Povez: tvrdi Izdavač: Dereta, Beograd Godina izdanja: 2017 Obim: 135 Stanje: odlično, novo

Odlicno Ilustracije Juan E. Hernandez Giro Internacionalni roman s jezera Lago Maggiore Zagreb 1918. ZABAVNA BIBLIOTEKA kolo X, knjiga 119-120.,uređuje: Nikola Andrić Povez: tvrdi, stranica: 180,latinica, srpsko-hrtvatski jezik,Format: 12,0 x 18,5 cm stanje: odlično očuvana nema ispisivanja ..Radnja se odvija u najdivnijem kraju severne Italije, na romantična dva otoka : Isolu Bellu i Isolu Madre, koji sa ribarskim otokom čine čuvenu Boromejsku skupinu...glavne uloge Francuzi, Engezi i Talijanke..sudbina nesretne Carlotte Književnost > Proza Rene Boilesve Boilesve 1921 Rođen je Rene Tardiveau 14. april 1867 La Haie-Descartes, Francuska Umro 14. juna 1926. (star 59 godina) Pariz, Francuska Značajne nagrade Izbor u Academie francaise 1919 Rene Boilesve (14. april 1867. u La Haie-Descartes - 14. januar 1926. u Parizu), rođen Rene Marie Auguste Tardiveau, bio je francuski pisac i književni kritičar. Boilesve je ranije bio siroče i otišao u školu u Poitiers i Tours. Godine 1895. počeo je da objavljuje članke u različitim časopisima. On se smatra naslednikom Honore de Balzac i prethodnikom Marsela Prousta. Godine 1919. primljen je u Academie francaise. Francuska knjizevnost Avanturisticki roman Francuski roman

Stada i pastiri Rene Filep Miler Vođi i buntovnici Ko i kako narode vodi i zavodi i za čim žudi čovečanstvo Narodno delo, Beograd Ilustrovano, na predlistu kratka posveta i pečat starog vlasnika Stanje dobro očuvano

Stada i pastiri vođi i buntovnici Autor: Rene Filep Miler Ko i kako narode vodi i zavodi i za čim žudi čovečanstvo Izdavač: Narodno delo, Beograd Tvrdi povez, ilustrovano, 444 strana Stanje: vrlo dobro, bez ikakvih podvlačenja. Na naslovnoj strani se vidi mrežica od rikne, kao na slici.

Stada i pastiri vodje i buntovnici-Rene Filep Miler.Izdavac Narodno delo.Tvrd povez,442 str.Korice malo pohabane,ostalo korektno ocuvano.

Rene Filep Miler Stada i pastiri (Vođi i buntovnici, Ko i kako narode vodi i zavodi) Izdavač: Narodno delo Beograd, 1934. Tvrd povez veći format

RENE BAZIN - MADAME CORENTINE RETKO IZDAVAČ. PARIS STRANA. 281 TVRDOG POVEZA STANJE. RIKNA MALO POHABAN GORE, DOLE 2 CM, UNUTRAŠNJOST OČUVANA, OCENA. 4 KNJIGA KAO NA SLICI, DOSTAVU PLAĆA KUPAC, 299

Podnaslov : Ko i kako narode vodi i zavodi i za čim žudi čovečanstvo? Autor: Rene Filep MILER Izdavač: Narodno delo - Beograd ; 1934.god. Stanje: Dobro(3) Broj strana : 444, formata 16,5 x 23,5 cm.

izd 1934g, u dobrom stanju, vođi i buntovnici, , ko i kako narode vodi i zavodi, i za čim žudi čovečanstvo, Oliver Kromvel , Napolen, Tusen, Đanbatista Vito, ....

