Zeleni šator, veliki roman koji se smješta između dviju velikih smrti – smrti Josifa Staljina i smrti Josifa Brodskog – baš kao i ostala djela Ljudmile Ulicke govori o povijesti, ljubavi, uvjerenjima i vjeri, no više od svega ostalog: o složenosti i veličini ljudskoga života. A taj život Ulicka nam ovaj put daje kroz sudbine Miše, Ilje i Sanje, trojice neprilagođenih dječaka u kojima će se utjeloviti sve junaštvo, naivnost i nada onih koji su se opirali sivilu i opresiji sovjetskog režima. Mudro i potresno, u najboljoj tradiciji velike ruske književnosti, Ulicka nas vodi u svijet zabranjenih ideja i knjiga, svijet potpirivane paranoje, u kojemu se o politici i glazbi razgovara u zadimljenim sobama, pod sjenom sveprisutne vlasti i čeličnim stiskom KGB-a. Naravno, dok ga stotinama sudbina opisuje, Ulickoj ne nedostaje ni razumijevanja ni humora ni senzualnosti, a sve što u Zelenom šatoru pronađemo, gdje god ga i kad god ga čitali, posve sigurno prepoznat ćemo kao blisko, kao ljudsko, kao svoje. Ljudmila Ulicka rođena je 1943. u Baškiriji tijekom evakuacije, a odrasla je u Moskvi, gdje je nakon završetka studija radila u genetičkom laboratoriju. Otpuštena je zbog pretipkavanja samizdata, nakon čega radi u kazalištu te piše crtice i tekstove za djecu. Priče počinje objavljivati potkraj osamdesetih u časopisima te se potpuno posvećuje pisanju proze. Za romane i zbirke priča, prevedene na više od dvadeset jezika, osvojila je brojne nagrade, prva je žena koja je dobila nagradu Ruski Booker (2001.), a najvažnija su joj djela Sonječka i druge priče, Medeja i njezina djeca, Veseli sprovod, Slučaj Kukocki, Daniel Stein, prevoditelj, Iskreno vaš, Šurik, Zeleni šator…

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Zeleni šator - Ljudmila Ulicka Izdavač: Arhipelag Godina izdanja: 2016 Broj strana: 478 Format: 22 cm Povez: Tvrdi Knjiga prevedena na 20 svetskih jezika. Velika knjiga o ruskoj i sovjetskoj istoriji druge polovine XX veka. Prikazujući svakodnevni život i obične ljude u njemu, ali i sovjetskim intelektualce i disidente, od kojih mnogi bivaju surovo kažnjeni ili proterani iz svoje zemlje, Ulicka pripoveda uzbudljivu i zanosnu priču o jednom istorijskom vremenu, ali i o junacima koji svojim životnim udesima, svojom hrabrošću, svojim čudesnim poduhvatima, dobrotom i plemenitošću ostaju za sva vremena. Roman počinje opisom Staljinove smrti i sahrane, na kojoj prisutni gaze više od 1.500 ljudi, a završava se smrću velikog pesnika Josifa Brodskog. Roman o ljubavi, prijateljstvu i sudbini, ali i o nasilju, strahu i cenzuri. Jedan od najznačajnijih romana moderne svetske književnosti, pisan u najboljoj tradiciji Tolstoja i Dostojevskog. Izuzetno delo, čudesno umeće. Ljudmila Ulicka (1943, Ural), velika ruska književnica, jedan od vodećih savremenih svetskih pisaca. Ulicka je završila biologiju na Moskovskom državnom univerzitetu 1968. godine. Jedno vreme je radila kao naučnik u Institutu za genetiku u Moskvi, ali je ostala bez posla jer je na svojoj pisaćoj mašini prekucavala zabranjeni roman. Na početku književne karijere pisala je drame i scenarije za pozorište, radio i televiziju. Svetsku slavu stekla je pričama i romanima. Najvažnije knjige: Sonječka (roman, 1994), Siromašni rođaci (knjiga priča, 1994), Medeja i njena deca (roman, 1996), Veseli ispraćaj (novela, 1998), Ljaljina kuća (knjiga priča, 1999), Slučaj Kukocki (roman, 2001), Devojčice (knjiga priča, 2002), Providne priče (knjiga priča, 2003), Iskreno vaš Šurik (roman, 2004), Ljudi našeg cara (knjiga priča, 2005), Danijel Štajn, prevodilac (roman, 2006), Zeleni šator (roman, 2010). Dobila je čitav niz ruskih i međunarodnih književnih priznanja, među kojima se nalaze: „Medicis“, „Moskva-PEN“, Ruski „Buker“, Nagrada za rusku knjigu godine, kineska Nacionalna nagrada za književnost, ruska nagrada „Velika knjiga“, „Grincan Kavur“, Velika nagrada Budimpešte, „Simon Bovoar“, Austrijska državna nagrada za književnost.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Satori - Srđan Srdić Izdavač: Partizanska knjiga Godina izdanja: 2020 Broj strana: 195 Format: 20 cm Povez: Broširani Tekst kao da pita: „Šta je tvoj svet, šta čini tvoj život?“ Nisam siguran da postoji odgovor. Vladimir Arsenić Srđan Srdić autor je tri romana (Mrtvo polje, Satori i Srebrna magla pada), dve knjige priča (Espirando i Sagorevanja), i knjige eseja (Zapisi iz čitanja). Dobitnik je književnih priznanja: Laza Lazarević, Biljana Jovanović, Edo Budiša, kao i stipendije iz Fonda Borislav Pekić. Srdićeve knjige prevedene su na nekoliko evropskih jezika.

Reč izdavača : ’’«Satori u Parizu» je rezultat putovanja u Francusku koje je Kerouac poduzeo u proljeće 1965. godine s namjerom da istraži svoje podrijetlo. Planirao je posjetiti Bretanju, Cornwall, Amsterdam i Njemačku. Međutim, već nakon tjedan dana pijančevanja i bludničenja u Parizu, potrošio je svu svoju ušteđevinu i morao se vratiti na Floridu. Nakon povratka je, budući da mu je prijatelj i sudrug u piću bio odsutan, sedam uzastopnih dana i noći proveo prisjećajući se i bilježeći svoju priču. Rezultat toga je ovaj kratki i osebujan roman. «Satori u Parizu» zamišljen je kao pripovijest u kojoj se nižu avanture kanadskog Francuza koji se raspituje o svom podrijetlu i istražuje svoje korijene. U zbilji, to je suvremeni ekvivalent poemi Sir Gawain and the Green Knight, sjajnoj srednjovjekovnoj viteškoj poemi koju je Kerouac pročitao godinu dana ranije. Vitez okruglog stola, Sir Gawain, postaje žrtvom zbog svog ponosa, ali ga od smrti spašava Kristova žrtva. Zbiljska tema ove pripovijesti je «potpuna nesposobnost najsjajnijeg od Arthurovih viteza da pomogne samom sebi». Naslov romana koji u sebi uključuje zen-budistički izraz za prosvjetljenje, «satori», samo još više naglašava univerzalnost Kerouacova religioznog iskustva. Kerouac je u potrazi za Graalom, kojeg nikako ne nalazi, i ne može naći, ali umjesto toga nailazi na ljubaznost, dobrotu i razumijevanje pojedinih ljudi, a njegova percepcija njihove dobrote za njega predstavlja «satori». Tako se ispostavlja da pripovjedač, čiji je glavni cilj pronaći pisane dokumente o korijenima svoje prarodbine, na koncu shvaća da pripada bratstvu svih ljudi, bratstvu ljudi među kojima svačiji život predstavlja nešto neprocjenjivo. Kerouacov pomak od budizma natrag prema kršćanstvu najočitije se ogleda u njegovom inzistiranju da je život stvaran. Ako život nije san, onda postoji mogućnost da se čovjek približi drugim ljudima - komunicirajući s njima i pomažući im. «Satori u Parizu» je pretposljednje djelo koje je Kerouac uspio objaviti za svoga života. Posve narušenog zdravlja, 1968. objavio je svoje posljednje remek-djelo, roman «Vanity of Duluoz». Samo nekoliko mjeseci kasnije, 21. listopada 1969., poslije 26 transfuzija krvi, Jean Louis Kerouac umro je od unutrašnjeg krvarenja jednjaka, čestog uzroka smrti kod kroničnih pijanaca.’’

SATORI U PARIZU - Džek Keruak Izdavač: KROVOVI Sremski Karlovci Godina izdanja: 1990. Povez: broš Broj strana: 88 Pismo: latinica Stanje: dobro

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Satori u crvenoj četvrti - Damir Šodan Izdavač: PPM Enklava Godina izdanja: 2020 Broj strana: 121 Format: 20 cm Povez: Broširani Satori u crvenoj četvrti, prosvetljenje na mestu puteno-novčane razmene, zašto ne? Kapitalizam je na svoj način seksi, jer Bog ipak ima smisla za humor. U protivnom bi mnogo toga oko nas izgledalo potpuno drugačije. Izabrane pesme Damira Šodana u punom svetlu pokazuju raskošni talenat ovog vrsnog pesnika i prevodioca, eruditu i svetskog putnika, bluzera i čoveka sa izuzetnim smislom za humor i okom za detalj.

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Kerouac, Jack, 1922-1969 = Keruak, Džek, 1922-1969 Naslov Satori u Parizu / Džek Keruak ; s engleskog preveo Vojislav Despotov Jedinstveni naslov Satori in Paris. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1990 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci : Krovovi ; Niš : Studentski kulturni centar, 1990 (Zemun : Kum) Fizički opis 88 str., [5] str. s tablama : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Zbirka ǂEdicija ǂPoslednja knjiga (Broš.) Napomene Tiraž 2.000 Prevod dela: Satori in Paris / Jack Kerouac Beleška o autoru i delu na presavitku korica Džek Keruak / Vojislav Despotov: str. [94-95]. Ovaj roman je rezultat autorovog putovanja u proleće 1965. godine u Francusku kojeg je preduzeo s namerom da istraži svoje poreklo. Planirao je da poseti Bretanju, Kornval, Amsterdam i Nemačku. Međutim, već nakon nedelju dana pijančenja i bludničenja u Parizu, potrošio je svu svoju ušteđevinu i morao je da se vrati na Floridu. Po povratku je, budući da mu je prijatelj i drug u piću bio odsutan, sedam uzastopnih dana i noći proveo prisećajući se i beležeći svoju priču. Rezultat toga je ovaj kratki i sjajan roman. „Keruak je podigao temperaturu u američkoj književnosti i ona otad ne spada.“ Džon Apdajk Čim sam otkrio budizam, odmah sam osetio da sam živeo u nekakvom pređašnjem životu, pre beskrajno mnogo vekova, a sada sam zbog grešaka i grehova u tom svetu prebačen u ovu tegobniju sferu egzistencije, dok moja karma tek treba da se rodi, i to u Americi, gde niko nema nimalo duha ili ne veruje ni u šta, naročito ne u slobodu. Džek Keruak je pripadao onoj grupi američkih pisaca kojima je establišment, zbog prirode njihovih dela, okrenuo leđa, ili bolje reći isturio pesnicu. Zvanična Amerika nije mogla da prihvati Keruakovu opijenost ludilom pomahnitalih i nezadovoljnih intelektualaca pedesetih godina. Tradicionalna književna kritika je sa vidnom dozom rezerve ocenila većinu Keruakovih dela, žigošući ga kao prestupnika koji podriva same temelje kulture ili, u najboljem slučaju, svrstavajući njegovu prozu u publicistiku. Pa ipak, tokom svog kratkog života Keruak je uspeo da napiše dvadesetak knjiga proze i poezije i postao najpoznatiji i najkontroverzniji autor svog vremena koji je dao glas čitavoj jednoj generaciji pisaca. U kolikoj meri je Keruak pobunjenik u literaturi, oseća se u ritmu neobuzdanih rečenica njegovog autobiografskog romana Darma lutalice. To je priča izgrađena poput džez improvizacije, o grupi prijatelja koji zajedno kreću u visoke Sijere kako bi se našli na putu darme, istine, i iskusili zen način života. Ali u divljem boemskom San Francisku, sa maratonskim čitanjima poezije, dugim pijankama i eksperimentima u jabjamu, ispostavlja se da isposnički put nije lako slediti. Istovremeno proslava netaknute prirode i užurbane metropole, budizma i poetskog preporoda San Franciska, Darma lutalice su herojska odiseja posvećena generaciji koja je verovala u zanos i nesputanost. Džek Keruak (1922, Louel, Masačusets – 1969, Sent Pitersburg, Florida), rođen kao Žan-Luj Lebri de Keruak. Srednju školu u Louelu završio je 1939. godine kao najbolji sportista i dobio fudbalsku stipendiju za Pripremni koledž Horas Men i Univerzitet Kolumbija. Za vreme Drugog svetskog rata radio je u trgovačkoj mornarici, gde je započeo pisanje romana More je moj brat (1950). U ranim godinama bio je pod uticajem Sarojana i Hemingveja, da bi kasnije razvio sopstveni stil, beležeći život američkog putnika i iskustvo bit generacije pedesetih godina. O tome svedoče brojni romani, kao što su: Grad i velegrad (1950), Na putu (1957), Ljudi iz podzemlja (1958), Darma lutalice (1958), Tristesa (1960), Usamljeni putnik (1960), Big Sur (1960), Žerarove vizije (1963), Anđeli Desolejšn Pika (1965), Satori u Parizu (1966), Kodijeve vizije (1972), i nekoliko knjiga poezije poput Meksiko Siti bluza (1959) i San Francisko bluza (1983). MG106 (L)

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Jezavelj - Elinor De Džong Godina izdanja: 2013 Broj strana: 451 Povez: Mek Autorka romana Dalila.Njeno ime je simbol. Njena hrabrost neizmerna. Njena priča čudesna.Jezavelj, mladoj tirskoj princezi, suđeno je da se uda za izraelskog kralja Ahava. Ona nevoljno pristaje na brak, ali odlučna da upravlja sopstvenim životom, započinje tajnu vezu s Jujem, princem koji je gost na njenom dvoru.Godine prolaze a Juj, ne mogavši da preboli što Jezavelj pripada drugom, postaje ogorčen i zajedljiv. Ali on ne zna za najveću Jezaveljinu tajnu – da je on otac njenog najstarijeg sina Ohazije, naslednika izraelskog prestola.Zbog narušenog kraljevog zdravlja, Jezavelj postepeno preuzima vlast nad Izraelom. Međutim, po celoj zemlji širi se mržnja prema njoj koju podstiču prorok Ilija i njegov pomagač, opasni Jelisije. Dok oni pripremaju njen pad, Jezavelj je prinuđena da se po svaku cenu bori za svoja uverenja.U raskošnom pejzažu Svete zemlje odigrava se epska priča o jednoj od najhrabrijih i najkontroverznijih žena svih vremena. Jezavelj će oduševiti sve ljubitelje romana Crveni šator.

