Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prva stranica se uredno odvojila od tabaka, nista strasno, povez malo labaviji, ali ne smeta prilikm citanja i listanja. Beau Geste je pustolovni roman engleskog pisca PC Vren-a objavljen 1924. godine. Naslovni protagonista je Michael `Beau` Geste, najstariji od tri sina u engleskoj aristokratskoj porodici koji, suočen s optužbama za krađu dragulja, odlazi u Severnu Afriku kako bi se pridružio francuskoj Legiji stranaca . Zaplet je prikazan iz perspektive njegovog mlađeg brata Jovana, koji je došao da mu se pridruži. Beau Geste je postigao veliki uspeh i postao verovatno najpoznatije književno delo posvećeno Legiji stranaca i u mnogim aspektima najzaslužnije za romantizaciju te vojne formacije u svetskoj popularnoj kulturi. Pozitivan prikaz Legije kao mesta na kome svako može započeti život ako prihvati ideale časti, prijateljstva i žrtve, ali još verodostojniji detalji o oružju, opremi, taktikama i svakodnevnom životu vojnika odgovorni su za nikada potvrđene, ali ne i opovrgnute špekulacije o da je autor neko vreme provela kao njen član. Vren je napisao još nekoliko nastavaka, a roman je tokom godina adaptiran i parodiran više puta. Percival Christopher Wren (1. novembar 1875 - 22. novembar 1941) bio je britanski književnik, najpoznatiji kao autor pustolovnog romana Beau Geste, posvećenog francuskoj Legiji stranaca. Po struci je bio nastavnik, i mnogo godina je proveo u Britanskoj Indiji. O njegovom životu između 1917. i 1922. godine, pak, ne postoje gotovo nikakvi pouzdani podaci, pa su se zbog toga javile hipoteze da ih je proveo služeći u Legiji. U svakom slučaju, Beau Geste, objavljen 1924. godine je pružio izuzetno detaljan i autentičan opis legionarskog života. Roman je postigao veliki uspjeh te potakao Wrena da napiše još nekoliko nastavaka, a više puta je adaptiran u hollywoodske filmove.

Knjiga je dobro očuvana. 260 strana < La vie de Pier Paolo Pasolini (1922-1975), cinéaste, romancier, théoricien de l`art et de la littérature, se déroula à la fois comme un destin tragique et comme le symbole de la plus noble des libertés. Ce courage, il le paya très cher : scandales, procès, assassinat mystérieux enfin dont il fut la victime, sur une plage d`Ostie, une nuit de novembre.>>

Dušan Tomašević, Koča Milićević RENO 4 Tehnička knjiga, 1990. Udžbenički format, 192 strane. Lepo očuvana, listovi spolja malo požuteli.

Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. Studio ARS MEDIKA,Novi Beograd,1999. 235 strana,21x15cm ,,René Gaspard Ernest Taillandier, francuski pisac i kritičar. Bio je profesor književnosti u Strazburu, Monpeljeu i na Sorboni, gdje je 1868. imenovan za profesora govorništva. U januaru 1870. postao je generalni sekretar Ministarstva obrazovanja. Godine 1870. dobio je orden Legije časti, a 1873. postao je član Francuske akademije nauka. Pisao je za časopis Revue des deux Mondes u kome je objavio nekoliko tekstova o Srbiji. Na tu temu napisao je dve knjige: 1. La Serbie Au Xixe Siecle (Srbija u devetnaestom veku) i La Serbie. Kara-George et Milosch (Srbija Karađorđa i Miloša).``

Saint-Lazarre Paris 1960. tvrde korice ilustrovana dobro očuvana napisan tekst sa unutrašnje str korice, bez naslovne strane

Simbolika krsta Rene Genon lib102

Strasti duše Rene Dekart 1969 grafos Beograd Mek povez 19 cm Stanje vrlo dobro, Bez nedostataka

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Reno 4 (franc. Renault 4) je francuski automobil i jedan od najpopularnijih i najprodavanijih automobila u svetu. Proizvodio se od 1961. do 1993. godine u 17 zemalja, a od 1974. do 1992. i u SFRJ, u fabrici IMV u Novom Mestu. Istorijat razvoja Krajem pedesetih godina 20. veka, Renoovi inženjeri i dizajneri počeli su sa radom na razvoju novog modela. Tadašnji direktor Renoa, Pjer Drajfus, pred njih je postavio nekoliko zadataka: dostići zamenu za model 4CV, koji je u periodu od 1947. do 1961. prodat u preko milion primeraka napraviti jeftin putnički automobil sa velikim prtljažnim prostorom i koji će moći da konkuriše sitroenovom spačeku, folksvagenovoj bubi i mini morisu. Godine 1958. doneta je odluka o početku novog razvojnog programa, a 1959. posle brojnih i dugotrajnih razmatranja doneta je odluka o konačnom dizajnu novog modela. Proizvodnja prvih modela, pod nazivom R4, počela je 3. avgusta 1961. godine u fabrici u blizini Pariza. Internacionalna premijera modela R4 bila je na Sajmu automobila u Frankfurtu, septembra 1961. godine. Prvi modeli bili su opremljeni četvorocilindričnim motorima radne zapremine 747 cc i 23 KS i imali su trostepeni menjač. A već 1963. godine unapređeni su motorom od 845 ss i 26 KS. Godine 1965. model R4 je zvanično preimenovan u Reno 4, a februara 1966. je prodat milioniti primerak. Godine 1968. dobili su novi četvorostepeni i sinhronizovani menjač, a 1973. pojačani motor radne zapremine 845 ss i 34 KS. Godine 1979. lansiran je novi model pod nazivom Reno 4 GTL. Ovaj model imao je četvorocilndrični motor radne zapremine 1108 ss i 34 KS. Proizvodnja Renoa 4 je prestala 1993. godine, a ukupno je proizvedeno 8.135.424 komada. Pored Francuske, Reno 4 se proizvodio i širom sveta u: Angoli, Argentini, Belgiji, Gani, Zairu, Irskoj, Jugoslaviji, Kolumbiji, na Madagaskaru, Maroku, Portugaliji, Obali Slonovače, Tunisu, Urugvaju, Čileu, Španiji, Italiji.

Tvrd povez, bez pisanja, veliki format, odlicna 5 LJUBA - RENE DE SOLIJE - MONOGRAFIJA Preveo sa Francuskog: Milojko Knezević Zlatna Grana` `Prosveta-trgovina` Sombor 1993 GODINA Formt 28cm; 254 strana Tvrdi povez mastan papir ilustrovana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! Rene Gijo (franc. René Guillot; Kurkuri, 24. januar 1900 — Pariz, 26. mart 1969) je bio francuski pisac za decu koji je živeo u francuskim kolonijama u Africi. Nakon studija nauka preselio se u Senegal gde je radio kao učitelj, više od 20 godina proveo je u Africi i većina njegovih knjiga potiče iz toga vremena. U mnoštvu njegovih knjiga ističu se „Kralj mačaka“, „Bela Griva“, „Sirga, kraljica afričke džungle“ i dr. Godine 1964, je dobio književnu nagradu „Hans Kristijan Andersen“ prestižnu nagradu na polju književnosti. Prema njegovim knjigama snimljeno je nekoliko filmova...

RENE GENON KRALJ SVETA Prevod - Maja Čalija i Svetislav Bajić Izdavač - Centar za izučavanje Tradicije Ukronija, Beograd Godina - 2022 108 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Rebis ISBN - 978-86-6002-080-4 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: I Saznanja o `Agarti` na Zapadu II Kraljevstvo i pontifikat III `Šekinah` i `Metatron IV Tri vrhovne funkcije V Simbolizam grala VI `Melhisedek` VII `Luz` ili boravište besmrtnosti VIII Vrhovno središte skriveno tokom `kali-yuge` IX `Omfalos` i Betili X Imena i simboličke predstave duhovnih središta XI Lociranje duhovnih središta XII Nekoliki zaključci `“Kralj Sveta” je najsmelije delo Renea Genona (1886-1951), matematičara, metafizičara i najuticajnijeg tradicionalističkog mislioca XX veka. Nakon odjeka zagonetnog i tajanstvenog budističkog učenja o podzemnom svetu Agarte i njenom vladaru, Kralju Sveta – koje srećemo u knjizi “Zveri, ljudi i bogovi”, Ferdinanda Osendovskog – Genon nam do detalja pojašnjava značenje ideje Vrhovnog središta i njegovog poglavara, čije predstave i nagoveštaji mogu da se pronađu u čitavom indo-evropskom mitološkom korpusu legendi, bez obzira na vreme ili mesto njihovog nastanka: od starih Grka i judeohrišćanskog simbolizma, preko srednjovekovne keltske ideje Grala, sve do hinduskog Čakravratija.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Guenon Le roi du monde The King Of The World

