Gradac, 2002. Korice blago zaprljane, unutrašnjost praktično nekorišćena. ДРА­ГОШ КАЛА­ЈИЋ Увод у дело Ренеа Генона „Сум­њам да неко, са нор­мал­ним уку­си­ма и пртља­гом модер­ног инте­лек­ту­ал­ног обра­зо­ва­ња, при првом сусре­ту са Гено­но­вим делом не осе­ћа одбој­ност.” Gei Itn: The Ric­hest View Посред­ством пре­до­че­не темат­ске збир­ке радо­ва Ренеа Гено­на (1886-1951), у про­стор наше кул­ту­ре први пут[1] зна­чај­ни­је ула­зи ства­ра­ла­штво… На овом месту, обе­ле­же­ном три­ма тач­ка­ма – које чита­лац може схва­ти­ти и као тро­стру­ки уда­рац Херал­до­вог шта­па при цере­мо­ни­јал­ној обја­ви ула­ска вели­чи­не у дво­ра­ну кул­ту­ре – заста­је нам мисао, про­же­та запи­та­но­шћу: како пред­ста­ви­ти Ренеа Гено­на? Није леги­тим­но усво­ји­ти став репре­зен­та­тив­них исто­ри­ча­ра масон­ске мисли и рећи да је Генон нај­зна­чај­ни­ји изда­нак и тумач езо­те­риј­ске док­три­не опе­ра­тив­не масо­не­ри­је, јер такво одре­ђе­ње не само огра­ни­ча­ва и ума­њу­је маг­ни­ту­де Гено­но­вог духа, већ и само бива огра­ни­че­но и ума­ње­но јед­ном чиње­ни­цом духов­не био­гра­фи­је: при кра­ју мла­до­сти, Генон је напу­стио ложе и потом обја­вио можда нај­про­дор­ни­је кри­ти­ке заблу­да и изро­ђа­ва­ња модер­не масо­не­ри­је.[2] Уоста­лом, ско­ро сва дела, сва­ка­ко сва нај­зна­чај­ни­ја, Генон је ство­рио и обја­вио на мусли­ман­ском путу рели­ги­о­зно­сти, под окри­љем и уз помоћ зна­чај­них упу­ћи­ва­ња ислам­ске тра­ди­ци­је. Али пред­ста­ви­ти Гено­на атри­бу­том јед­ног од нај­ве­ћих мисли­ла­ца у исто­ри­ји ислам­ске мета­фи­зич­ке мисли – тако­ђе није пот­пу­но тач­но, јер су њего­ви спо­знај­ни погле­ди и закључ­ци често дале­ко пре­ва­зи­ла­зи­ли хори­зон­те исла­ма, stric­to sen­su, теже­ћи откри­ћу и одре­ђе­њу вред­но­сти уни­вер­зал­не и једин­стве­не Тра­ди­ци­је, која иде­ал­но прет­хо­ди и исхо­ди­шно над­ви­су­је све пото­ње изво­де, пар­ти­ку­лар­не док­три­не и регу­лар­не рели­ги­о­зне путе­ве мета­фи­зич­ког пост­ва­ре­ња чове­ка. Можда ћемо бити нај­бли­жи исти­ни ако Ренеа Гено­на пред­ста­ви­мо као вели­ког учи­те­ља мета­фи­зич­ке миси­је чове­ка, чију кате­дру пошту­ју и нај­ква­ли­фи­ко­ва­ни­ји духо­ви Исто­ка и Запа­да, од Кума­ра­сва­ми­ја до Ево­ле. По нај­са­же­ти­јем одре­ђе­њу, Генон је уни­вер­зал­ни учи­тељ вер­ти­кал­ног покре­та и ква­ли­та­тив­ног пре­о­бра­жа­ја људ­ског еле­мен­та на над-раци­о­нал­ним путе­ви­ма успо­на ка иде­а­лу „Истин­ског Чове­ка”, одно­сно, даље и више, ка оном врхун­цу који дале­ко­и­сточ­на тра­ди­ци­ја озна­ча­ва син­таг­мом „Уни­вер­зал­ни човек”.[3] Са зади­вљу­ју­ћом вешти­ном и спре­гом езо­те­риј­ске еру­ди­ци­је и узви­ше­не надах­ну­то­сти, Гено­нов поглед на свет тра­ди­ци­ја пре­ва­зи­ла­зи гра­ни­це про­сто­ра и вре­ме­на кул­ту­ра Исто­ка и Запа­да, осве­тља­ва­ју­ћи једин­стве­на исхо­ди­шта и одре­ди­шта мета­фи­зич­ког прег­ну­ћа чове­ка. Истра­жи­вач­ки и егзе­гет­ски, Гено­нов поглед обу­хва­та басно­слов­не тре­зо­ре насле­ђа, од син­кре­ти­зма опе­ра­тив­не масо­не­ри­је и запад­не алхе­ми­је, пре­ко като­лич­ког и ислам­ског езо­те­ри­зма, до ведан­ти­стич­ких и тао­и­стич­ких док­три­на. Изван­ред­на отво­ре­ност и дале­ко­се­жност Гено­но­вог погле­да израз су и уве­ре­ња у иде­ал­но (прво­бит­но реал­но а данас само вир­ту­ел­но) једин­ство свих регу­лар­них мета­фи­зич­ких тра­ди­ци­ја. Наго­ве­стив­ши, послед­њим редо­ви­ма, основ­ну лини­ју сна­ге Гено­но­ве спо­знај­не пер­спек­ти­ве – коју ћемо касни­је подроб­ни­је осве­тли­ти – овде мора­мо отво­ри­ти загра­ду да бисмо пре­до­чи­ли уоби­ча­је­не тешко­ће у при­сту­пу Гено­но­вом уче­њу. Упр­кос спек­та­ку­лар­но­сти зна­че­ња и зна­ча­ја тог уче­ња, оно при­вла­чи вео­ма огра­ни­че­ни, запра­во елит­ни, ауди­то­ри­јум, јер и њего­ве фор­мал­не осо­би­не пред­ста­вља­ју тешко пре­мо­сти­ве пре­пре­ке за for­ma men­tis модер­ног чове­ка. Импер­со­нал­ни тон рето­ри­ке, аскет­ска еко­но­ми­ја изра­за и суво­пар­ност, екс­клу­зи­ви­зам тер­ми­но­ло­ги­је, „мате­ма­тич­ка” струк­ту­ра мишље­ња и дока­зи­ва­ња, скло­ност апсо­лу­ти­за­ци­ји и дог­ма­ти­за­ци­ји, екс­тре­ми­зам иде­ја, уз тотал­на пори­ца­ња основ­них иде­ја и вред­но­сти уста­но­ва модер­ног све­та – то су нај­у­оч­љи­ви­је осо­би­не Гено­но­вог сти­ла и уче­ња које про­сеч­ном модер­ном инте­лек­ту­ал­цу