SALVADOR DALI - retrospective 1920-1980 Autori tekstova - Salvador Dali, Pontus Hulten, Julien Green, Daniel Abadie, Antonina Rodrigo, Maxime Alexandre, Louis Aragon, Andre Breton, Rene Char, Rene Crevel, Paul Eluard, Benjamin Peret, Georges Sadoul, Andre Thirion, Tristan Tzara, Pierre Unik, Albert Valentin, Jose Pierre, Georges Bataille, Gilbert Lascault, James Thrall Soby, Patrice Schmitt, James Bigwood, Michel Tapie, Robert Descharnes, Anne Bernard Izdavač - Centre Georges Pompidou, Musee National d`Art Moderne Godina - 1980 416 strana 30x20 cm ISBN - 2-85850-032-0 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: LES SOURCES CATALANES DE SALVADOR DALI La poeta Garcia Lorca et le peintre Dali Exposition Salvador Dali Reflexions Mon amie et la plage Mes Toiles au Salon d`Automne La liberation des doigts SALVADOR DALI ET LUIS BUNUEL Film-art, fil antiartistique Luis Bunjuel Un Chien andalou Scenario Un Chien andalou et la presse L`Age d`or L`Age d`or Revue-programme LE TEMPS DU SURREALISME Breton et Dali Le grand Masturbateur Le `Jeu lugubre` Dali ou l`anti-obscurantisme L`amour Les nouvelles couleurs du `sex-appeal spectral` Les idees lumineuses L`OBJET SURREALISTE Objects surrealistes, objets oniriques L`bojet tel que l`experimentation surrealiste le revele Honneur a l`objet! Dali ecrivain Une Scheherazade du gluant L`Objet invisible L`Inconscient personnel De la psychose paranoiaque dans ses rapports avec Salvador Dali METHODE PARANOIAQUE-CRITIQUE L`Ane pourri Metamporphose de Narcisse REVES ET CAUCHEMARS L`ANGELUS DE MILLET Les Chants de Maldoror DALI ET LE CINEMA Cinquante ans de cinema dalinien Mes secrets cinematographiques Le surrealisme a Hollywood Manifeste mystique RECHERCES VISUELLES Dali, l`image et l`espace Les secrets reveles de Salvador Dali Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Knjiga je na francuskom jeziku Umetnost Slikarstvo Nadrealizam Nadrealisti Nadrealista Nadrealizmu

Kompletan katalog izlozbe Lihtenstajna u Becu 1938 godine, sa svim eksponiranim slikama 105 strana. Gomila fotografija u boji i crno belo. Svik izlozenih slika... Izmedju ostalih Rubens, Reni, Safersato, Canaletto, Guardi, Goes, Vna Dyck, Sanders, Goyen, Hals, Rijn, Kulmbach, Maes, Strigel, Seybold, Rottmann, Lampi, Amerling, Eybl, Fendi, Von Alt, Spitcweg... Nisu slikane sve slike i stranice kataloga koji ima 100+ strana! Korice su malo iskrzane od vremena. Sranice su malo i sredini razlepljene ponegde ali je ipak poprilicno dobro ocuvano i sam katalog nema neki nepogodni jaki miris kao sto mnogi znaju da imaju posle skoro 1 veka... Retko vidjen i kvalitetan komplet, pogotovo zbog starosti i kvaleiteta fotografija. Pogledajte sve moje aukcije: http://www.limundo.com/Clan/zullard/SpisakAukcija http://www.kupindo.com/Clan/zullard/SpisakPredmeta

Anri Ažel - Estetika filma Jedan od pionira filmske estetike, francuski teoretičar Anri Ažel, daje sažeti pregled razvoja filmske teorijske misli od početka do danas, ističući u prvi plan `klasičare` (Balaž, Pudovkin, Ejzenštajn, Arnhajm) i tendencije koje se na njih oslanjaju. Po svojoj konciznosti, informativnosti, pristupačnosti nestručnom čitaocu i preglednosti koju pruža stručnjaku, ovo delo se i danas smatra modelom, najuspelijim primerom klasifikacije razvoja teorije filma. SADRŽAJ PREDGOVOR UVOD Poglavlje prvo- UNAPREĐENJE SNA Kanudo, Luj Delik, Žermen Dilak, Leon Musinak, Eli For, Rene Švob, Žan Epsten, Abel Gans, Rene Kler Kritika u 1927. godini Nadrealistički pokret, Avangarda Žan Kokto, Arman Kolije Poglavlje drugo DVOSMISLENOSTI REALIZMA Fejad, L`Erbije, Kameršpil Kino-oko Socijalistički realizam Engleska dokumentaristička škola, Francuska škola, Italijanski neorealizam Realizam pred mladom kritikom, Elementi za jednu sintezu Poglavlje treće EKSPRESIONIZAM Poglavlje četvrto VELIKI TEORETICARI (I): BELA BALAŽ Poglavlje peto VELIKI TEORETICARI (II): VSEVOLOD PUDOVKIN Poglavlje šesto-VELIKI TEORETICARI (III): S. M. EJZENŠTEJN Poglavlje sedmo VELIKI TEORETIČARI (IV): RUDOLF ARNHAJM Jedan nastavljač: Spotisvud Poglavlje osmo ITALIJANSKA ŠKOLA, Umberto Barbaro, Luiđi Kjarini, Gvido Aristarko Poglavlje deveto KAMERA-NALIVPERO, Žorž Dama, Žan Gremijon, Rober Breson, Aleksandar Astrik, Rože Lenar, Andre Bazen, Edger Moren Poglavlje deseto OBARANJE ESTETIČKIH TEORIJA, I Andre Bazen, II Žan Mitri, III Kristijan Mez Dodatak NEKI PROBLEMI ESTETIKE 1. Improvizacija ili sračunatost 2. Film i pozorište 3. Muzika i film Izdavač: BIGZ, Beograd Godina: 1978 Broj strana: 155 Meki povez Biblioteka: Eidos Ocena: 3+. Vidi slike. Skladište: 2690 Težina: 180 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUCAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUC POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Umetnici: Ketuta Aleksi-Meshišvili, Lara Baladi, Andreas Blank, Hilde Borgermans, Antonia Božanić, Jovan Čekić, Kristina DraškovićBočkov, Biljana Đurđević, Sesilija Edefalk, Nezaket Ekidži i Šahar Markus, Efemerki, Bojan Fajfrić, Marijana Han, Dženi Holcer, Ana Hušman, Leiko Ikemura, Siniša Ilić, Ivana Ivković, Tadija Janičić, Peter Juhanson, Johana Kandl, Gulsun Karamustafa, Vilijam Kentridž, Franciska Kloc, Irena Kovač, David Kripendorf, k.r.u.ž.o.k. čitalačka grupa, Dženet Lorens, Via Levandovski, Sara Lideman, Dejan Marković, Milovan Destil Marković, Natalija Maksimova, Bjorn Melhus, Anuk Miladinović, Radenko Milak, Olga Milisavljević, Trejsi Mofat, Nemanja Nikolić, Vladimir Perić i Milica Perić, Suzan Filips, Saša Pirogova, Rena Radle i Vladan Jeremić,Siniša Radulović, Aurora Rajnhard, Anilja Rubiku, Arsen Savadov, Toni Šmale, Lina Selander, Asako Široki, Snežana Nena Skoko, Dimitar Solakov, Jovanka Stanojević, Sun Sjun, Miloš Tomić, Jelena Trpković, Marijana Vasileva, Anastasija Vepreva, Dejana Vučićević, Jang Fudong 2016., kartonski povez sa klapnama, 347 strana, tiraž 500, bogato ilustrovana, težina 800 grama. **

NADREALIZAM OPŠTA UMETNOST Šifra artikla: 52855 Isbn: 9788672742015 Autor : Katrin Klingsor-Liroj Izdavač : IPS MEDIA Uz uvod koji sadrži oko trideset fotografija i hronologiju najvažnijih događaja iz ovog perioda, ova knjiga predstavlja trideset pet najvažnijih dela epohe kroz fotografije, opis dela i biografiju umetnika. HANS ARP HANS BELMER BRASAI ĐORĐO DE KIRIKO SALVADOR DALI POL DELVO MAKS ERNST ALBERTO ĐA... Detaljnije Uz uvod koji sadrži oko trideset fotografija i hronologiju najvažnijih događaja iz ovog perioda, ova knjiga predstavlja trideset pet najvažnijih dela epohe kroz fotografije, opis dela i biografiju umetnika. HANS ARP HANS BELMER BRASAI ĐORĐO DE KIRIKO SALVADOR DALI POL DELVO MAKS ERNST ALBERTO ĐAKOMETI POL KLE VIFREDO LAM RENE MAGRIT ANDRE MASON MATA HOAN MIRO MERE OPENHAJM PABLO PIKASO MEN REJ IV TANGI Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija OPŠTA UMETNOST Autor Katrin Klingsor-Liroj Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač IPS MEDIA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2008 Format 19x24 Strana 95 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

KOMPLETNA 4 BROJA ZA SEZONU 1970/1971 Filmske sveske su časopis za teoriju filma i filmologiju INSTITUT ZA FILM 1970/1971 GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK DUŠAN STOJANOVIĆ 1970. Broj 1. Od urednika i izdavača. – Film i opažaj stvarnosti:- Čulni opažaj i film (Anri Valon); – Uvod za jednu fenomenologiju filma (Sadudin Musabegović); – Stvarnostni karakter filmskih projekcija (Andre Mišot van den Berk); – Osnovne osobine filmskog sveta (Etjen Surio); – Utisak stvarnosti u filmu: Fenomeni verovanja (Žan-Žak Rinijeri); – Film i stvarnost(Vladimir Petrić); – Studije o filmu: – Na stranputici neposrednog filma (Žan-Luj Komoli); – Strukture agresije u filmu (Noel Birš). Broj 2. Semiologija filma: – Film: Govor ili jezik (Kristijan Mec); – Neke bitne tačke filmske semiologije (Kristijan Mec); – Treći smisao (Rolan Bart); – Razgovor na semiološke teme: Rolan Bart (Mišel Delae i Žak Rivet); – Ejzenštejn i savremena strukturalna lingvistika (Vjačeslav Ivanov); – Teze za jednu teoriju filma (Dušan Stojanović); – Studije o filmu: – Sukcesivnost i simultanost u filmu (An Surio); – Aktivnost ili pasivnost filmskog gledaoca (Anri Ažel). 1971. Broj 3. Teorije dvadesetih godina:- Estetika filma (Boško Tokin); – Uvod u belo-crnu magiju (Alber Valanten); – Osnovi filmske umetnosti (Juri Tinjanov); – Muzika slika (Emil Vijermoz); – Problemi filmske stilistike (Boris Ejhenbaum); – Za jednu poetiku filma (Andre Levenson); – Psihološka vrednost slike (dr Rene Alandi); – Osnovni zakoni filmskog kadra (Viktor Šklovski); – Studije o filmu: – Povraćaj filmskog vremena (Žan-Žak Rinijeri); – Dileme: – Film: Jezik ili jezik (Dušan Stojanović). Broj 4. Debitanti: – Obavezna montaža po Bazenu (Milomir Marinović); – Studije o filmu: – Filmske funkcije kostima i dekora (An Surio); – Kosmička imaginacija u odnosima između dekora i kostima (Mari-Terez Ponse); – Zvučna dimenzija (Fransoa Gijo de Rod); – Muzika i film (Žan Žermen); – Animacija slikarskih dela i problemi filma o umetnosti (Anri Lemetr); – Fantastično i čudesno (Anri Lemetr); Poetski finalitet filma (Anri Ažel); – Ritam i jednoušnost (Etjen Surio); – Iz istorije filmskih teorija: – Umetnost filma i filmska montaža (Semjon Timošenko).

ovo je dodatak (supplement) francuskom casopisu - reviji `l`europe nouvelle` otisnuto na debljem papiru (nije novinski) i ima omot od paus papira 25 x 16,5 cm L`Europe Nouvelle je politički časopis specijalizovan za spoljnopolitička pitanja, osnovan nakon Lige naroda i subvencionisan od nje, 12. januara 1918. Prvobitno režiran od strane Filuza, brokera za finansijsko oglašavanje, zamenila ga je Luiz Vajs. kao direktor 1920. Dvadesetih godina prošlog veka L`Europe Nouvelle, vođen idealom Ženeve i Brijanovom politikom, zadržao je veliki uticaj među elitama. Od 1934. međunarodni kontekst i gubitak prestiža S.D.N-a razočarali su Luiz Vajs koja je napustila novine. Politička linija časopisa je tada postala nejasnija sve do njegovog poslednjeg broja 8. juna 1940. godine. --------------------- -------------------------- Marsel GUPI (1886-1954) bio je slikar akvarela pre nego što je postao strastven za keramiku i staklo. Diplomirao na Nacionalnoj školi dekorativnih umetnosti u Parizu, njegov susret sa Žoržom (Geo) Ruarom 1909. bio je odlučujući za njegovu karijeru. Započeo je saradnju sa galeristom Ruarom obezbeđujući dizajn i dekoraciju staklenog posuđa. Ovi prvi emajlirani komadi pojavili su se 1914. Godine 1919. postao je glavni dekorater galerije, a zatim njen umetnički direktor 1929. godine nakon smrti Geo Ruara, do 1954. godine u radionici prodavnice „Cristallerie de la Paik”, koja se nalazila u aveniji Opere 34-36 u Parizu. Ovu prodavnicu je preuzeo Geo Rouard sa svojom radionicom za ukrašavanje koja se nalazi u ulici Vieille du Temple. postao je centar za širenje avangardnog dekorativnog stvaralaštva posle rata 1914-1918. Tako smo za keramiku mogli da nađemo dela Delaherša, Dekoera, Majodona, Lenobla. Srebrni pribor je bio prisutan kod Dunanda. Rene Lalikue, Maurice Marinot, Henri Navarre i Andre Thuret za staklaru. Francois Decorchemont je bio predstavljen staklenim pastama. Među svim ovim prestižnim potpisima bila su dela Marsela Goupija. Ogist Hajligenštajn se pridružio Marselu Gupiju od 1919. do 1923. godine, u radionici u ulici Vieille du Temple. Značajna produkcija Marsela Gupija ostaje obeležena biljnim ukrasima i predstavama golih žena. Tehnika koju je razvio zasniva se na projekciji neprozirnih ili providnih emajla okruženih crnom linijom.

- Small Interiors Evergreen/Taschen, 2006 185 str. meki povez stanje: vrlo dobro, potpis na predlistu. Small Interiors / Petits Intérieurs / Kleine Räume engleski/francuski / nemački In recent vears, the trend toward smaller homes has become not only a necessity but also an alternative lifestyle. Many architects and designers as well as a growing number of buyers who could certainly afford a bigger residence are now option for a home of limited dimensions, because they have learnt to discover the pleasures and recognize the potential of living in a small space. Nowadays, the new contemporary lifestyle revolves around such spaces, in the form of apartments, duplexes, lofts and houses propitious to countless innovative solutions for reduced dimensions: multifunctional furniture, combined areas, rooms with a double function, built-in closets, movable tablets, sliding doors, etc. Full of practical, attractive and inspiring ideas, Small Interiors presents a broad selection of homes from all over the world, created by prestigious architects and designers. Au cours des dernières années, la tendance en faveur de maisons plus petites et intimes est devenue non seulement une nécessité, mais aussi un mode de vie alternatif. De nombreux architectes et créateurs ainsi que des acquéreurs, en nombre toujours croissant, qui pourraient sans problème acheter une habitation plus grande, optent pour une maison aux dimensions réduites. En définitive, tout un chacun apprend à découvrir le plaisir et à envisager la possibilité d`habiter dans un espace plus petit. A l`heure actuelle, le nouveau style de vie contemporain, créatif et original à souhait, tourne autour de ces espaces, sous forme d`appartements, duplex, lofts et habitations, où il est possible de faire valoir une foule de solutions novatrices pour espaces limités : mobilier aux fonctions multiples, zones polyvalentes, pièces à double fonctions, armoires encastrées, tables portables, portes coulissantes, etc. Une foule d`idées pratiques, attractives et inspiratrices à la clé, Petits intérieurs présente une ample sélection d`habitations du monde entier, conçues par des architectes et créateurs de renom. 3822851396, Mali enterijeri, dizajn enterijera

Naslov knjige `Istina u slikarstvu` pozajmljen je od Pola Sezana. Činjenica da je ovo rekao ili napisao jedan slikar dala je Deridi povoda da se upusti u neobične višesmislenosti koje ova izjava u sebi skriva. Ona stavlja u pokret cjelokupnu zapadnu umjetnost i filosofski diskurs o njoj, kao i moguće sličnosti i razlike između pikturalnosti i literarnosti. / Žak Derida je rođen 15. jula 1930. u jevrejskoj porodici koja je živela u El Biaru, u Francuskom Alžiru. Sa 10 godina je maštao da postane fudbaler, ali je izbačen iz škole, nakon što mu je učitelj rekao da “francuska kultura nije namenjena malim Jevrejima”. U 19. godini Derida se upisuje na fakultet u Parizu i to u vreme kada je zvezda Žana Pola Sartra bila u zenitu, ali on se radije opredeljuje da prati učenja Fridriha Ničea i Martina Hajdegera. Radeći na doktorskoj tezi o Edmundu Huserlu toliko se zainteresovao za dvosmislenu prirodu svakog pisanija da je na kraju nikad nije ni dovršio. Početkom šezdesetih predaje na Sorboni, kada aktivno doprinosi teoriji francuskog levičarsko-avangardnog pokreta, a od tada svoj rad kroz knjige “O gramatologiji”, “Pisanje i razlika”, “Govor i fenomeni”, fokusira na “dekonstrukciju” filozofskih dela Rene Dekarta, Žan-Žak Rusoa, Ferdinanda De Sosira, Hegela, Kloda Levi-Štrosa, Sigmunda Frojda i mnogih drugih. Koristeći termin “dekonstrukcija” Derida na subverzivan način promišlja “vladajuću iluziju zapadne metafizike” po kojoj jezik ideje i istinu izražava ne menjajući ih. Koncentrišući se na višestrukost značenja on pokušava pokazati da je jezik teško uhvatljiv i da čak ni autori ne mogu potpuno legitimno tumačiti svoje tekstove. Činjenica da je Derida najčešće odbijao da definiše “dekonstrukciju”, koju je smatrao “izvesnim iskustvom nemogućeg”, donela mu je mnoštvo “protivnika” i kritičara koji su smatrali da je njegov rad frivolan, opskuran i “auto-subverzivan”, dok je najpopularnije mišljenje o njemu bilo da je “skeptički nihilista koji ne veruje ni u šta”. Univerzitetsku karijeru Derida je završio predavajući na mnogim prestižnim univerzitetima u Americi, među kojima su i Harvard i Jel. Objavio je “bezbroj” članaka i oko 50 knjiga prevedenih na 22 jezika. Preminuo je u 74. godini u jednoj pariskoj bolnici. / Izdavač: Jasen Broj strana: 390 Pismo: ćirilica Povez: Broširani povez Format: 20 cm Godina izdanja: 2001 Spasoje Ćuzulan (prevod)

20e SALON DE LA JEUNE SCULPTURE 1968. Izdavač: Musée Rodin, Paris 1968. Mek povez, 220 stranica, 18x13cm Dobro očuvano (stranice posivele po ivici, poslednji marketniški deo blago valovit) - Salon mladih skulptura je umetnička izložba nastala u novembru 1948. godine posvećena skulpturi, tačnije novim savremenim trendovima. Izložbe su se održavale u Parizu na raznim mestima, od Muzeja moderne umetnosti grada Pariza do vrtova Jelisejskih polja, do 1990. godine. - Rei AKIYAMA, Andreu ALFARO HERNANDEZ, Issei AMEMIYA, Michel ANASSE, Natalino ANDOLFATTO, Andrej AQUET, Dominique ANGEL, Helene ASHBE, Ivon AVOSCAN, Jacqueline BADORD, Jacques BARBE, Miriam BARUCH CUCCIRELLI, BAYRAM, Joachim BERTHOLD, Joannot BEWING, Annie BLEU, Colette BONNEMAISON, Art BRENNER, Jan BURKA, Agustin CARDENAS, CARLISKY, Jose CHARLET, Louis CHAVIGNIER, Nicolas CHENARD, Jocelyn CHEWETT, Bernard CITROEN, Marta COLVIN, Henri COMBY, CONDE, Bernard COPEAUX, Raymond Xavier DELAMARRE, DIEM PHUNG THI, Erik DIETMANN, Patricia DISKA, Marie Paule DUAULT, Rene DURRBACH, Joseph ERHARDY, Robert FACHARD, Gerard FELIX, Philippe FENWICK, Albert FERAUD, Takashi FUJIE, GARDONE, GARDY ARTIGAS, Klaus GEISSLER, Michel GERARD, GILBERT, Jean GILLES, Michael GOLDMAN, Claude GOUTIN, GRAND, Andrea GRASSI, Michael GROSSERT, Gigi GAUDAGNUCCI, GUILLAUME, Michel GUINO, Alberto GUZMANN, HAMARD, Jean HERBIN, Jan Van HOLTE, HUGUES, IGUCHI, Pierre Martin JACOT, Robert JENNY, Minoru KANO, KARAHALIOS, Hanns KARLEWSKI, Rudolf KEDL, Theo KERG, Radivoje KNEŽEVIĆ, KOMAN, Harry KRAMER, Mathias LIPTAY, LIUBA, LOTH, Richard LUBOSKI, LAMSWEERDE, Caroline LEE, Adrian LIEGME, LIESSE, Pierre MATHIEU, Toto MEXLAN, Taki MIZUTANI, MOHR, Jean Pierre MALAUSSENA, Robert MALAVAL, MALE, Luichi MARTINEZ, Alicia MOI, MOLINARI, Ange MSIKA, Robert Louis MULLER, NARITA, Olivier DESCAMPS, OSTOYA, Fumio OTANI, Camilo OTERO, Joan PALA, Biogio PANCINO, PAPALOIZOS, Ervin PATKAI, Fred PERRIN, PHILOLAOS, PIERLUCA, Hiroko POIROT MATSUDA, Antoine PINCET, Robert PREAU, Krishna REDDY, Joseph Thomas Van RIIJS, ROSALDA, Marc de ROSNY, SAINT MAUR, Claude SANTA, Nicolas SCHOFFER, SCRIVE, Charles SEMSER, SHIGEO, Irmgard SIGG, SIMONNET, Daniel SIRDEY, Adam SJOHOLM, SPITERIS VEROPOULOU, Ralph STACKPOLE, Cordelia Van den STEINEN, Sergio STOREL, SUBIRA PUIG, Paul SUTER, Alina SZAPOCZNIKOW, TAHARA, Viliano TARABELLA, THEODOROS, Pierre THEUNISHEN, Pierre TUAL, Rodolfo VEGA, Georges VIOLET, Claude VISEUX, Jan VLAD, Leo de VRIES, Isabelle WALDBERG, XENAKIS, Zenichi YOKOYAMA, ZWOBADA, Antoine ZUBER, APERGIS, Dimitri ARMAKOLAS, Frosi EFTIMIADI, MOUSTAKAS, Giorgos NICOLAIDIS, ZONGOLOPOULOS, Miguel BERROCAL, Jacques BROWN, BUNUEL, Serge CAMARGO, Pietro CASCELLA, Costa COULENTIANOS, Libar DAVID, DELFINO, Marcel DUPERTUIS, FARMI, Jean FILHOS, GETTE, Robert JACOBSEN, Berta LARDERA, Morice LIPSI, Balthazar LOBO, MANNONI, MOREELS, NANDO, Regine PETIT, Klaus SCHULTZE, François STAHLY, SZEKELY, TEANA MARINO, Marcel Van THIENEN, VARDANEGA, Irene ZACK g22

ovo je dodatak (supplement) francuskom casopisu - reviji `l`europe nouvelle` otisnuto na debljem papiru (nije novinski) i ima omot od paus papira 25 x 16,5 cm L`Europe Nouvelle je politički časopis specijalizovan za spoljnopolitička pitanja, osnovan nakon Lige naroda i subvencionisan od nje, 12. januara 1918. Prvobitno režiran od strane Filuza, brokera za finansijsko oglašavanje, zamenila ga je Luiz Vajs. kao direktor 1920. Dvadesetih godina prošlog veka L`Europe Nouvelle, vođen idealom Ženeve i Brijanovom politikom, zadržao je veliki uticaj među elitama. Od 1934. međunarodni kontekst i gubitak prestiža S.D.N-a razočarali su Luiz Vajs koja je napustila novine. Politička linija časopisa je tada postala nejasnija sve do njegovog poslednjeg broja 8. juna 1940. godine. ---------------------------- ------------------------ RODOLPHE-TEOFIL BOŠARD 1889 - 1960 Rođen 1889. u Morgesu, Rodolphe-Theophile Bosshard studira na Ženevskoj školi lepih umetnosti. 1910. odlazi u Pariz i otkriva Luvr pored Gustava Bušea. Dok je stil njegovih prvih slika ekspresionistički, kubizam uskoro utiče na način na koji on strukturira svoje kompozicije. 1920. odlazi u Pariz, gde će živeti četiri godine i gde se sprijatelji sa Osipom Zadkinom, Markom Šagalom, Andreom Derenom i Đinom Severinijem, zajedno sa piscima i sunarodnicima Šarl-Alberom Singijom i Blezom Sendrarom. Vrativši se u Švajcarsku, nastanjuje se u selu Rieks (Lavauk), u kući koju je obezbedio ženevanski bankar Rene Hentš. Nekoliko puta putuje u zemlje oko sredozemnog basena — Grčku, Alžir, Italiju — koja mu omogućavaju da obnovi svoje podanike. Zajedno sa štafelajnim slikarstvom, Bosshard radi na komadima velikog formata i bavi se mozaikom za dva javna rada koja je dobio 1930-ih (Les Muses, 1934, Visoka škola za mlade dame u Lozani; i dekoracija za krematorijum Vevi , 1939). Iako je Bosshard slikar stilizovanih pejzaža, mrtvih priroda i mističnih kompozicija, ženski akt dominira njegovim radom. On prikazuje ogoljena tela, ugrađujući ih u delove okruženja u spoj oblika koji je sličan kubizmu. Svetlost često funkcioniše na proizvoljan način na njegovim slikama, dajući nestvaran sjaj motivima slike koji je dodatno pojačan njegovim maglovitim nejasnim potezom četkice. Poslednjih dvadeset godina njegovog života karakteriše rad zasnovan na mineralnom i biljnom svetu koji sve više klizi ka apstrakciji. Njegova prva retrospektiva postavljena je za njegovog života, 1949. godine, u Vevejevom Musee Jenisch. Od njegove smrti 1960. godine, tri dodatne retrospektive su sastavljene u regionu Ženevskog jezera, između 1962. i 1986. godine.

