besmrtnim, no nije stigla završiti potrebni ritual jer je u sobu iznenada ušla dječakova majka Metanira, koja je, ugledavši sina u plamenu, vrisnula od straha; to je razgnjevilo Demetru, koja se potužila da budalasti smrtnici ne razumiju taj koncept i obred.[47] Herojsko doba Uredi Razdoblje u kojem su živjeli heroji poznato je kao herojsko doba.[48] Epsko i genealoško pjesništvo stvorilo je cikluse priča grupirane oko pojedinih heroja ili događaja te utvrdilo obiteljske odnose između heroja koji se javljaju u različitim mitovima; tako su pjesnici nastojali definirati kronološki slijed priča. Prema Kenu Dowdenu, `tu čak ima i elemenata sage: sudbinu nekih obitelji možemo pratiti kroz nekoliko generacija`.[19] Nakon uspona kulta heroja bogovi i heroji učvrstili su se u sakralnoj sferi i skupa se prizivaju u zakletvama i molitvama koje im se upućuju.[21] Za razliku od razdoblja bogova, tijekom herojskog doba nema utvrđenog konačnog popisa heroja; nova se božanstva više ne rađaju, ali novi heroji uvek se mogu regrutirati među pokojnicima. Druga važna razlika između kulta heroja i kulta bogova jest to što mrtvi heroj postaje središte identiteta jedne lokalne zajednice.[49] Veličanstveni Heraklovi podvizi smatraju se početkom herojskog doba. Tom razdoblju pripadaju i pohod Argonauta, tebanski ciklus i trojanski rat sa svojim ciklusom.[48][50] Heraklo i Heraklidi Uredi Heraklo sa svojim mladim sinom Telefom, Louvre. Neki ispitivači vjeruju da se iza komlicirane mitologije o Heraklu najvjerojatnije skriva neki čovjek koji je doista postojao, možda neki plemenski starješina koji se nalazio pod vlašću grada Arga.[51] Drugi su iznijeli tezu da je priča o Heraklu alegorijski prikaz Sunčevog godišnjeg prolaza kroz dvanaest zviježđa zodijaka.[52] Neki, pak, ukazuju na drevne mitove iz drugih kultura te smatraju da priča o Heraklu predstavlja lokalnu adaptaciju već ukorijenjenih herojskih mitova. Prema tradiciji, Heraklo je bio sin Zeusa i Alkmene, unuje Perzejeve.[53] Njegovi fantastični podvizi, koje je poduzeo sam i koji sadržavaju mnoge folklorne elemente, pružili su obilje materijala za popularne legende. Heraklo se prikazuje kao utemeljitelj žrtvenika i žrtvovanja, ali i kao netko tko i sam voli halapljivo jesti; upravo se u toj ulozi Heraklo pojavljuje u grčkoj komediji, dok je njegov tragični svršetak dao obilje materijala za tragediju ― Euripidovog Herakla Thalia Papadopoulou smatra `komadom od velikog značaja u proučavanju drugih Euripidovih drama`.[54] U umjetnosti i književnosti Heraklo je prikazivam kao čovjek iznimno velike tjelesne snage, premda tek umjerene visine; njegovo karakteristično oružje jesu luk i strijele, ali se često koristi i batinom. Slike na vazama ukazuju na jedinstvenu Heraklovu popularnost, pri čemu je samo njegova borba s lavom prikazana više stotina puta.[55] Heraklo je ušao i u etruščansku i rimsku mitologiju, a uzvik `tako mi Herakla` (latinski: mehercule) postao je među Rimljanima jednačko čest kao što je među Grcima bio uzvik `oj Heraklo` (Ἡράκλεις).[55] U Italiji je štovan kao bog-zaštitnik trgovaca, ali bilo je i onih koji su od njega molili sreću i pomoć u opasnostima.[56] Heraklo je stekao najviši društveni status kad je priznat za zvaničnog pretka dorskih kraljeva. To je vjerojatno služilo kao objašnjenje za selidbu Dorana na Peloponez. Hil, eponimni heroj jedne dorske file, postao je sin Heraklov i jedan od `Heraklida` ― brojnih potomaka Herakla i, naročito, Hila, među kojima su bili i Makarija, Lam, Manto, Bijanor, Tlepolem i Telef. Heraklidi su osvojili peloponeska kraljevstva Mikene, Sparte i Arga tvrdeći, prema legendi, da preko svog pretka, Herakla, polažu pravo na njih. Njihov uspon često se naziva `dorskom najezdom`. Liđanski i potom makedonski kraljevi, kao vladari istog ranga, također su tvrdili da pripadaju Heraklidima.[57][55] Drugi pripadnici ove najstarije generacije heroja, kao što su Perzej, Deukalion, Tezej i Belerofont, imaju mnoge odlike zajedničke s Heraklom. I oni svoje pothvate poduzimaju sami, ti su pothvati fantastični i sadržavaju mnoge bajkovite elemente, primjerice kad svladavaju čudovišta kao što su Himera i Meduza. Belorofontovi podvizi pripadaju uobičajenoj vrsti i nalikuju Heraklovim i Tezejevim. Jedna od čestih tema u ranom herojskom predanju jest i davanje heroju nekog zadatka za koji se očejuje da će ga odvesti u smrt, kao u primjerima Perzeja i Belerofonta.[58] Argonauti Uredi Jedini sačuvani helenistički spjev, Zgode Argonauta Apolonija Rođanina, pjesnika, filologa i knjižničara Aleksandrijske knjižnice, pipovijeda mit o pohodu Jazona i Argonauta u potrazi za zlatnim runom u mitskoj zemlji Kolhidi. U Zgodama Argonauta Jazona na taj put šalje kralj Pelija, kome je prorečeno da će stradati od čovjeka s jednom sandalom. Jazon u jednoj rijeci izgubi svoju sandalu, stiže na Pelijin dvor i tako započinje epska radnja. Gotovo svi pripadnici iduće generacije heroja, uz Herakla, isplovili su s Jazonom u lađi Argo i krenuli po zlatno runo. Ovoj generaciji pripadaju i Tezej, koji je otišao na Kretu ubiti Minotaura, kao i heroina Atalanta i Meleagar, koji je nekoć bio opijevan u zasebnom epskom ciklusu. Pindar, Apolonije Rođanin i Biblioteka nastoje pružiti potpun popis Argonauta.