Sifra artikla: WTC 5902934839143 Bluetooth 5.0 Fm radio RMS snaga : 16W Reprodukcija putem SDa ili USB-a Memorija : 50 stanica

Sifra artikla: WTC 5902934835688 „Adler AD1171 – Retro radio/ Bleutooth FM radio: 87MHz – 108MHz Am radio: 522- 1629KHz Bluetooth Retro dizajn Rms snaga: 10W Dimenzije : 29 x 17.2 x 20“

Sifra artikla: WTC 7621800032645 Snaga RMS: 1 x 2 W Tjuner: – tip: digitalni – opseg: DAB+/DAB/FM – RDS – preseti: 20 – mono selektor – ručno traženje stanica LCD displej Izlaz za slušalice 3,5 mm Napajanje: integrisana punjiva 1200 mAh baterija Dimenzije: 160 x 85 x 50 mm Težina: 0,35 kg

Sifra artikla: WTC 7621800032638 Snaga RMS: 1 x 2 W Tjuner: – tip: digitalni – opseg: DAB+/DAB/FM – RDS – preseti: 20 – mono selektor – ručno traženje stanica LCD displej Izlaz za slušalice 3,5 mm Napajanje: integrisana punjiva 1200 mAh baterija Dimenzije: 160 x 85 x 50 mm Težina: 0,35 kg

Sifra artikla: WTC 5902934831482 FM radio /Bluetooth Automatsko trazenje stanica USB punjenje Ugradjena punjiva baterija

Sifra artikla: WTC 7621800026514 Tjuner: – tip tjunera: Analogni sa AFC – opseg: FM/MW/LW – stereo/mono selektor: Mono Audio: – ukupna izlazna snaga: 1 x 10 W – nominalna izlazna snaga: 1 x 1,2 W @ 10 % Napajanje: – tip napajanja: 230V AC ili baterije – tip baterija: 6 x LR14 Izlaz za slušalice 3,5 mm Dimenzije (ŠxVxD): 340 x 280 x 85 mm Težina: 2 kg

Sifra artikla: WTC 7621800030375 Tjuner: – tip tjunera: Analogni sa AFC – opseg: FM/MW/LW – stereo/mono selektor: Mono Audio: – ukupna izlazna snaga: 1 x 10 W – nominalna izlazna snaga: 1 x 1,2 W @ 10 % Napajanje: – tip napajanja: 230V AC ili baterije – tip baterija: 6 x LR14 Izlaz za slušalice 3,5 mm Dimenzije (ŠxVxD): 340 x 280 x 85 mm Težina: 2 kg

Sifra artikla: WTC 7621800032355 FM/MW ručno podešavanje tjunera USB/SD reprodukcija AUX-IN funkcija Izlazna snaga : 28W Nominalna izlazna snaga(RMS) : 1×3,5W Napajanje :AC 230V Baterija : 4xUM3 Veliki zvučnik AC kabel Dimenzije : 225x165x135mm

FM transmitter DAB002 Hands-free Dual USB port: – USB1 – 5V/1A – USB2 – Quick charger 3.0 Qualcomm AUX port (sa kablom 3.5mm na 3.5mm) Micro SD čitač FM frekvencija: 87.5 – 108.0mhz LCD displej DAB+ (Digital Audio Broadcasting) predstavlja sistem za digitalni radio prenos. DAB standard integriše karakteristike koje smanjuju negativne posledice multipath fadinga i signala šuma koji stvaraju probleme postojećem analognom sistemu. Svojstva DAB sistema kvalitetom znatno prevazilaze analogni prenos. To se prvenstveno pokazuje kod prijema u vozilima. U uslovima velikih promena jačine primarnog radio signala, gde je FM prijem obično opterećen čestim prekidima, kod DAB-a je utvrđen besprekoran prijem. Kod prijema u vozilima isto važi i za štetan uticaj Dopplerovog efekta.

