Prekrijte joj lice P. D. Džejms „Klasična engleska priča o ubistvu na selu.“ Crkveni vašar parohijske crkve svetog Seda održava se već generacijama na posedu vlastelinske kuće Martingejl. Gospođa Maksi je tog toplog poslepodneva već imala dovoljno posla s raspoređivanjem tezgi, oko predsedavanja ručkom, s biskupom i šatorom za posluženje, ali je povrh toga još morala i da se pomiri s vestima o iznenadnoj veridbi svoga sina s njenom novom služavkom, podmuklom neudatom majkom Sali Džap. Već sutradan ujutru, Martingejlom i celim selom zavladalo je zaprepašćenje posle otkrića Salinog tela. Istragom o nasilnoj smrti u vlastelinskoj kući, viši inspektor detektiv Adam Dalgliš zadire u složeni koloplet strasti ispod površine mirnog seoskog života. „Vrlo malo pisaca trilera može da se poredi s P. D. Džejmsovom.“ Spectator „Najveći živi pisac klasičnog kriminalističkog romana!“ Piter Kemp, Sunday Times Laguna 2009 Format: 13x20 cm Broj strana: 283 strane K.D.S.5.3.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Zaista kuga - Ljudmila Ulicka Izdavač: Arhipelag Godina izdanja: 2022 Broj strana: 88 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Velika ruska književnica Ljudmila Ulicka pripoveda o pojavi kuge u Sovjetskom Savezu početkom 1940. godine. Pojavljujući se iznenada, kuga će najpre iznenaditi same lekare kojima je potrebno neko vreme da je prepoznaju, pa će lekari u prvom vreme biti i najčešći prenosioci, jer nisu znali da su u dodiru s kugom. Kada je prepoznata pojava bolesti za koju se mislilo da je iskorenjena, pokreće se mehanizam zdravstvenih i represivnih vlasti, zasedaju partijski komiteti, sprovode se istrage. Uporedo s tim, kontrolišu se informacije kako javnost ne bi saznala za opasnost koja se pojavila i s kojom živi. Dok kuga besni, preteći da se proširi, vlasti pokušavaju da zataškaju stvari, suzbiju informacije, a da ljude iz te oblasti zatvore u karantine. Poznata kao autorka velikih romana, u koje staju čitave istorijske i društvene epohe, generacije jedne porodice i naraštaji jednog društva, Ljudmila Ulicka se u knjizi Zaista kuga usredsredila na jedan događaj i kroz sudbinu nekoliko upečatljivih junaka oblikuje snažnu priču o jednom vremenu, jednom društvu i jednoj ideologiji. Uzbudljiva slika tog događaja nije samo slika jedne epohe, već u mnogo čemu podseća i na odjeke i događaje, ponašanje država i vlada u vezi sa aktuelnom pandemijom koronavirusa. Ljudmila Ulicka (1943, Ural), velika ruska književnica, jedan od vodećih savremenih svetskih pisaca. Ulicka je završila biologiju na Moskovskom državnom univerzitetu 1968. godine. Jedno vreme je radila kao naučnik u Institutu za genetiku u Moskvi, ali je ostala bez posla jer je na svojoj pisaćoj mašini prekucavala zabranjeni roman. Na početku književne karijere pisala je drame i scenarije za pozorište, radio i televiziju. Svetsku slavu stekla je pričama i romanima. Najvažnije knjige: Sonječka (roman, 1994), Siromašni rođaci (knjiga priča, 1994), Medeja i njena deca (roman, 1996), Veseli ispraćaj (novela, 1998), Ljaljina kuća (knjiga priča, 1999), Slučaj Kukocki (roman, 2001), Devojčice (knjiga priča, 2002), Providne priče (knjiga priča, 2003), Iskreno vaš Šurik (roman, 2004), Ljudi našeg cara (knjiga priča, 2005), Danijel Štajn, prevodilac (roman, 2006), Zeleni šator (roman, 2010). Dobila je čitav niz ruskih i međunarodnih književnih priznanja, među kojima se nalaze: „Medicis“, „Moskva-PEN“, Ruski „Buker“, Nagrada za rusku knjigu godine, kineska Nacionalna nagrada za književnost, ruska nagrada „Velika knjiga“, „Grincan Kavur“, Velika nagrada Budimpešte, „Simon Bovoar“, Austrijska državna nagrada za književnost.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Planinarenje (takođe alpinizam)[2] je set aktivnosti koje obuhvataju uspon uz planinu, pri čemu je jedan od glavnih ciljeva osvajanje vrha. Aktivnosti vezane za planinarenje obuhvataju tradicionalne spoljno penjanje, pešačenje, skijanje, i prelaženje preko ferata.[3][4][5][6] Penjanje u sali, sportsko planinarenje i penjanje po stenama se obično isto tako smatraju planinarenjem.[7] Za razliku od većine sportova, planinarstvu nedostaju široko primenjena formalna pravila, propisi i upravljanje; planinari se pridržavaju velikog broja tehnika i filozofija kada se penju na planine.[8] Brojni lokalni alpinistički klubovi podržavaju planinare ugošćujući resurse i društvene aktivnosti. Savez alpskih klubova, Međunarodna federacija za penjanje i planinarenje (UIAA), je svetska organizacija za planinarenje i penjanje, priznata od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta.[9] Nematerijalno kulturno nasleđe Alpinizam u Austriji, Italiji i Švajcarskoj je upisan 2019. godine na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[10] Alpinizam je tradicionalna fizička praksa koju karakteriše zajednička kultura. Ta zajednička kultura se sastoji od poznavanja planinskog okruženja, istorije prakse i povezanih vrednosti, kao i specifičnih veština. Sem tih elemenata neophodno je znanje o prirodnom okruženju, promenljivim vremenskim uslovima i prirodnim opasnostima. Alpinizam kao veština se zasniva i na estetskim aspektima: alpinisti teže elegantnim pokretima penjanja, kontemplaciji pejzaža i harmoniji sa prirodnim okruženjem. Ova praksa razvija etičke principe koji su zasnovani na posvećenosti svakog pojedinca, kao što je neostavljanje trajnih tragova za sobom i preuzimanje obaveze pružanja pomoći među sobom. Suštinski deo alpinističkog načina razmišljanja je i osećaj timskog duha, koji čini nit povezivanja alpinista.[10] Planinarenje i planinari Veliki broj planinara ima različite motive, a uglavnom su to: izazov, uživanje u netaknutoj prirodi i druženje. Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono obuhvata penjanje, silaženje, nošenje ranca itd. Iskustvo je potrebno za korišćenje karte, kompasa, visinomera, i druge opreme. Osnovna planinarska oprema podrazumeva cipele, jaknu, ranac. Spisak opreme za ozbiljnije planinarske ekspedicije je dugačak. On pored hrane i vode podrazumeva penjačku opremu (pojas, prusik, karabineri, cepin, dereze, šlem, štapovi...), opremu za prenoćište (šator, vreća, podloga), ostalu opremu (naočare za sunce, ski naočare, baterijska lampa, kompas...) Za vreme uspona i silaska može doći do nepredviđenih okolnosti. Planinari moraju biti psihički pripremljeni da i u najtežim okolnostima (magla, vetar, sneg, kiša, nedostatak vode i hrane, povrede, kvarovi opreme...) ostanu pribrani, pomognu drugima i bezbedno privedu akciju kraju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Za godinu 1951 Planinarenje (takođe alpinizam)[2] je set aktivnosti koje obuhvataju uspon uz planinu, pri čemu je jedan od glavnih ciljeva osvajanje vrha. Aktivnosti vezane za planinarenje obuhvataju tradicionalne spoljno penjanje, pešačenje, skijanje, i prelaženje preko ferata.[3][4][5][6] Penjanje u sali, sportsko planinarenje i penjanje po stenama se obično isto tako smatraju planinarenjem.[7] Za razliku od većine sportova, planinarstvu nedostaju široko primenjena formalna pravila, propisi i upravljanje; planinari se pridržavaju velikog broja tehnika i filozofija kada se penju na planine.[8] Brojni lokalni alpinistički klubovi podržavaju planinare ugošćujući resurse i društvene aktivnosti. Savez alpskih klubova, Međunarodna federacija za penjanje i planinarenje (UIAA), je svetska organizacija za planinarenje i penjanje, priznata od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta.[9] Nematerijalno kulturno nasleđe Alpinizam u Austriji, Italiji i Švajcarskoj je upisan 2019. godine na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[10] Alpinizam je tradicionalna fizička praksa koju karakteriše zajednička kultura. Ta zajednička kultura se sastoji od poznavanja planinskog okruženja, istorije prakse i povezanih vrednosti, kao i specifičnih veština. Sem tih elemenata neophodno je znanje o prirodnom okruženju, promenljivim vremenskim uslovima i prirodnim opasnostima. Alpinizam kao veština se zasniva i na estetskim aspektima: alpinisti teže elegantnim pokretima penjanja, kontemplaciji pejzaža i harmoniji sa prirodnim okruženjem. Ova praksa razvija etičke principe koji su zasnovani na posvećenosti svakog pojedinca, kao što je neostavljanje trajnih tragova za sobom i preuzimanje obaveze pružanja pomoći među sobom. Suštinski deo alpinističkog načina razmišljanja je i osećaj timskog duha, koji čini nit povezivanja alpinista.[10] Planinarenje i planinari Veliki broj planinara ima različite motive, a uglavnom su to: izazov, uživanje u netaknutoj prirodi i druženje. Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono obuhvata penjanje, silaženje, nošenje ranca itd. Iskustvo je potrebno za korišćenje karte, kompasa, visinomera, i druge opreme. Osnovna planinarska oprema podrazumeva cipele, jaknu, ranac. Spisak opreme za ozbiljnije planinarske ekspedicije je dugačak. On pored hrane i vode podrazumeva penjačku opremu (pojas, prusik, karabineri, cepin, dereze, šlem, štapovi...), opremu za prenoćište (šator, vreća, podloga), ostalu opremu (naočare za sunce, ski naočare, baterijska lampa, kompas...) Za vreme uspona i silaska može doći do nepredviđenih okolnosti. Planinari moraju biti psihički pripremljeni da i u najtežim okolnostima (magla, vetar, sneg, kiša, nedostatak vode i hrane, povrede, kvarovi opreme...) ostanu pribrani, pomognu drugima i bezbedno privedu akciju kraju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Za godinu 1953. Planinarenje (takođe alpinizam)[2] je set aktivnosti koje obuhvataju uspon uz planinu, pri čemu je jedan od glavnih ciljeva osvajanje vrha. Aktivnosti vezane za planinarenje obuhvataju tradicionalne spoljno penjanje, pešačenje, skijanje, i prelaženje preko ferata.[3][4][5][6] Penjanje u sali, sportsko planinarenje i penjanje po stenama se obično isto tako smatraju planinarenjem.[7] Za razliku od većine sportova, planinarstvu nedostaju široko primenjena formalna pravila, propisi i upravljanje; planinari se pridržavaju velikog broja tehnika i filozofija kada se penju na planine.[8] Brojni lokalni alpinistički klubovi podržavaju planinare ugošćujući resurse i društvene aktivnosti. Savez alpskih klubova, Međunarodna federacija za penjanje i planinarenje (UIAA), je svetska organizacija za planinarenje i penjanje, priznata od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta.[9] Nematerijalno kulturno nasleđe Alpinizam u Austriji, Italiji i Švajcarskoj je upisan 2019. godine na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[10] Alpinizam je tradicionalna fizička praksa koju karakteriše zajednička kultura. Ta zajednička kultura se sastoji od poznavanja planinskog okruženja, istorije prakse i povezanih vrednosti, kao i specifičnih veština. Sem tih elemenata neophodno je znanje o prirodnom okruženju, promenljivim vremenskim uslovima i prirodnim opasnostima. Alpinizam kao veština se zasniva i na estetskim aspektima: alpinisti teže elegantnim pokretima penjanja, kontemplaciji pejzaža i harmoniji sa prirodnim okruženjem. Ova praksa razvija etičke principe koji su zasnovani na posvećenosti svakog pojedinca, kao što je neostavljanje trajnih tragova za sobom i preuzimanje obaveze pružanja pomoći među sobom. Suštinski deo alpinističkog načina razmišljanja je i osećaj timskog duha, koji čini nit povezivanja alpinista.[10] Planinarenje i planinari Veliki broj planinara ima različite motive, a uglavnom su to: izazov, uživanje u netaknutoj prirodi i druženje. Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono obuhvata penjanje, silaženje, nošenje ranca itd. Iskustvo je potrebno za korišćenje karte, kompasa, visinomera, i druge opreme. Osnovna planinarska oprema podrazumeva cipele, jaknu, ranac. Spisak opreme za ozbiljnije planinarske ekspedicije je dugačak. On pored hrane i vode podrazumeva penjačku opremu (pojas, prusik, karabineri, cepin, dereze, šlem, štapovi...), opremu za prenoćište (šator, vreća, podloga), ostalu opremu (naočare za sunce, ski naočare, baterijska lampa, kompas...) Za vreme uspona i silaska može doći do nepredviđenih okolnosti. Planinari moraju biti psihički pripremljeni da i u najtežim okolnostima (magla, vetar, sneg, kiša, nedostatak vode i hrane, povrede, kvarovi opreme...) ostanu pribrani, pomognu drugima i bezbedno privedu akciju kraju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Manji format! Ratislav Stefanovic Planinarenje (takođe alpinizam)[2] je set aktivnosti koje obuhvataju uspon uz planinu, pri čemu je jedan od glavnih ciljeva osvajanje vrha. Aktivnosti vezane za planinarenje obuhvataju tradicionalne spoljno penjanje, pešačenje, skijanje, i prelaženje preko ferata.[3][4][5][6] Penjanje u sali, sportsko planinarenje i penjanje po stenama se obično isto tako smatraju planinarenjem.[7] Za razliku od većine sportova, planinarstvu nedostaju široko primenjena formalna pravila, propisi i upravljanje; planinari se pridržavaju velikog broja tehnika i filozofija kada se penju na planine.[8] Brojni lokalni alpinistički klubovi podržavaju planinare ugošćujući resurse i društvene aktivnosti. Savez alpskih klubova, Međunarodna federacija za penjanje i planinarenje (UIAA), je svetska organizacija za planinarenje i penjanje, priznata od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta.[9] Nematerijalno kulturno nasleđe Alpinizam u Austriji, Italiji i Švajcarskoj je upisan 2019. godine na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[10] Alpinizam je tradicionalna fizička praksa koju karakteriše zajednička kultura. Ta zajednička kultura se sastoji od poznavanja planinskog okruženja, istorije prakse i povezanih vrednosti, kao i specifičnih veština. Sem tih elemenata neophodno je znanje o prirodnom okruženju, promenljivim vremenskim uslovima i prirodnim opasnostima. Alpinizam kao veština se zasniva i na estetskim aspektima: alpinisti teže elegantnim pokretima penjanja, kontemplaciji pejzaža i harmoniji sa prirodnim okruženjem. Ova praksa razvija etičke principe koji su zasnovani na posvećenosti svakog pojedinca, kao što je neostavljanje trajnih tragova za sobom i preuzimanje obaveze pružanja pomoći među sobom. Suštinski deo alpinističkog načina razmišljanja je i osećaj timskog duha, koji čini nit povezivanja alpinista.[10] Planinarenje i planinari Veliki broj planinara ima različite motive, a uglavnom su to: izazov, uživanje u netaknutoj prirodi i druženje. Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono obuhvata penjanje, silaženje, nošenje ranca itd. Iskustvo je potrebno za korišćenje karte, kompasa, visinomera, i druge opreme. Osnovna planinarska oprema podrazumeva cipele, jaknu, ranac. Spisak opreme za ozbiljnije planinarske ekspedicije je dugačak. On pored hrane i vode podrazumeva penjačku opremu (pojas, prusik, karabineri, cepin, dereze, šlem, štapovi...), opremu za prenoćište (šator, vreća, podloga), ostalu opremu (naočare za sunce, ski naočare, baterijska lampa, kompas...) Za vreme uspona i silaska može doći do nepredviđenih okolnosti. Planinari moraju biti psihički pripremljeni da i u najtežim okolnostima (magla, vetar, sneg, kiša, nedostatak vode i hrane, povrede, kvarovi opreme...) ostanu pribrani, pomognu drugima i bezbedno privedu akciju kraju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Za godinu 1952 Planinarenje (takođe alpinizam)[2] je set aktivnosti koje obuhvataju uspon uz planinu, pri čemu je jedan od glavnih ciljeva osvajanje vrha. Aktivnosti vezane za planinarenje obuhvataju tradicionalne spoljno penjanje, pešačenje, skijanje, i prelaženje preko ferata.[3][4][5][6] Penjanje u sali, sportsko planinarenje i penjanje po stenama se obično isto tako smatraju planinarenjem.[7] Za razliku od većine sportova, planinarstvu nedostaju široko primenjena formalna pravila, propisi i upravljanje; planinari se pridržavaju velikog broja tehnika i filozofija kada se penju na planine.[8] Brojni lokalni alpinistički klubovi podržavaju planinare ugošćujući resurse i društvene aktivnosti. Savez alpskih klubova, Međunarodna federacija za penjanje i planinarenje (UIAA), je svetska organizacija za planinarenje i penjanje, priznata od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta.[9] Nematerijalno kulturno nasleđe Alpinizam u Austriji, Italiji i Švajcarskoj je upisan 2019. godine na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[10] Alpinizam je tradicionalna fizička praksa koju karakteriše zajednička kultura. Ta zajednička kultura se sastoji od poznavanja planinskog okruženja, istorije prakse i povezanih vrednosti, kao i specifičnih veština. Sem tih elemenata neophodno je znanje o prirodnom okruženju, promenljivim vremenskim uslovima i prirodnim opasnostima. Alpinizam kao veština se zasniva i na estetskim aspektima: alpinisti teže elegantnim pokretima penjanja, kontemplaciji pejzaža i harmoniji sa prirodnim okruženjem. Ova praksa razvija etičke principe koji su zasnovani na posvećenosti svakog pojedinca, kao što je neostavljanje trajnih tragova za sobom i preuzimanje obaveze pružanja pomoći među sobom. Suštinski deo alpinističkog načina razmišljanja je i osećaj timskog duha, koji čini nit povezivanja alpinista.[10] Planinarenje i planinari Veliki broj planinara ima različite motive, a uglavnom su to: izazov, uživanje u netaknutoj prirodi i druženje. Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono obuhvata penjanje, silaženje, nošenje ranca itd. Iskustvo je potrebno za korišćenje karte, kompasa, visinomera, i druge opreme. Osnovna planinarska oprema podrazumeva cipele, jaknu, ranac. Spisak opreme za ozbiljnije planinarske ekspedicije je dugačak. On pored hrane i vode podrazumeva penjačku opremu (pojas, prusik, karabineri, cepin, dereze, šlem, štapovi...), opremu za prenoćište (šator, vreća, podloga), ostalu opremu (naočare za sunce, ski naočare, baterijska lampa, kompas...) Za vreme uspona i silaska može doći do nepredviđenih okolnosti. Planinari moraju biti psihički pripremljeni da i u najtežim okolnostima (magla, vetar, sneg, kiša, nedostatak vode i hrane, povrede, kvarovi opreme...) ostanu pribrani, pomognu drugima i bezbedno privedu akciju kraju.