иза­зи­ва­ју неса­вла­ди­ва осе­ћа­ња одбој­но­сти. Посеб­ну пре­пре­ку при­сту­пи­ма Гено­но­вом уче­њу успо­ста­вља огра­ни­че­на при­ро­да њего­вог опу­са: сва­ко поје­ди­но дело изи­ску­је од чита­о­ца позна­ва­ње цели­не да би се у пот­пу­но­сти отво­ри­ло хте­њи­ма спо­зна­је. Огра­ни­че­на при­ро­да Гено­но­вог опу­са зах­те­ва да при­ступ јед­ном аспек­ту њего­вог уче­ња – који пред­ста­вља­мо збир­ком радо­ва под насло­вом Мрач­но доба[4] – олак­ша­мо осве­тља­ва­њем барем основ­них коор­ди­на­та цели­не. Крај­њим уоп­шта­ва­њем, Гено­нов опус може­мо све­сти на две основ­не теме: изра­зи мани­фе­ста­ци­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” и кри­ти­ка модер­ног све­та. Прва тема про­жи­ма читав Гено­нов опус, већ од првих обја­вље­них радо­ва у часо­пи­су La Gno­se (1909), дакле у два­де­сет тре­ћој годи­ни живо­та, пре­ко Intro­duc­tion gene­ra­le a l’etu­de des doc­tri­nes hin­do­u­es (1921), Ori­ent et Occi­dent (1924), L’Hom­me et son deve­nir selon le Vedan­ta (1925), L’Eso­te­ri­sme de Dan­te (1925), Le Roi du mon­de (1927), Auto­ri­te spi­ri­tu­el­le et pou­vo­ir tem­po­rel (1929), Le Sim­bo­li­sme de la cro­ix (1931) и Les Etats mul­ti­ples de l’etre (1932), до Le Gran­de ria­de (1946), Aperçus sur l’eso­te­ri­sme chre­tien (1954) и Sim­bo­les fon­da­men­ta­ux de la Sci­en­ce sac­ree (1962). Са дру­ге стра­не, ско­ро сва­ко Гено­но­во дело садр­жи макар импли­цит­не кри­ти­ке модер­ног све­та, али је она нај­пот­пу­ни­је изло­же­на у дели­ма La Teo­sop­hi­sme, histo­i­re d’une pse­u­do-reli­gion (1921), L’Er­re­ur spi­ri­te (1923), La Cri­se du mon­de moder­ne и нај­све­о­бу­хват­ни­је у Le Reg­ne de la quan­ti­u­te et les sig­nes des Temps (1945). „При­мор­ди­јал­на Тра­ди­ци­ја” Не пори­чу­ћи сна­гу и зна­чај ути­ца­ја исто­риј­ских, гео­граф­ских, дру­штве­них и етнич­ких фак­то­ра на обли­ко­ва­ње посеб­них, дакле дели­мич­них и посред­них, мани­фе­ста­ци­ја садр­жа­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”, Генон тежи спо­знај­ном пре­ва­зи­ла­же­њу хори­зо­на­та све­та кон­ти­ген­ци­ја и углав­ном нега­тив­них усло­вља­ва­ња, и откри­ћу супер­и­ор­ног и једин­стве­ног зна­ња, при­мор­ди­јал­них фор­ма­тив­них и инфор­ма­тив­них прин­ци­па свих регу­лар­них тра­ди­ци­ја и док­три­на мета­фи­зич­ке миси­је чове­ка. Изло­же­ну тежњу – од инфе­ри­ор­ног и пар­ти­ку­лар­ног ка супер­и­ор­ном и уни­вер­зал­ном – сам Генон је дефи­ни­сао јед­ном језгро­ви­том фор­му­лом: „Једин­стве­на Тра­ди­ци­ја посто­ји од почет­ка све­та и упра­во то насто­ји да осве­тли наше раз­ма­тра­ње.”[5] Усво­јив­ши тра­ди­ци­о­нал­на уче­ња о циклич­ној струк­ту­ри раз­во­ја про­сто­ра-вре­ме­на и одго­ва­ра­ју­ће док­три­не о четво­ро­доб­ној и регре­сив­ној дина­ми­ци сва­ког циклу­са, Генон у „При­мор­ди­јал­ној Тра­ди­ци­ји” пре­по­зна­је спо­ме­ник првог, „злат­ног”, доба и заве­шта­ње не-људ­ског или над-људ­ског поре­кла. Прет­ње регре­сив­них про­це­са при­ну­ди­ле су послед­ње чува­ре „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” да њене вред­но­сти сачу­ва­ју, пре­не­су буду­ћим поко­ле­њи­ма и сачу­ва­ју од забо­ра­ва, посред­ством погод­них обли­ка скри­ва­ња и очу­ва­ња, дакле посред­ством мито­ва и леген­ди: „Када један тра­ди­ци­о­нал­ни облик дође до тач­ке ишче­за­ва­ња, њего­ви послед­њи заступ­ни­ци могу да колек­тив­ном насле­ђу вољ­но пре­да­ју заве­шта­ње, које би, у про­тив­ном, било непо­врат­но изгу­бље­но. То је и једи­ни начин да се спа­се оно што може бити спа­се­но. Исто­вре­ме­но, нера­зу­ме­ва­ње маса је довољ­на гаран­ци­ја да оно што посе­ду­је езо­те­риј­ски карак­тер неће због тога тај карак­тер изгу­би­ти, али ће оста­ти нека врста све­до­чан­ства за оне који ће у некој дру­гој епо­хи бити спо­соб­ни за раз­у­ме­ва­ње.”