O njemu se u obitelji šutjelo i Nora ga je vidjela samo jednom, dok je bila dijete, ali njezin djed Jakov Osecki neće joj zauvijek ostati tajna – dugo nakon njegove smrti, kada ga bude trebala najviše, otkrit će joj ga pisma i dnevnici pohranjeni u škrinjici od vrbova drva. Između kazališne umjetnice Nore i nesuđenoga glazbenika Jakova u briljantnom romanu Ljudmile Ulicke protegnulo se jedno od najburnijih stoljeća ruske i europske novije povijesti. Varljivo obećanje vremena prije Revolucije, pogibije u svjetskim ratovima, mrak staljinizma i previranja najnovijeg doba – kroz sva ta razdoblja provest će nas ljubavi i razočaranja, ideali i zablude, izdaje i nadanja triju generacija obitelji Osecki. Ali svatko tko je ikada čitao Ulicku zna da Jakovljeve ljestve nisu tek još jedna obiteljska saga na kakve smo se navikli. U živote svojih veličanstvenih junaka, u svaku od sudbina koje maestralno ocrtava, najznačajnija je suvremena ruska autorica utkala pitanje koje pisce i filozofe zaokuplja otkako je svijeta: može li čovjek biti slobodan? A to kako se ostaje slobodan u mreži spletenoj od okolnosti, gena, slučaja i povijesti može nam reći samo velika književnost – knjiga poput Jakovljevih ljestvi, koju zasigurno nećete zaboraviti. Ljudmila Ulicka rođena je 1943. u Baškiriji tijekom evakuacije, a odrasla je u Moskvi, gdje je nakon završetka studija radila u genetičkom laboratoriju. Otpuštena je zbog pretipkavanja samizdata, nakon čega radi u kazalištu te piše crtice i tekstove za djecu. Priče počinje objavljivati potkraj osamdesetih u časopisima te se potpuno posvećuje pisanju proze. Za romane i zbirke priča, prevedene na više od dvadeset jezika, osvojila je brojne nagrade, prva je žena koja je dobila nagradu Ruski Booker (2001.), a najvažnija su joj djela Sonječka i druge priče, Medeja i njezina djeca, Veseli sprovod, Slučaj Kukocki, Daniel Stein, prevoditelj, Iskreno vaš, Šurik, Zeleni šator…

Jednodušno prihvaćen od publike i kritike diljem svijeta, Daniel Stein, prevoditelj po mnogima je najznačajniji ruski roman našega vremena. Život je čudo; čudo za koje nam – da bismo ga prepoznali i razumjeli – ponekad treba prevoditelj. Priča o nevjerojatnom životnom putu poljskog Židova Daniela Steina, koji tijekom Drugog svjetskog rata svoje sunarodnjake spašava radeći kao prevoditelj za Gestapo, temeljena je na stvarnim događajima i puna je čudâ – čuda vjere i čuda ljudskosti. Jer, i kad izbjegava smaknuća i pridružuje se partizanima, i kad prelazi na katoličanstvo i odlazi u Izrael, gdje obnavlja drevnu Jakovljevu crkvu – Daniel Stein junak je samo zato što je čovjek: jedinstven i pun proturječja. A upravo tu – u iskazivanju svega što jesmo – do izražaja dolaze mudrost i spisateljsko umijeće Ljudmile Ulicke. Sastavljajući Steina od sjećanja i dokumenata, pisama i svjedočanstava onih koji su ga poznavali, Ulicka istovremeno daje zadivljujući prikaz Europe i Izraela, ali i burne povijesti odnosa židovstva i Katoličke crkve. No baš kao i svi veliki pisci – Ulicka ne čini samo to. Svojim moćnim, izazovnim djelom – svakoj isključivosti i rigidnosti usprkos – ona priča priču o čudu našega života; na sve naše jezike prevodi život sâm. Ljudmila Ulicka rođena je 1943. u Baškiriji tijekom evakuacije, a odrasla je u Moskvi, gdje je nakon završetka studija radila u genetičkom laboratoriju. Otpuštena je zbog pretipkavanja samizdata, nakon čega radi u kazalištu te piše crtice i tekstove za djecu. Priče počinje objavljivati potkraj osamdesetih u časopisima te se potpuno posvećuje pisanju proze. Za romane i zbirke priča, prevedene na više od dvadeset jezika, osvojila je brojne nagrade, prva je žena koja je dobila nagradu Ruski Booker (2001.), a najvažnija su joj djela Sonječka i druge priče, Medeja i njezina djeca, Veseli sprovod, Slučaj Kukocki, Daniel Stein, prevoditelj, Iskreno vaš, Šurik, Zeleni šator…

1.Barbara Baraldi SKARLET ,291.str., 2.Barbara Baraldi SKARLET Poljubac demona ,271.str., Komplet DVE knjige,, tvrd ,lux povez,1.izdanje,2010.god,2011.god Opis Na proslavi završetka leta koja se odvija na obali jezera, jedna devojka nađena je mrtva u svom šatoru, naizgled i neobjašnjivo utopljena. Drevan, veoma moćan demon probudio se iz vode, i bez Mikaelove pomoći, Skarlet može da se osloni samo na Vinsenta, privlačnog poludemona osvete. Ipak, može li da mu pokloni poverenje i po koju cenu? Dok se Mikael bori protiv drevnog demona kako bi zaštitio ljude, Skarlet mora da se bori da spase svoju ljubav. Knjige su NOVE ---------------------------- 1w

