veoma dobro stanje, pogledati slike retko u ponudi éditions Julliard, 1955, broché, 125 p non coupées Cahiers De La Compagnie Madeleine R enaud - Jean-Louis Barrault, 3e Annee, 11e Cahier, Eschyle Et L`orestie (Sommaire: Frontispice De Félix Labisse Pour L¿Orestie. L¿Orestie D¿Eschyle, Par ... Livre - Collectif - 01/01/1955 - Broché Sommaire: Frontispice de Félix Labissepour l¿Orestie. L¿Orestie d¿Eschyle, par Paul Claudel, de l`Académie Française. Le pacte des Euménides, par François MITTERRAND. Eshil (grč. Αἰσχύλος, 525—456. god. st. e.) bio je prvi veliki pisac tragedija u antičkoj grčkoj književnosti. Eshil se rodio 525. godine stare ere u Eleusini kod Atine, a poticao je iz uglednog zemljoposedničkog roda. Njegova mladost pada u vreme velikog demokratskog poleta u Atini, posle pada Pizistratida. On je ponesen demokratijom i njenom slobodom i veliča ih u svojim Hiketidama. I sam je učestvovao u bitkama kod Maratona, kod Artemizija, kod Salamine i kod Plateje, a pobedu kod Salamine ovekovečio je u svojim Persijancima. Eshil je doživeo i pobedu kod Eurimedonta i zatim brzo širenje Atinskog pomorskog saveza. Eshil se već rano (oko 500. godine) pojavio na sceni sa svojom prvom dramom, ali je prvu nagradu dobio tek 485. godine, kada je već imao 40 godina. Rano započetu književnu delatnost pesnik je nastavio sve do svoje smrti i još je mnogo puta pobedio u dramskim takmičenjima. Eshil je za svog života tri puta putovao na Siciliju, gde je boravio na dvoru sirakuškog tiranina Hijerona (478-467), velikog prijatelja i zaštitnika pesnika, naučnika i umetnika. U isto vreme srećemo kod Hijerona i najveće grčke lirske pesnike: Semonida, Pindara i Bakhilida, zatim filozofa Ksenofana i druge. Prvi put je Eshil pošao na Siciliju na Hijeronov poziv i tamo je 476. godine, kad je Hijeron osnovao grad Etnu, prikazao u tu čast dramu Etnjanke (Αἰτναῖαι). Posle toga se Eshil vratio u Atinu, gde je 472. godine prikazao svoje Persijance i odneo pobedu, a onda je ponovo pošao na Siciliju i tamo po drugi put s velikim uspehom prikazao tu dramu. Znamo da je 486. ponovo u Atini, jer ga je te godine u takmičenju pobedio mladi Sofokle. Godine 458. Eshil je odneo poslednju pobedu svojom Orestijom, a zatim je po treći put iz nepoznatog razloga otputovao na Siciliju: tu je i umro, i to u gradu Geli 456. godine stare ere. Ostavio je dva sina, Euforiona i Biona, koji su takode bili tragički pesnici. Sto godina nakon smrti postavljen mu je u znak počasti kip u Likurgovom pozorištu u Atini. Kažu da je Eshil, ponosan na svoje junaštvo u grčko-persijskim ratovima, sam sebi sastavio nagrobni epitaf, u kojem spominje samo svoje vojničke zasluge, prevšavši preko pesničkih. U prevodu Kolomana Raca taj epitaf glasi (Anthologiae Graecae Appendix, vol. 3, Epigramma sepulcrale): Eshila, Euforionova sina, Atenjanina u žitorodnoj, gle, Geli tu pokriva grob; gaj maratonski slavni, dugokosi Međanin znadu ruke mu zamah jak — oni će kazat ti sve. Αἰσχύλον Εὐφορίωνος Ἀθηναῖον τόδε κεύθει μνῆμα καταφθίμενον πυροφόροιο Γέλας· ἀλκὴν δ’ εὐδόκιμον Μαραθώνιον ἄλσος ἂν εἴποι καὶ βαρυχαιτήεις Μῆδος ἐπιστάμενος Sačuvane tragedije[uredi - уреди | uredi izvor] Eshil je pisao elegije, epigrame, tragedije i satirske drame. Od 70 tragedija i 20 satirskih drama sačuvalo se samo sedam tragedija: Hiketide (= Pribeglice), Persijanci, Sedmorica protiv Tebe, Okovani Prometej, Agamemnon, Hoefore (= Pokajnice) i Eumenide (poslednje tri čine organsku trilogiju – Orestiju, i to je jedina grčka trilogija koja je sačuvana, a sledila joj je satirska igra Protej). Prvu je nagradu pesnik za života dobio trinaest puta, ali drame su mu prikazivane i nagrađivane i nakon njegove smrti, tako da je svih nagrada, čini se, ukupno bilo dvadeset i osam.

