odlično očuvana kao nova SK.2

sprečite iscrpljenost i ponovo se osećajte odlično Tokom dugogodišnje prakse dr Lipman, priznati stručnjak za integrativnu medicinu, često je svedočio stanju koje naziva “potrošenošću”: pacijenti pate od panike, potištenosti, nesanice, alergija, umora, češće se razboljevaju i duže oporavljaju. Nalazi su obično u redu, a doktori tegobe pripisuju starenju. No, zapravo je reč o potrošenosti. Uzrok je to što čovek ne živi u skladu s prirodnim ritmom: nedovoljno se kreće, hrani se prerađenom hranom, izložen je stresu i premalo spava. Stoga je dr Lipman osmislio šestonedeljni program koji uklanja osećaj potrošenosti i tegobe koje ga prate. Program povezuje dostignuća zapadnjačke medicine s mudrošću alternativnih pristupa i uključuje recepte za ukusna jela od organskih namirnica, vežbe joge, upustva za kvalitetniji san, kao i plan uzimanja dodatka ishrani. Čitaj dalje

Manevan & Maks Či TRADICIONALNA TAJLANDSKA MASAŽA Tai masaža se zasniva na toku energije kroz linije tela zvane Sen ili kanali, i fokusira se na glavne kanale Postoje sličnosti sa refleksologijom i koriste se znanja i iskustva u korišćenju masaže za lečenje bolesti. Radeći na energetskim tačkama oslobađa blokade i neravnotežu u energetskim linijama, obnavljajući životni elan. Može se koristiti za opuštanje i za dublju svrhu. Obim: 135 str, format A5, Manevan & Maks Či: TRADICIONALNA TAJLANDSKA MASAŽA količina Kategorija: Uroboros Opis TRADICIONALNA TAJLANDSKA MASAŽA se zasniva na toku energije kroz linije tela zvane Sen ili kanali, i fokusira se na glavne kanale Postoje sličnosti sa refleksologijom i koriste se znanja i iskustva u korišćenju masaže za lečenje bolesti. Radeći na energetskim tačkama oslobađa blokade i neravnotežu u energetskim linijama, obnavljajući životni elan. Može se koristiti za opuštanje i za dublju svrhu. Kombinacija pritiskanja i istezenja omogućava protok energije, pomažući da se postigne zdravlje i očuva mladost. Uobičajeni rezultati su oslobađenje od ukočenosti, hroničnog bola, kao i emotivni preporod. Knjiga je NOVA..... L3

Danas se još uvek veruje da u istočnjačkoj medicini postoji nešto mistično i neobjašnjivo. Tačno je da se istočnjačkom terapijom mogu izlečiti neki slučajevi za koje zapadna medicina nema objašnjenje. Ali, njen uspeh se ne zasniva na čudima. Istočnjački medicinski sistem je racionalni sistem koji se zasniva na teoriji meridijana i vitalnih tačaka - koji su glavna tema ove knjige - a koju je potvrdili praktično iskustvo, dugo tri hiljade godina... Istočnjačka medicina veruje da se organska oboljenja reflektuju na površini određenih delova tela (ova mesta se nazivaju cubo, ili vitalne tačke) i obrnuto - i da pritisak, ili druga vrsta lečenja, na ovim mestima može ne samo otkloniti patološke simptome, već i u potpunosti unaprediti fizičko stanje organizma. Sigurno najobimnija i najkompletnija knjiga koja je objavljena kod nas u vezi vitalnih tačaka i njihove stimulacije. Na preko 250 strana je detaljno opisan način kako se one nalaze kao i vrste tretmana koji se koriste kod pojave mnogih simptoma i bolesti. Čitaj dalje

Knjiga je kao nova 219 str mek povez Ova knjiga će, jednom za svagda, raspršiti optužbe protiv jevrejskog naroda kao autora Protokola. Oni nemaju veze s njegovim nastankom. Nemaju nikakve veze ni sa jevrejskom zaverom! Konspiracija za ovladavanje svetom nije jevrejska. Tekstovi koji ukazuju na jevrejsko poreklo ili zaveru ne pojavljuju se u originalnom tekstu Protokola. Taj tekst izmenjen je tako da neki čitaoci veruju da postoji svetska jevrejska zavera sa ciljem ovladavanja svetom. Samo se istina može boriti protiv antisemitizma. Zato je od najvećeg značaja da se otkriju pravi koreni Protokola. To je jedan od ciljeva ove knjige, da podrži borbu protiv lažnih optužbi da su Protokoli jevrejskog porekla. Da bi se to postiglo, vrlo je važno obezbediti dokaz da se većina proročanstava o kojima piše u tom spisu obistinila. Dokazivanjem toga ukazaće se i prilika da se otkriju pravi vladari koji stoje iza Protokola sionskih mudraca.

YATRI Unknown Man The Mysterious Birth a new Species Nepoznati čovek Misteriozno rođenje nove vrste Oslanjajući se na informacije i ideje iz širokog spektra oblasti, autor razmatra sposobnosti i kvalitete koje će čovečanstvu trebati da se prilagodi i bude uspešno u budućnosti i projektuje sliku novog bića. Proroci i naučnici predviđaju apokaliptični kraj našeg milenijuma i fokusiraju se na narednih deset godina kao najopasnije, ali potencijalno najviše transformišuće epohe sa kojom smo se ikada suočili. Ovaj rad počinje pregledom originalnog plana naše vrste, otkrivajući da smo bogato obdareni gotovo nepoznatim talentima, da uspevamo da iskoristimo samo delić tog potencijalnog genetskog nasleđa i da naša normalna svakodnevna svest uopšte nije nalik naše pravo prirodno stanje. Autor razmatra da li je naša vrsta u celini nekako pogrešno skrenula. Smatra se da se s vremena na vreme javlja kriza u evoluciji i da se u takvom trenutku pojavi i korača menjač. Autor, koji je skoro deceniju živio u osami u Indiji, a tek nedavno se vratio na Zapad za koji je otkrio da se ubrzao do neprepoznatljivosti dok ga nije bilo, postavlja pitanje da li je naša vrsta poludela i da li je vreme za novi obračun i da novo, razumno biće zauzme naše mesto. odlično očuvana