Imperatorski vodic/Rene Bazin na francuskom jeziku.Napomena:par stranica izvuceno iz korica

ko i kako narode vodi i zavodi i za čim žudi čovečanstvo strahotvorci umetnici u obećanjima groblje razuma san o harmoniji ,,,, izd narodno delo, 442str naknadno koričeno

JEAN DUBOIS / RENE LAGANE La nouvelle GRAMMAIRE du francais LAROUSSE PARIS 2OO8 Broš 266 stranica NEKORIŠĆENO MS/5

Povez: tvrdi Izdavač: Unireks, Podgorica Godina izdanja: 2008 Obim: 277 Stanje: odlično Sadržaj: 1. Rene Dekart, život i djelo; 2. Pravila za usmjeravanje duha; 3. Rasprava o metodi; 4. Istraživanje istine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Borivoje Ž. Milojević (Carina, 22. decembar 1885 — Beograd, 22. oktobar 1967)[1] bio je srpski geograf, profesor Beogradskog univerziteta, akademik SANU. Biografija Rođen je 10/22. decembra 1885. godine u selu Carina, u učiteljskoj porodici od oca Živojina i majke Nerandže. Njegove mlađe sestre su bile Draga Milojević (1888-1932), glumica i Vukosava Milojević (1898-1985), profesorka francuskog jezika i publicista. Prva četiri razreda osnovne škole završio je u Krupnju 1892 — 1896 i ostao blisko vezan za ovaj kraj.[2] Studije geografije upisuje 1904. godine, a već na kraju 4. semestra (1906) biva izabran za asistenta. Nakon diplomiranja radio je jedno vreme kao gimnazijski profesor. Slušao je zimski semestar 1911/12 u Haleu kod istaknutih geografa A. Penka, O. Šlitera, J. Valtera i drugih. Tokom Prvog svetskog rata povlači se sa srpskom vojskom preko Albanije. Zatim 1918/19 odlazi u Lozanu gde sluša predavanja iz geologije i privredne geografije. Doktorirao je 1920. godine, i iste godine izabran za docenta, a već 1921. za vanrednog profesora beogradskog univerziteta. Jovan Cvijić (1865—1927) ga predlaže 1925. godine za redovnog profesora, ali je B. Ž. Milojević to zvanje stekao tek po Cvijićevoj smrti, 1927. godine, kada je preuzeo Katedru geografije i rukovođenje geografskim društvom. On je bio Cvijićev učenik, zatim saradnik i na kraju naslednik.[2] Sve do odlaska u penziju, 1956. godine, bio je redovni profesor Beogradskog univerziteta. Prisustvovao je 6. aprila 1910. osnivanju Srpskog geografskog društva koje su tada osnovali Jovan Cvijić, Pavle Vujević (1881—1966) i još nekoliko prirodnjaka, profesora univerziteta. Bio je jedan od saurednika „Glasnika“ Srpskog geografskog društva u periodu 1912-1927 i glavni i odgovorni urednik u periodu 1928-1962. Bio je sekretar, potpredsednik i predsednik Srpskog geografskog društva do 1962. kada se zbog bolesti povukao. Objavio je preko 250 naučnih radova i priloga, od kojih su najistaknutiji: „Dinarsko primorje i ostrva“ (Beograd, 1933, 483 str.), „Visoke planine u našoj Kraljevini“ (Beograd, 1937, 459 str.), „Glavne doline u Jugoslaviji“ (Beograd, 1951, 447 str.) i udžbenik „Opšta regionalna geografija“ (Beograd, 1956, 451 str).[2] Od ostalih radova pomenimo još i „Lesne zaravni i peščare u Vojvodini“ (Novi Sad, 1949, 102 str). Njegov prvi rad, značajan za Rađevinu i Jadar, je „Rađevina i Jadar, antropogeografska ispitivanja“ (Naselja srpskih zemalja, knj. 9, Beograd, 1913, pp. 633–816.) gde je na terenu istraživao poreklo stanovništva, broj domaćinstava, stara prezimena, krsnu slavu i od toga načinio knjigu koja je polazište za svako dalje traganje za svojim korenima ljudi ovoga kraja. Borivoje Ž. Milojević je bio počasni doktor univerziteta u Monpeljeu (od 1947), Grenoblu (1947) i Renu (1947), a izvan Francuske još i univerziteta u Pragu (1948). Bio je počasni član sedam inostranih geografskih društava, jedan od samo devet počasnih inostranih članova Geografskog društva Sovjetskog Saveza. U bivšoj SFRJ bio je počasni član Geografskog društva Hrvatske. Bio je nenadmašan predavač — popularizator geografije. Ostala je zapamćena popularnost i posećenost njegovih predavanja u maloj sali Kolarčevog univerziteta u Beogradu. Kažu da je toliku popularnost među posetiocima Kolarčevog univerziteta uživao još i akademik Ivan Đaja. 1948. postao je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. 