MOLITVA ANINA/Eva Ecioni-Halevi Beograd:Sezam book,2008.- 271 strana odličo očuvana knjiga U duhu Crvenog šatora dolazi nam divna senzualna priča o jednoj od najomiljenijih junakinja Starog zaveta. ANA, oličenje dobrote i vrline; FENINA strastvena i nezavisna. Obe su obrazovane i lepe, ali razlike među njima su te koje će privući čoveka koji će se oženiti obema i time njihovo prijateljstvo pretvoriti u suparništvo. Fenina sa lakoćom Elkani rađa brojne potomke, ali ogorčena što je uzeo drugu ženu, sreću pronalazi u tajnoj ljubavnoj vezi. Ana je odana samo Elkani, ali dugi niz godina ostaje bezdetna, sve dok od Boga ne izmoli dete za kojim je čeznula, sina kojeg je Njemu zavetovala. U priči o bolu, osveti i iskupljenju, ove dve žene moraju naučiti da žive zajedno, da štite interese one druge kao i svoje sopstvene, dok dele ne samo muževljevu ljubav, već i ljubav Aninog sina Samuila, koji je predodređen da bude jedan od najvećih proroka Izrailja.

Dženifer Bel - Neobičnjaci - Zadimljeni peščanik ► Vulkančić, 2018 ► broš povez, str. 252 ► lepo ocuvana , ima samo lepa posveta na najavnoj stranici , nema podvlačenja Dobro došli u svet u kom ništa nije baš onakvo kakvim se čini… … preko besprekornog alabastera, ljubičastom bojom bio je naslikan nekakav znak… Nije bilo nikakve sumnje: Zadimljeni peščanik. Ajvi i njen brat Seb ponovo se vraćaju u misteriozni podzemni grad Lundinor i odmah shvataju da se tu nešto promenilo. Otmene kuće od sive cigle i kaldrmom popločane senovite ulice zamenjene su bujnim zelenim poljima punim šafrana, šatora i drvenih tezgi… Ipak neki čudni znak prati Ajvi i Seba kroz grad. I gde god se pojavi, nešto grozno nikada nije daleko od toga. Ajvi i Seb naišli su na zaveru koja bi svakog neobičnjaka mogla osuditi na katastrofalnu sudbinu... Da li će Ajvi i Seb uz pomoć Valijama, njihovog neobičnog prijatelja – i nekih neobičnjačkih predmeta – uspeti da zaustave Tužbaličine planove? (kutija 1)