Autor - osoba Matović, Milić, 1943- = Matović, Milić, 1943- Naslov Lekovita moć bilja : fitoterapija, aromaterapija, fitokozmetika, fitozačini, fitokorigensi / Milić Matović - Mate Vrsta građe priručnik Jezik srpski Godina 2000 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Editprint, 2000 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 256, VIII str. : ilustr. ; 24 cm (Broš.) Napomene Tiraž 1.000 Slika autora i beleška o autoru na koricama Bibliografija: str. 250-256. Predmetne odrednice Lekovite biljke – Priručnici MG115 (N) Prof. dr Milić Matović rođenje 13. 3. 1943. godine na Zlataru u zaseoku Gradina sela Pravoševa. Široki vidici koje mu je podarila ova planina i iskonska lepota rodnog okruženja od samog početka opredeljuju ga da proučava tajne prirode. To prvo realizuje kroz osnovne biološke studije, a zatim kroz magistarske i doktorske studije, a to čini i danas kao univerzitetski profesor i saradnik većeg broja naučnih institucija u zemlji i inostranstvu. Prof. dr Milić Matović u svom naučno-istraživačkom radu se bavi proučavanjem flore i vegetacije, lekovitog bilja i zaštite životne sredine. Iz ovili oblasti objavio je 159 naučnih radova, od toga su 18 naučne knjige i monografije (deo spiska tih radova priložen je na kraju knjige). Među brojnim radovima о lekovitom bilju posebno se ističe monografija о kleki о kojoj mr ph. sci Milena Mihajlov naučni savetnik Instituta za proučavanje lekovitog bilja u Beogradu u svojoj recenziji kaže: „Celovite publikacije о kleki sa sumiranim rezultatima, kako je u ovoj monografiji dato za sada nema... Sve što je izloženo u njoj je od posebnog naučnog, privrednog i društvenog značaja... Uverena sam da će ona doprineti afirmaciji kleke kao naše domaće lekovite i aromatične biljke i njenog etarskog ulja i da će naići na lep prijem u naučnoj i stručnoj javnosti, te i da će zauzeti vidno mesto u domaćoj literaturi о lekovitom bilju.” Ova monografija izazvala je izuzetno interesovanje naučne javnosti i veliki broj knjiga je poslat pojedincima, naučnim ustanovama i bibliotekama širom sveta. Veliki broj radova profesora Matovića se odnosi na korišćenje lekovitog bilja u fitoterapiji, kozmetici i ishrani kao i na istraživanja narodnog iskustva u korišćenju lekovitog bilja. Biljni svijet, kao dio života na Zemlji, nalazi se gotovo na svakom koraku i čovjek je unatoč golemom napretku ovisan o tom biljnom svijetu. Upravo je biljni svijet najvažniji dio čovjekove hrane pa prema tome i temelj njegova održanja. Čovjek je odavno spoznao da je određenom biljnom hranom primao u tijelo i one tvari koje su ga održavale zdravim, pa je došao do saznanja da su i ljekovite. Posezao je za tim biljkama i svoju spoznaju prenosio novim generacijama usmenom, a kasnije i pismenom predajom. Iz ovakve predaje, protkane često mistikom i praznovjerjem, nastala je i izgrađena pučka medicina mnogih naroda. Odbacujući postepeno mistiku i praznovjerje, uvođenjem naučnog promatranja prirode i razvojem prirodnih nauka, proučavalo se i ljekovito bilje i njegovo djelovanje na ljudski organizam. Proučavanje ljekovitog bilja sa stajališta medicine dovelo je do izbacivanja iz upotrebe mnogih ljekovitih biljki, koje je u svom popisu za liječenje zadržala pučka medicina, pa su u službenoj medicini ostale samo one ljekovite biljke koje su uvrštene u službeni popis lijekova, tj. u farmakopeju. Usporedo s ispitivanjem utjecaja ljekovitog bilja na ljudski organizam, prišlo se kemijskom ispitivanju onih djelotvornih tvari u biljci, za koje se smatralo da određuju ljekovitost pojedine biljke. Posljedica je ovakvih kemijskih ispitivanja nastojanje da se sintetskim putem proizvodu iste ili slične tvari koje bi u liječenju čovjeka i održavanju njegova zdravlja zamijenile prirodne proizvode biljnog svijeta, pa je i moderna medicina sve većom upotrebom sintetskih lijekova zanemarila ljekovitu vrijednost mnogih biljaka. No, unatoč ovom zanemarivanju, uz pronalazak djelotvornih prirodnih biljnih spojeva, sve su veće težnje da se u liječenju raznih bolesti ponovo uvrste u upotrebu lijekovi biljnog porijekla koji se u potpunosti ne mogu zamijeniti sintetski proizvedenim kemijskim spojevima. Danas se znanje o ljekovitosti određenih biljaka znatno proširilo njihovim opširnim ispitivanjima pa i ova knjiga, u inače brojnoj literaturi o ljekovitom bilju, ima za cilj da čitaoce upozna s praktičnom vrijednošću onog ljekovitog bilja s kojim se čovjek i najčešće susreće u prirodi. Samonikle jestive biljke su najstariji izvor hrane dostupan ljudskoj vrsti. Danas je upotreba ovog izvora hrane očuvana samo kod zajednica koje nisu imale jači dodir sa civilizacijom. Tokom novije istorije samoniklo jestivo bilje najčešće se koristilo u vreme raznih nepogoda i nestašica izazvanih ratovima, ali posljednjih decenija interes za ovu oblast sve više raste, kako kod nas tako i u celom svetu. U nekim zemljama žir je i danas uobičajena namirnica u ishrani. Na slici je dotorimuk - korejski specijalitet, žele napravljen od žirovog brašna Značaj samonikle flore kroz istoriju Samonikle jestive biljke, odnosno divlja flora bio je osnovni izvor hrane praistorijskog čoveka pre nego što se naučio lovu i ribolovu. Razvojem civilizacije čovek je počeo da kultiviše jestive biljke i postepeno izgubio urođeni instinkt za prepoznavanje jestivih biljaka. Međutim, samonikla flora je tokom istorije ostala značajan izvor hrane, pogotovo u kriznim vremenima (kakvi su ratovi, na primer), pa se znanje o jestivosti pojedinih biljaka održalo i do danas. Po pravilu su samonikle biljke znatno bogatije vitaminima i mineralima od gajenih vrsta, a takođe u najvećoj meri oslobođene najrazličitijih toksina koji se koriste u savremenoj poljoprivredi (herbicidi, insekticidi i sl.) i prehrambenoj industriji (različiti aditivi). Osim toga, veliki broj jestivih vrsta svrstava se i među lekovite biljke i obratno, a lekovito delovanje biljaka može se (osim kroz čajeve, tinkture i sl.) ispoljiti kroz jela pripremljena od njih. Ne postoji oštra granica između fitoterapije i dijetoterapije. Obe ove grane medicine stare su koliko i samo čovečanstvo. Zanimljiv je podatak da su se, tokom 20. veka, pripadnici mnogih primitivnih plemena, kojima je samonikla flora do tada bila osnovna hrana, počeli razbolevati zbog prelaska na način ishrane civilizovanog čoveka. Podela Samonikle lekovite biljke mogu se razvrstati na više načina, a osnovna podela može biti prema delovima biljaka koji se mogu koristiti u ljudskoj ishrani. Korenasto povrće Jestivi koren čička U ovu grupu spada mesnato korenje, lukovice, krtole i rizomi. Najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među monokotiledonim biljkama. Tu prvenstveno spadaju razne vrste kaćuna i drugih vrsta iz porodice orhideja, zatim mnoge vrste iz porodice ljiljana (lukovi, grančica, divlji ljiljan, pokosnica, ptičje mleko, pasji zub, vilin luk) i neke močvarne i vodene vrste (strelica, vodena bokvica, vodoljub, rogozi, trske, dremovac). Među dikotiledonim biljkama najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među glavočikama (čičoka, stričak, čičak, cikorija, maslačak, kozja brada, kravačac, dragušica), zatim među zvončićima i lopočovkama, dok su u drugim porodicama manje zastupljene. Glavni hranljivi sastojak divljeg korenastog povrća najčešće je skrob, a kod glavočika i inulin. Hranljiva vrednost slična je žitaricama od kojih je korenasto povrće siromašnije belančevinama. Branje Podzemni delovi jednogodišnjih biljaka najčešće se sakupljaju u jesen, na kraju vegetacione sezone, dok se podzemni delovi višegodišnjih biljaka sakupljaju i u jesen i u proleće. Priprema Kada ne sadrže gorke, opore, škodljive ili nesvarljive sastojke ovi podzemni delovi mogu poslužiti kao ukusno povrće. Mogu se jesti prokuvani ili pečeni na žaru, poput krtola kaćuna ili dodavati salatama u svežem stanju, kako se najčešće koriste različiti divlji lukovi (sremuš, vlašac, vinogradarski luk, planinski luk, sibirski luk i druge vrste). Druge vrste divljeg korenastog povrća, obzirom da su često veoma bogate skrobom, mogu se sušiti, mleti i koristiti za mešenje hleba ili kao zamena za kafu. Pre upotrebe treba ih dobro oprati, a po potrebi i oljuštiti. Neki podzemni delovi koji se prikupljaju mogu se sušiti i kao takvi kasnije koristiti za pripremu čajeva ili kao začini. Podzemne delove aromatičnih vrsta ne bi trebalo pre sušenja prati, već samo dobro obrisati čistom krpom. Očišćena biljna droga seče se na sitnije komade ili listiće i niže na konac ili rasprostire u tankom sloju na specijalnim mrežama. Suši se prirodnim putem na promajnom mestu, može i na osunčanom. Osušeni podzemni biljni delovi čuvaju se u suvim i hladnim prostorijama, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlje povrće je najpoznatija i najrasprostranjenija kategorija samoniklog jestivog bilja. Najčešće se za jelo upotrebljavaju mladi listovi ili prolećni izdanci, a ređe ceo nadzemni deo biljke. Divlje zeleno povrće raste na gotovo svakoj zelenoj površini, a neretko se mogu naći oko ljudskih naseobina, uz puteve, na železničkim nasipima i sličnim mestima. Često se ubrajaju i u korove. Najukusnije vrste ove grupe samoniklih biljaka pripada porodicama kupusnjača, glavočika, troskota, lobodnjača i štitara, ali i među mnogim drugim. Posebno su sočni i ukusni izdanci nekih trajnica dok im se još nisu razvili listovi, kao na primer izdanci špargle, bljušta, pepeljuge, hmelja, paviti, japanske kiselice i td. Divlje zeleno povrće posebno je značajno kao bogat izvor vitamina C, obično bogatiji od gajenog povrća. Ovim vitaminom naročito su bogati listovi vrsta iz porodica kupusnjača i ruža. Karoten je takođe prisutan u svi zelenim biljnim delovima. Pored ova dva vitamina divlje zeleno povrće bogato je i vitaminima B1, B2, E, K, P, folnom kiselinom i mnogim drugim bioaktivnim materijama. Branje Zeleni delovi biljaka beru se dok su još mladi i sočni, najčešće pre cvetanja. Starenjem i formiranjem cvetova često gube prijatan ukus i postaju gorki i nejestivi, a neke vrste mogu čak sadržati i otrovne sastojke. Biljke je najbolje sakupljati rano ujutro, dan-dva posle obilne kiše. Biljke ubrane posle kiše ili u zaseni blažeg su ukusa od onih ubranih tokom sušnih dana ili na osunčanim mestima. Priprema Divlje zeleno povrće najčešće se koristi sveže, u salatama, kada je njegova hranljiva vrednost i najveća, ali se mogu pripremati i kao variva ili čorbe. Divlje povrće svežinu može sačuvati u frižideru nekoliko dana, ali se takođe može i konzervirati i sačuvati kao zimnica. Neki od načina konzerviranja su: zamrzavanje – u zamrzivaču se divlje zeleno povrće može čuvati nekoliko meseci, a pre zamrzavanja potrebno ga je blanširati (preliti vrelom vodom); sušenje – biljke je najbolje sušiti prostrto u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom mestu zaklonjenom od direktnog sunca; ukiseljavanje – divlje zeleno povrće može se ostavljati kao turšija, na isti način kao i gajeno. Jestivi cvetovi Slatki napitak od suvog grožđa, limuna, jaja i cvetova crne zove Jestivi samonikli cvetovi bliski su divljem povrću, ali se od njega razlikuju većim sadržajem šećera, a često i prijatnim mirisom koji se dobro slaže sa raznim poslasticama, pa je i njihova primena u kulinarstvu nešto drugačija. Osim toga cvetovi su i dekorativni, pa uvek mogu poslužiti za ukrašavanje različitih obroka, kako slatkih tako i slanih. Mnogi cvetovi sadrže važne bioaktivne sastojke, poput vitamina C, a oni žute boje bogati su bioflavonoidima i karotenom. Branje Cvetovi se sakupljaju kada su u punom razvoju, mada se kod nekih vrsta koriste i pupoljci (pupoljci dragoljuba mogu se koristiti kao začin - zamena za kapar). Aromatični cvetovi sakupljaju se rano ujutro, pre izgrevanja sunca, a nearomatični oko podneva. Priprema Cvetovi različitih vrsta mogu se koristiti za pripremu raznih poslastica (cvetovi crne zove ili bagrema), čorbi, variva ili salata (cvetovi dragoljuba i crvene deteline) ili omleta (cvetovi maslačka), ali se najčešće koriste za dekoraciju (cvetovi ljubičice, bele rade, nevena, crnog sleza, jagorčevine i dr). Cvetovi različitih vrsta mogu se i sušiti i tako osušeni koristiti za pripremu aromatičnih biljnih čajeva (crvena detelina, lipa, kamilica, divizma). Suše se kao i zeleno povrće, u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom i zasenjenom mestu. Osušeni cvetovi čuvaju se na hladnom mestu, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlji plodovi Sirupi od samoniklog voća i cveća Divlje voće, odnosno jestivi plodovi samoniklih biljaka dospevaju za branje od početka juna do kasne jeseni, odnosno u periodu kada drugi delovi najvećeg broja vrsta samoniklih biljaka nisu više jestivi. Najveći broj divljih vrsta sa kojih se sakupljaju plodovi svrstan je u porodicu ruža (Rosaceae), ali ih ima i u drugim porodicama (vresovke, ogrozdi, kozokrvinke, drenovke, šipci i dr). Divlji plodovi (jestivi, ali i otrovni!) najčešće su živo obojeni. Imaju mesnat i sočan perikarp (oplodnicu, omotač ploda) u kome je jedno seme (kod koštunica - džanarika, trnjina, drenjina, lešnik...), više semena (bobice - ribizla, borovnica, šipurak, glog...), ili pripadaju grupi zbirnih plodova (kupina, malina, šumska jagoda). U divlje plodove ubrajaju se i šišarke nekih četinara (na primer šišarke občne kleke, tise). Divlji plodovi su, zavisno od vrste, značajan izvor vitamina, naročito vitamina C i karotena, a takođe su bogati i mineralima (kalijum, kalcijum, fosfor, magnezijum), ugljenim hidratima, organskim kiselinama (jabučna, limunska, vinska), skrobom, pektinima i dr. Branje Samonikli divlji plodovi najčešće se beru kada su sasvim zreli, jer su tada najukusniji i sadrže najviše hranljivih materija. Međutim postoje i oni koji su po sazrevanju tvrdi, oporog ili kiselog ukusa, a postaju ukusni tek posle jačih mrazeva, kada postanu prezreli i nagnjili. Ovde nije reč o pravom procesu truljenja pod uticajem mikroorganizama, već o procesu samomaceracije, odnosno pretvaranju tvrdog perikarpa u kašastu masu pod uticajem enzima koji razlažu ćelijske membrane.]] Ovakvi su plodovi mukinje, brekinje, jarebike ili oskoruše. Nasuprot njima šipurak se bere čim zarudi (počne da se crveni) jer sasvim zreo plod postaje mekan, teže se obrađuje i brže propada, a uz to u njemu ima manje vitamina C nego u nedozrelom plodu. Pri sakupljanju samoniklih plodova strogo se mora voditi računa da se dobro upozna izgled ne samo ploda, već i cele biljke, njene morfologije i staništa na kojima se može naći, kako ne bi došlo do zamene vrsta. Treba uvek imati na umu da u prirodi postoje brojne vrste čiji su plodovi otrovni, ali često naizgled sočni i ukusni, jarkih i privlačnih boja. Ovakve zamene najčešće se mogu desiti pri sakupljanju bobica i njihov ishod u nekim slučajevima može biti i fatalan. Priprema Divlje voće najčešće se konzumira sveže, samo ili kao sastojak voćnih salata, ali se može, poput kultivisanog voća, koristiti i za pripremu različitih poslastica ili kao zimnica u obliku sokova, sirupa, kompota, džemova, želea... Divlji plodovi mogu se i sušiti i kasnije koristiti uglavnom za pripremu ukusnih čajeva. Od divljeg voća mogu se spravljati i voćna vina, rakije i likeri, kao i voćno sirće. Kod pripreme nekih vrsta samoniklog voća treba biti veoma oprezan, jer su im neki delovi jestivi, a drugi