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis! Bronislav Malinovski - Magija, nauka i religija Prosveta, Karijatide, 1971. 378 strana, tvrd povez, udžbenički format. Tri poznata eseja Malinowskog! Malinowski, jedan od najvećih svjetskih antropologa svih vremena, imao je talent za spajanje u jedinstvenom shvaćanju toplu stvarnost ljudskog življenja s hladnim apstrakcijama znanosti. Njegove stranice postale su gotovo neophodna poveznica između poznavanja egzotičnih i udaljenih ljudi s teorijskim znanjem o čovječanstvu. Važna zbirka od tri njegova najpoznatija eseja, Magija, znanost i religija, nudi čitateljima niz koncepata o religiji, magiji, znanosti, obredu i mitu tijekom formiranja živopisnih dojmova i shvaćanja Trobriandera iz Nove Gvineje. Tijekom Prvog svjetskog rata, antropolog Bronislaw Malinowski našao se nasukan na otocima Trobriand, uz istočnu obalu Nove Gvineje. Živeći među ljudima koje je ovdje proučavao, govoreći njihovim jezikom i sudjelujući u njihovim aktivnostima, izumio je ono što je postalo poznato kao promatranje sudionika. Ova nova vrsta etnografske studije trebala je imati ogroman utjecaj na novonastalu disciplinu antropologije. U ovom radu Malinowski je svoja iskustva na otocima Trobriand primijenio na proučavanje seksualnosti i pratećih pitanja erotike, opscenosti, incesta, ugnjetavanja, moći i roditeljstva. Pritom je koristio i dovodio u pitanje psihoanalitičke metode koje su u to vrijeme u Europi popularizirali Freud i drugi. Rezultat je ova knjiga, koja je, iako revolucionarna kada je prvi put objavljena, od tada postala standardno djelo o psihologiji seksa. Bronislav Malinovski (polj. Bronisław Kasper Malinowski; Krakov, 7. april 1884 — Nju Hejven, 16. maj 1942) je bio poljski antropolog koji se smatra utemeljivačem etnografije i jednim od najznačajnijih antropologa XX veka. Iako je 1908. godine diplomirao fiziku na Jagelonskom univerzitetu, čitanje Frejzerove „Zlatne grane“ ga je okrenulo antropologiji. Prvi je uveo u antropološka istraživanja tehniku opservacije sa participacijom tokom svog višegodišnjeg boravka među urođenicima na Trobrijandskim ostrvima. On je tokom I svetskog rata boravio među urođenicima, naučio njihov jezik i običaje i aktivno živeo među njima podigavši svoj šator u središtu njihovog sela. Istraživao je svojevrstan način razmene dobara među njima poznat kao Kula. U svojim radovima je razvio posebnu teoriju socijalne antropologije poznatu kao funkcionalizam.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Ljubavna pesma - Srđan Srdić Izdavač: Partizanska knjiga Godina izdanja: 2020 Broj strana: 286 Format: 20 cm Povez: Broširani U kontekstu celine književnog opusa Srđana Srdića, roman Ljubavna pesma izdvaja se ne samo osvajanjem tematski svežeg terena, već i novim vrhuncem primenjenog jezičkog kreativnog umeća, kojim je proza našeg autora i dosad obilovala. Ovom knjigom Srdić se potvrđuje kao pisac koji se i dalje uspešno razvija, menja, napreduje i iznenađuje čitaoce, bez obzira na to što je još odavno zauzeo mesto u samom vrhu naše savremene proze. Ivan Radosavljević Srđan Srdić autor je tri romana (Mrtvo polje, Satori i Srebrna magla pada), dve knjige priča (Espirando i Sagorevanja), i knjige eseja (Zapisi iz čitanja). Dobitnik je književnih priznanja: Laza Lazarević, Biljana Jovanović, Edo Budiša, kao i stipendije iz Fonda Borislav Pekić. Srdićeve knjige prevedene su na nekoliko evropskih jezika.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Zaista kuga - Ljudmila Ulicka Izdavač: Arhipelag Godina izdanja: 2022 Broj strana: 88 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Velika ruska književnica Ljudmila Ulicka pripoveda o pojavi kuge u Sovjetskom Savezu početkom 1940. godine. Pojavljujući se iznenada, kuga će najpre iznenaditi same lekare kojima je potrebno neko vreme da je prepoznaju, pa će lekari u prvom vreme biti i najčešći prenosioci, jer nisu znali da su u dodiru s kugom. Kada je prepoznata pojava bolesti za koju se mislilo da je iskorenjena, pokreće se mehanizam zdravstvenih i represivnih vlasti, zasedaju partijski komiteti, sprovode se istrage. Uporedo s tim, kontrolišu se informacije kako javnost ne bi saznala za opasnost koja se pojavila i s kojom živi. Dok kuga besni, preteći da se proširi, vlasti pokušavaju da zataškaju stvari, suzbiju informacije, a da ljude iz te oblasti zatvore u karantine. Poznata kao autorka velikih romana, u koje staju čitave istorijske i društvene epohe, generacije jedne porodice i naraštaji jednog društva, Ljudmila Ulicka se u knjizi Zaista kuga usredsredila na jedan događaj i kroz sudbinu nekoliko upečatljivih junaka oblikuje snažnu priču o jednom vremenu, jednom društvu i jednoj ideologiji. Uzbudljiva slika tog događaja nije samo slika jedne epohe, već u mnogo čemu podseća i na odjeke i događaje, ponašanje država i vlada u vezi sa aktuelnom pandemijom koronavirusa. Ljudmila Ulicka (1943, Ural), velika ruska književnica, jedan od vodećih savremenih svetskih pisaca. Ulicka je završila biologiju na Moskovskom državnom univerzitetu 1968. godine. Jedno vreme je radila kao naučnik u Institutu za genetiku u Moskvi, ali je ostala bez posla jer je na svojoj pisaćoj mašini prekucavala zabranjeni roman. Na početku književne karijere pisala je drame i scenarije za pozorište, radio i televiziju. Svetsku slavu stekla je pričama i romanima. Najvažnije knjige: Sonječka (roman, 1994), Siromašni rođaci (knjiga priča, 1994), Medeja i njena deca (roman, 1996), Veseli ispraćaj (novela, 1998), Ljaljina kuća (knjiga priča, 1999), Slučaj Kukocki (roman, 2001), Devojčice (knjiga priča, 2002), Providne priče (knjiga priča, 2003), Iskreno vaš Šurik (roman, 2004), Ljudi našeg cara (knjiga priča, 2005), Danijel Štajn, prevodilac (roman, 2006), Zeleni šator (roman, 2010). Dobila je čitav niz ruskih i međunarodnih književnih priznanja, među kojima se nalaze: „Medicis“, „Moskva-PEN“, Ruski „Buker“, Nagrada za rusku knjigu godine, kineska Nacionalna nagrada za književnost, ruska nagrada „Velika knjiga“, „Grincan Kavur“, Velika nagrada Budimpešte, „Simon Bovoar“, Austrijska državna nagrada za književnost.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Za godinu 1951 Planinarenje (takođe alpinizam)[2] je set aktivnosti koje obuhvataju uspon uz planinu, pri čemu je jedan od glavnih ciljeva osvajanje vrha. Aktivnosti vezane za planinarenje obuhvataju tradicionalne spoljno penjanje, pešačenje, skijanje, i prelaženje preko ferata.[3][4][5][6] Penjanje u sali, sportsko planinarenje i penjanje po stenama se obično isto tako smatraju planinarenjem.[7] Za razliku od većine sportova, planinarstvu nedostaju široko primenjena formalna pravila, propisi i upravljanje; planinari se pridržavaju velikog broja tehnika i filozofija kada se penju na planine.[8] Brojni lokalni alpinistički klubovi podržavaju planinare ugošćujući resurse i društvene aktivnosti. Savez alpskih klubova, Međunarodna federacija za penjanje i planinarenje (UIAA), je svetska organizacija za planinarenje i penjanje, priznata od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta.[9] Nematerijalno kulturno nasleđe Alpinizam u Austriji, Italiji i Švajcarskoj je upisan 2019. godine na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[10] Alpinizam je tradicionalna fizička praksa koju karakteriše zajednička kultura. Ta zajednička kultura se sastoji od poznavanja planinskog okruženja, istorije prakse i povezanih vrednosti, kao i specifičnih veština. Sem tih elemenata neophodno je znanje o prirodnom okruženju, promenljivim vremenskim uslovima i prirodnim opasnostima. Alpinizam kao veština se zasniva i na estetskim aspektima: alpinisti teže elegantnim pokretima penjanja, kontemplaciji pejzaža i harmoniji sa prirodnim okruženjem. Ova praksa razvija etičke principe koji su zasnovani na posvećenosti svakog pojedinca, kao što je neostavljanje trajnih tragova za sobom i preuzimanje obaveze pružanja pomoći među sobom. Suštinski deo alpinističkog načina razmišljanja je i osećaj timskog duha, koji čini nit povezivanja alpinista.[10] Planinarenje i planinari Veliki broj planinara ima različite motive, a uglavnom su to: izazov, uživanje u netaknutoj prirodi i druženje. Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono obuhvata penjanje, silaženje, nošenje ranca itd. Iskustvo je potrebno za korišćenje karte, kompasa, visinomera, i druge opreme. Osnovna planinarska oprema podrazumeva cipele, jaknu, ranac. Spisak opreme za ozbiljnije planinarske ekspedicije je dugačak. On pored hrane i vode podrazumeva penjačku opremu (pojas, prusik, karabineri, cepin, dereze, šlem, štapovi...), opremu za prenoćište (šator, vreća, podloga), ostalu opremu (naočare za sunce, ski naočare, baterijska lampa, kompas...) Za vreme uspona i silaska može doći do nepredviđenih okolnosti. Planinari moraju biti psihički pripremljeni da i u najtežim okolnostima (magla, vetar, sneg, kiša, nedostatak vode i hrane, povrede, kvarovi opreme...) ostanu pribrani, pomognu drugima i bezbedno privedu akciju kraju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Za godinu 1952 Planinarenje (takođe alpinizam)[2] je set aktivnosti koje obuhvataju uspon uz planinu, pri čemu je jedan od glavnih ciljeva osvajanje vrha. Aktivnosti vezane za planinarenje obuhvataju tradicionalne spoljno penjanje, pešačenje, skijanje, i prelaženje preko ferata.[3][4][5][6] Penjanje u sali, sportsko planinarenje i penjanje po stenama se obično isto tako smatraju planinarenjem.[7] Za razliku od većine sportova, planinarstvu nedostaju široko primenjena formalna pravila, propisi i upravljanje; planinari se pridržavaju velikog broja tehnika i filozofija kada se penju na planine.[8] Brojni lokalni alpinistički klubovi podržavaju planinare ugošćujući resurse i društvene aktivnosti. Savez alpskih klubova, Međunarodna federacija za penjanje i planinarenje (UIAA), je svetska organizacija za planinarenje i penjanje, priznata od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta.[9] Nematerijalno kulturno nasleđe Alpinizam u Austriji, Italiji i Švajcarskoj je upisan 2019. godine na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[10] Alpinizam je tradicionalna fizička praksa koju karakteriše zajednička kultura. Ta zajednička kultura se sastoji od poznavanja planinskog okruženja, istorije prakse i povezanih vrednosti, kao i specifičnih veština. Sem tih elemenata neophodno je znanje o prirodnom okruženju, promenljivim vremenskim uslovima i prirodnim opasnostima. Alpinizam kao veština se zasniva i na estetskim aspektima: alpinisti teže elegantnim pokretima penjanja, kontemplaciji pejzaža i harmoniji sa prirodnim okruženjem. Ova praksa razvija etičke principe koji su zasnovani na posvećenosti svakog pojedinca, kao što je neostavljanje trajnih tragova za sobom i preuzimanje obaveze pružanja pomoći među sobom. Suštinski deo alpinističkog načina razmišljanja je i osećaj timskog duha, koji čini nit povezivanja alpinista.[10] Planinarenje i planinari Veliki broj planinara ima različite motive, a uglavnom su to: izazov, uživanje u netaknutoj prirodi i druženje. Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono obuhvata penjanje, silaženje, nošenje ranca itd. Iskustvo je potrebno za korišćenje karte, kompasa, visinomera, i druge opreme. Osnovna planinarska oprema podrazumeva cipele, jaknu, ranac. Spisak opreme za ozbiljnije planinarske ekspedicije je dugačak. On pored hrane i vode podrazumeva penjačku opremu (pojas, prusik, karabineri, cepin, dereze, šlem, štapovi...), opremu za prenoćište (šator, vreća, podloga), ostalu opremu (naočare za sunce, ski naočare, baterijska lampa, kompas...) Za vreme uspona i silaska može doći do nepredviđenih okolnosti. Planinari moraju biti psihički pripremljeni da i u najtežim okolnostima (magla, vetar, sneg, kiša, nedostatak vode i hrane, povrede, kvarovi opreme...) ostanu pribrani, pomognu drugima i bezbedno privedu akciju kraju.

Autor - osoba Keruak, Džek Naslov Pic / Jack Kerouack ; preveo s engleskog Borivoj Radaković Vrsta građe roman Jezik srpski Godina [1995] Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Četvrti talas ; Apatin : Kraj beline, [1995] (Novi SadApatin : Kraj beline) Fizički opis 121 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Radaković, Borivoj Zbirka Biblioteka Kerouack ; knj. 1 (Broš.) Džek Keruak (1922, Louel, Masačusets – 1969, Sent Pitersburg, Florida), rođen kao Žan-Luj Lebri de Keruak. Srednju školu u Louelu završio je 1939. godine kao najbolji sportista i dobio fudbalsku stipendiju za Pripremni koledž Horas Men i Univerzitet Kolumbija. Za vreme Drugog svetskog rata radio je u trgovačkoj mornarici, gde je započeo pisanje romana More je moj brat (1950). U ranim godinama bio je pod uticajem Sarojana i Hemingveja, da bi kasnije razvio sopstveni stil, beležeći život američkog putnika i iskustvo bit generacije pedesetih godina. O tome svedoče brojni romani, kao što su: Grad i velegrad (1950), Na putu (1957), Ljudi iz podzemlja (1958), Darma lutalice (1958), Tristesa (1960), Usamljeni putnik (1960), Big Sur (1960), Žerarove vizije (1963), Anđeli Desolejšn Pika (1965), Satori u Parizu (1966), Kodijeve vizije (1972), i nekoliko knjiga poezije poput Meksiko Siti bluza (1959) i San Francisko bluza (1983). MG30 (N)

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Niti života. Priče iz izbegličke krize - Kejt Evans Izdavač: Fabrika knjiga Godina izdanja: 2019 Broj strana: 176 Format: 28 cm Povez: Broširani U francuskom lučkom gradu Kaleu, čuvenom u prošlosti po izradi čipke, podignut je grad u gradu. Taj novi grad, poznat kao Džungla, bio je dom za hiljade izbeglica, mahom sa Bliskog istoka i iz Afrike. Svi oni nadali su se da će se nekako domoći Britanije. U to kartonsko naselje gusto podignutih čatrlja, kontejnera i šatora, puno pacova i smeća, a bez toaleta i bez sigurnosti, autorka Kejt Evans pošla je sa svojim blokom za crtanje i voljom da razume i pomogne. Tako je nastala ova reportaža u vidu stripa. Ono što je autorka videla svojim očima i doživela na licu mesta, zajedno sa potresnim ispovestima ljudi koje je upoznala u Džungli i čije je priče ovde prenela, stoji u oštroj suprotnosti spram predrasuda i lažnih optužbi koje stižu sa desnice na račun izbeglica. Kejt Evans je autorka stripova, umetnica i aktivistkinja. Objavila je više knjiga i fanzina, među kojima i “Bump: How to Make, Grow and Birth a Baby” i “Funny Weather: Everything You Didn’t Know about Climate Change but Probably Should Find Out”. Godine 2017. Fabrika knjiga objavila je njen strip “Crvena Roza”, biografiju u slikama Roze Luksemburg.

Novo, nečitano, nema posvete. Uvjerljivo drugi - Sven Popović Izdavač: LOM Godina izdanja: 2018 Broj strana: 192 Format: 21 cm Povez: Broširani Sven Popović rođen je 1989. u Zagrebu. Diplomirao je komparativnu književnost, engleski jezik i književnost i amerikanistiku na zagrebačkom Filozofskom fakultetu. Piše muzičke i književne kritike za časopise i portale. Prozu je objavljivao u Quorumu, Zarezu, Fantomu slobode, časopisima Nova riječ i Script, zborniku Record Stories, antologiji mladih prozaika “Bez vrata, bez kucanja” i na raznim internet-portalima. Knjigu kratkih priča Nebo u kaljuži objavio je 2015. Jedan je od osnivača “Tko čita?”, programa namijenjenog mladim autorima, i jedan od urednika zbornika TKO ČITA? za sezone 2015/16 i 2016/17. Priče su mu ušle u antologiju Best European Fiction 2017 i prevedene na engleski, nemački, poljski i rumunski. Živi i ne radi u Zagrebu. “Osjetio sam kako mi svjetlost natapa odjeću. Te posljednje zrake svjetlosti koje izgaraju na koži i betonu i asfaltu i limu. I ne može biti bolje. Jer ovih nekoliko sati opet smo samo nas trojica. U nekom prošlom vremenu. Nas trojica. Dok smo još vjerovali. U vječnu sadašnjost i beskonačnu cestu. Instant-satori. Nešto bolje i sjajnije i uzvišenije nalazi se odmah iza ugla. Nas trojica. Bas, bubanj i gitara rokenrol benda koji spašava duše brzinom od 33 okretaja u minuti.” “Stojimo dok tulum bjesni. Tulumi: ti pokretni hramovi naše mladosti koji sprječavaju prodor vanjskog svijeta. I odjednom shvaćam da dugo nisam bio ovako dobre volje. Okrenuo sam se prema Judy, pomaknuo joj kosu i poljubio je. Žmirio sam, a iza kapaka treperile su zvijezde.” “Izbrisali smo naš svijet i međuigrom noći, neona i gradskih svjetala stvorili krajolik koji nam je bio po volji i cestu koja nije vodila nigdje. Nigdje osim u zavjese noći koja nudi zaborav zaborav zaborav i plavičasto, meko jutro tamo daleko na drugoj strani gdje mi više nismo ono što jesmo, nego ono što bismo htjeli biti. “ “Promatram nas. Mladići i djevojke začeti u pukotinama, rođeni u vakuumu između dva razdoblja. Kao djeca naviknuti na smijeh, stabla i sunce, odgajani uz motivaciju ako dovoljno radimo, učimo, obavljamo domaću zadaću, da ćemo biti nagrađeni. Zrelost dolazi s prihvaćanjem činjenice da su nam roditelji i učitelji lagali, bacili su nam vrući krumpir i ostavili nas s opeklinama. A govore nam da smo cinični, da smo lijeni i da je ironija lajtmotiv