[59][60][61] Premda je Apolonije svoju pjesmu napisao u 3. stoljeću pne., priča o Argonautima je starija od Odiseje, čiji je autor već upoznat s Jazonovim podvizima (Odisejeva su lutanja možda čak djelomično temeljena na toj priči).[62][63] U antici se pohod Argonauta držao povijesnom činjenicom, događajem koji je Crno more otvorio za grčku trgovinu i kolonizaciju.[62] Priča o Argonautima bila je iznimno popularna i predstavljala je zaseban ciklus mitova, kojima su s vremenom dodavane razne lokalne legende. Naročito je mit o Medeji privukao pažnju grčkih tragičkih pjesnika.[63] Atrej i tebanski ciklus Uredi Između pohoda Argonauta i trojanskog rata živjela je jedna generacija koja je bila poznata poglavito po svojim strašnim zlodjelima. Tu pripadaju Atrej i Tijest u Argu. Iza mita o Atrejevoj dinastiji (jednoj od dvije glavne herojske dinastije ovog doba, uz Labdakovu) leži problem devolucije vlasti i načina stjecanja suvereniteta. Blizanci Atrej i Tijest sa svojim su potomcima igrali vodeću ulogu u tragediji kojaje pratila prijenos vlasti u Mikeni.[64] Tebanski ciklus bavi se događajima koji su povezani s Kadmom, utemeljiteljem Tebe, a potom i s djelima Laja i Edipa u tom gradu; tu pripada cijeli niz priča koje naposljetku dovode do uništenja grada u pohodu Sedmorice protiv Tebe i njihovih Epigona.[65] Nije poznato je li priča o pohodu sedmorice bila obrađena u najstarijem epskom pjesništvu. Što se tiče Edipa, izgleda da je, prema predanju u najstarijoj epici, on nastavio da vlada Tebom i nakon otkrića da mu je njegova supruga Jokasta istodobno i majka, te da se kasnije oženio drugom ženom koja mu je rodila djecu ― što se znatno razlikuje od predanja koje nam je poznato iz atenske tragedije, npr. iz Sofoklovog Kralja Edipa, ali i iz kasnijih mitoloških prikaza.[66] Trojanski ciklus Uredi Parisov sud, slika Enriquea Sinmoneta, 1904. Paris u desnoj ruci drži zlatnu jabuku dok istovremeno ispitivački gleda tri božice. Na Ahilejevu gnjevu, slici Giovannija Battiste Tiepola (1757, Villa Valmarana, Vicenza) Ahilej se razgnjevio jer mu je Agamemnon zaprijetio oduzeti ratnu zarobljenicu Brizeidu, te potzeže mač ubiti Agamemnona; iznenadna pojava božice Atene, koja ovdje grabi Ahileja za kosu, sprečava naumljeno ubojstvo. Grčka mitologija svoju kulminaciju doseže u trojanskom ratu, u kojem su se sukobili Grci i Trojanci u Maloj Aziji, i u događajima koji su iza njega uslijedili. U Homerovim epovima, kakva je Ilijada, glavne su priče već oblikovane i u po formi i po suštini, dok su pojedinačne teme razrađene kasnije, naročito u epskom ciklusu i grčkoj drami. Trojanski je rat pobudio i veliko zanimanje kod Rimljana, osobito zbog priče o Eneji, trojanskom junaku čiji je bijeg iz porušene Troje u konačnici rezultirao osnivanjem grada koji će jednom postati slavni Rim, kako se priča u Vergilijevoj Eneidi, čije drugo pjevanje sadržava najpoznatiji prikaz o razorenju Troje.[67][68] Napokon, o trojanskom su ratu na latinskom jeziku sačuvane i dve pseudo-kronike pod imenima Diktisa Krećanina i Daresa Frižanina.[69] Na početku trojanskog ciklusa, zbirke danas izgubljenih epskih pjesama, opsisani su događaji koji su prethodili ratu: Erida i zlatna jabuka razdora, Parisov sud, otmica Helene, žrtvovanje Ifigenije u Aulidi. Da bi vratili Helenu, Grci kreću na veliki pohod pod vrhovnim zapovjedništvom Menelajevog brata Agamemnona, kralja Arga ili Mikene, no Trojanci odbijaju predati im Helenu. Ilijada, koja opisuje desetu godinu ratovanja, govori o svađi između Agamemnona i Ahileja, najboljeg grčkog ratnika, kao i potonjim pogibijama Ahilejevog voljenog druga Patrokla i Prijamovog najstarijeg sina, Hektora. Nakon Hektorove smrti Trojancima u pomoć dolaze ponešto egzotični saveznici, Pentezileja na čelu Amazonki i Memnon, sin Eje, božice zore, i kralj Ethiopljana.[68] Oboje stradaju od Ahilejeve ruke, no tad Paris uspije ubiti Ahileja pogađajući ga strijelom u petu, koja je bila jedini dio njegova tijela koji je ljudsko oružje moglo ozlijediti. Pre no što su mogli zauzeti Troju, Grci su morali iz utvrde oteti drveni kip Palade Atene, tzv. paladij. Napokon, s pomoću Atene, izgradili su trojanskog konja. Usprkos upozoranjima Prijamove kćerke Kasandre, Trojance je Sinon, Grk koji je hinio da je prebjegao iz grčkog tabora na trojansku stranu, nagovorio da unesu konja unutar zidina Troje kao zavjetni dat božici Ateni; svećenika Laokoonta, koji pokušao uništiti konja, ubile su morske zmije. Kad je pala noć, grčka se flota vratila do trojanske obale, a grčki ratnici koji su bili skriveni u drvenom konju otvorili su kapije Troje. Uslijedilo je potpuno uništenje grada, tijekom kojeg su stradali Prijam i njegovi preostali sinovi, a žene su kao robinje odvedene u razne gradove Helade. Povratak grčkih junaka, ispunjen raznovrsnim pustolvinama, uključujući i povratak Odiseja i Eneje te ubojstvo Agamemnonovo, opisan je u dva epa, Povratku i Odiseji.