1955. izabran je za redovnog člana - saradnika Matice srpske. Zbog celokupnog svog doprinosa nauci izabran je 1947. za dopisnog a 1961. za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Preminuo je 22. oktobra 1967. godine u Beogradu. Po sopstvenoj želji, akademik Borivoje Ž. Milojević sahranjen je na groblju u Krupnju. Po njemu osnovna škola u Krupnju nosi ime „Borivoje Ž. Milojević“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1911 g. Arnold van Gennep (nemački: Arnold van Gennep, 23. aprila 1873, Ludvigsburg, Kraljevina Virtemberg - 7. maja 1957, Bourg-la-Ren, Francuska) - poznati francuski folklor i etnograf. Predsednik Društva francuskih etnografa (1952–57), osnivač niza etnografskih publikacija. Autor je brojnih radova o opštoj etnografiji i etnografiji Francuske; prvi od francuskih etnografa koji je primenio metod etnografskog mapiranja. Školsko obrazovanje stekao je u Nici, Chamberiju i Grenoblu. Na Sorboni nije postojao kurs etnografije, koji je Arnold postao student nakon završetka škole (počeo je da se predaje mnogo kasnije - od 1943), pa je mladić napustio poznati univerzitet i upisao se u Nacionalnu školu živih orijentalnih jezika, a potom u Praktičnu školu visokog znanja. Van Gennep je prošao obuku iz oblasti opšte lingvistike, drevnog arapskog jezika, egiptologije, islama i religije primitivnih naroda. U 90-im godinama KSIKS veka, kada se van Gennep uključio u naučna istraživanja, sociološka teorija Emila Durkheima, koju je podržao Klod Levi-Strauss, uživala je najveći autoritet u Francuskoj. Ostao je u Istočnoj Evropi (Poljska, 1897-1901) nakon braka, proširio svoje horizonte, savladao poljski i ruski jezik. Vrativši se u Francusku, vodio je Sektor za prevođenje Ministarstva poljoprivrede. Od 1907. do 1914. godine radio je kao sekretar u Međunarodnom institutu za etnografiju i sociologiju. Od 1907. do 1914. godine radio je kao sekretar u Međunarodnom institutu za etnografiju i sociologiju. 1912-1915 A. van Gennep vodio je odeljenje za etnografiju u švajcarskom gradu Neuchatel. Neovisna priroda naučnika nije mu dozvolila da sledi put trivijalnog univerzitetskog profesora iz doba kada su nastavnici formirali slične stručnjake od studenata. Nije se pridržavao nijednog modnog trenda u nauci i ostao je veran svojim uverenjima. Nezavisno raspoloženje i apsolutna iskrenost doveli su do toga da je van Gennep izgubio profesorsko mesto: tokom godina Prvog svetskog rata javno je izjavljivao da švajcarska vlada ne poštuje deklarirani neutralnost. Zbog toga je proteran iz Švajcarske i primoran je da se vrati u Francusku. Nezavisnost naučnog položaja koštala je Van Gennepa naučnu karijeru - on je uvek ostao izvan zvaničnih naučnih institucija, zarađivao za život od prevoda, objavljivanja časopisa i izdavaštva. Profesionalna interesovanja i zanimanja Kroz sva dela Arnolda van Gennepa prolazi jasno formulisano razumevanje folklora i etnografije, koje su za njega nerazdvojne. Etnografija je polje znanja koje je stvoreno da proučava život kolektiva (prema smernicama toga vremena - kolektiv seoskih stanovnika), otkriva preživelo stanje tradicija, ali ne uskraćuje uključivanje novih oblika u njih (tj. Pojave koje nazivamo inovacijama). Prema njegovom mišljenju, etnografija proučava genezu ljudske kulture, služi kao svojevrsni uvod u opšte kulturne studije (otuda i njen „biologizovani“ vokabular: „embriološka metoda“, tj. Metoda porekla, inicijalnog stanja). Naučnici, prema etnografiji, „žele prepoznati polaznu tačku