Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rene Vellek (engleski: Rene Vellek, 22. avgust 1903, Beč - 11. novembar 1995, Hamden, Konektikat) je američki književni kritičar i komparativist. Odrastao je u Beču, a porodica je govorila na češkom i njemačkom jeziku. Diplomirao je na Karlovom univerzitetu u Pragu, gdje je studirao anglistiku i germanistiku. Među njegovim učiteljima su bili Vilem Matezius, Otokar Fisher, Vaclav Tille. Bio je blizu praškog lingvističkog kruga. Od 1935. predavao je na Školi za slavistiku i istočnoevropske studije na Univerzitetskom koledžu u Londonu. Posle Drugog svetskog rata, živeo je i radio u SAD (Univerzitet u Ajovi, od 1946. - Univerzitet na Jejlu). Jedan od pionira komparativne metode u američkoj književnosti bio je blizu nove kritike. U poslednjim godinama svog života bio je vezan za krevet, u tom stanju je diktirao poslednja dva toma svoje fundamentalne, osam puta istorije moderne književne kritike i književne kritike (1955-1992).

odlično očuvana

U dobrom/prihvatljivom stanju, ima podvlačenja grafitnom olovkom na 20ak stranica Teorija književnosti / Rene Velek i Ostin Voren ; preveli Aleksandar Spasić, Slobodan Đorđević Jezik srpski Godina 1991 Izdanje 4. izd. Beograd : Nolit, 1991 (Subotica : Birografika) Fizički opis 432 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Koljević, Nikola Zbirka Književnost i civilizacija ISBN 86-19-01864-7 (platno s omotom) Napomene Prevod dela: Theory of Literature / René Wellek and Austin Warren Tiraž 3.000 Str. 9-22: Mišljenje o književnosti kao teorija / Nikola Koljević Beleške: str. 313-364 Bibliografija: str. 365-414 Registar. Predmetne odrednice Teorija književnosti

Za Moskvu u oba pravca Natalija Avtonomova, Velerij Podoroga, Mihail Riklin Žak Derida Bojan Savić Ostojić (prevod) Naslov originala: Moscou aller-retour / de Jacques Derrida Na poziv grupe ruskih mladih filozofa okupljenih u Laboratoriji za proučavanje postklasične filozofije pri Akademiji nauka Sovjetskog Saveza, Žak Derida putuju po prvi put u Moskvu u februaru 1990. godine. Odmah po povratku u Ameriku piše esej Back from Moscow, in the USSR -`nemoguć” putopis, koji svoju inspiraciju crpi kako iz ličnih utisaka i razmišljanja tako i iz poznatih i uticajnih moskovskih putopisa A. Žida ((1936-1937) i V. Benjamina (1926-1927). Drugi deo knjige predstavlja iscrpan razgovor sa tri ruska filozofa o ruskoj književnosti i dekonstrukciji. `Za Moskvu u oba pravca“ spada među Deridina scripta minora, ali u kom se neka od Deridinih najvažnijih filozofskih i političkih polazišta iznova - i pristupačno - tematizuju. Intervjui, Filozofi, Ruska književnost (studije) Izdavač: Karpos Broširani povez; latinica; 18 cm; 138 str.; __________________________________ Žak Derida je rođen 15. jula 1930. u jevrejskoj porodici koja je živela u El Biaru, u Francuskom Alžiru. Sa 10 godina je maštao da postane fudbaler, ali je izbačen iz škole, nakon što mu je učitelj rekao da “francuska kultura nije namenjena malim Jevrejima”. U 19. godini Derida se upisuje na fakultet u Parizu i to u vreme kada je zvezda Žana Pola Sartra bila u zenitu, ali on se radije opredeljuje da prati učenja Fridriha Ničea i Martina Hajdegera. Radeći na doktorskoj tezi o Edmundu Huserlu toliko se zainteresovao za dvosmislenu prirodu svakog pisanija da je na kraju nikad nije ni dovršio. Početkom