[67] Trojanski je ciklus obuhvaćao i doživljaje djece trojanske generacije, primjerice Oresta i Telemaha.[68] Trojanski je rat obrađivao čitav niz različitih tema i postao je jedan od glavnih izvora inspiracije za grčke umjetnike, kao što su, na primjer, metope na Partenonu, na kojima je prikazano razorenje Troje; ova umjetnička sklonost temama koje potječu iz trojanskog ciklusa ukazuje na važnost trojanskog mita u grčkoj civilizaciji.[67] Iz tog su ciklusa svoju inspiraciju crpili i kasniji europski pisci. Na primjer, srednjovjekovni europski pisci koji su pisali o trojanskom ratu, a koji nisu poznavali homerove pjesme iz prve ruke, pronašli su u legendi o Troji bogati izvor materijala za herojske i romantične priče i pogodan okvir u koji su mogli smjestiti vlastite dvorske i viteške ideale. Autori iz 12. stoljeća, kao Benoît de Sainte-Maure (Roman de Troie = Roman o Troji, 1154–1160) i Joseph iz Exetera (De bello Troiano = O trojanskom ratu, 1183), opisuju taj rat i istovremeno unose živost u suhoparnu standardnu varijantu tog mita koju su pronašli kod Diktisa Krećanina i Daresa Frižanina.[70] Na taj način slijede Horacijev savjet i Vergilijev primjer: oni, naime, prerađuju pjesmu o Troji umjesto da pišu o nečemu posve novom.[71] Antička tumačenja mita Uredi Rafaelov Platon na slici Atenskoj školi (nacrtan vjerojatno prema liku Leonarda da Vinija); Platon je iz svoje utopijske Države izbacio proučavanje Homera, tragedija i s njima povezanih mitoloških predanja. Mit se nalazio u središtu života starih Grka.[72] Grci su mitologiju smatrali dijelom svoje povijesti i s pomoću mita nastojali su objasniti prirodne pojave, kulturne varijetete te tradicionalna prijateljstva i neprijateljstva. Uspostaviti podrijetlo od nekog mitskog heroja ili božanstva predstavljalo je za čovjeka izvor ponosa. Gotovo da nije bilo onih koji su sumnjali u istinitost trojanskog rata u Ilijadi i Odiseji. Prema Victoru Davisu Hansonu, stručnjaku za vojnu povijest i nekadašnjem profesoru klasičnih studija, i Johnu Heathu, profesoru klasične filologije na Sveučilištu Santa Clara, dubinsko poznavanje homerskih spjevova smatrano je kod Grka temeljem njihove akulturacije. Homer je bio `odgajatelj Grčke` (Ἑλλάδος παίδευσις), a njegovo pjesništvo ― `Knjiga`.[73] Filozofija i mit Uredi Nakon uspona filozofije, historiografije, proze i racionalizma u drugoj polovini 5. stoljeća pne. sudbina mita postala je neizvjesna, a mitološke genealogije ustupile su mjesto konceptu povijesti koja je nastojala isključiti natprirodne elemente i kakva se, primjerice, nalazi u Tukididovoj Povijesti peloponeskog rata.[74] Dok su pjesnici i dramatičari prerađivali mitove, grčki su ih historiografi i filozofi počeli kritizirati.[7] Neki su filozofi, na primjer Ksenofan iz Kolofona, već u 6. stoljeću počeli priče pjesnikâ označivati bogohulnim lažima; Ksenofan je govorio da su Homer i Heziod `pripisali bogovima sve što je kod ljudi sramotno i pokudno: krađu, preljubu i obostranu prevaru`.[75] Parmenid (oko 500. pne.), najistaknutiji predstavnik elejske škole, svojom je temeljnom idejom o jedinstvu i nepromjenjivosti bitka posredno doveo u sumnju mitske kozmogonije, a Heraklit iz Efeza (oko 535–475. pne.), premda nije odbacio bogove i heroje, smatrao je da Homer i Heziod o njima pogrešno govore, pa su iza njega ostali i takvi fragmenti kao što su ovi: `Homer je zaslužio batine` i `[ljudi] vjeruju da [Heziod] najviše zna, a on sam nije razlikovao dan i noć, a to je jedno`.[76] Alegorijska tumačenja mita mogu se naći kod Teagena iz Regija (oko 525. pne.), koji je u borbi bogova u Ilijadi vidio sukob suprotnih prirodnih elemenata, na primjer vatre (Apolon, Helije, Hefest) i vode (Posejdon, Skamandar, a u likovima bogova pojedine fizičke ili moralne principe: Artemida je Mjesec, Hera je zrak, Atena je mudrost itd.; na tragu alegorijskog tumačenja mita nalaze se i Empedokle iz Akraganta (483–424. pne.) i Anaksagora iz Klazomene (oko 500–428. pne.).[77] Utemeljiteljem historijske i usporedne metode u tumačenju mita može se smatrati Herodot,[77] koji na samom početku svoje Povijesti priče o Iji, Europi, Medeji i Heleni tumači racionalistički smatrajući ih odjecima sjećanja na otmice žena koje su u davnini doista izvršili Feničani, Grci i Trojanci,[78] a pripovijedajući običaje raznih naroda uočava sličnosti s vjerovanjima Grka, pa je, primjerice, Zeus isto što i Amon, a Atena isto što i Neit.[79] Tukidid je mit u potpunosti isključio iz svoje Povijesti peloponeskog rata, dok je, istodobno, u filozofiji kritika tradicionalnih mitova svoj najsnažniji izraz našla u Platonovim dijalozima Država i Zakoni. Platon je stvorio vlastite mitove (kao što su mit o Eru i o Atlantidi u Državi), tradicionalne priče o lukavstvima, otmicama i preljubama koje izvršavaju bogovi krizirirao je kao nemoralne i prigovarao središnjoj ulozi koju su zauzeli u književnosti.