Autor - osoba Guénon, René, 1886-1951 = Genon, Rene, 1886-1951 Naslov Simbolika krsta / Rene Genon ; preveo sa francuskog Miodrag Marković Jedinstveni naslov ǂLe ǂsymbolisme de la Croix. srp Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2019 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : B. Kukić ; Čačak : Gradac K, 2019 (Sopot : Slava) Fizički opis 118 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Marković, Miodrag, prevodilac, 1953- = Marković, Miodrag, prevodilac, 1953- Zbirka Alef / Gradac K ; ǂknj. ǂ38 (GK; broš.) Napomene Prevod dela: ǂLe ǂsymbolisme de la Croix / René Guénon Tiraž 300 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Simboli -- Krst Filozofija religije Nema sumnje da u duhovnoj istoriji Evrope XX veka Rene Genon, sa svojim učenjem „integralnog tradicionalizma“, predstavlja sasvim jedinstvenu, iznimnu pojavu. Ne možemo označiti njegove učitelje i prethodnike, tim pre što i sam Genon, na jednom mestu, izričito odbija da nas obavesti o pravim izvorima svojih saznanja („ni na jedan način nismo skloni da obavestimo publiku o našim realnim izvorima, pošto su za nas prevashodno u pitanju znanja koja se nipošto ne nalaze u knjigama“). Uvod u delo Renea Genona „Sumnjam da neko, sa normalnim ukusima i prtljagom modernog intelektualnog obrazovanja, pri prvom susretu sa Genonovim delom ne oseća odbojnost.” Posredstvom predočene tematske zbirke radova Renea Genona (1886-1951), u prostor naše kulture prvi put1 značajnije ulazi stvaralaštvo... Na ovom mestu, obeleženom trima tačkama – koje čitalac može shvatiti i kao trostruki udarac Heraldovog štapa pri ceremonijalnoj objavi ulaska veličine u dvoranu kulture – zastaje nam misao, prožeta zapitanošću: kako predstaviti Renea Genona? Nije legitimno usvojiti stav reprezentativnih istoričara masonske misli i reći da je Genon najznačajniji izdanak i tumač ezoterijske doktrine operativne masonerije, jer takvo određenje ne samo ograničava i umanjuje magnitude Genonovog duha, već i samo biva ograničeno i umanjeno jednom činjenicom duhovne biografije: pri kraju mladosti, Genon je napustio lože i potom objavio možda najprodornije kritike zabluda i izrođavanja moderne masonerije.2 Uostalom, skoro sva dela, svakako sva najznačajnija, Genon je stvorio i objavio na muslimanskom putu religioznosti, pod okriljem i uz pomoć značajnih upućivanja islamske tradicije. Ali predstaviti Genona atributom jednog od najvećih mislilaca u istoriji islamske metafizičke misli – takođe nije potpuno tačno, jer su njegovi spoznajni pogledi i zaključci često daleko prevazilazili horizonte islama, stricto sensu, težeći otkriću i određenju vrednosti univerzalne i jedinstvene Tradicije, koja idealno prethodi i ishodišno nadvisuje sve potonje izvode, partikularne doktrine i regularne religiozne puteve metafizičkog postvarenja čoveka. Možda ćemo biti najbliži istini ako Renea Genona predstavimo kao velikog učitelja metafizičke misije čoveka, čiju katedru poštuju i najkvalifikovaniji duhovi Istoka i Zapada, od Kumarasvamija do Evole. Po najsažetijem određenju, Genon je univerzalni učitelj vertikalnog pokreta i kvalitativnog preobražaja ljudskog elementa na nad-racionalnim putevima uspona ka idealu „Istinskog Čoveka”, odnosno, dalje i više, ka onom vrhuncu koji dalekoistočna tradicija označava sintagmom „Univerzalni čovek”.3 Sa zadivljujućom veštinom i spregom ezoterijske erudicije i uzvišene nadahnutosti, Genonov pogled na svet tradicija prevazilazi granice prostora i vremena kultura Istoka i Zapada, osvetljavajući jedinstvena ishodišta i odredišta metafizičkog pregnuća čoveka. Istraživački i egzegetski, Genonov pogled obuhvata basnoslovne trezore nasleđa, od sinkretizma operativne masonerije i zapadne alhemije, preko katoličkog i islamskog ezoterizma, do vedantističkih i taoističkih doktrina. Izvanredna otvorenost i dalekosežnost Genonovog pogleda izraz su i uverenja u idealno (prvobitno realno a danas samo virtuelno) jedinstvo svih regularnih metafizičkih tradicija. Nagovestivši, poslednjim redovima, osnovnu liniju snage Genonove spoznajne perspektive – koju ćemo kasnije podrobnije osvetliti – ovde moramo otvoriti zagradu da bismo predočili uobičajene teškoće u pristupu Genonovom učenju. Uprkos spektakularnosti značenja i značaja tog učenja, ono privlači veoma ograničeni, zapravo elitni, auditorijum, jer i njegove formalne osobine predstavljaju teško premostive prepreke za forma mentis modernog čoveka. Impersonalni ton retorike, asketska ekonomija izraza i suvoparnost, ekskluzivizam terminologije, „matematička” struktura mišljenja i dokazivanja, sklonost apsolutizaciji i dogmatizaciji, ekstremizam ideja, uz totalna poricanja osnovnih ideja i vrednosti ustanova modernog sveta – to su najuočljivije osobine Genonovog stila i učenja koje prosečnom modernom intelektualcu izazivaju nesavladiva osećanja odbojnosti. Posebnu prepreku pristupima Genonovom učenju uspostavlja ograničena priroda njegovog opusa: svako pojedino delo iziskuje od čitaoca poznavanje celine da bi se u potpunosti otvorilo htenjima spoznaje. Ograničena priroda Genonovog opusa zahteva da pristup jednom aspektu njegovog učenja – koji predstavljamo zbirkom radova pod naslovom Mračno doba4 – olakšamo osvetljavanjem barem osnovnih koordinata celine. Krajnjim uopštavanjem, Genonov opus možemo svesti na dve osnovne teme: izrazi manifestacija „Primordijalne Tradicije” i kritika modernog sveta. Prva tema prožima čitav Genonov opus, već od prvih objavljenih radova u časopisu La Gnose (1909), dakle u dvadeset trećoj godini života, preko Introduction generale a l’etude des doctrines hindoues (1921), Orient et Occident (1924), L’Homme et son devenir selon le Vedanta (1925), L’Esoterisme de Dante (1925), Le Roi du monde (1927), Autorite spirituelle et pouvoir temporel (1929), Le Simbolisme de la croix (1931) i Les Etats multiples de l’etre (1932), do Le Grande riade (1946), Aperçus sur l’esoterisme chretien (1954) i Simboles fondamentaux de la Science sacree (1962). Sa druge strane, skoro svako Genonovo delo sadrži makar implicitne kritike modernog sveta, ali je ona najpotpunije izložena u delima La Teosophisme, histoire d’une pseudo-religion (1921), L’Erreur spirite (1923), La Crise du monde moderne i najsveobuhvatnije u Le Regne de la quantiute et les signes des Temps (1945). „Primordijalna Tradicija” Ne poričući snagu i značaj uticaja istorijskih, geografskih, društvenih i etničkih faktora na oblikovanje posebnih, dakle delimičnih i posrednih, manifestacija sadržaja „Primordijalne Tradicije”, Genon teži spoznajnom prevazilaženju horizonata sveta kontigencija i uglavnom negativnih uslovljavanja, i otkriću superiornog i jedinstvenog znanja, primordijalnih formativnih i informativnih principa svih regularnih tradicija i doktrina metafizičke misije čoveka. Izloženu težnju – od inferiornog i partikularnog ka superiornom i univerzalnom – sam Genon je definisao jednom jezgrovitom formulom: „Jedinstvena Tradicija postoji od početka sveta i upravo to nastoji da osvetli naše razmatranje.”5 Usvojivši tradicionalna učenja o cikličnoj strukturi razvoja prostora-vremena i odgovarajuće doktrine o četvordobnoj i regresivnoj dinamici svakog ciklusa, Genon u „Primordijalnoj Tradiciji” prepoznaje spomenik prvog, „zlatnog”, doba i zaveštanje ne-ljudskog ili nad-ljudskog porekla. Pretnje regresivnih procesa prinudile su poslednje čuvare „Primordijalne Tradicije” da njene vrednosti sačuvaju, prenesu budućim pokolenjima i sačuvaju od zaborava, posredstvom pogodnih oblika skrivanja i očuvanja, dakle posredstvom mitova i legendi: „Kada jedan tradicionalni oblik dođe do tačke iščezavanja, njegovi poslednji zastupnici mogu da kolektivnom nasleđu voljno predaju zaveštanje, koje bi, u protivnom, bilo nepovratno izgubljeno. To je i jedini način da se spase ono što može biti spaseno. Istovremeno, nerazumevanje masa je dovoljna garancija da ono što poseduje ezoterijski karakter neće zbog toga taj karakter izgubiti, ali će ostati neka vrsta svedočanstva za one koji će u nekoj drugoj epohi biti sposobni za razumevanje.”6 Drugim rečima, po Genonu, mitovi i legende, regularne religije i metafizičke doktrine, tradicionalni simboli i obredi, nisu ništa drugo do popularni oblici očuvanja i prenošenja primordijalnog znanja, parčad organona „Primordijalne Tradicije” prevedeni u šifre i enigme – u očekivanju pojava ljudskih moći kadrih za obnovu verodostojnih značenja, za restauraciju i rehabilitaciju integralnog trezora istina. Pod svetlom tradicionalne indoevropske doktrine četvorodobnog i regresivnog ciklusa, jasno je da će potpuna restauracija i rehabilitacija „Primordijalne Tradicije” obeležiti početak novog ciklusa, obnovu „zlatnog doba”. Genonovo učenje sadrži uverenje da sila cikličnog determinizma nije dovoljna za obnovu „zlatnog doba”, ona iziskuje i ljudsko učešće, pa je zadatak posvećenih da čuvaju ostatke primordijalnog znanja i da teže restauraciji i rehabilitaciji originalnih vrednosti.7 Po Genonu, ovaj zadatak je najjasnije i najsažetije izražen jednom masonskom formulom, koja prosijava perspektive kosmogonijskih spoznaja niza tradicionalnih doktrina: „Širiti svetlost i okupljati ono što je rasuto.”8 Genon se istrajno posvećivao tom supremnom zadatku, nastojeći da razagna privide razlika i osvetli jedinstva i saglasnosti mnoštva tradicija Istoka i Zapada, težeći najvišem mogućem približavanju primordijalnom znanju, sa one strane aktuelnog sveta, u znaku finalnih i ubrzavajućih procesa raspadanja i izobličavanja nasleđa. Izložena težnja karakteriše čitavu životnu putanju Renea Genona. Premda je Genon – u skladu sa tradicionalnim idealom impersonalnosti i nad-individualnosti – pred javnošću brižljivo prikrivao svaki izraz svoje individualnosti, njegova korespondencija sa Julijusom Evolom (koju nam je primalac, pred smrt, ljubazno pružio na uvid)otkriva ne samo potvrde uverenja da je verodostojni metafizički preobražaj nemoguć bez regularne inicijacije, već i život u znaku skoro očajničkog traganja za takvom inicijacijom, za „lancem inicijacije”, i ezoterijskom organizacijom legitimnog zastupanja „Primordijalne Tradicije”. Na početku svoje duhovne pustolovine, Genon je pristupio masoneriji, verujući u primordijalno poreklo njene doktrine i organizacije. Potom, razočaran osvedočenjima sekularizacije spekulativne masonerije,9 on istupa i, sudeći po nekim usmenim svedočanstvima savremenika, već 1916. pristupa islamu, uveren da je u pitanju najočuvaniji i najdirektniji lanac prenosa vrednosti „Primordijalne Tradicije”. Godine 1930. on napušta Evropu i seli se u Kairo, pod okrilje piramida, gde preuzima titulu sheikh i novo ime: Abdel Vafid Jaša. Kraj mračnog doba U već povelikoj biblioteci „apokaliptičnih” i katastrofoloških osuda modernog sveta, Genonovo delo se izdvaja kritikom koja poriče i samu mogućnost postojanja alternative spasa unutar moderne kulture i civilizacije. Za Genona, moderni svet je skup simptoma krajnjeg stadijuma regresivnog, cikličnog, procesa, koji odgovaraju prizorima poslednjeg perioda „mračnog doba”, kakve su predvidela drevna učenja, poput onog izloženog u Vishnu-purana.10 Genonova kritika modernog sveta nastoji da bude izrazito pozitivna, odnosno zasnovana na principima i primerima vrednosti „Primordijalne Tradicije” i odgovarajućih, najvernijih, manifestacija tradicionalnih kultura i ljudskih zajednica. Tako Genon svojom kritikom obrazuje manihejski poredak dualizma: sa jedne strane je svet apsolutizma sakralnosti koja metafizički inspiriše i osmišljava svaku ljudsku delotvornost i instituciju (što još samo islam odražava), a sa druge strane je svet totaliteta, sekularizacije, apsurda i otuđenja od duhovnih suština. Idealni svet Genonove vizije je otvoren nad-individualnim perspektivama razvoja ljudskih mogućnosti, u znaku „vladavine kvaliteta” – a moderni svet je podvrgnut demoniji kvantiteta koja zatomljava pozitivne mogućnosti čoveka i usmerava ga ka larvalnim i pod-ljudskim stanjima egzistencije, odnosno stanjima van-bitnosti. Tradicionalnu zajednicu karakteriše ograničenost poretka i pluralizam puteva delotvornosti, saobraznih ljudskim prirodama, dok je moderno društvo mehanički aglomerat koji vrši prinudnu masifikaciju i uniformizaciju. Regresivni procesi se ubrzavaju u znaku „solidifikacije” (odnosno umrtvljenja energija) i „disolucije” (odnosno raspadanja vrednosti). Danas, „ni jedna snaga superiorne prirode ne može intervenisati da bi se suprotstavila” regresivnim procesima i odgovarajućim, pokretačkim, silama; „dakle, svet je napušten i bez odbrane od svojih neprijatelja, a napadi su tim opasniji