Odlomak : ’’Napravio sam eksperiment. Sklopio sam kapke i zamislio nastup kao niz povezanih slika: snop binskog svetla progoreva obraz, a znoj s lica rastače u boju žabine kože; dinamika tužnog pobednika vodi prema kadenci crvljivih jabuka i tetkine kose umašćene ricinusovim uljem. Dok kršim prste otežalim dirkama gvozdenog ukusa, jačanje pažnje je potpomognuto dubokom škripom masivnih podrumskih vrata. Natkrivena poklopcem, kao u nekom šatoru, potpuno naga, raširenih nogu, međunožja prekrivenog notnim tekstom, Dušica pritiska petama čekiće i drži ih zaglavljenim uz žice. Jutro pred koncert otkazao sam nastup zbog izmišljene migrene.’’ Iz recenzije : „Vladimir Bulatović je nakon sofisticirane karverovske zbirke pripovedaka Elvira je sanjala u potpunosti zaokrenuo svoju poetiku i pošao u radikalnu krajnost narativa, nehajno zabacivši zavežljaj svoje tekstualne pojavnosti preko ramena. Čitaoci se mogu naću u čudu tek kad shvate koliko je ovaj odlazak moćno izbeden, suvereno i samosvojno – toliko da je njime zacementirao svoje mesto u ovdašnjoj literaturi.“ Vladimir Arsenijević

Molitva Anina, Eva Ecioni Halevi odlično očuvana U duhu Crvenog šatora dolazi nam divna senzualna priča o jednoj od najomiljenijih junakinja Starog zaveta. ANA, oličenje dobrote i vrline; FENINA strastvena i nezavisna. Obe su obrazovane i lepe, ali razlike među njima su te koje će privući čoveka koji će se oženiti obema i time njihovo prijateljstvo pretvoriti u suparništvo. Fenina sa lakoćom Elkani rađa brojne potomke, ali ogorčena što je uzeo drugu ženu, sreću pronalazi u tajnoj ljubavnoj vezi. Ana je odana samo Elkani, ali dugi niz godina ostaje bezdetna, sve dok od Boga ne izmoli dete za kojim je čeznula, sina kojeg je Njemu zavetovala. U priči o bolu, osveti i iskupljenju, ove dve žene moraju naučiti da žive zajedno, da štite interese one druge kao i svoje sopstvene, dok dele ne samo muževljevu ljubav, već i ljubav Aninog sina Samuila, koji je predodređen da bude jedan od najvećih proroka Izrailja.

Izdavač : SEZAM BOOK Pismo Latinica Povez Broš Godina 2008 Format 14,5x20,5 Strana 270 U duhu Crvenog šatora dolazi nam divna senzualna priča o jednoj od najomiljenijih junakinja Starog zaveta. ANA, oličenje dobrote i vrline; FENINA strastvena i nezavisna. Obe su obrazovane i lepe, ali razlike među njima su te koje će privući čoveka koji će se oženiti obema i time njihovo prijateljstvo pretvoriti u suparništvo. Fenina sa lakoćom Elkani rađa brojne potomke, ali ogorčena što je uzeo drugu ženu, sreću pronalazi u tajnoj ljubavnoj vezi. Ana je odana samo Elkani, ali dugi niz godina ostaje bezdetna, sve dok od Boga ne izmoli dete za kojim je čeznula, sina kojeg je Njemu zavetovala. U priči o bolu, osveti i iskupljenju, ove dve žene moraju naučiti da žive zajedno, da štite interese one druge kao i svoje sopstvene, dok dele ne samo muževljevu ljubav, već i ljubav Aninog sina Samuila, koji je predodređen da bude jedan od najvećih proroka Izrailja.