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Orlov pogreb - Jidi Majia Izdavač: Sandorf Godina izdanja: 2019 Broj strana: 147 Format: 22 cm Povez: Tvrdi U pjesmi naslovljenoj Autoportret, koja uvodi u knjigu Plamen i riječi (2013), Jidi Majia kaže: „Vjetar puše nad grebenom, tiho zboreći djetetu u suton, / vjetar odlazi u daljinu, gdje čeka ga pripovijest. / Ostavi svoje ime, dijete, na ovoj zemlji, / jer jednog dana ponosno ćeš moći mrijeti.“ U tom prizoru i u toj poruci doista se sažima lirika pjesnika kojeg ovdje predstavljamo: u prizoru djeteta što na visokoj, od svijeta dalekoj planini u Sečuanu sluša huk oštrog vjetra i u njemu čuje sudbinski nalog. Značaj pjesnikā čije je djelo usredotočeno na njihov zavičaj odnosno etniju obično ne seže dalje od granica tog zavičaja i etnije. Unutar tih granica ta je poezija možda važna kao čuvarica baštine, jezika i tako dalje, ali mimo njih može biti zanimljiva tek stručnjacima za određen kraj i kulturu. No kako se u svakoj dobroj književnosti, pa tako i u svakoj dobroj poeziji, ono univerzalno doseže tek i upravo posredstvom boja, mirisa, okusa i obrisa onog lokalnog, tako ima pjesnika koji poniranjem u mikrokozmos svoje kulture, običajnosti, jezika i predjela, i to baš krajnjim poniranjem u ono najvećma pojedinačno i skrajnuto, grade osebujan makroplan, odnosno univerzalnu viziju. Činjenica da je to moguće predstavlja, uz ostalo, i osnovu svakog mogućeg humanizma. A među pjesnike u čijem se djelu zbiva takav spoj ubraja se Jidi Majia. (Dinko Telećan, Riječi od ognja: poezija Jidi Majiaa – ulomak) Jidi Majia, pripadnik naroda Yi, rođen je u lipnju 1961. u autonomnoj prefekturi Liangshan Yi, na jugozapadu Kine, gdje živi većina pripadnika te manjine. Jedan je od najreprezentativnijih pjesnika u Kini, a uvelike je utjecajan i kao međunarodni pjesnik. Poezija mu je prevedena na više od 20 jezika i objavljena u 60 prijevoda u blizu 30 zemalja. Dobitnik je Treće nagrade za poeziju u Kini, nagrade za književnost Guo Moruo, književne nagrade Zhuang Zhongwen, Šolohovljeve nagrade, književne nagrade Rou Gang, nagrade Pjesnički duh Kine kineskog PEN-a, Međunarodne humanitarne nagrade Mkhiva u Južnoafričkoj Republici, Europske nagrade Homer za poeziju i umjetnost 2016. godine, pjesničke nagrade rumunjskog časopisa Suvremeni narod, nagrade Poezija Bukurešta 2017., nagrade Ianicius u Poljskoj 2017. i nagrade za životno djelo na pjesničkom festivalu Xu Zhimo u Cambridgeu. Od 2007. nadalje utemeljuje niz pjesničkih događaja: Međunarodni festival poezije u Qinghaiju, Pjesnički forum pod šatorom u Qinghaiju, Pjesnički tjedan u Xichangu, uz jezero Qionghai i Međunarodni tjedan poezije u Chengduu. Trenutačno je potpredsjednik i član tajništva Udruženja kineskih pisaca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! ARGONAUTI ZAPADNOG PACIFIKA, BIGZ, Beograd 1979. Piše: Zoja Karanović Kada izađe iz sopstvenog porekla, morala i kulture uopšte, u kojoj je rođen, ljudskom se biću otvaraju neslućene mogućnosti i potpuna lepota avanture; kao kad se cvetu koji se otvara otkriva nepoznata svetlost. Jedan od ljudi koji je tu lepotu intenzivno osetio bio je i Bronislav Malinovski. Poreklom Poljak, iz bogate porodice, fizičar po obrazovanju, opčinjen čitanjem Frejzerove Zlatne grane, on odlučuje da napusti svoj dotadašnji život i posveti se životu i ispitivanju domorodaca. Zato godine provedene u JSIovoj Gvineji, a posebno na ostrvima Trobrijana, za stvaralaštvo Malinovskog imaju presudan značaj. Kao neposredni rezultat života među domorocima Trobrijanskih ostrva nastalo je jedno od njegovih najznačajnijih dela — Argonauti Zapadnog Pacifika. U nas se ova knjiga, u prevodu, pojavljuje gotovo šezdeset godina nakon njenog nastanka (delo je nastalo 1920. a objavljeno 1922). Bez sumnje zakasnelo, kada je mnoge ideje Malinovskog prevazišla savremena antropologija, ali da li i prekasno, bez smisla? Osnovni predmet interesovanja Malinovskog u ovom delu predstavlja Kula, »specifičan oblik razmene obuhvatnog međuplemenskog karaktera«. Kula se obavlja u širokom prstenu koji predstavlja zatvoren krug. Po ovom kružnom, međuostrvskom putu, neprestano se kreću, u suprotnim smerovima, dve vrste predmeta — ogrlice od crvenih školjki i — u suprotnom smeru — narukvice od belih školjki. `One se neprestano razmenjuju i poces uvek traje. U Kulu je uključen veoma velik broj ljudi. Ova činjenica je važna, jer predmeti koji se razmenjuju u Kuli za domoroca predstavljaju vrhunske vrednosti, pa ih većina ljudi zajednice i poseduje. Posedovanje ovih ogrlica ili narukvica ispunjava čovekovu želju za posedovanjem uopšte. Shvatanje posedovanja se, međutim, mnogo razlikuje od shvatanja kakvo o njemu ima Zapadni čovek. Pošto su ti dragoceni predmeti u stalnoj ih čovek kratko i naizmenično ima. (Vrednosti Kule, naravno, ne predstavljaju vrednosti i za čoveka zapadne civilizacije. Na neki način bi premeti Kule, po značenju koje za domoroca imaju, mogli biti adekvatni najskupljim primercima dijamanata i slično, mada je, čitam tu nedavno, i jedan primerak konzerve od piva za italijanske kolekcionare dostigao vrednost od pola miliona lira. Vrednost neutilitamih predmeta je, uostalom, često veoma relativna. Sve ovo je rečeno da bi čovek evropske kulture i senzibiliteta lakše mogao da pojmi činjenicu da su predmeti Kule stvarno veoma dragoceni za ljude i zajednice koje u njoj učestvuju.) Sam smisao posedovanja, za stanovnike ovog ostrvskog područja, je u razmenjivanju, odnosno u davanju. U tom cilju se preduzimaju dugotrajna i veoma opasna putovanja da bi se predmeti Kule preneli od jednog ka drugom partneru. U nekim od tih putovanja učestvovao je i sam Malinovski. Da bi se ova putovanja mogla ostvariti, stanovnici Trobijana grade specijalne kanue na kojima plove i više stotina milja. Zato ih Malinovski i naziva Argonautima. Izgradnja ovih kanua nije ni lak ni jednostavan posao. Opisujući izgradnju kanua, i neke druge, takođe složene poslove, Malinovski pobija do tada uvreženo mišljenje, koje na žalost nije retko ini danas, da ljudi tzv. primitivnih zajednica nisu sposobni za nikakav složeniji rad. Dokumentovani materijal ove knjige, međutim, samo pokazuje da su motivi koji navode domoroca i čoveka Zapadne civilizacije na rad — različiti. .»Dobit, koja se u civilizovanim zajednicama tako često javlja kao podstrekač rada, u izvornim urođeničkim uslovima nikada ne predstavlja motiv za rad. Zato belci imaju veoma malo uspeha kada pomoću dobiti podstiču urođenika na rad« (140). Karakter samog života i vrednosti čoveka Zapadne civilizacije i čoveka s Trobrjanskih ostrva su različiti. Malinovski to i pokazuje. Zato se oni ne mogu meriti istim merilima. »Ako ga (urođenika) potom merite moralnim, ekonomskim i zakonskim standardima koji su mu takođe suštinski strani, ne možete u svojoj proceni dobiti ništa drugo do običnu karikaturu« (440). Kada se ima u vidu da su moralni, ekonomski i zakonski standardi samo normativne kategorije — odnosno da su relativni, postaje jasnije koliko čovek Zapadne civilizacije postupa ograničeno kada drugačijim kulturama nameće ideale sopstvenih vrednosti. Pošto je za domoroce Kula jedan od najvažnijih oblika života, u nju su uključeni, ili joj se direktno podređuju, mnogi drugi vidovi života. Malinovski ih u okvirima Kule i ispituje. On detaljno govori o društvenoj i socijalnoj hijerarhiji zajednica koje žive na ostrvima Trobrijana. Malinovski otkriva da ovi vidovi hijerarhije postoje i da je ona veoma složena. Ekonomsku moć obično poseduje poglavica ili vrač, ali se od njega, za razliku od konvencija koje vladaju u našem svetu, očekuje i najneposrednije davanje. »Od čoveka koji poseduje očekuje se da deli, da bude poverljiv i velikodušan« .(87). Njegova je dužnost da »ponudi hranu svakom strancu, posetiocu, pa čak i besposličaru iz drugog kraja i seda« (87). (Ovakav običaj je ranije postojao kod mnogih naroda i zajednica različitih vrsta, ali je odavno iščezao.) Od posednika najdragocenijih predmeta Kule očekuje se i da ih predaje dalje, i on to uvek čini. I dok za urođenika s ostrva Trobrijana posedovati znači dati, Zapadni čovek svoje dragocenosti najčešće ljubomorno čuva u trezorima, daleko čak i od pogleda drugih. Malinovski takođe otkriva da se unutar razmene u Kuli razvijaju duboko i istinska prijateljstva među partnerima, a time i čvrste međuplemenske veze koje se stalno prenose na naslednike. Fenomen igre u kojoj čovek ostvaruje neposredni kontakt sa sopstvenim skrivenim snagama i silama prirode, za domoroce u Kuli ima presudan značaj. Kroz delo Malinovskog otkriva se smisao i lepota igre, ne samo za primitivne zajednice, nego i za čoveka uopšte. Verovanja, mitologija i magijski rituali, koji imaju presudnu ulogu u životu ovih zajednica, i pojedinaca u njoj, takođe su veoma složeni. Opisujući ih u okvirima Kule i izvan nje, Malinovski otkriva koliko je neposredan i prisan odnos s prirodom i koliko je ovaj čovek poštuje. Argonauti Zapadnog Pacifka je knjiga koja ima veoma veliku dokumentarnu vrednost za istraživače različitih interesovanja i senzibiliteta: za etnologa, ekonomistu, sociologa i druge, ona predstavlja dragocen izvor informacija ne samo o kulturi o kojoj govori, a koju su belci na žalost uništili, nego o ljudskoj kulturi uopšte. Ovde se, međutim, ne iscrpljuje njen značaj. Malinovski je imao izuzetog dara za živo i zanimljivo pripovedanje. Knjiga je zato puna lepih opisa egzotičnih predela i ljudi. Ona je, pored ostalog, i zanimljiv putopis, pa je s interesovanjem može čitati i obični čitalac. Najveća vrednost ovog dela je, ipak, nešto drugo. »Primitivna kultura« ovde i »civilizaciji« nudi humanije principe života. U ovo vreme neracionalnog korišćenja energija planete, kad se jedan deo čovečanstva guši u raskoši, dok drugi umire od gladi, u vreme u kome čovek bezobzirno uništava prirodu, u vreme akutnih kriza i ratova, čovečanstvu je zaista potrebna pomoć i humaniji oslonac. Malinovski je to intenzivno osećao. On je u saradnji različitih kultura i senzibiliteta, bez dominacije bilo koje od njih, video rešenje za svet. Zato je u ovoj knjizi i optuživao belce što uništavaju jednu kulturu čiji značaj ne shvataju, a koja je umnogome plemenitija od njihove. Zasnovana na principima saradnje, ova kultura čoveka uči humanosti. `U humane principe čovečanstva je Malinovski, uprkos svemu, duboko verovao. Pred sam kraj života, dok su svetom besnele do tada neviđene destruktivne snage (drugi svetski rat), on je u eseju o Džordžu Frejzeru, pored ostalog, rekao: »Pošto se okonča sadašnja katastrofa, odnosi među rasama će morati da se zasnuju na novim principima podjednakih prava (...). Antropolog veruje u pravo svih rasa (...). Mi, predstavnici bele rase, prevashodno smo odgovorni za to, jer mi smo dali svoju religiju, svoje vaspitanje i mnoga druga duhovna dobra drugim rasama i drugim narodima sa prećutnim obećanjem da će, čim prihvate našu civilizaciju, postati ravnopravni sa nama. Ovo obećanje nije ispunjeno.« Knjiga koja je upravo pred nama nas na ovaj neispunjeni dug stalno podseća. Bronislav Malinovski (polj. Bronisław Kasper Malinowski; Krakov, 7. april 1884 — Nju Hejven, 16. maj 1942) je bio poljski antropolog koji se smatra utemeljivačem etnografije i jednim od najznačajnijih antropologa XX veka. Iako je 1908. godine diplomirao fiziku na Jagelonskom univerzitetu, čitanje Frejzerove „Zlatne grane“ ga je okrenulo antropologiji. Prvi je uveo u antropološka istraživanja tehniku opservacije sa participacijom tokom svog višegodišnjeg boravka među urođenicima na Trobrijandskim ostrvima. On je tokom I svetskog rata boravio među urođenicima, naučio njihov jezik i običaje i aktivno živeo među njima podigavši svoj šator u središtu njihovog sela. Istraživao je svojevrstan način razmene dobara među njima poznat kao Kula. U svojim radovima je razvio posebnu teoriju socijalne antropologije poznatu kao funkcionalizam.