zbog stanja aktuelnog mentaliteta koji potpuno ignoriše opasnosti”.11 Skoro svaki značajniji domen moderne kulture i civilizacije Genon je podvrgao bespoštednoj analizi i kritici: od moderne nauke i njene fasciniranosti kvantitativnim aspektima predmeta istraživanja, preko racionalizma, pozitivizma, istoricizma, sociologizma, psihoanalize i „iluzija statistike”, do degeneracije prirode, funkcije monete i vulgarnog materijalizma. Premda je stajalište Genonove kritike čisto metafizičke i spiritualne prirode, ono ništa manje nije nemilosrdno spram modernih oblika „spiritualizma” ili „druge religioznosti”, od mistifikacija teozofije do praznoverja spiritizma. U tim oblicima pseudo-spiritualnosti i kvazi-religioznosti, Genonova analiza ubedljivo probija prividne i izveštačene antiteze modernog pozitivizma i racionalizma, te sredstva tajnog rata okultnih sila protiv ostataka verodostojnih vrednosti. Praznine i slabosti Genonovog učenja Ako čitalac uspe da savlada predočavane odbojnosti prema Genonovoj misli, preostaju mu još dve mogućnosti da susret sa Genonovim učenjem bude promašen, da izgubi dragocene vrednosti koje ono sadrži. Prva mogućnost: nekritički usvajati sve što Genon tvrdi. Druga mogućnost: nekritički odbacivati sve što Genon tvrdi. Druga mogućnost, svojstvena modernoj „akademskoj” kulturi, dovoljno je rasprostranjena, pa je ovde nije potrebno podrobnije opisivati. Prva mogućnost karakteriše takozvane „genoniste”. Genonov prezir prema modernim naukama i filozofskim pokretima, preuzet bezrezervno i primenjen dogmatski, poprima oblik nepremostivih prepreka intelektualnim napredovanjima i spoznajnim obogaćivanjima. Prenebregavanjem rastućeg bogatstva naučno-istraživačkih spoznaja – upravo u domenima Genonovih razmatranja – izostaju vanredne mogućnosti za ispravke, potvrde i dopune Genonovog učenja. Takva intelektualna slepila onemogućavaju razvoj spoznajnih perspektiva izvedenih iz Genonovog učenja. Uostalom, sam Genon, uprkos deklarisanom preziru prema modernim naukama i odbijanju da pruži uvide u izvore svojih saznanja, pomno je pratio istraživanja modernih naučnika, o čemu svedoči, posredno, argumentovanost njegovih kritika, i njegovi brojni osvrti na pojedine moderne teorije.12 Dakle, uzimamo slobodu da čitaocu preporučimo „zlatnu sredinu” pristupa Genonovom učenju: biti oslobođen od predrasuda i slepila svojstvenih modernom obrazovanju, ali pri tom sačuvati intelektualnu distancu, koju omogućuje upravo nasleđe modernog kriticizma. Stoga je naša dužnost da čitaoca upozorimo na bar neke od značajnih praznina i slabosti Genonovog učenja. Osnovna slabost Genonove spoznajne optike jeste posledica voluntarističke greške u perspektivi sagledavanja manifestacija „Primordijalne Tradicije”. Naime nizom indikacija Genon posredno i neposredno sugeriše ideju o „hiperborejskom” ili „polarnom”, odnosno indo-evropskom poreklu takve Tradicije. Ipak, pod svetlom najviših katedri indo-evropskih istraživanja, mnogi elementi „Primordijalne Tradicije” ne dopuštaju takvo određenje porekla. Sa druge strane, Genonovoj mapi „Primordijalne Tradicije” ne samo da nedostaju mnogi bitni spomenici indo-evropskog kontinenta duhovnosti, već i čitava, ogromna i nezaobilazna, prostranstva tih kultura. U tom pogledu veoma je simptomatično totalno ignorisanje slovenskih tradicija, i samo sporadično obraćanje germanskim tradicijama. Genonov odnos prema gnozi operativne masonerije jasno potvrđuje voluntarističku i pristrasnu prirodu njegove spoznaje: on je uporno želeo da vidi organički spomenik Tradicije u tom isključivo mehaničkom i sinkretičkom skupu izobličenih fragmenata često nespojivih tradicija. Dosledno potcenjujući stvarni značaj manifestacije istorije, Genon je usiljeno nastojao da sve izraze temeljnih kulturnih razlika i odgovarajućih dualizama vidi u nekakvom idealnom, ali često himeričnom, poretku harmoničnih dualnosti ili komplementarnosti koje, navodno, potiču iz jedinstvenog ishodišta. Dakle, njegova vizija „Primordijalne Tradicije” bliža je nekoj modernoj konstrukciji nego metafizičkoj stvarnosti. U tom izveštačenom nastojanju da sve različitosti privede jedinstvenom ishodištu, Genon je prečesto koristio sekularne elemente određenih doktrina ili religija, zaobilazeći ili ignorišući njihove osnovne stožere i sadržaje. U suštini, Genonova „Primordijalna Tradicija” je znatnim delom spekulativni proizvod koji odražava svetlost zalaska sunca duhovnih energija na poprištima nekad velikih duhovnih borbi, gde su ostale samo ruševine ruševina. Ni njegova misao, inače prodorna, nije uspela da potpuno prevlada regresivne procese kraja „mračnog doba”, jer ih i sama osvedočava. Ipak, naš izloženi sud nikako ne osporava vrednost i idealnu osnovanost Genonove intuicije postojanja neke Primordijalne Tradicije i njene potonje disperzije. Na žalost, njegova intuicija najviše doseže drugo, „srebrno”, doba intuicija, prožeta „lunarnim” duhom, lišena duhovne virilnosti svojstvene spomenicima solarne kulture „zlatnog doba”, najdrevnijim spomenicima indo-evropske tradicije. Izložena svojstva Genonove intuicije jasno odaju jednu individualnu ali manjkavu psihologiju čija uslovljavanja Genon nije uvek uspevao da prevaziđe, uprkos usvajanja ideala impersonalnosti nad-individualnog duha. Sklonosti i idiosinkrazije te psihologije posebno odaje Genonova verzija tročlane strukture indo-evropske zajednice, gde prvoj, suverenskoj, funkciji samo „kroz zube” priznaje „aktivistička” svojstva, premda najdrevniji spomenici tradicije koju evocira nedvosmisleno svedoče da je prva funkcija ravnopravno integrisala moći kontemplacije i akcije.13 Otuda i Genonovo ignorisanje figure ksatriya i odgovarajućih, aktivističkih, puteva metafizičkog ostvarenja čoveka, i potpuni previd niponske tradicije gde figuru idealnog čoveka otelotvoruje samuraj.14 Premda Genon usvaja ideju da različiti oblici tradicija izražavaju i različite, etničke, prirode čoveka, premda on u evropskom čoveku jasno prepoznaje prirodu prevashodno sklonu putevima akcije, pri razmatranju evropskih tradicija Genon potpuno prenebregava odgovarajuće metafizičke perspektive, osvedočene templarskom i gibelinskom tradicijom. Uostalom, izložena Genonova idiosinkrazija i logički protivureči istini: ako prvu i zaista primordijalnu figuru, suverensku, karakteriše venčanje moći kontemplacije i akcije – što Genon priznaje – kako je moguće potom dati svu prednost figurama kontemplacije i potpuno potceniti ili ignorisati figure akcije? Posebna Genonova slabost zove se „Istok”. Njegova „lunarna” priroda gajila je, često razložne, netrpeljivosti prema modernom Zapadu i bezrazložne i himerične nade da na Istoku još postoje živa predanja „Primordijalne Tradicije”, to jest da će sa tog i takvog Istoka doći spas Zapadu. Da Istok zaista raspolaže takvim spasilačkim moćima – on bi pre svega sebi pomogao. A nije, niti može, pa je postao samo provincija modernog Zapada. Razmatrajući „orijentalizam” Genonove nade, Julijus Evola je lucidno uočio da ona protivureči upravo „cikličnim zakonima” tradicija koje Genon usvaja. Po logici upravo tih „cikličnih zakona”, upravo je Zapad – budući daleko ispre Istoka na liniji cikličnog propadanja – „bliži kraju ciklusa, time i novom početku”,15 dakle, početku novog „zlatnog doba”. Na kraju, neophodno je istaći da izložene praznine Genonovog učenja ne karakterišu samo slabosti njegove forma mentis ili individualne psihologije, već i snage uslovljavanja modernog sveta kojima nije uspevao da potpuno odoli. Stoga i Genonovi pozitivni primeri, koje suprotstavlja institucijama i idejama modernog sveta, često imaju izgled simetričnih antiteza, kao da su uslovljavani predmetima osporavanja. Međutim, pri ocenjivanju Genonovog dela treba imati u vidu i činjenicu da vrednost neke doktrine ne odmeravaju samo kriterijumi istine, već i plodnosti.16 Genonovo delo je vršilo i vrši plodonosne uticaje na niz značajnih protagonista duhovnog uspravljanja na Istoku u na Zapadu. Poučno je priznanje jednog zakasnelog čitaoca Genonovih dela, Andrea Žida: da je u mladosti, umesto u starosti, susreo Genonova dela, njegov životni put bio bi potpuno drugačiji. Genon je sazdao jedan od onih spomenika koji, uprkos oštećenja ili manjkavosti, mogu inspirisati bitne pozitivne odluke u životu, po formuli pesnika Rilkea, ispisanoj pred ruševinom jednog arhajskog Apolonovog torza: „Du musst dein Leben ändern!” „Moraš drukčije živeti!” (Ovaj tekst prvobitno je objavljen kao predgovor za knjigu ogleda Renea Genona Mračno doba, prevod sa francuskog Nada Šerban, izbor i predgovor Dragoš Kalajić, „Gradac”, Čačak, 1987) NAPOMENE 1 Po našim saznanjima, prvi srpskohrvatski prevod Genonovog rada je u Panorami savremenih ideja Gaetana Pikona. Mnogo godina kasnije, usledio je prevod jednog odlomka iz L’Esoterisme de Dante, objavljen u hrestomatiji koju smo pod naslovom Ezoterija objavili u časopisu Delo, avgust-septembar 1976. Potom, Genonove Beleške o angelologiji arapskog alfabeta srećemo u zborniku Sufizam koji su priredili Darko Tanasković i Ivan Šop (Beograd, 1981). Poslednji nagoveštaj potpunijeg otvaranja za delo Renea Genona je Bilten autora br. 12, izdat u Lučanima, decembar 1986, u redakciji Branka Kukića, posvećen jednom od fundamentalnih Genonovih radova, Ideja centra u antičkim tradicijama. 2 V. Rene Guenon: Etudes sur la Franco-Maçonnerie et le Compagnonnade, Pariz, 1934. Neophodno je precizirati da se Genonove kritike odnose prevashodno na takozvanu „spekulativnu”, dakle sekularizovanu i politizovanu masoneriju, na njene para-masonske emanacije i forme direktne subverzivne intervencije u profanom svetu, kao što su teozofizam, spiritizam i mnoštvo drugih, sličnih, oblika „novog spiritualizma”. Po Genonu, godina 1717. nije datum osnivanja već degeneracije masonerije (kako smo pročitali u njegovom pismu od 20. jula 1949, upućenom Julijusu Evoli). Do kraja života Genon je čuvao respekt i odgovarajuću nadu spram anglosaksonske masonerije, uveren da u njoj, ipak, istrajavaju originalna nasleđa. 3 V. Rene Guenon: La Grande Triade, Pariz, 1946. 4 Ovom zbirkom radova nastojimo da jugoslovenskom čitaocu predstavimo Genonov pogled na ustanove i ideje moderne kulture i civilizacije. Izbor smo izvršili iz La Crise du monde moderne (1927) i Le Regne de la quantite et les signes des Temps (1945). Naslov uvodnog poglavlja prve knjige proširili smo na čitavu zbirku, premda izabrani Genonovi radovi, strcto sensu, osvetljavaju finalni period „mračnog doba”. 5 V. Rene Guenon: Etudes sur la Franco-Maçonnerie et le Compagnonnade, Pariz, 1934. 6 Rene Guenon: Le Saint Graal, u „Le Voile d’Isis”, , br. 170, Pariz, 1934. 7 O izloženom uverenju svedoči zapravo čitavo Genonovo spoznajno i egzegetsko preduzeće i javna predaj „tajnih” znanja. U formalno-filozofskom smislu, takvo uverenje idealno počiva na etosu Advaita Vedanta, dakle na etici škole apsolutnog monizma vedantističke tradicije koju je Genon u značajnoj meri asimilovao. (V. Rene Guenon: L’Homme et son devenir selon Vedanta, Pariz, 1925) 8 Rene Guenon: Rassembler ce qui est epars, u „Etudes Traditionalles”, Pariz, oktobar-novembar 1946. 9 „Masonerija je bila žrtva infiltracija modernog duha, kao što je to na egzoterijskom nivou danas katolička crkva, i sve više...” (Po našem prepisu Genonovog pisma Julijusu Evoli, od 20. jula 1949) 10 Genon često pominje te podudarnosti, ali ih nije dokumentarno predočio. U našem radu Smak sveta (Zagreb, 1980), u poglavlju „Kali yuga” pružili smo delimično uvid u dokumentarnu osnovu poređenja između „proročanstva” Vishnu-purana i odgovarajućih simptoma u modernom svetu. 11 Rene Guenon: Le Regne de la quantite et les signes des Temps, Pariz, 1945. 12 Uzgred rečeno, pri osvrtima na moderne teorije, a osobito na kritike njegovih radova, Genon je često prenebregavao ideal impersonalističkog i nad-individualnog stava, otkrivajući veoma razdražljivu i uvredljivu psihologiju. 13 Ista drevnost, potom, daje prednost putu akcije: „Kako ničeg nema višeg od” ksatra, brahmani „tokom kraljevske žrtve sede na jednom stepeniku niže od ksatriya.” (Brhad-aranyaka-upanisad, I, 4, 11) U istoj, najdrevnijoj upanišadi, ksatriye podučavaju brahmane o supremnim znanjima (VI, 2, 7 ili VI, 1, 15). 14 Samuraj (zbirka tekstova Jamamotoa Cunetomoa, Jukija Mišime i Ivana Morisa), Beograd, 1986. 15 Julius Evola: Introduzione, u Rene Guenon, La crisi del mondo moderno, Rim, 1953. 16 Umetnost pruža dobar primer, zasnivajući se često na svojim ili tuđima naučnim teorijama koje vreme potom odbacuje, ne umanjujući vrednost i plodotvorne uticaje takvih umetničkih dela. MG64