umetnosti, tehnologije, institucija, načine osećanja i razmišljanja, govora i pevanja; ona je ta koja stvara temelje na kojima se izgrađuje tačno i potpuno znanje o čovečanstvu - čovek koji misli i deluje, zahvaljujući drugim granama znanja “[1]. Van Gennep je u knjizi „Folklor“ formulisao svoje razumevanje folklora: folklor je nauka koja proučava žive činjenice u prirodnom okruženju koristeći metodu posmatranja (baš kao što biolozi proučavaju žive organizme). Naučnici su bili najbliži komparativnom metodu engleske antropološke škole, od kojih je James Frazer, autor čuvene Zlatne grane, bio najupečatljiviji (prema J. Frazer-u, mentalni razvoj čovečanstva prošao je kroz faze magije, religije i nauke). Prema A. van Gennepu, da bi se shvatila suština društvenog života, mora se voditi računa o čoveku, a ne o društvu. Van Gennep se držao ove teze u vezi sa najraznovrsnijim etnografskim stvarnostima: o Australijskim legendama, Savojanskim pesmama, formiranju političkog sistema. [2] U prvoj fazi naučne aktivnosti van Gennep je odao počast uobičajenom interesovanju stručnjaka tog vremena za takozvane egzotične narode sa niskom civilizacijom. U drugoj fazi se fokusirao na običaje, obrede i narodnu umetnost seoskih stanovnika raznih provincija Francuske. Smatrao je totemizam neophodnim uslovom postojanja društvene grupe. Njena zajednica je podržana verovanjem u srodstvo koje povezuje grupu fizičkih ili društvenih rođaka, s jedne strane, i predmet, životinju, biljku, itd. - s druge strane, ceo kompleks verovanja i rituala koji su povezani sa totemizmom ima i pozitivne aspekte (uključivanje u grupu kroz određene ceremonije) i negativne aspekte (zabrane koje teže članovima totemske grupe). Van Gennep je ukazao na teritorijalna prava totemske grupe. Otuda njegov argument da svaka zajednica (počevši od totemske grupe, uključujući pleme, urbanu četvrt, pa sve do države) ima isti cilj: da obezbedi unutrašnju povezanost i životni vek ove zajednice, uprkos tendenciji ka separatizmu iz grupa manjeg reda - porodica, klan, kasta, drugim rečima, uravnotežuju centrifugalne i centripetalne sile. [3] Tako je Van Gennep, istinit svom principa, postavlja činjenice ne na hronološkoj skali, već u zavisnosti od opšteg značenja - jačanje zajednice kao celine i svake njene jedinice posebno. On ne negira mogućnost inovacija koje mogu biti od vitalne važnosti samo u mjeri u kojoj su u stanju da se integrišu u sistem. Ali glavno što naučnika zanima su mehanizmi koji omogućavaju bilo kojoj zajednici da živi i razvija se. Postignuća A. van Gennep je knjigu „Obredi prolaza“ smatrao glavnim među svojim mnogim delima. `Obredi prolaska su deo mog bića`, rekao je. Knjigu otvaraju opšta razmatranja van Gennepa o obredima prolaska (poglavlje I): on nudi svoju klasifikaciju obreda, identifikuje kulturne suprotnosti: profani svet - sveti svet, pozitivne obrede (dozvoljava) - negativne obrede (zabranjuje), direktne akcije - indirektne radnje i t .d. Shvatite različite tehnike magije. Treba obratiti pažnju na koncept „rotacije“ koji je uveo van Gennep (okretnost slova, „potpuna rotacija oko ose“), tj. promena svetog u profano i obrnuto, u zavisnosti od konkretne situacije. Ovo je takođe jedna od vrsta tranzicije, jer se ispostavilo da se svaka osoba tokom života suočava sa svetom stranom bića ili sa bludom. Između rituala, kojima drugi istraživači nisu pridavali značaj, van Gennep shvata kao magični trenutak, važan za ceo ritualni kompleks. Zaista, van Gennep je uspeo da organizuje mnoštvo informacija iz života različitih naroda, podvrgavajući ih određenoj šemi. Odvojeni kulturni sistem nije uporediv sa drugim u celini, ali činjenice, elementi podležu formalnoj analizi i klasifikaciji. Mnogi od obreda koje je Van Gennep odabrao da proučavaju