Odlično očuvano! Retko u ponudi! Prvo izdanje iz 1979. Autor - osoba Despotov, Vojislav Naslov Perač sapuna / Vojislav Despotov Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1979 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 61 str. ; 22 cm Napomene Tiraž 1000 Beleška o piscu: str. 59. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... avangarda neoavangarda vujica resin tucic signalizam miroljub todorovic kopicl konkretna vizuelna poezija serbian yugoslavian avant-garde concrete visual poetry judita salgo katalin ladik slavko matkovic KC (L)

Gasni kotao TERMONA Therm 20 LX - NEISPRAVAN. Na kotlu je pregorela špulna na gasnom ventilu, te se prodaje kao rezervni deo. Kotao je radio besprekorno u paralelnom režimu sa električnim kotlom na podnom grejanju (120 metara kvadratnih). Uz kotao prilažem dimovodna kolena i dokumentaciju.

BIBLIOFILSKO IZDANJE IKRO PRVA KNJIŽEVNA KOMUNA 1982. Zulfikar Zuko Dzumhur, putopisac, slikar i karikaturista rodjen je u Konjicu 24. 09. 1920. godine. Potice iz stare ugledne ulemanske porodice. Otac mu je Abduselam i majka Vasvija rodjena Rufo. Osnovnu skolu i nizu gimnaziju je zavrsio u Beogradu, gdje mu je otac radio kao imam, a visu gimnaziju u Sarajevu 1939. Poceo je studirati pravo, ali je presao na likovnu akademiju i zavrsio je u klasi Petra Dobrovica. Prve crteze je objavio u Narodnoj armiji 1947. godine, a od tada saradjuje kao karikaturista i ilustrator u Jezu, Borbi, Vetrenjaci, Politici, Oslobodjenju, reviji Danas, NIN-u kao stalni saradnik i urednik. Objavio je vise od 10.000 karikatura. Napisao je scenarije za vise kratkih i tri za igrane filmove. Uradio je 35 scenografija za pozoriste, a posljednjih deset godina radio je na sarajevskoj televiziji kao pisac scenarija i voditelj serija emisije Hodoljublje. Zulfikar Zuko Dzumhur je umro 27. novembra 1989. godine u Herceg Novom, a ukopan, 29. novembra, u rodnom Konjicu. odlično očuvana MAJ.21/8

SPECIFIKACIJAMODEL PRENOSNIH ZVUČNIKA: TG-612– Bluetooth V5.0 bežična veza– L2CAP/A2DP/AVCTP podrška– Maksimalna Bluetooth udaljenost 10m– FM radio: 87,5 Mhz – 108 Mhz– Izlazna snaga: 1k5V– AUKS priključak za ulaz– Frekvencijski odziv 120Hz-20KHz 95dB– Dugme ON/OFF– Kontrola jačine zvuka– Solarno punjenje– Ugrađena baterijska lampa– Ugrađena baterija 3.7v / 1200mAh– DC: 5V microUSB– Vreme punjenja 3-4 sata– Vreme reprodukcije 3 sata– TF/USB kartica MP3 reprodukcija– Punjiva baterija– Hands-free funkcija– Dimenzije 180/70/90mm– Težina 378 g

