Odlično očuvana knjiga. Sifra adp14.4

Рене Баржавел: НЕОПРЕЗНИ ПУТНИК Издавач: ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1979.год. библиотека КЕНТАУР Меки повез, 172 стране, латиница. Врло пристојно очувано. `Rene Baržavel (1911-1985) jedan je od pisaca koji je uspeo da se nametne kvalitetom svojih dela i potvrdi samosvojnost francuske naučno fantastičke škole. Među 20-tak knjiga koje je objavio najbrojnije su one okrenute mogućim kataklizmama ljudske civilizacije. U `Pustoši`, romanu prvencu iz 1943. godine, globalni nestanak električne energije, izazvan poremećajima na Suncu, rezultira raspadom civilizacije i povratkom u varvarstvo. Romani `Đavo nosi sve` (1948) i njegov nastavak `Mesečav Kolumbo` (1962) kao i priče iz zbirke `Deca snega` (1946) takođe imaju za temu buduće apokalipse. No, Baržavel su interesovale i druge teme. Tako je `Neoprezni putnik` (1944) posvećen putovanju kroz vreme i moralno-etičkim dilemama koje ono nosi. `Snažni čovek` iz 1946. zanimljiva je varijacija na strip junaka Supermena, koji u njoj nesretno strada. `Noć vremena` (1968) ponavlja priču o Romeu i Juliji, ovog puta poreklom iz civilizacije koja je doživela atomsku apokalipsu. Društvene i političke probleme, koje donosi besmrtnost izazvana upotrebom nove droge, opisani su u romanu `Velika tajna` (1973). Pri kraju svog spisateljskog puta u romanima `Dan ognja` (1974), `Jedna ruža u raju` (1981) i `Oluja` (1982) Baržavel se ponovo bavio propašću čovečanstva u globalnim ratovima. Baržavel je od čitalaca tražio mnogo veće angažovanje no što je to bio slučaj sa popularnom zaludno-zabavnom američkom žanrovskom paraliteraturom, te nije bio preterano omiljen ni kod čitalaca ni kod svojih izdavača, ali su njegova dela postala putokaz piscima sledećih generacija, što je potvrdilo njegov status klasika francuske naučne fantastike.

Zaplet prepun uzbuđenja oduševiće sve verne čitaoce Braunove.“ – Publishers Weekly OPSESIJA MOŽE DA BUDE SMRTONOSNA… Doktorka Reni Njuton pozvana je da ispuni dužnost i bude član porote. Kao pravi profesionalac, ona će zadržati isti nivo posvećenosti koji pokazuje u operacionoj sali. Zahvaljujući upravo toj predanosti i preciznosti, doneće oslobađajuću presudu na suđenju ozloglašenom plaćenom ubici Rikiju Lozadi. Ali to je možda odluka zbog koje će gorko zažaliti. Kada njen kolega završi brutalno ubijen, Reni će postati glavna osumnjičena. Barem za ogorčenog detektiva Vika Tredgila, koji je rešio da uništi Lozadu isto koliko je Lozada rešio da poseduje Reni. Ulozi su sve veći, a Reni i Vik moraju da stvore komplikovani pakt. Iako ne veruju jedno drugom, u jedno su sigurni: neće moći da predvide sledeći potez lukavog ubice

Naziv: Le Pont de la rivière Kwaï Autor: Pierre Boulle Godina izdanja: 1958 Izdavač: Rene Julliard, Francuska Povez: Mek Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: 1942. Japanci prisiljavaju engleske zatvorenike da grade prugu Bangkok-Rangun. Da biste prešli reku Kvai, morate da izgradite most. Pukovnik Nikolson prihvata ovaj posao pod uslovom da se radi u skladu sa međunarodnim konvencijama o ratnim zarobljenicima. Ali drugi su odlučili da dignu most u vazduh...

Linkoln knjiga po kojoj je napisan svetski bestseler Davinčijev kod Knjiga po kojoj je napisan svetski bestseler Da Vinčijev kod, nastala je kao rezultat zainteresovanost autora za misteriju Rene-I-Šatoa, odnosno ruševina srednjovekovne tvrđave u njegovoj blizini. Tragajući za odgovorima na ovu misteriju oni su nas uveli u mističan svet vitezova templara, tajnih pergamenata, mistike u tajnim društvima, njihovim ritualima, odvodeći nas do samih osnova hrišćanstva i pitanja da li je ono što nam govori današnja Biblija istina ili spretni falcifikat. Rasvetljavajući nam same početke hrišćanstva kroz materijalne dokaze koji su odoleli vremenu i uništavanju od strane onih kojima nije odgovaralo izvorno hrišćanstvo. odlično očuvana L.GaR.4

Филип Кирвал: ЧОВЕК НАОПАКО Издавач: ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1978.год. библиотека КЕНТАУР Меки повез, 165 страна, латиница. Одлично очувано. Француски писац Рене Кирвал (р.1929.-...) истакнути је представник модерне струје научне фантастике у својој земљи. Аутор дванаестак романа, Кирвал је релативно рано као своју омиљену тему открио постојање безбројних `паралелних свемира`. У овом роману дошао је до своје можда најмаштовитије варијације на ту тему.Да ли `аналогична путовања` главног јунака, који успева да се премешта из света у свет, откривају паралелне и реалне, или можда само имагинарне светове? Ово питање кључно је за откривање идентитета, порекла и стварне људске моћи Кирваловог путника, чије чудесне доживљаје пратимо у атмосфери једне мајсторски створене неизвесности. `Filip K. Dik je rekao sledeće: „Naučna fantastika je meta-svet koji okružuje jedno meta-čovečanstvo, to je nova dimenzija nas samih i proširenje čitave oblasti naše stvarnosti, ona s te tačke gledišta na zna ni za kakve granice.