Gradac, 2002. Korice blago zaprljane, unutrašnjost praktično nekorišćena. ДРА­ГОШ КАЛА­ЈИЋ Увод у дело Ренеа Генона „Сум­њам да неко, са нор­мал­ним уку­си­ма и пртља­гом модер­ног инте­лек­ту­ал­ног обра­зо­ва­ња, при првом сусре­ту са Гено­но­вим делом не осе­ћа одбој­ност.” Gei Itn: The Ric­hest View Посред­ством пре­до­че­не темат­ске збир­ке радо­ва Ренеа Гено­на (1886-1951), у про­стор наше кул­ту­ре први пут[1] зна­чај­ни­је ула­зи ства­ра­ла­штво… На овом месту, обе­ле­же­ном три­ма тач­ка­ма – које чита­лац може схва­ти­ти и као тро­стру­ки уда­рац Херал­до­вог шта­па при цере­мо­ни­јал­ној обја­ви ула­ска вели­чи­не у дво­ра­ну кул­ту­ре – заста­је нам мисао, про­же­та запи­та­но­шћу: како пред­ста­ви­ти Ренеа Гено­на? Није леги­тим­но усво­ји­ти став репре­зен­та­тив­них исто­ри­ча­ра масон­ске мисли и рећи да је Генон нај­зна­чај­ни­ји изда­нак и тумач езо­те­риј­ске док­три­не опе­ра­тив­не масо­не­ри­је, јер такво одре­ђе­ње не само огра­ни­ча­ва и ума­њу­је маг­ни­ту­де Гено­но­вог духа, већ и само бива огра­ни­че­но и ума­ње­но јед­ном чиње­ни­цом духов­не био­гра­фи­је: при кра­ју мла­до­сти, Генон је напу­стио ложе и потом обја­вио можда нај­про­дор­ни­је кри­ти­ке заблу­да и изро­ђа­ва­ња модер­не масо­не­ри­је.[2] Уоста­лом, ско­ро сва дела, сва­ка­ко сва нај­зна­чај­ни­ја, Генон је ство­рио и обја­вио на мусли­ман­ском путу рели­ги­о­зно­сти, под окри­љем и уз помоћ зна­чај­них упу­ћи­ва­ња ислам­ске тра­ди­ци­је. Али пред­ста­ви­ти Гено­на атри­бу­том јед­ног од нај­ве­ћих мисли­ла­ца у исто­ри­ји ислам­ске мета­фи­зич­ке мисли – тако­ђе није пот­пу­но тач­но, јер су њего­ви спо­знај­ни погле­ди и закључ­ци често дале­ко пре­ва­зи­ла­зи­ли хори­зон­те исла­ма, stric­to sen­su, теже­ћи откри­ћу и одре­ђе­њу вред­но­сти уни­вер­зал­не и једин­стве­не Тра­ди­ци­је, која иде­ал­но прет­хо­ди и исхо­ди­шно над­ви­су­је све пото­ње изво­де, пар­ти­ку­лар­не док­три­не и регу­лар­не рели­ги­о­зне путе­ве мета­фи­зич­ког пост­ва­ре­ња чове­ка. Можда ћемо бити нај­бли­жи исти­ни ако Ренеа Гено­на пред­ста­ви­мо као вели­ког учи­те­ља мета­фи­зич­ке миси­је чове­ка, чију кате­дру пошту­ју и нај­ква­ли­фи­ко­ва­ни­ји духо­ви Исто­ка и Запа­да, од Кума­ра­сва­ми­ја до Ево­ле. По нај­са­же­ти­јем одре­ђе­њу, Генон је уни­вер­зал­ни учи­тељ вер­ти­кал­ног покре­та и ква­ли­та­тив­ног пре­о­бра­жа­ја људ­ског еле­мен­та на над-раци­о­нал­ним путе­ви­ма успо­на ка иде­а­лу „Истин­ског Чове­ка”, одно­сно, даље и више, ка оном врхун­цу који дале­ко­и­сточ­на тра­ди­ци­ја озна­ча­ва син­таг­мом „Уни­вер­зал­ни човек”.[3] Са зади­вљу­ју­ћом вешти­ном и спре­гом езо­те­риј­ске еру­ди­ци­је и узви­ше­не надах­ну­то­сти, Гено­нов поглед на свет тра­ди­ци­ја пре­ва­зи­ла­зи гра­ни­це про­сто­ра и вре­ме­на кул­ту­ра Исто­ка и Запа­да, осве­тља­ва­ју­ћи једин­стве­на исхо­ди­шта и одре­ди­шта мета­фи­зич­ког прег­ну­ћа чове­ка. Истра­жи­вач­ки и егзе­гет­ски, Гено­нов поглед обу­хва­та басно­слов­не тре­зо­ре насле­ђа, од син­кре­ти­зма опе­ра­тив­не масо­не­ри­је и запад­не алхе­ми­је, пре­ко като­лич­ког и ислам­ског езо­те­ри­зма, до ведан­ти­стич­ких и тао­и­стич­ких док­три­на. Изван­ред­на отво­ре­ност и дале­ко­се­жност Гено­но­вог погле­да израз су и уве­ре­ња у иде­ал­но (прво­бит­но реал­но а данас само вир­ту­ел­но) једин­ство свих регу­лар­них мета­фи­зич­ких тра­ди­ци­ја. Наго­ве­стив­ши, послед­њим редо­ви­ма, основ­ну лини­ју сна­ге Гено­но­ве спо­знај­не пер­спек­ти­ве – коју ћемо касни­је подроб­ни­је осве­тли­ти – овде мора­мо отво­ри­ти загра­ду да бисмо пре­до­чи­ли уоби­ча­је­не тешко­ће у при­сту­пу Гено­но­вом уче­њу. Упр­кос спек­та­ку­лар­но­сти зна­че­ња и зна­ча­ја тог уче­ња, оно при­вла­чи вео­ма огра­ни­че­ни, запра­во елит­ни, ауди­то­ри­јум, јер и њего­ве фор­мал­не осо­би­не пред­ста­вља­ју тешко пре­мо­сти­ве пре­пре­ке за for­ma men­tis модер­ног чове­ка. Импер­со­нал­ни тон рето­ри­ке, аскет­ска еко­но­ми­ја изра­за и суво­пар­ност, екс­клу­зи­ви­зам тер­ми­но­ло­ги­је, „мате­ма­тич­ка” струк­ту­ра мишље­ња и дока­зи­ва­ња, скло­ност апсо­лу­ти­за­ци­ји и дог­ма­ти­за­ци­ји, екс­тре­ми­зам иде­ја, уз тотал­на пори­ца­ња основ­них иде­ја и вред­но­сти уста­но­ва модер­ног све­та – то су нај­у­оч­љи­ви­је осо­би­не Гено­но­вог сти­ла и уче­ња које про­сеч­ном модер­ном инте­лек­ту­ал­цу иза­зи­ва­ју неса­вла­ди­ва осе­ћа­ња одбој­но­сти. Посеб­ну пре­пре­ку при­сту­пи­ма Гено­но­вом уче­њу успо­ста­вља огра­ни­че­на при­ро­да њего­вог опу­са: сва­ко поје­ди­но дело изи­ску­је од чита­о­ца позна­ва­ње цели­не да би се у пот­пу­но­сти отво­ри­ло хте­њи­ма спо­зна­је. Огра­ни­че­на при­ро­да Гено­но­вог опу­са зах­те­ва да при­ступ јед­ном аспек­ту њего­вог уче­ња – који пред­ста­вља­мо збир­ком радо­ва под насло­вом Мрач­но доба[4] – олак­ша­мо осве­тља­ва­њем барем основ­них коор­ди­на­та цели­не. Крај­њим уоп­шта­ва­њем, Гено­нов опус може­мо све­сти на две основ­не теме: изра­зи мани­фе­ста­ци­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” и кри­ти­ка модер­ног све­та. Прва тема про­жи­ма читав Гено­нов опус, већ од првих обја­вље­них радо­ва у часо­пи­су La Gno­se (1909), дакле у два­де­сет тре­ћој годи­ни живо­та, пре­ко Intro­duc­tion gene­ra­le a l’etu­de des doc­tri­nes hin­do­u­es (1921), Ori­ent et Occi­dent (1924), L’Hom­me et son deve­nir selon le Vedan­ta (1925), L’Eso­te­ri­sme de Dan­te (1925), Le Roi du mon­de (1927), Auto­ri­te spi­ri­tu­el­le et pou­vo­ir tem­po­rel (1929), Le Sim­bo­li­sme de la cro­ix (1931) и Les Etats mul­ti­ples de l’etre (1932), до Le Gran­de ria­de (1946), Aperçus sur l’eso­te­ri­sme chre­tien (1954) и Sim­bo­les fon­da­men­ta­ux de la Sci­en­ce sac­ree (1962). Са дру­ге стра­не, ско­ро сва­ко Гено­но­во дело садр­жи макар импли­цит­не кри­ти­ке модер­ног све­та, али је она нај­пот­пу­ни­је изло­же­на у дели­ма La Teo­sop­hi­sme, histo­i­re