Knjige su odlicno ocuvane Bez neprijatnih mirisa Imaju potpis I posvetu G4 Isak Samokovlija - SABRANA DJELA (1-5) retko! Komplet 1. Pjesme, članci, pisma 2. Od proljeća do proljeća i druge pripovijetke 3. Nosač Samuel 4. Nemiri 5. Drame Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : „Veselin Masleša“ : Svjetlost, 1989 (Sarajevo : Oslobođenje) Zbirka Sabrana djela Tiraž 5.000 Isak Samokovlija (Goražde, Austrougarska, 3. decembar 1889 – Sarajevo, 15. januar 1955) je bio jugoslovenski i jevrejski (sefardski) književnik. Gimnaziju je završio u Sarajevu, a medicinu je studirao u Beču. Živeo je i radio u Goraždu, Fojnici i Sarajevu. Pisao je pripovetke i drame sa temama iz života jevrejske zajednice u Bosni. Njegova porodica se u Bosnu doselila iz Samokova u Bugarskoj, odakle potiče njihovo prezime. U mladosti je pisao priloge za književni časopis „Jevrejski život“ i prevodio dela jevrejskih pisaca. Svoju prvu pripovetku „Rafina avlija“ objavljuje 1927. u Srpskom književnom glasniku, a dve godine kasnije izlazi prva zbirka pripovedaka „Od proljeća do proljeća“. Drugi svetski rat je preživeo u ustaškom zarobljeništvu, iz koga je utekao pred kraj rata. Za njegovo najbolje delo važi zbirka pripovedaka „Nosač Samuel“ iz 1946. Posle rata imao je nekoliko funkcija u književnim institucijama, uključujući mesto predsednika Udruženja pisaca BiH. Uređivao je književni časopis „Brazda“ u periodu 1948–1951. Posle toga je radio kao urednik u izdavačkom preduzeću „Svjetlost“. G4

Počeci srpske drame Uzabrane drame Joakim Vujić Izabrane komedije i drame I i II Jovan Sterija Popović Posrbe Komedije i dramoleti Kosta Trifković Istorijska drama XIX veka I i II Drame Đura Jakšić Drame laza Kostić Izabrane drame Dragutin Ilić Komedije i narodni komadi XIX veka Drama na početku XX veka Drame Borisav Stanković Izabrane drame Vojislav Jovanović Izabrane drame Milutin Bojić Izabrane komedije i drame I i II Branislav Nušić Drama između dva rata Savremena drama I i II Izabrane drame Velimir Lukić Izabrane drame Aleksandar Popović Izabrane drame Dušan Kovačević Radio i TV drama velolok stalrečmed

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Srbijom - Dragan Bosnić Izdavač: Prometej Novi Sad Godina izdanja: 2022 Broj strana: 399 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Bogato ilustrovana monografija Dragana Bosnića, Srbijom, čitaocu otkriva brojna poznata, ali i ona skrovitija turistička odredišta Srbije. Zamišljena kao svojevrsni vodič, ova knjiga inspirisaće vas na istraživanje naše zemlje i u isto vreme ponuditi pregršt zanimljivih informacija. Kako za obilazak Srbije ipak vredi napraviti kalendarski plan, namera ove knjige je da uputi šta, kada i kako treba videti. Mudri Dalaj Lama je preporučio da jednom godišnje idete na neko mesto na kojem nikada do tada niste bili. Preporuka autora ove knjige jeste da provedete par dana u dobrom društvu otkrivajući neko zanimljivo mesto u Srbiji, koje se možda nalazi veoma blizu vas. Dragan Bosnić rođen je 1950. godine u Beogradu. Od 1980. godine, kada je imao prvu naslovnu stranu, do danas je objavio još par stotina naslovnih strana i preko hiljadu putopisnih reportaža u Politikinom Magazinu, JAT reviji, Nacionalnoj reviji Srbija, Moć prirode, Eko kuća. Radio je karikature i ilustracije, a sarađivao je na izradi većeg broja monografija. Takođe je autor desetak autorskih monografija (fotografije i tekst) koje su prevođene na šest jezika. Njegova monografija Skrivena Srbija, u svom prevedenom izdanju (The Hidden Serbia) nalazi se u kongresnoj biblioteci Sjedinjenih Država. Do penzije je radio kao urednik fotografije u Nacionalnoj reviji Srbija. I dalje je aktivan. Radi TV emisiju Srbija od zlata jabuka koja se već pet godina emituje na Prvom i Drugom progarmu RTS-a.