Autor - osoba Smerke, Zlatko Naslov Planinarstvo i alpinizam / Zlatko Smerke ; [suradnici Srećko Božičević, Ivica Piljić, Vlado Božić ; autor fotografija, crteža i karata Zlatko Smerke] Vrsta građe priručnik Jezik hrvatski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Varaždin : Planinarsko društvo `Ravna gora`, 1974 (Varaždin : Novinsko i izdavačko poduzeće) Fizički opis 437 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Božičević, Srećko Piljić, Ivica Božić, Vlado Zbirka ǂBiblioteka ǂRavna Gora ; knj. 1 ISBN (Broš.) Napomene Štampano dvostubačno Tiraž 3.000 Bibliografija: str. 433. Predmetne odrednice Planinarstvo -- Priručnici Alpinizam – Priručnici UVOD 1. PLANINARSTVO I ALPINIZAM 9 2. RAZVOJ PLANINARSTVA I ALPINIZMA 12 RAZVOJ ALPINIZMA 12 Klasični alpinizam 12 Moderni alpinizam 19 Uloga tehničkih pomagala 24 Žena i alpinizam 30 O etici alpinizma: Stanko Gilić 33 JUGOSLAVENSKI ALPINIZAM 38 Alpinizam u Hrvatskoj 38 Alpinizam u Bosni i Hercegovini 44 Alpinizam u Srbiji 45 Alpinizam u Makedoniji 46 Alpinizam u Crnoj Gori 48 Alpinizam u Sloveniji 48 EKSPEDICIONI ALPINIZAM 55 Himalaja 55 Karakorum 60 Hindukuš 62 Pamir 63 Kavkaz 65 Tjan Šan 67 Sjeverna Amerika 69 Ande (Cordillera) 71 Afrika 73 Arktik i Antarktik 75 Alpinizam na Mjesecu: Vlado Oštrić 77 3. KAKO ZAPOČETI S PLANINARENJEM 80 4. POSTANAK PLANINA 86 POSTANAK SVIJETA 86 Svemir 86 Sunčev sistem 87 Zemlj a 88 Mjesec 88 POSTANAK I SASTAV ZEMLJE Geološki razvoj w 90 Oblikovanje Zemlje . h-л 92 Reljef 93 More, rijeke i jezera 93 Atmosfera 94 Biljni i životinjski svijet 94 GEOGRAFSKI PRIKAZ PLANINA 96 Planine Evrope 96 Planine Pirinejskog poluotoka 96 Apenini 96 Planine Balkana 97 Planine Skandinavije 97 Alpe 97 Karpati 97 Planine Azije 99 Planine M. Azije 99 Veliki i Mali Kavkaz 99 Armenske Visočje 99 Iransko gorje 99 Kopet Dagh 99 Hindukuš 100 Pamir 101 Himalaja i Karakorum 101 Transhimalaja i Tibetsko gorje 103 Kuen Lun 103 Tjan Shan 103 Gorja sjeveroistočne Azije 103 Planine Sjeverne i Južne Amerike 104 Cordillera (Kordiljeri) 104 Ande 104 Afričke planine 107 Gorja Tihog oceana, Australije i Novog Zelanda 107 Arktik i Antarktik 109 Planine Jugoslavije Alpe 109 Dinarsko gorje 111 Šarsko-pindsko gorje 111 Rodopsko gorje 111 Karpatsko-balkanske planine 112 Planine Panonske nizine 112 Planinski vrhovi viši od 2500 m 112 5. OPREMA 113 PLANINARSKA OPREMA 113 ALPINISTIČKA OPREMA 119 6. OPASNOSTI U PLANINI 129 OBJEKTIVNE OPASNOSTI 129 Odroni stijene 129 Mrak 130 Vremenske nepogode 131 Snježne opasnosti 132 Ultraljubičaste zrake 137 Životinje 137 SUBJEKTIVNE OPASNOSTI 137 7. PRVA POMOĆ 140 PRISTUP UNESREĆENOM 140 ŠOK 141 KRVARENJE 141 OZLJEDE 142 Rane 143 Prijelomi kostiju 147 Iščašenja i uganuća 149 Tupe i zatvorene ozljede 150 Strana tijela 150 TERMIČKE OZLJEDE 150 Sunčanica 150 Sunčane opekotine 150 Sunčano sljepilo 151 Toplotni udar 151 Opekline 151 Smrzotine 151 Pothlađivanje tijela 151 ELEKTRIČNE OZLJEDE 153 Električna struja 153 Ozljede od groma 153 OŽIVLJAVANJE 153 Umjetno disanje 153 Prividna smrt i znaci života 154 TROVANJA 154 Trovanje hranom 154 Ujed zmije i ubod otrovnih kukaca 154 OSTALE BOLESTI 155 Nesvjestica 155 Srčani napad 155 Iscrpljenost 155 Prva pomoć kod lavina 155 ZAVOJI I PREVIJANJE 155 KUTIJA PRVE POMOĆI 156 8. NOĆENJE U PLANINI 157 Noćenje u planinskim objektima 157 Noćenje u šatoru 158 9. Noćenje u improviziranim skloništima Noćenje u stijeni i snijegu ISHRANA 161 162 166 POSTAVLJANJE STAZE I KONTROLNIH TOČAKA KRETANJE TERENOM U TOKU NATJECANJA 216 218 Sastav ishrane 166 12. PLANINARSKE Ishrana za vrijeme uspona 168 TRANSVERZALE 220 Sastav hrane i kaloričnosti 170 OSNOVNE UPUTE O TRANSVERZALAMA 221 10. PLANINSKI OBJEKTI I POPIS PLANINARSKIH MARKACIJE 172 TRANSVERZALA 223 PLANINARSKE KUĆE 172 SKLONIŠTA, BIVACI 177 13. PLANINARSKO SKIJANJE 237 OSTALI OBJEKTI 177 RAZVOJ PLANINARSKOG PLANINARSKI PUTEVI MARKIRANJE (OZNAČAVANJE) 181 SKIJANJA OPREMA 237 239 PUTOVA I STAZA 182 Vrsta markacija 182 TEHNIKA SKIJANJA 243 Tehnika markiranja 184 Tehnika uspona 243 Tehnika spusta 248 11. ORIJENTACIJA 186 14. ALPINIZAM 253 PLANINARSKA ORIJENTACIJA 186 O PENJANJU 253 ZEMLJOPISNA KARTA 189 189 189 Priprema penjačkog uspona 253 Reljef Određivanje visine Opća taktika uspona Hodanje terenom 254 257 Površina zemljišta Profil terena 190 190 Izbor penjačkog uspona Režim uspona 257 ODREĐIVANJE STRANA SVIJETA Kretanje stijenom Tehnički opis smjera Približna orijentacija Određivanje teškoća Kompas Aklimatizacija Azimut Vježba Topografski znakovi ORIJENTACIJA POMOĆU KOMPASA I KARTE TEHNIKA PENJANJA U SUHOJ STIJENI Orijentacija karte Određivanje stajne točke Kretanje uz pomoć karte i azimuta Određivanje točke na karti Vrste stijena Navezivanje Slobodno penjanje Osiguranje Tehničko penjanje Silaženje SPORTSKA ORIJENTACIJA RAZVOJ ORIJENTACIONIH NATJECANJA TEHNIKA PENJANJA PO ZALEĐENOJ STIJENI ORGANIZACIJA NATJECANJA Snijeg i led Sistem natjecanja Ledenjaci Kategorije Slobodno penjanje Natjecateljska komisija Osiguranje Natjecatelj Kontrolori Tehničko penjanje Silaženje OPREMA Grebeni i strehe Oprema natjecatelja PADOVI I PODIZANJA Oprema organizatora 15. SPAŠAVANJE U PLANINI ULOGA PLANINARA, ALPINISTE I GSS-a U SPAŠAVANJU ORGANIZACIJA GSS-a ORGANIZACIJA SPAŠAVANJA Potraga Evakuacija s mjesta nesreće Transportiranje Signalizacija – zov u pomoć 16. SPELEOLOGIJA SPECIFIČNOSTI KRŠKOG PODRUČJA HISTORIJAT PLANINARSKE SPELEOLOGIJE ŠTO SU PODZEMNE KRŠKE POJAVE? ŠTO SUSREĆEMO U PODZEMLJU? SPELEOLOŠKA OPREMA Lična speleološka oprema Kolektivna speleološka oprema „NAJ“ U NAŠEM I SVJETSKOM PODZEMLJU 17. METEOROLOGIJA SUNČEVA RADIJACIJA TEMPERATURA I VLAGA ZRAČNI TLAK OBLACI CIRKULACIJA ZRAKA ATMOSFERSKE POJAVE PREDSKAZIVANJE VREMENSKIH PRILIKA VREMENSKE KARTE 18. PLANINARSKA FOTOGRAFIJA Fotografski pribor Fotografiranje Fotografiranje u podzemlju Dokumentarna fotografija Umjetnička fotografija 19. FLORA, FAUNA I ZAŠTITA PRIRODE 20. PLANINARSKA ORGANIZACIJA LITERATURA MG96 (N)

Solunski put Sv Pavla i druge stvari Stevan Matijašević kao na slikama retko u ponudi Jerusalim Damask ... Aforizmi Katarina Zrinska Kratka istorija Soluna Sveti apostol Pavle (grč. Παύλος), rođen je kao Jevrejin, a postao je hrišćanski apostol, svetitelj, propovednik i književnik. Autor je 14 knjiga i poslanica Novoga Zaveta.[1] Sveti apostol Pavle Sveti Pavle, rad El Greka Rođen je u Tarsu u jevrejskoj porodici Venijaminovog plemena. Najpre se zvao Savle, učio kod Gamalila i bio farisej i progonitelj prvih hrišćana koji su takođe bili jevrejskog porekla. Kada se čudesno obratio u hrišćansku veru postao je apostol i vatreni pobornik i propovednik Jevanđelja, od granica Arabije do Španije. Stradao je zbog propovedanja Jevanđelja i strpljivo podnosio muke, čvrst i stamen u svojoj veri u Gospoda dostigavši takvo savršenstvo da je mogao reći: „Ne živim ja, nego Hristos u meni“. Posečen je u Rimu u vreme cara Nerona kao i apostol Petar. Od svog oca, učenog rabina, Pavle je stekao prvo obrazovanje u Tarsu, gde je pored Mojsijevog zakona učio i tkački zanat; izrađivao je ćilime i vojničke šatore, što će mu kasnije, na misionarskim putovanjima, biti jedan od načina izdržavanja. Tars je u to vreme bio čuven po svom univerzitetu, trećem po ugledu posle Atinskog i Aleksandrijskog. Školovanje je nastavio u Jerusalimu kod tada čuvenog fariseja Gamalila (Dap 22,3; 5,34). Grčki jezik i grčku književnost znao je od rane mladosti. U Svetom pismu spominje se u priči o kamenovanju đakona Stefana. U samom kamenovanju, nije učestvovao, ali ga je odobravao (Dap 7,60). Iz neobuzdane mržnje prema novoj veri, tražio je od jevrejskih duhovnih vlasti da u Damasku pronalaze i hvataju njene privrženike i bacaju ih u tamnicu (Dap 9,1-2). Na putu za Damask, posle čudesnog božanskog čina, doživeo je obraćenje i tada se krstio i postao hrišćanin (Dap 9,1-20; 22,5-16; 9-18). U Damasku i Arabijskoj pustinji, Sv. Pavle je proveo tri godine. Pošto je doznao da Judejci uz pomoć namesnika navatejskog, cara Arete IV, u čijoj se oblasti nalazio Damask, hoće da ga ubiju, vratio se u Jerusalim da bi s tim upoznao Apostole (Dap 9,23-26). Posle petnaest dana boravka u Jerusalimu (Dap 9,23-26; 2 Kor 11,32-33; Gal 1,18), otišao je u svoje rodno mesto (Dap 9,30; Gal 1.18.20). Odatle je sa Varnavom došao u Antiohiju gde se već bila obrazovala prva hrišćanska opština. Tu su obojica uspešno propovedala. Godine 44, odlaze zajedno u Jerusalim, u kome nisu zatekli nijednog od Apostola. Odatle se Sveti Pavle sa Markom, Varnavinim nećakom, vraća u Antiohiju, a kasnije je u pratnji svojih saradnika tri puta putovao radi širenja hrišćanske vere. U Pravoslavlju su ova putovanja poznata kao misionarska putovanja Sv. Pavla. Na prvo putovanje od 45.-48. godine išli su preko Selevkije na Kipar, odakle je Varnava bio rodom (Dap 4,36). Najpre je propovedao u Salamini i u drugim mestima i, najzad, u Pafu, gde obraća u hrišćanstvo prokonzula Sergija Pavla. Odatle odlaze u Pergu Pamfilijsku (Mala Azija), a zatim u Listru gde je Pavle bio kamenovan. Potom idu u Dervu, i u povratku obilaze ista mesta koja su posetili, pa preko primorske varoši Atalije dolaze najzad u Antiohiju (Sirijsku). (Dap 13 i 14; 2 Tim 3,11). Četrnaest godina kasnije, posle prve posete Jerusalimu (Gal 2,1; 1,8) godine 49. Pavle sa Varnavom, Titom odlazi u Jerusalim na Apostolski sabor. Drugo (49/50-52/53) Na drugo putovanje 49.-53., Pavle je išao sa učenikom Silom (Dap 15,22-40). Proputovali su Siriju, Kilikiju, Frigiju, Galatiju, Makedoniju. Treće Pavlovo putovanje se zbilo u periodu od 53.-58. godine. Krenuo je iz Antiohije, kroz Galatiju i Frigiju i stigao u Efes. Tamo je propovedao u sinagogi, nakon čega je došlo do pobune efeskih zlatara predvođenih izvesnim Dimitrijem, jer je Pavlovo propovedanje indirektno bilo usmereno protiv njihovog izvora prihoda - prodaje kipova (statua) efeske boginje zaštitnice Artemide (Dijane) i njenog hrama. Nakon toga odlazi u Troadu, zatim Makedoniju, u Filipi, i Korint (2 Kor 12,14; 13,1), u kome je proveo tri zimska meseca (Dap 20,1-3). Za vreme ove treće posete 58. godine, odavde piše poslanicu Rimljanima (Rm 16,23). Pri povratku, posetio je Filipe u Makedoniji, gde se susreo s jevanđelistom Lukom. Zatim je posetio Troadu, As, Mitilinu, ostrvo Lezbos, Samos i Milit. U Jerusalimu je Pavle optužen da je uveo sa sobom u hram svog pratioca Trofima, neznabošca. Neznabošci pod pretnjom smrtne kazne nisu smeli da uđu u jevrejsko svetilište. Zbog toga je proteran u Kesariju, gde su ga izveli pred rimskog namesnika Feliksa i njegovu ženu Druzilu, pred kojima je održao upečatljiv govor. Saslušavan je u više navrata u toku dve godine (58—60), u Festu, ga je saslušao judejski car Agripa II. Kao nepokolebivi misionar, Apostol je i ovog puta propovedao, iznevši svoju biografiju i velika dela Hristova učinjena na njemu - obraćenje (Dap 23,12-26,32). Nakon toga Pavle, u pratnji rimske straže, plovi u grad Mir u Likiji, a odatle na Krit, pa ka Malti, gde se njegova lađa nasukala na sprud. Godine 61. odlazi u Rim gde je propovedao tamošnjim Judejcima. U Rimu je proveo dve godine, od proleća 61. do proleća 63. godine (Dap 27,1-18,15). Iz Rima odlazi u Španiju (63/64), zatim u Dalmaciju, pa u Efes, gde je Timoteja postavio za prvog episkopa Efesa (64/45). Zatim je preko Troade (1 Tim 4,13) otputovao u Makedoniju (1 Tim 3,14). Neko vreme proveo je na Kritu, gde je Tita postavio za Episkopa (Tim 1,5) pa odatle u Nikopolj u Epiru. 66. godine, ponovo je zatvoren u Rimu (2 Tim 4,16-18).[2] Postradao je mučenički, 67. godine. Posečen je mačem kao rimski građanin. Pravoslavna crkva ga proslavlja 29. juna po julijanskom kalendaru.[3] „Dobar rat izratovah, veru sačuvah.“ sveti pavle svetog pavla solun