d’une pse­u­do-reli­gion (1921), L’Er­re­ur spi­ri­te (1923), La Cri­se du mon­de moder­ne и нај­све­о­бу­хват­ни­је у Le Reg­ne de la quan­ti­u­te et les sig­nes des Temps (1945). „При­мор­ди­јал­на Тра­ди­ци­ја” Не пори­чу­ћи сна­гу и зна­чај ути­ца­ја исто­риј­ских, гео­граф­ских, дру­штве­них и етнич­ких фак­то­ра на обли­ко­ва­ње посеб­них, дакле дели­мич­них и посред­них, мани­фе­ста­ци­ја садр­жа­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”, Генон тежи спо­знај­ном пре­ва­зи­ла­же­њу хори­зо­на­та све­та кон­ти­ген­ци­ја и углав­ном нега­тив­них усло­вља­ва­ња, и откри­ћу супер­и­ор­ног и једин­стве­ног зна­ња, при­мор­ди­јал­них фор­ма­тив­них и инфор­ма­тив­них прин­ци­па свих регу­лар­них тра­ди­ци­ја и док­три­на мета­фи­зич­ке миси­је чове­ка. Изло­же­ну тежњу – од инфе­ри­ор­ног и пар­ти­ку­лар­ног ка супер­и­ор­ном и уни­вер­зал­ном – сам Генон је дефи­ни­сао јед­ном језгро­ви­том фор­му­лом: „Једин­стве­на Тра­ди­ци­ја посто­ји од почет­ка све­та и упра­во то насто­ји да осве­тли наше раз­ма­тра­ње.”[5] Усво­јив­ши тра­ди­ци­о­нал­на уче­ња о циклич­ној струк­ту­ри раз­во­ја про­сто­ра-вре­ме­на и одго­ва­ра­ју­ће док­три­не о четво­ро­доб­ној и регре­сив­ној дина­ми­ци сва­ког циклу­са, Генон у „При­мор­ди­јал­ној Тра­ди­ци­ји” пре­по­зна­је спо­ме­ник првог, „злат­ног”, доба и заве­шта­ње не-људ­ског или над-људ­ског поре­кла. Прет­ње регре­сив­них про­це­са при­ну­ди­ле су послед­ње чува­ре „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” да њене вред­но­сти сачу­ва­ју, пре­не­су буду­ћим поко­ле­њи­ма и сачу­ва­ју од забо­ра­ва, посред­ством погод­них обли­ка скри­ва­ња и очу­ва­ња, дакле посред­ством мито­ва и леген­ди: „Када један тра­ди­ци­о­нал­ни облик дође до тач­ке ишче­за­ва­ња, њего­ви послед­њи заступ­ни­ци могу да колек­тив­ном насле­ђу вољ­но пре­да­ју заве­шта­ње, које би, у про­тив­ном, било непо­врат­но изгу­бље­но. То је и једи­ни начин да се спа­се оно што може бити спа­се­но. Исто­вре­ме­но, нера­зу­ме­ва­ње маса је довољ­на гаран­ци­ја да оно што посе­ду­је езо­те­риј­ски карак­тер неће због тога тај карак­тер изгу­би­ти, али ће оста­ти нека врста све­до­чан­ства за оне који ће у некој дру­гој епо­хи бити спо­соб­ни за раз­у­ме­ва­ње.”[6] Дру­гим речи­ма, по Гено­ну, мито­ви и леген­де, регу­лар­не рели­ги­је и мета­фи­зич­ке док­три­не, тра­ди­ци­о­нал­ни сим­бо­ли и обре­ди, нису ништа дру­го до попу­лар­ни обли­ци очу­ва­ња и пре­но­ше­ња при­мор­ди­јал­ног зна­ња, пар­чад орга­но­на „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” пре­ве­де­ни у шифре и ениг­ме – у оче­ки­ва­њу поја­ва људ­ских моћи кадрих за обно­ву веро­до­стој­них зна­че­ња, за реста­у­ра­ци­ју и реха­би­ли­та­ци­ју инте­грал­ног тре­зо­ра исти­на. Под све­тлом тра­ди­ци­о­нал­не индо­е­вроп­ске док­три­не четво­ро­доб­ног и регре­сив­ног циклу­са, јасно је да ће пот­пу­на реста­у­ра­ци­ја и реха­би­ли­та­ци­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” обе­ле­жи­ти поче­так новог циклу­са, обно­ву „злат­ног доба”. Гено­но­во уче­ње садр­жи уве­ре­ње да сила циклич­ног детер­ми­ни­зма није довољ­на за обно­ву „злат­ног доба”, она изи­ску­је и људ­ско уче­шће, па је зада­так посве­ће­них да чува­ју остат­ке при­мор­ди­јал­ног зна­ња и да теже реста­у­ра­ци­ји и реха­би­ли­та­ци­ји ори­ги­нал­них вред­но­сти.[7]) По Гено­ну, овај зада­так је нај­ја­сни­је и нај­са­же­ти­је изра­жен јед­ном масон­ском фор­му­лом, која про­си­ја­ва пер­спек­ти­ве космо­го­ниј­ских спо­зна­ја низа тра­ди­ци­о­нал­них док­три­на: „Шири­ти све­тлост и оку­пља­ти оно што је расу­то.”[8] Генон се истрај­но посве­ћи­вао том супрем­ном задат­ку, насто­је­ћи да разаг­на при­ви­де раз­ли­ка и осве­тли једин­ства и сагла­сно­сти мно­штва тра­ди­ци­ја Исто­ка и Запа­да, теже­ћи нај­ви­шем могу­ћем при­бли­жа­ва­њу при­мор­ди­јал­ном зна­њу, са оне стра­не акту­ел­ног све­та, у зна­ку финал­них и убр­за­ва­ју­ћих про­це­са рас­па­да­ња и изоб­ли­ча­ва­ња насле­ђа. Изло­же­на тежња карак­те­ри­ше чита­ву живот­ну пута­њу Ренеа Гено­на. Прем­да је Генон – у скла­ду са тра­ди­ци­о­нал­ним иде­а­лом импер­со­нал­но­сти и над-инди­ви­ду­ал­но­сти – пред јав­но­шћу бри­жљи­во при­кри­вао сва­ки израз сво­је инди­ви­ду­ал­но­сти, њего­ва коре­спон­ден­ци­ја са Јули­ју­сом Ево­лом (коју нам је при­ма­лац, пред смрт, љуба­зно пру­жио на увид) откри­ва не само потвр­де уве­ре­ња да је веро­до­стој­ни мета­фи­зич­ки пре­о­бра­жај немо­гућ без регу­лар­не ини­ци­ја­ци­је, већ и живот у зна­ку ско­ро очај­нич­ког тра­га­ња за таквом ини­ци­ја­ци­јом, за „лан­цем ини­ци­ја­ци­је”, и езо­те­риј­ском орга­ни­за­ци­јом леги­тим­ног засту­па­ња „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”. На почет­ку сво­је духов­не пусто­ло­ви­не, Генон је при­сту­пио масо­не­ри­ји, веру­ју­ћи у при­мор­ди­јал­но поре­кло њене док­три­не и орга­ни­за­ци­је. Потом, раз­о­ча­ран осве­до­че­њи­ма секу­ла­ри­за­ци­је спе­ку­ла­тив­не масо­не­ри­је,[9] он исту­па и, суде­ћи по неким усме­ним све­до­чан­стви­ма савре­ме­ни­ка, већ 1916. при­сту­па исла­му, уве­рен да је у пита­њу нај­о­чу­ва­ни­ји и нај­ди­рект­ни­ји ланац пре­но­са вред­но­сти „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”. Годи­не 1930. он напу­шта Евро­пу и сели се у Каи­ро, под окри­ље пира­ми­да, где пре­у­зи­ма титу­лу she­ikh и ново име: Абдел Вафид Јаша. Крај мрач­ног доба У већ пове­ли­кој библи­о­те­ци „апо­ка­лип­тич­них” и ката­стро­фо­ло­шких осу­да модер­ног све­та, Гено­но­во дело се издва­ја кри­ти­ком која пори­че и саму могућ­ност посто­ја­ња алтер­на­ти­ве спа­са уну­тар модер­не кул­ту­ре и циви­ли­за­ци­је. За Гено­на, модер­ни свет је скуп симп­то­ма крај­њег ста­ди­ју­ма регре­сив­ног, циклич­ног, про­це­са, који одго­ва­ра­ју при­зо­ри­ма послед­њег пери­о­да „мрач­ног доба”, какве су пред­ви­де­ла древ­на уче­ња, попут оног изло­же­ног у Vis­hnu-pura­na.