otrovni. Karakterističan primer za ovu pojavu je tisa (Taxus baccata), kod koje je crveni omotač oko šišarice sočan i ukusan, dok je sama šišarica unutar njega veoma otrovna, kao i svi ostali delovi ove vrsta. Seme Seme je po svom sastavu najkompletnija i verovatno najzdravija hrana, jer sadrži znatnu količinu skroba, belančevina, bogato je vitaminom E, vitaminima B kompleksa, kao i važnim mineralima. Najčešće se sakuplja seme lobode, deteline, tušta, vijušca, gunjice, štira, nekih trava, kao i seme nekih vrsta drveća, kakvi su žirevi hrasta i bukve, pitomi kesten i seme borova (seme borova je najčešće veoma sitno, osim semena pinjola, koje je u svetu veoma cenjeni začin). Proklijale seme Proklijalo seme monokotiledonih (levo) i dikotiledonih biljaka (desno) Proklijalo seme nekih biljaka u Kini se u ishrani koristi već 5000 godina, ali se u zapadnoj civilizaciji koristi tek u novije doba. Proklijalo seme je ukusnije i lakše se vari od neproklijalog. Osim toga daleko su bogatije hranljivim materijama od onih neproklijalih. U procesu klijanja kod semena (koje je samo po sebi bogato izvorima energije) dolazi do hemijskih reakcija tokom kojih se povećava njihova prehrambena vrednost. Veliki deo skroba tokom klijanja pretvara se u šećer, a količine prisutnih vitamina se već posle četiri dana klijanja povećavaju 4–10 puta. Klice razvijene na svetlu bogatije su vitaminima A i C, dok su klice razvijene u mraku blede, ne sadrže hlorofil i karoten, ali su bogatije vitaminima B kompleksa. Mnoge klice bogate su i gvožđem, fosforom i kalijumom. Za ovakvu upotrebu može se prikupljati seme različitih detelina, loboda, štavelja, štireva, trupaca, grbica, seme maslačka i drugo. Branje Seme se sakupljaju kada je potpuno zrelo, najčešće tokom leta i jeseni, što zavisi od biljne vrste. Najlakše ga je sakupiti sa biljaka kojima su plodovi skupljeni u klas, klip ili metlicu. Priprema Neko seme samoniklih biljaka može se jesti sirovo, kakav je slučaj sa pitomim kestenom ili pinjolima. Seme drugih vrsta najčešće se koristi kao zamena za hlebno brašno. Ako se koriste kao proklijalo, seme se po potrebi očisti i ostavi preko noći da odstoji u mlakoj vodi. Zatim se ispere i ostave u plitkoj posudi da navlaženo klija nekoliko dana, zaštićeno od direktne sunčeve svetlosti. Optimalna temperatura klijanja je 15-18°C, a maksimalna 24°C. Može se naklijavati na svetlu ili u mraku, a sam proces traje 2–6 dana, zavisno od vrste, za koje vreme klice dostignu visinu od 1 do 3,5 cm. Većina proklijalog semena samoniklih biljaka ukusno je i sirovo, pa se tako i konzumiraju, kao poseban obrok ili u različitim salatama, ali se može dodavati i različitim kuvanim jelima od mesa i povrća. Upotreba samoniklih jestivih biljaka Osušeni aromatični listovi divljeg pelina (Artemisia vulgaris) u dobro zatvorenoj staklenoj posudi Samonikle jestive biljke najčešće se koriste kao divlje voće i povrće i konzumiraju se u svežem stanju i li kuvane. Osim toga divlje samonikle biljke mogu se koristiti i na druge načine. Najčešće je to u vidu aromatičnih začina, za pripremanje osvežavajućih (često i lekovitih) napitaka, odnosno čajeva, kao zamena za kafu ili hlebno brašno. Začinsko bilje Mnoge samonikle jestive biljke sadrže u pojedinim svojim delovima eterična ulja sa aromatičnim sastojcima specifičnog mirisa i ukusa. Dodati u hranu kao začin, sveži ili osušeni, ovi sastojci oplemenjuju hranu, daju joj prijatan miris, poboljšavaju ukus, poboljšavaju varenje, pospešuju apetit itd. Često nije moguće oštro razgraničiti začinsko bilje od divljeg povrća, a još je teže razdvojiti ga od čajnih i lekovitih biljaka. Najveći broj aromatičnih vrsta nalazi se u porodicama štitarki, krstašica i usnatica, a najčešće rastu na toplim staništima i suvom i kamenitom zemljištu. Mnoge začinske biljke sadrže fitoncide, materije koje imaju antibakterijsko dejstvo. Najviše fitoncidnih materija nalazi se u eteričnim uljima. Zato ove biljke ispoljavaju i lekovito i preventivno dejstvo, a zbog svojih antiseptičnih svojstava često se koriste kao konzervans, posebno za meso i mesne prerađevine. Najveći broj začinskih biljaka suši se i tako upotrebljava ili čuva za zimu. Najbolje ih je koristiti sitno iseckane ili samlevene u prah i dodavati na samom kraju kuvanja. kako visoke temperature ne bi uticale na promenu sastava aromatičnih ulja. Da bi se aroma što duže zadržala začinske biljke čuvaju se u dobro zatvorenim staklenim posudama. Biljke koje sušenjem gube ili menjaju miris (kakav je slučaj kod nekih usnatica) mogu se čuvati i u zamrzivaču, slično divljem povrću, samo ga prethodno ne treba blanširati. Biljke prikupljene u godini sa više padavina i manje sunčanih dana imaće blaži ukus i imaće manji sadržaj eteričnih ulja. Isto važi i za biljke ubrane na zasenjenim mestima. Čajne biljke Biljna mešavina za aromatični čaj – suvi cvetovi kamilice i latice ruže Teško je oštro razdvojiti lekovite od jestivih biljaka, jer se ove dve grupe međusobno preklapaju. Veliki broj samoniklih jestivih biljaka ispoljava i lekovita svojstva, poput začinskih, a neke od njih koriste se i za spravljanje ukusnih i osvežavajućih biljnih napitaka, poput crnog ili zelenog čaja. U tu grupu spadaju prvenstveno vrste iz porodice ruža (Rosaceae). Tako se listovi divlje maline, kupine ili jagode mogu, poput listova čajne biljke, izložiti procesu fermentacije i od njih se kasnije mogu pripremati napici slični crnom čaju. Druge vrste pripadaju aromatičnim biljkama, bogatim eteričnim uljima, od kojih se spravljaju napici specifičnog ukusa, kakvi su čaj od nane, kamilice, matičnjaka, majkine dušice i drugi. Zamena za kafu Prženi i samleveni podzemni delovi ili seme nekih samoniklih biljaka mogu poslužiti i kao više ili manje ukusna zamena za kafu. Osnovna odlika napitaka spravljenih od ovih biljnih vrsta je da ne sadrže kofein. Među ovim biljkama najpoznatija je cikorija, a ukusni napici slični kafi mogu se napraviti i od semena lepljive brođike, sparožine, lokvanja i lopoča, koštice gloga, koren maslačka i kozje brade, rizom trske, žirovi hrasta i bukve i druge. Rizom grebića može se upotrebiti kao ukusna zamena za kakao. Zamena za hlebno brašno Delovi pojedinih samoniklih biljaka mogu se mleti i koristiti kao zamena za brašno. Najvrednija i najpristupačnija zamena za hlebno brašno je polen rogoza. Takođe je, uz prethodnu obradu, pogodno i podzemno stablo ove i nekih drugih barskih biljaka (lopoč, lokvanj, žabočun, vodoljub, trska, trolistica, zmijinac, šašina). Takođe su kao dodatak hlebnom brašnu pogodni podzemni delovi nekih livadskih biljaka, kakve sukaćun, kozlac, zlatan, ptičije mleko). Sasvim drugačiji izvor skroba je seme koje se može mleti i takođe dodavati hlebnom brašnu. Još jedan zanimljiv izvor sirovine koja se može koristiti kao zamena za hlebno brašno svakako je unutrašnja kora (kambijum) nekih vrsta drveća, kao što su borovi, jele, smrče, breze, bukve i hrastovi. Podzemna stabla barskih biljaka su najjednostavnija za prikupljanje jer se lako vade, jednostavnim povlačenjem stabljike iz vodenog mulja. Seme šumskog drveća sakuplja se kada je sasvim zrelo, zavisno od vrste. Koru drveta najbolje je skidati u proleće, kada se najlakše odvaja od drveta. Bira se samo mlada kora. Zamene za brašno se koriste u krajnjoj nuždi i oskudici. U većini slučajeva poželjno ih je mešati sa uobičajenim brašnom žitarica, jer se sama najčešće ne mogu dobro umesiti i ne daju ukusan hleb. Za podzemne delove nije potrebno sušenje i mlevenje, već se samo mogu prokuvati, propasirati i dodati hlebnom testu. Seme je potrebno osušiti, očistiti od zaštitnog omotača, sitnije prosejati i samleti. Kora drveta se suši i potom melje u brašno. Spisak samoniklih jestivih biljaka Veliki broj samoniklih biljaka može se koristiti u ishrani. Ovde su pobrojane neke od vrsta koje se mogu naći u našem podneblju: Bedrenika mala (Pimpinella saxifraga) Bokvice (Plantago sp.) Borovnica (Vaccinium myrtillus) Bosiljak (Ocimum basilicum) Brašnjenik (Chenopodium bonus-henricus) Brusnica (Vaccinium oxycoccos) Bujad (Pteridium aquilinum) Vranilova trava (Origanum vulgare) Vrbovica (Epilobium anguistifolium) Gavez (Symphytum officinale) Dinjica (Sanguisorba minor) Estragon (Artemisia dracunculus) Žalfija (Salvia officinalis) Žutika (Berberis vulgaris) Zelje divlje (Rumex sp.) Zova crna (Sambucus nigra) Iđirot (Acorus calamus) Jagorčevina (Primula vulgaris) Jarebike (Sorbus sp.) Kesten pitomi (Castanea sativa) Kiselica (Rumex acetosa) Kopriva (Urtica dioica) Krbuljica (Anthriscus cerefolium) Krasuljak, bela rada (Bellis perennis) Lazarkinja (Galium odoratum) Lokvanji (Nuphar sp. i Nymphaea sp. ) Lukovi divlji (Allium sp.) Ljoskavac (Physalis alkekengi) Majkina dušica (Thymus serpyllum) Maslačak (Taraxacum sp.) Matičnjak (Melissa officinalis) Medveđa šapa (Heracleum sphondylium) Mente (Mentha sp.) Miloduh (Hyssopus oficinalis) Mirođija (Anethum graveolens) Mišjakinja (Stellaria media) Pasji trn (Hippophae rhamnoides) Pelini (Artemisia sp.) Pepeljuga (Chenopodium album) Potočarka (Nasturtium officinalis) Sedmolist (Aegopodium podagraria) Selen (Levisticum officinale) Slačica bela (Sinapis albalba) Slačica crna (Brassica nigra) Timijan (Thymus vulgaris) Tušt (Portulaca oleracea) Hrastovi (Quercus sp.) Cikorija (Cichorium intybus) Čičak veliki (Arctium lappa) Čičoka (Helianthus tuberosus) Čubar (Satureja hortensis) Čuvarkuća (Satureja hortensis) Špargla (Asparagus officinalis) Štir (Amaranthus retroflexus) Branje samoniklih biljaka Samonikle biljke važnija su hrana za divlje životinje nego za ljude. To uvek treba imati na umu Pri branju i sakupljanju trebalo bi poštovati neke osnovne principe, tako da kvalitet prikupljenih biljaka bude zadovoljavajući, a naše delovanje ne ostavi trajne posledice na prirodu. Ne sme se zaboraviti da o ovom resursu zavisi, posredno ili neposredno, i celokupan životinjski svet. Sakupljati treba isključivo vrste koje se dobro poznaju i samo onoliko koliko se može potrošiti. Samonikle jestive biljke treba brati na čistim i nezagađenim mestima, udaljenim od prometnih saobraćajnica. Nikada ne treba pobrati svu količinu biljaka pronađenu na jednom mestu. Kod berbe listova iste treba brati sa različitih primeraka po nekoliko, nikako sve listove sa jedne biljke, kako bi se biljke preživele berbu i kasnije se oporavile teranjem novih listova. Kod berbe nadzemnih delova višegodišnjih zeljastih biljaka neophodno je iste odsecati makazama ili nožem, kako bi koren ostao u zemlji i biljka se sledeće godine ponovo razvila. Čupanjem biljaka često se iščupa i koren. Kod branja divljeg korenastog povrća neophodno je, nakon vađenja korena odseći korenovu glavu i vratiti je u zemlju, kako bi se sledeće godine iz nje razvila nova biljka. Retke i ugrožene vrste su zakonom zaštićene i njihovo branje opravdano je samo u ekstremnim situacijama i krajnjoj nuždi. Otrovne biljke Treba brati samo one biljke koje se dobro poznaju, kako ne bi došlo do zamene, u najgorem slučaju otrovnim vrstama! Pri branju samoniklog bilja neophodno je dobro poznavati vrste koje se beru kako ne bi došlo do zamene. Mnoge vrste su, posebno za neiskusne sakupljače, veoma slične,[4] pa se lako može desiti da se jestiva vrsta zameni nejestivom i neukusnom, a ponekad može dovesti i do fatalnih posledica. Biljke je najlakše prepoznati kada su u cvetu, ali u tom periodu nisu jestive (osim čajne i začinske vrste). Ipak je u tom periodu korisno naučiti njihove ostale morfološke karakteristike, radi lakšeg prepoznavanja u periodima pre i posle cvetanja. Za prepoznavanje biljaka može biti od koristi i miris, ali treba znati da neke biljke (posebno one iz porodice kupusnjača) otpuštaju karakterističan miris tek kada se protrljaju među prstima. Veoma je korisno znati i na kakvom staništu i u zajednici sa kojim vrstama određena biljna biljka raste. Retko kada će se neka vrsta naći na neočekivanom, za nju nekarakterističnom mestu. Često se dešava da neiskusni beraši zamene listove sremuša listovima mrazovca, jedne od najotrovnijih biljaka našeg podneblja. Osim što su im cvetovi sasvim različiti i cvetaju u različito doba godine sremuš ima i karakterističan miris, sličan mirisu belog luka. Druga bitna razlika, zbog koje se ove dve biljke ne mogu pomešati je i stanište. Sremuš naseljava senovite i vlažne listopadne šume, a mrazovac osunčane i suve livade. Kalendar branja samoniklih jestivih biljaka FEBRUAR - plodovi breze, borovi pupoljci MART - kora hrastova i drugog drveća, jagorčevina, kopriva, ljubičica, maslačak, podbel, pupoljci topole, pupoljci breze i drugog drveća, vodopija APRIL - pitomi kesten, dobričica, glog, jagorčevina, kamilica, kopriva, lazarkinja, ljubičica, dan i noć, maslačak, oman, plućnjak, podbel (cvet i list), rosopas, rusomača, srčenjak MAJ - bagremov cvet, bokvica, dobričica, glog, jagoda, kamilica, kopriva, kesten pitomi, mrtva kopriva, kupina, lazarkinja, lipa, maslačak, majkina dušica, matičnjak, medveđe grožđe, plućnjak, podbel, preslica, rosopas, vrkuta, crna zova, žalfija JUN - gloginje, beli slez, bokvica, borovnica, dan i noć, divizma, dobričica, glog, kesten pitomi, jagoda, jagorčevina, mrtva kopriva, kruška, kupina, malina, matičnjak, majčina dušica, majska ruža, neven, pelin, orah, plućnjak, rusomača, preslica, različak, slez crni, suručica, kamilica, vrkuta, vranilova trava, cvet zove JUL - bokvica, borovnica, breza, brđanka, divizma, divlja ruža, dupčac, kunica, jagoda, žalfija, kim, kokotac, kopriva, mrtva kopriva, kupina, lipa, matičnjak, nana, orah, pelin, podbel, preslica, slez beli i crni, timijan, kamilica, trandovilje, troskot, vrkuta, vranilova trava, vratić, cvetovi zove AVGUST - kim, breza, šipurak, drenjina, kopriva, hmelj, kupina, slez beli i crni, hrastova kora, lincura, nana, orah, pelin SEPTEMBAR - divizma, šipurak, drenjina, hmelj, hrastova kora, kokotac, lincura, nana, neven, oman, orah, pelin, slez beli, zečji trn, slatki koren, žutika, divlja šargarepa OKTOBAR - brđanka, dinjica, glog, iđirot, kopriva, lincura, maslačak, slez beli, zečji trn, slatki koren NOVEMBAR - gloginje, iđirot, maslačak[8] Napomene Često se dešava da neiskusni berači zamene bobice borovnice i otrovnog velebilja. Takođe su, na primer, kod roda zova ( jestive samo bobice crne zove (Sambucus nigra), a kod roda kleka samo šišarice obične kleke (Juniperus communis). „LEKOVITE I OTROVNE BILJKE KOJE SE LAKO MOGU ZAMENITI”. Čarobni svet lekovitog bilja. Film Publik Art. Arhivirano iz originala na datum 20. 12. 2016. Pristupljeno 16. 12. 2016. Franulović, Ksenija. „Pinija ili Pinj (Pinus pinea L.)”. Savjetodavna služba. Savjetodavna služba. Arhivirano iz originala na datum 15. 8. 2017. Pristupljeno 17. 2. 2016. Pokos, Franjo. „JESTIVO DIVLJE BILJE”. Bezgluten.net. Arhivirano iz originala na datum 21. 8. 2017. Pristupljeno 20. 8. 2017. „BiH: Otrovali se `sremušom`, jedan pacijent umro”. Blic. 18. 4. 2014. Pristupljeno 16. 12. 2016. „PREŽIVLJAVANJE U PRIRODI (samonikle jestive biljke)”. RIZNICA LEKOVITOG BILJA. Pristupljeno 20. 8. 2017. Literatura Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: „August Cesarec“. Grlić, Ljubiša (1984). 99 jestivih i otrovnih boba. Zagreb: Prosvjeta. Ranđelović, Novica; Avramović, Danijela (2011). PRIRUČNIK O LEKOVITIM BILJKAMA : raspoznavanje, branje i zaštita. Sokobanja: Udruženje „Dr Jovan Tucakov“. MG115 (N)