Kejt Evans NITI ŽIVOTA, PRIČE IZ IZBEGLIČKE KRIZE Fabrika knjiga, 2019. A4 format, 176 strana. Kao nova knjiga/strip, sem što ima posvetu na predlistu. U francuskom lučkom gradu Kaleu, čuvenom u prošlosti po izradi čipke, podignut je grad u gradu. Taj novi grad, poznat kao Džungla, bio je dom za hiljade izbeglica, mahom sa Bliskog istoka i iz Afrike. Svi oni nadali su se da će se nekako domoći Britanije. U to kartonsko naselje gusto podignutih čatrlja, kontejnera i šatora, puno pacova i smeća, a bez toaleta i bez sigurnosti, autorka Kejt Evans pošla je sa svojim blokom za crtanje i voljom da razume i pomogne. Tako je nastala ova reportaža u vidu stripa. Ono što je autorka videla svojim očima i doživela na licu mesta, zajedno sa potresnim ispovestima ljudi koje je upoznala u Džungli i čije je priče ovde prenela, stoji u oštroj suprotnosti spram predrasuda i lažnih optužbi koje stižu sa desnice na račun izbeglica.

Izdavač: Laguna, Beograd, 2002. Prevodilac: Vesna Milinčić Format: 13x20 cm Broj strana: 264 Pismo: Latinica Povez: Mek U primorskom gradiću Glosteru, Masačusets, miris okeana lebdi svuda u vazduhu. Mirni život pedesetdevetogodišnje meštanke Ketlin, saznanjem da boluje od raka na dojkama, od čega je umrla njena sestra petnaest godina ranije, pretvara se u košmar. Uplašena, usamljena, opterećena tajnama i u potrazi za pravom prijateljicom ona upoznaje četrdesetdvogodišnju novinarku Džojs i rađa se jedinstveno prijateljstvo. Obe se nalaze na životnim raskrsnicama i deleći jedna s drugom životne priče počinju da shvataju koliko mnogo mogu da nauče jedna od druge. Naposletku, suočiće se sa najskrivenijim tajnama i pomoći jedna drugoj da zaleče neke stare rane. Svojom uobičajenom mudrošću, odmerenošću i duhovitošću Anita Dajamant, autorka Crvenog šatora, romana godine 2001. u SAD, govori o prirodi, snazi i neophodnosti prijateljstva. Dobra luka je bogata, dirljiva knjiga o tragediji gubitka, prirodi porodičnih tajni i više od svega, iskupljujućoj moći prijateljstva.

DOBRA LUKA - ANITA DAJAMANT U primorskom gradiću Glosteru, Masačusets, miris okeana lebdi svuda u vazduhu. Mirni život pedesetdevetogodišnje meštanke Ketlin, saznanjem da boluje od raka na dojkama, od čega je umrla njena sestra petnaest godina ranije, pretvara se u košmar. Uplašena, usamljena, opterećena tajnama i u potrazi za pravom prijateljicom ona upoznaje četrdesetdvogodišnju novinarku Džojs i rađa se jedinstveno prijateljstvo. Obe se nalaze na životnim raskrsnicama i deleći jedna s drugom životne priče počinju da shvataju koliko mnogo mogu da nauče jedna od druge. Naposletku, suočiće se sa najskrivenijim tajnama i pomoći jedna drugoj da zaleče neke stare rane. Svojom uobičajenom mudrošću, odmerenošću i duhovitošću Anita Dajamant, autorka Crvenog šatora, romana godine 2001. u SAD, govori o prirodi, snazi i neophodnosti prijateljstva. Dobra luka je bogata, dirljiva knjiga o tragediji gubitka, prirodi porodičnih tajni i više od svega, iskupljujućoj moći prijateljstva. Beograd 2002 god Format: 13x20 cm Broj strana: 257 U vrlo dobrom stanju. HOD. D. K. 3 +

Jedanaestogodišnji Aleks Petroski ludo je zaljubljen u svemir i rakete. Takođe, on obožava svoju mamu i brata, a pogotovo psa Karla Segana, koji je dobio ime po astronomu kome se Aleks divi. Njegova najveća želja je da lansira svoj zlatni ajpod u svemir, isto kao što je Karl Segan (astronom, a ne pas) 1977. poslao u svemir Zlatnu ploču sa snimljenim zvucima kako bi bića sa drugih planeta stekla utisak o Zemlji. Pun optimizma, Aleks kreće na put na kom će otkriti toliko toga, pre svega o svetu koji ga okružuje (i raketama, naravno), a zatim i dugo čuvane tajne o svojoj porodici, kao i to da postoje članovi o kojima dotad ništa nije znao.Ovu šarmantnu knjigu čine zapisi sa zlatnog ajpoda snimljeni tokom Aleksove velike avanture na potezu od Rokvjua u Koloradu, preko Novog Meksika i potom nazad, od Las Vegasa do Los Anđelesa. I sve je tu – interesantni razgovori, zvuk voza u pokretu, lavež psa, dobovanje kiše po platnu šatora, usamljenost, s...

U dobrom stanju Autor - osoba Razić, Dejan, 1935-1986 Naslov Zen / Dejan Razić Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Gornji Milanovac : Dečje novine, 1985 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 328 str. ; 21 cm Napomene Bibliografija: str. 327-328. Predmetne odrednice Japanska filozofija Zen budizam -- Japan SADRŽAJ ZEN I JAPANSKI MENTALITET IZVORI ZENA Budizam Ji Đing ili Knjiga promena Taoizam Konfucijanizam ISTORIJA ZEN BUDIZMA U Kini U Japanu SATORI KOAN IZREKE UČITELJA ZENA ZEN PRICE ZEN U JAPANSKOJ KULTURI Zen i japanski estetski ideali Zen i bušido Zen i čajna ceremonija Zen i japanska ljubav prema prirodi Zen i umetnost pejzažnog vrtlarstva Zen i japanska arhitektura Zen i japansko slikarstvo Zen i japanska poezija Zen i drama Zen i mačevalaštvo Zen i streličarstvo Zen i borllačke veštine ZEN I UMETNOST ŽIVLJENJA ZEN, LJUBAV I SEKS ZEN I HUMOR ZEN I RELIGIJA ZEN I PSIHOLOGIJA ZEN I NAUKA ZEN I ZAPADNI SVET ZEN U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU LITERATURA

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavac: Babun Autor: Tajsen Dešimaru Prevodilac: Gordana Bujagić Godina izdanja: 2006. Format: 14 x 20 cm Povez: Broširani Broj strana: 192 Šta je zen? Šta je položaj zazen? Šta je karma? I satori? Kakva je važnost i uloga tradicije u prenosu zena, ali takođe i u našem životu danas? I šta je tačno o odnosu učenika i učitelja? Veliki japanski učitelj Tajsen Dešimaru odgovara u ovoj knjizi na ova kao i na mnoga druga pitanja vezana za filozofiju i praksu zen budizma. Takođe, u jednom delu knjige učitelj Dešimaru, koji je u ranim godinama izučavao i hrišćanstvo pod uticajem jednog hrišćanskog misionara, daje paralele između ova dva učenja. Ova knjiga nudi suštinu učenja koje je, tokom petnaest godina svog prisustva u Evropi, u svojoj prosvetiteljskoj misiji doneo učitelj Dešimaru. Njegovi slikoviti odgovori, često obojeni vedrinom i humorom, čine izvanredan uvod u filozofiju zena, kao i poziv da u potpunosti živimo naš život ovde i sada.