[6] Дру­гим речи­ма, по Гено­ну, мито­ви и леген­де, регу­лар­не рели­ги­је и мета­фи­зич­ке док­три­не, тра­ди­ци­о­нал­ни сим­бо­ли и обре­ди, нису ништа дру­го до попу­лар­ни обли­ци очу­ва­ња и пре­но­ше­ња при­мор­ди­јал­ног зна­ња, пар­чад орга­но­на „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” пре­ве­де­ни у шифре и ениг­ме – у оче­ки­ва­њу поја­ва људ­ских моћи кадрих за обно­ву веро­до­стој­них зна­че­ња, за реста­у­ра­ци­ју и реха­би­ли­та­ци­ју инте­грал­ног тре­зо­ра исти­на. Под све­тлом тра­ди­ци­о­нал­не индо­е­вроп­ске док­три­не четво­ро­доб­ног и регре­сив­ног циклу­са, јасно је да ће пот­пу­на реста­у­ра­ци­ја и реха­би­ли­та­ци­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” обе­ле­жи­ти поче­так новог циклу­са, обно­ву „злат­ног доба”. Гено­но­во уче­ње садр­жи уве­ре­ње да сила циклич­ног детер­ми­ни­зма није довољ­на за обно­ву „злат­ног доба”, она изи­ску­је и људ­ско уче­шће, па је зада­так посве­ће­них да чува­ју остат­ке при­мор­ди­јал­ног зна­ња и да теже реста­у­ра­ци­ји и реха­би­ли­та­ци­ји ори­ги­нал­них вред­но­сти.[7]) По Гено­ну, овај зада­так је нај­ја­сни­је и нај­са­же­ти­је изра­жен јед­ном масон­ском фор­му­лом, која про­си­ја­ва пер­спек­ти­ве космо­го­ниј­ских спо­зна­ја низа тра­ди­ци­о­нал­них док­три­на: „Шири­ти све­тлост и оку­пља­ти оно што је расу­то.”[8] Генон се истрај­но посве­ћи­вао том супрем­ном задат­ку, насто­је­ћи да разаг­на при­ви­де раз­ли­ка и осве­тли једин­ства и сагла­сно­сти мно­штва тра­ди­ци­ја Исто­ка и Запа­да, теже­ћи нај­ви­шем могу­ћем при­бли­жа­ва­њу при­мор­ди­јал­ном зна­њу, са оне стра­не акту­ел­ног све­та, у зна­ку финал­них и убр­за­ва­ју­ћих про­це­са рас­па­да­ња и изоб­ли­ча­ва­ња насле­ђа. Изло­же­на тежња карак­те­ри­ше чита­ву живот­ну пута­њу Ренеа Гено­на. Прем­да је Генон – у скла­ду са тра­ди­ци­о­нал­ним иде­а­лом импер­со­нал­но­сти и над-инди­ви­ду­ал­но­сти – пред јав­но­шћу бри­жљи­во при­кри­вао сва­ки израз сво­је инди­ви­ду­ал­но­сти, њего­ва коре­спон­ден­ци­ја са Јули­ју­сом Ево­лом (коју нам је при­ма­лац, пред смрт, љуба­зно пру­жио на увид) откри­ва не само потвр­де уве­ре­ња да је веро­до­стој­ни мета­фи­зич­ки пре­о­бра­жај немо­гућ без регу­лар­не ини­ци­ја­ци­је, већ и живот у зна­ку ско­ро очај­нич­ког тра­га­ња за таквом ини­ци­ја­ци­јом, за „лан­цем ини­ци­ја­ци­је”, и езо­те­риј­ском орга­ни­за­ци­јом леги­тим­ног засту­па­ња „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”. На почет­ку сво­је духов­не пусто­ло­ви­не, Генон је при­сту­пио масо­не­ри­ји, веру­ју­ћи у при­мор­ди­јал­но поре­кло њене док­три­не и орга­ни­за­ци­је. Потом, раз­о­ча­ран осве­до­че­њи­ма секу­ла­ри­за­ци­је спе­ку­ла­тив­не масо­не­ри­је,[9] он исту­па и, суде­ћи по неким усме­ним све­до­чан­стви­ма савре­ме­ни­ка, већ 1916. при­сту­па исла­му, уве­рен да је у пита­њу нај­о­чу­ва­ни­ји и нај­ди­рект­ни­ји ланац пре­но­са вред­но­сти „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”. Годи­не 1930. он напу­шта Евро­пу и сели се у Каи­ро, под окри­ље пира­ми­да, где пре­у­зи­ма титу­лу she­ikh и ново име: Абдел Вафид Јаша. Крај мрач­ног доба У већ пове­ли­кој библи­о­те­ци „апо­ка­лип­тич­них” и ката­стро­фо­ло­шких осу­да модер­ног све­та, Гено­но­во дело се издва­ја кри­ти­ком која пори­че и саму могућ­ност посто­ја­ња алтер­на­ти­ве спа­са уну­тар модер­не кул­ту­ре и циви­ли­за­ци­је. За Гено­на, модер­ни свет је скуп симп­то­ма крај­њег ста­ди­ју­ма регре­сив­ног, циклич­ног, про­це­са, који одго­ва­ра­ју при­зо­ри­ма послед­њег пери­о­да „мрач­ног доба”, какве су пред­ви­де­ла древ­на уче­ња, попут оног изло­же­ног у Vis­hnu-pura­na.[10] Гено­но­ва кри­ти­ка модер­ног све­та насто­ји да буде изра­зи­то пози­тив­на, одно­сно засно­ва­на на прин­ци­пи­ма и при­ме­ри­ма вред­но­сти „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” и одго­ва­ра­ју­ћих, нај­вер­ни­јих, мани­фе­ста­ци­ја тра­ди­ци­о­нал­них кул­ту­ра и људ­ских зајед­ни­ца. Тако Генон сво­јом кри­ти­ком обра­зу­је мани­хеј­ски поре­дак дуа­ли­зма: са јед­не стра­не је свет апсо­лу­ти­зма сакрал­но­сти која мета­фи­зич­ки инспи­ри­ше и осми­шља­ва сва­ку људ­ску дело­твор­ност и инсти­ту­ци­ју (што још само ислам одра­жа­ва), а са дру­ге стра­не је свет тота­ли­те­та, секу­ла­ри­за­ци­је, апсур­да и оту­ђе­ња од духов­них сушти­на. Иде­ал­ни свет Гено­но­ве визи­је је отво­рен над-инди­ви­ду­ал­ним пер­спек­ти­ва­ма раз­во­ја људ­ских могућ­но­сти, у зна­ку „вла­да­ви­не ква­ли­те­та” – а модер­ни свет је под­врг­нут демо­ни­ји кван­ти­те­та која зато­мља­ва пози­тив­не могућ­но­сти чове­ка и усме­ра­ва га ка лар­вал­ним и под-људ­ским ста­њи­ма егзи­стен­ци­је, одно­сно ста­њи­ма ван-бит­но­сти. Тра­ди­ци­о­нал­ну зајед­ни­цу карак­те­ри­ше огра­ни­че­ност порет­ка и плу­ра­ли­зам путе­ва дело­твор­но­сти, сао­бра­зних људ­ским при­ро­да­ма, док је модер­но дру­штво меха­нич­ки агло­ме­рат који врши при­нуд­ну маси­фи­ка­ци­ју и уни­фор­ми­за­ци­ју. Регре­сив­ни про­це­си се убр­за­ва­ју у зна­ку „соли­ди­фи­ка­ци­је” (одно­сно умрт­вље­ња енер­ги­ја) и „дисо­лу­ци­је” (одно­сно рас­па­да­ња вред­но­сти). Данас, „ни јед­на сна­га супер­и­ор­не при­ро­де не може интер­ве­ни­са­ти да би се супрот­ста­ви­ла” регре­сив­ним про­це­си­ма и одго­ва­ра­ју­ћим, покре­тач­ким, сила­ма; „дакле, свет је напу­штен и без одбра­не од сво­јих непри­ја­те­ља, а напа­ди су тим опа­сни­ји због ста­ња акту­ел­ног мен­та­ли­те­та који пот­пу­но игно­ри­ше опа­сно­сти”.