podvrgnuti su opisima i interpretacijama drugih stručnjaka. Ni u kom slučaju njihov rad ne sme biti odbačen. Važno je samo naglasiti da je van Gennep, ne zahtevajući da formuliše teoriju, razvio sistem, pomoću kojeg je moguće utvrditi unutrašnji odnos između običaja. Svaki obred, naglasio je istraživač, sastoji se od lanca određenih radnji koje se moraju izvesti na propisani način. Samo pod ovim uslovima možemo razgovarati o formalizovanoj i savršenoj ceremoniji. Suština alternacije je odvajanje (oduzimanje, isključivanje) iz jednog stanja, u srednjem stanju, i uključivanje (primanje, združivanje) novog stanja. Ovo je inovativna ideja van Gennepa. Otuda njegova popularnost. Suština brojnih obreda prolaska je sledeća: svaka osoba tokom života prolazi kroz niz faza - prelazi iz jednog u drugo stanje. Takav niz, uokviren sistemom obaveznih obreda, postoji u svim društvima, bez obzira na njihove tradicije i stepen napretka u ekonomskom i političkom razvoju. Van Gennepova istraživačka metoda, koja se koristila u radu o „tranzitnim obredima“, autor je nazvao „metodom izmene“ (methode de sekuences) i protumačio je na sledeći način: „obred ili društvena akcija nema dodeljeno značenje jednom zauvek: značenje varira u zavisnosti od postupaka koji prethode obredu i onih koji ga prate. Shodno tome, možemo zaključiti: da bismo razumeli obred, društvenu instituciju ili tehnološki uređaj, ne može se proizvoljno izvaditi iz obrednog, društvenog ili tehnološkog integriteta. Svaki element ovog integriteta treba razmotriti u njegovim odnosima sa drugim elementima “[4]. Zahtjev za pronalaženjem logičnog mjesta u ritualnom agregatu za svaku radnju ili vjerovanje postao je glavna stvar van Gennepa u njegovim daljnjim istraživačkim aktivnostima. Svaka osoba uzastopno prelazi iz jednog u drugo doba i kao rezultat toga dešavaju se promene u njegovom ličnom životu, porodici, vršnjacima, društvenoj grupi, socijalnom statusu itd. Van Gennep je u kulturi mnogih naroda otkrio sistem obreda koji potvrđuju ove prelaze. Ideje Arnolda van Gennepa o fazama tranzicijskih rituala dalje je razvio Victor Turner, koji je proučavao liminalne periode zajednica i stanje u kolektivu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Pripovetka Anri Rene Alber Gi de Mopasan (franc. Henry René Albert Guy de Maupassant; Turvil sir Arke, 5. avgust 1850 — Pariz, 6. jul 1893) bio je francuski realistički pisac. Mopasan je rođen u mestu Šato de Miromenil (Château de Miromesnil), kod Djepa u Francuskoj. Pisao je pripovetke i romane. Iako su njegovi `Stihovi` bili početnički neuspeh, Mopasan prozaist je postao `najveći pesnik maglene i hladne normandijske ravnice, neprolazne lepote njenih nežnih i strastnih pejzaža`. Kad piše o ljudima, to su ljudi `koji su izgubili volju za životom`. Čak i kad vole život, junaci njegovih novela i priča ne umeju da žive. Oni su žrtve strasti i tragičnih nesporazuma. Mopasanovi su bili stara lorenska porodica koja se doselila u Normandiju sredinom 18. veka. Njegov otac se 1846. oženio Lorom de Poateven (Laure Le Poittevin), devojkom iz dobrostojeće građanske porodice. Lora i njen brat Alfred su se u detinjstvu često igrali sa sinom ruanskog hirurga, Gistavom Floberom, koji je kasnije snažno uticao na život Mopasana.[3] Bila je to žena neuobičajenog literarnog ukusa za to vreme, a vrlo dobro je poznavala klasike, naročito Šekspira. Budući da je bila razdvojena od muža, svoja dva sina, Gija i Ervea, podizala je sama. Sve do svoje trinaeste godine, Gi je sa svojom majkom živeo u Etretau, gde je neometano rastao uživajući u blagodetima primorskog sela: znao je često sa ribarima ići u ribolov ili razgovarati sa lokalnim seljacima na njihovom dijalektu. Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju u Ivetou, vrlo brzo uspeo u nastojanju da bude izbačen iz škole i da se vrati majci.[4] Iz te faze njegovog života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji. Potom je bio poslat u ruanski Licej Pjer Kornej, gde je počeo da se interesuje za poeziju, ali se uspešno oprobao i u glumi.[5] Francusko-pruski rat izbio je ubrzo nakon što je Gi završio koledž 1870. godine, pa se on odmah prijavio kao dobrovoljac, časno se boreći na frontu. Nakon završetka rata 1871. godine, napustio je Normandiju i došao u Pariz, gde je sledećih deset godina radio kao pomorski službenik. U tih deset godina jedina razonoda mu je bila veslanje po Seni nedeljom i praznicima. U to vreme Gistav Flober mu je postao tutor i svojevrstan literarni vodič u njegovim književnim i novinarskim počecima. U Floberovoj kući susreo je ruskog romanopisca Ivana Turgenjeva i Emila Zolu, kao i mnoge druge predstavnike realizma i naturalizma. U to vreme piše pesme i kratke drame. Godine 1878. prešao je u Ministarstvo javnog informisanja, gde je postao spoljni urednik nekoliko vodećih novina tog vremena kao što su Figaro, Žil Bla, Goloaz i L Eko d Pari, dok je svoje slobodno vreme posvetio pisanju romana i pripovedaka. Godine 1880. objavio je svoje prvo remek-delo Boule de suif, koje je odmah postiglo velik uspeh. Flober je to delo opisao kao „remek-delo za sva vremena“. Mopasanov najplodniji period bio je od 1880. do 1891. Postavši slavan svojom prvom pripovetkom, marljivo je pisao i stvarao dva, a ponekad i četiri dela godišnje. Srećan spoj književnog talenta i smisla za biznis doneo mu je pravo bogatstvo. Godine 1881. objavio je prvu knjigu pripovedaka pod naslovom Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), koja je u samo dve godine dostigla dvanaest izdanja. Godine 1883. završio je svoj prvi roman Jedan život (Une Vie), koji se za manje od godinu dana prodao u 25.000 primeraka. Bel-Ami Mopasanov grob na Monparnasu U svojim romanima je detaljnije razrađivao zaplete iz svojih pripovedaka. Njegov drugi roman, Bel-Ami, koji je izdat 1885, dostigao je trideset sedam izdanja za samo četiri meseca. Njegov tadašnji izdavač dobro je plaćao svako njegovo novo remek-delo, a tom periodu Mopasan je napisao i roman Pjer i Žan, koji mnogi smatraju njegovim najboljim romanom. Od rođenja povučen, voleo je samoću i meditaciju. Često je putovao u Alžir, Italiju, Englesku, Bretanju, Siciliju, Overnju i sa svakog putovanja vraćao se sa novom knjigom. Krstario je na svojoj jahti „Bel-Ami“, nazvanoj po njegovom romanu. Ovako buran život nije ga sprečavao da se sprijatelji sa najslavnijim književnicima tog vremena: Aleksandar Dima Sin mu je bio kao drugi otac; u E le Benu je sreo Ipolita Tena i bio oduševljen ovim filozofom i istoričarem. Flober je i dalje igrao ulogu njegovog literarnog „kuma“. Mopasanovo prijateljstvo sa piscem Gonkurom bilo je kratkog veka: njegova otvorena i praktična narav suprotstavila se atmosferi tračeva, skandala, licemerja i podmetanja koju su Gonkur i njegov brat stvorili u salonima nameštaja iz 18. veka. Mrzeo je ljudsku komediju i društvenu farsu. U kasnijim godinama kod njega se razvila gotovo bolesna želja za samoćom i samoočuvanjem, uz stalan strah od smrti te manija proganjanja zajedno sa simptomima sifilisa zarađenog u mladosti. Godine 1891. potpuno je izgubio razum, a umro je dve godine kasnije, jula 1893, mesec dana pre 43. rođendana. Gi de Mopasan pokopan je na groblju Monparnas u Parizu. Najvažnija dela Boule de suif, pripovetka, 1880. Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), zbirka pripovedaka, 1881. Romani Jedan život (Une Vie, 1883) Bel-Ami (Bel-Ami, 1885) Posle ljubavi (Mont-Oriol, 1887) Pjer i Žan (Pierre et Jean, 1888) Jaka kao smrt (Fort comme la mort, 1888) Naše srce (Notre coeur, 1890)