T. E. Lorens (Lorens od Arabije): Moje učešće u obmanjivanju Arabljana ne mogu pripisati slabosti karaktera niti urođenoj hipokriziji; mada, naravno, mora da sam imao neku sklonost i sposobnost za obmanjivanjem, jer inače ne bih obmanjivao ljude tako vešto, niti bih istrajao čitave dve godine u staranju da dovedem do uspešnog kraja prevaru koju su drugi zasnovali i otpočeli. Sadržaj T. E. LORENS: Nekrunisani kraljArabije Živojin Simić 15 UVOD OSNOVI USTANKA 23 GLAVA I: Mentalitet ustanka. Moja dužnost među Arabljanima. Ni Englez ni Arabljanin 25 GLAVA II: Arabija i Arabljani. Iseljavanja, useljavanja i plemenska kretanja 29 GLAVA III: Semiti. Religioznost Semita; njihovi proroci, dogme i fanatizam 33 GLAVA IV: Život pod Turcima. Nacionalizam. Tajna udruženja 38 GLAVA V: Šerifi Meke. Sveti rat. Fejsal i Džemal. Enver. Ustanak 43 GLAVA VI: Opadanje turskog imperijalizma. Turski vojnici. Potreba za jednim novim činiocem. Klejtonov arabljanski biro. Mesopotamija 48 GLAVA VII: Makmahonovi pregovori. Njegove teškoće sa kolegama. Mojeteškoće. Moj odlazakza Arabiju 54 Knjiga prva PRONALAZAK FEJSALA 57 GLAVA VIII: Dolazak u Džidu. Stors i ja kod pukovnika Vilsona. Emir Abdula. Arabljanska uprava. Ozbiljna situacija. Dozvola da odem u Fejsalov logor 59 GLAVA IX: Džida. Turski orkestar 66 GLAVA X: Emir Ali u Rabigu. Odlazak u unutrašnjost. Snabdevanje vodom i strategija. Sastanak kod bunara. Šerifovi trikovi 70 GLAVA XI: Hedžaska brda. Bir el Šeik. Špijun. Sela u Vadi Safri 76 GLAVA XII: Život robova. Ustanici. Prvi susret s Fejsalom GLAVA XIII: Egipćanske trupe. Istorija ustanka. Fejsalovi planovi. Fejsalova ličnost 84 GLAVA XIV: Večera sa Fejsalom i šeicima. Vrhovni šerif i njegovi sinovi. Nacionalizam nomada i varošana. Religija 90 GLAVAXV: Fejsalovi vojnici i njihov način borbe. Situacija. Artiljerija 94 GLAVA XVI: Porušen put. Janbo. Admiral Vime. General Vingent. Razgovor sa generalom Lindenom 99 Knjiga druga POČETAK ARABLjANSKE OFANZIVE 105 GLAVAHUN: Klejton me šalje natrag u Arabiju. Garland. Janbo 107 GLAVA XVIII: Šerif Abd el Kerim. Fejsalov logor. Rđave vesti 110 GLAVA XIX: Fejsalovo ophođenje prema svojim ljudima. Životu arabljanskom glavnom stanu 114 GLAVA XX: Moje arabljansko odelo. Moj povratak u Janbo. Fejsalov poraz. Ratni brodovi kod Janba 118 GLAVA XXI: Političke nesuglasice. Francuzi i Englezi. Razvitak vojne situacije. Turske teškoće 123 GLAVA XXII: Fejsal se sprema da krene na Vedž. Nove trupe. Predlog da Abdula ode sa svojim trupama u Vadi Ais 127 GLAVA XXIII: Vojska maršira. Evakuacija Janba. Bojl u Um Ledžu. Vedžski planovi. Inicijativa u rukama Arabljana 131 GLAVA XXIV: Fejsalov štab. Način marširanja. Agejli. Njukom nas stiže 137 GLAVA XXV: Naše jedinice. Dobre vesti. Vadi Hamd 143 GLAVA XXVI: Pojačanja. Mornarica 149 GLAVAXXVII: Bojlova pobeda. Organizovanje Vedža 153 Knjiga treća ŽELEZNIČKA DIVERZIJA 155 GLAVA XXVIII: Plodovi pobede. Potreba za topovima. Džafar paša postaje komandant. Bremonov predlog 157 GLAVA XXIX: Život u Vedžu. Oklopni automobili i mornarica 161 GLAVA XXX: Opšti rat. Politički rad. Fejsalova propaganda 164 GLAVA XXXI: Enverovo naređenje. Moj odlazakza Abdulin logor. Bolest. Životza život 168 GLAVA XXXII: U brdima. Moja bolest se pogoršava. Abdulin logor 174 GLAVA XXXIII: Teorija o taktici i strategiji arabljanskog ustanka 179 GLAVA XXXIV: Ozdravljenje. Otišli smo da miniramo prugu. Čobanin. Novi planovi. Miniranje 188 GLAVA XXXV: Šakirov trijumf. Još jedan napad na železnicu. Bura. Miniranje. Bekstvo 194 GLAVA XXXVI: Emir Abdula, njegov karakter i način života. Šakir 202 GLAVA XXXVII: Polazak za Vedž. Osobine beduina 206 GLAVA XXXVIII: Opet sa Fejsalom. Auda abu Taji. Medinu ne treba zauzeti. Akabski plan 211 Knjiga četvrta POHOD NAAKABU 217 GLAVA XXXIX: Polazak. Mi. Šerif Nazir. Vrtu brdima. Odmaranje 219 GLAVA XI: Arabljanski jezik. Naši prvaci. Dva nova čoveka 224 GLAVA XLI: Odlazak iz Abu Rage. Auda kao vođ. Noć. Vulkan, lava, suvo tlo, pesak. Bolest kamila 229 GLAVA XIII: Prelazak preko pruge. U pravoj pustinji. Vruć vetar. Svežina noći 235 GLAVA XLIII: Nov dan. Kamile. Noj i antilopa 239 GLAVA XLIV: Nema nam jednog čoveka. Sam. Preterana šala. Prelaz u Sirhan. Moć žeđi 243 GLAVA XLV: Novi bunari. Uzbuna. Naš dolazak 248 GLAVA XLVI: Gostovanje kod beduina 254 GLAVA XLVII: Kod plemena. Zmije. Regruti 258 GLAVA XLVIII: Neoprezna ambicioznost. Pravi cilj. Pogrešni počeci. Moja dilema. Beleška za istoriju 262 GLAVA XLIX: Na putu. Dinamit. Rđav posao 269 GLAVA L: Zavaravanje Turaka. Busija. Dezerteri. Zalova moć i moje samoodricanje 274 GLAVA LI: Zarobljenik. Pogibija šefa stanice. Gozba 280 GLAVA LII: Kraljev bunar. Akcija. Bacanje mostova u vazduh 283 GLAVA LIII: Čarka. Bitka. Juriš. Oduprli smo se iskušenju 288 GLAVA LIV: Posle bitke. Mrtvi. Poslednja prepreka. Zauzeće Akabe 293 Knjiga peta TAPKANjEU MESTU 299 GLAVA LIV: Posle pobede. Osiguravanje Akabe. Odlazim za Egipat da tražim pomoć. Transportni biro za kopnene vode 301 GLAVA LIV!: Litleton. Kontrolori isprava. Brod s namirnicama. Alenbi. Dve škole 305 GLAVA LVII: Organizovanje Akabe. Stražarni brodovi. Fejsal armijski komandant. Tajni odnosi sa neprijateljem 309 GLAVA LVIII: Nova situacija. Promena metoda. Ulaz u Siriju. Razni narodi Sirije 314 GLAVA LIX: Sirske varoši. Sirci. Sirska politika. Naša strategija. Taktika 319 GLAVA LX: Početak operacija. Napadi iz vazduha. Električno miniranje. Mitraljezi 326 GLAVA LXI: Nove pristalice. Englezi u inostranstvu. Plemenska politika 330 GLAVA LXII: Rum 335 GLAVA LXIII: Traženje pomoći od Fejsala. Kupanje. Počeci hrišćanstva. Jedan ćutljiv prorok 339  GLAVA LXIV: Produžetak marša. Mirenje plemena. Mudavara GLAVA LXV: Skromnost. Miniranje. Turska patrola 347 GLAVA LXVI: Voz dolazi i staje. Plen. Zarobljenici 351 GLAVA LXVII: Pometnja. Povlačenje. Rum za vreme noći 356 GLAVA LXVIII: Griža savesti. Uspeh i njegovi plodovi. Vozovi 362 Knjiga šesta PREPAD NA MOSTOVE : 367 GLAVA LXIX: Alenbi i njegov štab. Planovi za ofanzivu. Naša prava uloga. Razlozi za moje ustezanje 369 GLAVA LXX: Nedostojan izbor. Šerif Ali ibn el Husein. Abd el Kader 373 GLAVA LXXI: Novi gardisti. Stari gardisti. Lojd i Zud. Naš karavan 377 GLAVA LXXII: Jedan Šerar dobija posao. Noćni marš. Železnička pruga. Auda. Uzbuna 381 GLAVA LXXIII: Plemenska politika. Naš marš. Običaji. Dobrovoljna pomoć 387 GLAVA LXXIV: Na putu. Turci i Englezi. Noć u šatorima. Ponoćna beseda 393 GLAVA LXXV: Azrak. Zastoj. Skrivanje. Pripreme 400 GLAVA LXXVI: Strah. Ubrzan marš. Najzad smo stigli kod mosta. Panika. Neuspeh 405 GLAVA LXXVII: Jedna nova ideja. Postavljanje mine. Zbog gladi, kiše i hladnoće gubimo strpljenje. Jedan dugačak trenutak GLAVA LXXVIII: Dolazak voza. Suviše veliki zalogaj. PovratakuAzrak 415 GLAVA LXXIX: Opravke. Snabdevanje namirnicama. Posetioci. Ali ibn el Husein. Posetioci. ŠeikTalal 419 GLAVA LXXX: Turski garnizon. Uhvaćen sam. Bekstvo 425 GLAVA LXXXI: Odlazak iz Azraka u Akabu 431 Knjiga sedma RAT NA MRTVOM MORU 437 GLAVA LXXXII: Alenbi u Jerusalimu. Program. Situacija. Gospodsko ratovanje. Britanski štab nas ne razume 439 GLAVA LXXXIII: Moja telesna garda. Abdula Nahabi. Naše kamile. Teškoće službe. Nihilizam 445 GLAVA LXXXIV: Proširenje našeg fronta Šerif Nazir zauzima Džurf. Zima. U Tafilehu 452 GLAVA LXXXV: Turski protivnapad. Povlačenje. Povratak. Bojište 457 GLAVA LXXXVI: Borba. Pobeda. Dobit 462 GLAVA LXXXVII: Čišćenje Mrtvog mora. Sneg. Teško putovanje 467 GLAVA LXXXVIII: Udobnost u Guvejri. Transportzlata. Na putu. Zimski vetar 473 GLAVA LXXXIX: Iznuren sam. Moja kamila. Zamak. Svršetak putovanja 477, GLAVA XC: Naš idući program. Sav novac je otišao. Povrataku Palestinu. Moja ostavka 482 GLAVA XCI: Opet su me upregli. Konferencija. Gubitak Tafileha 486  Knjiga osma PROPAST JEDNE VELIKE NADE 489 GLAVA XCII: Štabovi. Planovi. Disciplina .’ 491 GLAVA XCIII: Odlazak sa Mirzukom. Alenbi se povlači. Špijuniranje. Faradžova smrt 496 GLAVA XCIV: Indi. Zauzeće Semne. Napad na Man. Donej. Jang 502 GLAVA XCV: Prepad. Alenbieva smanjena snaga. Nove kamile. Planovi kako da se održimo 509 GLAVA XCVI: Nazirov napad na Hesu. Naše najveće rušenje 514 GLAVA XCVII: Pripreme za arabljansku ofanzivu. Alenbi se žuri. Kralj Husein odugovlači 517 Knjiga deveta PRIPREME ZA POSLEDNjI NAPOR 519 GLAVAHSUŠ: Alenbiev plan. Napad na Deru. Problem snabdevanja 521 GLAVA XCVIII: Na okupu smo. Šalanovi šeici. Propoved. Jaz između Fejsala i mene 527 GLAVA XCIX: Ispaštanje i spasenje GLAVA C: Bakstonov noćni napad. Pregovori. Britanska obećanja GLAVA CI: Automobilom za Azrak. Trupe. Bakston u Bairu 541 GLAVA CII: Moj rođendan 54b GLAVA CIII: Marširanje sa Bakstonovim odredom 551 GLAVA CIV: Povlačenja. Stara mesta. U automobilima GLAVA CV: Kralj Husein opet stvara teškoće. Izlaz iz tih teškoća 560 Knjiga deseta KUĆAJEDOVRŠENA 565 GLAVA CVI: Vinterton. U Azraku. Odmor. Planovi. Pojačanja. Koncentracija. Prvi korak 567 GLAVA CVII: Rđav početak. Borba u vazduhu Bombardovanje Dere. Opravljanje automobila 573 GLAZA CVIII: Glavna pruga je zauzeta. Pik i njegove lale. Borba u vazduhu. Džanorovi podvizi 578 GLAVA CX: Pohod na palestinsku prugu. Zauzeće Mezeriba 583 GLAVA CXI: Zavera. Čekanje. Obazrivost 587 GLAVA CXII: Hedžaska pruga. Sunčev zalazak. Poslednji most 591 GLAVA CXIII: Posetioci. Izviđanje. Potreba za vazdušnim pojačanjem. Kod Alenbia. Salmond i Borton 594 GLAVA CXIV: Vraćanje na dužnost. Borba u vazduhu. Handlej Peidž. Nuri Šalan 601 GLAVA CXV: Jak otpor. Bombardovanje mafračke stanice. Ratni savet. Opozicija je savladana 605 GLAZA CXVI: Naša vojska. Tri dobre ideje. Pauza. Zarobljenici 610 GLAZA CXVII: Povlačenje neprijatelja. Audin napad. Krvožednost. Barou. Fejsal u Deri 614 GLAVA CXVIII: Kraj se približava. Uspeo napad. Vojska 621 GLAVA CXIX: Zauzeće Damaska. Paljenje skladišta. Tuča između Aude i poglavice Druza. General Šovel 626 GLAVA CXX: Uspostavljanje reda 631 GLAVA CXXI: Nered. Mir je povraćen. Bolnica. Zarobljenici 635 GLAVA CXXII: Jedno mirno jutro. Alenbi i Fejsal. Oslobođen sam 639 EPILOG 642 APPENDIX TABELA SLEDA DOGAđAJA 643 BELEŠKA O ILUSTRACIJAMA SPISAK ILUSTRACIJA 647 BELEŠKA O NOVOM IZDANjU PREVODA IZ 1938. GODINE 649 INDEKSTOPONIMA 651 INDEKS LIČNIH IMENA 656