[11] Ско­ро сва­ки зна­чај­ни­ји домен модер­не кул­ту­ре и циви­ли­за­ци­је Генон је под­вр­гао бес­по­штед­ној ана­ли­зи и кри­ти­ци: од модер­не нау­ке и њене фасци­ни­ра­но­сти кван­ти­та­тив­ним аспек­ти­ма пред­ме­та истра­жи­ва­ња, пре­ко раци­о­на­ли­зма, пози­ти­ви­зма, исто­ри­ци­зма, соци­о­ло­ги­зма, пси­хо­а­на­ли­зе и „илу­зи­ја ста­ти­сти­ке”, до деге­не­ра­ци­је при­ро­де, функ­ци­је моне­те и вул­гар­ног мате­ри­ја­ли­зма. Прем­да је ста­ја­ли­ште Гено­но­ве кри­ти­ке чисто мета­фи­зич­ке и спи­ри­ту­ал­не при­ро­де, оно ништа мање није неми­ло­срд­но спрам модер­них обли­ка „спи­ри­ту­а­ли­зма” или „дру­ге рели­ги­о­зно­сти”, од мисти­фи­ка­ци­ја тео­зо­фи­је до пра­зно­вер­ја спи­ри­ти­зма. У тим обли­ци­ма псе­у­до-спи­ри­ту­ал­но­сти и ква­зи-рели­ги­о­зно­сти, Гено­но­ва ана­ли­за убе­дљи­во про­би­ја при­вид­не и изве­шта­че­не анти­те­зе модер­ног пози­ти­ви­зма и раци­о­на­ли­зма, те сред­ства тај­ног рата окулт­них сила про­тив оста­та­ка веро­до­стој­них вред­но­сти. Пра­зни­не и сла­бо­сти Гено­но­вог уче­ња Ако чита­лац успе да савла­да пре­до­ча­ва­не одбој­но­сти пре­ма Гено­но­вој мисли, пре­о­ста­ју му још две могућ­но­сти да сусрет са Гено­но­вим уче­њем буде про­ма­шен, да изгу­би дра­го­це­не вред­но­сти које оно садр­жи. Прва могућ­ност: некри­тич­ки усва­ја­ти све што Генон твр­ди. Дру­га могућ­ност: некри­тич­ки одба­ци­ва­ти све што Генон твр­ди. Дру­га могућ­ност, свој­стве­на модер­ној „ака­дем­ској” кул­ту­ри, довољ­но је рас­про­стра­ње­на, па је овде није потреб­но подроб­ни­је опи­си­ва­ти. Прва могућ­ност карак­те­ри­ше тако­зва­не „гено­ни­сте”. Гено­нов пре­зир пре­ма модер­ним нау­ка­ма и фило­зоф­ским покре­ти­ма, пре­у­зет без­ре­зер­вно и при­ме­њен дог­мат­ски, попри­ма облик непре­мо­сти­вих пре­пре­ка инте­лек­ту­ал­ним напре­до­ва­њи­ма и спо­знај­ним обо­га­ћи­ва­њи­ма. Пре­не­бре­га­ва­њем расту­ћег богат­ства науч­но-истра­жи­вач­ких спо­зна­ја – упра­во у доме­ни­ма Гено­но­вих раз­ма­тра­ња – изо­ста­ју ван­ред­не могућ­но­сти за исправ­ке, потвр­де и допу­не Гено­но­вог уче­ња. Таква инте­лек­ту­ал­на сле­пи­ла оне­мо­гу­ћа­ва­ју раз­вој спо­знај­них пер­спек­ти­ва изве­де­них из Гено­но­вог уче­ња. Уоста­лом, сам Генон, упр­кос декла­ри­са­ном пре­зи­ру пре­ма модер­ним нау­ка­ма и одби­ја­њу да пру­жи уви­де у изво­ре сво­јих сазна­ња, пом­но је пра­тио истра­жи­ва­ња модер­них науч­ни­ка, о чему све­до­чи, посред­но, аргу­мен­то­ва­ност њего­вих кри­ти­ка, и њего­ви број­ни освр­ти на поје­ди­не модер­не тео­ри­је.[12] Дакле, узи­ма­мо сло­бо­ду да чита­о­цу пре­по­ру­чи­мо „злат­ну сре­ди­ну” при­сту­па Гено­но­вом уче­њу: бити осло­бо­ђен од пред­ра­су­да и сле­пи­ла свој­стве­них модер­ном обра­зо­ва­њу, али при том сачу­ва­ти инте­лек­ту­ал­ну дис­тан­цу, коју омо­гу­ћу­је упра­во насле­ђе модер­ног кри­ти­ци­зма. Сто­га је наша дужност да чита­о­ца упо­зо­ри­мо на бар неке од зна­чај­них пра­зни­на и сла­бо­сти Гено­но­вог уче­ња. Основ­на сла­бост Гено­но­ве спо­знај­не опти­ке јесте после­ди­ца волун­та­ри­стич­ке гре­шке у пер­спек­ти­ви сагле­да­ва­ња мани­фе­ста­ци­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”. Наи­ме низом инди­ка­ци­ја Генон посред­но и непо­сред­но суге­ри­ше иде­ју о „хипер­бо­реј­ском” или „полар­ном”, одно­сно индо-европ­ском поре­клу такве Тра­ди­ци­је. Ипак, под све­тлом нај­ви­ших кате­дри индо-европ­ских истра­жи­ва­ња, мно­ги еле­мен­ти „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” не допу­шта­ју такво одре­ђе­ње поре­кла. Са дру­ге стра­не, Гено­но­вој мапи „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” не само да недо­ста­ју мно­ги бит­ни спо­ме­ни­ци индо-европ­ског кон­ти­нен­та