[10] Гено­но­ва кри­ти­ка модер­ног све­та насто­ји да буде изра­зи­то пози­тив­на, одно­сно засно­ва­на на прин­ци­пи­ма и при­ме­ри­ма вред­но­сти „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” и одго­ва­ра­ју­ћих, нај­вер­ни­јих, мани­фе­ста­ци­ја тра­ди­ци­о­нал­них кул­ту­ра и људ­ских зајед­ни­ца. Тако Генон сво­јом кри­ти­ком обра­зу­је мани­хеј­ски поре­дак дуа­ли­зма: са јед­не стра­не је свет апсо­лу­ти­зма сакрал­но­сти која мета­фи­зич­ки инспи­ри­ше и осми­шља­ва сва­ку људ­ску дело­твор­ност и инсти­ту­ци­ју (што још само ислам одра­жа­ва), а са дру­ге стра­не је свет тота­ли­те­та, секу­ла­ри­за­ци­је, апсур­да и оту­ђе­ња од духов­них сушти­на. Иде­ал­ни свет Гено­но­ве визи­је је отво­рен над-инди­ви­ду­ал­ним пер­спек­ти­ва­ма раз­во­ја људ­ских могућ­но­сти, у зна­ку „вла­да­ви­не ква­ли­те­та” – а модер­ни свет је под­врг­нут демо­ни­ји кван­ти­те­та која зато­мља­ва пози­тив­не могућ­но­сти чове­ка и усме­ра­ва га ка лар­вал­ним и под-људ­ским ста­њи­ма егзи­стен­ци­је, одно­сно ста­њи­ма ван-бит­но­сти. Тра­ди­ци­о­нал­ну зајед­ни­цу карак­те­ри­ше огра­ни­че­ност порет­ка и плу­ра­ли­зам путе­ва дело­твор­но­сти, сао­бра­зних људ­ским при­ро­да­ма, док је модер­но дру­штво меха­нич­ки агло­ме­рат који врши при­нуд­ну маси­фи­ка­ци­ју и уни­фор­ми­за­ци­ју. Регре­сив­ни про­це­си се убр­за­ва­ју у зна­ку „соли­ди­фи­ка­ци­је” (одно­сно умрт­вље­ња енер­ги­ја) и „дисо­лу­ци­је” (одно­сно рас­па­да­ња вред­но­сти). Данас, „ни јед­на сна­га супер­и­ор­не при­ро­де не може интер­ве­ни­са­ти да би се супрот­ста­ви­ла” регре­сив­ним про­це­си­ма и одго­ва­ра­ју­ћим, покре­тач­ким, сила­ма; „дакле, свет је напу­штен и без одбра­не од сво­јих непри­ја­те­ља, а напа­ди су тим опа­сни­ји због ста­ња акту­ел­ног мен­та­ли­те­та који пот­пу­но игно­ри­ше опа­сно­сти”.[11] Ско­ро сва­ки зна­чај­ни­ји домен модер­не кул­ту­ре и циви­ли­за­ци­је Генон је под­вр­гао бес­по­штед­ној ана­ли­зи и кри­ти­ци: од модер­не нау­ке и њене фасци­ни­ра­но­сти кван­ти­та­тив­ним аспек­ти­ма пред­ме­та истра­жи­ва­ња, пре­ко раци­о­на­ли­зма, пози­ти­ви­зма, исто­ри­ци­зма, соци­о­ло­ги­зма, пси­хо­а­на­ли­зе и „илу­зи­ја ста­ти­сти­ке”, до деге­не­ра­ци­је при­ро­де, функ­ци­је моне­те и вул­гар­ног мате­ри­ја­ли­зма. Прем­да је ста­ја­ли­ште Гено­но­ве кри­ти­ке чисто мета­фи­зич­ке и спи­ри­ту­ал­не при­ро­де, оно ништа мање није неми­ло­срд­но спрам модер­них обли­ка „спи­ри­ту­а­ли­зма” или „дру­ге рели­ги­о­зно­сти”, од мисти­фи­ка­ци­ја тео­зо­фи­је до пра­зно­вер­ја спи­ри­ти­зма. У тим обли­ци­ма псе­у­до-спи­ри­ту­ал­но­сти и ква­зи-рели­ги­о­зно­сти, Гено­но­ва ана­ли­за убе­дљи­во про­би­ја при­вид­не и изве­шта­че­не анти­те­зе модер­ног пози­ти­ви­зма и раци­о­на­ли­зма, те сред­ства тај­ног рата окулт­них сила про­тив оста­та­ка веро­до­стој­них вред­но­сти. Пра­зни­не и сла­бо­сти Гено­но­вог уче­ња Ако чита­лац успе да савла­да пре­до­ча­ва­не одбој­но­сти пре­ма Гено­но­вој мисли, пре­о­ста­ју му још две могућ­но­сти да сусрет са Гено­но­вим уче­њем буде про­ма­шен, да изгу­би дра­го­це­не вред­но­сти које оно садр­жи. Прва могућ­ност: некри­тич­ки усва­ја­ти све што Генон твр­ди. Дру­га могућ­ност: некри­тич­ки одба­ци­ва­ти све што Генон твр­ди. Дру­га могућ­ност, свој­стве­на модер­ној „ака­дем­ској” кул­ту­ри, довољ­но је рас­про­стра­ње­на, па је овде није потреб­но подроб­ни­је опи­си­ва­ти. Прва могућ­ност карак­те­ри­ше тако­зва­не „гено­ни­сте”. Гено­нов пре­зир пре­ма модер­ним нау­ка­ма и фило­зоф­ским покре­ти­ма, пре­у­зет без­ре­зер­вно и при­ме­њен дог­мат­ски, попри­ма облик непре­мо­сти­вих пре­пре­ка инте­лек­ту­ал­ним напре­до­ва­њи­ма и спо­знај­ним обо­га­ћи­ва­њи­ма. Пре­не­бре­га­ва­њем расту­ћег богат­ства науч­но-истра­жи­вач­ких спо­зна­ја – упра­во у доме­ни­ма Гено­но­вих раз­ма­тра­ња – изо­ста­ју ван­ред­не могућ­но­сти за исправ­ке, потвр­де и допу­не Гено­но­вог уче­ња. Таква инте­лек­ту­ал­на сле­пи­ла оне­мо­гу­ћа­ва­ју раз­вој спо­знај­них пер­спек­ти­ва изве­де­них из Гено­но­вог уче­ња. Уоста­лом, сам Генон, упр­кос декла­ри­са­ном пре­зи­ру пре­ма модер­ним нау­ка­ма и одби­ја­њу да пру­жи уви­де у изво­ре сво­јих сазна­ња, пом­но је пра­тио истра­жи­ва­ња модер­них науч­ни­ка, о чему све­до­чи, посред­но, аргу­мен­то­ва­ност њего­вих кри­ти­ка, и њего­ви број­ни освр­ти на поје­ди­не модер­не тео­ри­је.[12] Дакле, узи­ма­мо сло­бо­ду да чита­о­цу пре­по­ру­чи­мо „злат­ну сре­ди­ну” при­сту­па Гено­но­вом уче­њу: бити осло­бо­ђен од пред­ра­су­да и сле­пи­ла свој­стве­них модер­ном обра­зо­ва­њу, али при том сачу­ва­ти инте­лек­ту­ал­ну дис­тан­цу, коју омо­гу­ћу­је упра­во насле­ђе модер­ног кри­ти­ци­зма. Сто­га је наша дужност да чита­о­ца упо­зо­ри­мо на бар неке од зна­чај­них пра­зни­на и сла­бо­сти Гено­но­вог уче­ња. Основ­на сла­бост Гено­но­ве спо­знај­не опти­ке јесте после­ди­ца волун­та­ри­стич­ке гре­шке у пер­спек­ти­ви сагле­да­ва­ња мани­фе­ста­ци­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”. Наи­ме низом инди­ка­ци­ја Генон посред­но и непо­сред­но суге­ри­ше иде­ју о „хипер­бо­реј­ском” или „полар­ном”, одно­сно индо-европ­ском поре­клу такве Тра­ди­ци­је. Ипак, под све­тлом нај­ви­ших кате­дри индо-европ­ских истра­жи­ва­ња, мно­ги еле­мен­ти „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” не допу­шта­ју такво одре­ђе­ње поре­кла. Са дру­ге стра­не, Гено­но­вој мапи „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” не само да недо­ста­ју мно­ги бит­ни спо­ме­ни­ци индо-европ­ског кон­ти­нен­та духов­но­сти, већ и чита­ва, огром­на и неза­о­би­ла­зна, про­стран­ства тих кул­ту­ра. У том погле­ду вео­ма је симп­то­ма­тич­но тотал­но игно­ри­са­ње сло­вен­ских тра­ди­ци­ја, и само спо­ра­дич­но обра­ћа­ње гер­ман­ским тра­ди­ци­ја­ма. Гено­нов однос пре­ма гно­зи опе­ра­тив­не