BURA NA ZEMLJI Biografija Vilhelma Rajha Majron Saraf Dimenzije: 14,5 x 21,5 cm Izdavač: Radio B92 Godina: 1997. Pismo: latinica Povez: meki Broj strana: 614 Gordana Miljević, Marija Landa(prevod) Izdavač: Samizdat B92 Naslov originala: Futy on Earth: a biography on Wilhelm Reich Stanje: Vrlo dobro, potpis na predlistu. Biografija Vilhelma Rajha. Sveti gnev zivog organizma do sada je neprevazidjena, najdetaljnija i najobuhvatnija biografija Vilhelma Rajha cija istrazivanja u oblasti psihoanalize, medicine, teorije fasizma i biofizickih osnova zivota danas u Evropi dozivljavaju pravu renesansu. Po delima koja su nam do sada poznata (Analiza karaktera; Funkcija orgazma; Psihologija mase i fasizma) Rajh je bio jedan od najznacajnijih teoretskih predvodnika studentske revolucije i antiautoritarnog pokreta sezdesetih i sedamdesetih godina.

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Život i pisma Petra Iljiča Čajkovskog - Modest Čajkovski Godina izdanja: 2020 Broj strana: 656 Povez: Mek Životi slavnih stvaralaca – a naročito je to slučaj sa Petrom Iljičem Čajkovskim – retko su popločani slavnim i svetlucavim godinama. Najveći ruski kompozitor nije samo osporavan u svojoj okolini praktično od početka svoje stvaralačke karijere, već je najveća osporavanja doživeo od sebe sama. Ovo su samo neki delovi jedinstvene knjige koju držite u rukama.„Ako sudbina bude htela da budem slavan, to će doći samo od sebe, iako je malo verovatno da ću to doživeti. Kada pomislite na to da tokom mojih mnogih poseta inostranstvu nisam posećivao uticajne ljude, slao im svoje kompozicije, da nisam radio na tome da u drugim zemljama postanem poznat, moramo biti zadovoljni svakim uspehom koje neka moja kompozicija ostvari. Mnogo je razloga zbog kojih se moja simfonijska dela retko mogu čuti u inostranstvu. Prvi razlog je to što sam Rus, što za posledicu ima to da me svi iz Zapadne Evrope gledaju sa predrasudama. Drugo, takođe zbog toga što sam Rus, u mojoj muzici ima nečeg egzotičnog, što je strancima nedostižno. Moja uvertira Romeo i Julija svirana je u svim prestonicama bez uspeha. Zviždali su joj u Beču i Parizu. Nedavno je slično prošla i u Drezdenu.“„Moje ime je nepoznato u muzičkim krugovima u inostranstvu. Samo se nekoliko osoba posebno zanimalo mojom muzikom, namučivši se da uvrste moja dela u svoje koncertne programe; skoro svi su naišli na nepremostive prepreke. Nema sumnje da bih učinio dosta na širenju svojih dela kada bih išao po svim evropskim prestonicama, posećivao ’glavešine’ i predstavljao im svoju robu. Radije bih se odrekao svakog uživanja u životu nego to radio. Gospode bože! Ukoliko mi je suđeno da postanem slavan, to će doći polako ali sigurno. Istorija nam pokazuje da je uspeh koji je dugo odlagan dugotrajniji od onoga koji dođe brzo i iznenadno. Mnoga imena koja su odjekivala poznatošću u svojim generacijama, sada su potonula u okean zaborava.“(Petar Iljič Čajkovski)

1. Počeci srpske drame 2. Joakim Vujić – Izabrane drame 3. Jovan Serija Popović – Izabrane komedije i drame I 4. Jovan Serija Popović – Izabrane komedije i drame II 5. Posrbe 6. K. Trifković – Komedije i dramoleti 7. Istorijska drama XIX veka I 8. Istorijska drama XIX veka II 9. Đura Jakšić – Drame 10. Laza Kostić – Drame 11. Dragutin Ilić – Izabrane drame 12. Komedije i narodni komadi XIX veka 13. Drama na početku XX veka 14. Borisav Stanković – Drame 15. Vojislav M. Jovanović – Izabrane drame 16. 17. Branislav Nušić – Izabrane komedije i drame I 18. Branislav Nušić – Izabrane komedije i drame II 19. Drama između dva rata 20. Savremena drama I 21. Savremena drama II 22. Velimir Lukić – Izabrane drame 23. 24. Dušan Kovačević – Izabrane drame 25. Radio i TV drama Izdavač: NOLIT, Beograd 1987; Srpska književnost – Drama