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 20 tak recenica podvuceno hem olovkom, sve ostalo uredno! Rene Genon je jedan od najpoznatijih uporednih istraživača religija i ezoterijskih učenja. Njegova sintetička istraživanja objavljena su u brojnim knjigama od kojih su najpoznatije: Velika trijada, Simbolika krsta, Kralj sveta, Kriza modernog sveta, Istok i Zapad, Simboli sakralne nauke. Veliki pesnik Dante je sâm tvrdio da njegova Božanstvena komedija ima četiri značenja. Istraživači su do ove Genonove knjige otkrili tri (doslovno, filozofsko-teološko i socijalno-političko). Genon tvrdi da je četvrto značenje inicijacijsko, koje je „metafizičko po svojoj suštini“. Ova strana Danteovog dela, bez koje Božanstvena komedija ne bi imala onaj smisao koji ima danas, važna je i za ostala tri značenja. Genon tvrdi da nije važno da li je Dante bio paganin, hrišćanin ili albigenz, jer je čista metafizika univerzalna. René (Jean-Marie-Joseph) Guénon [30] (15. studenog 1886. - 7. siječnja 1951.), bio je francuski intelektualac koji je i dalje utjecajna figura u domeni metafizike jer je pisao o temama u rasponu od `svete znanosti`,[a] i tradicionalne studije[b][31][stranica potrebna] do simbolizma i inicijacije. U svojim spisima on predlaže ili `izravno razotkriti neke aspekte istočnjačkih metafizičkih doktrina`,[32] te doktrine definira kao `univerzalni karakter`,[33] ili `prilagoditi te iste doktrine zapadnim čitateljima[34]. ] dok je bio strogo vjeran njihovom duhu`;[32] samo je podržao čin `prenošenja` ovih istočnjačkih doktrina, ponavljajući njihov `neljudski karakter`. koristio je svoje sufijsko ime Abdel Wâhed Yahiâ (arapski ʿAbd al-Wāḥid Yaḥyá عبد الـوٰاحد يحيیٰ) javno od 1930. nadalje. René Guénon rođen je u Bloisu, gradu u središnjoj Francuskoj, otprilike 160 km (100 milja) od Pariza. Guénon je, kao i većina Francuza tog vremena, rođen u rimokatoličkoj obitelji podrijetlom iz provincija Angevin, Poitou i Touraine u Francuskoj;[35] njegov otac je bio arhitekt i bio je vrlo blizak s majkom, a još više sa svojom tetkom. Mme Duru, učiteljica koja ga je naučila čitati i pisati, dvije pobožne katolike.[36] Do 1904. Guénon je kao student živio u Parizu, gdje su mu studije bile usmjerene na matematiku i filozofiju. Bio je poznat kao briljantan učenik, posebice matematike, unatoč lošem zdravlju.[37] U Parizu 1905. zbog zdravstvenih problema napušta pripreme za prestižna natjecanja École Polytechnique i École normale supérieure.[38] Godine 1906. po istoj osnovi (iako je bio visok 1,89 m) bio je oslobođen regrutacije.[39] Guénon je promatrao i povezao se s nekim studentima koji su u to vrijeme bili pod Papusovim nadzorom.[40] Guénon je ubrzo otkrio da je ezoterični kršćanski Martinistički red, koji je također nadzirao Papus, nepravilan: kasnije je napisao da ovaj okultistički milje nije primio nikakav autentičan duhovni prijenos.[41] Pridružio se gnostičkoj crkvi koju je utemeljio Léonce Fabre des Essarts (Synesius). Ni ovu gnostičku crkvu nije shvaćao ozbiljno, ali mu je to omogućilo da pod imenom `Tau Palingenius` postane osnivač i glavni suradnik periodične revije La Gnose (`Gnosis`), pišući za nju članke do 1922. i usredotočujući se na istočnjačke duhovne tradicije (taoizam, hinduizam i sufizam). Od svojih upada u francuske okultističke i pseudo-masonske redove, očajavao je u mogućnosti da ikada sakupi ove raznolike i često loše razvrstane doktrine u `stabilnu građevinu`.[42] U svojoj knjizi Vladavina količine i znakovi vremena također je istaknuo ono što je vidio kao intelektualnu prazninu francuskog okultističkog pokreta, koji je, kako je napisao, bio potpuno beznačajan, i što je još važnije, bio kompromitiran infiltracijom određene osobe upitnih motiva i integriteta.[43] Nakon svoje želje da se pridruži redovnoj masonskoj poslušnosti, postao je član Thebah lože Grande Loge de France slijedeći drevni i prihvaćeni škotski obred.[44] Otprilike u to vrijeme (prema naznakama koje su reproducirali njegov biograf Paul Chacornac i neki od njegovih bliskih prijatelja ili suradnika kao što su Jean Reyor, André Préau i Frans Vreede),[42] moguće je da se René Guénon upoznao s hinduizmom, posebno putem inicijatska loza Shankarâchârye, [d] i s taoizmom, zbog njegovog prijateljstva s Georges-Albertom Puyouom de Pouvourvilleom, alias Matgioi. Georges-Albert Puyou de Pouvourville, iniciran je u taoizam u Tonkinu ​​(oko 1887.–1891.) od strane seoskog poglavara: Tong-Song-Luata (`Gospodar rečenica`). Paul Chacornac je pretpostavio da bi Guénon također primio izravan prijenos taoizma preko mlađeg sina Učitelja rečenica, Nguyena Van Canga, koji je došao u Francusku s Matgioijem i ostao neko vrijeme u Parizu.[45] Većina biografa prepoznaje da je susret koji je najviše obilježio njegov život i njegov rad bio onaj s hindusima, od kojih je jedan barem igrao ulogu instruktora ako ne i duhovnog učitelja. Taj se susret dogodio vrlo rano tijekom razdoblja 1904.-1909., vjerojatno po njegovom dolasku u okultistički svijet, ako ne i prije.[46][47] Upoznao je Léona Champrenauda, ​​alias Abdul-Haqqa, i Johna-Gustava Agelija, alias Abdul-Hadija koje je Abder-Rhaman el Kébir inicirao u sufizam u Kairu. Iako je René Guénon 1910. bio upućen u islamski ezoterizam,[e] sam je inzistirao na podsjećanju da se uski i čisto religiozni koncept `obraćenja` ne odnosi na njegov slučaj. Prema P. Chacorncu, Guénon je smatrao da je islam jedan od tradicionalnih oblika najpristupačnijih zapadnjacima, dok je zadržao autentične mogućnosti u domeni inicijacije. Kada je stigao u Kairo 1930. godine, njegovo se vanjsko ponašanje promijenilo i potpuno se uronio u popularni muslimanski milje grada.,.[42][48] Guénon je bio iniciran u sufijski šadhilijski red od strane Ivana Aguélija, [49] uzevši ime `ʿAbd al-Wāḥid Yaḥyā`.[50] Guénon, otpušten iz vojne službe zbog zdravstvenih problema, studirao je filozofiju na Sorboni tijekom Prvog svjetskog rata.[51] Godine 1917. Guénon je započeo jednogodišnji boravak u Sétifu u Alžiru, predajući filozofiju studentima. Nakon Prvog svjetskog rata napustio je nastavu kako bi svoju energiju posvetio pisanju; njegova prva knjiga, Uvod u proučavanje hinduističkih doktrina, objavljena je 1921. Od 1925. Guénon je postao suradnik u recenziji koju je uredio P. Chacornac, Le Voile d`Isis (`Izidin veo`); nakon 1935. i pod Guénonovim utjecajem, ovaj časopis postao je poznat kao Les Études Traditionnelles (`Tradicionalne studije`). Iako je u to vrijeme već pokušao izlaganje hinduističkih doktrina europskoj publici u komadima ny orijentalisti, Guénonov Uvod u proučavanje hinduističkih doktrina unaprijedio je svoj predmet na jedinstven pronicljiv način,[42] pozivajući se na pojmove metafizike i tradicije u njihovom najopćenitijem smislu, koje je Guénon precizno definirao, zajedno s potrebnim razlikama i definicije naizgled nedvosmislenih pojmova kao što su religija, tradicija, egzoterizam, ezoterizam i teologija. Guénon je objasnio da njegova svrha nije bila opisati sve aspekte hinduizma, već dati potrebne intelektualne temelje za pravilno razumijevanje njegova duha.[42][52] Knjiga također predstavlja oštru osudu djela nekih drugih europskih pisaca o hinduizmu i tradiciji općenito; prema Guénonu, takvim piscima je nedostajalo nikakvo duboko razumijevanje svoje teme i njezinih implikacija. Knjiga također sadrži kritičku analizu političkih upada Britanskog Carstva u temu hinduizma (i same Indije) kroz teozofiju Madame Blavatsky.[53] Objavljivanje ove knjige brzo mu je donijelo priznanje u pariškim krugovima.[54] René Grousset je u svojoj `Povijesti istočne filozofije` (1923.) već nazvao Guénonovo djelo `klasikom`. André Malraux će mnogo kasnije reći da je to bio, `u svoje vrijeme, glavni grad knjige`.[55] S druge strane, Guénon je bio vrlo razočaran reakcijom njegovih prijatelja neotomista, Noëlle Maurice-Denis i njegov nekadašnji pristaša Jacques Maritain tvrdili su da su Guénonovi stavovi `radikalno nepomirljivi s [katoličkom] vjerom`; nazvao ih je `hinduističkom obnovom drevne Gnoze, majkom hereza`.[56] Jacques Maritain, kada je postao francuski veleposlanik u Vatikanu nakon Drugog svjetskog rata, zatražio je Guénonovo djelo uvršteno u Katolički indeks zabranjenih knjiga, što nije rezultiralo zbog odbijanja Pija XII i potpore kardinala Eugènea Tisseranta. [57] U rujnu 1920., Père Peillaube je zamolio Guénona da napiše knjigu protiv Teozofskog društva.[58] Godine 1921. Guénon je objavio seriju članaka u francuskoj Revue de Philosophie, što je, zajedno s nekim dodacima, dovelo do knjige Teozofija: povijest pseudo-religije. Njegovu kritiku teozofije konzervativni katolici primili su pozitivno.[59] Međutim, njegova kasnija knjiga Orient et Occident udaljila ga je od njegovih katoličkih pristaša.[60] Tijekom desetljeća 1920. – 1930. Guénon je počeo stjecati širu javnu reputaciju, a njegov rad su zabilježile razne velike intelektualne i umjetničke ličnosti unutar i izvan Pariza.[61] U to su vrijeme objavljene i neke od njegovih knjiga koje objašnjavaju `intelektualnu podjelu` između Istoka i Zapada, te osebujnu prirodu, prema njemu, moderne civilizacije: Krizu modernog svijeta, te Istoka i Zapada. Godine 1927. objavljena je druga velika doktrinarna knjiga njegovih djela: Čovjek i njegovo nastajanje prema Vedânti, a 1929. Duhovni autoritet i vremenska moć. Posljednja navedena knjiga nudi općenito objašnjenje onoga što je Guénon vidio kao temeljne razlike između `svetičkih` (svećeničkih ili svetih) i `kraljevskih` (vladinih) ovlasti, zajedno s negativnim posljedicama koje proizlaze iz uzurpacije prerogativa potonjih s s obzirom na prvo.[62] Iz tih razmatranja, René Guénon prati izvorište moderne devijacije, koja se, prema njemu, nalazi u uništenju templarskog reda 1314. godine.[63] Godine 1930. Guénon je napustio Pariz i otišao u Kairo i definitivno se uklopio u muslimanski svijet. Tijekom svog dugotrajnog boravka u Egiptu, René Guénon je vodio strog i jednostavan život, u potpunosti posvećen svojim spisima.[64] Prvo, živio je 7 godina na raznim mjestima u srednjovjekovnim judeo-islamskim četvrtima oko sveučilišta Khan el-Khalili i al-Azhar, jednog od najvažnijih intelektualnih centara sunitskog muslimanskog svijeta. 1930. godine želio je upoznati šeika Abder-Rahmana Elisha El-Kebira, učitelja sufijske duhovne loze kojoj je pripadao, ali je upravo umro i mogao je samo meditirati na svom grobu.[65] Upoznao je šeika Salâmu Râdija, tada `pola` (`Qutb`), najvišeg autoriteta od smrti Abder-Rahmana Elisha El-Kebira iz šadhilitske grane kojoj je Guénon pripadao.[66] Razmijenili su po pitanjima duhovna iskustva i nekoliko svjedočanstava potvrđuju da je Guénon postao njegov učenik.[67] Upoznao se jednog jutra u zoru dok je klanjao, kao i svaki dan, u džamiji Seyidna el Hussein ispred mauzoleja u kojem se nalazi glava Husayn ibn Alija, šejh Mohammad Ibrahim s kojim se jako zbližio.[68] Guénon je 1934. oženio Ibrahimovu najmlađu kćer s kojom je imao četvero djece. Godine 1937., zahvaljujući velikodušnosti engleskog obožavatelja Johna Levyja, par je postao vlasnici male vile, “Villa Fatma” nazvane po supruzi, u modernoj četvrti Duqqi zapadno od Kaira u podnožju piramida. Guénon je rijetko izlazio i često je odbijao zapadne posjetitelje (adresa je ostala tajna).[69] Većinu je potrošio njegovo vrijeme radeći u svom uredu i molitvu u svom oratoriju.[70] Godine 1949. dobio je egipatsko državljanstvo. Sedgwick je o Guénonovom životu u Egiptu napisao da je, iako je nastavio zanimanje za hinduizam i druge religije, Guénonova vlastita praksa bila čisto islamska. `Ne zna se da je ikada nekome preporučio da postane hinduist, dok je mnoge uveo u islam`.[71] Potaknut od strane nekih svojih prijatelja i suradnika, Guénon je pristao osnovati novu masonsku ložu u Francuskoj utemeljenu na njegovim `tradicionalnim` idealima, pročišćenu od onoga što je vidio kao neautentične narasline koje su toliko opsjedale druge lože s kojima se susreo tijekom svojih ranih godina u Pariz. Ova se loža zvala La Grande Triade (`Velika trijada`), naziv inspiriran naslovom jedne od Guénonovih knjiga. Prvi osnivači lože, međutim, razišli su se nekoliko godina nakon njezina nastanka.[72] Ipak, ova loža, koja pripada Grande Loge de France, i danas je aktivna. René Guénon preminuo je u nedjelju, 7. siječnja 1951.; njegova posljednja riječ je bila `Allah`