Beograd 2023. Mek povez sa klapnama, ilustrovano, format 20×26 cm, tekst uporedo na srpskom i engleskom jeziku, 74 strane. Knjiga je nekorišćena (nova). Umetnici: Đorđe Andrejević Kun, Marijan Detoni, Sergije Glumac, Prvoslav Pivo Karamatijević, Mirko Kujačić, Oton Postružnik, Maksim Sedej, Bratislav Stojanović, Đurđe Teodorović, Antun Zupa, a od savremenih umetnika Vladan Jeremić i Rena Redle, Siniša Ilić, Bojan Đorđev, Darinka Pop-Mitić, KURS (Miloš Miletić i Mirjana Radovanović), Milica Ružičić, Nikola Radosavljević. Sam naziv upućuje na fenomen grafičkog medija, koji u periodu između dva svetska rata u Kraljevini Jugoslaviji postaje sve zastupljeniji u praksama umetnika koji su u jednostavnosti i vizuelnoj snazi grafike, kao i njenim mogućnostima multiplikovanja, prepoznali potencijal za direktniji kritički iskaz o društveno-političkoj realnosti, neposredniju komunikaciju sa širom javnošću i bržu distribuciju socijalno angažovane poruke. Grafički medij će ne samo kao likovni izraz, suprotstavljen tada dominantnom slikarstvu građanskog modernizma, već i kao sredstvo političke borbe, agitacije o idejama levice i širenju klasne svesti, omogućiti mnogim umetnicima da tematizuju i problemski preispituju društveno-ekonomske kontekste u kojima se odvijala svakodnevna egzistencija gradskog i seoskog stanovništva, odnosno nehumane i teške uslove njihovog života i rada. Pozicija umetnika kao hroničara, kritičara, savremenika – saborca u borbi za bolji i pravedniji svet označila je promenu u percepciji uloge umetnosti u društvu i otvaranje ka različitim formama umetničkog udruživanja, organizovanja, kolektivnog delovanja i ideološkog povezivanja sa radničkim i političkim revolucionarnim pokretom u zajednički antikapitalistički i antifašistički front u osvit Drugog svetskog rata. Skoro sto godina kasnije, socijalno angažovana umetnost kraja treće i četvrte decenije prošlog veka, u radu pojedinih savremenih umetnika i umetničkih grupa aktivnih na domaćoj, regionalnoj i internacionalnoj sceni, predstavlja važno i referentno polje idejnih i formalno-stilskih polazišta u kritičkim promišljanjima aktuelnih lokalnih i globalnih društveno-političkih okolnosti i kretanja. Reaktualizaciju pomenutog umetničkog nasleđa, u svojim radovima, umetnici vide kao mogućnost da se iz rakursa određenog istorijskog iskustva govori o pitanjima sadašnjeg stanja ljudskih sloboda, materijalnog statusa radnika, društveno-proizvodnih odnosa, posledica koje ostavljaju neoliberalne politike u sferi svakodnevnog života i umetnosti. Refleksija istorijskih primera umetničko-društvenih angažmana za umetničku zajednicu danas, takođe, ostaje važna i u domenu pronalaženja novih vidova udruženog rada, dalje demokratizacije, socijalizacije umetnosti i proširivanja njenih emancipatorskih potencijala. Izražajnost socijalno angažovane umetnosti međuratnog perioda ili samog grafičkog medija, u okviru izložbe Rez – linija – otisak, savremeni umetnici uključuju na različite načine u svoje istraživačke procese, u likovno-vizuelne prosedee i pristupe u okviru izvođačkih umetnosti, naglašavajući njihovu progresivnost i relevantnost u problemskim razmatranjima trenutnih, vrlo složenih, (geo)političkih društveno-ekonomskih prilika.

VIDEOSFERA video društvo umetnost , priredio Mihailo Ristić , Radionica SiC studenstski izdavački centar, Beograd 1986 Stranica : 219 STanje : Korice dosta dobre, unutrasnjost bez nekih mana, sasvim dobra za citanje. Sadržaj: Mihailo Ristić: Predgovor. UVOD Gene Youngblood: Videosfera. Aleksandar Todorović: Šta je video? Rene Berger: Od televizije ka televizijama. Peter Bloch i John Howkins: Video: kadar drugi. VIDEO /DRUŠTVO Dorothy Todd Henaut: Moćni katalizator. Ron Blumer: Video-interakcija. Michael Shamberg: Video u lokalnim zajednicama. Loretta Atienza: Primene videa. Graham Wade: Pretučene žene. Maureen McCue: Video u lokalnim zajednicama. Martha Stuart: Video kao oruđe razvoja. Michael Goldberg: Društveni komentari. Edward Moss: HI-OVIS interaktivna kablovska televizija. Nenad Puhovski: Jedan pomalo tužan pogled na američki video 1983.godine. Dan Graham: Video-arhitektura-televizija. Michael Murray: Video na delu. Norman Bethune Levine: Ko je gospođica J? Richard Kunnes: Sa kauča pred kamere. Mirčeta Danilović: Mogućnosti video-tehnike i tehnologije u osavremenjavanju univerzitetske nastave. Tony Dowmunt: Zbog čega koristiti video u radu sa mladima? VIDEO/UMETNOST Gene Youngblood: Televizija zatvorenog kruga i teledinamični ambijenti. Wulf Herzogenrath: Beleške o videu kao umetničkom mediju. Robert Stefanotty: Oproštajni poljubac unikatnom predmetu. Allison Simmons: Televizija i umetnost: istorijski pregled jednog malo verovatnog saveza. Jonathan Price: Šta je to video-umetnost i kako o njoj da razgovaramo? Dominique Belloir: Eksperimentalni video. Eugeni Bonet: Instalacije zatvorenog kruga, video-objekti ili video-skulpture, video-ambijenti i više-kanalne instalacije, video-performans. Helmut Friedel: Video narcis - novi autoportret. Richard Kostelanetz: Literarni video. Fred Forest: Sociološki video. Margaret Warwick: Novi narativni video. Wim van der Plas: Video i kompjuter. David Ross: Privremeni opšti pregled televizije koju stvaraju umetnici u SAD. Ješa Denegri: Video-umetnost u Jugoslaviji 1969-1984. Nam June Paik: O video-sintisajzeru i dalje. Ed Emshwiller: Stvaralac slika sreće video, ili od duhovnog do telesnog i natrag. Stan Vanderbeek: Društvena imažistika. Frank Gillette: Maska u stvarnom vremenu. Stuart Marshall: Umetnost videa, imaginarno i nema reč. Douglas Davis: Kraj videa: bela izmaglica. Shigeko Kubota: Video skulptura: dve faze. John G. Hahnhardt: Paikova video-skulptura. Mark Mendel: `Između redova` Antonija Muntadasa. Juan Downey: Povratna sprega. Peggy Gale: Video u Kanadi. Robert Stearns: The Kitchen. Bernd Kracke: Slika/proces. Randelli: `All You Need Is Love`: Ljubavne priče od Giotta do Randellija. Katherine Elwes: Iza lepog lica - britanske umetnice koje rade sa videom. Brian Eno: Četvrtkom popodne. Don Foresta: Umetnost na televiziji / kao televizija. Peter D`Agostino: Ka novoj televizijskoj estetici. Dalibor Martinis: Autorski video i televizija. Mihailo Ristić: Intervju sa Ursulom Wevers: Video na umetničkoj akademiji u Dizeldorfu. Nuša i Srečo Dragan: Traženi pogled Nuše i Sreče. Čedomir Vasić: Video - sredstvo intimnog izraza. Raša Todosijević: Video. Lazarov Miodrag Pashu: Video i struktura. Miša Savić: Elektroakustička muzika i video-umetnost. Sandra Goldbacher: Užitak nije ružna reč. Pat Sweeney: Pop non stop. Jon Savage: Video: visoka umetnost ili prevara? Michael Shore: Istorija muzičkog videa. Nenad Puhovski: Mali rječnik novih televizijskih tehnologija. PRILOZI Mihailo Ristić: Video-hronologija. Bibliografija. ter-sto

BRANKO VUČIĆEVIĆ CELOKUPNA DELA 1-5 1. TO JE NAJLEPŠI FILM KOJI SAM IKADA GLEDAO 2. ...MA TO SU SVE SAMO KOMEDIJE SA PLAKANJEM... 3. PUTUJUĆE ZABAVNE RADNJE 4. RADNJA MEŠOVITE ROBE 5. MOŽDA SE NAĐE MESTO I ZA OVO Izdavač - Filmski centar Srbije, Beograd Godina - 2022 24 cm Edicija - Branko Vučićević: celokupna dela Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja TO JE NAJLEPŠI FILM KOJI SAM IKADA GLEDAO Urednici - Miroljub Stojanović, Jovan Čekić, Slobodan Šijan, Marija Dragojlović, Borut Vild 284 str ISBN - 978-86-7227-109-6 SADRŽAJ: MIROLJUB STOJANOVIĆ - Uvodnik KNJIŽEVNE NOVINE (1956-1958) Sinemaskop i magija filma Posle Pravila igre (1939: Osvajanje filmskog prostora) Nastajanje posebnog sveta Kaput novog kroja / Gogolj i Latuada Lažni Monte Karlo Mali katalog novina - uz filmove A. Kurosave FILM CULTURE (1957) Jugoslovenski film dospeva do zrelosti FILMSKA KULTURA (1957-1958) Prostor u filmu Savetovanje o filmskoj kulturi Eksperimenti Filmovi Andžeja Vajde DELO (1958, 1961) O metodi (definicije i pojmovi) Izjava ravnodušnosti FILM DANAS (1958-1959) Ka teoriji prividne imitacije. Obaveze genija / French cancan (Žan Renoar, 1995) Put saznanja vodi u vrt / Legenda o Ugetsu (Kendzi Micoguči, 1953) Dokaz nadmoćnosti / Elena i muškarci (Žan Renoar, 1956) Samo za odrasle! / Umetnici i modeli (Frenk Tešlin, 1955) Vragolanka (Mišel Boaron, 1955) Stenli Kubrik Podzemlje gospodari ekranom Forma i sadržina / H-8 (Nikola Tanhofer, 1958) Da li ste ZA sinemaskop... ili PROTIV Smrt velikog kritičara Poljski eksperimentalisti, Borovčik, Lenica i ostali Posledice preterivanja / Veštice iz Salema (Rejmon Rulo, 1957) Najzad sagledana istina / Noć i magla (Alen Rene, 1955) Mala tešlinologija za početnike Razgovor sa Žakom Rivetom Jedan od zaista velikih (Senso, Lukino Viskonti, 1954) Zašto niste spalili filmove Grete Garbo? (Mata Hari, Džordž Ficmoris, 1932) Kabirijine vrline (Kabirijine noći, Federiko Felini, 1957) Izuzeci su pravilo (Lift za gubilište, Luj Mal, 1957) Moderna režija (Potamneli anđeli, Daglas Sirk, 1958) DANAS (1961-1963) Džin Keli umesto Sadula Serjoža (Talankin i Danelija, 1960) Mačka na usijanom limenom krovu (Ričard Bruks, 1958) Pevajmo na kiši (Stenli Donen i Džin Keli, 1952) Da li će Marsovci pravilno shvatiti? Betonska saksija Najbolje od svega (Žan Negulesko, 1959) Coćara (Vitorio De Sika, 1960) Nagrade, nagradjeni i oni koji su nagrađivani Crveni Žideks Lastavica (Grigorij Lipšic) i Crveno lišće (V.Korš-Sablin) Skrivena tvrđava (Akira Kurosava, 1958) Mladi lavovi (Edvard Dmitrik, 1958) Sumrak idealizma Nirnberški proces (Feliks fon Podmanicki, 1961) Kauboj (Delmer Dejvs, 1958) Onaj koji mora da umre (Žil Dasen, 1957) Možda niste gledali Prva ljubav (Rangel Vlčanov, 1960) Predgovor za Pulu Vasiona kao boravište ideologije Planeta smrti (Kurt Mecig, 1960) Christmas Carol Veliki poslovi (Lio Mek Keri, 1929) Pouke (Razne) Zrikava sreća (Andžej Munk, 1960) Pouka o ljubavi (Ingmar Bergman, 1954) Prijatno je pusto loviti Tigar iz Ešnapura i Indijski nadgrobni spomenik (Fric Lang, 1958, 1959) Berkovičijevi pokrovitelji Ivičin prst Mein Kampf (Ervin Lajzer, 1960) Gospodin Hanibal (Zoltan Fabri, 1956) Amerikanci zbogom! Žiži (Vinsent Mineli, 1958) Kako da uredimo svoj kavez udaraca (Fransoa Trifo, 1959) Vaskrsenje Čisto nebo (Gregorij Čuhraj, 1961) Trifo tragom Limijera Federi su bili prvoklasni Dnevnik Ane Frank (Džordž Stivens, 1959) Slatki život (Federiko Felini, 1960) Sreća u torbi (Radivoje Đukić, 1961) Filmovi, kritičari itd. Nadirodijada Dvostruki obrtaj (Klod Šabrol, 1960) Abeceda straha (Fadil Hadžić, 1961) Moderato kantabile (Piter Bruk, 1960) Naivne devojke (Klod Šabrol, 1960) Velika turneja (Žorž Skrigin, 1961) `Bratskom ljubavlju budite jedan drugom ljubazni` Roko i njegova braća (Lukino Viskonti, 1960) Leto je krivo za sve (Puriša Đorđević, 1961) Prozvan je i V/3... (Milenko Štrbac, 1961) Godarorama Noć (Mikelanđelo Antonioni, 1961) Prekobrojna (Branko Bauer, 1962) Jednostavne stvari Viridijana (Luis Bunjuel, 1961) Hirošimo, ljubavi moja (Alen Rene, 1959) Čudna devojka (Jovan Živanović, 1962) Dr (Soja Jovanović, 1962) Kako je lepo živeti (Rene Kleman, 1960) Ne živi crtež... već animirana fotografija Govorimo o Puli Majka Jovana andjeoska (Ježi Kavalerovič, 1961) Beli šeik (Federiko Felini, 1951) `Zamak` i konclager Koliko su nove `Filmske novosti` Alamo (Džon Vejn, 1960) Definicija Demaskirani De Sika Samson (Andžej Vajda, 1961) Saša (Radenko Ostojić, 1962) Gde je istina? Najmiliji učenik (Džordž Siton, 1957) Maratonska bitka (Žak Turner, 1959) Izbor Nazarećanin (Luis Bunjuel, 1958) lli-ili, Kako da postanete voštana figura u dvanaest pristupačnih lekcija Subotom uveče, nedeljom ujutru (Karel Rajš, 1960) Kritičari su odabrali filmove, izaberite svog kritičara! Zadušnice (Dragoslav Lazić, 1963) Apartman (Bili Vilder, 1960) Razgovor sa Bressonom Rimska robinja (Serdo Grieko, 1958) ROK (1969) Mane Ranih radova 1971-2013 Branko Vučićević (ZMKS), 38. LEVI FRONT, FEST, 1971. Avangardni film viden iz 1999. 6. međunarodni festival autorskog filma 1999. Napomene uz napomene, home movies = Vukica Djilas, Reč, 2003. Predgovor za II tom Beogradski filmski kritičarski krug Ranka Munitića Najkraća filmska kritika, Mediantrop, 2013. Biografija Indeks imena ...MA TO SU SVE SAMO KOMEDIJE SA PLAKANJEM... 348 str ISBN - 978-86-7227-110-2 SADRŽAJ: Boris Miljković - Pisati film SCENARIJI Splav Meduze, 1978 Šumanović (Choumanovitch), 1982 Umetni raj, 1986 Benjamin u Moskvi, 2015 FILMOGRAFIJA Scenarist Koscenarist Pomoćnik reditelja Dokumentarni filmovi Prilozi za istoriju filma i politpornografiju Nerealizovani projekti Ostalo Biografija PUTUJUĆE ZABAVNE RADNJE 396 str ISBN - 978-86-7227-119-5 SADRŽAJ: B. V. - Dada-flaneur JOVAN ČEKIĆ - Mala istorija neobičnih sklopova (za početnike i ponavljače) AVANGARDNI FILM III Istorija avangardnog i papirnog filma za početnike i ponavljače Avangarda i alternativna estetika Amerika posle Drugog svetskog rata, Maja Deren Novi američki film Film nema budućnosti Nemački avangardni film Život i smrt nadrealističnog filma Život i smrt nadrealističkog filma (Poučna priča) Moj pogled na avangardni film Kako popuniti rupu u istoriji? Pismo iz 1925. i komentari Splav Meduze, 1980, Sinopsis Čovek iz senke Razgovor o knjizi Avangardni film 1895-1939. PAPER MOVIES Stvar kojom sam vrlo zadovoljan Papirni film iz Mixed media Šta to čita gospođica? Nesuđeni montažer ili srpsko pitanje Serbian Cutting Uloga maketa u autorovoj biografiji (Odlomak) Ovo je vreme vesele nauke Spajanje činjenica Inventar Veštačkog raja Činjenice su početak... sve ostalo je izmišljotina Sa filmovima je... kao sa ljubavlju Film počinje: Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika Razgovor o knjizi Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika FLUKSUS I FILM O fluxus filmu Pisamce Džordžu Makjunasu, 1967. Dim koji izlazi iz cigarete Fluxus kutije EKSPERIMENTALNI FILM Eksperimentalni filmovi Bogougodni razgovor Dramolet Branka Vučićevića CRNI TALAS 1968. itd. Aktivizam oko filma Precizni posmatrač Iz razgovora sa Brankom Vučićevićem Polemika oko filma Jutro Puriše Đorđevića 1967. Crveno nasleđe Razgovor o uticaju 1968. na jugoslovenski film BV. 1968. Mene će da uhapse! Neće te uhapsiti! Mi njima šljagu... oni nama šljagu... Zabranjeni bez zabrane Šta hoće ti ludaci? Osvajanje slobode Serija Prilozi za istoriju YU filma i polit pornografiju Želimir Žilnik, Prilozi za istoriju YU filma i polit pornografiju Karpo Godina, Ram za nekoliko poza Misterija Makavejev Kao mehur od sapunice Raspad Jugoslavije na filmu ALTERNATIVNI FILM Alternative Film/Video, Miodrag Miša Milošević Alternative Film 1983. Ka novoj percepciji, razgovor Alternative Film 1983. Razgovori o filmovima Alternative Film 1984. Razgovor članova žirija EKSCENTRIČNI FILM Srpski ekscentrični film Mač za bludnike, Dejan Ilić Mene pojava ovakvih filmova obraduje Srpski ekscentrični film, u čast Branka Vučićevića Ja sam zadovoljan čovjek Godišnja Nagrada BV BV - biografija Errata Zahvalnost izdavača RADNJA MEŠOVITE ROBE 562 str ISBN - 978-86-7227-121-8 SADRŽAJ: DEJAN SRETENOVIĆ - Čovek koji (ni)je bio fluksus FLUKSUS Prepiska Maciunas - BV Flux Year Box (01, 02) Maciunas finds Asylum in Serbia? Fluxus East Spatial Poems 1-9, Mieko Shiomi Prepiska Friedman - BV Fluxus performans BV u filmu Home Movies Vukice Dilas Performansi-vežbe protiv mucanja: BV i Tom Gotovac ROK br. 1, 1969. BV Povodom smrti Emmeta Williamsa Zainteresovani posmatrač Rezanje i mišljenje, Branko Dimitrijević UMETNIČKI PROJEKTI Ilija Dimić Projekat Ilija Dimić, Biografija i kataloške anotacije 1990. Scene iz života lažova, 2003. O projektu Ilija Dimić Oko Dimića 1895-1938, Hronologija, 2015. O zenitizmu O Dadi Benjamin u Beogradu, 1994. Pretty Woman, 1996. DESIGN Američki nezavisni film - Filmske sveske br. 7, 1969. Rani radovi, ROK br. 3, 1969. Mixed Media, 1970. New Moment, Jovan Čekić ID: Ideologija dizajna, 2009, Zoran Pantelić O dizajnu II izdanje Mixed Media, 1970-2010, Vladimir Arsenijević Lančani efekti VIZUELNE UMETNOSTI Pismo Branka Vučićevića (Mixed Media, Bora Ćosić, 1970) TEKSTOVI O FOTOGRAFIJI I KOLAŽU Ovo je Atge Trijumf mrtve prirode Sve(s)t u malom Žena sa kamerom (Goranka Matić, 1995) Iz memoara makaza (Jelena Trpković, 2000) Zvezda je rođena (Snežana Ristić, 2002) Idila na plaži (Vesna Pavlović, 2002) Boje u tekstu (Jelena Trpković, 2003) Guerrilla Girls (Olivera Batajić i Jana Oršolić, 2008) Tzv. pitanja (Ivan Šijak, 2015) KNJIŽEVNOST I KOMENTARI Lepi ljudi u lepim pejzažima Četrdeset peta, četrdeset šesta Lepo je biti lep Poezija danas Napast reči Nesuđena muza Vladavina predmeta Kad kiša pokvari praznik Šta je čiji posao Gheldeprode i `Pantagleize` Pisanje kao hobi Samoglasnici Velika obmana: Henri Ford? Američki dramatičari realisti Pokajnik Kao u priči 1942, 1952, 1962 Dickens umesto,,Baedekera` Kraj legende Demanti 2 x 5.000 = 10.000 Happy Birthday! Birs ili pesimistička mašina Pismo Mari Ristić, 9. maj 1995. Hronika debakla (lli: Otkud sad Dnevnik M.R.) 2000. Ostavi sve i čitaj CURIOSE / POLEMIKE / REAKCIJE / KOMENTARI Predlog terapije Kritika kritike Fin-de-siècle Razumeti Boru Ćosića ili Kobna greška Curiosa Danto među Srbima Džek Trbosek: Ars longa vita brevis A=A Pažnja! Ovaj tekst je besmislen! Pošast savremene umetnosti Srpski nadrealizam Nelagodnost avangardi u politici Krleža je bio dadaist Srpske lepe umetnosti Razgovor - Radio Beograd 2 Razgovor - Akademski filmski centar Srpske lepe umetnosti, godišnje izložbe u čast BV AKTIVIZAM 1968, 1969, 1970... 21. avgust 1968, Protest ispred Češke ambsade. 16. septembar 1968, Malograđani na Bitefu Ruski tenk-Padinjak-CZ, Bojana Makavejev Razgovori Socijalizam i kultura, 26. novembar i 3. decembar 1969. Fragment stenograma sa Skupštine studenata BU 1969, 1970. AKTIVIZAM 90-TIH I POČETAK 2000-IH... Mrtav Srbin govori Razumeti Miru Marković Šta ste radili u ratu Hvala na pitanju - uklonili smo brešu Pogibelji glume Hepening na zgarištu, Milena Dragićević Šešić Vreme uživanja Pokvarena roba Podmazivanje razgovora Od uranka do uranka BILO, PA NIJE PROŠLOV Prijatelji, 17. maj 1991. Sudbina svega, 3.11. 2015 Biografija Zahvalnost izdavača MOŽDA SE NAĐE MESTO I ZA OVO 374 str ISBN - 978-86-7227-126-3 SADRŽAJ: SAŠA RADOJEVIĆ - Predgovor PREPISKE Fransoa Trifo - BV, 1958-1961 Gi Debor - BV, 1964-1966 Maciunas - BV, 1966-1975 Bora Ćosić - BV, kraj 60-ih-do kraja 80-ih Dušan Makavejev - BV, 1966-2006 Dušan Otašević - BV, 1989 Milorad Miša Milošević - BV, 1990 Milutin Petrović - BV, 2000 Anet Majklson - Pavle Levi - BV, 2000-2003 Karpo Godina - BV, 2010-2016 Dejan Kršić - BV, 2011-2015 Svebor Midžić - BV, 2015 Razglednice Biografija Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