[7] Platonova je kritika predstavljala prvi sistemski napad na homersko predanje[73] i mitove je nazivala `bapskim pričama` (γραῶν ὕθλος).[80] Ipak, čak ni Platon nije uspio osloboditi sebe i društvo utjecaja mita; način na koji on u svojim dijalozima oblikuje lik Sokrata temelji se na homerskim i tragičkim obrascima, koje Platon koristi da bi hvalio pravdoljubiv život svog učitelja: Kastriranje Urana, Giorgio Vasari, 16. stoljeće. Pad Titana, Cornelis van Haarlem, oko 1588. Ali možda bi ko rekao: `E zar se ti ne stidiš, Sokrate, što si se predao takvom zanimanju s koga si sada u opasnosti da ćeš glavu izgubiti?` Ja bih takvom čoveku pravom rečju odgovorio: Ne govoriš mudro, čoveče, ako misliš da jedan čovek, ako nešto i malo ima koristi od njega, mora da računa sa opasnostima života ili smrti, a da u svome radu i delanju ne mora da gleda samo na to da li radi pravo ili nepravo, i da li vrši posao dobra ili zla čoveka. Jer, bar po tvome sudu, bili bi budale svi oni od polubogova što su pod Trojom poginuli, i svi ostali i sin Tetidin, koji je toliko prezreo opasnost samo da ne bi ostao pod kakvom sramotom. Kad je goreo od želje da ubije Hektora, mati njegova, boginja, ovako mu je nekako, čini mi se, kazala: `Sine, ako osvetiš smrt drugara svoga Patrokla i ubiješ Hektora, sam ćeš poginuti, jer`, kaže ona, `posle Hektora odmah i tebe sudbina čeka`.[81] Mada je on to čuo, ipak je malo pazio na smrt i opasnost. Mnogo više uplašio se od toga da živi kao kukavica i da ne osveti svoje prijatelje, pa je rekao: `Neka poginem odmah kad kaznim krivca, samo da ne boravim kao sramota i da ne sedim kod lađa, zaludno breme zemaljsko!`[82] Hanson i Heath procjenjuju da Platonovo odbacivanje homerske tradicije nije bilo dobro primljeno među širom grčkom publikom.[73] Stari su mitovi i dalje živjeli u lokalnim kultovima, nastavili su utjecati na poeziju i bili glavna tema u kiparstvu i slikarstvu.[74] Aristotel je, sa svoje strane, kritizirao presokratski polumitski filozofski pristup i naglasio da `Heziod i teološki pisci zanimali su se samo onim što se njima činilo vjerojatnim i nisu imali u vidu nas [...] No ne treba uzimati za ozbiljno pisce koji obiluju mitskim pričama; a što se tiče onih koji nastoje dokazati svoje tvrdnje, moramo ih preispitati`.[74] Ipak, on je smatrao da mit u svom osnovu sadržava prave istine,[77] te u svojoj Metafizici kaže: A predanje, primljeno iz drevne prošlosti i kao mit ostavljeno budućnosti uči nas da su prve supstance bogovi i da ono što je božansko obuhvata čitavu prirodu. Sve ostalo u vezi sa ovim predanjem bilo je dodato kasnije u vidu mita, da bi ubedilo mase i da bi poslužilo zakonima i opštoj koristi: tako se bogovima daje ljudski lik ili se oni prikazuju kao da liče na neke životinje i ovome se dodaju svakovrsne pojedinosti ove prirode. Ako se od ovih tumačenja odvoji ono što predstavlja njihovu početnu osnovu i ako se ona razmotre zasebno, to jest da su sve supstance bogovi, onda će se pomisliti da je to zaista božanska tvrdanja. S druge strane, mogućno je, kao što izgleda, da su se razne umetnosti i filozofija razvijale u više mahova u najvećoj mogućnoj meri i svaki put se gubile, a ova mišljenja su, u stvari, ostaci drevne mudrosti koji su se sačuvali do našeg doba. S ovakvim ograničenjem mi prihvatamo predanja naših otaca i naših najstarijih prethodnika.[83] Zanimljiv je način na koji mitu pristupa Euripid, atenski tragički pjesnik iz 5. stoljeća pne. On se često poigrava starim predanjima, ismijava im se i kroz svoje likove u njih unosi dozu sumnje. Ipak, sve njegove tragedije, bez iznimke, za temu imaju neku priču iz grčke mitologije, a mnoge su napisane kao reakcija na način na koji je neki drugi pjesnik obradio isti ili sličan mit. Euripid uglavnom osporava tradicionalne mitove o bogovima i svoju kritiku započinje primjedbom nalik onoj koju je ranije izrazio Ksenokrat: bogovi, kako ih se tradicionalno prikazuje, previše su i bez mjere antropomorfizirani.[75] Helenističko-rimski racionalizam Uredi Ciceron je na sebe gledao kao na branitelja zakonitog poretka, usprokos svojoj osobnoj skepsi prema mitu i tendenciji da božansku prirodu tumači s više filozofskog gledišta. Tijekom helenističkog razdoblja mitologija je ušla o korpus prestižnih znanja karakterističnih za kulturnu elitu. Istovremeno, skepsa koja se počela razvijati u klasičnom razdoblju postala je još izraženija.[84] Epikur sa Sama (341–270. pne.) smatrao je pučku vjeru u bogove izrazom straha od nepoznatog i, u konačnici, straha od smrti:[85] Pre svega, treba da boga smatraš neprolaznim i blaženim bićem, u saglasnosti s predstavom o bogu koja ima opštu važnost, i ne pripusuj mu ništa što se ne slaže sa besmrtnošću i što ne odgovara blaženstvu. Veruj o njemu sve ono što u vezi s besmrtnošću može podržavati njegovo blaženstvo. Jer bogovi postoje; to saznanje je očigledno. Ali oni nisu onakvi kao što ih zamišlja gomila ljudi, jer takvi bogovi uopšte ne mogu da postoje. Nije bezbožan onaj koji odbacuje bogove, već onaj koji im pripisuje mišljenja gomile o njima. Jer, ono što većina kaže za bogove ― ne oslanja se na pouzdane predstave o njima, nego na lažne pretpostavke. Odatle potiče verovanje da bogovi nanose zlim ljudima veću štetu, jer ljudi su uvek skloni svojim sopstvenim vrlinama, te zato onima koji su im jednaki žele dobro, a kao strano odbacuju sve što nije kao što su oni.