PLAYBOY BROJ 22 OKTOBAR 2005 IZDANJE ZA SRBIJU I CRNU GORU R e f e r e n c e DRAGAN NIKOLIĆ - FILMSKI SUPER STAR SRBIJE BASARA RAKIJA DIK LONG: Blast From Past ............................................................ FOTOGRAFIJE (PRVOKLASNE) U BOJI Broš Latinica 112 stranica KOLEKCIONARSKI PRIMERAK !!!!!!!!!

Tajne japanske astrologije KIGAKU Znati kako upravljati sopstvenim telom i zdravljem, znati kako urediti odnose sa ljudima, i znati kako usmeriti sreću i sudbinu, tri su umeća koja će biti sudbonosna za vreme koje je pred nama. Rak, nova bolest sida, stres, duševna nestabilnost, u nastupajućem vremenu najviše će pretiti našem telu i duhu. Da izbegnemo bolesti i sačuvamo stabilnost duha, poslužiće nam znanje o devet zvezda – kjusei, koji se jednostavno naziva KIGAKU. Ljudi ne mogu ni da žive ni da rade sami. U svim sredinama u kojima provode vreme sa nekim, harmonija je veoma važna. Nebeska energija, primljena rođenjem, prati nas kroz čitav život i u svim njegovim vidovima. Energija drugihje takođe uvek sa njima, tako da, kada se susrećemo sa ljudima, potiranje te energije, njeno pojačavanje ili jednostavno mimoilaženje, određuje godina i vreme kad smo se rodili. Da li smo izabrali dobre životne saputnike, dobre saradnike, da li se družimo sa pravim ljudima i kakve su nam zajedničke sudbine predodređene, može nam otkriti jedna od nauka „devet zvezda“ – KIGAKU. Da pronađete najboljeg partnera za ljubav, brak, druženje, putovanje, zajednički rad, zabavu, pomaže vam drevna japanska knjiga KIGAKU. 1100 Din

MOJ JAPANSKI KUVAR 900.00 рсд Secuko Inumaru Kako napraviti suši u Srbiji Japanska kuhinja postala je planetarno popularna, od vremena prvih samurajskih filmova, kasnije crtaća i stripova iz te zemlje, pa onda filmova o Džemsu Bondu, sveznajućem tajnom agentu koji je najbolje znao kako jesti štapićima i koja je najbolja temperatura japanske rakije od pirinča – sakea. Sada je i u Beogradu otvoreno nekoliko desetina restorana, koji kao svoju glavnu ponudu nude japansku hranu, ali je još teško otići na Kalenićevu pijacu, kupiti namirnice i napraviti neki od japanskih specijaliteta. To nam je omogućila autorka ove knjige, Japanka koja u Beogradu živi već četiri decenije I najbolje zna šta je, od čitavog spektra bogate japanske ishrane, moguće napraviti u našim uslovima. Pred vama je šezdesetak recepata jela po njenom izboru, koje je lako i brzo napraviti, a koja su neverovatno ukusna – posebno ih vole deca. Autorka knjige Secuko Inumaru došla je u Beograd 1977. godine, udala se za Srbina i rodila dvoje dece, ćerku i sina. Sa više od četiri decenije iskustva života u glavnom gradu Srbije, uspevala je da samo od sastojaka koji se mogu naći na beogradskim pijacama i u prodavnicama zdrave hrane, za porodicu i prijatelje priprema ukusna i zdrava japanska i kineska jela. Ovo je prvi japanski kuvar ikada objavljen u Srbiji.