масо­не­ри­је јасно потвр­ђу­је волун­та­ри­стич­ку и при­стра­сну при­ро­ду њего­ве спо­зна­је: он је упор­но желео да види орга­нич­ки спо­ме­ник Тра­ди­ци­је у том искљу­чи­во меха­нич­ком и син­кре­тич­ком ску­пу изоб­ли­че­них фраг­ме­на­та често неспо­ји­вих тра­ди­ци­ја. Дослед­но пот­це­њу­ју­ћи ствар­ни зна­чај мани­фе­ста­ци­је исто­ри­је, Генон је уси­ље­но насто­јао да све изра­зе темељ­них кул­тур­них раз­ли­ка и одго­ва­ра­ју­ћих дуа­ли­за­ма види у нека­квом иде­ал­ном, али често химе­рич­ном, порет­ку хар­мо­нич­них дуал­но­сти или ком­пле­мен­тар­но­сти које, навод­но, поти­чу из једин­стве­ног исхо­ди­шта. Дакле, њего­ва визи­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” бли­жа је некој модер­ној кон­струк­ци­ји него мета­фи­зич­кој ствар­но­сти. У том изве­шта­че­ном насто­ја­њу да све раз­ли­чи­то­сти при­ве­де једин­стве­ном исхо­ди­шту, Генон је пре­че­сто кори­стио секу­лар­не еле­мен­те одре­ђе­них док­три­на или рели­ги­ја, зао­би­ла­зе­ћи или игно­ри­шу­ћи њихо­ве основ­не сто­же­ре и садр­жа­је. У сушти­ни, Гено­но­ва „При­мор­ди­јал­на Тра­ди­ци­ја” је знат­ним делом спе­ку­ла­тив­ни про­из­вод који одра­жа­ва све­тлост зала­ска сун­ца духов­них енер­ги­ја на попри­шти­ма некад вели­ких духов­них бор­би, где су оста­ле само руше­ви­не руше­ви­на. Ни њего­ва мисао, ина­че про­дор­на, није успе­ла да пот­пу­но пре­вла­да регре­сив­не про­це­се кра­ја „мрач­ног доба”, јер их и сама осве­до­ча­ва. Ипак, наш изло­же­ни суд ника­ко не оспо­ра­ва вред­ност и иде­ал­ну осно­ва­ност Гено­но­ве инту­и­ци­је посто­ја­ња неке При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је и њене пото­ње дис­пер­зи­је. На жалост, њего­ва инту­и­ци­ја нај­ви­ше досе­же дру­го, „сре­бр­но”, доба инту­и­ци­ја, про­же­та „лунар­ним” духом, лише­на духов­не вирил­но­сти свој­стве­не спо­ме­ни­ци­ма солар­не кул­ту­ре „злат­ног доба”, нај­древ­ни­јим спо­ме­ни­ци­ма индо-европ­ске тра­ди­ци­је. Изло­же­на свој­ства Гено­но­ве инту­и­ци­је јасно ода­ју јед­ну инди­ви­ду­ал­ну али мањ­ка­ву пси­хо­ло­ги­ју чија усло­вља­ва­ња Генон није увек успе­вао да пре­ва­зи­ђе, упр­кос усва­ја­ња иде­а­ла импер­со­нал­но­сти над-инди­ви­ду­ал­ног духа. Скло­но­сти и иди­о­син­кра­зи­је те пси­хо­ло­ги­је посеб­но ода­је Гено­но­ва вер­зи­ја тро­чла­не струк­ту­ре индо-европ­ске зајед­ни­це, где првој, суве­рен­ској, функ­ци­ји само „кроз зубе” при­зна­је „акти­ви­стич­ка” свој­ства, прем­да нај­древ­ни­ји спо­ме­ни­ци тра­ди­ци­је коју ево­ци­ра недво­сми­сле­но све­до­че да је прва функ­ци­ја рав­но­прав­но инте­гри­са­ла моћи кон­тем­пла­ци­је и акци­је.[13] Оту­да и Гено­но­во игно­ри­са­ње фигу­ре ksa­triya и одго­ва­ра­ју­ћих, акти­ви­стич­ких, путе­ва мета­фи­зич­ког оства­ре­ња чове­ка, и пот­пу­ни пре­вид нипон­ске тра­ди­ци­је где фигу­ру иде­ал­ног чове­ка оте­ло­тво­ру­је саму­рај.[14] Прем­да Генон усва­ја иде­ју да раз­ли­чи­ти обли­ци тра­ди­ци­ја изра­жа­ва­ју и раз­ли­чи­те, етнич­ке, при­ро­де чове­ка, прем­да он у европ­ском чове­ку јасно пре­по­зна­је при­ро­ду пре­вас­ход­но скло­ну путе­ви­ма акци­је, при раз­ма­тра­њу европ­ских тра­ди­ци­ја Генон пот­пу­но пре­не­бре­га­ва одго­ва­ра­ју­ће мета­фи­зич­ке пер­спек­ти­ве, осве­до­че­не тем­плар­ском и гибе­лин­ском тра­ди­ци­јом. Уоста­лом, изло­же­на Гено­но­ва иди­о­син­кра­зи­ја и логич­ки про­ти­ву­ре­чи исти­ни: ако прву и заи­ста при­мор­ди­јал­ну фигу­ру, суве­рен­ску, карак­те­ри­ше вен­ча­ње моћи кон­тем­пла­ци­је и акци­је – што Генон при­зна­је – како је могу­ће потом дати сву пред­ност фигу­ра­ма кон­тем­пла­ци­је и пот­пу­но пот­це­ни­ти или игно­ри­са­ти фигу­ре акци­је? Посеб­на Гено­но­ва сла­бост зове се „Исток”. Њего­ва „лунар­на” при­ро­да гаји­ла је, често разло­жне, нетр­пе­љи­во­сти пре­ма модер­ном Запа­ду и без­раз­ло­жне и химе­рич­не наде да на Исто­ку још посто­је жива пре­да­ња „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”, то јест да ће са тог и таквог Исто­ка доћи спас Запа­ду. Да Исток заи­ста рас­по­ла­же таквим спа­си­лач­ким моћи­ма – он би пре све­га себи помо­гао. А није, нити може, па је постао само про­вин­ци­ја модер­ног Запа­да. Раз­ма­тра­ју­ћи „ори­јен­та­ли­зам” Гено­но­ве наде, Јули­јус Ево­ла је луцид­но уочио да она про­ти­ву­ре­чи упра­во „циклич­ним зако­ни­ма” тра­ди­ци­ја које Генон усва­ја. По логи­ци упра­во тих „циклич­них зако­на”, упра­во је Запад – буду­ћи дале­ко испре Исто­ка на лини­ји циклич­ног про­па­да­ња – „бли­жи кра­ју циклу­са, тиме и новом почет­ку”,[15] дакле, почет­ку новог „злат­ног доба”. На кра­ју, нео­п­ход­но је иста­ћи да изло­же­не пра­зни­не Гено­но­вог уче­ња не карак­те­ри­шу само сла­бо­сти њего­ве for­ma men­tis или инди­ви­ду­ал­не пси­хо­ло­ги­је, већ и сна­ге усло­вља­ва­ња модер­ног све­та који­ма није успе­вао да пот­пу­но одо­ли. Сто­га и Гено­но­ви пози­тив­ни при­ме­ри, које супрот­ста­вља инсти­ту­ци­ја­ма и иде­ја­ма модер­ног све­та, често има­ју изглед симе­трич­них анти­те­за, као да су усло­вља­ва­ни пред­ме­ти­ма оспо­ра­ва­ња. Међу­тим, при оце­њи­ва­њу Гено­но­вог дела тре­ба има­ти у виду и чиње­ни­цу да вред­ност неке док­три­не не одме­ра­ва­ју само кри­те­ри­ју­ми исти­не, већ и плод­но­сти.[16] Гено­но­во дело је врши­ло и врши пло­до­но­сне ути­ца­је на низ зна­чај­них про­та­го­ни­ста духов­ног успра­вља­ња на Исто­ку у на Запа­ду. Поуч­но је при­зна­ње јед­ног зака­сне­лог чита­о­ца Гено­но­вих дела, Андреа Жида: да је у мла­до­сти, уме­сто у ста­ро­сти, сусрео Гено­но­ва дела, његов живот­ни пут био би пот­пу­но дру­га­чи­ји. Генон је саздао један од оних спо­ме­ни­ка који, упр­кос оште­ће­ња или мањ­ка­во­сти, могу инспи­ри­са­ти бит­не пози­тив­не одлу­ке у живо­ту, по фор­му­ли песни­ка Рил­кеа, испи­са­ној пред руше­ви­ном јед­ног архај­ског Апо­ло­но­вог тор­за: „Du musst dein Leben ändern!” „Мораш друк­чи­је живе­ти!” <