[86] Nakon Epikura u antici više nije bilo filozofa koji su se ozbiljnije bavili odnosom mita prema religijskoj i znanstvenoj misli, ali zanimanje za mit nije ugaslo, pa se u daljem historijatu proučavanja mita izdvajaju dvije struje: jedna koja produžuje starija tumačenja i jedna koja se usredotočuje na prikupljanje i sistematizaciju mitske građe (mitografija).[85] Racionalističkom metodom poslužio se Palefat, koji je krajem 4. stoljeća pne. u spisu Nevjerojatne povijesti tumačio mitske priče smatrajući da su one temeljene na stvarnim povijesnim zbivanjima, koji su potom preuveličani i zaodenuti u ruho fantasitike: imena heroja nisu ništa drugo do nazivi pojedinih mjesta ili imena drevnih kraljeva; mit o Niobi, primjerice, koja se pretvorila u kamen od boli za svojom pobijenom djecom, navodno je bio inspiriran jednim običnim nadgrobnim kipom.[87] Isti racionalistički metod slijedi i Euhemer (3–2. stoljeće pne.), koji je u djelu Sveti zapis razradio ideju da su neki smrtnici zahvaljujući svojim vrlinama i dobrim djelima uzdignuti na rang božanstva, pa su tako i Uran, Kron i Zeus nekada bili veliki kraljevi koje je zahvalni narod proglasio bogovima.[87] Tako je Euhemer razvio tradiciju potrage za nekom stvarnim povijenim osnovom mitskih bića i događaja.[88] Njegovo izvorno djelo nije sačuvano, ali dosta obavijesti o njemu nalazi se kod Diodora Sicilijskog i Laktancija.[89] Isti `plitki racionalizam` naći će svojih sljedbenika i u moderno doba, primjerice u popularnoj knjizi Grčki mitovi Roberta Gravesa.[87] Druga, mitografska struja dosegla je u helenizmu svoje vrhunce kad se počeo koristiti bogati materijal Aleksandrijske biblioteke, pri čemu učeni gramatičari nisu samo kompilirali zbornike mitskih priča iz drevnih spjevova i tragedija, nego su se naročito zanimali za slabo poznate lokalne varijante mitova, što je rezultiralo monografskim zbirkama mitova karakterističnih za pojedine gradove i oblasti.[90] Gotovo su sva ta dela izgubljena, ali se o njihovoj sadržini možde nešto zaključiti na temelju sličnih anonimnih spisa iz rimskog razdoblja, kao i iz onoga što o takvim zbornicima piše rimski filozof Seneka: Didim je napisao 4.000 knjiga; ja bih stvarno žalio onoga koji bi toliko suvišnih knjiga pročitao. U tim knjigama se istražuje gde je bila Homerova domovina, u njima se raspravlja o pravoj Enejinoj majci [...] i o mnogo čemu što bi čovek trebalo da zaboravi i kad bi znao [...] Gramatičar Apion [...] tvrdio je da je Homer, tek pošto je završio oba speva, Ilijadu i Odiseju, svome delu dodao i početak u kome je ukratko obradio trojanski rat. Kao dokaz za to tvrđenje navodio je da je pesnik namerno počeo svoj prvi stih sa dva slova koja obeležavaju broj njegovih knjiga.[91] Racionalistička hermeneutika stekla je veliku popularnost i u starom Rimu, zahvaljujući fizikalnim teorijama stoičkih i epikurejskih filozofa. Stoičari su bogove i heroje objašnjavali prirodnim pojavama, dok su ih sljedbenici euhemerizma racionalizirali kao povijesne osobe. Istovremeno, stoičari i neoplatoničari promovirali su etički značaj mitske tradicije, često se koristeći grčkim etimologijama.[92] Šireći Epikurovu filozofiju Lukrecije je nastojao ljude osloboditi praznovjerja i straha od smrti.[93] I Tit Livije pokazuje skepsu spram mitološkog predanja i tvrdi da nema namjeru prosuđivati takve legende (fabulae).[94] Rimljani su su posjedovali snažan i apologetski smisao za religijsku tradiciju, pa im je predstavljalo izazov braniti tu tradiciji i istodobno priznati da je ona često plodno tle za razvoj praznovjerja. Polihistor Marko Terencije Varon, koji je religiju smatrao ljudskom ustanovom od velike važnosti za očuvanje dobroga u društvu, proučavao je podrijetlo i početke vjerskih kultova. U svojim Vjerskim starinama (Antiquitates rerum divinarum) ― koje nisu sačuvane, ali se njihov opći koncept daje u Augustinovoj Državi Božjoj ― Varon kaže da se praznovjeran čovjek plaši bogova, a onaj istinski religiozan štuje ih kao roditelje; on razlikuje tri vrste bogova: bogovi prirode su perzonifikacije prirodnih pojava, pjesničke bogove izmislili su beskrupulozni pjesnici da bi uzbudili strasti, a državne bogove izmislio je zakonodavac kako bi umirio i prosvjetio puk.[93] Rimski akademičar Gaj Aurelije Kota ismijavao je i doslovno prihvaćanje mita i njegova alegorijska tumačenja, smatrajući da mitovima nema mjesta u filozofiji.[95] I Ciceron općenito pokazuje prezir prema tradicionalnom mitu, ali, kao i Varon, snažno podupire državnu religiju i njezine ustanove. Teško je reći koliko je duboko ovaj racionalizam zahvatao niže društvene slojeve.