Mnogi su primetili da je veoma teško promeniti se na bolje. Bez obzira, koliko se čovek mentalno naštimavao da svoju nameru pretvori u dejstvo, promeni je dosta teško pristupiti. Ali, ukoliko se misli koncentrišu u jednu živu sliku, tj. osećaj – tada je mnogo lakše promeniti se, tj. ono što usmerava ka dejstvu jeste slika, a ne misao. Razumevanje dolazi upravo kroz sliku. Mi već dve hiljade godina smatramo da je potrebno opraštati i voleti, a u praksi malo šta postižemo. Za mnoge je Biblija potpuno neshvatljiva, oni ne uviđaju u čemu je suština Hristovog učenja. Ma kakve najpravilnije misli, predavanja, knjige – one moraju da se sažmu u sliku - tek tada otpočinju promene. Autor je pokušao da kroz sistem slika, izražen kratkim frazama, kod slušaoca stvori pravilno unutrašnje usmerenje. Slika čoveka koji voli stvara se brzo i lako. Shodno tome, moguće je brzo promeniti sebe, svoje zdravlje i svoju sudbinu. Opis zvučnog zapisa: Sergej Nikolajevič izgovara afirmacije za isceljenje (na ruskom jeziku), dok se u pozadini čuju zvuci zvončića. Komplet sadrži 3 audio CD-a: Ozdravljenje duše (CD) - 1. deo Ozdravljenje duše (CD) - 2. deo Ozdravljenje duše (CD) - 3. deo Čitaj dalje