arkadije stolipin - ruski emigrant u srbiji deda, Pyotr Arkadyevich Stolypin je bio predsednik ruske dume (1906-1911) dim. 23 x 17 cm Izvestan broj ruskih emigranata predano se bavio fotografijom kao hobijem u slobodnom vremenu. Jedan od najistaknutijih bio je Arkadije Stolipin o kome se medju starim fotografima-amaterima pricalo da je bliski rodjak poslednjeg predsednika ruske carske vlade. Stolipin je bio veoma agilan kao pokretac foto-sekcije Srpskog planinarskog drustva (1935) da bi pred rat (1939) bio medju inicijatorima osnivanja Kluba fotografa amatera `Beograd`. Prema secanju starijih, Stolipin je bio prava enciklopedija fotografskih znanja, i uz Ratka Stefanovica i dr Petra Kostica jedan od stubova amaterske fotografije u Beogradu tokom tridesetih godina. Izme|u dva svetska rata ruski fotografi unapredili su fotografsku struku unosenjem novih znanja, podizanjem ukusa i likovnosti. Uneli su mnoge novine, a neke i prvi pokrenuli, primenom fotografije u vazduhoplovstvu,medicini, sudstvu i kriminologiji. Imali su znatno mesto u stvaranju fotografske publicistike na srpskom jeziku, kao i u sirenju amaterske fotografije. Njihov doprinos dobija jos ozbiqnije razmere u svetlosti cinjenice da je fotografija profesionalnih ateljea u Srbiji vec od pocetka XX veka tonula u neprestanu stagnaciju. Dolaskom ruskih fotografa razvoj fotografija kod Srba bio je veoma podstaknut i ubrzan. Pyotr Arkadyevich Stolypin (14 April [O.S. 2 April] 1862 – September 18 [O.S. September 5] 1911) served as Prime Minister and the leader of the third Duma, from 1906 to 1911. His tenure was marked by efforts to counter revolutionary groups and by the implementation of noteworthy agrarian reforms. Stolypin`s reforms aimed to stem peasant unrest by creating a class of market-oriented smallholding landowners. He is considered one of the last major statesmen of Imperial Russia with clearly defined public policies and the determination to undertake major reforms. rusija, russia, russian photographer in serbia planinar planinarenje alpinizam Raško Dimitrijević, književnik, prevodilac i književni kritičar, profesor Beogradskog univerziteta rođen je 15. marta 1898. godine u Beogradu. Studirao je književnost u Parizu i Strazburu. `Bio je jedan od naših najboljih besednika i prevodilaca, čovek koji je bio simbol najlepšeg dela Beograda, izvrsni pijanista i ljubitelj Betovena, a pre svega posvećenik literature i profesor na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu.` `Svoj radni vek posvetio ne samo tumačenju književnosti, već, kako to često kažu njegovi nekadašnji đaci i studenti, `na izuzetan način umeo je da u nama razbudi tragalačku želju za lepotama i dubinama života``. `Ostaće zapamćen kao predavač retkog govorničkog dara. Najčešće je govorio o francuskim temama, ali i o nemačkim, ruskim i domaćim kompozitorima i piscima. Ovaj veliki epistolar napisao je oko 50 hiljada pisama. Preveo je sa francuskog i nemačkog preko 50 dela klasika i savremenih pisaca. Neprestano se iskazivao kao veliki humanista i erudita.` `Profesor Dimitrijević gajio je veliku ljubav prema Francuskoj, koja je bila njegova druga otadžbina. Počeo je da studira medicinu u Monpeljeu, ali ga je književnost privukla u Strazbur. Na našu Katedru za opštu književnost i teoriju književnosti došao je zaslugom profesora Vojislava Đurića, obnovitelja te katedre. Pored Dimitrijevića, bio je tu sjajan tim znalaca: Radoslav Josimović, Vladeta Košutić, Milan V. Dimić, Ivo Tartalja, Nikola Milošević. Raško je bio `glavni solista u tom orkestru`, i sačekivao je mlade, koji su željni kulture i znanja dolazili iz čitave zemlje. Mnogi od njih postali su dobri pisci; Danilo Kiš, Predrag Bajčetić, Muharem Pervić, Slobodan Rakitić, Milisav Savić, Nikola Koljević, Matija Bećković, rekao je profesor Nedeljković, podsetivši i na to da su Katedru za opštu književnost posetili i Rober Eskarpi, Rene Velek, Robert Jaus, Žan-Pol Sartr.`

DEJVID BORDVEL NARACIJA U IGRANOM FILMU Prevod - Slavica Miletić Izdavač - Filmski centar Srbije, Beograd Godina - 2013 422 strana 24 cm Edicija - Biblioteka Umetnost ekrana ISBN - 978-86-7227-081-5 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod NEKE TEORIJE NARACIJE 1. Mimetičke teorije naracije Perspektiva kao naracija Perspektiva i tačka gledanja u književnosti Nevidljivi posmatrač Ejzenštejn: naracija kao scenografija 2. Dijegetičke teorije naracije Filmska naracija kao metajezik Filmska naracija kao iskazivanje NARACIJA I FILMSKA FORMA 3. Aktivnost gledaoca Skica za jednu psihologiju filmske percepcije i kognicije Sposobnost razumevanja narativa Verovanje i viđenje 4. Principi naracije Fabula, siže i stil Taktike konstruisanja sižea Znanje, samosvest i komunikativnost Narator, autor 5. Greh, ubistvo i naracija Detektivski film Melodrama 6. Naracija i vreme Osobine vremenske konstrukcije Vremenske varke i neočekivane dobiti 7. Naracija i prostor Konstruisanje prostora Perspektiva i gledalac Idealna pozicionalnost: plan - kontraplan Naznake, svojstva i funkcije Prostor u Svežim vetrovima ISTORIJSKI MODUSI NARACIJE 8. Modusi i norme 9. Klasična naracija. Holivudski primer Kanonska naracija Klasični stil Klasični gledalac Sedam filmova, osam segmenata 10. Naracija umetničkog filma Objektivnost, subjektivnost, autorstvo Igra forme Umetnički film u istoriji 11. Istorijsko - materijalistička naracija. Sovjetski primer Naracija kao retorika Predvidljiva fabula, nepredvidljiva naracija Novi Vavilon Ka upitnom filmu 12. Parametarska naracija Nova uloga stila Oblici i strategije Parametri Džeparoša Problem modernizma 13. Godar i naracija Sukobljene sheme Oprostorenje naracije Narator i palimpsest Godina 1968. i dalje Zaključak Fusnote Izvori fotografija Izabrana literature Indeks imena Indeks filmova `Monumentalno delo Dejvida Bordvela, verovatno najvećeg živog teoretičara filma, pojavilo se sada na srpskom jeziku. Delo koje od svojeg objavljivanja 1985. godine u domenu filmske naratologije gotovo nikada nije prevazidjeno, postalo je neophodni udžbenik ne samo za studije filma, već, jednako tako, i književnosti. Vizuelno prebogata (nekoliko stotina frejmova i fotografija), ova knjiga pokazuje Dejvida Bordvela ne samo kao vrsnog erudite, već i interdisciplinarnog mislioca koji se s lakoćom kreće i drugim oblicima stvaralaštva, i inkrporira ih u svoju filmsku teoriju na uzbudljiv, gotovo virtuozan, a ipak čitak način. Objavljivanje knjige Dejvida Bordvela je pravi izdavački filmski dogadjaj, i mišljenja smo, neophodna lektira ne samo teoretičare, kritičare i publiciste, već i za sve one koji su u filmskoj praksi.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. David Bordwell Narration In The Fiction Film Leon Batista Alberti Battista Mikelanđelo Antonioni Michelangelo Aristotel Mihal Bahtin Rolan Bart Roland Barthes Andre Bazen Bazin Remon Belur Raymond Bellour Emil Benvenist Emile Benveniste Ingmar Bergman Bernardno Bertoluči Bertolucci Ludvig van Betoven Ludwig Beethoven Mišel Bitor Michel Butor Bertolt Breht Brecht Rober Breson Robert Bresson Pjer Bulez Pierre Boulez Luis Bunjuel Bunuel Oleksandar Dovženko Karl Teodor Drajer Carl Theodor Dreyer Henri Džejms Henry James Džejms Džojs James Joyce Sergej Mihailovič Ejzenštajn Rajner Verner Fasbinder Federiko Felini Federico Fellini Sigmund Frojd Freud Žan Lik Godar Jean Luc Godard Gombrič Alfred hičkok Hitchcock Stiven Hit Stephen Heath Džulijan Hohberg Julian Hochbergm Hauard Hoks Howard Hawks Roman Jakobson Mikloš Jančo Jancso Aleksandar Kerenski Lev Kulješov Grigorij Kozincev Fric Lang Fritz Vladimir Iljič Lenjin Ernst Lubič Lubitsch Persi Lubok Kolin Makejb Colin McCabe Karl Marks MarxLeonard Mejer Meyer Jan Mukaržovski Mukarvosky Jasudžiro Ozu Yasujiro Bris Paren Brice Parain Perkins Vsevolod Pudovkin Alan Rene Alain Resnais Žan Renoar Jean Renooir Alen Rob Grije Alain Robbe Grillet Mari Kler Ropars Vijemje Marie Claire Ropars Wuilleumier Mejr Sternberg Meir Suzan SUlejman Susan Suleiman Viktor Šklovski Jurij Tinjanov Fransoa Trifo Francois Truffaut Orson Vels Welles Dziga Vertov Žerar Ženet Gerard Genette

STEPHEN FARTHING UMJETNOST VODIČ KROZ POVIJEST I DJELA Predgovor - Richard Cork Prevod - Dunja Kalođera, Petra Kljaić, Vedran Pavlić, Maja Rožman Izdavač - Školska knjiga, Zagreb Godina - 2015 576 strana 25 cm ISBN - 978-953-0-61769-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Uvod 1 Od pretpovijesti do 15. stoljeća 2 15. 116. stoljeće 3 17.i 18. stoljeće 4 19. stoljeće 5 Od 1900. do 1945. 6 Od 1946. do danas Pojmovnik Suradnici Izvori citata Kazalo Popis nositelja autorskih prava objavljenih slika Zahvale `Najpristupačnija povijest svjetske umjetnosti ikad objavljena. Više od 1100 ilustracija u boji najpoznatijih umjetničkih djela. Obuhvaća sve umjetničke forme, od slikarstva i kiparstva do konceptualne umjetnosti, od prapovijesti do naših dana. Umjetnost – vodič kroz povijest i djela započinje sveobuhvatnim povijesnim pregledom koji umjetnost smješta u kontekst društvenih i kulturnih zbivanja od razdoblja prije nastanka prvih država. Knjiga je organizirana kronološki te prati evoluciju umjetničkih razdoblja i pokreta. Bogato ilustrirani stručni tekst pokriva sve umjetničke forme, od slikarstva i kiparstva do konceptualne i izvedbenih umjetnosti. Temeljito vrednovanje ideja i radova ključnih umjetnika otkriva kako su pojedini umjetnici utjecali na rad drugih te što su pokušavali ostvariti svojim djelima. Detaljni kronološki sažetci kulturnih strujanja i života pojedinih umjetnika objašnjavaju povijesni kontekst. Posebno su obrađena i detaljno analizirana remek-djela koja u sebi utjelovljuju ključne značajke svakog pojedinog razdoblja i pokreta. Objašnjeno je sve, od korištenja boja i vizualnih metafora do tehničkih inovacija i trajnog nasljeđa pojedinog djela, što vam omogućuje da kao nikad dosad spoznate puno značenje svjetski poznatih remek-djela. Uživajte u složenim detaljima mogulskih minijatura, doznajte sve o važnosti japanskih grafika iz devetnaestog stoljeća, upoznajte se sa znanstvenim temeljima teorija boja koje su utjecale na Seuratovo zapanjujuće Nedjeljno poslijepodne na otoku La Grande Jatte, te otkrijte zašto su Picassove Gospođice iz Avignona u svoje vrijeme izazvale pravi skandal. Stephen Farthing slikar je i profesor crtanja na Umjetničkom sveučilištu u Londonu. Godine 1990. izabran je za dekana Visoke likovne škole Ruskin Sveučilišta Oxford, a 1998. godine postaje član Kraljevske umjetničke akademije u Londonu. Magistrirao je slikarstvo na Kraljevskom umjetničkom koledžu u Londonu, a likovne umjetnosti predaje od 1977. godine. Glavni je urednik knjige 1001 slika koju morate vidjeti prije smrti. Preveli s engleskoga Dunja Kalođera, Petra Kljaić, Vedran Pavlić, Maja Rožman.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. This Is Art Stiven Farting Ričard Kork Umetnost Vodič Kroz Povest I Dela Istorija Umetnosti Apstraktni Ekspresionizam Vito Acconci Ansel Adams Afrička Umetnost Antička Umetnost Arte Povera Art Nouveau Francis Bacon Barok Georg Baselitz Bauhaus Abrey Beardsley Giovanni Bellini Joseph Beuys Hieronymus Bosch Derek Boshier Sandro Botticelli Constantin Brancusi Georges Braque Pieter Stariji Bruegel Michelangelo Buonarroti Vizantijska Umetnost Giovanni Antonio Canal Giovanni Antonio Canaletto Michelangelo Merisi Caravaggio Giorgio Barbarelli Castelfranco Paul Cezane Marc Chagall Giorgio De Chirico Gustav Courbet Dada Salvador Dali Jacques Louis David Edgar Degas Eugenedelacroix Robert Delaunay De Stijl Digitalna Umetnost Theo Von Dooesburg Marcel Duchamp Albrecht Durer Egipatska Umetnost Tracey Emin Jacob Epstein Max Ernst Ekspresionizam Jan Van Eyck Fovizam Fotografija Jean Honore Fragonard Piero Della Francesca Lucian Freud Futurizam Paul Gauguin Theodore Gericault Jean Leon Gerome Alberto Giacometti Hugo Van Der Goes Vincet Van Gogh Gotika Francisco De Goya Grčka Umetnost Juan Gris Raoul Hausmann Hiperalizam David Hockney Katsushika Hokusai William Holman Hunt Edward Hopper Impresionizam Indijska Umetnost Jean Auguste Dominique Ingres Islamska Umetnost Japanska Umetnost Frida Kahlo Vasilij Kandinski Kineska Umetnost Ernst Ludwig Kirchner Paul Klee Yves Klein Gustav Klimt Konceptualna Umetnost Kubizam Land Art Fernand Leger Sol Lewitt Roy Lichtenstein Rene Magritte Kasimir Malevich Edouard Manet Manirizam Franz Marc Henri Matisse Meksička Umetnost John Everett Millais Minimalizam Modernizam Amadeo Modigliani Piet Mondrian Claude Monet Albert Moore Robert Motherwell Takashi Murakami Neoklasicizam Neoekspresionizam Barnett Newman Emil Nolde Op Art Orijentalizam Jose Orozco Denis Peterson Pablo Picassocamille Pissarro Jackson Pollock Jacopo Carucci Pontormo Pop Art Postimpresionizam Primitivizam Realizam Regionalizam Pierre Restany Pierre Auguste Renoir Rembrand Harmensz Rijn Diego Rivera Rokoko Aleksandar Rodčenko Rimska Umetnost Romanika Romantizam Dante Gabriel Rossetti Mark Rothko Henri Rousseau Peer Paul Rubenskarl Schmidt Rotluff Secesija Georges Pierre Seurat Paul Signac David Siquerios Suprematizam Nadrealizam Simbolizam Johnny Warangkula Tjupurrula Urbana Umetnost Diego Velazquez Leonardo Da Vinci Jeff Wall Andy Warhol John William Waterhouse Jean Antonie Watteau Rogier Van Der Weyden James Mcneill Whisler Rachel Whiteread