[94] Ciceron tvrdi da nitko, pa ni dječaci i starice, nisu tako glupi da bi mogli povjerovati u užase Hada ili u postojanje Scile, Kentaura i drugih takvih bića,[96] no, s druge strane, na drugom mjestu žali se na praznovjerje i lakovjernost puka.[97] Ciceronova su viđenja o religiji najpotpunije izložena u njegovu djelu O prirodi bogova.[98] Sinkretizam Uredi Apolon (rimska kopija grčkog izvornika iz 4. stoljeća pne.), Louvre. U starom Rimu mitologija se razvila kroz sinkretizam brojnih grčkih i drugih tuđinskih božanstava. Do toga je došlo jer je domaća rimska mitologija bila dosta siromašna, a snažnim djelovanjem grčke mitološke tradicije najvažniji su rimski bogovi poprimili obilježja svojih grčkih ekvivalenata, kao u primjeru Zeusa i Jupitera.[94] Pored preplitanja ove dvije mitološke tradicije, veza Rimljana s istočnjačkim religijama proizvela je dodatne sinkretističke procese.[99] Kult Sunca bio je, primjerice, uveden u Rim nakon Aurelijanovih uspješnih pohoda u Siriji. Orijentalni bogovi Mitra i Baal spojeni su s Apolonom i Helijem u jedno Nepobjedivo Sunce (Sol Invictus), koje je predstavljalo kombinaciju različitih funkcija i obrednih i rituala.[100] U religiji je Apolon možda i sve više poistovjećivan s Helijem ili čak Dionizom, no taj se razvoj rijetko uočava u tekstovima koji pripovijedaju mitove o njemu. Tradicionalna književna mitologija sve se više udaljavala od religijskih obreda koji su prakticirani u svakodnevnom životu. Štovanje Sunca kao osobitog zaštitnika cara i carstva ostalo je glavnom carskom religijom sve dok ga nije istisnulo kršćanstvo. Orfičke himne sačuvane u jednom zborniku iz 2. stoljeća nove ere i Makrobijeve Saturnalije iz 5. stoljeća također su prožete racionalističkim teorijama i sinkretističkim tendencijama. Orfičke himne pripisivane su drevnom grčkom heroju Orfeju, no zapravo su ih sastavljalo više različitih pjesnika i sadržavaju dosta korisnih tragova o prapovijesnoj europskoj mitologiji. Makrobije, pak, svoje Saturnalije piše kako bi predstavio helensku kulturu kakvu ju je upoznao čitajući antičke autore, iako je njegov prikaz bogova velikim dijelom obojen egipatskom i sjevernoafričkom mitologijom i teologijom (čiji se utjecaji nalaze već kod Vergilija). U Saturnalijama ponovo se nalaze mitografske opaske karakteristične za sljedbenike euhemerizma, stoicizma i neoplatonizma.[92] Mitološka je građa neprestano prikupljana i komentirana u brojnim priručnicima, katalozima i sholijama počev od 3. stoljeća pne. (Kalimah, Filostefan, Aristofan Bizantinac), tijekom pozne antike (Hezihije) do duboko u srednji vijek (Eustatije, Fotije, Suda), no u toj antikvarskoj djetanosti nije postojao znanstveno utemeljeni metod za proučavanje mita.[101] S pobjedom kršćanstva crkveni oci i drugi apologeti nove vjere poistovjetili su mit s poganskom religijom te onda ismijavali njezin svijet bogova i heroja, a podudarnosti koje su uviđali između starih mitova i biblijskih priča držali su dokazom naslućivanja Kristovog dolaska ili su, pak, nastojali dokazati (npr. Bazilej Amasijski i Augustin) da poganstvo nije ništa drugo do kršćanstvo koje je iskvario vrag.[102] U stoljećima koja su uslijedila u ova se tvrđenja nije sumnjalo, a grčki je mit pjesnicima i umjetnicima ponajviše služio kao ornament ili se, pak, tumačio na tradicionalni euhemeristički ili alegorijski način, pa je takav slučaj i s Boccacciovim djelom Rodoslovi poganskih bogova (De genealogiis deorum gentilium), koje je stoljećima služilo kao neka vrsta mitološke enciklopedije.[103] Moderna tumačenja mita Uredi Osamnaesto stoljeće Uredi Početak modernog razumijevanja grčke mitologije neki istraživači smatraju dvostrukom reakcijom koja se krajem 18. stoljeća razvila protiv `tradicionalnog kršćanskog neprijateljstva`, u kojem je bilo zadržano kršćansko tumačenje mita kao `laži` ili bajke.[104] U Njemačkoj se do oko 1795. razvilo živo zanimanje za Homera i grčku mitologiju. U Göttingenu je Johann Matthias Gesner počeo oživljavali grecistički studij, a njegov nasljednik, Christian Gottlob Heyne, radio je s Johannom Joachimom Winckelmannom i postavio temelje za proučavanje mitologije i u Njemačkoj i drugdje.[105] U 18. stoljeću proučavanje mita oslobađa se kršćanskih dogmi i pomiče u oblast znanosti, pri čemu se uočavaju dva različita pristupa: prosvetiteljski (koji teži demitologizaciji) i romantičarski (koji teži remitologizaciji kulture).[103] Već početkom 18. stoljeća Joseph-François Lafitau i Bernard Le Bovier de Fontenelle upozorili su na sličnost grčkih mitova s vjerovanjima zaostalih zajednica, a potom je Giambattista Vico, koji se drži prvim velikim filozofom mita i utemeljiteljem svih suvremenih pravaca u proučavanju mitologije, u svom djelu Nova znanost (Scienza nuova, 1725) istaknuo da se mit rađa iz naslućivanja božanstva i umjetničke fantazije te mitotvorstvo usporedio s `djetinjstvom` čovječanstva, proglašavajući mit trajnom odlikom ljudske kulture.