Roman Paklene naprave treći je biser u niski lirske fantazmagorije Filipa Riva. Ponositi ledeni grad Sidrište više ne luta nepreglednim prostranstvima Rivovog metasveta. Sada je to statična naseobina čiji je živalj zaboravio iskušenja prošlosti. Stasavaju nove generacije, koje i ne pamte stradanja i patnju. Tom i Hester Natsvordi u najvećoj su meri zaslužni za to što je njihova kćerka Ren odrasla u miru i relativnom blagostanju. Ali devojčica je došla u one osetljive godine kada dosada ume da uzme svoj danak. Ren žudi za avanturom, ne mareći za opasnost. Spetljaće se sa Izgubljenim dečacima, a njen nestanak nateraće Toma i Hester da se upuste u novu avanturu... Kvartet Smrtonosne mašine ostaje vizionarsko mesto ispunjeno maštom. - School Library Journal

U zemlji na ivici rata, Šeherezada je na silu oteta iz ruku svog voljenog supruga kalifa Korasana. Nekada je mislila da je Kalid monstrum - nemilosrdni ubica žena, odgovoran za neizmernu patnju i bol - ali kako je otkrivala njegove tajne, otkrila je izuzetnog čoveka i ljubav koju nije mogla da porekne. Nažalost, kletva i dalje preti da zauvek rastavi Šazi i Kalida. Sada je opet sa svojom porodicom. Našli su utočište u pustinji u kojoj se okuplja smrtonosna sila - sila rešena da uništi njegovo kraljevstvo, predvođena Šazinom ljubavlju iz detinjstva. Rastrgnuta između odanosti prema porodici i ljubavi prema dečaku - kralju, jedino što Šazi može jeste da krene u akciju. Vođena moćnom magijom, odlučuje da zaustavi i ovu užasnu kletvu i nadirući rat jednom za svagda. Ali da bi to uradila mora izbeći i sopstvene neprijatelje. Saga koja je počela knjigom Gnev i zora dolazi do svog završnog preokreta kada Šeherezada rizikuje sve kako bi se vratila svojoj istinskoj ljubavi. Iznad svega snažno, trijumfalno, ljubavno pročišćenje... U priči o pričama ljubav ima moć da govori bez reči. Uzbudljivo i prepuno osećanja. - Kirkus reviews

Titula „Kralj Sveta”, shvaćena u svom najuzvišenijem, najpotpunijem i ujedno najstrožem smislu, odnosi se s pravom na Manua, primordijalnog i sveopšteg Zakonodavca čije se ime nalazi u različitim oblicima kod mnogih naroda staroga veka. U vezi s time, pomenimo samo egipatskog Minu ili Menesa, keltskog Menva i grčkog Minoja. To ime, uostalom, ne označava neku istorijsku ili manje-više legendarnu ličnost. Ono zapravo označava princip, kosmičku Inteligenciju koja odražava čistu duhovnu Svetlost i formuliše Zakon (Dharma) prikladan uslovima našeg sveta ili našeg ciklusa postojanja; a ujedno je i arhetip čoveka, shvaćenog posebno kao razumno biće (na sanskritu: mânava). 140 str.