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Arsenije Teodorović (Perlez, 1767 – Novi Sad, 13. februar 1826) bio je srpski slikar. Biografija Arsenije Arsa Teodorović je najverovatnije rođen u Perlezu, u Banatu, iako ima i drugih mišljenja da je rođen u Pančevu.[1] Umro je u Novom Sadu početkom 1826. godine gde je i sahranjen na Almaškom groblju.[2] Arsa je bio deda Arse Pajevića čuvenog novosadskog izdavača i novinara. Počeo je kao pomoćni učitelj, zatim učenik nekolicine domaćih slikara-zanatlija u Banatu i Sremu, Teodorović odlazi u Beč i 1788. godine upisuje Akademiju.[3] U Beču se upoznaje sa Dositejem Obradovićem i drugim mladim „jozefinistima“, i od tada počinje da aktivno sarađuje na kulturnom preporeodu austrijskih srba. Završivši Akademiju 1796, prelazi u Novi Sad, a onda se posle nekoliko meseci nastanjuje u Temišvaru. Godine 1803. vraća se u Novi Sad i tu ostaje do smrti. Njegova prva supruga Katarina, umrla je u 35. godini juna 1823. godine.[4] Oženio se slikar po drugi put, pred smrt, sa Sofijom udovicom žitarskog trgovca Save Pajević, koja je dovela dva sina.[5] Teodorović je pravi predstavnik prve epohe 19. veka. On daje prvi novu zanatsku podlogu. On je naš prvi majstor sa velikom radionicom, koji stvara klasičnu školu.[6] Dela Teodorovićev portret Dositeja iz 1794. je prvi građanski portret u srpskom slikarstvu. Tim portretom Teodorović najavljuje da pripada avangardnom, klasicističkom stilskom shvatanju. Posle slede portreti Avrama Mrazovića, Gavrila Bozitovca, fedmaršala Duke, prote Kojića i episkopa Kirila Živkovića. „Naslikao je i nekoliko izvanrednih ženskih portreta. Na ovim delima manje je insistirao na materiji, dekorativnim elementima i kolorističkim efektima, a više na na tečnom crtežu, strogom modelovanju i psihološkom nijansiranju“ (enc. Jugoslavije JLZ 1971 g.) Tim svojim načinom slikanja obezbedio je sebi vodeće mesto u klasicističkoj školi. Svoje klasicističke sklonosti ispoljio je još više i još jasnije na svojim ikonama, alegorijskim i istorijskim kompozicijama. Godine 1809. živopisac Arsenije čuvši da je u Karlovcima otvorena Crtačka škola, šalje kao nastavna sredstva svojih 35 predložaka (`risunga`). Reč je o privatnoj školi `crtanja i lepog pisanja`, smeštenoj u zgradi tamošnje osnovne škole, a kojom je rukovodio jerarhijski činovnik Joakim Popović. Bio je to u stvari dar mitropolitu Stefanu Stratimiroviću, osnivaču, kojem on tim povodom piše i nudi da još doprinese, ako i šta mitropolit poželi.[7] Pred smrt je bio još izdašniji, ostavivši toj školi preko 1000 radova. Najviše vremena i napora uložio je Teodorović u slikanje ikona. Koliko je danas poznato izradio je oko 26 ikonostasa[8] (Baja, 1793.(Nikolajevska crkva)[9], Futog 1798, Pakrac, 1800-1803, Vršac, 1808-09, Veliki Sent Mikloš, 1809, Budim, 1810, Saravola, 1811, Novi Sad, 1811.(Almaška crkva), Belenjiš 1812, Karlovac 1813, Zemun, 1815.(donja bogorodičina crkva), Sremska Mitrovica, 1815-16.(veliku crkvu), Veliki Bečkerek, 1817-1819. (u Gradnulici), Bavanište, 1818, Mol i dr.). Na tim ikonostasima, rađenim na osnovu gravira velikih renesansnih i baroknih majstora, ispoljio je karakteristične osobine svog flasicističkog vaspitanja: jednostavan crtež, preglednu kompoziciju, uzdržanu paletu, idilično osvetljenje. Pozadine svojih biblijskih scena pretrpavao je ostacima antičkih stafaža, ostacima grčkih hramova, akveduktima, mediteranskim pejzažima. Na tim ikonama bio je prozračniji nego na portretima i i istorijskim kopozicijama, verovatno iz nasleđa njegovih prethodnika, baroknih i rokoko majstora T. D. Kračuna i Teodora Ilića Češljara. Radio je i za katoličku crkvu u Titelu, Čereviću i dr. Kao veliki prijatelj i poštovalac Dositeja Obradović, spevao mu je povodom smrti, prigodnu pesmu 1809. godine, koja je objavljena u `Podunavci` u Beogradu 1844. godine. Godine 1821. slika svoju istorijsku kompoziciju Stevan Štiljanović deli žito narodu koja se nalazi u manastiru Šišatovcu, u trpezariji. Uprkos ambicijama uloženim u nju, nije uspeo da svom ugledu doda renome istorijskog slikara. Kao predstavnik klasicizma i nadaren umetnik, stvorio je čitavu školu. Kroz njegove radionice u Temišvaru i Novom Sadu prošli su mnogi učenici, među kojima su najpoznatiji Konstantin Danil i Nikola Aleksić. Svoj uticaj na mlađe umetnike proširio je još više preko „Crtačke škole“ u Sremskim Karlovcima, kojom je rukovodio nekoliko godina. Tokom 2022. pronađena su 2 do sada nepoznata dela Teodorovića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fransoa Ogist Rene Roden (franc. François-Auguste-René Rodin; Pariz, 12. novembar 1840 — Medon, 17. novembar 1917) bio je francuski vajar,[1] raskošnih bronzanih i mermernih statua, kog neki kritičari smatraju jednim od najvećih portretista u istoriji vajarstva. Njegova Vrata pakla, naručena 1880. godine za budući Muzej dekorativne umetnosti u Parizu, ostala su nedovršena nakon njegove smrti, ali su iz njih ipak nastale dve Rodenove najpoznatije statue: Mislilac i Poljubac. Među Rodenove najpoznatije portrete se ubrajaju monumentalne statue francuskih pisaca Viktora Igoa i Onore de Balzaka. Njegova popularnost je i dalje velika, što se ogleda u brojnim kopijama njegovih dela koje se i dalje izrađuju. U Parizu postoji Rodenov muzej. Biografija Rođen je u siromašnoj porodici. Sa trinaest godina je ušao u jednu školu crtanja, gde je učuo crtanje i modelovanje u glini. Sa sedamnaest godina je prvi put pokušao da položi prijemni ispit za Školu lepih umetnosti u Parizu, ali je tri puta odbijen. Naredne, 1858. godine, je odlučio da se posveti primenjenim umetnostima, dekoraciji i izradi ukrasa kamenih zidova. Preminuo u predgrađu Pariza Medonu 17. novembra 1917. godine. Formativne godine Roden je rođen 1840. godine u radničkoj porodici u Parizu, kao drugo dete Mari Šefer i Žan-Batista Rodena, koji je bio službenik u policiji.[2] U velikoj meri se samoobrazovao,[3] i počeo je da crta sa 10 godina. Između 14 i 17 godina pohađao je Malu školu, školu specijalizovanu za umetnost i matematiku gde je učio crtanje i slikanje. Njegov učitelj crtanja Oras Lekok de Bvabodran je verovao u prvo razvijanje ličnosti svojih učenika tako da oni posmatraju sopstvenim očima i crpe iz svojih sećanja, i Roden je izrazio zahvalnost svom učitelju mnogo kasnije u životu.[4] U Maloj školi je upoznao Žula Dala i Alfonsa Legrosa. Godine 1857, Rodin je predao glineni model svog pratioca Školi lepih umetnosti u pokušaju da dobije ulaz; on nije uspeo, a dve dalje prijave su takođe odbijene.[5] Zahtevi za upis nisu bili posebno visoki u Velikoj Školi,[6] te su odbijanja predstavljala znatne zastoje. Rodinova nemogućnost da uđe možda je bila posledica neoklasičnog ukusa sudija, dok je Rodin bio školovan za laku skulpturu iz 18. veka. On je napustio je Malu školu 1857. godine i zarađivao za život kao zanatlija i ukrasitelj veći deo naredne dve decenije, proizvodeći ukrasne predmete i arhitektonske ukrase. Rodenova sestra Marija, dve godine starija od njega, umrla je od peritonitisa u samostanu 1862. godine, a Roden je osećao krivicu jer ju je upoznao sa nevernim proscem. Odvratio se od umetnosti i pristupio katoličkom redu Kongregacije presvetog sakramenta. Sveti Petar Julijan Ejmard, osnivač i poglavar kongregacije, prepoznao je Rodenov talenat i osetio njegovu nepodobnost za red, te je podstakao Rodina da nastavi sa svojom skulpturom. Rodin se vratio da radi kao dekorater dok je pohađao časove kod vajara životinja Antuan-Lui Barija. Učiteljeva pažnja na detalje i njegova fino prikazana muskulatura životinja u pokretu značajno su uticali na Rodena.[7] Godine 1864, Roden je počeo da živi sa mladom krojačicom po imenu Rouz Bere (rođena juna 1844),[8] sa kojom je ostao do kraja života, uz različite stepen posvećenosti. Par je imao sina po imenu Ogaste Eugen Bere (1866–1934).[9] Te godine, Roden je ponudio svoju prvu skulpturu za izložbu i ušao u atelje Alberta-Ernsta Kari-Beluza, uspešnog masovnog proizvođača umetničkih predmeta. Rodin je radio kao glavni pomoćnik Kari-Beluza do 1870. godine, dizajnirajući krovne dekoracije i ukrase stepeništa i vrata. Sa dolaskom Francusko-pruskog rata, Roden je pozvan da služi u francuskoj nacionalnoj gardi, ali je njegova služba bila kratka zbog njegove kratkovidosti.[10] Potražnja za dekoraterskim radom se smanjila zbog rata, ali je Rodin morao da izdržava svoju porodicu, jer mu je siromaštvo predstavljalo stalnu teškoću sve do oko 30. godine.[11] Kari-Beluz ga je ubrzo zamolio da mu se pridruži u Belgiji, gde su radili na ukrasima za Briselsku berzu. Rodenovo delo Mislilac Roden je izvršio revoluciju u skulpturi korišćenjem slobode forme koja je do tada bila nepoznata. Umeo je da izvaja i realistične skulpture, poput Mislioca, ali i da predstavi senzualnost koja je šokirala savremenike, na primer, skulptura Poljubac. Trudio se da njegove figure izražavaju emociju svim delovima tela. Sam je prokomentarisao za skulpturu Mislilac: „Ono zašto on misli, nije samo u njegovom mozgu, zgrčenom čelu, raširenim nozdrvama i stisnutim usnama, već i u svakom mišiću njegovih ruku, leđa i nogu, u stisnutoj pesnici i zgrčenim nožnim prstima“. Roden je bio naturalista, više ga je interesovala emocija i karakter nego monumentalnost. Odbacivao je idealizam i apstrakciju tradicija antičke skulpture, kao i dekorativnost baroknih uzora. Iako se smatra tvorcem moderne skulpture, on nije bio revolucionarni protivnik tradicije. Obrazovao se na pariskoj Školi lepih umetnosti i godila su mu priznanja akademske javnosti. Neke od narudžbina pretvorio je u snažne umetničke kreacije. Grad Kale je naručio skulpturu Građani Kalea koja je trebalo da opiše epizodu iz srednjovekovne prošlosti grada. Roden je ovaj zadatak rešio grupom skulptura koje su postavljene na nivou trga, a ne na pijedestalu. Spomenik književniku Onore de Balzaku je modelovao tako da je spomenik teškim ogrtačem sakrivao telo modela, a modelovanjem lica odražavao pogled u daljinu i trenutak umetničkog razmišljanja. Oba rešenja su se susrela sa neodobravanjem naručilaca, naviknutih na tradicionalne forme skulpture. U kasnijoj fazi stvaralaštva, Roden je stvorio nekoliko „nepotpunih“ skulptura (fragmenata), kao što su Čovek koji korača i Iris-glasnik Bogova. Ovim skulpturama nedostaje glava ili neki delovi tela. U ovim primerima, umetnik ne teži postizanju fizičke sličnosti, već prati sopstvenu umetničku ideju. Fragmenti su bili inspiracija za vajare apstrakcije narednih generacija. Poznata je Rodenova veza sa umetnicom Kamij Klodel. Ona mu je bila muza i ljubavnica, ali i vajarski model. Najpoznatije Rodenove skulpture su: Bronzano doba, ansambl skulptura Građani Kalea, kapija pakla, mislilac, poljubac, spomenik Balzaku, Ugolino i njegova deca, Adam, Eva i druga dela. Kao avangardan umetnik, ostavio je svoje skulpture, šablone, čak i potpis u domen javne upotrebe. Za njega je to bio način da svoje delo ostavi budućim generacijama. Roden je o realizmu pisao: Bilo bi nemoguće da bilo koji živi model zadrži pozu tokom čitavog vremena potrebnog da se od njega napravi vajarski model. Zato ja u svojim mislima imam sklop poze i insistiram na tome da vajarski model odgovara mom sećanju živog modela. Još više od toga – i pošto je vajarski odlevak tek odraz spoljašnjeg izgleda živog modela – ja, pored toga, reprodukujem duh koji je sigurno takođe deo prirode.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemack jezik Veci format Fransoa Ogist Rene Roden (franc. François-Auguste-René Rodin; Pariz, 12. novembar 1840 — Medon, 17. novembar 1917) bio je francuski vajar,[1] raskošnih bronzanih i mermernih statua, kog neki kritičari smatraju jednim od najvećih portretista u istoriji vajarstva. Njegova Vrata pakla, naručena 1880. godine za budući Muzej dekorativne umetnosti u Parizu, ostala su nedovršena nakon njegove smrti, ali su iz njih ipak nastale dve Rodenove najpoznatije statue: Mislilac i Poljubac. Među Rodenove najpoznatije portrete se ubrajaju monumentalne statue francuskih pisaca Viktora Igoa i Onore de Balzaka. Njegova popularnost je i dalje velika, što se ogleda u brojnim kopijama njegovih dela koje se i dalje izrađuju. U Parizu postoji Rodenov muzej. Biografija Rođen je u siromašnoj porodici. Sa trinaest godina je ušao u jednu školu crtanja, gde je učuo crtanje i modelovanje u glini. Sa sedamnaest godina je prvi put pokušao da položi prijemni ispit za Školu lepih umetnosti u Parizu, ali je tri puta odbijen. Naredne, 1858. godine, je odlučio da se posveti primenjenim umetnostima, dekoraciji i izradi ukrasa kamenih zidova. Preminuo u predgrađu Pariza Medonu 17. novembra 1917. godine. Formativne godine Roden je rođen 1840. godine u radničkoj porodici u Parizu, kao drugo dete Mari Šefer i Žan-Batista Rodena, koji je bio službenik u policiji.[2] U velikoj meri se samoobrazovao,[3] i počeo je da crta sa 10 godina. Između 14 i 17 godina pohađao je Malu školu, školu specijalizovanu za umetnost i matematiku gde je učio crtanje i slikanje. Njegov učitelj crtanja Oras Lekok de Bvabodran je verovao u prvo razvijanje ličnosti svojih učenika tako da oni posmatraju sopstvenim očima i crpe iz svojih sećanja, i Roden je izrazio zahvalnost svom učitelju mnogo kasnije u životu.[4] U Maloj školi je upoznao Žula Dala i Alfonsa Legrosa. Godine 1857, Rodin je predao glineni model svog pratioca Školi lepih umetnosti u pokušaju da dobije ulaz; on nije uspeo, a dve dalje prijave su takođe odbijene.[5] Zahtevi za upis nisu bili posebno visoki u Velikoj Školi,[6] te su odbijanja predstavljala znatne zastoje. Rodinova nemogućnost da uđe možda je bila posledica neoklasičnog ukusa sudija, dok je Rodin bio školovan za laku skulpturu iz 18. veka. On je napustio je Malu školu 1857. godine i zarađivao za život kao zanatlija i ukrasitelj veći deo naredne dve decenije, proizvodeći ukrasne predmete i arhitektonske ukrase. Rodenova sestra Marija, dve godine starija od njega, umrla je od peritonitisa u samostanu 1862. godine, a Roden je osećao krivicu jer ju je upoznao sa nevernim proscem. Odvratio se od umetnosti i pristupio katoličkom redu Kongregacije presvetog sakramenta. Sveti Petar Julijan Ejmard, osnivač i poglavar kongregacije, prepoznao je Rodenov talenat i osetio njegovu nepodobnost za red, te je podstakao Rodina da nastavi sa svojom skulpturom. Rodin se vratio da radi kao dekorater dok je pohađao časove kod vajara životinja Antuan-Lui Barija. Učiteljeva pažnja na detalje i njegova fino prikazana muskulatura životinja u pokretu značajno su uticali na Rodena.[7] Godine 1864, Roden je počeo da živi sa mladom krojačicom po imenu Rouz Bere (rođena juna 1844),[8] sa kojom je ostao do kraja života, uz različite stepen posvećenosti. Par je imao sina po imenu Ogaste Eugen Bere (1866–1934).[9] Te godine, Roden je ponudio svoju prvu skulpturu za izložbu i ušao u atelje Alberta-Ernsta Kari-Beluza, uspešnog masovnog proizvođača umetničkih predmeta. Rodin je radio kao glavni pomoćnik Kari-Beluza do 1870. godine, dizajnirajući krovne dekoracije i ukrase stepeništa i vrata. Sa dolaskom Francusko-pruskog rata, Roden je pozvan da služi u francuskoj nacionalnoj gardi, ali je njegova služba bila kratka zbog njegove kratkovidosti.[10] Potražnja za dekoraterskim radom se smanjila zbog rata, ali je Rodin morao da izdržava svoju porodicu, jer mu je siromaštvo predstavljalo stalnu teškoću sve do oko 30. godine.[11] Kari-Beluz ga je ubrzo zamolio da mu se pridruži u Belgiji, gde su radili na ukrasima za Briselsku berzu. Rodenovo delo Mislilac Roden je izvršio revoluciju u skulpturi korišćenjem slobode forme koja je do tada bila nepoznata. Umeo je da izvaja i realistične skulpture, poput Mislioca, ali i da predstavi senzualnost koja je šokirala savremenike, na primer, skulptura Poljubac. Trudio se da njegove figure izražavaju emociju svim delovima tela. Sam je prokomentarisao za skulpturu Mislilac: „Ono zašto on misli, nije samo u njegovom mozgu, zgrčenom čelu, raširenim nozdrvama i stisnutim usnama, već i u svakom mišiću njegovih ruku, leđa i nogu, u stisnutoj pesnici i zgrčenim nožnim prstima“. Roden je bio naturalista, više ga je interesovala emocija i karakter nego monumentalnost. Odbacivao je idealizam i apstrakciju tradicija antičke skulpture, kao i dekorativnost baroknih uzora. Iako se smatra tvorcem moderne skulpture, on nije bio revolucionarni protivnik tradicije. Obrazovao se na pariskoj Školi lepih umetnosti i godila su mu priznanja akademske javnosti. Neke od narudžbina pretvorio je u snažne umetničke kreacije. Grad Kale je naručio skulpturu Građani Kalea koja je trebalo da opiše epizodu iz srednjovekovne prošlosti grada. Roden je ovaj zadatak rešio grupom skulptura koje su postavljene na nivou trga, a ne na pijedestalu. Spomenik književniku Onore de Balzaku je modelovao tako da je spomenik teškim ogrtačem sakrivao telo modela, a modelovanjem lica odražavao pogled u daljinu i trenutak umetničkog razmišljanja. Oba rešenja su se susrela sa neodobravanjem naručilaca, naviknutih na tradicionalne forme skulpture. U kasnijoj fazi stvaralaštva, Roden je stvorio nekoliko „nepotpunih“ skulptura (fragmenata), kao što su Čovek koji korača i Iris-glasnik Bogova. Ovim skulpturama nedostaje glava ili neki delovi tela. U ovim primerima, umetnik ne teži postizanju fizičke sličnosti, već prati sopstvenu umetničku ideju. Fragmenti su bili inspiracija za vajare apstrakcije narednih generacija. Poznata je Rodenova veza sa umetnicom Kamij Klodel. Ona mu je bila muza i ljubavnica, ali i vajarski model. Najpoznatije Rodenove skulpture su: Bronzano doba, ansambl skulptura Građani Kalea, kapija pakla, mislilac, poljubac, spomenik Balzaku, Ugolino i njegova deca, Adam, Eva i druga dela. Kao avangardan umetnik, ostavio je svoje skulpture, šablone, čak i potpis u domen javne upotrebe. Za njega je to bio način da svoje delo ostavi budućim generacijama. Roden je o realizmu pisao: Bilo bi nemoguće da bilo koji živi model zadrži pozu tokom čitavog vremena potrebnog da se od njega napravi vajarski model. Zato ja u svojim mislima imam sklop poze i insistiram na tome da vajarski model odgovara mom sećanju živog modela. Još više od toga – i pošto je vajarski odlevak tek odraz spoljašnjeg izgleda živog modela – ja, pored toga, reprodukujem duh koji je sigurno takođe deo prirode.

IVANA KRONJA ESTETIKA AVANGARDNOG I EKSPERIMENTALNOG FILMA - telo, rod i identitet: Evropa - SAD - Srbija Predgovor - Saša Vojković Izdavač - Filmski centar Srbije, Beograd Godina - 2020 572 strana 24 cm Edicija - Pogledi i traganja ISBN - 978-86-7227-113-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Reč zahvalnosti SAŠA VOJKOVIĆ - Tijelo, rod i identitet u povijesti avangardnog filma Uvod: Estetike i politike prikazivanja tela i identiteta u umetnosti avangardnog i eksperimentalnog filma ESTETIKA AVANGARDNOG I EKSPERIMENTALNOG FILMA I Modernizam, avangardna umetnost i avangardni film Pojmovi modernizma i avangarde Zajedničke odlike avangarde kao internacionalnog umetničkog pokreta Avangardni pravci i pokreti tokom 20. veka i danas: Evropa i SAD Postsocijalističke `avangarde treće generacije` i druge avangarde/neoavangarde Ka definiciji avangardnog i eksperimentalnog filma Avangardni film i srodne vrste filma: sličnosti i razlike ISTORIJA AVANGARDNOG I EKSPERIMENTALNOG FILMA: POJAVA, RAZVOJ, NAJVAŽNIJI PRAVCI I STILOVI Istorija filma i avangardni film Prva francuska `impresionistička“ avangarda, 1920-1929. Druga francuska avangarda: Dada i nadrealizam Nemačka avangarda dvadesetih godina 20. veka Sovjetski revolucionarni film Žan Kokto i avangardna strujanja tridesetih godina u Evropi Neoavangardni film u Evropi posle 1945. godine Američka filmska avangarda između dva svetska rata Američka filmska avangarda posle 1940. godine Pravci američkog posleratnog filma: eksperimentalna animacija, psihodrama, andergraund film, kemp film, strukturalni i feministički film Avangardni film danas: eksperimentalni film, video-art, `galerijski filmovi` i umetnost novih medija Regionalni eksperimentalni film i video: Marina Gržinić i Aina Šmid Naslede avangardnog i eksperimentalnog filma: Muzički video Filmski jezik u video-spotu Dramska struktura video-spota Upotreba filmskog jezika u spotu Autentičan spotovski izraz Muzički video kao medijski žanr i kulturni fenomen Postmoderna estetika video-spota PREDSTAVLJANJE TELA, RODA I IDENTITETA U AVANGARDNOM I EKSPERIMENTALNOM FILMU TEORIJA PREDSTAVLJANJA TELA, RODA I IDENTITETA U FILMSKOJ UMETNOSTI Teorija roda i problem predstavljanja/reprezentacije u savremenim teorijama umetnosti i kulture Problem predstavljanja i feministička intervencija u istoriji umetnosti Teorija roda i problem gledalaštva u savremenoj teoriji filma Kritička teorija rodnog predstavljanja na filmu Prisustvo/odsustvo žena u filmskoj industriji, umetnosti i istoriji filma Homoseksualna tematika u istoriji filma i LGBTIQ autorski igrani film RODNO ANGAŽOVANA NEO/AVANGARDNA FILMSKA PRAKSA Feministički avangardni film Gej, lezbejski i kvir neoavangardni i eksperimentalni film Alternativni autorski identitet muškog umetnika u neo/avangardnom i eksperimentalnom filmu: Sten Brekidž i drugi autori ESTETIKA PREDSTAVLJANJA TELA, RODA I IDENTITETA U ISTORIJI AVANGARDNOG FILMA Žensko pitanje i artikulacija ženske želje u glavnim delima Žermen Dilak Reprezentacija, narativ i nesvesno u nadrealističkom filmu Školjka i sveštenik (1928) Američki avangardni psihodramski film i tradicija romantizma Mreže popodneva (1943) Trilogija samoreprezentacije Maje Deren Neopaganističko predstavljanje tela i seksualnosti u estetici Keneta Engra Prvi filmovi: psihodramski narativ i film kao poetska slika `Kroulijevski Panteon`: filmsko delo kao `proces` i „ritual` Romantičarsko nasleđe i mitopoetski film Snevanje, telo i samospoznaja u filmu Vatromet (1947) Glamur, nasilje i magija kao rodna i politička subverzija: Škorpion se uzdiže (1963) Formalno-izražajni umetnički postupci i strategije predstavljanja ili reprezentacije tela, roda i identiteta u estetici avangardnog i eksperimentalnog filma SRPSKI AVANGARDNI I EKSPERIMENTALNI FILM: ISTORIJA, ESTETIKA, REPREZENTACIJA POLITIKE PREDSTAVLJANJA U ISTORIJI I ESTETICI SRPSKOG AVANGARDNOG I EKSPERIMENTALNOG FILMA Prva srpska umetnička avangarda i avangardni film: nesnimljena istorija Kratak pregled istorije neoavangardnog i eksperimentalnog filma u Srbiji (1945-2018) Neoavangardni počeci velikana srpskog filma i predstavljanje tela, roda i identiteta: Živojin Pavlović i Kokan Rakonjac Jugoslovenski novi ili `crni` talas Živojin Žika Pavlović: Triptih o materiji i smrti i Vojislav Kokan Rakonjac: Zid (1960): mit, psihodrama i potraga za ličnim i nacionalnim identitetom Summary O autorki Literatura Odabrana filmografija avangardnog i eksperimentalnog filma:Evropa, SAD, Srbija Filmografija Žermen Dilak Odabrana filmografija američkog avangardnog filma Filmografija Maje Deren Filmografija Keneta Engra Odabrana filmografija srpskog i jugoslovenskog neo/avangardnog filma Indeks imena `Knjiga dr Ivane Kronje je sveobuhvatan podvig; uključuje povijest avangardnog i eksperimentalnog filma – komparativne analize, paralelne analize avangardnih filmova i srodnih vrsta filmova. Također se posvećuje nacionalnim kinematografijama u povijesnom kontekstu i odnosu prema avangardnom filmu – naglasak je stavljen na francusku, njemačku, sovjetsku i američku kinematografiju. Posebno je znamenita njena studija o prikazivanju tijela, roda i identiteta u avangardnom filmu kao i analiza konkretnih avangardnih filmova. Autorka analizira avangardne pravce u povijesti estetike avangardnog filma i dolazi do zaključka da je avangardna filmska umjetnost već u svom ranom izrazu ’20-ih godina 20. stoljeća tematizirala tijelo i seksualnost kao samosvojni filmski sadržaj, kao poetski simbol i materijalizaciju sadržaja nesvjesnog. Knjigu zaokružuje analiza srpskih avangardnih i eksperimentalnih filmova. (Saša Vojković) Dr Ivana Kronja (1970) bavi se teorijom kulture, medija i filma od sredine 1990-ih. Bila je Čevening stipendista Univerziteta Oksford za doktorsko istraživanje 2003/2004. i gostujuća predavačica Univerziteta u Beču 2009. i 2013. Doktorirala je 2010. na FDU, u Beogradu. Autorka je studije Smrtonosni sjaj: Masovna psihologija i estetika turbo-folka (2001), kao i brojnih naučnih radova u oblasti studija kulture i filma i predstavljanja nasilja, tela i roda objavljenih u zemlji i inostranstvu, te u knjigama Introducing Youth (2008), Dušan Makavejev: Eros, Ideology, Montage (2018), i drugim. Profesor je VŠLPUSS, sada Akademije umetničko-tehničkih strukovnih studija u Beogradu. Aktivna je kao filmska kritičarka – članica NUNS i Srpskog ogranka Fipresci – i koordinatorka Dana slovenačkog filma u Beogradu i drugih manifestacija. Godine 2017. i 2019. bila je članica stručne komisije Srpske akademije za filmsku umetnost i nauku AFUN za izbor nacionalnog kandidata za nagradu Oskar.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Pol Adams Sitni Gijom Apoliner Antonen Arto Marko Babac Rolan Bart Džudit Batler Kristofer Batler Džordan Belson Hubert Van Den Berg Akile Bonito Oliva Dejvid Bordvel Marlon Brando Sten Brekidž Andre Breton Luis Bunjuel Tristan Cara Čarli Čaplin Ričard Dajer Nevena Daković Salvador Dali Luj Delik Ješa Denegri Maja Deren Žermen Dilak Marsel Dišan Marlen Ditrih Derek Džarman Luis Đaneti Viking Egeling Sergej Mihailovič Ejzenštajn Kenet Engr Žan Epštajn Oskar Fišinger Sendi Fliterman Luis Sigmund Frojd Mišel Fuko Abel Gans Piter Gidal Žan Lik Godar Ulrih Gregor Dejvid Vork Grifit Klement Grinberg Džon Grirson Barbara Hamer Aleksandar Hamid Moli Haskel Alfred Hičkok Dejvid Hopkins Vasilij Kandinski An Kaplan Rene Kler Žan Kokto Kurt Kren Rita Kristijani Alister Krouli Dejvid Kuk Lev Kulješov Dejvid Kurtis Len Laj Žak Lakan Tereze De Lauretis Malkolm Le Grajs Fernand Leže Vladimir Majakovski Dušan Makavejev Lora Malvi Dadli Marfi Gregori Markopulos Vilard Mas Džudit Mejn Džonas Mekas Skot Mekdonald Žorž Melijes Meri Menken Kristijan Mez Pit Mondrijan Džil Nelmis Nikols Anais Nin Majkl Oprej Eno Patalas Živojin Pavlović Vlada Petrić Aleksandar Saša Petrović Miroslav Bata Petrović Fransis Pikabija Marija Pramađore Vsevolod Pudovkin Ivon Rajner Kokan Rakonjac Men Rej Hans Rihter Al Ris Kerel Rou Valter Rutman Žorž Sadul Pol Sitni Aneke Smelik Džek Smit Josif Visarionovič Staljin Dušan Stojanović Huan Suarez Parker Tajler Gojko Tešić Boško Tokin Lazar Trifunović Hrvoje Turković Džon Vajver Dziga Vertov Amos Vogel Piter Volen Endi Vorhol Slavko Vorkapić Aleksandar Vučo Božidar Zečević Žan Žene Želimir Žilnik Paul Adams Sitney Guillaume Apollinaire Antonin Artaud Roland Barhes Judith Butler Christopher Butler Jordan Belson Achille David Bordwel Brakhage Bunuel Tzara Charles Spencer Chaplin Richard Dyer Louis Delluc Maya Eleonora Derenovski Dulac Germain Marcel Duchamp Marlene Dietrich Jarman Luis Gianetti Wiking Eggelin Valie Export Kenneth Anger Jean Epstein Oskar Fischinger Flitterman Lewis Freud Gance Peter Jean Luc Godard Ulrich David Wark Griffith Clement Greenberg John Grierson Hammer Alexander Hammid Molly Haskell Hitschcock Kandinsky Ann Clair Jean Cocteau Christiani Aleister Crowley Cook Curtis Jacques Lacanmalcolm Le Grice Leger Laura Mulvey Dudley Murphey Gregory Markopoulos Willard Maas Judith Mayne Jonas Scott Mcdonald Georges Melies Marie Christian Metz Piet Jill Nelmes Nichols Michael Pray Enno Francis Picabia Pablo Pikaso Picasso Maria Pramaggiore Yvonne Rainer Ray Richter Rees Rowe Walter Ruttmann Georges Sadoul Anneke Jack Smith Juan Tyler John Wyver Peter Wollen Andy Warhol Jean Genet