Gradac 2019 118 strana odlična očuvanost

DOSTOJEVSKI - Andre Žid / Rene Žirar 1994.god. 216 strana tvrd povez Odlično očuvana. Nema pisanja. Fleka na predstrani.

Izdavac : Vuk Karadzic Godina : 1966 Povez : tvrd Stranica: 261 Stanje : očuvana, samo par redova podvucena, jedva sam uocio Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: https://www.limundo.com/Clan/diktionaer/SpisakAukcija ili https://www.kupindo.com/Clan/diktionaer/SpisakPredmeta Kat. Br. DBNS

AUTOR: Rene Velek i Ostin Voren NASLOV: Teorija književnosti IZDAVAC: Nolit GODINA: 1965. POVEZ: tvrd (KB:185)

TEORIJA KNJIŽEVNOSTI Rene Velek i Ostin Voren Četvrto izdanje Izdavač: Nolit, Beograd Povez: tvrd sa omotnicom Broj strana: 432 Knjiga u odličnom stanju.

Autori : Rene VELEK i Ostin VOREN Izdavač : Nolit - Beograd ; 1965.god. Stanje : Veoma dobro(4) Knjizi nedostaje papirni omot, inače je unutrašnjost u veoma dobrom stanju. Broj strana : 419.

U dobrom stanju, tekst podvučen na par mesta Teorija književnosti / Rene Velek i Ostin Voren ; [preveli Aleksandar I. Spasić (I, II i III deo), Slobodan Đorđević (IV deo)] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1965 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 418 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Spasić, Aleksandar I., 1937-1995 = Spasić, Aleksandar I., 1937-1995 Đorđević, Slobodan, 1937-1999 = Đorđević, Slobodan, 1937-1999 Koljević, Nikola, 1936-1997 = Kolјević, Nikola, 1936-1997 Zbirka Književnost i civilizacija Prevod dela: Theory of literature / René Wellek, Austin Waren Mišljenje o književnosti kao teorija / Nikola Koljević: str. 7-20 Beleške: str. 311-353 Bibliografija: str. 355-393 Registar. Predmetne odrednice Teorija knjiŽevnosti Wellek, René, 1903-1995 = Velek, Rene, 1903-1995 Warren, Austin, 1899-1986 = Voren, Ostin, 1899-1986 Rene Velek i Ostin Voren Nolit Beograd 1965, Od 1949. godine kada se pojavila, Velekova i Vorenova Teorija književnosti doživela je mnoga izdanja na svim jezicima i stekla ugled nezaobilazne knjige u svakom studioznom razmišljanju o književnosti. Pisana na osnovu najsavremenijih dostignuca moderne književne teorije i kritike, ova knjiga nije samo živa teorija književnosti, vec istovremeno i kriticka antologija književnih teorija. Svojom ozbiljnošcu i trezvenošcu oslobodila nas je mnogih nesporazuma i lažnih problema u razmišljanju o književnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rene Vellek (engleski: Rene Vellek, 22. avgust 1903, Beč - 11. novembar 1995, Hamden, Konektikat) je američki književni kritičar i komparativist. Odrastao je u Beču, a porodica je govorila na češkom i njemačkom jeziku. Diplomirao je na Karlovom univerzitetu u Pragu, gdje je studirao anglistiku i germanistiku. Među njegovim učiteljima su bili Vilem Matezius, Otokar Fisher, Vaclav Tille. Bio je blizu praškog lingvističkog kruga. Od 1935. predavao je na Školi za slavistiku i istočnoevropske studije na Univerzitetskom koledžu u Londonu. Posle Drugog svetskog rata, živeo je i radio u SAD (Univerzitet u Ajovi, od 1946. - Univerzitet na Jejlu). Jedan od pionira komparativne metode u američkoj književnosti bio je blizu nove kritike. U poslednjim godinama svog života bio je vezan za krevet, u tom stanju je diktirao poslednja dva toma svoje fundamentalne, osam puta istorije moderne književne kritike i književne kritike (1955-1992).