Autor - osoba Nikolić, Vlastimir = Nikolić, Vlastimir Naslov Od prehlade do raka : lečenje prirodnom medicinom / Vlastimir Nikolić Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2004 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dom i škola ; Novi Sad : Trio, 2004 (Užice : Lapčević) Fizički opis 421 str., [40] listova s tablama ; 24 cm Drugi autori - osoba Baćević, Željko = Baćević, Željko (karton) Napomene Tiraž 1.500 Str. 5-6: Predgovor / Željko Baćević Bibliografija: str. 415-416. Predmetne odrednice Narodna medicina Lekovite biljke „Od prehlade do raka“ je izuzetna knjiga Vlastimira Nikolića korisna za svaku porodicu. Bavi se zdravljem i očuvanjem istog, kao i lečenjem bolesti sa aspekta prirodne medicine. Veoma sadržajna, razvrstana po bolestima i biljkama, bogato ilustrovana u boji. Izuzetna knjiga koja nas uči kako da očuvamo zdravlje i ozdravimo uz pomoć prirodne medicine. U okviru knjige nalazi se i indeks sa zdravstvenim tegobama koji vam može pomoći u snalaženju u knjizi. Takođe jedan deo knjige posvećen je faktorima koji utiču na naše zdravlje u celini (hrana, imunitet, zdrav san, fizička aktivnost, buka, stres, gojaznost i celulit, mršavost...). Ova knjiga namenjena je svima onima koji veruju da za svaki njihov zdravstveni problem lek postoji u prirodi, samo ga treba pronaći i pravilno koristiti. Lečenje biljem je najstariji način terapije medikamentima, a njihov značaj u medicini ni danas nije umanjen. Naprotiv, biljke su veoma važne u farmakološkim istraživanjima i proizvodnji lekova, ne samo kada se koriste njihovi sastojci nego kada se upotrebljavaju kao bazni materijal za sintezu medikamenata ili kao modeli za aktivne sastojke u lekovima. Prirodni lekovi za skoro sve zdravstvene tegobe, koji ne škode, a dokazano pomažu. Samonikle jestive biljke su najstariji izvor hrane dostupan ljudskoj vrsti. Danas je upotreba ovog izvora hrane očuvana samo kod zajednica koje nisu imale jači dodir sa civilizacijom. Tokom novije istorije samoniklo jestivo bilje najčešće se koristilo u vreme raznih nepogoda i nestašica izazvanih ratovima, ali posljednjih decenija interes za ovu oblast sve više raste, kako kod nas tako i u celom svetu. U nekim zemljama žir je i danas uobičajena namirnica u ishrani. Na slici je dotorimuk - korejski specijalitet, žele napravljen od žirovog brašna Značaj samonikle flore kroz istoriju Samonikle jestive biljke, odnosno divlja flora bio je osnovni izvor hrane praistorijskog čoveka pre nego što se naučio lovu i ribolovu. Razvojem civilizacije čovek je počeo da kultiviše jestive biljke i postepeno izgubio urođeni instinkt za prepoznavanje jestivih biljaka. Međutim, samonikla flora je tokom istorije ostala značajan izvor hrane, pogotovo u kriznim vremenima (kakvi su ratovi, na primer), pa se znanje o jestivosti pojedinih biljaka održalo i do danas. Po pravilu su samonikle biljke znatno bogatije vitaminima i mineralima od gajenih vrsta, a takođe u najvećoj meri oslobođene najrazličitijih toksina koji se koriste u savremenoj poljoprivredi (herbicidi, insekticidi i sl.) i prehrambenoj industriji (različiti aditivi). Osim toga, veliki broj jestivih vrsta svrstava se i među lekovite biljke i obratno, a lekovito delovanje biljaka može se (osim kroz čajeve, tinkture i sl.) ispoljiti kroz jela pripremljena od njih. Ne postoji oštra granica između fitoterapije i dijetoterapije. Obe ove grane medicine stare su koliko i samo čovečanstvo. Zanimljiv je podatak da su se, tokom 20. veka, pripadnici mnogih primitivnih plemena, kojima je samonikla flora do tada bila osnovna hrana, počeli razbolevati zbog prelaska na način ishrane civilizovanog čoveka. Podela Samonikle lekovite biljke mogu se razvrstati na više načina, a osnovna podela može biti prema delovima biljaka koji se mogu koristiti u ljudskoj ishrani. Korenasto povrće Jestivi koren čička U ovu grupu spada mesnato korenje, lukovice, krtole i rizomi. Najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među monokotiledonim biljkama. Tu prvenstveno spadaju razne vrste kaćuna i drugih vrsta iz porodice orhideja, zatim mnoge vrste iz porodice ljiljana (lukovi, grančica, divlji ljiljan, pokosnica, ptičje mleko, pasji zub, vilin luk) i neke močvarne i vodene vrste (strelica, vodena bokvica, vodoljub, rogozi, trske, dremovac). Među dikotiledonim biljkama najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među glavočikama (čičoka, stričak, čičak, cikorija, maslačak, kozja brada, kravačac, dragušica), zatim među zvončićima i lopočovkama, dok su u drugim porodicama manje zastupljene. Glavni hranljivi sastojak divljeg korenastog povrća najčešće je skrob, a kod glavočika i inulin. Hranljiva vrednost slična je žitaricama od kojih je korenasto povrće siromašnije belančevinama. Branje Podzemni delovi jednogodišnjih biljaka najčešće se sakupljaju u jesen, na kraju vegetacione sezone, dok se podzemni delovi višegodišnjih biljaka sakupljaju i u jesen i u proleće. Priprema Kada ne sadrže gorke, opore, škodljive ili nesvarljive sastojke ovi podzemni delovi mogu poslužiti kao ukusno povrće. Mogu se jesti prokuvani ili pečeni na žaru, poput krtola kaćuna ili dodavati salatama u svežem stanju, kako se najčešće koriste različiti divlji lukovi (sremuš, vlašac, vinogradarski luk, planinski luk, sibirski luk i druge vrste). Druge vrste divljeg korenastog povrća, obzirom da su često veoma bogate skrobom, mogu se sušiti, mleti i koristiti za mešenje hleba ili kao zamena za kafu. Pre upotrebe treba ih dobro oprati, a po potrebi i oljuštiti. Neki podzemni delovi koji se prikupljaju mogu se sušiti i kao takvi kasnije koristiti za pripremu čajeva ili kao začini. Podzemne delove aromatičnih vrsta ne bi trebalo pre sušenja prati, već samo dobro obrisati čistom krpom. Očišćena biljna droga seče se na sitnije komade ili listiće i niže na konac ili rasprostire u tankom sloju na specijalnim mrežama. Suši se prirodnim putem na promajnom mestu, može i na osunčanom. Osušeni podzemni biljni delovi čuvaju se u suvim i hladnim prostorijama, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlje povrće je najpoznatija i najrasprostranjenija kategorija samoniklog jestivog bilja. Najčešće se za jelo upotrebljavaju mladi listovi ili prolećni izdanci, a ređe ceo nadzemni deo biljke. Divlje zeleno povrće raste na gotovo svakoj zelenoj površini, a neretko se mogu naći oko ljudskih naseobina, uz puteve, na železničkim nasipima i sličnim mestima. Često se ubrajaju i u korove. Najukusnije vrste ove grupe samoniklih biljaka pripada porodicama kupusnjača, glavočika, troskota, lobodnjača i štitara, ali i među mnogim drugim. Posebno su sočni i ukusni izdanci nekih trajnica dok im se još nisu razvili listovi, kao na primer izdanci špargle, bljušta, pepeljuge, hmelja, paviti, japanske kiselice i td. Divlje zeleno povrće posebno je značajno kao bogat izvor vitamina C, obično bogatiji od gajenog povrća. Ovim vitaminom naročito su bogati listovi vrsta iz porodica kupusnjača i ruža. Karoten je takođe prisutan u svi zelenim biljnim delovima. Pored ova dva vitamina divlje zeleno povrće bogato je i vitaminima B1, B2, E, K, P, folnom kiselinom i mnogim drugim bioaktivnim materijama. Branje Zeleni delovi biljaka beru se dok su još mladi i sočni, najčešće pre cvetanja. Starenjem i formiranjem cvetova često gube prijatan ukus i postaju gorki i nejestivi, a neke vrste mogu čak sadržati i otrovne sastojke. Biljke je najbolje sakupljati rano ujutro, dan-dva posle obilne kiše. Biljke ubrane posle kiše ili u zaseni blažeg su ukusa od onih ubranih tokom sušnih dana ili na osunčanim mestima. Priprema Divlje zeleno povrće najčešće se koristi sveže, u salatama, kada je njegova hranljiva vrednost i najveća, ali se mogu pripremati i kao variva ili čorbe. Divlje povrće svežinu može sačuvati u frižideru nekoliko dana, ali se takođe može i konzervirati i sačuvati kao zimnica. Neki od načina konzerviranja su: zamrzavanje – u zamrzivaču se divlje zeleno povrće može čuvati nekoliko meseci, a pre zamrzavanja potrebno ga je blanširati (preliti vrelom vodom); sušenje – biljke je najbolje sušiti prostrto u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom mestu zaklonjenom od direktnog sunca; ukiseljavanje – divlje zeleno povrće može se ostavljati kao turšija, na isti način kao i gajeno. Jestivi cvetovi Slatki napitak od suvog grožđa, limuna, jaja i cvetova crne zove Jestivi samonikli cvetovi bliski su divljem povrću, ali se od njega razlikuju većim sadržajem šećera, a često i prijatnim mirisom koji se dobro slaže sa raznim poslasticama, pa je i njihova primena u kulinarstvu nešto drugačija. Osim toga cvetovi su i dekorativni, pa uvek mogu poslužiti za ukrašavanje različitih obroka, kako slatkih tako i slanih. Mnogi cvetovi sadrže važne bioaktivne sastojke, poput vitamina C, a oni žute boje bogati su bioflavonoidima i karotenom. Branje Cvetovi se sakupljaju kada su u punom razvoju, mada se kod nekih vrsta koriste i pupoljci (pupoljci dragoljuba mogu se koristiti kao začin - zamena za kapar). Aromatični cvetovi sakupljaju se rano ujutro, pre izgrevanja sunca, a nearomatični oko podneva. Priprema Cvetovi različitih vrsta mogu se koristiti za pripremu raznih poslastica (cvetovi crne zove ili bagrema), čorbi, variva ili salata (cvetovi dragoljuba i crvene deteline) ili omleta (cvetovi maslačka), ali se najčešće koriste za dekoraciju (cvetovi ljubičice, bele rade, nevena, crnog sleza, jagorčevine i dr). Cvetovi različitih vrsta mogu se i sušiti i tako osušeni koristiti za pripremu aromatičnih biljnih čajeva (crvena detelina, lipa, kamilica, divizma). Suše se kao i zeleno povrće, u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom i zasenjenom mestu. Osušeni cvetovi čuvaju se na hladnom mestu, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlji plodovi Sirupi od samoniklog voća i cveća Divlje voće, odnosno jestivi plodovi samoniklih biljaka dospevaju za branje od početka juna do kasne jeseni, odnosno u periodu kada drugi delovi najvećeg broja vrsta samoniklih biljaka nisu više jestivi. Najveći broj divljih vrsta sa kojih se sakupljaju plodovi svrstan je u porodicu ruža (Rosaceae), ali ih ima i u drugim porodicama (vresovke, ogrozdi, kozokrvinke, drenovke, šipci i dr). Divlji plodovi (jestivi, ali i otrovni!) najčešće su živo obojeni. Imaju mesnat i sočan perikarp (oplodnicu, omotač ploda) u kome je jedno seme (kod koštunica - džanarika, trnjina, drenjina, lešnik...), više semena (bobice - ribizla, borovnica, šipurak, glog...), ili pripadaju grupi zbirnih plodova (kupina, malina, šumska jagoda). U divlje plodove ubrajaju se i šišarke nekih četinara (na primer šišarke občne kleke, tise). Divlji plodovi su, zavisno od vrste, značajan izvor vitamina, naročito vitamina C i karotena, a takođe su bogati i mineralima (kalijum, kalcijum, fosfor, magnezijum), ugljenim hidratima, organskim kiselinama (jabučna, limunska, vinska), skrobom, pektinima i dr. Branje Samonikli divlji plodovi najčešće se beru kada su sasvim zreli, jer su tada najukusniji i sadrže najviše hranljivih materija. Međutim postoje i oni koji su po sazrevanju tvrdi, oporog ili kiselog ukusa, a postaju ukusni tek posle jačih mrazeva, kada postanu prezreli i nagnjili. Ovde nije reč o pravom procesu truljenja pod uticajem mikroorganizama, već o procesu samomaceracije, odnosno pretvaranju tvrdog perikarpa u kašastu masu pod uticajem enzima koji razlažu ćelijske membrane.]] Ovakvi su plodovi mukinje, brekinje, jarebike ili oskoruše. Nasuprot njima šipurak se bere čim zarudi (počne da se crveni) jer sasvim zreo plod postaje mekan, teže se obrađuje i brže propada, a uz to u njemu ima manje vitamina C nego u nedozrelom plodu. Pri sakupljanju samoniklih plodova strogo se mora voditi računa da se dobro upozna izgled ne samo ploda, već i cele biljke, njene morfologije i staništa na kojima se može naći, kako ne bi došlo do zamene vrsta. Treba uvek imati na umu da u prirodi postoje brojne vrste čiji su plodovi otrovni, ali često naizgled sočni i ukusni, jarkih i privlačnih boja. Ovakve zamene najčešće se mogu desiti pri sakupljanju bobica i njihov ishod u nekim slučajevima može biti i fatalan. Priprema Divlje voće najčešće se konzumira sveže, samo ili kao sastojak voćnih salata, ali se može, poput kultivisanog voća, koristiti i za pripremu različitih poslastica ili kao zimnica u obliku sokova, sirupa, kompota, džemova, želea... Divlji plodovi mogu se i sušiti i kasnije koristiti uglavnom za pripremu ukusnih čajeva. Od divljeg voća mogu se spravljati i voćna vina, rakije i likeri, kao i voćno sirće. Kod pripreme nekih vrsta samoniklog voća treba biti veoma oprezan, jer su im neki delovi jestivi, a drugi otrovni. Karakterističan primer za ovu pojavu je tisa (Taxus baccata), kod koje je crveni omotač oko šišarice sočan i ukusan, dok je sama šišarica unutar njega veoma otrovna, kao i svi ostali delovi ove vrsta. Seme Seme je po svom sastavu najkompletnija i verovatno najzdravija hrana, jer sadrži znatnu količinu skroba, belančevina, bogato je vitaminom E, vitaminima B kompleksa, kao i važnim mineralima. Najčešće se sakuplja seme lobode, deteline, tušta, vijušca, gunjice, štira, nekih trava, kao i seme nekih vrsta drveća, kakvi su žirevi hrasta i bukve, pitomi kesten i seme borova (seme borova je najčešće veoma sitno, osim semena pinjola, koje je u svetu veoma cenjeni začin). Proklijale seme Proklijalo seme monokotiledonih (levo) i dikotiledonih biljaka (desno) Proklijalo seme nekih biljaka u Kini se u ishrani koristi već 5000 godina, ali se u zapadnoj civilizaciji koristi tek u novije doba. Proklijalo seme je ukusnije i lakše se vari od neproklijalog. Osim toga daleko su bogatije hranljivim materijama od onih neproklijalih. U procesu klijanja kod semena (koje je samo po sebi bogato izvorima energije) dolazi do hemijskih reakcija tokom kojih se povećava njihova prehrambena vrednost. Veliki deo skroba tokom klijanja pretvara se u šećer, a količine prisutnih vitamina se već posle četiri dana klijanja povećavaju 4–10 puta. Klice razvijene na svetlu bogatije su vitaminima A i C, dok su klice razvijene u mraku blede, ne sadrže hlorofil i karoten, ali su bogatije vitaminima B kompleksa. Mnoge klice bogate su i gvožđem, fosforom i kalijumom. Za ovakvu upotrebu može se prikupljati seme različitih detelina, loboda, štavelja, štireva, trupaca, grbica, seme maslačka i drugo. Branje Seme se sakupljaju kada je potpuno zrelo, najčešće tokom leta i jeseni, što zavisi od biljne vrste. Najlakše ga je sakupiti sa biljaka kojima su plodovi skupljeni u klas, klip ili metlicu. Priprema Neko seme samoniklih biljaka može se jesti sirovo, kakav je slučaj sa pitomim kestenom ili pinjolima. Seme drugih vrsta najčešće se koristi kao zamena za hlebno brašno. Ako se koriste kao proklijalo, seme se po potrebi očisti i ostavi preko noći da odstoji u mlakoj vodi. Zatim se ispere i ostave u plitkoj posudi da navlaženo klija nekoliko dana, zaštićeno od direktne sunčeve svetlosti. Optimalna temperatura klijanja je 15-18°C, a maksimalna 24°C. Može se naklijavati na svetlu ili u mraku, a sam proces traje 2-6 dana, zavisno od vrste, za koje vreme klice dostignu visinu od 1 do 3,5 cm. Većina proklijalog semena samoniklih biljaka ukusno je i sirovo, pa se tako i konzumiraju, kao poseban obrok ili u različitim salatama, ali se može dodavati i različitim kuvanim jelima od mesa i povrća. Upotreba samoniklih jestivih biljaka Osušeni aromatični listovi divljeg pelina (Artemisia vulgaris) u dobro zatvorenoj staklenoj posudi Samonikle jestive biljke najčešće se koriste kao divlje voće i povrće i konzumiraju se u svežem stanju i li kuvane. Osim toga divlje samonikle biljke mogu se koristiti i na druge načine. Najčešće je to u vidu aromatičnih začina, za pripremanje osvežavajućih (često i lekovitih) napitaka, odnosno čajeva, kao zamena za kafu ili hlebno brašno. Začinsko bilje Mnoge samonikle jestive biljke sadrže u pojedinim svojim delovima eterična ulja sa aromatičnim sastojcima specifičnog mirisa i ukusa. Dodati u hranu kao začin, sveži ili osušeni, ovi sastojci oplemenjuju hranu, daju joj prijatan miris, poboljšavaju ukus, poboljšavaju varenje, pospešuju apetit i td. Često nije moguće oštro razgraničiti začinsko bilje od divljeg povrća, a još je teže razdvojiti ga od čajnih i lekovitih biljaka. Najveći broj aromatičnih vrsta nalazi se u porodicama štitarki, krstašica i usnatica, a najčešće rastu na toplim staništima i suvom i kamenitom zemljištu. Mnoge začinske biljke sadrže fitoncide, materije koje imaju antibakterijsko dejstvo. Najviše fitoncidnih materija nalazi se u eteričnim uljima. Zato ove biljke ispoljavaju i lekovito i preventivno dejstvo, a zbog svojih antiseptičnih svojstava često se koriste kao konzervans, posebno za meso i mesne prerađevine. Najveći broj začinskih biljaka suši se i tako upotrebljava ili čuva za zimu. Najbolje ih je koristiti sitno iseckane ili samlevene u prah i dodavati na samom kraju kuvanja. kako visoke temperature ne bi uticale na promenu sastava aromatičnih ulja. Da bi se aroma što duže zadržala začinske biljke čuvaju se u dobro zatvorenim staklenim posudama. Biljke koje sušenjem gube ili menjaju miris (kakav je slučaj kod nekih usnatica) mogu se čuvati i u zamrzivaču, slično divljem povrću, samo ga prethodno ne treba blanširati. Biljke prikupljene u godini sa više padavina i manje sunčanih dana imaće blaži ukus i imaće manji sadržaj eteričnih ulja. Isto važi i za biljke ubrane na zasenjenim mestima. Čajne biljke Biljna mešavina za aromatični čaj – suvi cvetovi kamilice i latice ruže Teško je oštro razdvojiti lekovite od jestivih biljaka, jer se ove dve grupe međusobno preklapaju. Veliki broj samoniklih jestivih biljaka ispoljava i lekovita svojstva, poput začinskih, a neke od njih koriste se i za spravljanje ukusnih i osvežavajućih biljnih napitaka, poput crnog ili zelenog čaja. U tu grupu spadaju prvenstveno vrste iz porodice ruža (Rosaceae). Tako se listovi divlje maline, kupine ili jagode mogu, poput listova čajne biljke, izložiti procesu fermentacije i od njih se kasnije mogu pripremati napici slični crnom čaju. Druge vrste pripadaju aromatičnim biljkama, bogatim eteričnim uljima, od kojih se spravljaju napici specifičnog ukusa, kakvi su čaj od nane, kamilice, matičnjaka, majkine dušice i drugi. Zamena za kafu Prženi i samleveni podzemni delovi ili seme nekih samoniklih biljaka mogu poslužiti i kao više ili manje ukusna zamena za kafu. Osnovna odlika napitaka spravljenih od ovih biljnih vrsta je da ne sadrže kofein. Među ovim biljkama najpoznatija je cikorija, a ukusni napici slični kafi mogu se napraviti i od semena lepljive brođike, sparožine, lokvanja i lopoča, koštice gloga, koren maslačka i kozje brade, rizom trske, žirovi hrasta i bukve i druge. Rizom grebića može se upotrebiti kao ukusna zamena za kakao. Zamena za hlebno brašno Delovi pojedinih samoniklih biljaka mogu se mleti i koristiti kao zamena za brašno. Najvrednija i najpristupačnija zamena za hlebno brašno je polen rogoza. Takođe je, uz prethodnu obradu, pogodno i podzemno stablo ove i nekih drugih barskih biljaka (lopoč, lokvanj, žabočun, vodoljub, trska, trolistica, zmijinac, šašina). Takođe su kao dodatak hlebnom brašnu pogodni podzemni delovi nekih livadskih biljaka, kakve sukaćun, kozlac, zlatan, ptičije mleko). Sasvim drugačiji izvor skroba je seme koje se može mleti i takođe dodavati hlebnom brašnu. Još jedan zanimljiv izvor sirovine koja se može koristiti kao zamena za hlebno brašno svakako je unutrašnja kora (kambijum) nekih vrsta drveća, kao što su borovi, jele, smrče, breze, bukve i hrastovi. Podzemna stabla barskih biljaka su najjednostavnija za prikupljanje jer se lako vade, jednostavnim povlačenjem stabljike iz vodenog mulja. Seme šumskog drveća sakuplja se kada je sasvim zrelo, zavisno od vrste. Koru drveta najbolje je skidati u proleće, kada se najlakše odvaja od drveta. Bira se samo mlada kora. Zamene za brašno se koriste u krajnjoj nuždi i oskudici. U većini slučajeva poželjno ih je mešati sa uobičajenim brašnom žitarica, jer se sama najčešće ne mogu dobro umesiti i ne daju ukusan hleb. Za podzemne delove nije potrebno sušenje i mlevenje, već se samo mogu prokuvati, propasirati i dodati hlebnom testu. Seme je potrebno osušiti, očistiti od zaštitnog omotača, sitnije prosejati i samleti. Kora drveta se suši i potom melje u brašno. Spisak samoniklih jestivih biljaka Veliki broj samoniklih biljaka može se koristiti u ishrani. Ovde su pobrojane neke od vrsta koje se mogu naći u našem podneblju:[6] Bedrenika mala (Pimpinella saxifraga) Bokvice (Plantago sp.) Borovnica (Vaccinium myrtillus) Bosiljak (Ocimum basilicum) Brašnjenik (Chenopodium bonus-henricus) Brusnica (Vaccinium oxycoccos) Bujad (Pteridium aquilinum) Vranilova trava (Origanum vulgare) Vrbovica (Epilobium anguistifolium) Gavez (Symphytum officinale) Dinjica (Sanguisorba minor) Estragon (Artemisia dracunculus) Žalfija (Salvia officinalis) Žutika (Berberis vulgaris) Zelje divlje (Rumex sp.) Zova crna (Sambucus nigra) Iđirot (Acorus calamus) Jagorčevina (Primula vulgaris) Jarebike (Sorbus sp.) Kesten pitomi (Castanea sativa) Kiselica (Rumex acetosa) Kopriva (Urtica dioica) Krbuljica (Anthriscus cerefolium) Krasuljak, bela rada (Bellis perennis) Lazarkinja (Galium odoratum) Lokvanji (Nuphar sp. i Nymphaea sp. ) Lukovi divlji (Allium sp.) Ljoskavac (Physalis alkekengi) Majkina dušica (Thymus serpyllum) Maslačak (Taraxacum sp.) Matičnjak (Melissa officinalis) Medveđa šapa (Heracleum sphondylium) Mente (Mentha sp.) Miloduh (Hyssopus oficinalis) Mirođija (Anethum graveolens) Mišjakinja (Stellaria media) Pasji trn (Hippophae rhamnoides) Pelini (Artemisia sp.) Pepeljuga (Chenopodium album) Potočarka (Nasturtium officinalis) Sedmolist (Aegopodium podagraria) Selen (Levisticum officinale) Slačica bela (Sinapis albalba) Slačica crna (Brassica nigra) Timijan (Thymus vulgaris) Tušt (Portulaca oleracea) Hrastovi (Quercus sp.) Cikorija (Cichorium intybus) Čičak veliki (Arctium lappa) Čičoka (Helianthus tuberosus) Čubar (Satureja hortensis) Čuvarkuća (Satureja hortensis) Špargla (Asparagus officinalis) Štir (Amaranthus retroflexus) Branje samoniklih biljaka Samonikle biljke važnija su hrana za divlje životinje nego za ljude. To uvek treba imati na umu Pri branju i sakupljanju trebalo bi poštovati neke osnovne principe, tako da kvalitet prikupljenih biljaka bude zadovoljavajući, a naše delovanje ne ostavi trajne posledice na prirodu. Ne sme se zaboraviti da o ovom resursu zavisi, posredno ili neposredno, i celokupan životinjski svet. Sakupljati treba isključivo vrste koje se dobro poznaju i samo onoliko koliko se može potrošiti. Samonikle jestive biljke treba brati na čistim i nezagađenim mestima, udaljenim od prometnih saobraćajnica. Nikada ne treba pobrati svu količinu biljaka pronađenu na jednom mestu. Kod berbe listova iste treba brati sa različitih primeraka po nekoliko, nikako sve listove sa jedne biljke, kako bi se biljke preživele berbu i kasnije se oporavile teranjem novih listova. Kod berbe nadzemnih delova višegodišnjih zeljastih biljaka neophodno je iste odsecati makazama ili nožem, kako bi koren ostao u zemlji i biljka se sledeće godine ponovo razvila. Čupanjem biljaka često se iščupa i koren. Kod branja divljeg korenastog povrća neophodno je, nakon vađenja korena odseći korenovu glavu i vratiti je u zemlju, kako bi se sledeće godine iz nje razvila nova biljka. Retke i ugrožene vrste su zakonom zaštićene i njihovo branje opravdano je samo u ekstremnim situacijama i krajnjoj nuždi. Otrovne biljke Treba brati samo one biljke koje se dobro poznaju, kako ne bi došlo do zamene, u najgorem slučaju otrovnim vrstama! Pri branju samoniklog bilja neophodno je dobro poznavati vrste koje se beru kako ne bi došlo do zamene. Mnoge vrste su, posebno za neiskusne sakupljače, veoma slične,[4] pa se lako može desiti da se jestiva vrsta zameni nejestivom i neukusnom, a ponekad može dovesti i do fatalnih posledica. Biljke je najlakše prepoznati kada su u cvetu, ali u tom periodu nisu jestive (osim čajne i začinske vrste). Ipak je u tom periodu korisno naučiti njihove ostale morfološke karakteristike, radi lakšeg prepoznavanja u periodima pre i posle cvetanja. Za prepoznavanje biljaka može biti od koristi i miris, ali treba znati da neke biljke (posebno one iz porodice kupusnjača) otpuštaju karakterističan miris tek kada se protrljaju među prstima. Veoma je korisno znati i na kakvom staništu i u zajednici sa kojim vrstama određena biljna biljka raste. Retko kada će se neka vrsta naći na neočekivanom, za nju nekarakterističnom mestu. Često se dešava da neiskusni beraši zamene listove sremuša listovima mrazovca, jedne od najotrovnijih biljaka našeg podneblja. Osim što su im cvetovi sasvim različiti i cvetaju u različito doba godine sremuš ima i karakterističan miris, sličan mirisu belog luka. Druga bitna razlika, zbog koje se ove dve biljke ne mogu pomešati je i stanište. Sremuš naseljava senovite i vlažne listopadne šume, a mrazovac osunčane i suve livade. Kalendar branja samoniklih jestivih biljaka FEBRUAR - plodovi breze, borovi pupoljci MART - kora hrastova i drugog drveća, jagorčevina, kopriva, ljubičica, maslačak, podbel, pupoljci topole, pupoljci breze i drugog drveća, vodopija APRIL - pitomi kesten, dobričica, glog, jagorčevina, kamilica, kopriva, lazarkinja, ljubičica, dan i noć, maslačak, oman, plućnjak, podbel (cvet i list), rosopas, rusomača, srčenjak MAJ - bagremov cvet, bokvica, dobričica, glog, jagoda, kamilica, kopriva, kesten pitomi, mrtva kopriva, kupina, lazarkinja, lipa, maslačak, majkina dušica, matičnjak, medveđe grožđe, plućnjak, podbel, preslica, rosopas, vrkuta, crna zova, žalfija JUN - gloginje, beli slez, bokvica, borovnica, dan i noć, divizma, dobričica, glog, kesten pitomi, jagoda, jagorčevina, mrtva kopriva, kruška, kupina, malina, matičnjak, majčina dušica, majska ruža, neven, pelin, orah, plućnjak, rusomača, preslica, različak, slez crni, suručica, kamilica, vrkuta, vranilova trava, cvet zove JUL - bokvica, borovnica, breza, brđanka, divizma, divlja ruža, dupčac, kunica, jagoda, žalfija, kim, kokotac, kopriva, mrtva kopriva, kupina, lipa, matičnjak, nana, orah, pelin, podbel, preslica, slez beli i crni, timijan, kamilica, trandovilje, troskot, vrkuta, vranilova trava, vratić, cvetovi zove AVGUST - kim, breza, šipurak, drenjina, kopriva, hmelj, kupina, slez beli i crni, hrastova kora, lincura, nana, orah, pelin SEPTEMBAR - divizma, šipurak, drenjina, hmelj, hrastova kora, kokotac, lincura, nana, neven, oman, orah, pelin, slez beli, zečji trn, slatki koren, žutika, divlja šargarepa OKTOBAR - brđanka, dinjica, glog, iđirot, kopriva, lincura, maslačak, slez beli, zečji trn, slatki koren NOVEMBAR - gloginje, iđirot, maslačak[8] Napomene Često se dešava da neiskusni berači zamene bobice borovnice i otrovnog velebilja. Takođe su, na primer, kod roda zova ( jestive samo bobice crne zove (Sambucus nigra), a kod roda kleka samo šišarice obične kleke (Juniperus communis). „LEKOVITE I OTROVNE BILJKE KOJE SE LAKO MOGU ZAMENITI”. Čarobni svet lekovitog bilja. Film Publik Art. Arhivirano iz originala na datum 20. 12. 2016. Pristupljeno 16. 12. 2016. Franulović, Ksenija. „Pinija ili Pinj (Pinus pinea L.)”. Savjetodavna služba. Savjetodavna služba. Arhivirano iz originala na datum 15. 8. 2017. Pristupljeno 17. 2. 2016. Pokos, Franjo. „JESTIVO DIVLJE BILJE”. Bezgluten.net. Arhivirano iz originala na datum 21. 8. 2017. Pristupljeno 20. 8. 2017. „BiH: Otrovali se `sremušom`, jedan pacijent umro”. Blic. 18. 4. 2014. Pristupljeno 16. 12. 2016. „PREŽIVLJAVANJE U PRIRODI (samonikle jestive biljke)”. RIZNICA LEKOVITOG BILJA. Pristupljeno 20. 8. 2017. Literatura Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: `August Cesarec`. Grlić, Ljubiša (1984). 99 jestivih i otrovnih boba. Zagreb: Prosvjeta. Ranđelović, Novica; Avramović, Danijela (2011). PRIRUČNIK O LEKOVITIM BILJKAMA : raspoznavanje, branje i zaštita. Sokobanja: Udruženje `Dr Jovan Tucakov`. MG139 (N)