- I Read Where I Am: Exploring New Information Cultures Valiz/Graphic Design Museum, Breda, 2011 264 str. meki povez stanje: dobro – Visionary texts about the future of reading and the status of the word – With contributions by 82 invited authors: journalists, designers, researchers, politicians, philosophers and many others I Read Where I Am contains visionary texts about the future of reading and the status of the word. We read anytime and anywhere. We read of screens, we read out on the streets, we read in the office but less and less we read a book at home on the couch. We are, or are becoming, a different type of reader. How will we grapple with compressed narratives and the fluid bombardment of text? What are the dialectics between image and word? How will our information machines generate new reading cultures? Can reading become a live, mobile social experience? To answer all these (and other) questions, I Read Where I Am displays 82 diverse observations, inspirations and critical notes by journalists, designers, researchers, politicians, philosophers and many others. Authors: Arie Altena, Henk Blanken, Andrew Blauvelt, Erwin Blom, James Bridle, Max Bruinsma, Anne Burdick, Vito Campanelli, Catalogtree, Florian Cramer, Sean Dockray, Paulien Dresscher, Dunny & Raby, Sven Ehmann, Martin Ferro-Thomsen, Jeff Gomez & 66 other authors Editors: Mieke Gerritzen, Geert Lovink, Minke Kampman Design: LUST When Guy Debord identified the image consumerism of “the society of the spectacle” in the 1960s, he could not have forecast that language would threaten to eclipse the image in the medium of personal technology, creating a world of ubiquitous legibility. Today, we read anytime and anywhere, on screens of all sizes; we read not only newspaper articles, but also databases, online archives, search engine results and navigational structures. We read while out on the street, at home or in the office, with a complete library to hand--but less and less we read a book at home on the couch. In other words, we are, or are becoming, a different kind of reader. I Read Where I Am contains visionary texts about the future of reading and the status of the word in the digital age from designers, philosophers, journalists and politicians, looking at both sides of the argument for printed and digital reading matter. A collection of short reflections on the future of reading, including those from Ellen Lupton, James Bridle, Erik Spiekermann, and N. Katharine Hayles. Independently, none of the essays are especially compelling; but collectively, they reveal our shared unease (the loss of print, increased distraction, information overload) and make clear that none of us has any idea what the future will bring. Which, of course, is what makes the future interesting. Unfortunately, the typesetting (words are colored in different shades of gray depending on their frequency of use) is interesting in theory but incredibly annoying in practice; perhaps it is an attempt to prove that a stubborn reader will suffer through even the worst of reading experiences in order to get at the words? Index Contents Indexes Index on First 140 Characters of Essay |p16 Index of Word Frequency |p22 Index on Related Subjects |p178 82 essays 01|p50 Gathering Up Characters Arie Altena 02|p51 Better Stories Henk Blanken 03|p53 From Books to Texts Andrew Blauvelt 04|p54 I Read More Than Ever Erwin Blom 05|p56 Encoded Experiences James Bridle 06|p57 Watching, Formerly Reading Max Bruinsma 07|p60 If Words, Then Reading Anne Burdick 08|p60 Flowing Together Vito Campanelli 09|p62 Highway Drugs and Data Visualization Catalogtree 10|p64 The Revenge of the Gutenberg Galaxy Florian Cramer 11|p66 Where Do You Read? Sean Dockray 12|p67 Pancake Paulien Dresscher 13|p69 Between Reality and the Impossible: Revisited Dunne & Raby 14|p70 Weapons of Mass Distraction Sven Ehmann 15|p73 Reading Beyond Words Martin Ferro-Thomsen 16|p74 We Left Home; Why Shouldn`t Ideas? Jeff Gomez 17|p75 Delectation Denise Gonzales Crisp 18|p78 Welcome to the Digital Age. What Changed? Alexander Griekspoor 19|p77 Non-linear Publishing Hendrik-Jan Grievink 20|p78 Subtitling Ger Groot 21|p80 Ambient Scholarship Gary Hall 22|p82 Set the Text Free: Balancing Textual Agency Between Humans and Machines John Haltiwanger 23|p83 Educate Well, Read Better N. Katherine Hayles 24|p85 Reading the Picture Toon Horsten 25|p85 Apples and Cabbages Minke Kampman 26|p86 How Will We Read? Lynn Kaplanian-Buller 27|p88 Screening Kevin Kelly 28|p90 I Don`t Read on My Bike Joost Kircz 29|p91 Reading As Event Matthew Kirschenbaum 30|p91 Reading the Network Tanja Koning 31|p93 Nearby and Global in Its Impact Steffen Konrath 32|p95 The Interface of the Graphic Novel Erin La Cour 33|p97 Minimal and Maximal Reading Rudi Laermans 34|p99 Reading Apart Together Warren Lee 35|p100 Unexpected Ways Jannah Loontjens 36|p101 Consume Without a Screen Alessandro Ludovico 37|p103 The Networked Culture Machine Peter Lunenfeld 38|104 From Noun to Verb Ellen Lupton 39|106 The Role of the Hardware Anne Mangen 40|p107 From Reading to Pattern Recognition Lev Manovich 41|p109 Reading `For the Sake of It` Luna Maurer 42|p111 The Matrix: Three Subject- ive and Intuitively Selected Pointers for Building Blocks for The Script in Which We Live Geert Mul 43|p113 Horses Are Fine So Are Books Arjen Mulder 44|p115 Shapes Caroline NeveJan 45|117 Achievement Unlocked! David B. Nieborg 46|p118 U-turn Kali Nikitas 47|p119 The Epitaph or Writing Beyond the Grave Henk Oosterling 48|p121 Jumping Frames David Ottina 49|p123 Pictures and Words Peter Pontiac 50|p125 The Grammar of Images Ine Poppe 51|p127 The Many Readers in My Body Emilie Randoe 52|p129 Arrangements Bernhard Rieder 53|p130 Desecration of Reading Paul Rutten 54|p131 Epi-phany Plea for a Counter- culture of Un-reading and Un-writing Johan Sanctorum 55|p133 Savouring Thoughts Louise Sandhaus 56|p134 The Stutter in Reading (Call for a New Quality of Reading) Niels Schrader 57|p135 I Read in the Mind Ray Siemens 58|p136 Full Circle Karin Spaink 59|p137 Books Erik Spiekermann 60|p138 The New Orality and the Empty House Matthew Stadler 61|p140 Letter en geest I Letter and Spirit F. Starik 62|p141 Social Reading Bob Stein 63|p144 Is the Role of Libraries in Reading Innovation Fading? Michael Stephens & Jan Klerk 64|p146 Slow Reading Carolyn Strauss 65|p147 Cyclops iPad Dick Tuinder 66|p148 Context Is King; Content Is Queen Lian van de Wiel 67|p150 Reading Becomes Looking Bregtje van der Haak 68|p152 The Library Is As Large As One Half of the Brain Eis van der Plas 69|p155 Classic Canon Rick van der Ploeg 70|p156 Content Economies Daniel van der Velden 71|p157 Do Images Also Argue? Adriaan van der Weel 72|p158 Read Me First Erwin van der Zande 73|p160 Designing a New Stratification of Information Rene van Engelenburg 74|p162 Dancing Words Francisco van Jole 75|p163 Books Are Bullets in the Battle for the Minds of Men Peter van Lindonk 76|p165 Reading Surroundings Koert van Mensvoort 77|p166 Reading with Electronic Blinkers Tjebbe van Tijen 78|p168 Better Tools Dirk van Weelden 79|p170 E-Stone Jack van Wijk 80|p172 Mushrooms and Truffles Astrid Vorstermans 81|p173 Book It McKenzie Wark 82|p174 Danger: Contains Books Simon Worthington Nonfiction, 9078088559

Bela Hamvaš, Katalin Kemenj - SVET SLIKE - SLIKA SVETA Kao što je kroz istoriju veličina ljudskog duha bila oličena u umovima poput Sokrata, Lao-cea, Konfučija, Da Vinčija, Šekspira, Ničea, Tolstoja, tako Bela Hamvaš (1897-1968) u modernom dobu predstavlja svetli lik univerzalnog mudraca, učitelja, originalne ličnosti snažne i svestrane stvaralačke energije. Ko je Bela Hamvaš? Do skora se malo znalo o njemu, njegovo delo je bilo potpuno zanemareno sve do 70-ih godina kada su počeli stidljivo da ga prevode. I u Mađarskoj, njegovoj postojbini po jeziku, nailazio je neretko na nerazumevanje i ignorisanje javnosti. Rođen je 1897. u Prešovu (Slovačka). Otac mu je bio sveštenik i profesor mađarske i nemačke književnosti, ali i pisac. I majka je imala umetničke sklonosti. Kao mladić ranjen je na frontu, ali i psihički potpuno slomljen tako da je proveo neko vreme u psihijatrijskoj bolnici. Posle rata odbija da primi odlikovanje. Studira mađarsku i nemačku književnost, bavi se novinarstvom, ali ubrzo napušta tu profesiju smatrajući je plitkom i ponižavajućom i zapošljava se u budimpeštanskoj biblioteci. Objavljuje članke, osniva časopis Ostrvo (izašla su samo tri broja). U Drugom svetskom ratu uništena je njegova biblioteka i svi rukopisi na kojima je radio. On ne odustaje od svog nauma i, može se slobodno reći, životne misije, a to je da što većem broju ljudi približi celokupno stvaralaštvo ljudskog roda, pa se bavi uredničkim radom, izdavaštvom. Tad nastaju njegova najznačajnija dela, Antologija humana – 5.000 godina mudrosti, Scientia sacra i 100 knjiga. Njegov rad nije bio prihvaćen od strane kulturne javnosti, a u doba staljinizma je i zabranjen, a ostaje i bez posla bibliotekara. Počinje da izdržava porodicu baveći se povrtarstvom, i prodajući svoje povrće na pijaci, nastavlja da piše, a ovakva pozicija mu omogućava potpunu samostalnost i slobodu u kreativnom izražavanju jer ne zavisi ni od institucija ni od suda javnosti. Kasnije ga okolnosti primoravaju da radi kao fizički radnik u teškim uslovima, ali to ga ne sprečava da u slobodno vreme prevodi sa hebrejskog, grčkog i sanskrita, i da piše anonimno o filozofskim i mističnim temama. Bio je vedar čovek, ogromne erudicije, nepresušnih ideja i originalne misli. Njegovo delo još nije do kraja sagledano, još uvek ga otkrivamo. Esej kao forma slobode Pisao je najčešće u esejističkoj formi mada među njegovim delima ima i nekoliko romana kao i jedna veća studija iz istorije umetnosti. Esej je specifičan književni rod koji spaja književnost i nauku (filozofiju), a u Hamvaševom slučaju i mnogo više od toga. Može se reći i da je on ovaj žanr prilagodio sebi i širini svojih interesovanja, pa se tako u njegovom eseju sreću poezija (usled nesvakidašnje interpunkcije i strukture rečenice), nauka, religija, istorija umetnosti, filozofija, metafizika, pa i mistika. Genije kao što je Hamvaš, poput alhemičara u esejističkoj formi, može da pomeša celokupna znanja koja je stekao dugogodišnjim izučavanjem različitih oblasti. Za um njegovog „formata“ esej pruža neophodnu slobodu i dozvoljava mu da se razmahne. Uvodi subjektivnost kao meru zanimljivosti eseja. Baština, pojam i značenje Baština (Tradition, Uberlieferung) za Belu Hamvaša je osnova, jedinstvo, univerzalna nauka. To je jedino autentično znanje. On kaže da postoji samo jedna baština, kao što postoji jedno čovečanstvo, jedan duh, jedan Bog. Ovaj pojam prvi uvodi španski autor Unamuno, a zatim se njome bavi Rene Genon ali ne definiše sam pojam. Kasnije će Đulio Evola želeti da oplemeni modernog čoveka probudivši mu svest o baštini. Leopold Cigler definiše baštinu kao večno znanje, i dovodi je u vezu sa rešenjima pitanja samog bivstva. Hamvaš se nadovezuje na njihova učenja i ovaj pojam postaje središnji u njegovom proučavanju. Šta je baština? Baština je održavanje neprekidnosti veze između čoveka i transcendentnog sveta, svest o božanskom poreklu čovečanstva i očuvanje sličnosti s Bogom kao jedinog zadatka ljudske sudbine. Athenaeum – B. Hamvaš Hamvaš u svet ideja uvodi pojam scientia sacra (sveta nauka, sveto znanje). Bavljenje pisanim delom koje pripada baštini čovečanstva postaje sveto znanje. Smisao svakog pisanog dela je prenošenje božanske iskre, i svesti o božanskom poreklu čoveka, predavanje ove misli sa generacije na generaciju i održavanje veze između čoveka i trancendentnog sveta. Iznad evropocentričnosti Budući da je Hamvaš Evropljanin, rođen u centralnoj Evropi, sa jezičkom tradicijom mađarskog i nemačkog jezika, očekivano bi bilo da se bavi ponajviše istorijom evropske kulture. Ali, nasuprot tome, on je veliki deo svog izučavanja posvetio kulturama sa drugih meridijana. Naročito je bio upućen na azijski kontinent, i bavio se indijskom i kineskom tradicijom. Nije zanemario čak ni afrički kontinent, pa je u svojih sto najznačajnijih knjiga čovečanstva uvrstio i afričke bajke. Za njega su jednako značajne peruanske vaze, drevni tekstovi sa Tibeta, indijanske izatkanice i bajke crnog kontinenta. Uporedo u duhovnoj baštini stoje Šekspir, Tolstoj, Kjerkegor, Brojgel, Vordsvort, sa kamenovima Stounhendža, a Heraklitovi fragmenti sa mudrim Lao-ceovim tekstovima. On je jednako okrenut prema Istoku i prema Zapadu. Bavi se svim vrednim tekovinama duha, bez obzira na period nastanka, na geografske koordinate i religijsku i rasnu kvalifikaciju autora. Jung i njegov krug bili su presudni za spajanje Istoka i Zapada. Jung je predstavio zapadnom čoveku neke od najvažnijih pisanih dokumenata istočnjačkog duhovnog života napisavši uvodne reči za Bardo Todol (Tibetanska knjiga mrtvih), Ji-đing (kineska Knjiga promene) i zen budističke tekstove. A Hamvaš podržava, i nadograđuje, i Jungovu ideju o jedinstvu čovečanstva, kao i postojanje drevnog arhetipskog sloja koji je iznad individualnog, rasnog, nacionalnog. Povezanost sveukupne baštine čovečanstva Šest stotina godina pre naše ere (ili pre Hrista) u Indiji živi Buda, u Kini Lao-ce i Konfučije, u Iranu Zaratustra, u Maloj Aziji Heraklit, a u Italiji Pitagora. Hamvaš ovaj period smatra zlatnim dobom, a sve što je usledilo čovekovim padom i putem ka neminovnoj apokalipsi. Ako se bavimo paralelnim proučavanjem dela i učenja stvaralaca zlatnog doba, shvatićemo Hamvaševo viđenje baštine čovečanstva. Čovečanstvo je za njega živi organizam, čiji su delovi povezani u jedinstvenu celinu, a na celoj planeti postoji specifični sinhronicitet, ako pokušamo da pojasnim jungovskom terminologijom. Tako da sličnosti u izgradnji hramova, ili u pevanju himni bogovima nisu slučajne, već pripadaju arhetipskom kolektivnom duhu sa izvorišta čovečanstva. Ne samo što je za njega celo čovečanstvo nerazdvojivo jedinstvo nego on ne deli ni duhovnu baštinu na manje celine (književnost, poezija, filozofija, muzika, likovna umetnost), za njega je i celokupno stvaralaštvo ljudskog duha neraskidiva celina, sinteza svih umetnosti. U esejima Mitologija prirodnih nauka, Vordsvort ili filozofija zelenog, VII simfonija i metafizika muzike, Filozofija vina pokazuje kako se različiti vidovi ispoljavanja božanskog duha prelamaju i prožimaju. Idealni čitalac U svom izboru od sto najvažnijih knjiga čovečanstva, Hamvaš ima na umu idealnog čitaoca. I on mu daje savršen spisak literature koji se sastoji od 100 najznačajnijih opusa otkad je Reč sačuvana u memoriji čovečanstva, ili zapisivana. Bela Hamvaš je zapravo taj idealni čitalac, onaj koji guta literaturu od Upanišada i Veda do Tibetanske knjige mrtvih i biblijskih tekstova. Čita na sanskritu, kineskom i grčkom, kao i na nemačkom, engleskom. Kad bi kojim slučajem neka inteligentna bića iz udaljene galaksije došla na Zemlju, dovoljan dajdžest sveukupnog znanja i književnosti Zemljana bio bi u Hamvaševim delima. Kao što Borhes i Umberto Eko imaju svoje idealne spiskove i idealno osmišljene biblioteke, rajsko mesto Hamvaševo bila bi upravo jedna biblioteka koja sadrži tih sto najvažnijih dela prevedenih na sve jezike sveta. Sjećanja 1997 255 str