Tajne japanske astrologije Kigaku Znati kako upravljati sopstvenim telom i zdravljem, znati kako urediti odnose sa ljudima, i znati kako usmeriti sreću i sudbinu, tri su umeća koja će biti sudbonosna za vreme koje je pred nama. Rak, nova bolest sida, stres, duševna nestabilnost, u nastupajućem vremenu najviše će pretiti našem telu i duhu. Da izbegnemo bolesti i sačuvamo stabilnost duha, poslužiće nam znanje o devet zvezda – kjusei, koji se jednostavno naziva KIGAKU. Ljudi ne mogu ni da žive ni da rade sami. U svim sredinama u kojima provode vreme sa nekim, harmonija je veoma važna. Nebeska energija, primljena rođenjem, prati nas kroz čitav život i u svim njegovim vidovima. Energija drugihje takođe uvek sa njima, tako da, kada se susrećemo sa ljudima, potiranje te energije, njeno pojačavanje ili jednostavno mimoilaženje, određuje godina i vreme kad smo se rodili. Da li smo izabrali dobre životne saputnike, dobre saradnike, da li se družimo sa pravim ljudima i kakve su nam zajedničke sudbine predodređene, može nam otkriti jedna od nauka „devet zvezda“ – KIGAKU. Da pronađete najboljeg partnera za ljubav, brak, druženje, putovanje, zajednički rad, zabavu, pomaže vam drevna japanska knjiga KIGAKU. Autor knjige je Dragan Milenković (1948), Milenković je diplomirao Jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je u prvoj grupi polaznika kursa japanskog jezika od dva semestra, koji je organizovao Kolarčev narodni univerzitet, a od 1974. do 1976

Dveri srpske O SOLZENJICINU 2008 RETKO Lib24 Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Biografija Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968.), i `Prvi krug` (1968.), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga djela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička djela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam auktor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističkih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