Kao na slikama Retko MAJSTORI CIRKUSA - Franjo Ksaver Dvorak Ljudi cirkusa pripovedaju o svom životu Autor: Franjo Ksaver Dvorak Izdavač: Suvremena biblioteka, Zagreb Godina izdanja: 1944. Broj strana: 254 Pismo: latinica Povez: tvrd Format: 21x14 Cirkus (lat. circus - kružna arena) putujuća je grupa izvođača, koja se sastoji od akrobata, klovnova, mađioničara, žonglera i obučenih životinja. Predstave se uobičajeno održavaju u velikom kružnom ili ovalnom šatoru. Arena je okružena klupama za gledaoce. U nekim predstavama nastupaju egzotične dresirane životinje, na primer medvedi, majmuni, tigrovi, lavovi, slonovi, foke, kamile. S druge strane, česte su i dresirane domaće životinje, poput konja i pasa. Iako nije pronalazač medija, Filip Estli rođen u Njukaslu pod Lajmom, smatra se ocem modernog cirkusa.[1][2][3] Godine 1768, Estli, koji je vešt konjanik, počeo je da izvodi izložbe trikovanog jahanja na otvorenom polju zvanom Ha`Peni Hač na južnoj strani reke Temze u Engleskoj.[4] Godine 1770, on je angažovao akrobate, hodače po konopcu, žonglere i klovna da popune pauze između konjičkih demonstracija i tako se našao na formatu koji je kasnije nazvan „cirkusom“. Predstave su se značajno razvile u narednih pedeset godina, pri čemu su velike pozorišne rekonstrukcije bitaka postale značajna karakteristika. Tradicionalni format, u kojem upravnik cirkusa uvodi različite koreografske radnje postavljene na muziku, razvio se u drugoj polovini 19. veka i ostao dominantan format do 1970-ih. Cirkus u Litvaniji Istorija[uredi | uredi izvor] Počeci cirkusa datiraju još u vreme pre nove ere. U Staroj Grčkoj su se održavale trke bojnih dvokolica, u Kini su ljude zabavljali cirkuski akrobati, a u Starom Egiptu krotitelji divljih životinja. Trke u rimskom cirkusu. Slika iz 1913. Preteča današnjeg cirkusa je bio onaj koji je nastao u Starom Rimu,[5]‍:2 odakle i potiče ime, ali nije bio ni nalik današnjim. Predstave su održavane u velikoj areni, zvanoj Cirkus Maksimus. Arena je sagrađena u 3. veku pre nove ere, a kasnije je proširivana, sve dok nije mogla primiti preko 150.000 gledaoca. Glavna atrakcija bila je trka bojnih dvokolica, a između dve trke publiku su zabavljali akrobati, igrači na konopcu i jahači. Ulaz je bio besplatan, a uvek je bilo nešto i da se popije i pojede, često besplatno, ali neretko je tu bilo prodavaca peciva, vina (dok se danas prodaju bezalkoholna pića) i razne druge robe.[6] Hleba i igara. — rimski pesnik Juvenal, latinski: panem et circenses, doslovno: „hleba i cirkusa` ili „hleba i igara“ U Rimu su pored ovih trka održavane i različite druge predstave, koje su s vremenom postale sastavni deo onoga što se danas zove cirkus. Zanimljivo je do koje mere su ti cirkusi bili razvijeni, poput današnjih. Bilo je tu čak i medveda koji su umeli da se boksuju, zatim veštih jahača koji su jahali odjednom dva konja ili skakali sa jednog na drugog konja u trku.[7] Kasnije, u srednjem veku nisu postojali organizovani cirkusi, jer im to tadašnji stil života nije dozvoljavao. Pa ipak, postojale su putujuće trupe izvođača, grupe umetnika koji su putovali od mesta do mesta i prikazivali svoje veštine. Prvi moderni cirkus osnovao je Filip Estli u Engleskoj 1768. godine.[8][9] U Londonu je podigao zgradu sa kružnim prostorom za izvođače i velikim brojem sedišta. U predstavama su se mogli videti jahači, akrobate, klovnovi i igrači na konopcu. Tu su zamisao prihvatili i mnogi drugi ljudi, pa je tako cirkus postao omiljena zabava u celom svetu.[10] U Rusiji je 1919. cirkus nacionalizovan, a 1927. je otvoren Državni univerzitet za cirkusne i raznovrsnost umetnosti, poznat po popularnim imenom Moskovska cirkuska škola. Kada je 1950. moskovski državni cirkus počeo obilaziti svet, njegovi nastupi su nadmašili sva dotadšnja izvođenja kako u složenosti, tako i u originalnosti. Danas najbolji i najtraženiji cirkusi na svetu su kanadski Cirque du Soleil i francuski Cirque d’hiver i Cirque d` été. Rikets i prvi američki cirkus[uredi | uredi izvor] Englez Džon Bil Rikets doneo je prvi moderni cirkus u Sjedinjene Države. Svoju pozorišnu karijeru započeo je u Kraljevskom cirkusu Hjuz u Londonu 1780-ih, a otputovao je iz Engleske 1792. da bi osnovao svoj prvi cirkus u Filadelfiji. Prva cirkuska zgrada u SAD otvorena je 3. aprila 1793. u Filadelfiji, gde je Rikets održao prvu američku kompletnu cirkusku predstavu.[11][12] Džordž Vašington je prisustvovao nastupu kasnije tokom te sezone.[13] Cirkuski šator, Italija (1951) Proširenje američkog formata[uredi | uredi izvor] Džejms Entoni Bejli U Americi tokom prve dve decenije 19. veka, Cirkus Pepina i Bresčarda je bio na turneji od Montreala do Havane, gradeći cirkuska pozorišta u mnogim gradovima koje je posetio. Viktor Pepen, rođeni Njujorčanin,[14] bio je prvi Amerikanac koji je upravljao velikim cirkusom u Sjedinjenim Državama.[15] Kasnije su ustanove Purdi, Velč & Ko, i Van Amberg dale širu popularnost cirkusu u Sjedinjenim Državama.[16] Godine 1825, Džošua Perdi Braun je bio prvi vlasnik cirkusa koji je koristio veliki platneni šator za cirkusku predstavu. Pionir cirkusa Den Rajs bio je najpoznatiji cirkuski klovn pre Građanskog rata,[17] popularizujući izraze kao što su „Šou jednog konja“ i „Hej, Rube!“. Američki cirkus su revolucionirali Fineas Tejlor Barnum i Vilijam Kameron Kup, koji su pokrenuli putujući F. T. Barnumov muzej, menadžeriju & circus, prvi šou nakaza, tokom 1870-ih. Kup je takođe predstavio prve cirkuse sa više prstenova, a takođe je bio i prvi cirkuski preduzetnik koji je koristio cirkuske vozove za transport cirkusa između gradova. Do 1830-ih, uz putujuće cirkuse su se uspostavljale i sporedne predstave.[5]‍:9 Turneja[uredi | uredi izvor] Godine 1838, konjanik Tomas Taplin Kuk se vratio u Englesku iz Sjedinjenih Država, donevši sa sobom cirkuski šator.[18] U to vreme, putujući cirkusi koji su se mogli brzo opremiti postali su popularni u Britaniji. Cirkus Vilijama Batija, na primer, između 1838. i 1840. putovao je od Njukasla do Edinburga, a zatim do Portsmuta i Sautemptona. Pablo Fanke je vredan pažnje kao jedini britanski vlasnik crnog cirkusa, i kao osoba koja je upravljala jednim od najslavnijih putujućih cirkusa u Viktorijanskoj Engleskoj, podigao je privremene građevine za svoje ograničene angažmane ili je rekonstruisao postojeće strukture.[19] Jedna takva građevina u Lidsu, koju je Fanke preuzeo od odlazećeg cirkusa, srušila se, što je rezultiralo lakšim povredama mnoštva ljudi, kao i smrću Fankeove supruge.[20][21] Putujuće cirkuske kompanije su takođe iznajmljivale zemlju na kojoj su postavljale svoje strukture, ponekad nanošeći štetu lokalnim ekosistemima.[22] Cirkuski vozovi[uredi | uredi izvor] Cirkus svoj dalji razvoj nastavlja samo uzlaznom putanjom. Krajem 19. veka Fineas Tejlor Barnum je držao jedan od najvećih cirkusa tog vremena. Kako bi još više povećao svoju popularnost, odlučio sa na putovanje po SAD. Međutim, s obzirom da su njegove trupe bile ogromne, sa velikim brojem životinja, morao je da krene specijalnim vozom. Zajedno sa svojim partnerima Vilijamom Kameronom i Danom Kostelom su cirkuska kola prikačili na željezničke vagone i 1872. započeli svoje putovanje. Za postavljanje cirkuskih kola na vagone oni su razvili i koristili sistem užadi, kotura i odbojnika. Taj sistem i danas funkcioniše uz razne prepravke i dopune pomoću modernih tehničkih inovacija. Cirkuski voz je nastao kao savremena metoda prevoza cirkuskih trupa. Kad je ovaj cirkus počeo da putuje vozovima jedne željezničke kompanije, Pennsylvania Railroad, situacija se prikazala prilično opasno, jer su njihovi vagoni bili u jako lošem stanju. Zato je sredinom sezone odlučeno da cirkus kupi svoje vagone. Taj voz je bio sastavljen od šezdeset putničkih i zatvorenih teretnih vagona, uključujući i četrdeset običnih vagona, što je bila prilično duga kompozicija od čak 100 vagona. Cirkuski vozovi su se ubrzo pokazali kao dobro rešenje, jer su bili dobro prilagođeni za prevoz teške opreme (šatora, teških kola, raznih vozila i strojeva) i, naravno, životinja (slonova, lavova, tigrova i konja), uprkos nekoliko tragičnih nesreća tokom godina. Jedan od najvećih korisnika cirkuskih vozova je poznati američki cirkus Ringling Bros Barnum & Bailey Circus (RBBBC), koji je nastao 1907. godine kada su se ova dva cirkusa spojila. Njihov program je bio poznat kao Najveća predstava na svetu (The Greatest Show on Earth). Zanimljivo je da su njihovi vozovi bili dugački preko jedne milje, a bili su sastavljeni od vagona za izvođače i egzotične životinje, ali i vagona za radnike i čuvare životinja. Cirkuski vozovi su oduvek privlačili veliku pažnju lokalnog stanovništa zbog svog neobičnog izgleda i fotogeničnosti.[23] tags: cirkuske tačke istorija cirkusa cirkus