30,8 x 21 cm tuš na papiru potpis na poledjini posvećeno SALVADORU DALIJU 1930 godine mišljenje Nikole Kusovca samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Radojica Živanović Noe (Beograd, 1903 — Beograd, 1944) bio je slikar i grafičar perioda nadrealizma. Ostavio nevelik broj kompozicija, mrtvih priroda, pejzaža i crteža. Najznačajniji period Živanovićevog umetničkog stvaranja je doba njegove pripadnosti nadrealističkom pokretu (1930-33). bio je jedan od trinaest potpisnika Manifesta nadrealizma i jedini profesionalni slikar u grupi umetnika koji su pokrenuli Beogradski nadrealizam. Nadrealističke radove je objavljivao u časopisima Nemoguće i Nadrealizam danas i ovde. On je prvi i najdosledniji nadrealista u jugoslovenskom slikarstvu. Nadrealističku fazu smenjuje slikanjem mrtvih priroda na način Pola Sezana, pejzaža iz Srbije pod uticajem klasičnog impresionizma i realističkih portreta. Kao član grupe Život zalaže se za socijalnu umetnost, više teoretski nego praktično. Vodio je polemike i pisao likovne kritike. Neko je vreme bio likovni kritičar u Politici. Radovi mu se nalaze u Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, u Umetničkoj galeriji u Sarajevu i u više privatnih zbirki. Radojica Živanović Noe rođen je u Beogradu kao vanbračno dete. Majka mu je bila pralja, a ime oca nije poznato. U krugu beogradskih nadrealista se govorilo da je, navodno, trebalo da odigra ulogu prestolonaslednika, lažnog kraljevskog novorođenčeta, sina Drage i Aleksandra Obrenovića. Posle ratom isprekidanog školovanja, završio je Trgovačku akademiju, a zatim proveo tri godine (do 1929) na Kraljevskoj umetničkoj školi u Beogradu. Radojica Živanović Noe bio je jedan od trinaest potpisnika Manifesta nadrealizma u almanahu Nemoguće 1930. godine. Bio je jedini profesionalni slikar u grupi umetnika koji su pokrenuli Beogradski nadrealizam. Od 1031. do 1932. intenzivno je sarađivao u magazinu Nadrealizam danas i ovde, u kome je publikovan najveći broj njegovih radova. Godine 1934. Sa Mirkom Kujačićem, Đorđem Andrejevićem Kunom, Đurđem Teodorovićem i drugim umetnicima osnovao je grupu Život. Od 1935. do 1937. pisao je redovno likovne kritike za list Politika, a ponekad je objavljivao priloge i u časopisu Naša stvarnost. Godine 1932. Izlagao je ciklus nadrealističkih slika u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, a od 1936. do 1940. na više grupnih umetničkih izložbi. Godine tokom Drugog svetskog rata proveo je na periferiji Beograda. Poginuo je pred kraj rata, 1944. godine, na Dorćolu. Kada je čuo da su partizani i ruski tenkovi prodrli u ulicu, izleteo je iz nekog skloništa u blizini Bajlonijeve pijace i ušao u borbu protiv Nemaca. Zatečen naoružan od oslobodilačkih snaga nije navodno pristao da se razoruža i zbog tragičnog nesporazuma izgubio je život. ---------------------------------------------- Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe ---------------------------------------------- Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji. Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku. Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće. Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja” (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”. Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta. Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor. Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”). Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton. Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”. Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovoj univerzalno priznatoj knjizi Elizabeth Dejvid se bavi svim aspektima mlevenja brašna, kvasca, peći za hleb i različitim vrstama hleba i brašna koji su dostupni. Recepti pokrivaju kuvanje sa kvascem svih vrsta, a mnogi ljupki, staromodni začinjeni hlebovi, lepinje, palačinke i mafini, između ostalog, su opisani sa njenom tipičnom elegancijom i znanjem bez premca. Elizabet Dejvid (rođena kao Elizabet Gvin, 26. decembar 1913 – 22. maja 1992) bila je britanska kuvarica. Sredinom 20. veka snažno je uticala na revitalizaciju engleske kuhinje u svojoj rodnoj zemlji i šire člancima i knjigama o evropskim kuhinjama i tradicionalnim britanskim jelima. Elizabet, rođena u porodici više klase, pobunila se protiv društvenih normi. Tridesetih godina 20. veka studirala je umetnost u Parizu, postala glumica i pobegla sa oženjenim čovekom s kojim je stigla do Italije. Stigli su do Grčke, gde su bili zarobljeni od nemačke invazije 1941. godine, ali su pobegli u Egipat, gde su se razišli. Potom je radila za britansku vladu, vodeći biblioteku u Kairu. Ubrzo su se ona i njen suprug rastali i potom razveli. Godine 1946. Dejvidova se vratila u Englesku, gde je na snazi ostao zakon za jedan obrok hrane dnevno nametnut tokom Drugog svetskog rata. Razorena kontrastom između loše hrane koja se poslužuje u Britaniji i jednostavne, odlične hrane na koju je navikla u Francuskoj, Grčkoj i Egiptu, počela je da piše članke iz časopisa o mediteranskom kuvanju. Privukli su povoljnu pažnju, a 1950. u 36. godini izdala je Knjigu mediteranske hrane. Njeni recepti zahtevali su sastojke poput patlidžana, bosiljka, smokava, belog luka, maslinovog ulja i šafrana, koji su u to vreme bili jedva dostupni u Britaniji. Sledile su knjige o francuskoj, italijanskoj i, kasnije, engleskoj kuhinji. Do 1960-ih Elizabet je imala veliki uticaj na britansko kuvanje. Bila je duboko neprijateljski raspoložena prema bilo čemu drugorazrednom i preterano izraženom kuvanju i lažnim zamenicama klasičnih jela i sastojaka. Godine 1965. otvorila je prodavnicu koja prodaje kuhinjsku opremu, koja je nastavila da trguje pod njenim imenom nakon što ju je napustila 1973. godine. Njena reputacija počiva na člancima i knjigama, koji su neprestano prepisivani. Između 1950. i 1984. godine objavila je osam knjiga; nakon smrti njen književni izvršilac je završio još četiri knjiga. Njen uticaj na britansko kuvanje proširio se i na profesionalne i na domaće kuvare, a kuvari kasnijih generacija poput Terensa Konrana, Simona Hopkinsona, Pru Lit, Džejmija Olivera, Toma Parkera i Rika Stajna, prepoznali su njen značaj. U SAD, kuvari i spisatelji, uključujući Džulije Čajld, Ričarda Olneja i Alis Vaters, pisali su takođe o njenom uticaju. Život i karijera Detinjstvo i mladost Dejvidova je rođena kao Elizabet Gvin, drugo od četvoro dece Ruperta Sakvila Gvina i njegove supruge, Hon Stele Gvin. Porodice oba roditelja imale su veliko bogatstvo. Preko dve porodice Dejvidova je bila engleskog, škotskog i velškog ili irskog porekla, a preko pretka s očeve strane, takođe imala i holandskog porekla. Ona i njene sestre odrasle su u dvorcu u Saseksu, dvorcu iz sedamnaestog veka. Njen otac, uprkos slabom srcu, insistirao je da nastavi zahtevnu političku karijeru, postajući konzervativni poslanik za Istburn. Prekomeran rad, u kombinaciji s njegovim burnim rekreativnim zabavama, uglavnom trkama i jahanjem, doneo je njegovu smrt 1924. godine u 51. godini.[1] Udovica Stela Gvin bila je poslušna majka, ali njeni odnosi sa ćerkama bili su više udaljeni nego ljubazni.[2][3] Elizabet i njene sestre Prisila, Dijana i Felisita poslane su u internatske škole. Nakon što je bila učenica u pripremnoj školi, Elizabet je poslata u privatnu školu za dame, koju je napustila u dobi od šesnaest godina. Devojke su odrasle ne znajući ništa o kuvanju, što je u tadašnjim domaćinstvima bilo isključiva `mešavina` porodične kuvarice i njenog kuhinjskog osoblja.[4] Kao tinejdžerka, Dejvidova je uživala u slikanju, a njena majka je mislila da se njen talenat vredi razvijati. Godine 1930. poslata je u Pariz, gde je privatno studirala slikarstvo i upisala se u Sorboni na kurs francuske civilizacije koji je pokrivao istoriju, književnost i arhitekturu. Otkrila je da su joj studije u Sorboni naporne i na mnogo načina neinspirativne, ali ostavili su je s ljubavlju prema francuskoj književnosti i tečnim jezikom koji je ostao uz nju celog života. Živela je kod pariške porodice, čija se fanatična posvećenost užicima stola predstavljala komično u delu French Provincial Cooking (Francusko provincijalno kuvanje). Ipak je priznala da je to iskustvo bilo najdragoceniji deo njenog vremena u Parizu: „Shvatila sam na koji je način porodica ispunila svoj zadatak da podstaknu francusku kulturu u bar jedan od njihovih britanskih optužbi... Ono što je zapelo bio je ukus za neku vrstu hrane, u idealnom slučaju za razliku od svega što sam ikad ranije poznavala. ` Njena majka nije bila željna ranog povratka svoje ćerke u Englesku nakon kvalifikacije za sorbonsku diplomu, pa ju je poslala iz Pariza u Minhen 1931. na učenje nemačkog jezika.[5] Gluma Nakon povratka u Englesku 1932. godine, Dejvidova je s entuzijazmom prolazila kroz društvene rituale za mlade žene viših klasa.[6] Ugledni mladi Englezi koje je upoznala nisu joj se obraćali. Njena biografkinja Lisa Šanej komentariše da bi s njenim „nežno smrknutim izgledom i njenom sramežljivošću zaštićenom hladnom i bodljikavim jezikom“ predstavljala zastrašujuću perspektivu za mlade muškarce više klase koje je susrela. Elizabet je odlučila da nije dovoljno dobra kao slikarka i da je na majčino nezadovoljstvo postala glumica. Pridružila se trupi J. B. Fagan`s company na Oksfordu 1933. godine. Njeni kolege izvođači uključuju Džoan Hikson. Posle Oksforda, ona se sledeće godine preselila u pozorište na otvorenom u Park Regenta, London. Iznajmila je sobe u velikoj kući u blizini parka, dala sebi poklon za 21. rođendan na opremanju kuhinje i naučila kuvati. Poklon njene majke „The Gentle Art of Cookery“ Hilde Lejel bila je njena prva knjiga o kuvanju. Kasnije je napisala: `Pitam se da li bih ikad naučila kuvati da nisam dobila rutinu od gospođe Biton da učim, umesto romantične gospođe Lejel sa svojim prilično divljim, maštovitim receptima.` [7] U Parku Regent, Elizabet je postigla mali profesionalni napredak. Među njenim kolegama u glumačkoj trupi bio je glumac koji je stariji devet godina, Čarls Gibon. Njegovo nepoštovanje socijalnih konvencija snažno joj se dopalo. Njegov brak nije ih zaustavio pa su započeli su aferu koja je nadmašila njenu scensku karijeru. Čejn komentariše, `Gibon je bio krajnji autsajder. Bio je radnička klasa, levo krilo, Jevrejin, glumac, džeparoš, koji je jedno vreme živeo u pećinama u Hejstingsu. Majka ga je zvala pacifistički crv. On je bio seksualno prisutan i spavao je sa svime što se kretalo. ` Njena majka nije odobravala i pokušala je da zaustavi aferu. Dogovorila je da njena ćerka provede nekoliko nedelja odmarajući se sa porodicom i prijateljima na Malti u prvoj polovini 1936. godine i u Egiptu kasnije iste godine, ali u svojoj biografiji iz 1999. godine Artemis Kuper komentariše da njeno dugo odsustvo nije uspelo da je oduzme od njenog odnosa sa Gibonom.[8] Tokom boravka na Malti, Dejvidova je mogla da provede vreme učeći od kuvarice, svoje domaćice Anđele, koja je rado predala stručnost. Iako je mogla da napravi sjajne večere kada je to bilo potrebno, najvažnija lekcija koju je učila bila je da radi iz dana u dan, sa svim raspoloživim sastojcima, pokazujući joj kako da od stare ptice ili žilavog komada mesa napravi dobro jelo. Francuska, Grčka, Egipat i Indija Nakon povratka u London početkom 1937. godine, Dejvidova je priznala da neće biti uspešna na pozornici i napustila je misli o pozorišnoj karijeri. Kasnije te godine zaposlila se kao mlađa asistentinja u modnoj kući, gde su elegantne mlade žene iz više klase bile tražene kao hostese. Otkrila je da je posluga u maloprodajnom poslu neugodna i da je podnela ostavku početkom 1938. godine. Tokom narednih nekoliko meseci provodila je vreme odmarajući se na jugu Francuske i na Korzici, gde ju je podvela priroda ljudi s kojima je boravila i jednostavna izvrsnost njihove hrane. Nakon povratka u London i razočarana životom tamo, pridružila se Gibonu kupujući mali čamac sa motorom - sa namerom da otplovi u Grčku. Prešli su Kanal u julu 1939. godine i čamcem su se uputili kroz kanalski sistem Francuske do obale Sredozemnog mora.[9] Norman Daglas, Elizabetin mentor Izbijanje Drugog svetskog rata u septembru 1939. zaustavio je njihov napredak. Nakon što su se nakratko zaustavili u Marseju, uplovili su u Antib, gde su ostali više od šest meseci jer nisu uspeli da dobiju dozvolu za odlazak. Tamo je Elizabet upoznala i ostala pod velikim uticajem starijeg pisca Normana Daglasa o kome je kasnije opširno pisala. On je nadahnuo njenu ljubav prema Mediteranu, podstakao je interesovanje za dobru hranu i naučio je da traži najbolje: `insistirajte na tome i odbacite sve što je bilo lažno i drugorazredno `. Kuper ga opisuje kao njenog najvažnijeg mentora.[9] Par je konačno napustio Antib u maju 1940. godine, uplovili su na Korziku i potom ka Siciliji. Oni su stigli do Mesinskog tesnaca kada je Italija ušla u rat 10. juna. Oni su osumnjičeni za špijuniranje i internirani su. Posle 19 dana u pritvoru u raznim delovima Italije, dozvoljeno im je da pređu granicu u Jugoslaviju, koja je u tom trenutku ostala neutralna. Izgubili su gotovo sve što su imali - čamac, novac, rukopise, sveske i njenu zbirku recepata. Uz pomoć britanskog konzula u Zagrebu, prešli su u Grčku, a u Atinu su stigli jula 1940. godine. U to vreme Elizabet više nije bila zaljubljena u svog partnera, već je ostala s njim iz nužde. Gibon je na ostrvu Siros pronašao posao podučavanja engleskog, gde je Dejvid naučila kuvati sveže sastojke koji su dostupni lokalno. Kada su Nemci napali Grčku u aprilu 1941, par je uspeo da ode na civilni konvoj u Egipat.[10] Sposobna da odlično govori francuski i dobar nemački jezik, ona je obezbedila posao u pomorskom šifarskoj kancelariji u Kairu. Brzo je spašena iz privremenog izbegličkog smeštaja, pošto je upoznala starog prijatelja Engleza koji je imao „apsurdno grandiozan“ stan u gradu i pozvao je da čuva kuću za njega. Ona i Gibon su krenuli svojim zasebnim putevima i ona se uselila u veliki stan.[11] Angažovala je kuvara, Kirikaou, grčku izbeglicu, čije ga ekscentričnosti nisu sprečile da proizvodi veličanstvenu hranu: „Ukus te čorbe od hobotnice, bogat vinski tamni sos a miris planinskog bilja bio je nešto što se nije lako zaboravilo. `Godine 1942. uhvatila je infekciju koja je zahvatila njena stopala. Provela je nekoliko nedelja u bolnici i osećala se obaveznom da se odrekne posla u šifarskoj kancelariji. Potom se preselila u Kairo, gde je od nje zatraženo da postavi i vodi referentnu biblioteku za britansko Ministarstvo informacija. Biblioteka je bila otvorena za sve i angažovala je dosta novinara i pisaca. U svom malom stanu u gradu zaposlila je Sulejmana, sudanskog kuvara. Pisala je: Sulejman je učinio mala čuda sa dve peći Primus i pećnicom koja je bila nešto više od limene kutije. Njegovi suflei nisu nikada bili manje uspešni. ... Tri ili četiri godine živela sam uglavnom na prilično grubim, ali veoma aromatizovanim šarenim jelima od povrća, sočivom sa mlekom ili svežeg paradajza, ukusnim začinjenim pilavima, jagnjećim pljeskavicama na žaru, salatom sa hladnim jogurtovim prelivom sa aromom mente, egipatskim felaho jelo od crnog graška sa maslinovim uljem i limunom i tvrdo kuvana jaja - te stvari nisu bile samo privlačne, već i jeftine. [12] Kuper komentariše ovo razdoblje njenog života: `Njene slike tada prikazuju kvintesencijalnu bibliotekarku, obučenu u tamni kardigan preko bele košulje sa primalnim okovratnikom zapetljenim do vrata: ali noću, bila je drugačije stvorenje: pila u baru Hedjaki, jela u lokalu `P`tit Coin de France`, plesala na krovu Kontinentala, a zatim se uputila u noćni klub Madam Badi. ` Za vreme provedenog u Kairu, ona je imala niz ljubavnih afera. Uživala je u njima zbog onoga što jesu, ali samo se jednom zaljubila. To je bilo sa mladim oficirom Piterom Langom, ali veza je prestala kada je teško ranjen i vratio se u rodnu Kanadu. Nekoliko drugih njenih mladića se zaljubilo u nju; jedan od njih je bio potpukovnik Entoni Dejvid (1911—1967). Do tad sa trideset godina, odmeravala je prednosti i nedostatke ostajanja u braku do trenutka kada se idealni muž može pojaviti, i sa znatnom zabrinutošću konačno je prihvatila prosidbu Tonija Dejvida.[13] Par se venčao u Kairu 30. avgusta 1944. godine. Za godinu dana Entoni Dejvid je poslat u Indiju. Njegova supruga pratila ga je tamo u januaru 1946. godine, ali živeti kao supruga britanskog oficira je zamoran i dosadan i hrana opšte `frustrirajuća`. Kasnije u životu je više cenila kuhinju i napisala o nekoliko indijskih jela i recepata u svojim člancima i knjigama. U junu 1946. patila je od jakog sinusitisa i lekari su joj rekli da će se stanje nastaviti ako ostane u letnjoj vrućini Delhija. Umesto toga, savetovali su je da se vrati u Englesku. Ona je to uradila; Kuper primećuje, „Bila je udaljena iz Engleske šest godina, a za to vreme ona i Engleska su se promenile do neprepoznavanja.“ [14] Post-ratna Engleska Vrativši se nakon godina mediteranske toplote i pristupa bogatstvu svežih sastojaka, ona je zatekla svoju rodnu zemlju u posleratnom periodu sivu i zastrašujuću, dok su obroci hrane još uvek bili na snazi. Naišla je na užasnu hranu: `Postojala je supa od brašna i vode začinjena isključivo biberom; hleb i rižoto od zrnevlja; sušeni luk i šargarepa; proja. Ne moram dalje da nabrajam.` U Londonu je srela Džordža Lesleja, bivšeg ljubavnika iz njenih dana Kaira, a njihova afera se ponovo rasplamsala. Par je otišao u Ros-on-Vije u novembru 1946. ali su bili smešteni u gradu zbog vremenskih neprilika. Iznenađena lošom hranom koju je hotel pružao, Džordž ju je ohrabrio da stavi svoje misli na papir.[15] Jedva da sam znala šta radim ... Sela sam i počela razrađivati mučnu žudnju za Suncem i besna i revoltirana protiv te užasne vesele, bezobzirne hrane opisujući mediteranskog i bliskoistočnog kuvanja. Čak i pisanje reči poput kajsija, maslina i putera, pirinča i limuna, ulja i badema, stvorilo je uverenje. Kasnije sam shvatila da su u Engleskoj 1947. godine to bile prljave reči koje sam izlagala. [16] exterior of large terrace house Dom Elizabet Dejvid od 1947. godine pa do njene smrti Kad se njen suprug 1947. vratio iz Indije, ona se odmah odvojila od Džordža i nastavila sa ulogom supruge. Uz pomoć Stel Gvin, Elizabet i njen suprug kupili su kuću u Čelsiju, koja je ostajala njen dom do kraja života. Toni pokazao se neučinkovitim u civilnom životu, ne mogavši da nađe odgovarajući posao; imao je dugove, delom iz propalog poslovnog poduhvata. Ono što je ostalo od iskre u vezi ubrzo je umrlo, a živeli su odvojeno već od 1948. godine.[17] Veronika Nikolson, prijateljica sa vezama u izdavačkoj branši, nagovorila je Elizabet da nastavi pisati s ciljem da napiše knjigu. Ponuđen joj je ugovor, a njeno delo se počelo pojavljivati u publikaciji od marta 1949. Elizabet je rekla urednici časopisa da planira da članke objavi kao knjigu, a magazin joj je omogućio da zadrži autorska prava. Pre nego što su svi članci objavljeni, ona ih je sastavila u zborniku koji se zove A Book of Mediterranean Food (Knjiga mediteranske hrane); mnogi recepti zanemarili su ograničenja obroka u korist autentičnosti, a u nekoliko slučajeva sastojci nisu bili dostupni u britanskim prodavnicama. Dejvidova je svoj rukopis predala nizu izdavača koji su svi odbili. Elizabet se držala kratke proze i citirala od poznatih autora čiji pogled na Mediteran može imati veću težinu. Izdavač je prihvatio i pristao na avansno plaćanje u iznosu od 100 funti. Knjiga objavljena je u junu 1950.[18] Knjiga je bila dobro prihvaćena od strane recenzenata. Elizabet Nikolas, pišući za The Sunday Times, mislila je da je Dejvidova `gastronom retkog integriteta`, koji `odbija ... da napravi bilo kakve nesavesne kompromise sa brzinom`. Iako je Džon Čandos, pišući u časopisu The Observer, istakao da `Neka niko ne jede u Londonu - bez obzira na to čega mora da se odrekne - zamislite da jede mediteransku hranu u nedostatku mediteranske zemlje i vazduha`, svoj je pregled završio rekavši da je knjiga `zaslužuje da postane poznati saputnik svih koji u kuhinji traže nesputano uzbuđenje.` Uspeh knjige doveo je do ponuda za rad od magazina: The Sunday Times - za koji su joj platili predujam od 60 gvineja - Go putopisnog časopisa u vlasništvu novina, i Wine and Food. U avgustu 1950. ona i njen suprug otišli ​​su na poslednji odmor zajedno sa novcem od novih ugovora, iako su imali problema sa automobilom koji su koristili za turneju i odmor je bio neuspešan. Po povratku je pozvala sestru Felisiti, da se useli u gornji stan u njenoj kući. Ona je bila nevoljni i spretni daktilograf - preferirala je osećaj pisanja olovkom - i u zamenu za nisku kiriju Felisiti je vešto kucala članke i knjige, a kasnije je bila glavni istraživač.