“ Upravo pod dejstvom jedne nove situacije može doći do buđenja inspiracije koja će dovesti do rađanja novih unutrašnjih galaksija, kakve nam se ponekad predočavaju na najudaljenijim rubovima saznanja. Na tom stadijumu, naučna fantastika, više nego književnost budučeg, postaje književnost mogučeg. Budučnosti koje ona opisuje ne moraju nužno da budu u procesu dozrevanja, one ne moraju da budu u neposrednoj vezi sa našim razvojem da bi probudile naše interesovanje, ali moraju da sadrže tu činjenicu, tu novu ideju koja im obezbeđuje eksplozivnu moć. Na taj način može da se uspostavi dijalog sa čitaocem koji ne prolazi kroz istoriju, koji izlazi iz okvira kolektivnog pamćenja i napaja se neposredno na praizvoru tvorevina mašte koje su uspostavile naše društvo: kolektivnom nesvesnom. Tada, pod dejstvom odjeka, dolazi do onog velikog ,,praska“ imaginarnog o kome sam maločas govorio.` Рене Кирвал

O knjizi: „Izuzetno napeto i psihološki iznijansirano – upravo ono što triler treba da bude.“ Li Čajld Šta ako shvatite da je zastrašujuća knjiga koju čitate zapravo knjiga o vama? Briljantno zamišljen, duboko uznemirujući psihološki triler o ženi koju progone tajne, koju želja za osvetom potpuno obuzima, i o strašnoj ceni koju će platiti kad pokuša da sakrije istinu. Tajanstveni roman koji je pronašla gurnuće rediteljku dokumentarnih filmova Ketrin Rejvenskroft u pravi košmar. Iako je zaplet navodno izmišljen, roman Potpuni neznanac oživljava do nepogrešivih pojedinosti užasan dan kada je ona postala talac mračne tajne, tajne koju je samo jedna osoba znala – a ta osoba više nije živa. Sad kad je prošlost sustiže, Ketrinin svet se raspada. Njena jedina nada jeste da se suoči s onim što se zaista dogodilo tog užasnog dana... čak i ako šokantna istina može da je uništi. „Razotkrivanje vam krišom ukrade pažnju i drži je do kraja – uzbudljiva priča koja odjekuje dugo nakon poslednje stranice. Najbolji triler koji sam pročitala ove godine.“ Rozamund Lupton, autorka bestselera Sestra „Tajanstvena knjiga u knjizi, sa podacima koji mogu da nanesu štetu protagonistkinji, izuzetan prvenac britanske scenaristkinje Rene Najt... Ovaj uznemirujući psihološki triler o krivici i bolu žustro se kreće ka šokantnom kraju zahvaljujući snažnim likovima.“ Publishers Weekly „Simpatije čitalaca, zaplet, preokreti i preplitanje priča, prošlih i sadašnjih, odlično su ostvareni u ovom romanu od kojeg nećete moći da se odvojite i koji se može porediti sa Iščezlom, ali ni na koji način ne pokazuje da treba da bude u njenoj senci.“ London Sunday Times

O knjizi: „Izuzetno napeto i psihološki iznijansirano – upravo ono što triler treba da bude.“ Li Čajld Šta ako shvatite da je zastrašujuća knjiga koju čitate zapravo knjiga o vama? Briljantno zamišljen, duboko uznemirujući psihološki triler o ženi koju progone tajne, koju želja za osvetom potpuno obuzima, i o strašnoj ceni koju će platiti kad pokuša da sakrije istinu. Tajanstveni roman koji je pronašla gurnuće rediteljku dokumentarnih filmova Ketrin Rejvenskroft u pravi košmar. Iako je zaplet navodno izmišljen, roman Potpuni neznanac oživljava do nepogrešivih pojedinosti užasan dan kada je ona postala talac mračne tajne, tajne koju je samo jedna osoba znala – a ta osoba više nije živa. Sad kad je prošlost sustiže, Ketrinin svet se raspada. Njena jedina nada jeste da se suoči s onim što se zaista dogodilo tog užasnog dana... čak i ako šokantna istina može da je uništi. „Razotkrivanje vam krišom ukrade pažnju i drži je do kraja – uzbudljiva priča koja odjekuje dugo nakon poslednje stranice. Najbolji triler koji sam pročitala ove godine.“ Rozamund Lupton, autorka bestselera Sestra „Tajanstvena knjiga u knjizi, sa podacima koji mogu da nanesu štetu protagonistkinji, izuzetan prvenac britanske scenaristkinje Rene Najt... Ovaj uznemirujući psihološki triler o krivici i bolu žustro se kreće ka šokantnom kraju zahvaljujući snažnim likovima.“ Publishers Weekly „Simpatije čitalaca, zaplet, preokreti i preplitanje priča, prošlih i sadašnjih, odlično su ostvareni u ovom romanu od kojeg nećete moći da se odvojite i koji se može porediti sa Iščezlom, ali ni na koji način ne pokazuje da treba da bude u njenoj senci.“ London Sunday Times