Prvo izdanje iz 1931. Retko u ponudi. Izuzetno dobro očuvano, tvrdi povez sa zlatotiskom, u vrhu predlista potpis bivšeg vlasnika, inače bez pečata, podvlačenja, pisanja... Autor - osoba Vujić, Vladimir, 1886-1951 Naslov Sputana i oslobođena misao : ogledi / Vladimir Vujić Vrsta građe esej ; odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1931 Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1931 (Beograd : D. Gregorić) Fizički opis 179 str. ; 20 cm ISBN (Plast.) O Vladimiru Vujiću se u nas do sada vrlo malo pisalo, i on je u našoj posleratnoj javnosti ostao gotovo nepoznat sve do današnjeg dana. Razlog se nalazi najviše u tome što je i pre Drugog svetskog rata, a naročito za vreme nemačke okupacije Srbije od 1941. do 1944. godine otvoreno napadao komuniste, kao i u tome što su filozofsku i uopšte idejnu poziciju koju je zastupao srpski i jugoslovenski komunisti besomučno napadali kao idealističku i reakcionarnu. Zbog svog javnog angažovanja na strani vlade generala Milana Nedića napustio je zemlju pred ulazak sovjetske i partizanske vojske u Beograd: To je takođe bio razlog što se o njemu ćutalo u našoj kulturnoj i književnoj javnosti više od pola veka. Međutim, njegovo filozofsko i književno delo je i suviše vredno i značajno da bismo dozvolili da ga prekrije veo zaborava. Vaskrsavanje filozofskih i drugih ideja Vladimira Vujića predstavlja zapravo obnovu jednog pravca mišljenja i jedne filozofije za kojom u ovoj našoj opustošenoj kulturi postoji nesumnjiva potreba. Aleksandar A. Miljković Vladimir Vujić, rođen 1886. ...Gimnaziju i Univerzitet završio u Beogradu. Studirao matematiku i filosofiju. Godine 1921. radio kao suplent Gimnazije u Skoplju, a 1923. kod Gece Kona objavio sa Prvošem Slankamencem knjigu „Novi humanizam“. Od 1928. do 1935. predavao po beogradskim gimnazijama, a od 1935. do 1938. bio profesor filosofije, matematike i nemačkog jezika u Gimnaziji u Sremskim Karlovcima. Godine 1931, opet kod Gece Kona, objavio knjigu ogleda „Sputana i oslobođena misao“, za koju je Vladimir Dvorniković kazao da je „najborbenija knjiga koja je po ratu (Prvom svetskom) objavljena u nas“. Godine 1936–37. objavljuje prevod „Propasti Zapada“ od Osvalda Špenglera. Za vreme nemačke okupacije od 1941. do 1944. deluje u Srpskoj književnoj zadruzi, za koju 1943. priređuje „Limunaciju u selu“ Stevana Sremca. Zajedno sa Svetislavom Stefanovićem smatran predstavnikom srpske književne desnice toga doba. Objavio mnogobrojne članke i studije u Prosvetnom glasniku, Srpskom književnom glasniku, Letopisu Matice srpske, Narodnoj odbrani, Vremenu i Pravdi. Uporedo sa filosofijom bavio se prevođenjem (Gerhard Gezeman, Srpskohrvatska književnost i Kulturne zone i plemena Balkana), književnom kritikom i uobličavanjem nacionalne ideologije (pred Drugi svetski rat, pravoslavne hrišćanske ideologije). Uoči oslobođenja 1944. napustio Beograd. Drugih podataka o Vujiću posle 1944. nema. Ima naznaka da je jedno vreme proveo u SAD, a umro u Brazilu. „...celo Vujićevo delo – neveliko objavljenim obimom, ali golemo dostignućem – potvrđuje istovetnost bolnog doživljaja Srba od vrednosti: da im se podmeće duhovno iskustvo daleko ispod kakvoće nacije koja je, svojim životom i osobinama, izazvala zavist čitavog Zapada...“ „... Nasuprot tome, srpska misao, to je pogled unutra, to je bratstvo u ljubavi, to je hrišćansko sastradalništvo sa bližnjima, sa ljudima uopšte, kojom se nadvladava „tragedija usamljenosti“ modernog čoveka. To je kihotska čežnja da se živi uspravno i herojski, u punoći bivstva. Jer, kao što kaže Vujić ‘„dva su puta duhovna moguća: jedan vodi pravce u podražavanje, u jedno primanje bez kraja i konca, u jedno kopiranje bez smisla i duha, u jednu imitaciju bez stila i izraza; drugi vodi u traženje sopstvenih vrednosti, u mučenje po rođenim izvorima i dubinama, u stvaralaštva iz svog duha“. I pred nama, današnjim Srbima, ova strašna dilema stoji zaoštrenija nego ikad u istoriji. Znajući da je pravi put uvek teži put, valja birati vujićevski tj. ne ići širokim stazama sveta koje vode u sebeukidanje, ništavilo i smrt, nego strmim, neugodnim i nadasve rizičnim putem bogotraženja i sebetraženja...“ (Iz ogleda Svetislava Pušonjića „Život, snaga i sloboda ličnosti u filosofiji Vladimira Vujića“). NA TRAGU SVETOG SAVE I ŠPENGLERA: VLADIMIR VUJIĆ, FILOSOF KULTURE (1886–1951) JOŠ JEDAN ZABORAVLJENI UM SRBIJE Otac Justin Popović je svojevremeno govorio da smo zaboravni kao da nas je prkosni bog zaborava stvorio po svojoj slici i prilici; zaneti sobom, svakodnevnim sujetama i taštinama, i kao pojedinci i kao narod skloni smo da ne pamtimo ljude koji pamćenje zaslužuju. Jedan od takvih je Vladimir Vujić, filosof, matematičar i književni kritičar, učenik Božidara Kneževića i Mihaila Petrovića Alasa, prevodilac Špenglerove „Propasti Zapada“ na srbski jezik, čovek bez koga se nije mogao zamisliti predratni kulturni život u Beogradu, Srbiji i Jugoslaviji. Tek od devedesetih godina prošlog veka počelo se ozbiljno o njemu pisati (Milan Radulović, Aleksandar Miljković), a belešku je i dobio i u „Enciklopediji srpskog naroda“. Ranije je pominjan samo kao mračni reakcionar, predstavnik buržoaskog idealizma koji je završio kao „sluga Nedićevog režima“ i pobegao pred „zasluženom kaznom“. Koliko je ideološka ostrašćenost bila velika, pokazuje činjenica da se o njegovim emigrantskim danima nije znalo gotovo ništa, pa ni to koje je godine umro (u „Enciklopediji srpskog naroda“ Zavoda za udžbenike, kao i u „Srpskom bibliografskom rečniku“ Matice srpske umesto godine smrti stoji upitnik, a Sima C. Ćirković u uputnoj knjizi „Ko je ko u Nedićevoj Srbiji“ navodi pogrešnu godinu). A Vladimir Vujić je zaslužio mnogo više. Rođen u Novom Sadu 1886, Vladimir Vujić je rano ostao bez oca, pa ga je usvojio stric Mihailo Vujić, poznati radikalski političar. Gimnaziju i studije matematike završio je u Beogradu. Učestvovao je u ratovima 1912—1918, gde se i istakao. Prešao je Albaniju, kroz koju je maltene na leđima preneo jednog svog ratnog druga, spasavajući mu život. Bio je suplent gimnazije u Skoplju (1921) da bi od 1928. do 1935. radio kao profesor u beogradskim gimnazijama. U Sremskim Karlovcima je predavao filosofiju, matematiku i nemački jezik (1935—1938). Kad je izbio Drugi svetski rat, našao se se pri Vladi đenerala Nedića prvo kao načelnik Ministarstva prosvete i vera, a zatim kao vrhovni inspektor Nacionalne službe za obnovu Srbije. Sa suprugom Bojanom, profesorkom matematike i svojom desnom rukom, i decom Pavlom i Ivankom emigrirao je 1944. i, sa mnogim izbeglicama koje su se sklonile od Titovih ideoloških dželata, našao se u Italiji, u izbegličkim logorima u Forliju i Eboliju, gde je držao predavanja mladim sastradalnicima. Posle boravka u „dipijevskom“ logoru u Nemačkoj, kao mesto emigracije određen mu je Brazil, gde se i upokojio 1951. leta Gospodnjeg (godinu smo, konačno, saznali od njegove kćeri Ivanke). Bio je čovek sa ogromnom radnom energijom; pisao je i objavljivao još pre Prvog svetskog rata, a posle je sarađivao u našim najuglednijim listovima i časopisima — od „Srpskog književnog glasnika“ i „Letopisa Matice srpske“, preko „Ideja“ M. Crnjanskog i „XX veka“ do „Svetosavlja“ i „Žičkog blagovesnika“. Redovno je pisao književne kritike u „Pravdi“, „Vremenu“ i „Politici“. Najviše traga je ostavio u časopisu „Narodna odbrana“, gde je izvesno vreme bio i urednik. Iza njega je, rasuto i van korica knjige, ostalo na stotine studija i ogleda. Za života izašle su mu samo dve zbirke ogleda: „Novi humanizam“ (koautor je bio Prvoš Slankamenac) i „Sputana i oslobođena misao“. Prvi je napravio izbor iz opusa svog filosofskog učitelja Božidara Kneževića i objavio ga sa studioznim predgovorom 1920. Sa nemačkog je preveo priručnik Gerharda Gezemana o južnoslovenskoj književnosti, kao i Špenglerevu „Propast Zapada“, koju je izdao njegov prijatelj Geca Kon. U logoru za izbeglice Eboli objavio je mali izbor iz misli Tomasa Karlajla, koga je cenio i prevodio i Božidar Knežević. Za vreme rata, u kasnije od komunista uništenom kolu „Srpske književne zadruge“, priredio je i predgovorom snabdeo „Limunaciju na selu“ Stevana Sremca. Kao matematičar, pomagao je Alasu u izradi fenomenološke teorije preslikavanja. MISAONA EVOLUCIJA Na početku stvaralaštva Vujić se našao pod uticajem Božidara Kneževića da bi dvadesetih godina dvadesetog veka postao zatočnik vitalizma Anrija Bergsona i pragmatizma Viljema Džejmsa. Bio je oštar protivnik sistemske filosofije i racionalističke metafizike, smatrajući ih tuđima životu i lišenima širih pogleda na čoveka i svet. U pomenutom „Novom humanizmu“, čiji je koautor bio Prvoš Slankamenac, oštro je kritikovao scijentističke pretenzije na sveobuhvatno sagledavanje stvarnosti. Polemisao je sa Branislavom Petronijevićem i njegovim učenicima u nas (recimo, sa Ksenijom Atanasijević, koja će kasnije i sama napustiti racionalističku metafiziku i krenuti stazom iracionalizma, pa će Vujić i ona postati dobri prijatelji i saborci na polju obnove srpskih filosofskih mogućnosti.) Krajem dvadesetih godina prošlog veka, pod snažnim uticajem filosofa kulture Osvalda Špenglera, Vujić će početi da se bavi odnosom kulture (kao cvetajuće