[106] Pjesnici i filozofi epohe romantizma oduševljavaju se narodnim običajima i umotvorinama te svoje zanimanje usredotočuju na praizvore ljudske kulture, uključujući i grčke i istočnjačke mitove; tako je Schelling, `najveći apologeta mita`, kao i Herder, smatrao da mitologija nastaje iz poetske imaginacije, ali i da je suprotstavljenost mita i logosa samo prividna.[107] Pored onih koji se nekritički oduševljavaju mitom, u razdoblju romantizma pojavljuju se i oni koji sasvim trezveno pristupaju mitologiji ― Hegel u filozofiji, Christoph Martin Wieland u poeziji i Karl Otfried Müller u filologiji ― i koji su pripremili teren istraživačima koji će od polovine 19. stoljeća pristupiti proučavanju mita s pomoću metoda pozitivne znanosti, na temelju historiografskih, filoloških, etnoloških i arheoloških podataka.[108] Devetnaesto i dvadeseto stoljeće Uredi Max Müller smatra se jednim od utemeljitelja komparativne mitologije; u knjizi Komparativna mitologija (1867) Müller je analizirao `uznemirujuću` sličnost između mitologije `divljih rasa` i mitologije drevnih Europljana. Razvoj usporedne filologije u 19. stoljeću, skupa s etnološkim istraživanjima u 20. stoljeću, zasnovao je znanost o mitu. Od vremena romantizma proučavanje mita uvijek se zemeljilo na usporednoj metodi. Wilhelm Mannhardt, James Frazer i Stith Thompson primijenili su usporedni pristup da bi prikupili i klasificirali teme s područja folklora i mitologije.[109] U 19. i 20. stoljeću uočava se pet glavnih pravaca u proučavanju mita, ovisno o tome objašnjava li se mitologija pojavama iz prirode (škola mitologije prirode), povijesti (historijsko-filološka škola), kulture (entološko-antropološka škola), društva (sociološka škola) ili ljudskog duha (psihološko-filozofska škola).[108] Škola mitologije prirode svodi mit na odraz nebeskih pojava, a zaključci joj se uglavnom temelje na usporednom proučavanju indoeuropskih jezika i imena bogova, za koje se vjerovalo da precizno označuju pravu bit mita; premda su se gotovo sve etimologije ove škole pokazale pogrešnim, njezin usporedni pristup proučavanju indoeuropskih religija i mitologija pokazao se dugovječnim.[110] Za izučavanje grčke mitologije mnogo su važniji rezultati historijsko-filološke škole, koja nastoji utvrditi podrijetlo, širenje i razvoj mitoloških motiva; temelje ove škole postavio je još Karl Otfried Müller, koji je dokazivao da je grčke mitove stvorio sam grčki narod kako bi osmislio i ovjekovječio svoju povijest, te da je mit, kao historijska tvorevina, podložan promjenama, pa čak i tendencioznim dopunama i izmjenama.[111] Da je homerski svijet bogova i heroja `daleko od vremena kad se mit stvarao` vjerovao je Walter F. Otto, koji je trvdio da od književnog predanja treba razdvojiti pravu mitsku riječ, onu sirovu mitsku građu koja je, prema njegovom mišljenju, istovrsna kao i mitologija zaostalih zajednica.[111] Etnološko-antropološka škola, čije su temelje u 18. stoljeću postavili Lafitau i Brosses, vrlo je heterogena, a započinje s E. B. Tylorom, koji mitove smatra fantazmima što se rađaju u snovima, bolestima i vizijama, i s J. G. Frazerom, koji je u svom monumentalnom djelu Zlatna grana prikupio etnološku građu iz čitavog svijeta te dokazivao da je ljudski duh istorodan, da je magija starija od religije te da je mit tijesno povezan s ritualom.[112] Godine 1871. Tylor je objavio svoju knjigu Primitive Culture (sh. Primitivna kultura), u kojoj je primjenio komparativni metod i nastojao objasniti podrijetlo i evoluciju religije.[113][114] Tylorov postupak prikupljanja obavijesti o materijalnoj kulturni, obredima i mitovima daleko razdvojenih kultura utjecao je i na Carla Junga i na Josepha Campbella. Max Müller primijenio je isti metod i u mitu otkrio izobličene ostatke arijskog obožavanja prirode. Bronisław Malinowski istaknuo je načine na koje mit ispunjava zajedničke društvene funkcije. Claude Lévi-Strauss i drugi strukturalisti usporedili su formalne odnose i obrasce u mitovima širom svijeta.[109] Do zaokreta u okviru ove škole dolazi 1926. godine, kad je njemački etnolog Wilhelm Schmidt objavio prvi tom djela Podrijetlo ideje božanstva, a engleski antropolog Bronislaw Malinowski izdao svoju studiju Mit u primitivnoj psihologiji. Prema Schmidtu, na početku religije u svim ljudskim zajednicama stoji ideja o jednom bogu, koja se potom, pod utjecajem animizma i magije, izopačila, a religijska shvaćanja ovise o tome koji je tip kulture u određenom vremenskom trenutku u danoj zajednici dominantan ― lovački, zamljoradnički ili stočarski, pri čemu se mitologija razvila tek u okvirima patrijarhalnih stočarskih kultura.[115] Malinowski napušta opći povijesni razvoj i promatra mit u okviru konkretnih društava i kultura; prema njemu, mit je `sastavni i aktivni dio primitive kulture`, koji `nastaje kad obred, ceremonija ili društveno, odnosno moralno pravilo zahtjevaju opravdanje, potvrdu`; tako mit predstavlja opis iskonske, obimnije i značajnije stvarnosti koja određuje život, on je motiv za ritualne akcije, koji ništa ne objašnjava, ali sve opravdava.