духов­но­сти, већ и чита­ва, огром­на и неза­о­би­ла­зна, про­стран­ства тих кул­ту­ра. У том погле­ду вео­ма је симп­то­ма­тич­но тотал­но игно­ри­са­ње сло­вен­ских тра­ди­ци­ја, и само спо­ра­дич­но обра­ћа­ње гер­ман­ским тра­ди­ци­ја­ма. Гено­нов однос пре­ма гно­зи опе­ра­тив­не масо­не­ри­је јасно потвр­ђу­је волун­та­ри­стич­ку и при­стра­сну при­ро­ду њего­ве спо­зна­је: он је упор­но желео да види орга­нич­ки спо­ме­ник Тра­ди­ци­је у том искљу­чи­во меха­нич­ком и син­кре­тич­ком ску­пу изоб­ли­че­них фраг­ме­на­та често неспо­ји­вих тра­ди­ци­ја. Дослед­но пот­це­њу­ју­ћи ствар­ни зна­чај мани­фе­ста­ци­је исто­ри­је, Генон је уси­ље­но насто­јао да све изра­зе темељ­них кул­тур­них раз­ли­ка и одго­ва­ра­ју­ћих дуа­ли­за­ма види у нека­квом иде­ал­ном, али често химе­рич­ном, порет­ку хар­мо­нич­них дуал­но­сти или ком­пле­мен­тар­но­сти које, навод­но, поти­чу из једин­стве­ног исхо­ди­шта. Дакле, њего­ва визи­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” бли­жа је некој модер­ној кон­струк­ци­ји него мета­фи­зич­кој ствар­но­сти. У том изве­шта­че­ном насто­ја­њу да све раз­ли­чи­то­сти при­ве­де једин­стве­ном исхо­ди­шту, Генон је пре­че­сто кори­стио секу­лар­не еле­мен­те одре­ђе­них док­три­на или рели­ги­ја, зао­би­ла­зе­ћи или игно­ри­шу­ћи њихо­ве основ­не сто­же­ре и садр­жа­је. У сушти­ни, Гено­но­ва „При­мор­ди­јал­на Тра­ди­ци­ја” је знат­ним делом спе­ку­ла­тив­ни про­из­вод који одра­жа­ва све­тлост зала­ска сун­ца духов­них енер­ги­ја на попри­шти­ма некад вели­ких духов­них бор­би, где су оста­ле само руше­ви­не руше­ви­на. Ни њего­ва мисао, ина­че про­дор­на, није успе­ла да пот­пу­но пре­вла­да регре­сив­не про­це­се кра­ја „мрач­ног доба”, јер их и сама осве­до­ча­ва. Ипак, наш изло­же­ни суд ника­ко не оспо­ра­ва вред­ност и иде­ал­ну осно­ва­ност Гено­но­ве инту­и­ци­је посто­ја­ња неке При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је и њене пото­ње дис­пер­зи­је. На жалост, њего­ва инту­и­ци­ја нај­ви­ше досе­же дру­го, „сре­бр­но”, доба инту­и­ци­ја, про­же­та „лунар­ним” духом, лише­на духов­не вирил­но­сти свој­стве­не спо­ме­ни­ци­ма солар­не кул­ту­ре „злат­ног доба”, нај­древ­ни­јим спо­ме­ни­ци­ма индо-европ­ске тра­ди­ци­је. Изло­же­на свој­ства Гено­но­ве инту­и­ци­је јасно ода­ју јед­ну инди­ви­ду­ал­ну али мањ­ка­ву пси­хо­ло­ги­ју чија усло­вља­ва­ња Генон није увек успе­вао да пре­ва­зи­ђе, упр­кос усва­ја­ња иде­а­ла импер­со­нал­но­сти над-инди­ви­ду­ал­ног духа. Скло­но­сти и иди­о­син­кра­зи­је те пси­хо­ло­ги­је посеб­но ода­је Гено­но­ва вер­зи­ја тро­чла­не струк­ту­ре индо-европ­ске зајед­ни­це, где првој, суве­рен­ској, функ­ци­ји само „кроз зубе” при­зна­је „акти­ви­стич­ка” свој­ства, прем­да нај­древ­ни­ји спо­ме­ни­ци тра­ди­ци­је коју ево­ци­ра недво­сми­сле­но све­до­че да је прва функ­ци­ја рав­но­прав­но инте­гри­са­ла моћи кон­тем­пла­ци­је и акци­је.[13] Оту­да и Гено­но­во игно­ри­са­ње фигу­ре ksa­triya и одго­ва­ра­ју­ћих, акти­ви­стич­ких, путе­ва мета­фи­зич­ког оства­ре­ња чове­ка, и пот­пу­ни пре­вид нипон­ске тра­ди­ци­је где фигу­ру иде­ал­ног чове­ка оте­ло­тво­ру­је саму­рај.[14] Прем­да Генон усва­ја иде­ју да раз­ли­чи­ти обли­ци тра­ди­ци­ја изра­жа­ва­ју и раз­ли­чи­те, етнич­ке, при­ро­де чове­ка, прем­да он у европ­ском чове­ку јасно пре­по­зна­је при­ро­ду пре­вас­ход­но скло­ну путе­ви­ма акци­је, при раз­ма­тра­њу европ­ских тра­ди­ци­ја Генон пот­пу­но пре­не­бре­га­ва одго­ва­ра­ју­ће мета­фи­зич­ке пер­спек­ти­ве, осве­до­че­не тем­плар­ском и гибе­лин­ском тра­ди­ци­јом. Уоста­лом, изло­же­на Гено­но­ва иди­о­син­кра­зи­ја и логич­ки про­ти­ву­ре­чи исти­ни: ако прву и заи­ста при­мор­ди­јал­ну фигу­ру, суве­рен­ску, карак­те­ри­ше вен­ча­ње моћи кон­тем­пла­ци­је и акци­је – што Генон при­зна­је – како је могу­ће потом дати сву пред­ност фигу­ра­ма кон­тем­пла­ци­је и пот­пу­но пот­це­ни­ти или игно­ри­са­ти фигу­ре акци­је? Посеб­на Гено­но­ва сла­бост зове се „Исток”. Њего­ва „лунар­на” при­ро­да гаји­ла је, често разло­жне, нетр­пе­љи­во­сти пре­ма модер­ном Запа­ду и без­раз­ло­жне и химе­рич­не наде да на Исто­ку још посто­је жива пре­да­ња „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”, то јест да ће са тог и таквог Исто­ка доћи спас Запа­ду. Да Исток заи­ста рас­по­ла­же таквим