Knjiga je nova. Bez posvete. (KutZ3) ---------------------------------------------------------------------------------------------------- Poštovani kupci, na mom nalogu možete naći dosta povoljnih, kvalitetnih i retkih knjiga raznih domaćih i stranih pisaca: Abnet Den, Agatston dr Artur, Ajovin Viki, Albahari David, Aleksijevič Svetlana, Alen Dejvid, Ambrozini Karlo, Amirezvani Anita, Anderson Kevin Džejms, Aničić Martina, ANIMA ART, Arakava Hiromu, Arkas Arkas, Armitano Paolo, Asimov Isak, Azevedo Fransisko, Bable Matje, Bajić Đorđe, Balard Dž. G., Balard Džejms Grejam, Ban Kalen, Barbato Paola, Barberi Mjurijel, Barker Pet, Barouz Džejsen, Beah Išmael, Beler Džordi, Benconi Žilijet, Bendis Brajan Majkl, Benet Alan, Benet Džo, Benson Majk, Bern Džon, Bes Žorž, Bester Alfred, Betl Erik, Beviklava Đakomo, Bilota Alesandro, Binči Mejv, Bjusijek Kurt, Blati Vilijam Piter, Bogavac Milena, Bols Ričard N., Bozeli Mauro, Brajan Kejt, Braun Majkl, Bruno Ena, Bujsema Džon, Bular Iber, Burguen Mikael, Buržon Fransoa, C. Oz dr Mehmet, C.Herman Iselin, Čajld Li, Čajna Mjevil, Čik Mejvis, Čobanov Vanja, d’Ansambur Toma, Dagan Džeri, Dajer Dr Vejn, Dankan Šenon, Davidović Mile, de Bever Moris, De Đovani Mauricio, de Jong Eme, De Nardo Đuzepe, de Vigan Delfina, Defalko Tom, Dej Silvija, Dejvid Piter, Dejvis Šejn, Delakur Gregoar, del Toro Giljermo, Depardje Žerar, Devil Patrik, Difo Žan, Dimitrijević Branko, Ditko Stiv, Dorizon Gzavje, Dr Vilijams Mark, Duenjas Marija, Dupro Džin, Dženkins Pol, Džojs Rejčel, Džons Džef, Džons Džef, Džordž Elizabet, Đenova Lisa, Eker T. Harv, Elbom Mič, Elrod Hal, Englhart Stiv, Enis Gart, Enok Luka, Ešli Triša, Evans Gejl, F. Rojzen dr Majkl, Ferari Žerom, Feri Žan-Iv, Finč Meredit, Fišer Tibor, Flečer Džared K., fon Zigesar Sesili, Ford Džasper, Ford Majkl Kertis, Foster Harold, Franken Andre, Fraud Brajan, Frenk Gari, Frenkel Lois P., Funke Kornelija, Furno Davide, Gajović Aleksandar, Garni Ron, Garsija de Urturi Eva, Gatalica Aleksandar, Gavande Atul, Gejman Nil, Gemel Dejvid, Genasija Žan-Mišel, Gera Pija, Gerber Majkl E., German Esterheld Hektor, Gez Olivije, Gibons Dejv, Gifen Kif, Gilbert D. R., Gišler Viktor, Gledvel Malkom, Gledvel Malkom, Glori Tijeri, Goldamer Frank, Golon An, Gosini Rene, Grandes Almudena, Grant Stiven, Graton Tesa, Grej Alasdir, Grejam-Smit Set, Grember Filip, Grendal Jens Kristijan, Grigorjev Ana, Grimaldi Viržini, Grimsrud Beate, Grin Grejam, Grujić Marija, Gudkajnd Teri, Gudž Ajlin, Guld Stiven, Gulnik Robert, Gurna Abdulrazak, Gvin Sem, H. Harison Hari, Hagena Katarina, Hajnlajn Robert A., Hajt Džonatan, Haldemen Džo, Hamet Dašijel, Haris Den, Haris Sem, Haris Šarlejn, Harison Lizi, Hazard Širli, Heg Peter, Hejvol Gaute, Hek Don, Hek Don, Herbert Brajan, Herbert Frenk, Higins Džordž V., Hiki Elizabet, Hikman Džonatan, Hil Suzan, Hislop Viktorija, Hjortsberg Vilijam, Hofman E. T. A., Hogan Čak, Hoking Amanda, Holmkvist Nini, Holt Ijan, Ipen Herman, Ivanov Aleksej, Ivković Živojin, J. Zajvert Lotar, Jaganjac Edo, Jakobsen Roj, Jangši Ču, Janković Branislav, Janson Klaus, Jaud Tomi, Jovanov Dragan, Jovanović Vladan, Juing Al, K. Hamilton Lorel, K. Von Brajan, Kabat-Zin Džon, Kadra Jasmina, Kamins Džanin, Kamunkoli Đuzepe, Kard Orson Skot, Karer Emanuel, Karkatera Lorenco, Kasteli Alfred, Kazali Mateo, Kej Gaj Gavriel, Kejgan Robert, Kejts Doni, Kent Kruger Vilijam, Keri Majk, Kerol Outs Džojs, Kešor Kristin, Kilifor Pejo Pjer, King Tom, Kirbi Džek, Kirkman Robert, Kistenmaher Tiki, Kiširo Jukito, Klark Artur Č., Klark Suzan, Klarkson Džeremi, Kler Kasandra, Klermont Kris, Klermont Kris, Klouvs Stiv, Koapel Olivje, Koh Ričard, Kokram Dejv, Kolen Reno, Kolins Katana, Kotjas Patrik, Kovil Brus, Krakauer Džon, Kristensen Sobi Laš, Kristof Džej, Kuk Darvin, Kunc Din, Kuper Suzan, Lagerkranc David, Laski Ketrin, Lašon Stig, Lauri Luis, Le Klezio Žan-Mari Gistav, Le Tandr Serž, Leki En, Leki Marijana, Lemetr Pjer, Lengl Madlen, Lerekile Žerom, Levinson Morus Ričard, Li Alan, LI Pol, Li Sten, Lihejn Denis, Lim Ron, Lindzi Dejvid, Lins i Silva Flavija, Ljamazares Hulio, Loazel Režis, Loer Džim, Lorens Doktorou Edgar, Lori Hju, LueLin LueLin, Luis Bernard, Luis Dejvid, Lukić Biljana, Lutz Ivan, Majkl Gilen Kjeron, Majron Viki, Makdonald Ros, Makgvajer Džejmi, Makjuan Ijan, Maknil Elizabet, Malije Vensan, Manfredi Đanfranko, Mankel Hening, Manko Leonardo, Mantel Hilari, Marfi Šon, Marijas Havijer, Marjanović Srđan, Marković Rade, Mastantuono Korado, Mazijeri Mikele, Mebijus Žan Žiro, Mek Dejvid, Meksted Ana, Melcer Bred, Menki Dag, Meseldžija Petar, Metison Ričard, Mijović Anja, Milar Margaret, Milar Mark, Milentijević Jovan, Miler Frenk, Milidrag Predrag, Minije Bernar, Minjako Luiđi, Moća Federiko, Morales Ralf Rags, Moravija Alberto, Morgenstern Erin, Morison Grant, Mur Alan, Napolitano En, Nat Han Tič, Nestor Džejms, Nikolić Dušan, Notomb Ameli, O`Flanagan Šila, O`Konor Džozef, O’Flanagan Šila, Oksanen Sofi, Olson Linda, Oskan Serdar, Pančić Teofil, Panić Ivan, Pantić Maja, Paolini Kristofer, Parnot Žoel, Pauš Rendi, Pec Monika, Penak Danijel, Penevski Zoran, Perez-Reverte Arturo, Persi Voker, Peter Nistrem Peter Molin, Petković Miloš, Petrimo Nikola, Petruševska Ljudmila, Pik Mervin, Pinčon Tomas, Pirsi Mardž, Pirsig Robert M., Polan Majkl, Portis Čarls, Prat Hugo, Prentis Džon, R. Kirnan Kejtlin, Radaković Žarko, Radosavović Đuro, Raf Met, Rajan Entoni, Rajs En, Raka Greg, Raviola - Magnus