složenosti života naroda) i civilizacije (kao tehnički dovršene, ali dekadentne, izumiruće faze razvoja neke zajednice). Kao saradnik i urednik „Narodne odbrane“, Vujić je u to vreme na strani integralnog jugoslovenstva, verujući, poput svog prijatelja Vladimira Dvornikovića, autora „Karakterologije Jugoslovena“, da su Srbi, Hrvati, Slovenci i Bugari potencijalno jedan narod, koji ima šta da kaže umornoj Evropi. Da je Evropa zaista umorna, da je zabrinuta za svoju, pre svega duhovnu, budućnost, Vujić je otkrio pre Bogdana Radice i njegove znamenite knjige „Agonija Evrope“. Vujić je, naime, u „Narodnoj odbrani“, objavio seriju članaka „Evropljani o Evropi“, gde analizira misaone svetove Miguela de Unamuna, Đovanija Papinija, Pola Valerija, Žilijena Bende i drugih i pokazuje da je blizina senilnog varvarstva, konačnog klonuća negda velike kulture, ono što brine svakog od ovih velikana. Nije nimalo slučajno što je Nikolaj Berđajev svoj ogled o Špengleru, glavnom nadahnitelju Vujićevom tih dana, nazvao „Faustove predsmrtne misli“. Zapadnoevropska, faustovska kultura, koja je krenula u juriš na nebo šiljcima svoje gotike i u osvajanje zemlje svojim konkvistadorskim i kolonijalnim poduhvatima, očito više nije bila u stanju da odgovori na izazove glavne opasnosti: tehnike koja se autonomizovala, raščovečila i postala cilj samoj sebi. Kao jedna od terminalnih pojava faustovske kulture, presađena na Istok, pojavila se pošast zvana komunizam, čiji će nepomirljivi ideološki protivnik postati Vujić a, kao prognanik iz otadžbine, i svojevrsna žrtva. Tih tridesetih godina 20. veka Vujić će, konačno, od iracionaliste sklonog misticizmu postati pravoslavni hrišćanin. To će se, između ostalog, desiti pod snažnim uticajem misli vladike Nikolaja Velimirovića, s kojim će se Vujić sprijateljiti i s kojim će kasnije sarađivati (kao trag, ostala su dva misionarska pisma Nikolaja Srbskog „profesoru Vladimiru V.“). U to doba, prevodilac Špenglera će u časopisu „Svetosavlje“, koji su izdavali studenti Bogoslovskog fakulteta, objaviti svoj programski tekst „Povratak Savi Svetitelju“, u kome će reći da su srašku kulturu odredila dva bekstva: Rastka Nemanjića u manastir i Dositeja Obradovića iz manastira (ovu ideju od njega će preuzeti sveštenomučenik Jovan Rapajić, Milutin Devrnja, a kasnije i mitropolit Amfilohije Radović.) Vujić smatra da se lik Svetog Save, istinskog pravoslavnog podvižnika otačkog obrasca i osnove, mora osloboditi dve pseudomorfoze — racionalističko-prosvetiteljske („Knjige, knjige, braćo, a ne zvona i praporce!“ – rekao bi Dositej) i epskodeseteračke („Ivan čašom nazdravi osvete, / svetim piće, Bogom zakršćenim!“ – rekao bi Njegoš). Prošlo je doba kad su, pod pritiskom istorijskih okolnosti, naši sveštenici morali da uzmu oružje u ruke; sada je vreme povratka svetosavskom hrišćanstvu, kao molitvenom podvigu i duhovnoj izgradnji i sebe i naroda. Kao književni kritičar, Vujić se zalagao za reviziju skerlićevskog pogleda na srpske pisce i protiv svakog ideološkog utilitarizma, naročito protiv propagandističke „socijalne književnosti“. Zato je nastojao da se pesnicima kakav je Laza Kostić i pripovedačima kakav je Stevan Sremac dodeli novo, vidnije mesto u istoriji književnih vrednosti. Kad je u pitanju Bora Stanković, dokazivao je da je on iznedrio mnogo više od puke priče o karasevdahu i „žalu za mlados“. Iza sebe, Vujić je ostavio preko pedeset književnih kritika onovremene književne produkcije. OTAC I KĆI Tragajući za godinom upokojenja Vujićevog, ali i za potpunijom biografijom njegovom, uspeo sam, zahvaljujući našem uglednom piscu u emigraciji, nedavno upokojenom Savi Jankoviću, da dođem do Ivanke Ajdarić, kćeri velikog srpskog intelektualca. Ona je živela u Brazilu, a jezik kojim je govorila bio je onaj savršeni, gospodski, jasni, plemićki srpski, „beogradskog stila“, kakav se danas retko može čuti, sa nešto portugalskog akcenta. Zamolio sam je da nam posvedoči o životu svoje porodice, nad kojom je bdio otac Vladimir, vitez kulture i duha, sa ciljem da o porodičnoj istoriji Vujića saznaju oni koji nisu zaboravili zavetne vrednosti. Gospođa Ajdarić se rado odazvala pozivu. Bila je dirnuta pažnjom prema pokojnom ocu. Trudila se da se podrobno seti svega i da mi, u dugim elektronskim pismima, odgovori. Ljubav prema pokojnom ocu kod nje je bila osenjena nečim nebeskim i na neobičan, u dubinu ljudske duše skriven način, podsećala me na ljubav Svetog Save prema starom Nemanji, monahu Simeonu, kome je sin, videći ga razočaranog što se više ne može mladićki podvizavati, upućivao reči utehe. Govorio je Sava ocu svom da se ne boji što ne može dugo da stoji na službama, da strogo posti, da metaniše,... jer je on, najmlađi sin županov, njegov post i stajanje i klanjanje. Pošto ga je poslušao i došao na Svetu Goru, neka Gospod dušu Simeonovu od Save traži. Tako je i Ivanka Ajdarić živela svojim ocem i za svoga oca, želeći da ono što je u njoj od roditelja ostalo pokaže Srbiji, za koju je Vujić podneo sva svoja raspeća i u čije je vaskrsenje čvrsto verovao. A onda mi je stiglo elektronsko pismo Ivankine kćeri Ivone, koja me je obavestila da se njena majka, težak srčani bolesnik, posle operacije koja nije uspela da je telesno obnovi, upokojila 31. decembra 2011, šezdeset godina nakon očevog prelaska s one strane Granice. Osetio sam, po ko zna koji put, svu istinitost reči Svetog Jovana Kronštatskog: „Nema mesta za slučajnost u carstvu Svemogućeg Boga.“ Zar je bilo slučajno što smo stupili u prepisku na ishodu njenog života, prožetog ljubavlju prema ocu i otadžbini? Zar je bilo slučajno što smo se, eto, sreli duhom, iako se nismo videli? Znao sam koliko joj je radosti doneo članak o čoveku iz čijih je bedara (ali i duha) poticala, i deo našeg razgovora objavljen u avgustovskom broju časopisa „Geopolitika“. Čini mi se da je mogla mirno da ode, pogotovo kad sam joj javio da ću, ako Bog da, sačiniti jedan zbornik članaka Vujićevih. I nadam se da se u Ocu sviju nas srela sa svojim ocem, najnežnijom uspomenom koju je nosila kao popudbinu. DOSTOJAN PROUČAVANJA Vladimir Vujić je čovek čije je delo dostojno proučavanja. Ideološka ostrašćenost prošlosti mora ustupiti mesto naučnoj objektivnosti. Nasleđe srpske filosofije nije stvar s kojom se treba igrati ideoloških igara. Ne treba zaboraviti da je Vujić bio hrišćanski intelektualac, jedan od onih koji su smatrali da je Hristos Logos čoveka i sveta ili, ako bismo tu grčku reč preveli onako kako je vladika budimski Danilo smatrao da treba, Smisao čoveka i sveta. U pismu jednom sebi bliskom čoveku uoči Božića 1934. Vujić je dao savet našim intelektualcima na putu Svetog Save, ispovedajući, ali kao program života i rada, svoju ličnu veru: „Dragi moj Milorade, Primi moje najsrdačnije želje za praznike Hristova rođenja. I posred teškog života i mučnih i isprepletanih puteva kojima prolaziš po Proviđenju (`jer nijedan vrabac...`) i koji su izvanredno teški — želim ti da imaš u umu svom svega jedno: ko pretrpi do kraja, blago njemu. Mi se mnogo trudimo, i mučimo, i petljamo, i nerviramo i radimo mnogo štošta i svašta, pa ipak, ti bar to znaš, ostaje Njegova reč, mirna, pouzdana, uvek tačna i uvek primenjiva: `Mnogo se trudiš — a samo je JEDNO potrebno.` Hvala ti mnogo što si meni i za mene pisao u poslednjim pismima, a po dobrom srcu tvom i po iskrenoj dobronamernosti tvojoj. Imaš pravo: i ja mislim da je teže nama, prekaljenim i izmučenim intelektualcima, sa brdima i tovarima naučenoga i promišljenoga, teže nego bogatašu, ući u carstvo nebesno. Onaj mladić je setno i ćutke otišao ne mogav pregoreti bogatstva svog i navika materialnih; koliki i koliki intelektualac isto tako, i kad pita i kad hoće, okrene se i vrati u drage navike svog intelektualnog praznoslavija i svoje SUJETE (jer je to glavno). I na ishodištu puta koji vodi, za neke, kroz verovanje – odista čekaju `mistike`. No meni izgleda (neka bi Bog dao da je tako) da sam obišao te `mistike`, i masonske, i spiritističke, i svakojake druge `sofije`, i antropo- i teo-; i da sam u DOŽIVLJAJU LIČNOM u svojoj VERI ušao u samu mistiku koja i jeste srž i suština svake vere prave. Ona je za mene mir o kome je rečeno: Mir svoj dajem vam, mir svoj ostavljam vam. U tom miru — sve se razrešava i sve postaje prosto: i nevolje oko nas i sa nama, kuća, brige, deca, rad, zli ljudi i kobne prilike, sva sumnje i sva mučenja, sva traženja i sva lutanja. Kada se sa knjiga i rada na knjigama (koji smatram za hleb korisnim kao i sv. Pavle svoje šatore) vratim na Jevanđelja i pročitam samo jednu reč Njegovu, odmah sve postaje prosto, pouzdano, tako ljudski sigurno i mirno, i tako sve JASNO. Mir taj i blagoslov Njegov želim ti od srca, sa svima tvojima, od svih nas, tvoj Vlada.“ Takav čovek je umro izgnan iz voljene otadžbine, kojoj je posvetio život, a godinu njegove smrti tek sada konačno saznajemo. Od onoga što je uradio, posle Drugog svetskog rata ponovo je preštampana „Sputana i oslobođena misao“ (kod izdavačke kuće „Algoritam“ i u Zadužbini manastira Hilandara u Beogradu), a višekratno je preštampavana i Špenglerova „Propast Zapada“. Nadajmo se da će se potraga za Vujićem plodotvorno nastaviti. Autor teksta: Vladimir Dimitrijević MG55 (N)