спа­си­лач­ким моћи­ма – он би пре све­га себи помо­гао. А није, нити може, па је постао само про­вин­ци­ја модер­ног Запа­да. Раз­ма­тра­ју­ћи „ори­јен­та­ли­зам” Гено­но­ве наде, Јули­јус Ево­ла је луцид­но уочио да она про­ти­ву­ре­чи упра­во „циклич­ним зако­ни­ма” тра­ди­ци­ја које Генон усва­ја. По логи­ци упра­во тих „циклич­них зако­на”, упра­во је Запад – буду­ћи дале­ко испре Исто­ка на лини­ји циклич­ног про­па­да­ња – „бли­жи кра­ју циклу­са, тиме и новом почет­ку”,[15] дакле, почет­ку новог „злат­ног доба”. На кра­ју, нео­п­ход­но је иста­ћи да изло­же­не пра­зни­не Гено­но­вог уче­ња не карак­те­ри­шу само сла­бо­сти њего­ве for­ma men­tis или инди­ви­ду­ал­не пси­хо­ло­ги­је, већ и сна­ге усло­вља­ва­ња модер­ног све­та који­ма није успе­вао да пот­пу­но одо­ли. Сто­га и Гено­но­ви пози­тив­ни при­ме­ри, које супрот­ста­вља инсти­ту­ци­ја­ма и иде­ја­ма модер­ног све­та, често има­ју изглед симе­трич­них анти­те­за, као да су усло­вља­ва­ни пред­ме­ти­ма оспо­ра­ва­ња. Међу­тим, при оце­њи­ва­њу Гено­но­вог дела тре­ба има­ти у виду и чиње­ни­цу да вред­ност неке док­три­не не одме­ра­ва­ју само кри­те­ри­ју­ми исти­не, већ и плод­но­сти.[16] Гено­но­во дело је врши­ло и врши пло­до­но­сне ути­ца­је на низ зна­чај­них про­та­го­ни­ста духов­ног успра­вља­ња на Исто­ку у на Запа­ду. Поуч­но је при­зна­ње јед­ног зака­сне­лог чита­о­ца Гено­но­вих дела, Андреа Жида: да је у мла­до­сти, уме­сто у ста­ро­сти, сусрео Гено­но­ва дела, његов живот­ни пут био би пот­пу­но дру­га­чи­ји. Генон је саздао један од оних спо­ме­ни­ка који, упр­кос оште­ће­ња или мањ­ка­во­сти, могу инспи­ри­са­ти бит­не пози­тив­не одлу­ке у живо­ту, по фор­му­ли песни­ка Рил­кеа, испи­са­ној пред руше­ви­ном јед­ног архај­ског Апо­ло­но­вог тор­за: „Du musst dein Leben ändern!” „Мораш друк­чи­је живе­ти!” <

TEORIJA KNJIŽEVNOSTI - Rene Velek / Ostin Voren EDICIJA KNJIŽEVNOST I CIVILIZACIJA NOLIT: 1985. BROJ STRANA: 432 POVEZ: TRVD vr173

U dobrom stanju A Guide to Modern British and American Literary Criticism. Seoul: Hanshin, 1990 Paperback, 268p CONTENTS 1. Introduction La Ha Gross 2. Biographical Criticism Harold P. Simonson 3. Moralistic and Philosophical Criticism Harold P. Simonson 4. Socio-cultural Criticism Harold P. Simonson 5. Philoctetes: The Wound and the Bow Edmund Wilson 6. Marxism and Literature Edmund Wilson 7. New Criticism (Formalistic Criticism) Harold P. Simonson 8. The Language of Paradox Cleanth Brooks 9. The Frontiers of Criticism T.S. Eliot 10. Psychological Criticism Wilfred L. Guerin and Others 11. Mythological and Archetypal Criticism Wilfred L. Guerin and Others 12. The Red Badge of Courage as Myth and Symbol John E. Hart 13. A Historical Perspective: Literary Criticism Rene Wellek Index

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo pohaban, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! - Franz Altheim - Gunter Anders - Erich Auerbach - Mihail Bahtin - Wayne C. Booth - Hermann Broch - R. S. Crane - David Daiches - Umberto Eco - Aleksandar Flaker - Edvard Moren Forster - Rene Girard - Zoran Glusevic - Lucien Goldmann - Kate Hamburger - Arnold Kettle - Wolfgang Kayser - Eberhard Lammert - Stanko Lasic - F. R. Leavis - Jurij M. Lotman - Georg Lukacs - Jose Ortega y Gasset - Gajo Peles - Jean Rousset - Jean Paul Sartre - Robert Scholes - Sklovski - Ivo Vidan Milivoj Solar (Koprivnica 8. 4. 1936.) je hrvatski teoretičar književnosti, akademik Doktorirao 1964. disertacijom o Franu Galoviću na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Redovni profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu, njegova knjiga Teorija književnosti. prvi put je izdana 1976., 20-ti put 2005. Od godine 1987. do 1990. bio je republički sekretar za kulturu SR Hrvatske. Akademik od 17. 6. 