[19] Knjiga je bila dovoljno uspešna da je Leman naredio Elizabet da napiše nastavak i prikaže jela ruralne Francuske. Ta knjiga se zove French Country Cooking, koju je završila sa pisanjem u oktobru 1950. Minton je bio zaposlen da ilustruje delo, a ona mu je dala detaljna uputstva o vrsti crteža. Uprkos njihovoj teškoj vezi, ona je knjigu posvetila svojoj majci. Pre nego što je knjiga objavljena, ona je napustila Englesku da živi nakratko u Francuskoj. Motivisala ju je želja da stekne šire znanje o životu na francuskom selu i da napravi distancu između nje i supruga. Napustila je London marta 1951 za Menerbes u Provansi. Provela je tri meseca u Provansi; iako je vreme u početku bilo hladno i vlažno, ubrzo je postalo toplije i toliko je uživala da je razmišljala o kupovini kuće tamo. U junu 1951. godine napustila je Menerbes i otputovala na ostrvo Kapri da poseti Normana Daglasa. Kada je otišla krajem avgusta, nakratko je obišla italijansku rivijeru istražujući članak za časopise, pre nego što se vratila u London.[20] U septembru, nedugo nakon njenog povratka, objavljena je knjiga French Country Cooking. Kritičari su je toplo pregledali iako je Lusi Marion, pišući u Mančester Gardijanu, smatrala da „ne mogu misliti da je gospođa Dejvid zapravo pokušala da napravi mnoga jela za koja daje recepte“.[21] Italijanska, francuska i druge kuhinje Leman i ona složili su se da njena sledeća knjiga treba da bude o italijanskoj hrani; u to vreme se u Britaniji malo znalo o italijanskoj kuhinji, a interesovanje za tu zemlju je u porastu. Za knjigu je dobila predujam u iznosu od 300 funti. Planirala je da poseti Italiju radi istraživanja i htela je ponovo da vidi Daglasa u Kapriju, ali je u februaru 1952. dobila vest o njegovoj smrti. ELizabet je napustila London u martu, stigla je u Rim neposredno pred proslavu Uskrsa. Ona je obilazila zemlju, gledajući kuvarice kod kuće i u restoranima i pisala je o regionalnim razlikama u kuhinji. Dok je bila u Rimu, upoznala je slikara Renata Gutuzoa; duboko impresionirana njegovim radom, posebno mrtvima, upitala je da li bi on ilustrovao njenu knjigu. Na njeno iznenađenje, pristao je i, smatrajući da je honorar od 60 funti apsurdno nizak, držao se svoje reči i stvorio seriju ilustracija.[22] Vrativši se u London u oktobru 1952. godine, ona je započela vezu sa sa Peterom Higinsom, razvedenim brokerskim posrednikom; bio je to početak najsrećnijeg perioda u njenom životu. Sledećih meseci je provela pišući knjigu, rekreirajući recepte za izradu tačnih merenja. Osećala se manje emocionalno povezana s Italijom nego s Grčkom i južnom Francuskom, i napisala je da je napisano „neobično problematično“, iako „kako je izašao recept po recept… Shvatila sam koliko učim i koliko enormno ta jela uvećavaju moje obim i uživanje “. Italian Food objavljena je u novembru 1954. godine. U to vreme je u Britaniji još uvek bilo teško nabaviti mnoge sastojke koji se koriste u receptima. Gledajući davnu 1963. godine, Dejvid je napisao: U Sohu, ali gotovo nigde drugde, nije trebalo da se prave italijanske testenine, parmezan, maslinovo ulje, salama i povremeno pršut. ... Sa južnim povrćem poput patlidžana, crvene i zelene paprike, komorača, tikvicama preovladavala je ista situacija.[23] Recenzenti i javnost su toplo primili knjigu o italijanskoj hrani a prva štampa je rasprodana u roku od tri nedelje. Recenzent The Times Literary Supplement napisao je: `Ova knjiga je više od zbirke recepata čitljivija i uočljiva je disertacija o italijanskoj hrani i regionalnim jelima i njihovoj pripremi u engleskoj kuhinji.` Freja Stark, recenzirajući časopis The Observer, primetila je, „gospođa Dejvid... može se računati među dobročinitelje čovečanstva.“ Evelin Vau je u Tajmsu italijansku hranu nazvala jednom od dve knjige koje su joj 1954. pružile najviše zadovoljstvo.[24] U vreme kada je dovršila knjigu, matičnu kompaniju je zatvorila Lemanova izdavačka kuća, a ona je morala da promeni izdavača. Uopšte joj se nije dopadala nova kompanija i napisala je njeno viđenje te kompanije u članku iz 1985. godine. Ne odobravajući pristup njenim knjigama koje je preduzeće preuzelo, njen agent, Pol Skot, nagovorio je izdavača Makdonalda da se odrekne njihovih prava za sledeću knjigu. Umesto toga, ona je potpisala za n ovog izdavača za knjigu koju je izdala 1955. godine.[25] Summer Cooking ilustrovao je njen prijatelj, umetnik Adrijan Dantrej. Posetio bi je kod kuće i skicirao je u kuhinji, dok je ona spremala ručak za njih oboje. Neograničena geografskim planovima svojih prvih tri knjiga, ona je pisala o jelima iz Britanije, Indije, Mauricijusa, Rusije, Španije i Turske, kao i Francuske, Italije i Grčke. Knjiga je odražavala njeno čvrsto verovanje da jede hranu u sezoni; volela je „zadovoljstvo otkrivanja povrća svake sezone“ i smatrala je „prilično dosadnim jesti istu hranu tokom cele godine“.[26] Rekla je da joj je cilj bio da: naglasak na dva aspekta kuvanja koji se sve više zanemaruju: pogodnost određene hrane određenom godišnjem dobu i zadovoljstvo jesti povrće, voće, perad, meso ili ribu koja je u sezoni, dakle u najboljem slučaju, najbrojnija i najjeftinija. [27] Ubrzo nakon objavljivanja knjige, ona se udaljila od svoje redovne kolumne u časopisima, što joj je ponudilo više novca i više mesta u časopisima. Novi ugovor značio je da je pisala i za Vougov sestrinski magazin House & Garden. Odri Viters, urednica Vougua, želela je da ona napiše više ličnih kolumni nego što je to činila za ranije časopise i plaćala joj 20 funti mesečno za sastojke hrane, a povremeno i 100 funti za istraživačka putovanja u Francusku.[28] Dejvid je posetio nekoliko oblasti Francuske, upotpunivši istraživanje za svoju sledeću knjigu, French Provincial Cooking, koja je bila `vrhunac i sinteza decenije rada i razmišljanja`. Objavljena 1960. godine, to je, prema Oksfordovom rečniku, knjiga po kojoj bi je najbolje pamtili. Njen agent pregovarao je ugovore sa novim izdavačem, Majkl Džozefom, i novom ilustratorkom, Džulijet Reni.[29][30] Recenzije o novoj knjizi su podjednako laskave kao i kritike za njene prethodnike. Times Literary Supplement je napisao: `Francusko provincijsko kuvanje treba čitati, a ne brzo. Ono diskutuje o određenoj vrsti i poreklu jela popularnih u raznim francuskim regionima, kao i o kulinarskim terminima, travama i kuhinjskoj oprem koje se koristi u Francuskoj. Ali oni koji mogu dati dodatno vreme ovoj knjizi biće dobro vraćeni jelima kao što su La Bourride de Charles Bérot i Cassoulet Colombié. ` Posmatrač je rekao da je teško razmišljati o tome bilo koji dom koji može učiniti bez knjige i nazvao je Elizabet `vrlo posebnom vrstom genija`. Knjiga je bila posvećena Peteru Higinsu, još uvek njenom ljubavniku. Njen otuđeni muž živeo je u Španiji od 1953. godine, i na sramotu svoje supruge, imenovan je u slučaju razvoda koji je prijavljen u koloni tračeva „Dejli Ekpresa“. U intervjuu objavljenom u novinama, Toni je nju nazivao `mojom bivšom ženom`; podnela je zahtev za razvod, a postupak je okončan 1960. godine.[31] 1960 painting of a plucked duck hanging in a kitchen Slika Žan Batista Odrija za ilustraciju knjige French Provincial Cooking. Dejvid je 1960. prestala da piše za Sandej Tajms, pošto nije bila zadovoljna zbog uredničkog uplitanja u njen primerak; ubrzo posle toga takođe je napustila Voug jer promena smera časopisa nije odgovarala stilu njene kolumne. Pridružila se nedeljnim publikacijama: The Spectator, Sunday Dispatch, The Sunday Telegraph. Njene knjige su sada došle do široke javnosti, nakon što ih je izdavač masovnog tržišta Penguin Books štampao u mekom omotu, gde su prodate u više od milion primeraka između 1955. i 1985. godine. Njen rad je imao uticaja i na britansku kulturu hrane: istoričar Peter Klark smatra da „semenični uticaj francuske provincijske kuvarice Elizabet Dejvid (1960), uz njenu ogromnu prodaju knjiga zaslužuje istorijsko priznanje.“ Kuper smatra da je njena `profesionalna karijera bila na vrhuncu. Ona je bila cenjena ne samo kao vodeća spisateljica u Britaniji o hrani i kuvanju, već kao žena koja je promenila prehrambene navike Engleske srednje klase.` [32] Njen privatni život bio je manje dobar. U aprilu 1963. godine njena veza sa Higinsom završila se kada se ponovo oženio. Jedno vreme je pila previše alkohola i prečesto je pribegavala tabletama za spavanje.[33] Verovatno kao rezultat ovih faktora i prekomernog rada, Dejvid je 1963. godine, kada je imala 49 godina, doživela izliv krvi u mozgu. Vest o događaju držala je u svom bliskom krugu prijatelja - nijedan urednik publikacija za koje je radila nije bio svestan kolapsa - pošto nije želela da joj se naruši reputacija teškog radnika. Oporavila se, ali samopouzdanje joj je bilo loše poljuljano i njen osećaj ukusa privremeno je pogođen; tokom određenog vremena nije mogla da okusi so ili uticaj soli na ono što je kuvala, ali njen osećaj za miris prženja luka bio je toliko pojačan da je bio neugodan za nju. U novembru 1965. godine ona je zajedno sa četiri poslovna partnera otvorio Elizabeth David Ltd, prodavnicu kuhinjske opreme. Među njenim kupcima bili su Albert i Majkl Ru, koji su tamo kupovali opremu koju bi inače morali kupiti u Francuskoj.[34] Elizabet, koja je odabrala zalihe, bila je beskompromisna u izboru robe; uprkos velikom asortimanu kuhinjskih pomagala, prodavnica nije imala ni zidne oštrice noža ni prese za beli luk. Dejvid je napisala članak pod nazivom `Prese za beli luk potpuno su beskorisne`, odbila ih je prodati i savetovala kupce koji su tražili da idu negde drugde. Na drugom mestu, nasuprot tome, neke njene knjižice nisu štampane posebno za radnju. Neke od njih kasnije su uklopljene u zbirke njenih eseja i članaka.[35] Prodavnica je u The Observer opisana kao: ... potpuno jednostavna. Na prozoru stoje piramide francuskih šoljica za kafu i engleskih gvozdenih lonaca. ... Gvozdene police sadrže kalupe i kalupe svakog oblika, glazirane i neglazirane zemljane posude, činije i posuđe tradicionalnih boja, obične posude i tave od debelog aluminijuma, livenog gvožđa, staklastog emajla i vatroslatni porcelan, neprirodno posuđe klasičnih oblika i uredni redovi kuvarskih noževa, kašika i viljuški. [36] Dejvid je smanjila svoje obaveze pisanja da se koncentriše na vođenje radnje, ali je pridodala neke članke u časopisima i počela više da se fokusira na englesku kuhinju. Ona je još uvek uključivala mnoge recepte, ali sve je češće pisala o mestima - pijacama, farmama - i ljudima, uključujući profile poznatih kuvara i gurmana poput Marsela Bulestina i Eduara de Pomijane. U svojim kasnijim člancima izrazila je snažno stanovište o širokom rasponu tema; gnusila je reč `hrskava`, zahtevajući da zna šta je to što `hrskavo` nije; priznala je nemogućnost dopunjavanja bilo čije čaše sve dok se ne isprazni; insistirala je na tradicionalnom obliku spremanja ` Velški zec “; ona je prezirala Mišelinovim standarde. Dok je vodila prodavnicu, ona je napisala još jednu knjigu „ Spices, Salt and Aromatics in the English Kitchen“ (1970). Bila je to njena prva knjiga u deceniji i prva od projektovanog serijala o engleskoj kuhinji koja se zvala `englesko kuvanje, drevno i moderno`. Odlučila se da se koncentriše na to dok se oporavlja od cerebralnog krvarenja 1963. godine. Knjiga je bila odstupanje od njenih ranijih dela i sadržavala je više istorije hrane o tome što je nazivala `engleskom zaokupljenošću začinima i mirisima, voćem, arome, izvori i začine orijenta, u blizini i daleko `.[37] Posle 1970 Njena prodavnica nikada nije bila više nego skromno profitabilna, ali ona neće sniziti svoje standarde u potrazi za komercijalnim povratom. Doveden je novi menadžer koji je vodio radnju i ona se borila protiv mnogih njegovih promena, ali ona je uvek bila u manjini protiv svojih kolega direktora. Stres neslaganja oko kompanije - i smrti sestre Dijane u martu 1971. i majke u junu 1973. - doprinele su zdravstvenim problemima i patila je od hroničnog umora i natečenih nogu. Postepeno su njeni poslovni partneri smatrali da je njen komercijalni pristup neodrživ, a 1973. napustila je kompaniju. Na njenu ljutnju, radnja je i dalje trgovala pod njenim imenom, mada je periodično pokušavala da ubedi svoje bivše kolege da to promene. Njena druga knjiga o engleskoj hrani bila je English Bread and Yeast Cookery koja je provela pet godina istražujući i pišući. Rad je obuhvatio istoriju proizvodnje hleba u Engleskoj i ispitivanje svakog upotrebljenog sastojka. Ljutila se zbog standarda hleba u Britaniji i napisala: Ono što je krajnje zastrašujuće je nered koji naša briga za mlevenje i pečenje uspevaju napraviti sa dragim kupljenim zrnom pšenice. Jednostavno, troši se nacija kojoj je toliko malo stalo do kvaliteta svog hleba da je sebi dozvolio da se očara, kupujući ekvivalent osam i četvrt miliona velikih belih fabričkih hlebova svakog dana u godini.[38] Godine 1977. ona je teško povređena u saobraćajnoj nesreći - zadobila je prelom levog lakta i desnog zgloba, oštećenu kapicu kolena i slomljenu vilicu - od čega joj je trebalo dugo vremena da se oporavi. Dok je bila u bolnici, objavljena je knjiga English Bread and Yeast Cookery. Njena knjiga dobila je veliku pohvalu, a Džejn Grigson, pišući u časopisu The Times Literary Supplement, sugerisala je da kopiju knjige treba dati novopečenom bračnom paru, dok je Hilari Spurling, pregledavajući časopis The Observer, pomislila da nije samo to `grozna optužnica britanske industrije hleba`, ali jedna sa `urednošću, autoritetom, fenomenalnim opsegom i velikom pažnjom prema detaljima`.[39][40] Neke od istraživanja koje je ona preduzela za English Bread and Yeast Cookery obavljena je sa Džil Norman, njenom prijateljicom i izdavačom. Odlučile su da bi trebalo da proizvedu još knjiga, prva od dve je bila Ice and Ices i zbirku Elizabetinih ranih kolumni. Kompilacija postojećih eseja i članaka za štampu trajala je manje vremena, a 1984. godine objavljena je knjiga „Omelette and a Glass of Wine“, čiji je urednik Norman, koji je postao njen književni izvršilac i koji je uređivao dalje njene radove nakon njene smrti.[41] Smrt njene mlađe sestre Felisiti, koja je trideset godina živela na zadnjem spratu svoje kuće, bila je težak udarac za Dejvidovu. Počela je da pati od depresije i otišla je lekaru posle bolova u grudima; dijagnosticiran joj je tuberkuloza i ona je hospitalizovana. Nakon neprijatnog vremena tokom tromesečnog boravka u bolnici, gde su lekovi koji su joj prepisivali imali nuspojave koje su uticale na njenu jasnoću razmišljanja, njen prijatelj, uvoznik vina i pisac Džerald Ašer, dogovorio je da ona ostane kod njega u Kaliforniji da se oporavi.[42] Ona je bila u nekoliko poseta Kaliforniji, u čemu je veoma uživala, ali njeno zdravlje je počelo da propada. Budući da su joj noge već neko vreme bile teške i bolne, trpela je niz padova što je rezultiralo nekoliko šavova u bolnici. Postala je sve više samosvojna, ali uprkos periodima provedenih u krevetu kod kuće, nastavila je da radi na knjigama. Shvatila je da neće moći da završi posao i zamolila je Normana da je dovrši umesto nje. Objavljena je 1994. godine, pod naslovom Harvest of the Cold Months.[43] Maja 1992. ona je doživela moždani udar, pa je dva dana kasnije usledio drugi, što je bilo fatalno; umrla je u svojoj kući u Čelsiju 22. maja 1992. godine, stara 78 godina. Sahranjena je 28. maja u porodičnoj crkvi Svetog Petra u Folkingtonu. Tog septembra održana je komemoracija. Pru Lit je za njen stari kuhinjski sto platila 1.100 funti jer je tamo „kuvala svoje omlete i napisala većinu svojih knjiga“. Ukupni prilivi na aukciji bili su tri puta veći od očekivane vrednosti.[44][45] Knjige Od 1950. godine ona je bila poznata po člancima iz časopisa, a tokom 1960-ih i 70-ih, po svojoj kuhinji, ali njen ugled počivao je i dalje uglavnom leži na njenim knjigama. Prvih pet, objavljeno između 1950. i 1960, obuhvataju kuhinju kontinentalne Evrope i šire. 1970-ih Dejvid je napisala dve knjige o engleskom kuvanju. Poslednja njena knjiga objavljena u životu bila je zbirka prethodno štampanih eseja i članaka. Iz opsežnih beleški i arhiva koje je autorka ostavila, njena književna izvršiteljica, Džil Norman, uredila je i dovršila još četiri knjige koje je ona planirala da objavi. Šest drugih knjiga koje su objavljene nakon autorkine smrti bile su kompilacije izvedene iz njenih postojećih radova.[46] Po savetu svog izdavača, Dejvid je konstruirala svoje rane knjige kako bi izmeštala recepte sa odgovarajućim odlomcima putopisa i scenskih slika ranijih pisaca, a kako je samopouzdanje i reputacija rasla i sama. A Book of Mediterranean Food (1950) se bavila sa devet autora, između jedanaest odeljka recepata. Recenzenti su komentarisali da njene knjige poseduju književne zasluge, kao i praktične instrukcije.[47] Neki kritičari, naviknuti na prepisivačke pisce o kulinarstvu, smatrali su da njen pristup zahteva previše znanja od strane čitalaca. Po njenom mišljenju, „Idealni pisac o kuvanju je onaj koji čini da čitaoci žele da kuvaju, kao i da im govori kako se to radi; trebalo bi da ostave nešto, možda ne previše, ali malo: ljudi moraju da naprave svoja sopstvena otkrića, koriste sopstvenu inteligenciju, u suprotnom će im biti uskraćen deo zabave. ` U Njujork Tajmsu, Kreg Kjelborn se divio Elizabet, ali je napomenuo da je to zato što je pretpostavljala da su njeni čitaoci već poznavali osnove kuvanja bi je „više cenili od strane onih koji ozbiljno brinu za hranu nego onih koji imaju povremeni interes“. Pisac Džulijan Barns je prokomentarisao da je kao kuvar amater pronašao njene krajnje instrukcije zastrašujuće: „Prva rečenica glasi ovako:„ istopite naseckane i narezane paradajze na maslinovom ulju pola kilograma „… Rastopite? Rastopite paradajz? ... Može li biti da je i Elizabet Dejvid bila previše dobar pisac da je pisac hrane? ` Kasniji kuvar, Tom Parker Bauls, primećuje: „Ne okrećete se ka Elizabet Dejvid zbog dadilje, detaljnih uputstava ili preciznih iznosa i vremena. Pretpostavlja da znate osnove i pisac je koji nudi inspiraciju, i predivna, odvažna proza. Njeni recepti su bezvremenski, a sve njene knjige divna referentna dela (i neumorno istražena) i nudi lepa čitanja. `[48] Osam knjiga i osam brošura koje je ona objavila tokom svog života pokrivaju hranu Francuske; Italija; ostatak Mediterana i šire, u Aziju; i Englesku. Francuska Dve njene najpoznatije knjige fokusiraju se na francusku kuhinju: French Country Cooking (1951) and French Provincial Cooking (1960); Francuska se ističe, mada ne isključivo, u druge dve: A Book of Mediterranean Food (1950) and Summer Cooking (1955). Ona je postavila obrazac za svoje knjige grupišući recepte po kategorijama, sa odeljcima koji su povezani njenim odabranim odlomcima iz literature. U svojoj prvoj knjizi Mediteranska hrana Dejvid je predstavila poglavlja o supama; jaja i ručak; riba; meso; obilna jela; živina i divljač; povrće; hladna hrana i salate; slatkiši; džemovi, kanali i konzerve; i sosovi. Ona je široko sledila ovaj obrazac u svoje sledeće četiri knjige. Njen pogled na mesto francuskog kuvanja u hijerarhiji svetske kuhinje izložen je u njenom uvodu u knjizi French Country Cooking: „Francuska regionalna i seljačka kuhinja ... u najboljem slučaju je najukusnija na svetu`. Bila je čvrsta vernica tradicionalnom francuskom pristupu kupovini i pripremi hrane: Dobro kuvanje je iskreno i jednostavno, i time ne mislim da podrazumevam da ćete u ovoj ili u bilo kojoj drugoj knjizi pronaći tajnu otkrivanja prvoklasne hrane za nekoliko minuta bez problema. Dobra hrana je uvek problem i njenu pripremu treba smatrati trudom ljubavi, a ova knjiga namenjena je onima koji stvarno i pozitivno uživaju u poslu koji zabavljaju prijatelje i obezbeđuju porodicama prvoklasnu hranu. [49] Iako ne zanemaruje složena jela - posvetila je šest stranica izboru sastojaka za kuvanje pot-au-feu (kuvanje zeca) - Dejvid je smatrala jednostavno svakodnevno kuvanje kao na neki način i zahtevnijim i dala mnogo recepata za `vrstu hrane koja se često jede u štedljivim francuskim domaćinstvima i to je veoma dobro`.[50] Dejvid je naglasila važnost pažljive i oprezne kupovine sastojaka. Napisala je poglavlja o francuskim tržištima. Uprkos raširenoj percepciji da je njen pogled na hranu u osnovi mediteranski, French Provincial Cooking, daleko njena najduža knjiga do danas, istraživala je kuhinju Francuske od Normandije, kao i jug. Gledajući čitavo polje kuvarskih knjiga, Džejn Grigson je ovo shvatila kao „najbolju i najsimpatičniju od svih njenig knjiga“.[51] Italija Za razliku od svoja dva prethodnika, knjiga Italian Food (1954) izvukla je malo iz svega što je već napisala. Provela je mnogo meseci u Italiji istražujući pre nego što je započela rad na rukopisu. Dejvid je već imala dve uspešne knjige za manje promene izvoda ranijih pisaca da bi poboljšala svoju prozu i prepisala recepte sa svojim vlastitim esejima i uvodi u različite odeljke. Knjiga započinje poglavljem „Ormar italijanske prodavnice“, koji daje britanskim kuvarima, koji su u to vreme uglavnom bili nepoznati većinom italijanske kuhinje i metoda, uvid u italijansko bilje, začine, konzervirane, flaširane ili sušene sastojke uključujući inćune, tuna, fungi, pršut, i italijanski osnovni sastojci, kao što su beli luk i maslinovo ulje, oboje su retko viđeni u Britaniji ranih 1950-ih.