časopis za književnost, umetnost i kulturu septembar - decembar 1983 odlično očuvana kao nova kompletan sadržaj na drugoj slici Jean Genet (Pariz, 19. prosinca 1910. – Pariz, 15. travnja 1986.) je bio francuski pisac, dramatičar i politički aktivist, jedan od istaknutih predstavnika moderne francuske književnosti. U mladosti sitni kriminalac, Genet je kasniji život posvetio pisanju te je, kao romanopisac, uspio često opscenu i erotsku tematiku prezentirati kao poetsko viđenje svijeta, a kao dramatičar je postao jedna od vodećih ličnosti avangardnog teatra i teatra apsurda. Njegova najznačajnija djela su romani Querelle de Brest, Journal du voleur i Notre Dame des Fleurs te Le Balcon, Les Nègres, clownerie, Les Bonnes i Les Paravents. Rani život i kriminalna karijera Rođen je 1910. godine u Parizu kao nezakoniti sin prostitutke Gabrielle Genet, koja se o njemu brinula prvih sedam mjeseci njegova života, nakon čega ga je dala na posvajanje. Iako je njegova nova obitelj bila brižljiva prema njemu, a u školi je ostvarivao dobre rezultate, Genetovo djetinjstvo je bilo obilježeno pokušajima bijega i sitnim krađama. Nakon smrti pomajke, Genet je otišao živjeti sa starijim parom, no kod njih se zadržao manje od dvije godine zbog delikventnog ponašanja. U dobi od 15 godina odlazi u zloglasni popravni dom Mettray, gdje je boravio od 1926. do 1929. godine. Njegova iskustva iz doma zabilježena su u romanu Miracle de la rose, a završila su kada je napunio 18 i pridružio se Legiji stranaca. No, Genet se nije dugo zadržao u Legiji te je vrlo brzo otpušten zbog opscenih radnji (naime, uhvaćen je u homoseksualnom činu). Svoju adolescenciju provodi kao vagabund, sitni kriminalac i muška prostitutka po Barceloni, Antwerpenu i drugim europskim gradovima, a iskustva iz tog razdoblja detaljno prikazuje u svojoj autobiografiji Journal du voleur (1949.). Nakon što se 1937. vratio u Pariz, Genet je provodio vrijeme po zatvorima zbog krađi, krivotvorenja dokumenata, opscenih radnji i drugih kaznenih djela. U zatvoru se posvetio pisanju. Godine 1942. piše poemu `Le Condamné à mort`, a 1944. godine majstorski roman Notre-Dame-des-Fleurs u kojem je živopisno prikazao predratno podzemlje Montmartrea i živote snagatora, svodnika i pervertita. Njegov spisateljski talent prvo je predstavljen Jeanu Cocteauu, a kasnije i Simone de Beauvoir te Jean-Paulu Sartreu. Cocteau je iskoristio svoje veze kako bi izdao Genetova djela, a 1949. godine, kada je Genetu prijetila automatska kazna doživotnog zatvora zbog desete osuđujuće presude, zajedno s drugim intelektualcima poput Sartrea i Picassa, uputio je uspješnu peticiju predsjedniku Auriolu kojom je Genet dobio pomilovanje. Više se nikada neće vratiti u zatvor. Do 1949., Genet će napisati još dva romana - Querelle de Brest i Pompes funèbres. Njegova izrazita popularnost među umjetničkim krugovima inspirirala je knjigu Saint Genet, comédien et martyr Jean-Paula Sartrea, u kojem slavni autor detaljno secira i analizira Genetov život od kriminalne mladosti do karijere spisatelja. Sartreova analiza će imati snažan utjecaj na Geneta, koji sljedećih pet godina neće ništa napisati. Dvadesetak godina kasnije, filozof Jacques Derrida će također analizirati Geneta u svom djelu Glas, za koje će inspiracija biti Genetov esej `Što ostaje od Rembrandta kada ga se raskida na četiri dijela i baci u zahodsku školjku`. Tokom 50-ih, Genet se emocionalno povezao s cirkuskim radnikom Abdallahom, no turbulentna veza koja će kulminirati Abdallahovim suicidom 1964. godine bacit će Geneta u tešku depresiju koja će ga dovesti do pokušaja suicida. Godine 1950. snimio je 26-minutni film Un chant d`amour, koji je zbog svoje homoseksualne tematike i opscenih prikaza dugo godina bio zabranjen. Osim režije, Genet je napisao i scenarij za svoj jedini realizirani film. Nakon uspješne serije romana, Genet se okušao u teatru. Njegovi prvotni radovi, jednostavne drama neoklasicističke strukture, otkrivaju Sartreov utjecaj. U drami Haute Surveillance (1944.) nastavlja sa zatvorskom tematikom, no već u drami Les Bonnes (1946.) analizira kompleksne teme osobnog identiteta koje će inspirirati cijelu generaciju dramskih pisaca među kojima su bili Samuel Beckett i Eugène Ionesco. Genet se tako vrlo rano isprofilirao kao ključna figura teatra apsurda. Njegove kasnije drame, Le Balcon, Les Nègres, clownerie i Les Paravents, postaju grandiozne stilizirane drame u ekspresionističkoj maniri čiji je cilj šokirati i implicirati publiku prikazujući društveno licemjerje. Ovakav specifičan scenski izraz bit će nazvat `teatrom mržnje`, a njegova osnovna ideja je izvlačenje maksimalne dramske snage određene političke ili socijalne situacije bez da ista nužno izražava konkretne političke ideje. Krajem 60-ih i tokom 70-ih godina, Genet je postao politički aktivan sudjelujući u brojnim demonstracijama i izražavajući podršku brojnim anarhističkim i revolucionarnim organizacijama, poput RAF-a ili BPP-a. Godine 1972., Genet je igrom slučaja završio i na glazbenim ljestvicama kada je David Bowie izdao singl `The Jean Genie`, koji je komična interpretacija Genetova imena. Pred kraj života, Genet je dobio rak grla. Pronađen je mrtav u hotelskoj sobi u Parizu, 15. travnja 1986. godine. Pretpostavlja se kako je pao i zadobio fatalan udarac u glavu. Pokopan je na Španjolskom groblju u Laracheu, Maroko.