Roberto, Rejmond Aleks, Rejmond Aleks, Rekioni Roberto, Renije Mišel, Ribić Esad, Riju Paskvale, Rikar Matje, Robinson Merilin, Rodžer Stern, Rodžers Maršal, Rolins Džejms, Romita stariji Džon, Ros Aleks, Ros Luk, Rosinski Gžegož, Rosinski Žan Van Am, Rouling Dž.K., Ruis Safon Karlos, Sahnovski Igor, Salver Lidi, Samura Hiroaki, Sangani Radika, Sapkovski Andžej, Sarajlija Adrijan, Satrapi Marđan, Sebold Alis, Sem-Sandberg Stiv, Sent Džon Mandel Emili, Sera Antonio, Serl Rebeka, Sevidž Sem, Si Liza, Silverberg Robert, Simeoni Điđi, Simeoni Điđi, Simons Den, Simonson Helen, Sinkevič Bil, Skalera Mateo, Skalzi Džon, Skokin Katarina, Skot Kard Orson, Slot Den, Smit L. Dž., Snajder Skot, Sobi Kristensen Laš, Sorentino Andrea, Soul Čarls, Spurijer Sajmon, Stajn Gart, Sten Viveka, Sterdžen Teodor, Stjuart Dejv, Stojanović Gorčin, Stojanović Zoran S., Stoker Brem, Stoket Ketrin, Stražinski Dž. Majkl, Strugacki Arkadij i Boris, Stupar Marija, Sudžuka Goran, Šarlije Žan-Mišel, Šejić Stjepan, Šeli Meri, Šenkel Andrea Marija, Šepard Lucijus, Šin Kjung-suk, Šot Ben, Šou Dejvid, Šuter Džim, Švarc Toni, T. Pisegir Alen, Tabari Žan, Talajić Dalibor, Tejlor Tom, Tišma Slobodan, Tol Ekart, Tolkin Džon Ronald Ruel, Tomas Roj, Tomas Roj, Tomlin Matson, Tripković Milan, Tuj Kim, Tuševljaković Darko, Uderzo Alber, va Tiongo Ngugi, Vajnhaus Mič, Vakui Ken, Valta Gabrijel Hernandez, Van Ham Žan, Vasmu Herbjerg, Vejd Mark, Velman Fabijen, Vels H. Dž., Vels Marta, Vidal Gor Vijeti Stefano, Vilijams Najl, Vilijamson Džošua, Vindzor-Smit Bari, Vinik Džad, Vinsent Pol, Vinterson Dženet, Vise Jan, Vols Džanet, Volton Džo, Vort Dženifer, Vots Alan, Vulf Džin, Vulf Majkl, Vulfman Marv, Zab Džim, Zaslov Džefri, Zdarski Čip, Zerčer Patrik, Žibra Žan-Pjer, Žiljak Aleksandar, Žodorovski Alehandro, Žodorovski Ladron, Žonke Tjeri Polovna i nova roba, polovne i nove knjige, retke i povoljne knjige, samo prodaja, otkup ne.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Viktor Mari Igo (franc. Victor Marie Hugo; Bezanson, 26. februar 1802 — Pariz, 22. maj 1885) bio je veliki francuski pisac i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija.[1] Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Bio je aktivan učesnik političkog života Francuske. Igo je rano stekao književnu slavu koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove su zapazili i pohvalili najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj je primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava je rasla i on je od ugledanja na velika imena francuskog klasicizma prešao na originalno književno stvaralaštvo. Igo je tada nastupao kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna je već bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije. Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. Zalagao za human tretman prema pohvatanim revolucionarima nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine. Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. Uspeo je da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu. Viktor-Mari Igo je rođen 26. februara 1802. u Bezansonu kao treći sin Žozefa Leopolda Sigisberta Igoa (1773–1828) i njegove supruge Sofi Trebuše (1772—1821). Većinu života proveo je u rodnoj Francuskoj. Međutim, bio je izgnan iz države za vreme vladavine Napoleona III. Godine 1851. živeo je u Briselu, od 1852. do 1855. živeo je na Džerziju, a od 1855. do 1870. i ponovo od 1872. do 1873. na Gernziju. Godine 1852. dobio je generalno pomilovanje i od tada je u dobrovoljnom egzilu. Igoovo rano detinjstvo bilo je ispunjeno velikim događajima. U veku pre njegova rođenja, u Francuskoj revoluciji dogodio se kraj dinastije Burbona, a sam Igo je doživeo uspon i pad Prve republike i nastanak Prvog carstva pod vođstvom Napoleona Bonaparte. Napoleon se proglasio carem kada je Igo imao samo 2 godine, a dinastija Burbona se vratila na tron pre Igoovog osamnaestog rođendana. Različiti politički i verski pogledi Igoovih roditelja odražavali su sile koje su se borile za prevlast u Francuskoj tokom celog njegova života; Igoov otac bio je visoko odlikovani oficir u Napoleonovoj vojsci, ateistički republikanac koji je smatrao Napoleona herojem, dok je njegova majka bila katolička rojalistkinja koja je po nekim pričama za ljubavnika izabrala generala Viktora Lahorija, koji je 1812. pogubljen zbog sumnje da je kovao planove protiv Napoleona. Sofi je sledila svog muža na zadatke u Italiju (gde je Leopold služio kao guverner provincije blizu Napulja) i u Španiju gde je vodio tri španske provincije. Svesna problema stalnog seljenja zbog vojnog života i zbog mogućnosti da je prevari njen neverni suprug, Sofi se 1803. privremeno rastala od Leopolda i nastanila u Parizu. Od tada je dominirala Igoovim obrazovanjem i razvojem. Rezultat toga bio je primetan u njegovim ranim pesmama i prozi čije su glavne teme bile kralj i vera. Tek