Autor: Keli RimerŽanr: DramaPismo: LatinicaBroj strana: 399Povez: MekFormat: 20 cmGodina izdanja: 2023.Godine 1942. Evropa je u jeku Drugog svetskog rata. Nešto podalje od izbegličkih šatora koje zove svojim domom jedna devojka se udaje. Ta odluka će joj u potpunosti promeniti život. .. Biće to laž koja će ostati skrivena skoro ceo vek.Alina Đijak je od svoje devete godine znala da će se udati za najboljeg druga Tomaša. Stara petnaest godina i verena, željno iščekuje da se on vrati sa univerziteta u Varšavi i uopšte je ne brinu vesti o nacističkim trupama koje se okupljaju na granici Poljske. Ali malo-pomalo, nižući užasna dela jedno za drugim, Nemci okupiraju zemlju, a porodice u Alininom seocetu počinju da razdiru strah i mržnja. Iznenada, Tomaš nestaje, a užasi rata postaju sve gori.S vremenom razdvojena od Alinine ratom razorene Poljske, Alis živi na Floridi sa nadarenom ćerkom, autističnim sinom i otuđenim mužem. Kada njena baka Hana pretrpi moždani udar i bude smeštena u bolnicu ponavljajući iznova istu rečenicu, Alis će morati da se uhvati ukoštac sa porodičnim tajnama i teškom prošlošću koje će je odvesti pravo do sudbonosnih događaja koji je vezuju za Alinu i Tomaša.6/6