2008.. Djela Pitanja poetike, Školska knjiga, Zagreb, 1971. Ideja i priča, Liber, Zagreb, 1974. Književna kritika i filozofija književnosti, Školska knjiga, Zagreb, 1976. Teorija književnosti, Školska knjiga, Zagreb, 1976. Uvod u filozofiju književnosti, Teka, Zagreb, 1978. Smrt Sancha Panze, MH, Zagreb, 1981. Suvremena svjetska književnost, Školska knjiga, Zagreb, 1982. Mit o avangardi i mit o dekadenciji, Nolit, Beograd, 1985. Eseji o fragmentima, Prosveta, Beograd, 1985. Filozofija književnosti, Liber, Zagreb, 1985. Roman i mit, August Cesarec, Zagreb, 1988. Teorija proze, SNL, Zagreb, 1989. Laka i teška književnost, MH, Zagreb, 1995. Vježbe tumačenja. Interpretacije lirskih pjesama, MH, Zagreb, 1997. Edipova braća i sinovi, Naprijed, Zagreb, 1998. Granice znanosti o književnosti , Zagreb : Naklada Pavičić, 2000. Povijest svjetske književnosti: kratki pregled , Zagreb : Golden marketing, 2003. Predavanja o lošem ukusu: obrana estetičkog uma, Zagreb: Politička kultura, 2004. Ideja i priča (Izabrana djela 1), Zagreb: Golden marketing - tehnička knjiga, 2004. Uvod u filozofiju književnosti (Izabrana djela 2), Zagreb: Golden marketing - tehnička knjiga, 2004. Retorika postmoderne, Zagreb: MH, 2005.

Kao na slikama unutra lepo očuvano, korice su oštećene u vrhu kao što se vidi Zagreb 1976, tvrdi povez 364 strane 19. vek[uredi | uredi izvor] Viktor Igo Verlen i Rembo sa prijateljima, slika Anri Fanten-Latura Sve do 1830. trajao je period dominacije francuske romantične književnosti, započet krajem 18. veka. Posle toga, usledio je period realizma u književnosti, koji je trajao sve do 1880-ih. Razvojem Industrijske revolucije nastala je klasna podela na buržoaziju i proletarijat. Buržoazija i njen sistem vrednosti, postali su jedna od najvažnijih tema u književnosti. Književnost romantizma bila je najzastupljeniji književni stil ovoga doba. Najznačajnija književna imena francuskog romantizma su Viktor Igo, Rene de Šatobrijan, Lamartin, Alfred de Vinji i Aleksandar Dima otac. Čuveni romanopisci ovoga vremena bili su Stendal, Flober, Merime i Balzak. Floberov roman Gospođa Bovari iz 1856. označio je trijumf realizma u književnosti. Među pesnicima, pojavljuje se Parnasovska škola, čiji preteča je Teofil Gotje, a glavni predstavnik Lekont de Lil. Od 1875-1900 postojala su dva jaka književna pravca. Jedan je naturalizam, čiji je postulat bio da je čovek prozvod svoje genetike i okoline u kojoj stasava. Iz ove literature je proistekla društvena kritika. Kao najznačajniji pisci ovog pravca smatraju se Emil Zola i Gi de Mopasan. Drugi važan pravac u književnosti 19. veka bio je simbolizam. Ove pisce je inspirisala atmosfera, snovi i svet fantastičnog. Stvarnost je reprezentovana simbolima i alegorijama. Bodler, Verlen i Rembo su bili najznačajniji pisci Simbolizma. 20. vek[uredi | uredi izvor] Marsel Prust U dvadesetom veku u francuskoj literaturi pojavilo se više značajnih književnih pravaca. Od oko 1900. do 1935. popularan je bio Dadaizam, ekspresionizam i nadrealizam. Teme su bile: opčinjenost bogatstvom, anonimnost velikih gradova, ali i religija. Naročito je bilo prisutno eksperimentisanje novim stilovima i formama i negiranje konvencija u književnosti. Značajni pisci ovoga vremena su bili nadrealisti Gijom Apoliner, Pol Elijar i Andre Breton, prozni pisci Marsel Prust i Andre Žid, i pisci pozorišnih komada Pol Klodel, Alfred Žari i Žan Kokto. Najpoznatiji predstavnici francuske književnosti u periodu 1932-1950 su Luj-Ferdinand Selin, Antoan de Sent Egziperi i pisci pokreta egzistencijalizma. Među njima su najpoznatiji Sartr i Kami. Drugi svetski rat je izmenio francusku književnu scenu, i u novonastaloj posleratnoj situaciji neki autori su stekli prestiž, dok su drugi odbačeni, u zavisnosti od moralnih i političkih manifestacija njihovih dela. Za vreme nacističke okupacije Francuske, Žan Pol Sartr je nastavio da istražuje pitanja slobode i ljudskih potreba, kao i veze između individualnih i kolektivnih odgovornosti za učinjena dela. Kritika stanja društva bila je najznačajnija tema književnih autora u periodu 1950-1975. Kritikovano je potrošačko društvo, propast porodica i život ljudi sa dna društvene lestvice. Književnost se bavila psihologijom i sociologijom. Ponovo su značajni autori Sartr i Kami, kao i lirski pesnik Žak Prever. Poseban oblik kritike društva bio je teatar apsurda. Kao pisci ove forme pozorišnih komada istakli su se Semjuel Beket i Ežen Jonesko. Najviše godišnje priznanje za proznu književnost u Francuskoj je nagrada Gonkur, koja se dodeljuje od 1903. žan pol sartr alber kami egzistencijalizam simon de bovoar drugi pol