Ova knjiga pruža nova znanja o pojmu “cilj”, zašto je on potreban i može li čovek da se razije bez njega. Otkriva se tajni smisao kretanja društva tehnokratskim i duhovnim putem, razlike izmedju njih, skreće se pažnja na sakralni smisao duhovnosti. Čitalac će saznati, kakav je izbor izvršilo čovečanstvo u sadašnjem periodu i da li će ono moći da izbegne svoju propast, zašto se pojavio 45-ti predsednik SAD, zašto je narušen 11-ti letnji ciklus Sunca i zbog čega obuzdava svoj gnev Jeloustonski vulkan. Čitaj dalje

Biolokacija za sve Samodijagnostika i samoizlecenje udzbenički format fascikla se sastoji iz knjige i još jedne fascikle gde su prilozi odnosno ilustracije i objašnjenja tačaka na telu lepo očuvana, ima podvlačenja grafitnom U knjizi se izlaže sistem (samo)dijagnostike i (samo)izlečenja, kojeg je razradio autor i koji nema premca u svetu, a bazira se na radiestetičkom metodu (biolokaciji) i koristi sve najvrednije iz drevne istočne medicine, dostignuća savremene medicine i fundamentalne nauke u celini, rezultate istraživanja i praktično iskustvo autora i njenih učenika. Sistem omogućava, pre svega, da se otkriju nevidljiva i za sada neregistrovana nikakvim drugim sredstvima patološka odstupanja organizma, to jest vrši se rana dijagnostika onkoloških, infektivnih, psihičkih, psihosomatskih i drugih oboljenja, određuje dubina uzroka tih oboljenja i pronalaze najefikasniji putevi izlečenja za konkretnog čoveka.

U knjizi se izlaže sistem (samo)dijagnostike i (samo)izlečenja, kojeg je razradio autor i koji nema premca u svetu, a bazira se na radiestetičkom metodu (biolokaciji) i koristi sve najvrednije iz drevne istočne medicine, dostignuća savremene medicine i fundamentalne nauke u celini, rezultate istraživanja i praktično iskustvo autora i njenih učenika. Sistem omogućava, pre svega, da se otkriju nevidljiva i za sada neregistrovana nikakvim drugim sredstvima patološka odstupanja organizma, to jest vrši se rana dijagnostika onkoloških, infektivnih, psihičkih, psihosomatskih i drugih oboljenja, određuje dubina uzroka tih oboljenja i pronalaze najefikasniji putevi izlečenja za konkretnog čoveka. Čitaj dalje

Knjiga je nastala kao plod dugogodišnjeg komuniciranja autorki sa Višim Razumom u kojoj one otkrivaju koje sve vrste ljubavi postoje u svemiru, kako će se preobražavati ljudska ljubav i koji su to mehanizmi akumuliranja ljubavi. Knjiga nam otkriva koje su to ciljeve Viši zadali porodici, koje su to tajne njene energetske građe i kakvu štetu čovečanstvu donose neregistrovani brakovi. Saznaćemo zašto je porodica potrebna šestoj rasi, prema kojim principima se sa Neba biraju bračni parovi, šta je to ljubomora i zašto je data čoveku, ko su to nudisti i homoseksualci i da li Viši imaju odeću. Nauči ćemo koji su to uzroci duhovnog neslaganja parova i kako da napravimo pravi izbor partnera. Knjiga priča i o kosmičkim uzrocima pojavljivanja dece, uzrocima rađanja dečaka i devojčica u porodici, šta utiče na ponašanje i karakter deteta, o vunderkidima, indigo-deci, zašto su potrebni levoruki ljudi itd. Govori se i o vaspitanju i programu koji duša dobija rođenjem, govori se o tome zašto se neke duše grade pozitivno, a druge negativno i kako se Bog i Đavo bore za duše. Završnu reč u knjizi ima duhovnost, kako njen nedostatak vodi oboljevanju, šta doprinosi njenom razvoju i kako duhovnost rađa produhovljvanje. Čitaj dalje

Autor - osoba Hajd, Megi Naslov Jung i astrologija / Megi Hajd ; s engleskog prevele Marina Furlan i Ivana Mirčetić Jedinstveni naslov Jung and Astrology. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2005 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Esotheria, 2005 (Beograd : M3) Fizički opis 227 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Furlan, Marina Mirčetić, Ivana Zbirka Alpha crucis : edicija spiritualne astrologije Napomene Prevod dela: Jung and Astrology / Maggie Hyde Tiraž 1.000 Beleške: str. 212-227. Predmetne odrednice Jung, Karl Gustav, 1875-1961 -- Astrologija Astrologija Jung i astrologija: Zakoračite u svet snova, sinhronociteta, tumačenja slučajnosti, mitova. U potrazi za dubljim značenjem autorka nas vodi kroz svet simbolizma, okultnog, mape psihe, jednom rečju kroz uzbudljiv svet dubinske psihologije i astrologije Karla Junga koja je dala glavni pečat modernoj astrologiji 20. veka. JUNG I ASTROLOGIJA: Zakoračite u svet snova, sinhronociteta, tumačenja slučajnosti, mitova – u svet Jungove misli. Dubinska psihologija Karla Junga je bila određujući uticaj na rast astrologije XX veka. Vođena simbolima Jungovog sopstvenog horo­ skopa, ova knjiga opisuje Jungovo buđenje za moć astrološkog simbolizma. Ali Jung se borio sa nerešenim dilemama o konceptualnim osnovama astrologije. Njegov model psihe je bio uprošćeno usvojen u modernoj „psihološkoj astrologije (praktično osnova celokupne današnje zapadne astrologije). Međutim, važna pitanja koja je on postavio o simboličkom stavu su bila ignorisana. Koristeći mnoge žive primere, koncept „sinhroniciteta` je po prvi put u ovoj knjizi analiziran i demonstriran sa poštovanjem za njegove radikalne uticaje za celokupnu praktičnu astrologiju. Astrologija i okultno su bili temelj Jungovog rada mnogo više no što je to uobičajeno priznavano. U ovoj kontroverznoj knjizi autorka istražuje podjednako doprinos astrologije Jungovoj psihologiji i Jungov pečat na modernu astrologiju. Karl Gustav Jung (nem. Carl Gustav Jung; Kesvil, 26. jul 1875 – Kiznaht, 6. jun 1961), švajcarski psihijatar, osnivač analitičke ili kompleksne psihologije u kojoj se razlikuju lično i kolektivno nesvesno. Karl Gustav Jung je rođen 1875. godine u Kesvilu, u Švajcarskoj, kao sin protestantskog sveštenika. U toku gimnazijskog školovanja prvo je želeo da studira arheologiju, a zatim filologiju, da bi se na kraju opredelio za medicinu. Nakon završenih studija medicine u Bazelu, opredelio se za specijalizaciju psihijatrije. Već u 25. godini je postao asistent svetski poznatog psihijatra Eugena Blojlera, na njegovoj klinici za mentalne bolesti Burghelcli u Cirihu. U 27. godini je doktorirao, a u 30. je postao docent na Ciriškom univerzitetu. Godine 1903. oženio se Emom Raušenbah sa kojom je imao petoro dece i koja mu je bila saradnica do kraja života. Godina 1906. predstavlja prekretnicu u Jungovom životu. Te godine je upoznao Sigmunda Frojda u Beču. Tom prilikom su razgovarali punih 13 sati. Divljenje je bilo obostrano. Jung je govorio da je Frojd prvi značajan čovek kojeg je sreo. Međutim, 1913. dolazi do razilaženja usled sukoba na teorijskom i ličnom planu. Nakon toga Jung osniva sopstvenu, analitičku ili kompleksnu psihologiju, kako bi ukazao na razliku u odnosu na psihoanalizu. Na teorijskom planu, Jung je kritikovao Frojdovo prenaglašavanje seksualnosti u životu čoveka. Jung je razvio pojam kolektivno nesvesno, kao jedan od uticaja na nastanak i razvoj ličnosti. Pod tim je podrazumevao opšte predispozicije koje su karakteristične za sve ljude ili određene grupe ljudi. U početku je smatrao da je kolektivno nesvesno karakteristično za svaki narod, ali je u svojim kasnijim radovima odbacio to nacionalno tumačenje kolektivno nesvesnog. Tokom svojih istraživanja i putovanja širom sveta, Jung je utvrdio postojanje određenih simbola u svim kulturama i oni po njemu predstavljaju kolektivno nesvesno celokupnog čovečanstva. Kao što sva ljudska bića imaju dve ruke sa pet prstiju u fizičkom smislu, tako sva ljudska bića imaju neku zajedničku težnju i u duševnom smislu, odnosno kolektivno nesvesno koje sačinjava više arhetipova. Kompleks moći Jung ovim izrazom označava sveukupnost „onih predstava i težnji koje imaju tendenciju da Ja stave iznad drugih uticaja i da ove podrede Ja“. Ovi uticaji mogu biti spoljašnji (različite situacije i individue), ali i unutrašnji (vlastiti nagoni, subjektivne predstave, misli i osećanja). Kompleks moći, bez obzira ο kojim uticajima je reč, stvara u osobi utisak da je Ja-kompleks njima nadmoćan gospodar. Kompleksna psihologija To je psihološki pravac koji je Karl Gustav Jung zasnovao 1914. godine, kada se odvojio od Sigmund Frojda i psihoanalize. Prema Jungu, čovek je kompleksno biće: seksualno i religijsko, nagonsko i duhovno, nesvesno i svesno, iracionalno i racionalno. Ličnost je određena prošlim zbivanjima, kao i planiranjem budućnosti. Nesvesno, za Junga, nije samo deponija rđavih nagona, nego je i izvor mudrosti. Pored ličnog nesvesnog, u čiji sastav ulaze mnogi kompleksi, u duševnom životu posebno važnu ulogu ima nasleđeno i nadlično, kolektivno nesvesno. Njegovi elementi su arhetipovi (npr. rođenja, Boga, Velike majke itd.), koji su nevidljivi koreni našeg celokupnog iskustva i ponašanja. Libido nije samo seksualna, već je celokupna psihička, pa i životna energija. Ako je libido usmeren na spoljašnju stvarnost, to je stav ekstraverzije, a ako je okrenut na unutrašnju, onda je to introverzija (ovo je teorijska osnova Jungove tipologije ličnosti, vidi dole). Ličnost se, po Jungu, razvija tokom celog života, ali je on posebnu pažnju posvetio procesu duhovnog razvoja u drugoj polovini života, kada se težište ličnosti pomera sa Ja na Sopstvo. Ovaj put spontanog samorazvoja i samoupotpunjavanja, na kojem se ličnost susreće sa svojom Personom, Senkom, Animom/Animusom i Mana—ličnošću, Jung je nazvao individualizacijom. Ličnost je samoregulativni sistem koji se razvija pomoću mehanizma kompenzacije, kojim neprestano stremi sve potpunijoj ravnoteži. Za potpuno objašnjenje zagonetnog ponašanja ljudi neophodni su ne samo kauzalno i teleološko objašnjenje, već i akauzalni princip sinhronije. Jungova tipologija ličnosti Veoma je značajno učenje Junga ο tipovima ličnosti i njegova klasifikacija ljudi: prema dominantom stavu ili orijentaciji libida na ekstravertni i introvertni tip, kao i prema dominantnoj psihičkoj funkciji na intuitivni, misaoni, osećajni i senzitivni (perceptivni) tip. Kada se uzme psihička funkcija kao kriterijum podele, ljudi se mogu podeliti na racionalni i iracionalni tip. Najzad, kada se ukrste ova dva kriterijuma podele (prema funkciji i prema tipu orijentacije), dobija se tipologija koja ima osam tipova (npr. ekstravertni misaoni, introvertni misaoni, ekstravertni intuitivni, introvertni intuitivni, ekstravertni osećajni itd.). Dinamika ličnosti Životna energija nastaje iz metaboličkih procesa u organizmu. Postoji fizička i duševna energija (libido), a njihov odnos je recipročan. Energija ne može da nestane, jer ona stalno kruži između sistema unutar ličnosti, menja oblik, povećava ili smanjuje; ne može se izmeriti ni definisati jer je ona hipotetički konstrukt. Raspodela životne energije se odvija po zakonima termodinamike. Po prvom zakonu, zakonu ekvivalentnosti, duševna energija u jednom sistemu opada, dok u nekom drugom sistemu raste. Na primer, ako se iz nekog razloga energija povuče iz Ja sistema, pojaviće se u nekom kompleksu što će jačati njegovo delovanje nad celim sistemom. Prema drugom zakonu termodinamike, entropija, subsitema teži da ujednači nivo energije. Entropija je osnovni način da energija teče, jer je tok usmeren od sistema koji ima visoku energiju ka sistemu kome energija fali. Energija unutar ličnosti se razmenjuje tako što se: Osujećuje ili suprotstavlja: osnova dinamike ličnosti jer podstiče neravnotežu. Ujednačuje (transcedentalnost): teži da se uravnoteži, da bude jednak u svim subsistemima; postiže se jastvo. Ličnost je poluotvoren sistem, i zato postoji razmena energije sa spoljnom sredinom. Iz nje se uzima hrana što je osnov metaboličkih procesa. Duševna energija koja se dobija ulaze u neki spoljni objekt. Što je neki objekt ili cilj značajniji uložiće se veća količina duševne energije, i to se naziva duševnom vrednošću. Mehanizmi odbrane U Jugovoj teoriji, mehanizmi odbrane se predstavljaju kroz dinamički proces simbolizacije, odnosno napredovanje i nazadovanje energije. U procesu napredovanja energije iѕ arhetipova ide u lično nesvesno i puni njegove sadržaje, zatim ih šalje u Ja, odnosno u svesni deo ličnosti, a u zavisnosti dominantnosti funkcija i stavova Ja raspolaže tom energijom, ulaze u spoljne objekte i kreće se napred. U koliko na tom putu dođe do neke prepreke, Ja ne može racionalno da se izbori sa datom situacijom i radi odbrane vraća energiju unazad, i ovaj proces se naziva nazadovanje. Pomoću nazadovanja sadržaji se potiskuju u lično nesvesno, a energija se zadržava u nekom subsistemu, što može da dovede do narušavanja ravnoteže i adaptibilnost. Ako se energija predugo zadrži u nekom subsistemu, nesvesni deo ličnosti preuzima prevlast nad Ja, i takva osoba se ponaša inadaptibilno. Jung takođe smatra da nije svako nazadovanje negativno. U nesvesnom delu se nalaze lična i arhetipska iskustva, pa može da se desi da čovek iz teške situacije izađe bogatiji za još jedan uspešan način prevazilaženja krize. Pomeranje energije unapred znači i pomeranje energije sa nižih i primitivnijih sadržaja, na više i bolje diferencirane, i ovaj proces se naziva sublimacija. Knjige Neke od knjiga koje je napisao Karl Gustav Jung: Sećanja, snovi, razmišljanja Simboli preobražaja Arhetipovi i razvoj ličnosti Civilizacija na prelasku O razvoju ličnosti Lavirint u čoveku Alhemijske studije Aion Psihologija i alhemija Čovek i njegovi simboli Sedam propovedi mrtvima Psihološki tipovi Analitička psihologija Arhetipovi i kolektivno nesvesno Leteći tanjiri Prepiska između Frojda i Junga Knjige o Jungu i njegovom radu: Mari Stajn, Jungova mapa duše Ajra Progof, Jung, sinhronicitet i ljudska sudbina Džejms Hol, Tumačenje snova po Jungu Megi Hajd i Majkl Makginis, Jung za početnike Jolanda Jakobi, Psihologija Karla Gustava Junga Majkl Palmer, Frojd i Jung o religiji Seli Nikols, Jung i tarot Volodimir Valter Odajnik, Jung i politika Endru Semjuels, Jung i njegovi sledbenici Robert Smit, Ranjeni Jung Radmila Moačanin, Jungova psihologija i tibetanski budizam Aniela Jafe, Iz života i dela K. G. Junga Megi Hajd, Jung i astrologija Zanimljivosti Jungu se često pripisuje izreka: „Prizvan ili ne prizvan, Bog je uvek tu.” lat. Vocatus atque non vocatus, Deus aderit. Ova rečenica je bila ispisana nad ulazom u Jungovu kuću i kasnije uklesana na njegovom grobu, ali je u pitanju latinski prevod spartanske izreke koju je on pronašao u spisima Erazma Roterdamskog. Zanimljivo je i to da je Jung dao psihološko objašnjenje fenomena „letećih tanjira“, koje ovu pojavu vezuje za stanja ljudske duše, isključujući mogućnost posete vanzemaljaca. MG57 (N)