šezdesetih predaje na Sorboni, kada aktivno doprinosi teoriji francuskog levičarsko-avangardnog pokreta, a od tada svoj rad kroz knjige “O gramatologiji”, “Pisanje i razlika”, “Govor i fenomeni”, fokusira na “dekonstrukciju” filozofskih dela Rene Dekarta, Žan-Žak Rusoa, Ferdinanda De Sosira, Hegela, Kloda Levi-Štrosa, Sigmunda Frojda i mnogih drugih. Koristeći termin “dekonstrukcija” Derida na subverzivan način promišlja “vladajuću iluziju zapadne metafizike” po kojoj jezik ideje i istinu izražava ne menjajući ih. Koncentrišući se na višestrukost značenja on pokušava pokazati da je jezik teško uhvatljiv i da čak ni autori ne mogu potpuno legitimno tumačiti svoje tekstove. Činjenica da je Derida najčešće odbijao da definiše “dekonstrukciju”, koju je smatrao “izvesnim iskustvom nemogućeg”, donela mu je mnoštvo “protivnika” i kritičara koji su smatrali da je njegov rad frivolan, opskuran i “auto-subverzivan”, dok je najpopularnije mišljenje o njemu bilo da je “skeptički nihilista koji ne veruje ni u šta”. Univerzitetsku karijeru Derida je završio predavajući na mnogim prestižnim univerzitetima u Americi, među kojima su i Harvard i Jel. Objavio je “bezbroj” članaka i oko 50 knjiga prevedenih na 22 jezika. Preminuo je u 74. godini u jednoj pariskoj bolnici.

ČASOPIS GRADAC - KERUAK 201`202 Obim - 18x24 210 str Godina - 2016 ISSN - 0351-0379 Priređivač - Savo Stijepović SADRŽAJ: SAVO STIJEPOVIĆ - Džek Keruak ili otkrivanje poslednjeg velikog mita DŽEK KERUAK - Posle mene potop DŽEK KERUAK - Iščezavanje američkog lutalice DŽEK KERUAK - Oktobar u zemlji železnice DŽEK KERUAK - Big Sur DŽEK KERUAK - Tutnji, tumara bluz DŽEK KERUAK - Shvatanje & tehnika za modernu prozu TED BERIGAN - Džek Keruak: umetnost proze DŽOJS DŽONSON - Keruak bez granica LUJ MENAN - Vozi, napisao je HENRI MILER - Predgovor Keruakovom romanu Podzemljaši GARI SNAJDER - Keruak DEJVID AMRAM - Neka plamen i dalje gori DŽEK KERUAK - Početak bapa JOHANES VELC - Stvar stila - Čarli Parker i Džek Keruak: između kuliranja i ekstaze KLARK KULIDŽ - Džek Keruak ROBERT DŽENTER - Lud za razgovorom, lud za spasenjem VILIJAM F. BAKLI - Na liniji vatre ŽIKICA SIMIĆ - Dole niz put ŠON VILENC - Prodirući etar: bit generacija i Amerika Alena Ginzberga DŽEK KERUAK - Izbor iz poezije ALEN GINZBERG - Negativna sposobnost: Keruakova budistička etika ARTUR S. NUSBAUM - Keruak i Barouz na putu STERLING LORD - Kad je Keruak upoznao Kesija AL ARONOVIC - Sveti Džek RENE GALAND - Iluzije i frustracije u životu i delu Džeka Keruaka LORENS FERLINGETI - Himna Džeka Keruaka `Postoji jedna pesma u tom starom, dobrom rokenrolu pod naslovom „Tema za zamišljeni vestern“ („Theme for an Imaginary Western`), kojoj gotovo da izmiče svaki opis. Napisali su je Džek Brus i Piter Braun. Prvobitno, taj se song našao na Brusovom solo albumu Songs for a Tailor iz 1969. godine, a potom su je na svoj način obradile veoma značajne rokerske skupine poput Mauntina i Koloseuma. Ne bih znao hoćemo li se složiti, ali biće kako je verzija grupe Mauntin, i to posebno ona izvedena na Vudstok festivalu, verovatno najbolja. Retko je koja pesma iznela, u svega nekoliko minuta, toliko čežnje, lepote i onih posebnih, neuhvatljivih emocija što se poput visokih modrih talasa ulivaju u razorene i raspolućene duše jednog čudesnog doba na izdisaju, upravo kada se poverovalo da rokenrol