kasnije, posmatrajući događaje koji su uzrokovale revoluciju 1848, Igo je odbacio katolički rojalizam i postao je pobornik republikanizma i slobode mišljenja. Rana poezija i proza Igo sa svojim starijim sinom Fransoa-Viktorom. Igoova kći Leopoldin. Kao i mnoge druge mlade pisce njegove generacije, Igoov uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, otac romantizma i jedna od najistaknutijih književnih ličnosti u Francuskoj za vreme 1800-ih. U svojoj mladosti, Igo je razvio tezu „Šatobrijan ili ništa“ i njegov kasniji život imao je jako velikih sličnosti sa životom njegovog prethodnika. Kao i Šatobrijan, Igo je podsticao i unapređivao razvoj romantizma. Postao je povezan s politikom kao heroj republikanizma i bio je izgnan iz domovine zbog svojih političkih mišljenja. Strast i elokvencija Igoovih ranijih dela donela mu je uspeh i slavu u mladosti. Njegova prva pesnička zbirka „Nove ode i različite pesme“ (Nouvelles Odes et Poésies Diverses) izdata je 1824. kada je Igo imao samo 23 godine, a donela mu je kraljevsku platu od Luja XVIII. Iako su se pesmama divili zbog njihovog spontanog zanosa i tečnosti, tek je iduća zbirka iz 1826. (Ode i balade) otkrila Igoa kao velikog i odličnog pesnika, majstora lirike i kreativne pesme. Protiv majčinih želja, mladi Igo se zaljubio i tajno verio sa prijateljicom iz detinjstva Adel Fuše (1803—1868). Zbog neobične bliskosti sa majkom, Igo se tek nakon njene smrti 1821. osećao slobodnim da se oženi sa Adel (to se dogodilo 1822). Svoje prvo dete, sina Leopolda, dobili su 1823, ali dete je preminulo još u detinjstvu. Igoova ostala deca su bila kćeri Leopoldin (rođena 28. avgusta 1824) i Adel (rođena 24. avgusta 1830), i dva sina Šarl (rođen 4. novembra 1828) i Fransoa-Viktor (rođen 28. oktobra 1828). Igo je svoj prvi roman, „Han Islanđanin“ (Han d`Islande) izdao 1823, a drugi roman „Bug-Žargal“, izdao je tri godine kasnije, 1826. U periodu između 1829. i 1840. Igo je izdao još 5 pesničkih zbirki (Les Orientales, 1829; Les Feuilles d`automne, 1831; Les Chants du crépuscule, 1835; Les Voix intérieures, 1837; i Les Rayons et les ombres, 1840) i tako utvrdio svoju reputaciju jednog od najvećih i najboljih lirskih pesnika svih vremena. Pozorišni rad Bitka za Ernani (1830) Igo nije tako brzo postigao uspeh sa svojim pozorišnim delima. Godine 1827. izdao je nikad izvedenu dramu „Kromvel“, koja je poznatija po autorovom predgovoru nego po samoj radnji (glomazna i duga drama smatrala se „neprikladnom za izvođenje“). U uvodu, Igo savetuje francuske pisce da se oslobode klasicističkog teatra i tako pokrenuo bitku između klasicizma i romantizma koja će nakon tog događaja trajati još godinama. Nakon „Kromvela“, 1828. usledila je drama „Ami Robsar“, jedna eksperimentalna drama iz Igoovog detinjstva koja je inspirisana istorijskim romanom „Kenilvort“ Voltera Skota. Producirao ju je njegov šuraka Pola Fušea, a ona je izvedena samo jednom pred više no nezahvalnom publikom i odmah skinuta sa pozornice. Prva Igoova drama koju je lično producirao bila je „Marion Delorme“. Iako je prvobitno zabranjena i cenzurisana zbog kritike monarhije, zabrana je skinuta, a premijera bez cenzure održana je 1829, ponovo bez uspeha. Međutim, sledeća drama koju je Igo napisao i producirao - „Ernani“ - pokazala se kao jedan od najuspešnijih i najpotresnijih događaja 19. veka na francuskoj pozorišnoj sceni. To se dogodilo već prve noći kada je postala poznata kao „Bitka za Ernani“. Danas je delo relativno nepoznato i ne pamti se osim kao podloga za Verdijevu istoimenu operu. No, u ono vreme, izvođenje predstave skoro se pretvorilo u rat između tada ključnih suparnika u francuskoj kulturi i društvu: klasicisti protiv romantičara, liberali protiv konformista i na kraju republikanci protiv rojalista. Dramu su novine uglavnom osudile, ali se ona izvodila pred punim pozorištem iz večeri u veče. Takođe je signalizirala da se Igoov koncept romantizma izrazito ispolitizovao: Igo je verovao da će isto kao što će i liberalizam osloboditi narod od patnji pod monarhijom i diktaturom, romantizam osloboditi umetnost od klasicizma. Glumica Žilijet Drue, Igoova ljubavnica Igo je 1832, inspirisan uspehom „Ernanija“, napisao još jednu dramu „Kralj se zabavlja“. Drama je zabranjena odmah nakon prvog izvođenja i to zbog istaknutog ismejavanja francuskog plemstva, ali je postala izuzetno popularna u štampanom obliku. Motivisan zabranom, Igo je svoju sledeću dramu „Lukrecija Bordžija“ napisao za samo 14 dana. Drama je izvedena tek 1833. i doživela je znatan uspeh. Gospođica Žorž (bivša Napoleonova ljubavnica) igrala je glavnu ulogu, a glumica Žilijet Drue igrala je jednu od sporednih uloga. Drue je kasnije imala vrlo važnu ulogu u Igoovom privatnom životu postavši njegova doživotna ljubavnica i muza. Iako je Igo imao mnogo ljubavnih avantura, čak je i Igoova supruga priznala da je Drue izuzetno