novo grradac

nova

Gradac, 2002. Korice blago zaprljane, unutrašnjost praktično nekorišćena. ДРА­ГОШ КАЛА­ЈИЋ Увод у дело Ренеа Генона „Сум­њам да неко, са нор­мал­ним уку­си­ма и пртља­гом модер­ног инте­лек­ту­ал­ног обра­зо­ва­ња, при првом сусре­ту са Гено­но­вим делом не осе­ћа одбој­ност.” Gei Itn: The Ric­hest View Посред­ством пре­до­че­не темат­ске збир­ке радо­ва Ренеа Гено­на (1886-1951), у про­стор наше кул­ту­ре први пут[1] зна­чај­ни­је ула­зи ства­ра­ла­штво… На овом месту, обе­ле­же­ном три­ма тач­ка­ма – које чита­лац може схва­ти­ти и као тро­стру­ки уда­рац Херал­до­вог шта­па при цере­мо­ни­јал­ној обја­ви ула­ска вели­чи­не у дво­ра­ну кул­ту­ре – заста­је нам мисао, про­же­та запи­та­но­шћу: како пред­ста­ви­ти Ренеа Гено­на? Није леги­тим­но усво­ји­ти став репре­зен­та­тив­них исто­ри­ча­ра масон­ске мисли и рећи да је Генон нај­зна­чај­ни­ји изда­нак и тумач езо­те­риј­ске док­три­не опе­ра­тив­не масо­не­ри­је, јер такво одре­ђе­ње не само огра­ни­ча­ва и ума­њу­је маг­ни­ту­де Гено­но­вог духа, већ и само бива огра­ни­че­но и ума­ње­но јед­ном чиње­ни­цом духов­не био­гра­фи­је: при кра­ју мла­до­сти, Генон је напу­стио ложе и потом обја­вио можда нај­про­дор­ни­је кри­ти­ке заблу­да и изро­ђа­ва­ња модер­не масо­не­ри­је.[2] Уоста­лом, ско­ро сва дела, сва­ка­ко сва нај­зна­чај­ни­ја, Генон је ство­рио и обја­вио на мусли­ман­ском путу рели­ги­о­зно­сти, под окри­љем и уз помоћ зна­чај­них упу­ћи­ва­ња ислам­ске тра­ди­ци­је. Али пред­ста­ви­ти Гено­на атри­бу­том јед­ног од нај­ве­ћих мисли­ла­ца у исто­ри­ји ислам­ске мета­фи­зич­ке мисли – тако­ђе није пот­пу­но тач­но, јер су њего­ви спо­знај­ни погле­ди и закључ­ци често дале­ко пре­ва­зи­ла­зи­ли хори­зон­те исла­ма, stric­to sen­su, теже­ћи откри­ћу и одре­ђе­њу вред­но­сти уни­вер­зал­не и једин­стве­не Тра­ди­ци­је, која иде­ал­но прет­хо­ди и исхо­ди­шно над­ви­су­је све пото­ње изво­де, пар­ти­ку­лар­не док­три­не и регу­лар­не рели­ги­о­зне путе­ве мета­фи­зич­ког пост­ва­ре­ња чове­ка. Можда ћемо бити нај­бли­жи исти­ни ако Ренеа Гено­на пред­ста­ви­мо као вели­ког учи­те­ља мета­фи­зич­ке миси­је чове­ка, чију кате­дру пошту­ју и нај­ква­ли­фи­ко­ва­ни­ји духо­ви Исто­ка и Запа­да, од Кума­ра­сва­ми­ја до Ево­ле. По нај­са­же­ти­јем одре­ђе­њу, Генон је уни­вер­зал­ни учи­тељ вер­ти­кал­ног покре­та и ква­ли­та­тив­ног пре­о­бра­жа­ја људ­ског еле­мен­та на над-раци­о­нал­ним путе­ви­ма успо­на ка иде­а­лу „Истин­ског Чове­ка”, одно­сно, даље и више, ка оном врхун­цу који дале­ко­и­сточ­на тра­ди­ци­ја озна­ча­ва син­таг­мом „Уни­вер­зал­ни човек”.[3] Са зади­вљу­ју­ћом вешти­ном и спре­гом езо­те­риј­ске еру­ди­ци­је и узви­ше­не надах­ну­то­сти, Гено­нов поглед на свет тра­ди­ци­ја пре­ва­зи­ла­зи гра­ни­це про­сто­ра и вре­ме­на кул­ту­ра Исто­ка и Запа­да, осве­тља­ва­ју­ћи једин­стве­на исхо­ди­шта и одре­ди­шта мета­фи­зич­ког прег­ну­ћа чове­ка. Истра­жи­вач­ки и егзе­гет­ски, Гено­нов поглед обу­хва­та басно­слов­не тре­зо­ре насле­ђа, од син­кре­ти­зма опе­ра­тив­не масо­не­ри­је и запад­не алхе­ми­је, пре­ко като­лич­ког и ислам­ског езо­те­ри­зма, до ведан­ти­стич­ких и тао­и­стич­ких док­три­на. Изван­ред­на отво­ре­ност и дале­ко­се­жност Гено­но­вог погле­да израз су и уве­ре­ња у иде­ал­но (прво­бит­но реал­но а данас само вир­ту­ел­но) једин­ство свих регу­лар­них мета­фи­зич­ких тра­ди­ци­ја. Наго­ве­стив­ши, послед­њим редо­ви­ма, основ­ну лини­ју сна­ге Гено­но­ве спо­знај­не пер­спек­ти­ве – коју ћемо касни­је подроб­ни­је осве­тли­ти – овде мора­мо отво­ри­ти загра­ду да бисмо пре­до­чи­ли уоби­ча­је­не тешко­ће у при­сту­пу Гено­но­вом уче­њу. Упр­кос спек­та­ку­лар­но­сти зна­че­ња и зна­ча­ја тог уче­ња, оно при­вла­чи вео­ма огра­ни­че­ни, запра­во елит­ни, ауди­то­ри­јум, јер и њего­ве фор­мал­не осо­би­не пред­ста­вља­ју тешко пре­мо­сти­ве пре­пре­ке за for­ma men­tis модер­ног чове­ка. Импер­со­нал­ни тон рето­ри­ке, аскет­ска еко­но­ми­ја изра­за и суво­пар­ност, екс­клу­зи­ви­зам тер­ми­но­ло­ги­је, „мате­ма­тич­ка” струк­ту­ра мишље­ња и дока­зи­ва­ња, скло­ност апсо­лу­ти­за­ци­ји и дог­ма­ти­за­ци­ји, екс­тре­ми­зам иде­ја, уз тотал­на пори­ца­ња основ­них иде­ја и вред­но­сти уста­но­ва модер­ног све­та – то су нај­у­оч­љи­ви­је осо­би­не Гено­но­вог сти­ла и уче­ња које про­сеч­ном модер­ном инте­лек­ту­ал­цу иза­зи­ва­ју неса­вла­ди­ва осе­ћа­ња одбој­но­сти. Посеб­ну пре­пре­ку при­сту­пи­ма Гено­но­вом уче­њу успо­ста­вља огра­ни­че­на при­ро­да њего­вог опу­са: сва­ко поје­ди­но дело изи­ску­је од чита­о­ца позна­ва­ње цели­не да би се у пот­пу­но­сти отво­ри­ло хте­њи­ма спо­зна­је. Огра­ни­че­на при­ро­да Гено­но­вог опу­са зах­те­ва да при­ступ јед­ном аспек­ту њего­вог уче­ња – који пред­ста­вља­мо збир­ком радо­ва под насло­вом Мрач­но доба[4] – олак­ша­мо осве­тља­ва­њем барем основ­них коор­ди­на­та цели­не. Крај­њим уоп­шта­ва­њем, Гено­нов опус може­мо све­сти на две основ­не теме: изра­зи мани­фе­ста­ци­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” и кри­ти­ка модер­ног све­та. Прва тема про­жи­ма читав Гено­нов опус, већ од првих обја­вље­них радо­ва у часо­пи­су La Gno­se (1909), дакле у два­де­сет тре­ћој годи­ни живо­та, пре­ко Intro­duc­tion gene­ra­le a l’etu­de des doc­tri­nes hin­do­u­es (1921), Ori­ent et Occi­dent (1924), L’Hom­me et son deve­nir selon le Vedan­ta (1925), L’Eso­te­ri­sme de Dan­te (1925), Le Roi du mon­de (1927), Auto­ri­te spi­ri­tu­el­le et pou­vo­ir tem­po­rel (1929), Le Sim­bo­li­sme de la cro­ix (1931) и Les Etats mul­ti­ples de l’etre (1932), до Le Gran­de ria­de (1946), Aperçus sur l’eso­te­ri­sme chre­tien (1954) и Sim­bo­les fon­da­men­ta­ux de la Sci­en­ce sac­ree (1962). Са дру­ге стра­не, ско­ро сва­ко Гено­но­во дело садр­жи макар импли­цит­не кри­ти­ке модер­ног све­та, али је она нај­пот­пу­ни­је изло­же­на у дели­ма La Teo­sop­hi­sme, histo­i­re d’une pse­u­do-reli­gion (1921), L’Er­re­ur spi­ri­te (1923), La Cri­se du mon­de moder­ne и нај­све­о­бу­хват­ни­је у Le Reg­ne de la quan­ti­u­te et les sig­nes des Temps (1945). „При­мор­ди­јал­на Тра­ди­ци­ја” Не пори­чу­ћи сна­гу и зна­чај ути­ца­ја исто­риј­ских, гео­граф­ских, дру­штве­них и етнич­ких фак­то­ра на обли­ко­ва­ње посеб­них, дакле дели­мич­них и посред­них, мани­фе­ста­ци­ја садр­жа­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”, Генон тежи спо­знај­ном пре­ва­зи­ла­же­њу хори­зо­на­та све­та кон­ти­ген­ци­ја и углав­ном нега­тив­них усло­вља­ва­ња, и откри­ћу супер­и­ор­ног и једин­стве­ног зна­ња, при­мор­ди­јал­них фор­ма­тив­них и инфор­ма­тив­них прин­ци­па свих регу­лар­них тра­ди­ци­ја и док­три­на мета­фи­зич­ке миси­је чове­ка. Изло­же­ну тежњу – од инфе­ри­ор­ног и пар­ти­ку­лар­ног ка супер­и­ор­ном и уни­вер­зал­ном – сам Генон је дефи­ни­сао јед­ном језгро­ви­том фор­му­лом: „Једин­стве­на Тра­ди­ци­ја посто­ји од почет­ка све­та и упра­во то насто­ји да осве­тли наше раз­ма­тра­ње.”[5] Усво­јив­ши тра­ди­ци­о­нал­на уче­ња о циклич­ној струк­ту­ри раз­во­ја про­сто­ра-вре­ме­на и одго­ва­ра­ју­ће док­три­не о четво­ро­доб­ној и регре­сив­ној дина­ми­ци сва­ког циклу­са, Генон у „При­мор­ди­јал­ној Тра­ди­ци­ји” пре­по­зна­је спо­ме­ник првог, „злат­ног”, доба и заве­шта­ње не-људ­ског или над-људ­ског поре­кла. Прет­ње регре­сив­них про­це­са при­ну­ди­ле су послед­ње чува­ре „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” да њене вред­но­сти сачу­ва­ју, пре­не­су буду­ћим поко­ле­њи­ма и сачу­ва­ју од забо­ра­ва, посред­ством погод­них обли­ка скри­ва­ња и очу­ва­ња, дакле посред­ством мито­ва и леген­ди: „Када један тра­ди­ци­о­нал­ни облик дође до тач­ке ишче­за­ва­ња, њего­ви послед­њи заступ­ни­ци могу да колек­тив­ном насле­ђу вољ­но пре­да­ју заве­шта­ње, које би, у про­тив­ном, било непо­врат­но изгу­бље­но. То је и једи­ни начин да се спа­се оно што може бити спа­се­но. Исто­вре­ме­но, нера­зу­ме­ва­ње маса је довољ­на гаран­ци­ја да оно што посе­ду­је езо­те­риј­ски карак­тер неће због тога тај карак­тер изгу­би­ти, али ће оста­ти нека врста све­до­чан­ства за оне који ће у некој дру­гој епо­хи бити спо­соб­ни за раз­у­ме­ва­ње.”[6] Дру­гим речи­ма, по Гено­ну, мито­ви и леген­де, регу­лар­не рели­ги­је и мета­фи­зич­ке док­три­не, тра­ди­ци­о­нал­ни сим­бо­ли и обре­ди, нису ништа дру­го до попу­лар­ни обли­ци очу­ва­ња и пре­но­ше­ња при­мор­ди­јал­ног зна­ња, пар­чад орга­но­на „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” пре­ве­де­ни у шифре и ениг­ме – у оче­ки­ва­њу поја­ва људ­ских моћи кадрих за обно­ву веро­до­стој­них зна­че­ња, за реста­у­ра­ци­ју и реха­би­ли­та­ци­ју инте­грал­ног тре­зо­ра исти­на. Под све­тлом тра­ди­ци­о­нал­не индо­е­вроп­ске док­три­не четво­ро­доб­ног и регре­сив­ног циклу­са, јасно је да ће пот­пу­на реста­у­ра­ци­ја и реха­би­ли­та­ци­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” обе­ле­жи­ти поче­так новог циклу­са, обно­ву „злат­ног доба”. Гено­но­во уче­ње садр­жи уве­ре­ње да сила циклич­ног детер­ми­ни­зма није довољ­на за обно­ву „злат­ног доба”, она изи­ску­је и људ­ско уче­шће, па је зада­так посве­ће­них да чува­ју остат­ке при­мор­ди­јал­ног зна­ња и да теже реста­у­ра­ци­ји и реха­би­ли­та­ци­ји ори­ги­нал­них вред­но­сти.[7]) По Гено­ну, овај зада­так је нај­ја­сни­је и нај­са­же­ти­је изра­жен јед­ном масон­ском фор­му­лом, која про­си­ја­ва пер­спек­ти­ве космо­го­ниј­ских спо­зна­ја низа тра­ди­ци­о­нал­них док­три­на: „Шири­ти све­тлост и оку­пља­ти оно што је расу­то.”[8] Генон се истрај­но посве­ћи­вао том супрем­ном задат­ку, насто­је­ћи да разаг­на при­ви­де раз­ли­ка и осве­тли једин­ства и сагла­сно­сти мно­штва тра­ди­ци­ја Исто­ка и Запа­да, теже­ћи нај­ви­шем могу­ћем при­бли­жа­ва­њу при­мор­ди­јал­ном зна­њу, са оне стра­не акту­ел­ног све­та, у зна­ку финал­них и убр­за­ва­ју­ћих про­це­са рас­па­да­ња и изоб­ли­ча­ва­ња насле­ђа. Изло­же­на тежња карак­те­ри­ше чита­ву живот­ну пута­њу Ренеа Гено­на. Прем­да је Генон – у скла­ду са тра­ди­ци­о­нал­ним иде­а­лом импер­со­нал­но­сти и над-инди­ви­ду­ал­но­сти – пред јав­но­шћу бри­жљи­во при­кри­вао сва­ки израз сво­је инди­ви­ду­ал­но­сти, њего­ва коре­спон­ден­ци­ја са Јули­ју­сом Ево­лом (коју нам је при­ма­лац, пред смрт, љуба­зно пру­жио на увид) откри­ва не само потвр­де уве­ре­ња да је веро­до­стој­ни мета­фи­зич­ки пре­о­бра­жај немо­гућ без регу­лар­не ини­ци­ја­ци­је, већ и живот у зна­ку ско­ро очај­нич­ког тра­га­ња за таквом ини­ци­ја­ци­јом, за „лан­цем ини­ци­ја­ци­је”, и езо­те­риј­ском орга­ни­за­ци­јом леги­тим­ног засту­па­ња „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”. На почет­ку сво­је духов­не пусто­ло­ви­не, Генон је при­сту­пио масо­не­ри­ји, веру­ју­ћи у при­мор­ди­јал­но поре­кло њене док­три­не и орга­ни­за­ци­је. Потом, раз­о­ча­ран осве­до­че­њи­ма секу­ла­ри­за­ци­је спе­ку­ла­тив­не масо­не­ри­је,[9] он исту­па и, суде­ћи по неким усме­ним све­до­чан­стви­ма савре­ме­ни­ка, већ 1916. при­сту­па исла­му, уве­рен да је у пита­њу нај­о­чу­ва­ни­ји и нај­ди­рект­ни­ји ланац пре­но­са вред­но­сти „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”. Годи­не 1930. он напу­шта Евро­пу и сели се у Каи­ро, под окри­ље пира­ми­да, где пре­у­зи­ма титу­лу she­ikh и ново име: Абдел Вафид Јаша. Крај мрач­ног доба У већ пове­ли­кој библи­о­те­ци „апо­ка­лип­тич­них” и ката­стро­фо­ло­шких осу­да модер­ног све­та, Гено­но­во дело се издва­ја кри­ти­ком која пори­че и саму могућ­ност посто­ја­ња алтер­на­ти­ве спа­са уну­тар модер­не кул­ту­ре и циви­ли­за­ци­је. За Гено­на, модер­ни свет је скуп симп­то­ма крај­њег ста­ди­ју­ма регре­сив­ног, циклич­ног, про­це­са, који одго­ва­ра­ју при­зо­ри­ма послед­њег пери­о­да „мрач­ног доба”, какве су пред­ви­де­ла древ­на уче­ња, попут оног изло­же­ног у Vis­hnu-pura­na.