može menjati svet. Nego, zašto je ta pesma i danas toliko zavodljiva? Poed izvrsne melodije, ona poseduje i odličnu liriku. Taj napev govori o daljinama, o dalekim svetlima, prašnjavim drumovima i varošima, železnici, sutonima i svitanji-ma, nestalim ljubavima, muzici koja se stapa sa divljim ili pitomim predelima, usamljenim brdima ili širokim dolinama. Dugo sam verovao u to kako je Džek Brus, najsvetlija figura slavnog rok sastava Krim - i jedna od najbitnijih u rokenrolu - komponovao ovu temu čitajući jednog velikog američkog pisca po imenu Džek Keruak. Ne možemo, na žalost, ovo potvrditi, jer Džek Brus trenutno nije dostupan, pa kao takav nije u stanju ni da nam odgovori. Nije mrtav, tek - nedostupan je. Nisam siguran ni da li Pit Braun odgovara na neka uzgredna pitanja o jednoj od najlepših pesama u rokenrolu. Ali na sreću, možemo opušteno tvrditi kako je upravo Džek Keruak, svojim delom i životom, pokazao kojim će se putevima kretati mnoge generacije u otkrivanju ne tek jedne velike zemlje, na zapadnoj strani sveta, već i jednog kontinenta, koji se nalazi na jednakoj udaljenosti za svakog od nas, u unutrašnjosti čoveka, u njegovom srcu. Dug je to drum, velika su na njemu iskušenja i veličanstveno je takvo putovanje. Džek Keruak nam, kroz svoja slavna dela, ne ukazuje jedino na skrivene američke postaje, ubijene ili izmorene varoši, ne upućuje samo kroz tužne, prenapučene neonske velegradske četvrti, užarene pustinje i hladne planine kao što je to, recimo, svojevremeno činio i Džon Hjuston u svojim filmovima - već i otkriva putovanja kroz ono u čoveku, kroz krvotok, mozak, pa potom mišice i kosti, kroz želudac, jetru i kroz nerve: to je poslednje otkrivanje jednog od najvećih mitova u istoriji čovečanstva, to konačno približavanje najtajanstvenijem kontinentu, najudaljenijem predelu koji se nalazi unutar nas samih. To nikako nije neki lak drum, jer kad god putovanje postane suviše lako ili ugodno, gubi se njegov osnovni smisao. Pravi drumovi su teški i daleki. Tegobe i uživanja tokom nekog velikog ili opakog puta se radosno ukrštaju, upravo kao kod starih zen majstora, koje je Keruak otkrivao tokom svojih lutanja. I na takvoj ruti, koju su stoleće ranije utvrdili Emerson, Toro ili Melvil, te London i Hemingvej ili - kod Evropljana kod Evropljana – Selin i Žene, a kojima se Papa Bita neskriveno divio, Keruak je otkrivao nove predele, gledao je ravno u put, gladan i zanemeo, upravo u onaj drum koji će, na koncu, baš kao na ezoteričnim minijaturnim gravirama, u obličju zmije, progutati sebe samog. Jer putovanje uvek ima u sebi tu drevnu funkciju mita, pa čak i ako je većina detalja u opisu tačna i realna, ali takvi itinereri obično ukazuju na staro predanje o čoveku koji, otkrivajući drugačija mesta i podneblja, napokon i druge ljude, iznova otkriva i samog sebe. Najpoštenije je samog sebe otkrivati u drugima. I vesela je to potreba. Upravo su radi toga putovanja toliko važna. I svi su veliki fantasti, veličanstveni putnici, upravo isto to činili, nalazeći se na strmim ili ravnim drumovima.` U odličnom stanju, kao na slikama, tekst bez podvlačenja Jack Kerouac Ted Berrigan Joyce Johnson Louis Menand Henry Miller Gary Snyder David Amram Johannes Voelz Clark Coolidge Robert Genter William F Buckley Allen Ginsberg Arthur Nussbaum Al Aronowitz René Galand Lawrence Ferlinghetti Sean Wilentz