povezana sa Viktorom i smatrala ju je delom proširene porodice. U Igoovoj sledećoj drami „Marija Tjudor“ iz 1833, Drue je igrala ulogu Džejn Grej, prethodnicu Marije Tudor. No, Drue nije bila pogodna za ovu ulogu i zamenjena je drugom glumicom odmah nakon prvog izvođenja. To je bila njena poslednja uloga na francuskoj pozornici. Od tada je svoj život posvetila Igou. Uz malu novčanu pomoć, postala je njegova sekretarica i saputnica za narednih 50 godina. Igoov „Angelo“ premijerno je izveden 1835. i doživeo je velik uspeh. Ubrzo nakon toga, grof od Orleana (brat kralja Luja-Filipa i veliki obožavatelj Igoovih dela) osnovao je novo pozorište da podrži izvođenje novih drama. Teatr de la renensans (Théâtre de la Renaissance) otvoren je u novembru 1838. i prva predstava koja se u njemu izvodila je „Ruj Blaz“. Iako se ta drama danas smatra jednim od Igoovih najboljih, u ono vreme nije bila baš dobro prihvaćena. Igo nije napisao novu dramu sve do 1843. Le Birgrav (Les Burgraves) je bila njegova poslednja prava drama. Prikazana je samo 33 puta i polako je gubila gledaoce, koji su išli da gledaju konkurentsku dramu. Iako je kasnije, 1862, napisao jednu kratku dramu „Torkemada“, ona nije izdata sve do 1882. i nije bila namenjena za izvođenje na pozornici. Ipak, Igoov interes za pozorište nije opao i 1864. je napisao dobro-prihvaćeni esej o Vilijamu Šekspiru, čiji je stil pokušao oponašati u svojim sopstvenim dramama. Zrela faza Ilustracija Alfreda Barbua iz prvog izdanja Bogorodičina crkva u Parizu (1831) Igoovo prvo delo za odrasle pojavilo se 1829, a odražavalo je oštru socijalnu savest koja će uveliko uticati na jedno od njegovih kasnijih dela. „Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt“ je delo koje je imalo dubok uticaj na književnike kao što su Alber Kami, Čarls Dikens i Fjodor Dostojevski. „Klod Ge“, kratka dokumentarna priča o ubici iz stvarnog života koji je pogubljen u Francuskoj, pojavila se 1834, i kako je sam Igo tvrdio, ona je bila preteča njegovog najpoznatijeg dela „Jadnici“. Prvi Igoov pravi, dugi roman bio je izuzetno uspešna „Bogorodičina crkva u Parizu“, koji je objavljen 1831. i odmah je preveden na skoro sve evropske jezike. Jedan od efekata romana bila je popularizacija Bogorodičine crkve u Parizu, koja je os tada počela privlačiti na hiljade turista koji su pročitali roman. Knjiga je takođe inspirisala ljubav prema predrenesansnim građevinama, koje se od tada aktivno čuvaju. Portret Kozete koji je napravio Emil Bajar, slika je iz prvog izdanja „Jadnika“ (1862) Igo je počeo planove za svoj novi veliki roman o socijalnoj patnji i nepravdi za vreme 1830-ih, ali je bilo potrebno punih 17 godina kako bi se njegovo najpoznatije i najdugovječnije delo, „Jadnici“, realizovalo i konačno bilo objavljeno 1862. Sam autor je bio svestan da je njegov novi roman izvrstan i izdavanje je pripalo kupcu koji je najviše ponudio. Belgijska izdavačka kuća Lakroa & Verbekhoven prihvatila se marketinške kampanje, što je bilo neobično za to vreme, štampajući novinska izdanja dela punih 6 meseci pre njegovog objaljivanja. Prvobitno je izdala samo prvi deo dela („Fantina“), istovremeno izdavan u većim gradovima. Delovi knjige brzo su se rasprodali i imali su veliki uticaj na francusko društvo. Kritike dela sezale su od divljeg entuzijazma pa do intenzivnih osuda, no problemi koji su istaknuti u „Jadnicima“ ubrzo su se našli na dnevnom redu francuske Narodne skupštine. Taj roman je i dan danas još uvek popularan u celom svetu, adaptiran je za film, TV i muzičku scenu, a napisano je još i par knjiga koje se na neki način smatraju nastavcima romana. Igo se od socijalno-političkih problema udaljio u svom idućem romanu, Rabotnici na moru koji je izdat 1866. Uprkos tome, knjiga je dobro primljena, možda zbog prethodnog uspeha „Jadnika“. U romanu posvećenom kanalskom ostrvu Gernziju, na kojem je Igo proveo 15 godina izgnanstva, Igoovo opisivanje čovekove bitke sa morem i sa strašnim stvorenjima koje žive ispod površine izrodilo je novi trend u Parizu - lignje. Od jela i izložbi pa do šešira i zabava u simbolu lignje, Parižani su postali fascinirani tom životinjom koju su mnogi tada smatrali mističnom. Gernzijevska reč koja je korišćena u knjizi koristila se kako bi referisala na hobotnicu. Glavni lik dolazi sa ostrva Ume. Karikatura Onorea Domijea, na vrhuncu Igoovog političkog života: `Igo je najmračniji od svih velikih ozbiljnih ljudi.