[10] Гено­но­ва кри­ти­ка модер­ног све­та насто­ји да буде изра­зи­то пози­тив­на, одно­сно засно­ва­на на прин­ци­пи­ма и при­ме­ри­ма вред­но­сти „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” и одго­ва­ра­ју­ћих, нај­вер­ни­јих, мани­фе­ста­ци­ја тра­ди­ци­о­нал­них кул­ту­ра и људ­ских зајед­ни­ца. Тако Генон сво­јом кри­ти­ком обра­зу­је мани­хеј­ски поре­дак дуа­ли­зма: са јед­не стра­не је свет апсо­лу­ти­зма сакрал­но­сти која мета­фи­зич­ки инспи­ри­ше и осми­шља­ва сва­ку људ­ску дело­твор­ност и инсти­ту­ци­ју (што још само ислам одра­жа­ва), а са дру­ге стра­не је свет тота­ли­те­та, секу­ла­ри­за­ци­је, апсур­да и оту­ђе­ња од духов­них сушти­на. Иде­ал­ни свет Гено­но­ве визи­је је отво­рен над-инди­ви­ду­ал­ним пер­спек­ти­ва­ма раз­во­ја људ­ских могућ­но­сти, у зна­ку „вла­да­ви­не ква­ли­те­та” – а модер­ни свет је под­врг­нут демо­ни­ји кван­ти­те­та која зато­мља­ва пози­тив­не могућ­но­сти чове­ка и усме­ра­ва га ка лар­вал­ним и под-људ­ским ста­њи­ма егзи­стен­ци­је, одно­сно ста­њи­ма ван-бит­но­сти. Тра­ди­ци­о­нал­ну зајед­ни­цу карак­те­ри­ше огра­ни­че­ност порет­ка и плу­ра­ли­зам путе­ва дело­твор­но­сти, сао­бра­зних људ­ским при­ро­да­ма, док је модер­но дру­штво меха­нич­ки агло­ме­рат који врши при­нуд­ну маси­фи­ка­ци­ју и уни­фор­ми­за­ци­ју. Регре­сив­ни про­це­си се убр­за­ва­ју у зна­ку „соли­ди­фи­ка­ци­је” (одно­сно умрт­вље­ња енер­ги­ја) и „дисо­лу­ци­је” (одно­сно рас­па­да­ња вред­но­сти). Данас, „ни јед­на сна­га супер­и­ор­не при­ро­де не може интер­ве­ни­са­ти да би се супрот­ста­ви­ла” регре­сив­ним про­це­си­ма и одго­ва­ра­ју­ћим, покре­тач­ким, сила­ма; „дакле, свет је напу­штен и без одбра­не од сво­јих непри­ја­те­ља, а напа­ди су тим опа­сни­ји због ста­ња акту­ел­ног мен­та­ли­те­та који пот­пу­но игно­ри­ше опа­сно­сти”.[11] Ско­ро сва­ки зна­чај­ни­ји домен модер­не кул­ту­ре и циви­ли­за­ци­је Генон је под­вр­гао бес­по­штед­ној ана­ли­зи и кри­ти­ци: од модер­не нау­ке и њене фасци­ни­ра­но­сти кван­ти­та­тив­ним аспек­ти­ма пред­ме­та истра­жи­ва­ња, пре­ко раци­о­на­ли­зма, пози­ти­ви­зма, исто­ри­ци­зма, соци­о­ло­ги­зма, пси­хо­а­на­ли­зе и „илу­зи­ја ста­ти­сти­ке”, до деге­не­ра­ци­је при­ро­де, функ­ци­је моне­те и вул­гар­ног мате­ри­ја­ли­зма. Прем­да је ста­ја­ли­ште Гено­но­ве кри­ти­ке чисто мета­фи­зич­ке и спи­ри­ту­ал­не при­ро­де, оно ништа мање није неми­ло­срд­но спрам модер­них обли­ка „спи­ри­ту­а­ли­зма” или „дру­ге рели­ги­о­зно­сти”, од мисти­фи­ка­ци­ја тео­зо­фи­је до пра­зно­вер­ја спи­ри­ти­зма. У тим обли­ци­ма псе­у­до-спи­ри­ту­ал­но­сти и ква­зи-рели­ги­о­зно­сти, Гено­но­ва ана­ли­за убе­дљи­во про­би­ја при­вид­не и изве­шта­че­не анти­те­зе модер­ног пози­ти­ви­зма и раци­о­на­ли­зма, те сред­ства тај­ног рата окулт­них сила про­тив оста­та­ка веро­до­стој­них вред­но­сти. Пра­зни­не и сла­бо­сти Гено­но­вог уче­ња Ако чита­лац успе да савла­да пре­до­ча­ва­не одбој­но­сти пре­ма Гено­но­вој мисли, пре­о­ста­ју му још две могућ­но­сти да сусрет са Гено­но­вим уче­њем буде про­ма­шен, да изгу­би дра­го­це­не вред­но­сти које оно садр­жи. Прва могућ­ност: некри­тич­ки усва­ја­ти све што Генон твр­ди. Дру­га могућ­ност: некри­тич­ки одба­ци­ва­ти све што Генон твр­ди. Дру­га могућ­ност, свој­стве­на модер­ној „ака­дем­ској” кул­ту­ри, довољ­но је рас­про­стра­ње­на, па је овде није потреб­но подроб­ни­је опи­си­ва­ти. Прва могућ­ност карак­те­ри­ше тако­зва­не „гено­ни­сте”. Гено­нов пре­зир пре­ма модер­ним нау­ка­ма и фило­зоф­ским покре­ти­ма, пре­у­зет без­ре­зер­вно и при­ме­њен дог­мат­ски, попри­ма облик непре­мо­сти­вих пре­пре­ка инте­лек­ту­ал­ним напре­до­ва­њи­ма и спо­знај­ним обо­га­ћи­ва­њи­ма. Пре­не­бре­га­ва­њем расту­ћег богат­ства науч­но-истра­жи­вач­ких спо­зна­ја – упра­во у доме­ни­ма Гено­но­вих раз­ма­тра­ња – изо­ста­ју ван­ред­не могућ­но­сти за исправ­ке, потвр­де и допу­не Гено­но­вог уче­ња. Таква инте­лек­ту­ал­на сле­пи­ла оне­мо­гу­ћа­ва­ју раз­вој спо­знај­них пер­спек­ти­ва изве­де­них из Гено­но­вог уче­ња. Уоста­лом, сам Генон, упр­кос декла­ри­са­ном пре­зи­ру пре­ма модер­ним нау­ка­ма и одби­ја­њу да пру­жи уви­де у изво­ре сво­јих сазна­ња, пом­но је пра­тио истра­жи­ва­ња модер­них науч­ни­ка, о чему све­до­чи, посред­но, аргу­мен­то­ва­ност њего­вих кри­ти­ка, и њего­ви број­ни освр­ти на поје­ди­не модер­не тео­ри­је.[12] Дакле, узи­ма­мо сло­бо­ду да чита­о­цу пре­по­ру­чи­мо „злат­ну сре­ди­ну” при­сту­па Гено­но­вом уче­њу: бити осло­бо­ђен од пред­ра­су­да и сле­пи­ла свој­стве­них модер­ном обра­зо­ва­њу, али при том сачу­ва­ти инте­лек­ту­ал­ну дис­тан­цу, коју омо­гу­ћу­је упра­во насле­ђе модер­ног кри­ти­ци­зма. Сто­га је наша дужност да чита­о­ца упо­зо­ри­мо на бар неке од зна­чај­них пра­зни­на и сла­бо­сти Гено­но­вог уче­ња. Основ­на сла­бост Гено­но­ве спо­знај­не опти­ке јесте после­ди­ца волун­та­ри­стич­ке гре­шке у пер­спек­ти­ви сагле­да­ва­ња мани­фе­ста­ци­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”. Наи­ме низом инди­ка­ци­ја Генон посред­но и непо­сред­но суге­ри­ше иде­ју о „хипер­бо­реј­ском” или „полар­ном”, одно­сно индо-европ­ском поре­клу такве Тра­ди­ци­је. Ипак, под све­тлом нај­ви­ших кате­дри индо-европ­ских истра­жи­ва­ња, мно­ги еле­мен­ти „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” не допу­шта­ју такво одре­ђе­ње поре­кла. Са дру­ге стра­не, Гено­но­вој мапи „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” не само да недо­ста­ју мно­ги бит­ни спо­ме­ни­ци индо-европ­ског кон­ти­нен­та духов­но­сти, већ и чита­ва, огром­на и неза­о­би­ла­зна, про­стран­ства тих кул­ту­ра. У том погле­ду вео­ма је симп­то­ма­тич­но тотал­но игно­ри­са­ње сло­вен­ских тра­ди­ци­ја, и само спо­ра­дич­но обра­ћа­ње гер­ман­ским тра­ди­ци­ја­ма. Гено­нов однос пре­ма гно­зи опе­ра­тив­не масо­не­ри­је јасно потвр­ђу­је волун­та­ри­стич­ку и при­стра­сну при­ро­ду њего­ве спо­зна­је: он је упор­но желео да види орга­нич­ки спо­ме­ник Тра­ди­ци­је у том искљу­чи­во меха­нич­ком и син­кре­тич­ком ску­пу изоб­ли­че­них фраг­ме­на­та често неспо­ји­вих тра­ди­ци­ја. Дослед­но пот­це­њу­ју­ћи ствар­ни зна­чај мани­фе­ста­ци­је исто­ри­је, Генон је уси­ље­но насто­јао да све изра­зе темељ­них кул­тур­них раз­ли­ка и одго­ва­ра­ју­ћих дуа­ли­за­ма види у нека­квом иде­ал­ном, али често химе­рич­ном, порет­ку хар­мо­нич­них дуал­но­сти или ком­пле­мен­тар­но­сти које, навод­но, поти­чу из једин­стве­ног исхо­ди­шта. Дакле, њего­ва визи­ја „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је” бли­жа је некој модер­ној кон­струк­ци­ји него мета­фи­зич­кој ствар­но­сти. У том изве­шта­че­ном насто­ја­њу да све раз­ли­чи­то­сти при­ве­де једин­стве­ном исхо­ди­шту, Генон је пре­че­сто кори­стио секу­лар­не еле­мен­те одре­ђе­них док­три­на или рели­ги­ја, зао­би­ла­зе­ћи или игно­ри­шу­ћи њихо­ве основ­не сто­же­ре и садр­жа­је. У сушти­ни, Гено­но­ва „При­мор­ди­јал­на Тра­ди­ци­ја” је знат­ним делом спе­ку­ла­тив­ни про­из­вод који одра­жа­ва све­тлост зала­ска сун­ца духов­них енер­ги­ја на попри­шти­ма некад вели­ких духов­них бор­би, где су оста­ле само руше­ви­не руше­ви­на. Ни њего­ва мисао, ина­че про­дор­на, није успе­ла да пот­пу­но пре­вла­да регре­сив­не про­це­се кра­ја „мрач­ног доба”, јер их и сама осве­до­ча­ва. Ипак, наш изло­же­ни суд ника­ко не оспо­ра­ва вред­ност и иде­ал­ну осно­ва­ност Гено­но­ве инту­и­ци­је посто­ја­ња неке При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је и њене пото­ње дис­пер­зи­је. На жалост, њего­ва инту­и­ци­ја нај­ви­ше досе­же дру­го, „сре­бр­но”, доба инту­и­ци­ја, про­же­та „лунар­ним” духом, лише­на духов­не вирил­но­сти свој­стве­не спо­ме­ни­ци­ма солар­не кул­ту­ре „злат­ног доба”, нај­древ­ни­јим спо­ме­ни­ци­ма индо-европ­ске тра­ди­ци­је. Изло­же­на свој­ства Гено­но­ве инту­и­ци­је јасно ода­ју јед­ну инди­ви­ду­ал­ну али мањ­ка­ву пси­хо­ло­ги­ју чија усло­вља­ва­ња Генон није увек успе­вао да пре­ва­зи­ђе, упр­кос усва­ја­ња иде­а­ла импер­со­нал­но­сти над-инди­ви­ду­ал­ног духа. Скло­но­сти и иди­о­син­кра­зи­је те пси­хо­ло­ги­је посеб­но ода­је Гено­но­ва вер­зи­ја тро­чла­не струк­ту­ре индо-европ­ске зајед­ни­це, где првој, суве­рен­ској, функ­ци­ји само „кроз зубе” при­зна­је „акти­ви­стич­ка” свој­ства, прем­да нај­древ­ни­ји спо­ме­ни­ци тра­ди­ци­је коју ево­ци­ра недво­сми­сле­но све­до­че да је прва функ­ци­ја рав­но­прав­но инте­гри­са­ла моћи кон­тем­пла­ци­је и акци­је.[13] Оту­да и Гено­но­во игно­ри­са­ње фигу­ре ksa­triya и одго­ва­ра­ју­ћих, акти­ви­стич­ких, путе­ва мета­фи­зич­ког оства­ре­ња чове­ка, и пот­пу­ни пре­вид нипон­ске тра­ди­ци­је где фигу­ру иде­ал­ног чове­ка оте­ло­тво­ру­је саму­рај.[14] Прем­да Генон усва­ја иде­ју да раз­ли­чи­ти обли­ци тра­ди­ци­ја изра­жа­ва­ју и раз­ли­чи­те, етнич­ке, при­ро­де чове­ка, прем­да он у европ­ском чове­ку јасно пре­по­зна­је при­ро­ду пре­вас­ход­но скло­ну путе­ви­ма акци­је, при раз­ма­тра­њу европ­ских тра­ди­ци­ја Генон пот­пу­но пре­не­бре­га­ва одго­ва­ра­ју­ће мета­фи­зич­ке пер­спек­ти­ве, осве­до­че­не тем­плар­ском и гибе­лин­ском тра­ди­ци­јом. Уоста­лом, изло­же­на Гено­но­ва иди­о­син­кра­зи­ја и логич­ки про­ти­ву­ре­чи исти­ни: ако прву и заи­ста при­мор­ди­јал­ну фигу­ру, суве­рен­ску, карак­те­ри­ше вен­ча­ње моћи кон­тем­пла­ци­је и акци­је – што Генон при­зна­је – како је могу­ће потом дати сву пред­ност фигу­ра­ма кон­тем­пла­ци­је и пот­пу­но пот­це­ни­ти или игно­ри­са­ти фигу­ре акци­је? Посеб­на Гено­но­ва сла­бост зове се „Исток”. Њего­ва „лунар­на” при­ро­да гаји­ла је, често разло­жне, нетр­пе­љи­во­сти пре­ма модер­ном Запа­ду и без­раз­ло­жне и химе­рич­не наде да на Исто­ку још посто­је жива пре­да­ња „При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је”, то јест да ће са тог и таквог Исто­ка доћи спас Запа­ду. Да Исток заи­ста рас­по­ла­же таквим спа­си­лач­ким моћи­ма – он би пре све­га себи помо­гао. А није, нити може, па је постао само про­вин­ци­ја модер­ног Запа­да. Раз­ма­тра­ју­ћи „ори­јен­та­ли­зам” Гено­но­ве наде, Јули­јус Ево­ла је луцид­но уочио да она про­ти­ву­ре­чи упра­во „циклич­ним зако­ни­ма” тра­ди­ци­ја које Генон усва­ја. По логи­ци упра­во тих „циклич­них зако­на”, упра­во је Запад – буду­ћи дале­ко испре Исто­ка на лини­ји циклич­ног про­па­да­ња – „бли­жи кра­ју циклу­са, тиме и новом почет­ку”,[15] дакле, почет­ку новог „злат­ног доба”. На кра­ју, нео­п­ход­но је иста­ћи да изло­же­не пра­зни­не Гено­но­вог уче­ња не карак­те­ри­шу само сла­бо­сти њего­ве for­ma men­tis или инди­ви­ду­ал­не пси­хо­ло­ги­је, већ и сна­ге усло­вља­ва­ња модер­ног све­та који­ма није успе­вао да пот­пу­но одо­ли. Сто­га и Гено­но­ви пози­тив­ни при­ме­ри, које супрот­ста­вља инсти­ту­ци­ја­ма и иде­ја­ма модер­ног све­та, често има­ју изглед симе­трич­них анти­те­за, као да су усло­вља­ва­ни пред­ме­ти­ма оспо­ра­ва­ња. Међу­тим, при оце­њи­ва­њу Гено­но­вог дела тре­ба има­ти у виду и чиње­ни­цу да вред­ност неке док­три­не не одме­ра­ва­ју само кри­те­ри­ју­ми исти­не, већ и плод­но­сти.[16] Гено­но­во дело је врши­ло и врши пло­до­но­сне ути­ца­је на низ зна­чај­них про­та­го­ни­ста духов­ног успра­вља­ња на Исто­ку у на Запа­ду. Поуч­но је при­зна­ње јед­ног зака­сне­лог чита­о­ца Гено­но­вих дела, Андреа Жида: да је у мла­до­сти, уме­сто у ста­ро­сти, сусрео Гено­но­ва дела, његов живот­ни пут био би пот­пу­но дру­га­чи­ји. Генон је саздао један од оних спо­ме­ни­ка који, упр­кос оште­ће­ња или мањ­ка­во­сти, могу инспи­ри­са­ти бит­не пози­тив­не одлу­ке у живо­ту, по фор­му­ли песни­ка Рил­кеа, испи­са­ној пред руше­ви­ном јед­ног архај­ског Апо­ло­но­вог тор­за: „Du musst dein Leben ändern!” „Мораш друк­чи­је живе­ти!” <