Krpare, prekrivace rucno , licno pravim, tkam na razboju. Ovaj komplet je crne boje , dimenzije 90x240 i 80x155. Materijal je pamuk, kvalitetni su, peru se u masini, a suse na vazduhu. Trajace vam godinama. Radim i u dimenzijama koje vam odgovaraju, a mozete da birate i drugu boju. Za dodatna pitanja stojim na raspolaganju.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Potpis na predlistu. Izdavač: Prosveta - Beograd, 1968. god. Broširan povez, 19X17 cm. 46 str. Bogdan Čiplić (Novi Bečej, 2. 11. 1910, Austrougarska – Beograd, 23. 4. 1989, SFRJ) bio je srpski književnik, prevodilac, pesnik, pozorišni i književni kritičar, dramski pisac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Rođen je u Novom Bečeju 1910, u vreme Austro-ugarskog carstva, ali ga životne staze vode kroz Sombor, Srbobran, Kikindu, Suboticu, Beograd, Novi Sad itd. Diplomirao je etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpsko-hrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdavao književni almanah „Život“ i uređivao istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Kao etnolog, inspirisan je običajima i tradicijom svog naroda, koju prenosi i u svoja dela, pre svega inspirisan duhom Banata, vojvođanskom ravnicom, vojvođanskim mentalitetom, anahronim jezikom, životima običnih ljudi, ali i značajnih ličnosti kao što je Đura Jakšić, čiji je život prikazao kroz romansiranu biografiju u istoimenom romanu. Čiplić dolazi u Novi Sad 1937. godine, od kada je intenzivno sarađivao sa Letopisom Matice srpske, pisao pozorišne i književne kritike za dnevnik Dan. Okupljajući značajne pisce tog perioda, među kojima je bio i Aleksandar Tišma, objavio je dve sveske Vojvođanskog zbornika. Od 1944. godine je radio i kao gimnazijski profesor u Novom Sadu. Nakon godinu dana, 1945. godine, tj. neposredno nakon Drugog svetskog rata, najpre je preuzeo funkciju sekretara, lektora, potom i dramaturga Srpskog narodnog pozorišta, a u časopisu Slobodna Vojvodina, uređivao je kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. U Srpskom narodnom pozorištu obavljaće funkciju upravnika od 1947. do 1949. godine, kada će biti ponovo ustanovljena opera, a takođe i konsolidovan dramski ansambl, posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. 1952. godine je pokrenuo književne novine pod imenom Stražilovo, koje je izdavao godinu dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje Naše scene. Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih Večernjih novosti, a poslednje godine života proveo je kao slobodan umetnik. Objavio je više od pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i devet romana, a njegova dramska dela su izvođena na sceni SNP-a, od kojih je drama Uspomena na Sorento (1940) bila samo jednom premijerno izvedena, a potom zabranjena. Za roman Na veliko i na malo, nagrađen je nagradom Vlade NR Srbije (1946), dok je njegova drama Koncert za dve violine osvojila drugu nagradu na konkursu za dramu u Novom Sadu 1952. godine. Zmajevu nagradu Matice srpske dobio je za zbirku poezije Slatko pravoslavlje (1968), koja je takođe uvrštena u izabrana dela 2021, pored zbirki poezije Poljana i Divlje jato. Gordana Svilengaćin u predgovoru novom izdanju Čiplićeve poezije naziva Čiplića „dobroćudnim pesnikom ravnice“, dok ga je Draško Ređep, koji je 2003. godine priredio „Antologiju Čiplić“, nazvao „poslednjim bardom Vojvodine stare.“ Izabrana Čiplićeva dela u šest tomova objavljena su u suizdavaštvu Banatskog kulturnog centra i Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski”.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Teorija i praksa grupne psihoterapije - Irvin Jalom Izdavač: Psihopolis Godina izdanja: 2019 Broj strana: 711 Format: 24 cm Povez: Tvrdi Kapitalno delo Irvina Jaloma, psihotera­peuta i psihijatra, već dobro poznatog domaćim čitaocima. Knjiga velikog formata i obima smatra se najrefe­rentnijom u oblasti grupne terapije. Jalom ovu knjigu autorski potpisuje zajedno sa Molin Lešć, koji je dao veliki doprinos istraživačkoj literaturi o savremenoj grupnoj psihoterapiji. Ovo je peto izdanje knjige u kojoj su oba autora predano zajednički radili kao terapeuti kako bi u ovo delo integrisali nove i stare materijale. Imali su zadatak da u novom izdanju inkorporiraju mnogobrojne novonastale promene na ovom polju i da odbace zastarele ideje i metode. I imali su brojne dileme: Šta ako neke promene ne predstavljaju napredak nego regrediranje? Šta ako tržišni zahtevi za bržim, jeftinijim, efikasnijim metodama rade protiv interesa klijenta? I šta ako ovi razni tržišni faktori teraju terapeuta da klijentima pruža manje nego što bi inače mogao? Da li i zašto od psihoterapije očekujemo više nego što ona može da pruži? Šta terapeut mora da radi, a šta on treba da bude? Primeri iz prakse – kako sastaviti i održavati grupu? Kako raditi sa konfliktnim i problematičnim članovima grupe? O grupama podrške putem interneta