[52] Ostatak knjige sledi osnovni obrazac ranijih dela, sa poglavljima o supi, ribi, mesu, povrću i slatkišima, sa dodatkom dodatnih predmeta relevantnih za italijansku hranu, testeninu poput raviole i njoke, takođe i pirinač i italijansko vino. Pored ove knjige, u njenim ostalim delima postoje mnogi italijanski recepti i opisi zemlje i ljudi. Prvi recept u njenoj prvoj knjizi Mediterranean Food - je đenovskog porekla. Takođe se u toj knjizi nalaze recepti za bokokos, oso buko, i nekoliko italijanskih testenina i jela od piletine. Među receptima u letnjem kuvanju je peperonata (pimentos ili slatka paprika kuvana sa paradajzom na maslinovom ulju i maslacu) koja je preispitana kao naslovni članak u kasnijoj selekciji njenih dela. U „Omletu i čaši vina“ ona je štampala italijanske recepte, uključujući supe i omlete od hmelja. Takođe se u toj knjizi nalaze značajni eseji o italijanskim ljudima i mestima. Postoji li muškatni oraščić u kući? uključuje članak sa šest stranica o jelima od povrća iz Mantue, i drugi slične dužine o varijacijama pica u Italiji i šire.[53] Druge mediteranske zemlje i šire Kada je 1950. godine objavljena njena prva knjiga, Mediterranean Food, britanska javnost je i dalje trpela restrikcije obroke hrane posle Drugog svetskog rata. Njeno evociranje svakodnevnog obilja i izvrsnosti mediteranske hrane bilo je razotkrivajuće i iako nije dosegla široku javnost sve dok sredinom pedesetih godina 20. veka nisu izašla jeftina izdanja knjiga sa mekim koricama, recenzenti su odmah uočili njenu važnost. U uvodu za ovu knjigu, ona je iznela svoju osnovnu premisu: „Kuvanje mediteranskih obala, obdareno svim prirodnim resursima, bojom i aromom Juga, spoj je tradicije i sjajne improvizacije. Latinski genij blista iz posude za kuhinju. I to je iskreno kuvanje; nijedna od sramne Grande kuhinje hotela International Palas. ` Ipak priznala je da kultura Mediterana nije isključivo grčka i cvetala je na` kopnu `. Opisala je neprestane elemente u hrani u tim zemljama kao: ... ulje, šafran, beli luk, oštra lokalna vina; aromatični parfem od ruzmarina, divljeg majorana i bosiljka u kuhinjama; sjaj pijačnih klupa nagomilanih pimentom, patlidžanima, paradajzom, maslinama, dinjama, smokvama i limetama; velike gomile sjajnih riba, srebra, vrhova ili tigrastih pruga i one duge igle ribe čije su kosti tako misteriozno ispadale zelene.[54] U svojim drugim knjigama ona daje recepte sa celog Sredozemlja, uključujući gaspačo i tortilje iz Španije; dolmades, i jaja sa skordalijom iz Grčke, ovčetine punjene patlidžanima, supu od jogurta, papriku od šargarepe i pirinča iz Turske; i sirijsko jelo od piletine s bademima i pavlakom. S druge strane, ona uključuje Mauricijansku kašu od krompira; ledena supa od krastavaca i cikle iz Rusije; perzijski patlidžan, pirinač i ovčetina; šiš kebab i garam masala iz Indije; i jermenska pica, za koje se tvrdi da je starija od italijanske verzije.[55] U istraživanju za Udruženje jezika i književnosti Australijskih univerziteta iz 2012. godine, Karodi Kulver piše, `Njen jezik, posebno njena upotreba opisa, najjače primenjuje narativan i književni kvalitet mediteranske hrane. Njene slike, anegdote i književni citati preobražavaju se njeni recepti u pričama o iskustvu i sećanju ... ... Sastojci i jela nisu samo dati kao spisak uputstava, već su predstavljeni kao deo specifične kulture. `[56] Engleska Spices, Salt and Aromatics in the English Kitchen (1970) i English Bread and Yeast Cookery (1977) uključuju nekoliko britanskih jela izvan Engleske, kao što su škotska dimljena zlatoperka; i patka od valijske soli. Dejvidova je, kao i mnogi iz njene generacije i klase, koristila izraze `Engleska` i `Engleski` da bi se odnosio na čitavu Britaniju.[57] Neki pisci veruju da je Dejvid zapostavila kuvanje sopstvene države u korist mediteranske kuhinje. U šaljivom časopisu Punch, Humphrey Lyttelton je smatrala da preferira „nepristupačne saksije“ nego „sjajnu kumbersku kobasicu“. Godine 2009. autor o hrani Tim Hejvard optužio ju je za `romantično široko naočeno`, preteranu usredsređenost na Francusku i Mediteran. Čejni komentariše da su, kad su 1970. godine objavljeni Spices, Salt and Aromatics in the English Kitchen, neki njeni najvatreniji obožavaoci ostali zaprepašćeni kada su je otkrili kako ističe britansku kulinarsku tradiciju, `u najboljem slučaju ... jednako bogatu i nagrađujuću kao i Mediteran `. Kuper piše da je, iako je promena fokusa sa francuske i mediteranske hrane na englesku iznenadila javnost, ona već neko vreme krenula ka tome.[58] Dejvid je detaljno obrađivao svoje teme iz engleskog jezika: Spices, Salt and Aromatics duži su od knjige o mediteranskoj hrani, francuske kuhinje ili letnjeg kuvanja. Zamišljala je da to bude prva u nizu od tri ili čak pet knjiga o engleskoj kuhinji: `Zavisi koliko vremena imam ... Kasnije će se sveske baviti hlebom, kvascima, kolačima, kremama, sirevima i jelima od jaja, i meso i divljač `. Nikad nisu napisani, osim knjizi o engleskom hlebu i kvascu, koji je gotovo 100 stranica najduži od svih Dejvidovih dela.[59] Dejvid je svesno sledila put Hilde Lejel i Doroti Hartli u istraživanju britanskih sastojaka i jela. Poput njih, ona se osvrnula na regionalnu istoriju kako bi pronašla ono što je videla kao „tradiciju kulture koja je ukorenjena na zemlji“, `pre pustoši industrijske revolucije`. Ona nije romantizovala britansku kulinarsku prošlost: `Radnici na farmama i u fabrikama, zanatlije i sveštenici i dalje su živeli na veoma ograničenoj ishrani ... njihovi kuhinjski prostori bili su tako primitivni, a oprema tako oskudna da su mogli postojati samo najosnovniji oblici kuvanja `. Ali, njena stalna merila su bili pošteni sastojci i nezahtevno kuvanje. Osudila je - i objasnila alternative - veštačkom, `ozloglašenom hlebu` i `svim sintetičkim pomagalima za aromatizaciju ... Niko nikada nije uspeo da otkrije zašto Englezi smatraju da se čaša vina koja se dodaje u supu ili gulaš, deluje kao bezobzirna ekstravagancija i u isto vreme troši kilograme na sosove u bocama, kocke supe, kečape i veštačke arome “.[60] Obe knjige na engleskom jeziku su u dva dela. Prvi odeljak je istorijski, stavljajući temu u kontekst savremenog čitaoca. U knjizi Spices, Salt and Aromatics, ona piše o pozadini bilja i začina koji su se koristili u britanskim kuhinjama tokom prethodnih vekova i skicira istoriju njihovog usvajanja iz Azije i kontinentalne Evrope. Književni prilog Tajmsa ovaj je deo knjige nazvao `teškim za gledanje kao dobar triler`. Pregledavajući knjigu Hilari Sparling napisala je da ona sadrži `istoriju gotovo svakog razvoja od useva i žitarica kamenog doba`.[39] Kolekcija eseja i članaka Iako je ona crtala iz svojih mnogih članaka iz časopisa za materijal u svojim ranijim knjigama, An Omelette and Glass of Wine (1984) bila je prva direktna antologija njenog rada. Sastavljen uz pomoć Džil Norman, sastoji se od njenih izbora iz njenih eseja i članaka objavljenih od 1949. godine. Članak iz kojeg knjiga nosi svoj naslov esej je o „gotovo primitivan i elementaran obrok evociranom rečima:„ Idemo samo omlet i čašu vina “ komentarisala je Elizabet svoju knjigu. Među ostalim temama su i profili ljudi, uključujući Normana Daglasa, Marsela Boulestina, gospođu Biton i `gurmana u Edvardanskom Londonu`, pukovnika Natanijela Nunjam-Dejvisa. Nekoliko odeljka posvećeno je opisima tržišta gradova u francuskim državama i nepretencioznih restorana i hotela u Francuskoj. Postoje članci o limunu, mesu iz lonca, majonezu, pici, salamurima, tartufima, kao i o kuhinjama Španije i Maroka. Za većinu članaka ona je pružila ili uvod ili napomenu ili oboje.[61] Ona je imala nameru da objavi drugu takvu brošuru i osam godina nakon njene smrti, Norman, njen književni izvršilac, objavio je nastavak, Is There a Nutmeg in the House? (2000). Kao i njegov prethodnik, on je bio izvučen iz članaka iz časopisa, eseja i drugih ranijih napisa, kojima je Norman dodao člancima koje je ona napisala u 1980-ima. Prvi deo knjige je kratak autobiografski deo, retkost od nje, koja je pažljivo čuvla njenu privatnost. Njeno interesovanje za istorijske aspekte kuhinje daje opseg u esejima o istoriji. Članci namenjeni domaćem kuvaru uključuju `Do not Despair over Rice`, `Making Ice Cream`, i jedan koji izriče pogled po kome je bila poznata: `Garlic Presses are Utterly Useless`. Njujork Tajms je knjigu nazvao `ovom vrlo privlačnom, potpuno upijajućom raznolikošću. ... Ovo je knjiga koja je dovoljno dobra za jelo - i, na neki način, možete i da je pojedete.`[62] Brošure Ona je napisala osam knjižica (brošura) na pojedinačne teme. Prve dve, The Use of Wine in Fine Cooking (1950) i The Use of Wine in Italian Cooking (1952), naručili su i objavili trgovci vinom. Ona je ponovo koristila prvo kao poglavlje u knjizi French Country Cooking.[63] Ona je za svoju prodavnicu kuhinjske opreme napisala: Dried Herbs, Aromatics and Condiments (1967); English Potted Meats and Fish Pastes (1968); The Baking of an English Loaf (1969); Syllabubs and Fruit Fools (1969), Green Pepper Berries (1972). Deo sadržaja preuzet je iz njenih ranije objavljenih članaka iz časopisa, a neki su dodatno upotrebljeni i prošireni u kasnijim knjigama.[64] Njena poslednja brošura je Cooking with Le Creuset (1989) napisana francuskim proizvođačima posuđa Le Creuset.[65] Posthumne publikacije painting of old market stall selling drinks La Belle Limonadière, 1827, slika prikazana u knjizi Harvest of the Cold Months Pored Is There a Nutmeg in the House? još tri knjige koje je ona dovršiola a koje je uredio Norman nakon što je autorka umrla. Harvest of the Cold Months (1994) nosi titl `A social history of ice and ices`. Elizabet je na njemu povremeno radila nekoliko godina pre bolesti. Knjiga prati istoriju leda u kuhinjama Evrope iz srednjovekovnih vremena, kada ga je trebalo doneti iz planina i čuvati u ledenim kućama. Nezavisni recenzent opisao je to kao `nekuvarsku knjigu, već zadivljujući podvig detektivske stipendije ... raskošan i dostojanstven`. Pregledajući knjigu u Tajmsu, Najdžela Loson je napisala da je, premda je zaslužila mesto na policama svakoga ko se brine o hrani, otkrila nestajanje autorske energije i „nedostaje joj uobičajena, živahna i žestoka, čitljivost“.[66] South Wind Through the Kitchen(1997) bio je završetak jednog od njenih projekata u kasnijim godinama na kome je radila sa Normanom: zbirka jednih svezaka najboljih njenih opsežnih radova. Norman je pozvao kuvare, pisce i njene prijatelje da odaberu svoje omiljene članke i recepte. Mnogi autori, kao što je kuvar Simon Hopkinson, dali su uvod ili prigodne reči za odabrane komade. Ekstrakti i recepti preuzeti su iz svih knjiga objavljenih 1996. godine. Postoji više od 200 recepata, organizovanih na uobičajeni način sa odeljcima o jelima i sastojcima - jaja i sir, riba i školjke, meso, živina i divljač, povrće, testenine, mahunarke i žitarice, umaci, slatka jela i kolači, konzerve i hleb - isprepleteni su, kao u Dejvidovim ranijim radovima, sa člancima i esejima. Naslov knjige potiče iz eseja objavljenog 1964. godine i repriziranog u „An Omelette and a Glass of Wine“ i referenca je na Južni vetar, najpoznatiji roman njenog mentora Normana Daglasa.[67] Poslednja od knjiga koje je ona planirala da objavi bila je Elizabeth David`s Christmas (2003). Ona i Norman razgovarali su o takvoj knjizi još tokom 1970-ih, ali rad na drugim projektima je to sprečio. Nakon njene smrti, Norman je ustanovio da njeni autorski radovi pišu i sastavljaju mnogo više materijala o božićnoj temi nego što je to iko drugi shvatio. Božićni recepti od kojih se najčešće pitala Elizabet su činili jezgro knjige. Zajedno sa nekoliko božićnih recepata iz mediteranske hrane, francuskog provincijskog kuvanja i začina, soli i aromatike u engleskoj kuhinji i revidiranih članaka objavljenih prethodnih godina u časopisima, pretvoreni su u delo na 214 stranica. Poglavlja su se bavila društvenom i istorijskom stranom Božića, prvim jelima i hladnim mesom, supovima, perutninom i divljači, mesom, povrćem i salatama, umacima, kiselim krastavcima i nadjevima, desertima, kolačima i pićima. Knjiga preispituje jednu od najcitiranijih njenih rečenica, koja je prvi put štampana u Vougu 1959. godine, a uključena je u knjizi iz 2000. godine: `Da sam se snašla - a neću - moj božićni dan je jesti i piti omlet i hladne šunku, uključujući i lepe boce vina tokom ručka i sendviča sa dimljenim lososom, uz čašu šampanjca u krevet uveče. `[68] Između 1995. i 2011. godine Penguin Books izdale su četiri publikacija iz različitih knjiga Elizabet nazvajući je: I`ll be with You in the Squeezing of a Lemon(1995), Peperonata and Other Italian Dishes (1996), Of Pageants and Picnics (2005), and A Taste of the Sun (2011) . Objavljena su još dve publikacije njenih spisa, dok je Norman bio urednik. At Elizabeth David`s Table (2010) objavljena je obeležavajući 60. godišnjice njene prve knjige. Uz priloge nekoliko uglednih britanskih kuvara, uključujući Hopkinsona, Hju Farnli-Vitingstala, Rouz Grej i Džejmija Olivera, sadrži recepte i eseje iz njenih ranije objavljenih dela. Postoji dvanaest poglavlja koja pokrivaju različite tipive večere od supa do deserta i druge teme kao što su pečenje, kuvanje `brzo i sveže` i njeni opisi francuskog i italijanskog tržišta. Elizabeth David on Vegetables (2013) crpljena je uglavnom iz knjiga o mediteranskoj hrani, italijanskoj, francuskoj pokrajinskoj kuhinji. Postoje odeljci o supama; malim jelima; salatama; testeninama; njoki i polentama; pirinču; pasulju i sočivu; glavna jela; hleb; i deserti.[69] Nagrade i pohvale Elizabet je osvojila Glenfiddich nagradu za najboljeg autora 1978. godine za knjigu English Bread and Yeast Cookery. Univerziteti u Eseksu i Bristolu su joj dali počasne doktorate, a dobila je i orden iz Francuske za postignuća u agrokulturi. Postavljena je za oficira Reda Britanskog Carstva 1976. godine, a unapređena je u komandanta Reda 1986. godine. Čast koja ju je najviše obradovala, pripalo joj je saradnikom Kraljevskog društva književnosti u 1982. kao priznanje za njenu književnost. memorial plaque bearing David`s name and dates Plava ploča engleske baštine ispred kuće u kojoj je živela Elizabet Dejvid u Čelsiju Godine 2012. na obeležavanje dijamantskog jubileja Elizabete II, Elizabet je odabrana od strane BiBiSi Radija 4 kao jednog od 60 Britanaca koji su bili najuticajniji tokom 60 godina kraljičine vladavine. Godine 2013. njen portret bio je jedan u nizu poštanskih marki prve klase izdatih u znak proslave stogodišnjice deset „velikih Britanaca“. 2016. godine podignuta je plava ploča engleske baštine na njenom bivšem domu u ulici Halsi 24 u Čelsiju, gde je živela 45 godina; ona je bila prva spisateljica hrane koja je dobila ovaj oblik priznanja.[70] Nasleđe Sećanja na Elizabet bile su tople i pune hvale za njen rad i zaostavštinu. U časopisu Gardijan, pisac hrane Kristofer Drajver nazvao ju je `najuticajnijim piscem kuvarstva i učenjakom engleskog jezika` dok je u Tajmsu pisalo: Elizabet Dejvid bila je doajen engleskih kuvarskih pisaca. Uticala je na generacije koje su dolazile za njom, bilo da su i oni nameravali da budu kulinarski stručnjaci ili su samo uzeli neku njenu knjigu s kuhinjske police za naredni dan večere. `Elizabet Dejvid kaže ...` je davala rešenja koliko začina - i koji začini - treba dodati u papriku, a koliko belog luka ubaciti u preliv. U najboljem slučaju, njena proza bila je precizna kao i njena uputstva, za razliku od nekih njenih prethodnika koji su ponekad davali savete šta da rade u kuhinji neprobojnim rečenicama. Bilo je zadovoljstvo čitati, ona je stilista istinskog razlikovanja. Možda bi je samo u Britaniji klasifikovala kao `pisca hrane`, prečesto prigušnu frazu. Elizabet Dejvid kombinovala je osećanje naučnika prema istoriji sa darom putnika-estete da prenese osećaj za mesto. [71] Njeno pisanje uticalo je na kulturni pristup Britanaca prema hrani. Prema rečima novinarke Džoane Blitman, ona je `izvršila i kulturno i gastronomsko čudo u posleratnoj Britaniji, uvodeći naciju u viziju sveže kontinentalne hrane`, dok spisateljica Rouz Prins smatra da se ona `promenila zauvek način na koji Britanci kuvaju `. Dženet Flojd, profesorka američke književnosti na Kraljevom Koledžu u Londonu, tvrdi da ona nije pokretačica promena, ali je došla da upokoji tu promenu. Istoričar književnosti Nikola Hambl primećuje da je `revolucija hrane u postu`. - ratne godine bi se verovatno desile bez Elizabet Dejvid, mada bi se u njenom odsustvu dogodilo sasvim drugačije `.[72] Flojd komentariše da je Elizabet „pokazala malo interesovanja za privlačenje publike izvan društvene elite ili povezivanje sa njim“; Kuper se posvetio istoj tački, mada naglašava pozitivnu kritiku knjige o francuskom provincijskom kuvanju u časopisu koji predstavlja Komunistička partija Velike Britanije - kao dokaz da je ona imala veći broj čitalaca nego što su ljudi mislili.[73] David se bar dva puta pojavila u izmišljenom obliku. Godine 2000, roman „Ručak sa Elizabet David“ Rodžera Vilijamsa a 2006. BiBiSi je emitovao film: Elizabet Dejvid: Život sa receptima. Godine 1998. Lisa Čejni objavila je biografiju Dejvida; novinar Pol Levi smatrao je film `brzopletim, prevarenim`, mada ga je Laura Šapiro u `Njujork Tajmsu` smatrala `sveobuhvatnim`. Sledeće godine autorka Artemis Kuper je napisala autorizovanu biografiju `Pisanje za kuhinjskim stolom`. Napisala je i zapis za Elizabet u Rečniku nacionalne biografije 2004. (ažuriran 2011). Njeni radovi nalaze se u biblioteci Šlezinger u Institutu za napredno istraživanje Radklif, Univerzitet Harvard.[74] Njena strast prema posuđima pokazala se uticajem na tadašnji stil. Konran priznaje da je njen rad „činio važan deo procesa učenja koji je doveo do staništa“, a uspeh prodajnog preduzeća sa posuđima doprineo je zahtevu za knjigu o francuskom provincijskom kuhinjom. Dejvidova se trudila da obezbedi ilustratorima njenih knjiga tačne detalje - u nacrtu uvoda za francusko provincijsko kuvanje napisala je: „Bila sam zabrinuta da se takvi detalji unesu u obzir jer su neke od ovih regionalnih lonaca već u Francuskoj je vrlo teško naći tako da crteži Džulijet Reni u neku ruku predstavljaju mali istorijski zapis.` Če Njena kampanja protiv masovne proizvodnje i standardizacije hrane bila je ispred svog vremena, iako je Čejni svoje misli opisala kao „instinktivna i neartikulisana“. Jedna od njenih strasti, premisa o kupovini lokalnih proizvoda u sezoni i jednostavnoj pripremi, je poruka koju nastavljaju Stajn, Staler i Farnli Vitingstal.[75] Kuvari i kuvari priznali su Elizabetin uticaj na njihova dela i dela svojih kolega; njena savremena Džejn Grigson napisala je 1967. `Niko ne može da napravi kuvarsku knjigu ovih dana bez dubokog uvažavanja dela Elizabet David.` Grigson je kasnije napisala: Bosiljak nije bilo više od imena neželjenih ujaka, tikvica je štampana kurzivom kao tuđa reč, a malo ko je od nas znao jesti špagete ili podeliti artičoke na delove. ... Zatim je došla Elizabet David poput sunca, pišući sa kratkom elegancijom o dobroj hrani, odnosno o dobro izmišljenoj hrani, dobro kuvanoj. Ona nam je dala do znanja da možemo bolje sa onim što imamo. [76] Rik Stajn, kuvar novijeg doba, kaže da je David na njegov rani rad toliko uticala da je koristio jednu od Mintonovih ilustracija iz knjige mediteranske hrane na svojim menijima kada je prvi put otvorio restoran. Na druge, Najdžela Slejtera, Gordona Remzija, Džejmija Olivera, Pru Lit i Klarisu Dikson Rajt, ona je uticala; Klarsa je rekla da me je David `naučila da je hrana više od kuvanja; takođe je i poezija i strast. Takođe me naučila da se nikada ne slažem sa nečim drugorazrednim`.[77] Norman citira Lit da je prilično šokiran kada je ona pitala studente na ugostiteljskom fakultetu koliko je njih pročitalo njene knjige, a nijedan student nije podigao ruku.` Njen uticaj putovao je dalje od Britanije, a Marijan Buros je u Njujork Tajmsu 1992. napisala da su `desetine mladih kuvara koji su u poslednje dve decenije doneli slavu američkom kuvanju` dužni gospođi Dejvid. ` Iste godine, novinarka Suzan Parsons napisala je u časopisu Kanbera Tajms da „svaki vodeći australijski kuvar stariji od 40 godina odaje počast Elizabet Dejvid kao veliki uticaj na njihov pristup hrani“. Moderniji australijski kuvari, poput Kili Kvong, takođe su naveli nju kao kontinuirani uticaj na njihov rad.[78] Majkl Bejtman, kritičar hrane za The Independent, smatrao je da će ona `biti upamćen kao daleko veći uticaj na englesku hranu od gospođe Biton`; pisac Oberon Vog je napisao da ako ga pita da imenuje ženu koja je dovela rod najveće poboljšanje u engleskom životu u 20. veku, „moj glas bi pripao Elizabet Dejvid.“ Njen biograf Kuper zaključuje ovako svoj članak o Nacionalnom biografskom listu Oskford: Elizabet Dejvid je bila najbolji pisac o hrani i pićima koje je ova zemlja ikada proizvela. Kada je počela da piše 1950-ih, Britanci su jedva primetili šta se na njihovim policama i u tanjirima uopšte nalazi, a možda je tako i bilo dobro. Njene knjige i članci ubedili su čitaoce da je hrana jedno od najvećih životnih zadovoljstava i da kuvanje ne bi trebalo da bude pijaca, već uzbudljiv i kreativan čin. Pri tome je inspirisala čitavu generaciju ne samo da kuva, već i da razmišlja o hrani na potpuno drugačiji način.