[116] Na tragu njegovih ideja nalaze se Sergej Tokarev, Mircea Eliade i Claude Lévi-Strauss.[117] Bronislaw Malinowski Sociološka škola nastaje u drugoj polovini 19. stoljeća, kad je švicarski pravnik Johann Jakob Bachofen iskoristio mit za rekonstrukciju razvoja obitelji i društvene strukture te, na temelju mita o Orestu, u djelu Materinsko pravo definirao matrijarhat kao sociološki pojam i razvio ideju o matrijarhalnim božanstvima koja su prethodila patrijarhalnim. Stvarni sociološki pristup mitu stvorio je početkom 20. stoljeća Emil Durkheim, koji tvrdi da je mit odraz čovjekovog društvenog, a ne individualnog iskustva, da je on dio kolektivne svijesti i obilježje primitivnog mentaliteta, te da između logičkog i mitskog mišljenja postoji nepremostiva razlika.[118] Georges Dumézil politeizam indoeuropskih naroda promatara kao zatvoreni, statični sustav, koji odražava raslojenost društva i u okviru kojega postoje hijerarhijski uređene funkcije bogova ― vladarska, ratnička i zemljoradnička.[119] Najutjecajnija, najaktualnija i istodobno najheterogenija i znanstveno najutemeljenija jest psihološko-filozofska škola, koja mitotorstvo objašnjava prirodom ljudskog duha.[119] Sigmund Freud uveo je transhistorijski i biološki koncept čovjeka i definiciju mita kao izraza potisnutih ideja. Tumačenje snova temelj je frojdističke interpretacije mita, a Freudov koncept mita priznaje važnost kontekstualnih odnosa za tumačenje svakog pojedinog elementa u jednom snu. Ta će teza, po Freudovom mišljenju, predstavljati važnu točku zbližavanja strukturalističkog i psihoanalitičkog pristupa mitu.[120] Carl Jung dodatno je proširio ovaj tranhistorijski, psihološki pristup svojom teorijom o `kolektivnom nesvesnom` i arhetipima (nasljeđenim `arhajskim` obrascima), često skrivenim u mitu, koji iz njega izniču.[1] Prema Jungu, `strukturalni elementi za formiranje mita moraju biti prisutni u nesvesnom ijelu psihe`.[121] Uspoređujući Jungovi metodologiju s teorijom Josepha Campbella Robert A. Segal zaključuje da `za tumačenje mita Campbell jednostavno u njemu identificira arhetipe. Tumačenje Odiseje, primjerice, pokazalo bi kako se Odisejev život uklapa u herojski obrazac. Nasuprot tome, za Jung identificiranje arhetipa predstavlja samo prvi korak u tumačenju mita`.[122] Karl Kerényi, jedan od utemeljitelja modernih studija grčke mitologije, odustao je od svojih starijih teza o mitu, kako bi na grčki mit primijenio Jungove teorije o arhetipima.[123] Traganje za porijeklom Uredi Oplakivanje Ikara, Herbert James Draper, 1898. Botticellijevo Rođenje Venere (oko 1485–1486, ulje naplatnu, Uffizi, Firenca) — oživljena Venus Pudica za nov pogled na pogansku antiku ― često se smatra sažetim vizualnim prikazom duha renesanse.[2] Max Müller nastojao je u mitu otkriti tragove `izvornih` praindoeuropskih (odnosno, u njegovo doba, `arijskih`) vjerovanja. Godine 1891. zapisao je da `najvažnije otkriće u 19. stoljeću u vezi s drevnom historijom čovječanstva [...] jest ova prosta jednadžba: sanskritski Dyaus-pitar = grčki Zeus = rimski Jupiter = staronordijski Tyr`.[124] Nakon Müllera pitanje o mjestu grčke mitologije u indoeuropeistici potaklo je mnogobrojne radove. Na primjer, filolog Georges Dumézil uspoređuje grčkog Urana sa sankritskim Varunom, premda nema naznaka da je on vjerovao u njihovu izvornu povezanost.[125] U drugim slučajevima podudarnosti u tipu i funkciji ukazuju na zajedničko nasljeđe, ali nepostojanje lingvističkog materijala otežava povlačenje pouzdane veze, kao u slučaju grčkih Mojra i Norna u nordijskoj mitologiji.[126] Arheologija i mitografija, s druge strane, otkrile su da su Grci inspiraciju pronašli i u nekim civilizacijama Male Azije i Bliskog istoka. Čini se, primjerice, da je Adonis ― više u kultu no u mitu ― grčki pandan bliskoistočnog `umirućeg božanstva`. Kibela ima svoje korijene u anadolijskoj kulturi, dok znatan dio Afroditine ikonografije možda potječe od semitskih božica. Ima i mogućih paralela između najstarijih generacija božanskih bića (Kaosa i njegove djece) i Tiamata iz babilonskog teksta Enuma Eliš koji govori o postanku svijeta.[127][128] Prema Meyeru Reinholdu, `bliskoistočni teogonijski koncepti, u kojima se božanstva smjenjuju putem nasilja i sukoba među generacijama, našli su svoj put [...] u grčku mitologiju`.[129] Neki znanstvenici iznose teze i o tome da grčka mitologija, osim indoeuropskim i bliskoistočnim, duguje nešto i prethelenskim društvima na Kreti, u Mikeni, Pilu, Tebi i Beociji.[130] Povjesničare religije fascinirao je veći broj očito drevnih mitskih konstrukcija povezanih s Kretom, među kojima su, primjerice, božanstvo u obličju bika, Zeus i Europa, Pasifaja koja se predaje biku i rađa Minotaura itd. Martin P. Nilsson zaključio je da su svi veliki klasični grčki mitovi bili povezani sa središtima mikenske kulture i da su ukorijenjeni u prapovijesnim vremenima.[131] Ipak, kako primjećuje Burkert, kretska ikonografija iz razdoblja palača nije dala gotovo nikakvih dokaza za ove teorije.[132]