Utopija 2004 470 strana očuvanost 5

Nolit 1991 432 strane očuvanost 5-

Izdavac - Nolit, Beograd Godina - 1991. Preveo Aleksandar Spasic Knjiga u dobrom stanju,bez ostecenja,sa podvlacenjima,bez ispisane posvete,tvrd povez,sa omotnicom u dobrom stanju,format 20 cm,432 str. (37)

odlično očuvana

Nolit; Godina : 1965 Povez : tvrd; Stranica: 418 Stanje očuvanosti: korice kao na slici, na nekoliko stranica prisutno podvlačenje bez uticaja na čitljivost teksta

NOLIT - 1965 - 418 STRANA, TVRD POVEZ. NA STOTINAK STRANA IMA PODVLAČENJA TEKSTA GRAFITNIM OLOVKAMA.

U dobrom/prihvatljivom stanju, ima podvlačenja grafitnom olovkom na 20ak stranica Teorija književnosti / Rene Velek i Ostin Voren ; preveli Aleksandar Spasić, Slobodan Đorđević Jezik srpski Godina 1991 Izdanje 4. izd. Beograd : Nolit, 1991 (Subotica : Birografika) Fizički opis 432 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Koljević, Nikola Zbirka Književnost i civilizacija ISBN 86-19-01864-7 (platno s omotom) Napomene Prevod dela: Theory of Literature / René Wellek and Austin Warren Tiraž 3.000 Str. 9-22: Mišljenje o književnosti kao teorija / Nikola Koljević Beleške: str. 313-364 Bibliografija: str. 365-414 Registar. Predmetne odrednice Teorija književnosti

Kao na slikama, ima površinske blede fleke na prednjoj korici, ne ometa korišćenje, unutra lepo očuvano Sadržaj Specula, speculi; Jurgis Baltrusaitis- Pitagorino ogledalo; Geza Rohajm- Ogledala i vladari; Jelena Galović- Astečko ogledalo; Tihomiir R.Đorđević- Smrt i zao pogled; Gustav F.Hartlau- Magično očge+ledalo u slikarstvu; Gustav Rene Hoke- Magija ogledala/Manirizam; Radmila Mihailović- Srpski ikonostas XVIIIveka i ogledalo; Žilber Lasko- Poduke ogledala; Marko Nedeljković- Viđenje i zagonetka; Bruno Ernst- Ešerovo čarobno ogledalo; Žan Ruse- Odblesci u vodi; Beata Thomka- Stupanje u ogledalo; Saša Hadžitančić `S ove i s one strane iskustvenog `; Radoman Kordić- Ko me vidi; Milan Popović- Transfer ikontratansfer u terapiji narcističnih pacijenata; Kolja MIćević-Taj nemi savetnik; Petar Brečić- Jedan okvir za zrcalo; Luj Maren- on, ja; Dževad Karahasap- Smrt, jezik i ogledalo; Horhe Luis Borhes- Ogledala; Mioddrag Pavlović- Carigrad u zori; Fernando Arabal- Ogledala; Ante Armanini- Ogledalo u šumi; Vlada Urošević- Vlada u ogledalu; Vladan Radovanović- Vežbe; Judita Šalgo- Po/dela; Žarko Rošulj- Metamorfoze; Žak Sternberg- Ogledalo; Anais Nin- Devojačko ogledalo; Milenko Pajić- Svet ogledalasamo pet novčića; Sveta Lukić- Didroov dijalog; Dušan Milovanović- Od tardicionalizma do odsustva kriterijuma; Žarko Trebješanin-Nemoćno osporavanje; Svetozar Koljević- Hodočašće Atanasija Svilara; Milan Damljanović- Umetnik o umetnosti; DSimon Simonović- O umetnosti Ernesta Bloha; Simon Jovanoić- Kultura Renesanse Euđenija Garena; Miodrag Lazarov- Pashu; Radovi,tekstovi Džona kejdža; Siman Simonović- Estetika dimenzija Herberta Markuzea; Simon Jovanović- Eseji Pavla Stefanovića; Milosav Mirković- Moji savremenici Josipa Vidmara; Dobrivoje Stanojević- Vreme našeg zemnog života Stanoja Makragića; Sirene bez posla Božidara Milidragovića; Nigde nikog Aleksandra Ristovića; Miodrag Jauković- Orden Stepana Ćuića; Nada Popović/Perišić- Bel tempo Bore Ćosića; Delo je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih književnih časopisa. Izlazio je jednom mesečno, od 1955.[1] do 1992. godine. Prvi urednik bio je Antonije Isaković, a kasnije su se smenjivali neki od najpoznatijih srpskih književnika tog vremena: Oskar Davičo, Muharem Pervić, Milosav Buca Mirković, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Bio je to avangardni časopis i u vreme socijalističkog režima u SFRJ često cenzurisan.[2] Istorija[uredi | uredi izvor] Časopis Delo počeo je da izlazi 1955. godine, u atmosferi znatno liberalnijeg duha nego što bi se to moglo očekivati u tadašnjem socijalističkom režimu. Dah promena okrenut zapadu strujao je celom beogradskom umetničkom scenom, pa taj avangardni trend prati i Delo. Već prvi broj, koji otvara Vasko Popa ciklusom „Igre”, predstavlja sliku njegove buduće programske koncepcije okrenute mlađim autorima, sklonijim modernijem duhu.[2] Uredništvo i saradnici[uredi | uredi izvor] Prvi je na mestu glavnog urednika Dela bio Antonije Isaković[1], a kasnije su se na mestu urednika smenjivali neki od najvećih srpskih pisaca tog vremena: od br. 1 (1961) Oskar Davičo, od br. 11 (1961) Muharem Pervić, od br. 5/6 (1980) Jovica Aćin i od br. 1 (1980) Slobodan Blagojević[3] Delo je imalo i impozantnu listu saradnika, a provokativnost je bila osnovna odlika svih njegovih urednika.[2] Antonije Isaković Antonije Isaković Oskar Davičo Oskar Davičo Muharem Pervić Muharem Pervić Jovica Aćin Jovica Aćin Sadržaj časopisa[uredi | uredi izvor] U Delu se, pre svega, negovala beletristika. U vreme Antonija Isakovića, kao odgovornog urednika, primetan je primat proze, romana i pripovetke nad poezijom, dok je kasnije slučaj bio obrnut. Žanr koji je ovaj časopis posebno negovao je esej, a književna kritika bila je zastupljena u obliku tekuće i retrospektivne. Delo nije zanemarivalo ni ostale vidove stvaralaštva. U njemu se pisalo o pozorištu, filmu i likovnoj umetnosti, a dozirana pažnja posvećivana je i takozvanoj društvenoj sferi, često u polemičnom tonu. Poseban pečat Delu dala su njegova dva poslednja urednika, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Univerzalne, a opet skrajnute teme, koje pokreću njih dvojica kod prvog su više težile erotskom, alternativnom i mističkom, dok su kod drugog sagledane kroz filozofski aspekt i naglašavanje marginalizovanih pojava, poput homoseksualnosti i ženskog pitanja.[2] Cenzura[uredi | uredi izvor] Časopis Delo često je bio na meti cenzora. Brojne sudske i personalne zabrane nisu bile slučajne. Najveća cenzura sprovedena nad ovim časopisom vezana je za 1968. godinu, u vreme kada je urednik bio Muharem Pervić. Veliki broj naručenih tekstova u vezi sa aktuelnim društvenim zbivanjima tada su potpisali autori poput Ljubomira Tadića, Simona Simonovića, Nikole Miloševića i drugih. Drugi slučaj zabrane odnosi se na „Leto moskovsko”, Mihajla Mihajlova, koji je zbog toga bio policijski isleđivan i na kraju zatvoren, dok je treći primer posebno zanimljiv, jer cenzuru broja izaziva kritički tekst na temu ondašnjeg društva, a napisao ga je Milorad Vučelić.[2]