Autor - osoba Lukić, Saša Naslov Osnove akupunkture / Saša Lukić Vrsta građe priručnik Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. Lukić, 2003 (Niš : Pelikan print) Fizički opis 349 str. : ilustr. ; 30 cm Drugi autori - osoba Hadži Nikolić, Časlav (broš.) Napomene Kor. nasl. Tiraž 500 Str. 2: Recenzija / Časlav Hadži Nikolić Beleška o autoru: str. 349 Bibliografija: str. 342. Predmetne odrednice Akupunktura PREDGOVOR Poštovani čitaoci, pred vama je jedna ne mnogo originalna knjiga koja je dugo bila moja velika pomoć u praksi i nastojanju da proniknem u tajne kineske medicine. Kako sam od svojih profesora dobio samo osnovna znanja о kanalima i tačkama, kao i osnovne principe delovanja akupunkture, počeo sam sa praksom kao i većina vas. Ubrzo mi je ono što sam naučio u školi postalo nedovoljno pa sam počeo da tragam za novom literaturom kako bih došao do novih saznanja i objasnio tokove energije u organizmu i došao do boljih rezultata u lečenju pacijenata. Prevodio sam iz svih meni dostupnih knjiga ono što mi je bilo potrebno da proniknem u tajne drevne kineske medicine. Knjiga koja je pred vama nastala je iz više različitih knjiga iz kojih sam izvukao one delove za koje mislim da će i vama pomoći u svakodnevnoj praksi i postizanju boljih rezultata. Može me neko optužiti da sam prepisao nečije misli ili rečenice, ali moja namera je da vam prenesem saznanja koja su rezultat mog dugogodišnjeg rada i učenja i da vam približim ono što je po meni najbolje iz ove nauke. AKUPUNKTURNE TAČKE SE NISU POMERILE NA TELU, NJIHOVA ANATOMSKA LOKACIJA JE OSTALA I OSTAĆE ISTA, i principi kruženja energije ostaju isti od prve knjige „ŽUTOG CARA“ do današnjih dana, samo se uvećava ljudsko iskustvo i terapijske mogućnosti, i pronalaze se novi načini stimulacije AKUPUNKTURNIH TAČAKA. Ni noviji udžbenici akupunkture ne mogu promeniti to činjenično stanje. U njima se često zanemaruju osnovna načela i objašnjenja cirkulacije energije u organizmu, a to je u ovoj knjizi detaljno objašnjeno prema originalnim kineskim izvorima. Takođe, oni daju samo tzv. „recepture“, tj. taksativno navedene tačke bez objašnjenja zašto se one punktiraju i šta se događa ubadanjem tačke kod pojedinih bolesti. U ovoj knjizi se detaljno objašnjava kako se šta tretira, zašto se to radi i šta se time izaziva. Ovakav pristup akupunkturi i lečenju meni je mnogo puta pomogao u rešavanju problema pa se nadam da ni Vi nećete naći zamerke ovom pristupu u lečenju pacijenata. Na kraju vam se zahvaljujem na ukazanom poverenju i prihvatam vaše predloge i sugestije za neko buduće izdanje ove knjige. Želim vam puno uspeha u lečenju vaših pacijenata! S poštovanjem, dr Saša Lukić Akupunktura je starokineska metoda lečenja pomoću igala koje se zabadaju u određene tačke na koži. Sama je reč latinskog porekla (acus – igla, pungere – zabadati, bosti). Metoda je dobila naziv od evropskih misionara koji su posetili Kinu krajem 16. i početkom 17. veka i prvi obavestili Evropu o lečenju na kineski način. Akupunktura kao deo kineske tradicionalne medicine zasniva se na temeljima drevne kineske filozofije i kulture, o čijim je počecima potrebno reći nekoliko reči. Prvi legendarni kineski vladar Fu Hsi autor je najstarijeg dela legendarne mudrosti Ji Cing (Knjiga promena), izdatog 2852. godine pre nove ere. Posle njega dolazi Šen Nong, a zatim Huang Di Ti. Govori se da su Kinezi za vladavine tih legendarnih vladara dobili ideogramsko pismo. U to doba već se uzgaja „pet vrsta žitarica”. Sledeća tri vladara, Yao, Sun, i Yu, vec su istoriske licnosti na prelazu iz 3. u 2. milenijum (2147-1989. pre nove ere). Prvom se pripisuje uvođenje kalendara i podela godina na četiri godišnja doba. Za vladavinu drugog, cara Suna, posle velike poplave počela je izgradnja kanalizacije. Car Yu nastavlja izgradnju kanalizacije, puteva i usavršavanje pravnog sistema. On uvodi ispite za službenike po strukama. Posle tih vladara slede dinastija Hsia (1989-1559), zatim dinastije Shang i Yin (1050 pre nove ere). Treća je velika i najdugotrajnija kineska dinastija Cu koja vlada do godine 249. pre nove ere (to je staro doba drevne kineske kulture i filozofije). „Kineskim Herodotom” naziva se Su-ma-Cien koji je krajem 2. veka pre nove ere napisao istoriju Kine, od legendarnih početaka pa do svog vremena, u delu „Ših Ci” („Istorijski zapisi”). Njegov otac Su-ma-Tam je već napisao knjigu o „Šest škola” kineske mudrosti. Na prvom je mestu u „Istorijskim zapisima” opisana Yin-Yang tradicionalno najstarija škola koja se bavi kosmologijom i naukama o prirodi. Škola Yin-Yang (Jin-Jang) tradicionalno je negovala šest disciplina: 1. astrologiju; 2. izradu kalendara; 3. proučavanje „pet načela” ili tačnije pet osnovnih sila u prirodi i njihovih „kruženja”; 4. predskazivanje događaja; 5. i 6. odgonetanje pojava, posebno o ljudskom životu na osnovu stava o jedinstvu makrokosmosa i mikrokosmosa. Učenje o „pet načela” ili „pet elemenata” već se spominje u knjizi „Veliki plan” iz vremena cara Vu, dinastije Cu, u 12. veku pre nove ere. U tom delu, osim ostalog, opisani su i psihofizički odnosi u strukturi ljudskog bića: izgled, govor, vid, sluh i misao. Škola Yin-Yang, zasnovana dualističkom načelu, razradila je teoriju o uzajamnoj zavisnosti suprotnih sila u prirodi i čoveku. Po toj filozofiji svet je podvrgnut neprekidnim promenama i preobražavanjima. Ta je misao izražena u naslovu Ji-Cinga. Dva osnovna znaka, puna crta: ______ i isprekidana: --------- , izražavaju dva arhetipska načela koja se zamišljaju kao dve obale toka večnog događaja Yanga i Yina. U prirodi je sve kretanje, vibracija, preobražaj. Svaka pojava ima dva lica. Sve ima dva pola. Taj univerzalni filozofski princip Kinezi su jasno objasnili u jedinstvenom principu Yin-Yang. Njime se objašnjava univerzalni sastav dve suprotnosti. Suprotnost tih načela je relativna. Ona su međusobnom odnosu kao svetlost i sena, kao aktivna i pasivna, „muška” i „ženska” snaga oblikovanja u svemiru. u prirodi i u društvenim odnosima. Yang je snaga svetlosti, Yin tame iz zemaljskog sveta. Svako je živo biće takođe podvrgnuto zakonima Yin-Yanga. Na fiziološkom planu akcije te dve energije su suprotne: Yin znaci odmor, mirovanje, smanjenje funkcije organa, a Yang označava akciju, kretanje, pojačanu funkciju organa. Oba su principa u stalnom međuodnosu. Oni su u stalnoj dinamičkoj ravnoteži, u neprekidnom kretanju. Zdravlje zavisi od njihove ravnoteže. Na tom filozofskom principu počinje teorija tradicionalne kineske medicine. Akupunktura je samo deo TKM kojoj još pripada lečenje biljnim sastojcima, tj. lekovitim biljem (phytotherapia), lečenje materijama mineralnog i životinjskog porekla, zatim kineska mikromasaža, specijalna kineska gimnastika i dijetetika. Akupunktura se spominje u staroj Kini već 2800. godine pre nove ere. Huang Ti, Žuti car (2698-2596), prvi je autor knjige „Nei cing” (Nei Jing), najstarijeg medicinskog dela na svetu. Sam je bio učitelj akupunkture. Najstarija „medicinska biblija” koja je stigla do naših dana prepisana je 475. g. pre nove ere. Sva kineska tradicionalna medicina zasniva se na saznanjima zapisanim u toj knjizi. Drugi deo tog dela govori o akupunkturi. Knjiga „Nei Cing” u toku četiri i po hiljade godina izašla je u 50 izdanja. U njoj se daju definicija zdravlja i bolesti s osvrtom na fiziologiju i patologiju pojedinih organa i funkcije sastava u ljudskom organizmu. Opisane su u detalje indikacije i kontraindikacije za lečenje akupunkturom. U istoj se knjizi spominje devet vrsta igala. Prve igle koje su Kinezi upotrebljavali bile su kamene, zatim od kosti i bambusove trske. Pod dinastijom Yin i Cang (16 - 11 veka pre nove ere) metalurgija je u Kini već bila toliko razvijena da su za akupunkturu, upotrebljavane metalne igle. Kineska tradicionalna medicina, uključujući i akupunkturu, imala je svojih uspona i padova, ali se samo akupunktura održala bez prekida kao metoda lečenja sve do današnjeg dana gotovo neizmenjena. Već je oko hiljadu godina nove ere u Pekingu postojala visoka škola za akupunkturu u rangu današnjeg fakulteta. I savremena Kina, pored zapadne medicine, uporedo razvija i tradicionalnu medicinu i akupunkturu kao njen sastavni deo. Današnje studije tradicionalne medicine i akupunkture traju četiri godine i postoje školovani lekari isključivo za tradicionalnu medicinu. Danas u Kini ima oko 400.000 doktora specijalista za akupunkturu. Osim doktora, akupunkturom se bavi i nekoliko stotina hiljada medicinskog osoblja (tzv. bosonogi doktori) koji se upoznaju s osnovama akupunkture na kursevima koji traju po šest meseci. Japan je druga zemlja Dalekog istoka koja ima hiljadugodišnju tradiciju lečenja akupunkturom. U šestom veku nove ere već su se školovali prvi japanski doktori u Kini. Odatle su preneli akupunkturu u svoju zemlju. U poslednjih hiljadu godina akupunktura se u Japanu neprekidno razvijala kao metoda lečenja sve do današnjih dana. Savremeni Japan, osim jako razvijene zapadne klasične medicine, ima najrazvijeniju i tehnički najdoteraniju akupunkturu u svetu. Iz stare Kine akupunkturu su prihvatile i druge susedne zemlje Dalekog istoka. MG132