Autor Rene BoanevNaslov Igračica iz TanagrePovez TvrdIzdavač Narodna knjižnica BeogradFormat 18 x 13 cmBroj strana 683/2

Naslov: Kalifova ruža Autor: Rene Ahdie Broj strana: 296 Povez: mek Izdavač: publikpraktikum Godina izdanja: 2017 Nova nečitana knjiga.

Raspućin i žene - Rene Miler Izdavač:Novo delo,Beograd,1991 Tvrd povez,564 strane Reprint prema izdanju:GECA KON-1937 Stanje: Veoma dobro.

STARI PUT GREŠNIKA Autor: Rene Žirar Prevela: Frida Filipović Izdavač: Bratstvo Jedinstvo, SVETOVI, Novi Sad Povez: mek sa omotnicom Broj strana: 219. Na knjizi pečati

LJUBA - RENE DE SOLIJE MONOGRAFIJA Preveo sa Francuskog: Milojko Knezević Zlatna Grana` `Prosveta-trgovina` Sombor 1993g. Formt 28cm; 254 strana Tvrdi povez, zaštitni omot mastan papir ilustrovana kao nova K,D,S,2.3.

Na prodaju tri odlično očuvane knjige iz edicije lastavica - naslovi:1.Modri Čovečuljak- Djuzepe Fanculi.br.51. ☆☆☆2●. Krilati Karavan Stevan Bulajić☆br.68☆☆☆ 3☆● Crnac Nobi-Ludvig Ren -br.69-izdavač- Bg 1964 god-20cm tvrd povez.vidi slike