odlično stanje, 432str.,tvrdi povez,24cm, š k48

218str;30cm.Andre Zid/Predavanja o Dostojevskom i Rene Zirar/Od dvojstva do jedinstva.Knjiga je dobro ocuvana. K78

Lepo očuvano 1953. drugo izdanje tags: rene velek i ostin voren teorija književnosti mari kriger teorija kritike eseji kritika mukarzovski tomasevski roman ingarden roman jakobson stručne knjige na engleskom jeziku nauka o knjizevnosti umberto eko zorz pule

UMBERTO EKO ISTORIJA MITSKIH ZEMALJA- NEOTPAKOVANO Prevod - Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi Izdavač - Vulkan izdavaštvo, Beograd Godina - 2014 478 strana format 25 cm Povez - Tvrd SADRŽAJ: Predgovor 1 Ravna Zemlja i antipodi 2 Biblijski krajevi Homerovi krajevi i sedam svetskih čuda 4 Istočnjačka čudesa, od Aleksandra do prezvitera Jovana 5 Zemaljski raj, Ostrva blaženih i Eldorado 6 Atlantida, Mu i Lemurija 7 Poslednja Tula i Hiperboreja 8 Seobe Grala 9 Alamut, Starac sa Planine i asasini 10 Zemlja Dembelija 11 Utopijska ostrva 12 Solomonova ostrva i Južna zemlja 13 Unutrašnjost Zemlje, polarni mit i Agarta 14 Otkriće Ren le Šatoa 15 Mesta iz književnosti i njihova istinitost Dodaci `U našoj mašti žive zemlje i mesta koja nikada nisu postojala, od kolibe sedam patuljaka do ostrva koja je Guliver posetio na svojim putovanjima, od Fejginove jazbine iz Olivera Tvista do stana Šerloka Holmsa u ulici Bejker. Iako znamo da su samo plod imaginacije pripovedača ili pesnika, još od drevnih vremena sanjarimo o mestima koja su možda postojala, kao što su Atlantida, Mu, Lemurija, Eldorado, Dembelija, tajno skrovište Svetog grala ili tajanstveno podzemno kraljevstvo Agarta. Neka od ovih mesta podstakla su očaravajuće legende i inspirisala veličanstvena umetnička dela, druga su opsedala maštu lovaca na misterije ili čak podstakla putovanja i istraživanja toliko da su, sledeći svoju iluziju, ti strastveni putnici pronašli nove, stvarne zemlje i promenili tok istorije. Od Homerovih epova do naučne fantastike, od drevnih mitova do savremenih stripova, čovek je neprestano izmišljao čudesne zemlje, projektujući u njih želje, snove, utopije, strahove – previše smele ili previše teške za naš svet stvarnosti pun ograničenja. `

MODERNA TEORIJA ROMANA priredio Milivoj Solar Str 456 Povez tvrd Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi - Franz Altheim - Gunter Anders - Erich Auerbach - Mihail Bahtin - Wayne C. Booth - Hermann Broch - R. S. Crane - David Daiches - Umberto Eco - Aleksandar Flaker - Edvard Moren Forster - Rene Girard - Zoran Glusevic - Lucien Goldmann - Kate Hamburger - Arnold Kettle - Wolfgang Kayser - Eberhard Lammert - Stanko Lasic - F. R. Leavis - Jurij M. Lotman - Georg Lukacs - Jose Ortega y Gasset - Gajo Peles - Jean Rousset - Jean Paul Sartre - Robert Scholes - Sklovski - Ivo Vidan

U dobrom stanju A Guide to Modern British and American Literary Criticism. Seoul: Hanshin, 1990 Paperback, 268p CONTENTS 1. Introduction La Ha Gross 2. Biographical Criticism Harold P. Simonson 3. Moralistic and Philosophical Criticism Harold P. Simonson 4. Socio-cultural Criticism Harold P. Simonson 5. Philoctetes: The Wound and the Bow Edmund Wilson 6. Marxism and Literature Edmund Wilson 7. New Criticism (Formalistic Criticism) Harold P. Simonson 8. The Language of Paradox Cleanth Brooks 9. The Frontiers of Criticism T.S. Eliot 10. Psychological Criticism Wilfred L. Guerin and Others 11. Mythological and Archetypal Criticism Wilfred L. Guerin and Others 12. The Red Badge of Courage as Myth and Symbol John E. Hart 13. A Historical Perspective: Literary Criticism Rene Wellek Index

odlično stanje, ima mali potpis kao sto se vidi na slici Аутор Krieger, Murray Наслов Teorija kritike / Mari Kriger ; preveo Svetozar M. Ignjačević ; predgovor Nikola Koljević Врста грађе књига Језик српски Година 1982 Издавање и производња Beograd : Nolit, 1982 (Subotica : Birografika) Физички опис 309 str. ; 21 cm Остали аутори Ignjačević, Svetozar M. Koljević, Nikola Збирка Književnost i civilizacija Prevod dela: Theory of criticism Krigerova sinteza estetičke tradicije: str. 9-20 Napomene i bibliografske reference uz tekst. tags: žak derida dekonstrukcija o gramatologiji rekonstruisana poetika prisutnost pesme estetsko kao antropološko Humanistička teorijska tradicija taština teorije kritičar kao ličnost i kao persona ... mihail bahtin tatarkijevič rene velek ostin voren teorija knjizevnosti mario prac agonija romantizma teorija tragedije teorija filma moderni roman radjanje moderne knjizevnosti roman drama poezija retorika proze vejn but ... umberto eko otvoreno delo ...