` (1849) Političko-socijalnim problemima vratio se u svom idućem delu, Čovek koji se smeje koje je objavljeno 1869. i koje je dalo kritični prikaz aristokratije. Ovaj roman nije bio toliko uspešan kao njegovi prethodnici te je sam Igo rekao da se povećava razlika između njega i njegovih književnih savremenika kao što su Gistav Flober i Emil Zola, čija su naturalistička dela postajala sve popularnija od Igoovih romantističkih dela. Njegov zadnji roman „Devedeset treća“, izdat 1874, bavio se problemom koji je Igo pre izbegavao: Vladavina terora za vreme Francuske revolucije. Iako je njegova popularnost opadala nakon što je roman izdat, mnogi „Devedeset treću“ smatraju jako moćnim delom koje je rame uz rame sa Igoovim prethodnim delima. Politički život i izgnanstvo Među stenama na Džerziju (1853-55) Nakon tri neuspešna pokušaja, Igo je 1841. prvi put izabran u Francusku akademiju i tako je utvrdio svoju važnu ulogu u francuskoj književnosti. Nakon toga se uveliko uključio u politički život i postao je veliki pobornik republike. Kralj Luj-Filip ga je 1841. postavio za kraljevskog geneaologa i time je ušao u Visoke odaje kao pir de frans (ekvivalent engleskog lorda) i na toj poziciji je govorio protiv smrtne kazne i socijalne nepravde, a zalagao se za slobodu štampe i samoupravu za Poljsku. Kasnije je izabran u zakonodavnu i ustavotvornu skupštinu, malo pre revoluciju 1848. i formiranja Druge francuske republike. Kada je Luj Napoleon (Napoleon III) preuzeo potpunu vlast 1851. i kada je doneo antiparlamentarni ustav Igo ga je otvoreno proglasio izdajicom sopstvene domovine. U strahu za život Igo beži u Brisel, pa na Džerzi, a sa porodicom se konačno smestio na jedno od ostrva u Lamanšu, Gernzi, tačnije u Otvil Haus gde je živeo u izgnanstvu do 1870. Dok je bio u egzilu, Igo je napisao svoje poznate pamflete protiv Napoleona III, „Napoleon mali“ i Priča o jednom zločinu. Pamfleti su zabranjeni u Francuskoj, ali uprkos tome su tamo imali velik uticaj. Igo je za vreme svog boravka na Gernziju napisao neka od svojih najpoznatijih dela, kao što su Jadnici i njegove vrlo cenjene zbirke poezije (Les Châtiments, 1853; Les Contemplations, 1856; i La Légende des siècles, 1859). Igo je jednom prilikom uverio vladu kraljice Viktorije da poštedi 6 Iraca smrtne kazne zbog terorističkih aktivnosti. Taj njegov čin je za posledicu imao uklanjanje smrtne kazne iz ženevskog, portugalskog i kolumbijskog ustava.[1]. Iako je Napoleon III izdao pomilovanje svim političkim izgnanicima 1859, Igo je odbio da se vrati jer bi to značilo da treba da povuče svoje kritike i izmeni mišljenje prema vladi i kralju. Tek kada je Napoleon III pao i nastala Treća republika, Igo se vratio u domovinu 1870, u kojoj je vrlo brzo izabran u Narodnu skupštinu i Senat. Verski pogledi Viktor Igo 1884. Igoovi verski pogledi radikalno su se menjali tokom njegovog života. Kao mladić bio je katolik i izražavao je veliko poštovanje prema crkvenoj hijerarhiji i autoritetu. Od tada se sve više odaljava od katolicizma i izražava veliko negodovanje prema papi i ima snažne antiklerikalne poglede. Tokom egzila postao je spiritualista, a kasnije je postao pobornik racionalnog deizma koji je bio sličan onome koji je podržavao Volter. Kada je jedan popisnik 1872. pitao Igoa da li je katolik, Igo je odgovorio: `Br. 1 slobodoumnik`. Igo za vreme svog „spiritualnog“ perioda na Gernziju (1855.) Igo nikad nije izgubio svoju antipatiju prema rimokatoličkoj crkvi uglavnom zbog njene ravnodušnosti za nedaće radnika koji su bili tlačeni od strane monarhije i možda zbog učestalosti kojom su se Igoova dela nalazila na papinoj listi „zabranjenih knjiga“ (Katolička štampa napala je Igoa čak 740 puta zbog „Jadnika“). Nakon smrti svojih sinova Karla i Fransoa-Viktora, Igo je zahtevao da se sahrane bez krstova i bez sveštenika, a isto tako je želeo da se i on sahrani. Iako je Igo verovao da je katolička dogma stara i umiruća, nikada nije direktno napao samu instituciju. Ostao je vrlo religiozan i do kraja života je verovao u moć i potrebu molitve. Igoov racionalizam se može naći u njegovim pesmama Torkemada (1869, koja govori o verskom fanatizmu), Papa (1878, nasilno antiklerikalna), Vere i vera (1880, u kojoj odbija korist crkava) i u onim posthumno izdatim Kraj Sotone i Bog (1886. i 1891, u kojoj hrišćanstvo predstavlja kao grifona, a racionalizam kao anđela). O veri je Igo rekao: „Vera prolazi, Bog ostaje” . Predvideo je da će hrišćanstvo postepeno nestati, ali da će ljudi i nakon toga verovati u `boga, dušu i odgovornost`. Poslednje godine i smrt Viktor Igo, autor: Alfons Legro Viktor Igo na odru, fotografija Feliksa Nadara. Kada se Igo 1870. vratio u Pariz, narod ga je slavio kao nacionalnog heroja. Uprkos svojoj popularnosti Igo je izgubio izbore za Narodnu skupštinu 1872. U vrlo kratkom periodu nakon neuspelih izbora Igo je dobio lakši moždani udar, doživeo je Opsadu Pariza, njegova ćerka je završila u ludnici, a istom periodu je izgubio i dva sina. Njegova druga ćerka, Leopoldin, utopila se u brodskoj nesreći 1843, supruga Adel umrla je 1868, a njegova verna ljubavnica Žilijet Drue umrla je 1883, samo dve godine pre njegove smrti. Uprkos velikim porodičnim gubicima Igo je istrajavao na političkim promenama. Dana 30. januara 1876. izabran je za člana novoosnovanog Senata. Njegova poslednja faza