Lepo očuvano kao na slikama Andre Breton (franc. André Breton; Orn, 19. februar 1896 — Pariz, 28. februar 1966) je bio francuski pesnik i kritičar. Glavni je teoretičar nadrealizma, koji je istrajao na prvobitnoj liniji, raskrstivši s većinom svojih nekadašnjih prijatelja. Andre Breton AndreBreton.jpg Datum rođenja 19. februar 1896. Mesto rođenja Orn, Francuska Datum smrti 28. februar 1966. (70 god.) Mesto smrti Pariz, Francuska Škola Lycée Chaptal Najvažnija dela Nađa Tajna XVII Biografija Uredi Rođen je 1896. godine u mestu Tanšbraj, Orn u Normandiji. Studirao je medicinu i psihijatriju.[1] Za vreme Prvog svetskog rata, od 1916. radio je u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dizjeu, gde se susreće sa psihičkim poremećajima i upoznaje sa psihijatrijskom praksom, a posebno, preko knjiga doktora Režisa i doktora Babinskog, i sa Frojdovom psihoanalizom i metodom “slobodnih asocijacija” koju pokušava da primeni na obolelim vojnicima. U vojnoj bolnici u Nantu upoznaje Žaka Vašea, mladića poremećenog uma, čiji anti-društveni stavovi i prezir prema etabliranoj umetničkoj tradiciji snažno utiču na Bretona. Breton izjavljuje u prvom manifestu nadrealizma “Vaše je nadrealista u meni”. Sa Sigmundom Frojdom se upoznaje u Beču 1921. Prvu zbirku pesama „Brdo smernosti“ objavio je 1919. godine. Iste godine zajedno sa Lujom Aragonom i Filipom Supoom osniva časopis Literatura (franc. Litterature). Kada se dadaistički pokret premešta u Pariz sa Tristanom Carom i Fransisom Pikabiom, Breton mu se pridružuje i časopis Literatura postaje njegovo glasilo. Međutim, vrlo brzo se odvaja od dadaizma i oko sebe okuplja nekoliko istomišljenika: Pola Elijara, Benžamena Perea, Luja Aragona, Filipa Supoa, Robera Desnosa. Sa njima organizuje seanse automatskog govora i budnih snova koje posmatra kao neku vrstu medijuma za istraživanje podsvesnog. U saradnji sa Supoom piše prvi automatski tekst Magnetska polja (Champs magnétiques) 1920, i objavljuje ga u časopisu Literatura. Ženi se sa Simon Kan 1921. godine. Sledeće godine oni se sele u ulicu Fonten, broj 42 u Parizu, u stan koji će udomiti Bretonovu kolekciju od 5300 predmeta: slika, crteža, skulptura, fotografija, knjiga, kataloga, časopisa, manuskripta i radova popularne umetnosti i umetnosti iz prekookeanije. Godine 1924. objavljuje Nadrealistički manifest kojim formalno otpočinje nadrealistički pokret. Piše niz automatskih tekstova i pesama kao primer metode automatskog pisanja. Krajem godine osniva časopis Nadrealistička revolucija (La revolution surrealiste). Bretonu se pridružuju: Filip Supo, Luj Aragon, Pol Elijar, Rene Krevel, Mišel Leris, Benžamen Pere, Antonin Arto, i Rober Desnos. Izlazi Bretonov najpoznatiji roman „Nađa“, 1928. godine. Ovaj roman je najpoznatiji i najbolji primer nadrealističkog romana. Bogato je ilustrovan nadrealističkim crtežima i fotografijama. Pridružuje se Fracuskoj komunističkoj partiji 1927. godine u želji da poveže psihoanalizu i marksizam. Tu težnju izražava u Drugom manifestu nadrealizma 1929. godine. Tekst „Spojeni sudovi“ (1932) pokušaj je spajanja istraživanja nesvesnog sa društvenim angažmanom. Međutim, Breton nije mogao da prihvati podređivanje poetskog stvaranja ideološkim ciljevina, i napušta partiju 1935. Godine i žestoko kritikuje socijalistički realizam. Svojim idejama ostaje veran i kada se nadrealistički pokret cepa i kada se deo nadrealista na čelu sa Aragonom priklanja partijskim zahtevima. Godine 1938. prihvata zaduženje od Francuske vlade i putuje u Meksiko. Na tamošnjem univerzitetu Breton učestvuje na konferenciji o nadrealizmu. U Meksiku upoznaje Trockog sa kojim piše Manifest za nezavisnu revolucionarnu umetnost (Manifesto for an Independent Revolutionary Art / Pour un art revolutionnair independent), koji potpisuju Breton i Diego Rivera. Na početku Drugog svetskog rata Breton je ponovo u medicinskoj službi. Nakon ocene Višijeve vlade da su njegovi spisi „veoma loši za nacionalnu revoluciju“ Breton beži u SAD. Na Univerzitetu Jejl 1942. godine organizuje izložbu nadrealista. Sa Marselom Dišanom nastavlja intenzivnu nadrealističku delatnost. Plod te delatnosti je i hermetički poetski roman „Tajna XVII“ (1947), neka vrsta sume njegovog životnog i stvaralačkog iskustva. Po završetku rata vraća se u Pariz, gde pokušava da obnovi nadrealistički pokret. Dela Uredi Brdo smernosti Nađa Luda ljubav Magična umetnost Izgubljeni koraci Tajna XVII Nadrealizam dadaizam manifesti avangarde avangarda. Francuska književnost