Odlično očuvana. Autor - Keruak, Džek Naslov Pic / Jack Kerouack ; preveo s engleskog Borivoj Radaković Vrsta građe roman Jezik srpski Godina [1995] Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Četvrti talas ; Apatin : Kraj beline, [1995] (Novi SadApatin : Kraj beline) Fizički opis 121 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Radaković, Borivoj Zbirka Biblioteka Kerouack ; knj. 1 (Broš.) Džek Keruak (1922, Louel, Masačusets – 1969, Sent Pitersburg, Florida), rođen kao Žan-Luj Lebri de Keruak. Srednju školu u Louelu završio je 1939. godine kao najbolji sportista i dobio fudbalsku stipendiju za Pripremni koledž Horas Men i Univerzitet Kolumbija. Za vreme Drugog svetskog rata radio je u trgovačkoj mornarici, gde je započeo pisanje romana More je moj brat (1950). U ranim godinama bio je pod uticajem Sarojana i Hemingveja, da bi kasnije razvio sopstveni stil, beležeći život američkog putnika i iskustvo bit generacije pedesetih godina. O tome svedoče brojni romani, kao što su: Grad i velegrad (1950), Na putu (1957), Ljudi iz podzemlja (1958), Darma lutalice (1958), Tristesa (1960), Usamljeni putnik (1960), Big Sur (1960), Žerarove vizije (1963), Anđeli Desolejšn Pika (1965), Satori u Parizu (1966), Kodijeve vizije (1972), i nekoliko knjiga poezije poput Meksiko Siti bluza (1959) i San Francisko bluza (1983).

Срђан Срдић Записи из читања Културни центар Нови Сад 2014. година О писцу – Срђан Срдић (1977, Кикинда), дипломирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету у Београду. Један је од победника конкурса за најбољу необјављену причу интернет сајта www.bestseler.net, а добитник је и прве награде за прозу на конкурсу зрењанинског часописа „Улазница“ (2007), стипендије Фонда „Борислав Пекић“, те награда „Биљана Јовановић“ и „Едо Будиша“. Објављена дела: романи – Мртво поље (2010) и Сатори (2013); збирке прича – Еспирандо (2011) и Сагоревање (2014); есеји – Записи из читања (2014). О књизи – Превасходно познат, разуме се, као прозни писац, у есејима окупљеним у овој књизи Срђан Срдић представља нам се као читалац, слушалац и тумач. Пишући о књигама и плочама које су му, из различитих разлога, важне, он истовремено пише и о самоме себи, хтео то или не. Отуда двострука природа ове књиге, њена двострука занимљивост, двострука сврха: она ће, с једне стране, привући читаоце које занимају теме којима се Срдић овде бави. С друге стране, привући ће оне читаоце које наш аутор занима као приповедач и романописац, захваљујући томе што пружа особене увиде у његов интелектуални и уметнички хабитус. (Иван Радосављевић)

Niki Erlik MeraMeki povezDa li smo osu­ đeni da želimo ono što ne možemo da imamo?Osmoro običnih ljudi. Jedna nesvakidašnja odluka. Dan, naizgled, kao svaki drugi. Probudiš se, popiješ kafu i kreneš na posao. Ali danas, kad otvoriš svoja ulazna vrata, pred njima te čeka drvena kutijica. U njoj leži tvoja sudbina: odgovor na pitanje koliko ćeš tacno godina živeti.Od kuća u predgrađ­ u do šatora u pustinji, svaka osoba na svim kontinentima dobija istu kutiju. I svet u trenu tone u kolektivnu histeriju. Odakle su se pojavile sve te kutije? Šta znače? Je li ono što obećavaju istina?Dok društvo u rasulu pokušava da se ujedini, svi su suočeni s istom strašnom odlukom: žele li da saznaju koliko će živeti? I ako žele, šta da rade s tim saznanjem?„ Mera” prikazuje rađ­ anje tog novog sveta kroz život niza upečatljivih likova, čije se odluke i sudbine prepliću. Tu su najbolji drugovi čiji su se snovi zauvek spojili, dopisni prijatelji koji utehu nalaze u nepoznatom, par koji je verovao da nema potrebe za žurbom, doktor koji ne može da spase samog sebe i političar cija se kutija pretvara u bure baruta koje na kraju menja sve.2/23

Autor: Valerija Montaldi Povez: broširan Br. strana: 365 Format: 12x20,5 Parma, februar 1248. godine. Gusti stubovi dima zamračujunebo iznad grada pod opsadom. Carski vojni logor je uplamenu. Vojnici Fridriha Drugog Hoenštaufena beživotnoleže na poprištu. Plamen proždire sve unaokolo, dok pobunjenigrađani pljačkaju šatore. Nestaje i rukopis o veštinisokolarstva. Napisao ga je lično car Fridrih Drugi idevet meseci kasnije on zadužuje svog namesnika Ecelinada Romana da pronađe rukopis. Ne sme da dozvoli darukopis nestane, jer ti listovi sadrže tekst zbog kojeg bi gamogli optužiti za jeres i zbog kojeg bi se mogla narušitikrhka ravnoteža moći između cara i Crkve. Ecelino poveravamisiju svom izaslaniku Gvaldu da Manjanu, koji sfrancuskim minijaturistom Simonom iz Eksa odlazi u zamakSan Martino, gde se možda krije rukopis. Međutim,izgleda da niko od žitelja zamka ne zna za taj tajanstvenidokument. Ecelinov izaslanik mora brzo da dela, da pretražisvaku odaju, svaku kulu. Vest o rukopisu doprla je do papeInoćentija Četvrtog, koji odlučuje da istragu o tome poverijednom beskrupuloznom inkvizitoru. I dok po bedemimazamka tumara stara mahnita gospodarica, a jednaveštica istražuje tajne podzemne prolaze, Metju, učiteljmlade gospodarice, biva uvučen u okrutne igre moći kojevode u sve zamršenije zagonetke. A onda slučaj odlučuje osudbini rukopisa.

Mange su potpuno nove i nepročitane, ukoliko želite više od jednog vol. među onima koje prodajem, javite mi se porukom za dogovor pre kupovine. Povez: Paperback Broj strana: 192 Format: 12.7 x 19.1 x 1.5 cm Težina: 0.17 To gain the power he needs to save his friend from a cursed spirit, Yuji Itadori swallows a piece of a demon, only to find himself caught in the midst of a horrific war of the supernatural! In a world where cursed spirits feed on unsuspecting humans, fragments of the legendary and feared demon Ryomen Sukuna have been lost and scattered about. Should any demon consume Sukuna`s body parts, the power they gain could destroy the world as we know it. Fortunately, there exists a mysterious school of jujutsu sorcerers who exist to protect the precarious existence of the living from the supernatural! Despite the crowd of civilians and transfigured humans, Satoru Gojo is able to defeat the cursed spirits at Shibuya Station. But it`s a trap! The cursed spirits possess a special item that can even seal the all-powerful Gojo! Meanwhile, an unlikely ally suddenly contacts Yuji Itadori, who is on his way to the station!