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Život na ledu I (Dnevnici 1948-1955) Život na ledu II (Dnevnici 1955-1982) Život na ledu III (Dnevnici mart-decembar 1983) ` Knjiga Život na ledu Borislava Pekića predstavlja izuzetno zanimljive dnevnike s kraja 1982. i iz 1983. godine koji su u audio-zapisu ostali posle Pekićeve smrti. Njih je za štampu pripremila gospođa Ljiljana Pekić. Ti dnevnici polemičke intonacije pisani su u formi ogleda i eseja, intervjua i komentara. Njihovu osnovu predstavlja podsticajna, otvorena i kritička autorova misao. Ona je usredsređena na ključna pitanja društvenog, političkog i kulturnog života u Jugoslaviji od kraja Drugog svetskog rata do osamdesetih godina 20. veka.Pekićevi dnevnički zapisi su jedna vrsta sokratskog dijaloga sa idejama i piscima. Neki od njih, kao Miroslav Krleža i Milovan Đilas, ostavili su vidljiv trag ne samo u književnosti, već, jednako, u književnoj ideologiji i društvenom životu pomenutog razdoblja. Smisao Pekićevih rasprava jeste u poricanju autoritarnog i dogmatskog duha i zalaganju za vrednosni sistem u kojem će recidivi totalitarizma i demokrature biti zamenjeni istinskim slobodama i demokratskim preporodom društva. ` Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...