Autor - osoba Sjekloća Miler, Irena Naslov Numerologija novog doba : brojevi od 21 do 9.192.631.770 : formula za novac, višecifreni brojevi, `smak sveta` 1012, NLO i vanzemaljci / Irena Sjekloća Miler Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2008 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Esotheria, 2008 (Novi Sad : Pres komerc) Fizički opis 301 str. : autorkina slika ; 24 cm Zbirka Uroboros : edicija enciklopedija i priručnika (broš.) Napomene Tiraž 1.000 O autoru: str. 5-7 Bibliografija: str. 292-300. Predmetne odrednice Numerologija PREDGOVOR Knjiga koja se nalazi pred vama je jedinstvena i predstavlja numerološku Bibliju 21. veka i vekova koji im slede. Ona je prvi numerološko-vizionarski priručnik numerologije i štiva o dalekoj budućnosti ljudskog roda. Uvažavajući informacije iz ove knjige, svako će moći na lakši način da sagleda svet sadašnjice i budućnosti pred sobom i prihvati mnoge nove energije koje se iz Kosmosa na Zemlju prilivaju već u ovim trenucima. Čitajući ovu knjigu lakše ćete se pripremiti za budućnost koja dolazi ljudskom rodu neumitno i brzo, a vezana je i za druge zvezdane sisteme i inteligencije, a ne samo za planetu Zemlju i čoveka na njoj. Nekima će ova knjiga biti pravo olakšanje i potvrda svega onoga što već odavno osećaju u sebi i oko sebe, ali se ne usuđuju drugima to reći, jer se boje da će im odmah prilepiti etiketu “da su ludi i da su totalno odlepili”. Neki drugi čitaoci će biti gotovo zapanjeni. Ovo o čemu pišem, pišu i mnogi drugi autori, naučnici, o tome se snimaju filmovi i na tome se baziraju najveće kulture ovog sveta, kao što su kultura Starog Egipta, Maja, Inka i sličnih njima. Ti ljudi neka se zapitaju zašto su šokirani ovim istinama o kojima se već odavno šuška, naročito u SAD-u i na Tibetu? Bez obzira koji ćete stav zauzeti ono što je najvažnije je to da vas knjiga neće ostaviti hladnima i nezainteresovanima za njen sadržaj, a to je u stvari najvažnije. Iz nje ćete mnogo naučiti i ona će vas pokrenuti, zasigurno, na jedno dublje razmišljanje o budućim vremenima koja dolaze brzim koracima, a to je upravo njena svrha. Dr Irena Sjekloća Miler MG106 (L)

Majansko putovanje: Početak i završetak kozmičkih ciklusa - otkrivanje pravog, pozitivnog majanskog proročanstva/ Drunvalo Melchizedek Zagreb 2017. Mek povez sa klapnama, ilustrovano, 180 strana. Napomena: u knjizi tragovi markera (obeležen tekst); ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. PF1 “Ova knjiga je nastavak moje posljednje knjige, Svjetlosne Zmije, ona je nastavak vodstva kojeg naši domorodački preci dijele sa nama… Maye vjeruju da posjeduju odgovornost prema svijetu kako bi čovječanstvu pružili vodstvo koje će promijeniti naše promatranje Jedne Realnosti. Taj novi način će dolaziti iz srca. Drugim riječima, oni nam žele pomoći u napuštanju ovog starog svijeta kako bismo ušli u novi svijet, za kojeg vjeruju da je apsolutno potreban u ovom vremenu u povijesti. Mi se nalazimo u trenucima brzih promjena, i većina vas to može osjetiti. Od mog srca prema vašem: pripremite se da se vaš svijet otvori na neočekivane načine.“ (Drunvalo Melchizedek) Postojala su mnoga tumačenja i mnoga predviđanja o 2012. godini, poznatoj i kao majanski Kraj vremena. Ali što Maye kažu o ovim proročanstvima? Kao što to Drunvalo objašnjava, Drevni su ovdje, sada, i spremni su podijeliti sa vama inicijaciju u drevni način tumačenja naših svakodnevnih života, izvan onoga što nam je nametnulo društvo, religija, vlada i naše obitelji. Mi se nalazimo u razdoblju tranzicije. Postoji neispričana pozitivna strana ovih proročanstava. Mi se možemo pripremiti. Ova knjiga nam objašnjava kako.

1 kutija sa 79 tarot karata + priručnik za tumačenje Osho Zen Tarot usredsređuje se na razumevanje sadašnjeg trenutka. To je sistem koji se zasniva na mudrosti Zena, mudrosti koja govori da događaji u spoljašnjem svetu jednostavno odražavaju naše misli i osećaje, iako mi sami ne znamo koji su to osećaji i misli. Ovaj sistem pomaže nam da skrenemo misli sa spoljašnjih događaja kako bismo pronašli novu jasnoću u razumevanju našeg unutrašnjeg srca. Savremene slike na kartama oslikavaju stanja uma koja se prikazuju potpuno preobražavajućim i prelaznim.

Čitajući ovu zanimljivu knjigu i uveriće se da je ovo dragoceno delo ne samo jednog našeg čoveka nego i našeg naroda i njegove savremene kulture. Delo je krcato podacima i tumačenjima neobičnih pojava i nastojanja ljudi da ih raznim magijskim postupcima i tehnikama spoznaju i iskoriste u dobre ili loše svrhe (gatanja, vračanja, čaranja). U knjizi ima i primera proricanja budućnosti od kojih su se mnoga (slučajno?) ostvarila. „Zagonetne pojave u našem narodu do sada nije skoro niko rasvetlio! Stoga moje delo treba bengalskom vatrom da osvetli tajanstveni život našega naroda! Upoznavši se sa najnovijim metapsihičkim ispitivanjima raznih evropskih naučnika, pokušao sam da tajanstvene pojave u našem narodu pokupim, sredim i donekle da ih objasnim. Pri tome sam se držao načela: relata reffero (pričam onako kako sam čuo), ostavljajući da buduća nauka o tome kaže svoju poslednju reč..." Radovan N. Kazimirović Čitaj dalje

Praktični saveti kako da se drugačije lečite Izdavač: Mladinska knjiga, Beograd Grupa autora. Prevod: Jelena Despotović Povez: tvrd Broj strana: 480 Ilustrovano. Format: 20 x 26 cm Odlično očuvana. Sve što ste želeli da znate o alternativnoj medicini – pouzdano, naučno zasnovano, stručno... Svi znamo da postoji i „drugačiji“ način lečenja ali se zbog nedostatka pouzdanih informacija ustručavamo da pomoć potražimo kod lekara alternativne medicine. Uz ovu knjigu proširićete vidike, odbaciti mnoge zablude i naučiti da alternativna medicina na prvo mesto stavlja prevenciju bolesti! • 150 terapija od ajurvedarske do kineske tradicionalne medicine – na čemu se zasnivaju, kako deluju, koje su indikacije i kontraindikacije, kako naći terapeuta, šta o tome kaže nauka. • 100 zdravstvenih problema i saveti lekara alteranivne medicine u vezi sa njima – šta raditi dok ne odete lekaru, kako da se što pre izlečite, kako da predupredite ponovnu pojavu bolesti... (K-141)

Zagreb 2011. Mek povez, 239 strana. Knjiga je kao nova. R12 Ovo je knjiga o uzašašću. Uzašašće nije nikakav događaj nego proces koji je započeo prije mnogo vremena, a ubrzao se posljednjih 24 godine, od prve harmoničke konvergencije koja se dogodila u ljeto 1987. Tijekom ove godine taj će proces dosegnuti svoj krajnji vrhunac. Mnogo onoga što je napisano u ovoj knjizi neće više biti važno onima koji uzađu. Ali će onima koji se još nisu odlučili biti poprilično važno. Predstojeći mjeseci bit će ključni, ne samo u smislu njihove zemaljske sudbine već i u odnosu na njihove buduće inkarnacije. Uzašašće Zemlje i čovječanstva događaj je kozmičkih razmjera diljem čitave galaksije i šire. Njime će se okončati inkarnacijski ciklus mnogih duša te će one moći nastaviti sa svojim beskrajnim putem kozmičkog iskustva i istraživanja, prema Jednoti svega što jest.

Dr Radovan Kazimirović, neobičan fantasta, profesor, doktor prava Tibingenskog univerziteta, neumorni istraživač, 22 godine bavio se onim delom srpskog nacionalnog bića, onostranim, misterijama srpskog naroda, njegovim tajnama. Rođen u Jabukovcu 1882. godine bavio se i politikom, ponajviše pravom, ali i delom tradicije srpskog naroda koju je uobličio 1940. u knjigu Tajanstvene pojave u našem društvu, sa dodatkom priče o Kremanskom proročanstvu. Kazimirović se veoma studiozno i temeljno bavio čaranjem, gatanjem, vračanjem i proricanjem u našem narodu. Čaranje, čini i mađije su prvi deo knjige, drugi gatanje i vračanje u svim mogućim poznatim varijantama. Problemom proricanja se bavio polazeći od biblijskih znanja najstarijih proroka Isaije, Jeremije, Jezikilja i Danila. Neverovatan je istraživački raspon njegovih istraživačkih saznanja i ona danas čine sigurno najtemeljniju osnovu za dalja istraživanja. Istovremeno, na pragu Drugog svetskog rata Kazimirović je uspeo da zabeleži deo životne, kulturne tradicije Srba koji čine njegovo vekovno suštinsko biće, njegov su deo i njegov život. Autor se držao načela relafa refero, ostavljajući da buduća nauka o tome kaže poslednju reč. Predgovor za knjigu napisao je episkop Nikolaj Velimirović. U pripremi knjige učestvovali su filozof Branislav Petronijević i književnik Miodrag Perišić. Čitaj dalje

Povez: tvrd Br. strana: 398 Format: 17x24,5 Izdavač: Mozaik knjiga, Zagreb Jezik: hrvatski - 1001 savjet da se osjećate bolje i ostanete zdravi - Zdrava prehrana - Prirodni lijekovi - Ljekovito bilje - Alternativno liječenje - Tjelovježba Knjiga je razdijeljena po temama koje se kreću od općih smjernica za dobro zdravlje do specifičnih savjeta za cijeli niz zdravstvstvenih tegoba. Jednostavni i praktični savjeti koji se mogu primijeniti kod kuće, uključuju širok raspon alternativnih načina liječenja: od ljekovitog bilja do akopresure i joge. Izdvojene su informacije o zdravoj prehrani, korisnoj tjelovježbi i prirodnim lijekovima kao i savjeti za jačanje imuniteta, povećanje energije, oslobađanje od stresa i poboljšanje raspoloženja.

Nova knjiga - samo stajala na polici mek povez 450 str PRIRUČNIK ZA RADNIKE SVETLA je knjiga koja odgovara na pitanje kako da se prilagodimo novim kosmičkim energijama koje upravo zapljuskuju našu planetu, donoseći nam dah kosmičkog proleća. Konačno se pojavio suštinski vodič za svakoga ko sledi duhovnu Stazu Novog Doba.

"Studija Nikole Pešića govori i o Marini Abramović i o ezoterizmu kao još uvek nedovoljno istraženom izvoru tema u istoriji srpske kulture. Uz pristup koji je prvenstveno kulturološki, ni proezoteričan ni antiezoteričan, već posvećen utvrđivanju uticaja, Pešić analizira opus umetnice, ali i srpsku kulturnu scenu sedamdesetih godina 20. veka. Osnovni pojam koji on za to koristi jeste „okultura“; njim se u novijim istraživanjima pokazuje da ezoterizam nije ograničen na zatvorene krugove, već je postao deo popularne kulture. Autor studije ukazuje da je srpska neoavangardna i kontrakulturna scena inspiraciju crpla i iz ezoteričnih izvora, što se u tumačenjima i čitanjima velikim delom previđalo. Sama Abramovićeva se od umetničke scene u novije vreme pomerila ka nju ejdžu i onome što se popularno zove „alternativna duhovnost“, pa tako autor prati uticaje koji idu u oba smera: od okulture ka umetnici i od nje ka sceni na čije oblikovanje utiče." Prof. dr Nemanja Radulović Čitaj dalje