u političkom životu smatra se neuspelom. Igo je igrao ulogu tvrdoglavog starca i vrlo je malo učinio za svog boravka u Senatu. U februaru 1881. Igo je proslavio svoj 79. rođendan. U čast njegovog ulaska u osmu deceniju života, odana mu je jedna od najvećih počasti ikada odana jednom živom piscu. Proslava je započela 25. februara kada je Igo dobio vazu iz Sevra, tradicionalni dar za suverene. Dana 27. februara u njegovu čast je održana jedna od najvećih parada u francuskoj istoriji. Narod je marširao od Avenije Ejlo, pa do Jelisejskih polja i na kraju do samog centra Pariza. Narod je marširao 6 sati kako bi prošao kraj Igoovog stana iz koga je on povorku posmatrao sa prozora. Svaki detalj parade napravljen je i isplaniran samo za Igoa. Službeni vodiči su čak nosili i razdeljke kao aluziju na Kozetinu pesmu u Jadnicima. Viktor Igo je preminuo 22. maja 1885. u 83. godini života, i njegova smrt je bila popraćena javnim žalošću. U svetu ga ne cenimo samo kao izvrsnog književnika nego kao i državnika koji se borio za očuvanje celovitosti Treće Republike i demokratije u Francuskoj. Više od 2 miliona ljudi pridružilo se njegovoj pogrebnoj povorci koja je krenula od Trijumfalna kapija pa do Panteona gde je sahranjen. Crteži Zalazak sunca (1853-1855) Hobotnica sa inicijalima V. H. (1866) Vrlo malo ljudi zna da je Igo bio jednako uspešan u likovnoj umetnosti kao i u književnosti, stvorivši preko 4.000 crteža u svom životu. Iako mu je crtanje na početku bio samo hobi, ono počinje igrati jako veliku ulogu u njegovom životi nešto pre njegovog egzila, kada je doneo odluku da prestane pisati kako bi život posvetio politici. Crtanje je bio Igoov glavni kreativni izraz u periodu od 1848. do 1851. Igo je radio samo na papiru malog formata, koristeći uglavnom tamnosmeđi ili crni tuš sa malim dodacima bele i vrlo retko u boji. Njegovi sačuvani crteži su iznenađujuće uspešni i poprilično „moderni“ u svom stilu. Danas se njegove slike smatraju jednim od preteča nadrealizma i apstraktnog ekspresionizma. Igo se nije ustručavao koristiti dečje šablone, mrlje od tinte, čipke i druga pomagala, takođe često koristeći ugalj sa šibica i svoje prste radije nego olovke i četkice. Nekad je dodavao i kafu i čađ da bi postigao efekte koje želi. Govori se da je Igo često crtao levom rukom ili bez gledanja u papir, čak i dok je bio u spritualističkim seansama kako bi dopro do podsvesne misli. Taj njegov koncept je kasnije popularizirao Sigmund Frojd. Igo je svoje crteže držao podalje od javnosti u strahu da ne zasene njegov književni rad. Svoje crteže je voleo deliti porodici i prijateljima, najčešće kao ilustracije na ručno izrađenim razglednicama koje je slao za vreme svog egzila. Neka njegova dela izlagana su, i njima su se divili umetnici kao Vinsent van Gog i Ežen Delakroa, koji su se kasnije govorili, da je Igo postao likovni umetnik, a ne književnik, zasenio bi sve likovne umetnike svog veka. Spomenici Stanovnici Gernzija podigli su mu kip u Kendi vrtovima u uspomenu na njegov boravak na ostrvu. Grad Pariz očuvao je njegove stanove na Gernziju i u broju 6 plas de Vož u Parizu i pretvorio ih u muzeje. Kuća u Vijandenu (Luksemburg) u kojoj je boravio 1871. takođe je pretvorena u muzej. Viktor Igo se poštuje kao svetac u vijetnamskoj religiji (Kao Dai). Dela Oko četvrtine dela Viktora Igoa nastalih posle 1849. su politički angažovana. Njegovi stavovi često izgledaju kontradiktorni: Igo ima razumevanja za bogaćenje, ali je protiv socijalnih nejednakosti, liberal, ali protiv akumuliranja bogatstva. Igo prezire rat i borbu, ali poziva na oružje kada treba da se štiti demokratija. Više njegovih dela Vatikan je stavio u Spisak zabranjenih knjiga. Romani Bug-Žargal, 1826. Poslednji dan osuđenika na smrt (Le dernier jour d`un condamné), 1829. Han Islanđanin (Han d`Islande), 1831. Bogorodičina crkva u Parizu (Notre Dame de Paris), 1831. Klod Ge (Claude Gueux), 1834. Jadnici (Les Misérables), 1862. Rabotnici na moru (Les travailleurs de la mer), 1866. Čovek koji se smeje (L`homme qui rit), 1869. Devedeset treća (Quatre-vingt-treize), 1874. Drame Kromvel (sa programskim predgovorom), 1827. Marion Delorme, 1829. (osnova za operu Marion Delorme Amilkare Ponkjelija) Ernani, 1830. (osnova za operu Ernani Đuzepe Verdija, kod nas preveo Jovan Sterija Popović) Kralj se zabavlja, 1832. (osnova za operu Rigoleto Đuzepe Verdija) Lukrecija Bordžija, 1833. Marija Tjudor, 1833. Ruj Blaz, 1838. Polemike Napoleon Mali (O državi Napoleona III), 1851. Govori i apeli La défense du littoral (O zaštiti obale) La condition féminine (Žensko „stanje“) L`enseignement religieux (Religijsko učenje) Un plaidoyer contre la peine de mort (Izlaganje protiv smrtne kazne) Pour la Serbie (Za Srbiju) Zanimljivosti Viktor Igo pisao je vrlo dugačke rečenice; u romanu Jadnici jedna njegova rečenica proteže se na nekoliko stranica i ima 823 reči i 93 zareza.