Knjiga je kao nova. Desimir Tošić : između ekstrema - Mijat Lakićević Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2021 Broj strana: 1048 Format: 25 cm Povez: Tvrdi Lakićevićev rukopis je više od hronike u najboljem značenju. On je u Desimiru Tošiću otkrio jedinstvenu pojavu u političkoj i kulturnoj istoriji Srbije u 20. veku, osobenog pripadnika njene elite – po Tošićevom mišljenju „nepostojeće”. (…) Desimir Tošić je živeo i radio u doba ekstrema, kako je Erik Hobsbaum nazvao kratki dvadeseti vek: nacizam, komunizam, antikomunizam, i iz njih izvedeni antisemitizam, etnički nacionalizam, revanšizam. Tošić nije razlikovao „bolji” od „goreg” ekstrema. Po njemu, oni su se svojom metodom dodirivali. Desimir Tošić je, od mladosti do kraja života, zagovarao srednju liniju: dijalog, kom- promis, sporazumevanje. U novovekovnoj Srbiji srednja linija, i pored pokušaja političkog organizovanja, nikada nije bila većinska, odnosno vladajuća, ali ona je postojala i u kontinuitetu se kristalisala kao krhka vertikala. Rad na njenom proučavanju u srpskoj istoriografiji može se, međutim, sve do početka 21. veka, upoređivati sa arheološkim radom. Dr Latinka Perović Monografija Mijata Lakićevića jeste hronologija 20. veka, jer se Tošićeva biografija podudara sa njegovim najvećim delom budući da je Desimirova politička aktivnost počela još u gimnaziji, tridesetih godina 20. veka. I još je važnije reći – kroz Tošićevu biografiju se prelamaju ključna pitanja tog veka, od demokratije i parlamentarizma do komunizma i fašizma. Zato je pisati Tošićevu biografiju gotovo jednako što i pisati istoriju 20. veka. (…) Ova knjiga je i, da parafraziram, „biografija o drugima” jer su sve politički značajnije ličnosti prošle kroz ovu knjigu, ali je i biografija o 20. veku, bar o svim onim prekretnim decenijama u kojima je Tošić bio politički aktivan. Zato možemo da kažemo da je to jedna vrlo lična istorija minulog stoleća, iz perspektive visprenog, oštrog i dobronamernog kritičara srpskih političkih prilika. Prof. dr Dubravka Stojanović

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Desimir Tošić: Između ekstrema - Mijat Lakićević Godina izdanja: 2021 Broj strana: 1048 Povez: Tvrd Lakićevićev rukopis je više od hronike u najboljem značenju. On je u Desimiru Tošiću otkrio jedinstvenu pojavu u političkoj i kulturnoj istoriji Srbije u 20. veku, osobenog pripadnika njene elite – po Tošićevom mišljenju „nepostojeće“. (…) Desimir Tošić je živeo i radio u doba ekstrema, kako je Erik Hobsbaum nazvao kratki dvadeseti vek: nacizam, komunizam, antikomunizam, i iz njih izvedeni antisemitizam, etnički nacionalizam, revanšizam. Tošić nije razlikovao „bolji“ od „goreg“ ekstrema. Po njemu, oni su se svojom metodom dodirivali. Desimir Tošić je, od mladosti do kraja života, zagovarao srednju liniju: dijalog, kompromis, sporazumevanje. U novovekovnoj Srbiji srednja linija, i pored pokušaja političkog organizovanja, nikada nije bila većinska, odnosno vladajuća, ali ona je postojala i u kontinuitetu se kristalisala kao krhka vertikala. Rad na njenom proučavanju u srpskoj istoriografiji može se, međutim, sve do početka 21. veka, upoređivati sa arheološkim radom.– Dr Latinka PerovićMonografija Mijata Lakićevića jeste hronologija 20. veka, jer se Tošićeva biografija podudara sa njegovim najvećim delom budući da je Desimirova politička aktivnost počela još u gimnaziji, tridesetih godina 20. veka. I još je važnije reći – kroz Tošićevu biografiju se prelamaju ključna pitanja tog veka, od demokratije i parlamentarizma do komunizma i fašizma. Zato je pisati Tošićevu biografiju gotovo jednako što i pisati istoriju 20. veka. (…) Ova knjiga je i, da parafraziram, „biografija o drugima“ jer su sve politički značajnije ličnosti prošle kroz ovu knjigu, ali je i biografija o 20. veku, bar o svim onim prekretnim decenijama u kojima je Tošić bio politički aktivan. Zato možemo da kažemo da je to jedna vrlo lična istorija minulog stoleća, iz perspektive visprenog, oštrog i dobronamernog kritičara srpskih političkih prilika.– Prof. dr Dubravka Stojanović