Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fitoterapija - priručnik biljne medicine sa 77 fotografija, 65 šema i 58 tabela Frančesko Kapaso Fitoterapija je metoda lečenja koja se zasniva na upotrebi lekovitog bilja. Reč fitoterapija potiče od grčkih reči (phyton), biljka i (therapeia), lečiti, tretirati, i znači lečenje biljem. Fitoterapija se zasniva na tradicionalnoj upotrebi lekovite biljke u nekom narodu - travarstvo ili na osnovu klinički dokazanih lekovitih svojstava. Naučna disciplina koja proučava pravilnu upotrebu lekovitog bilja, aktivne komponente, sastav, delovanje, primenu, kontraindikacije, neželjena dejstva i druge aspekte, naziva se farmakognozija. Slični termini su herbalizam, biljarstva, travarstvo i svi ovi termini se međusobno preklapaju. Lekovito bilje se često koristi kao polazna sirovina za dobijanje sintetičkih lekova. Modifikovanjem prirodnih supstanci stvaraju se jedinstveni molekuli, koji imaju jača farmakološka dejstva i mogu postati zaštićeni patentom. Kvalitet lekovitog bilja Upotrebna vrednost lekovitog bilja zavisi od količine lekovitih komponenti koje lekovito bilje sadrži. Količina nekog sastojka u biljci zavisi od uslova u kojima je ta biljka uzgajana (nadmorska visina, temperatura, vlažnost...), perioda branja (u različitim periodima vegetacije različita je količina pojedinih sastojaka), načina branja, sušenja i čuvanja. Sušenjem se gubi voda, pa se na izvesno vreme mogu konzervirati lekoviti sastojci. Rok trajanja neke droge (delova lekovitog bilja) zavisi od vrste i uslova čuvanja, a može biti od par meseci do nekoliko godina. Bezbedna upotreba Smatra se da je upotreba lekovitog bilja potpuno bezbedna, jer je ono prirodnog porekla. Ali, ovo ne mora uvek biti tačno. U nekim stanjima pojedine lekovite biljke mogu biti kontraindikovane. Lekovite biljke mogu imati neželjena dejstva, ali se ona retko ispoljavaju jer se ne primenjuju koncentrovane ili u visokim dozama. Mnoge osobe su alergične na biljke, pa se tako može ispoljiti alergija i na lekovite biljke. Pripravci od lekovitog bilja Destilator za eterična ulja Od lekovitog bilja se pripremaju čajevi, dekokti, ekstrakti, tinkture, macerati, rastvori, sirupi, kupke, kreme, masti... Najčešće se prave vodeni, alkoholni, vodeno-alkoholni ili uljani ekstrakti lekovitog bilja. Standardizacija biljnog ekstrakta podrazumeva određivanje koncentracije neke od glavnih lekovitih komponenti. Ipak, ovo ne mora biti merilo jačine ekstrakta, jer se često ne zna koja komponenta obezbeđuje lekovito svojstvo nekoj biljci ili je nekoliko, do nekoliko desetina komponenti, odgovorno za lekovita svojsta određene biljke.

Detaljni podaci o knjizi Naslov: Iskustva u korišćenju lekovitog bilja Izdavač: Naša knjiga Strana: 507 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 26 cm Godina izdanja: 2015 Knjiga recepata za korišćenje lekovitog bilja je svestran, obiman i iscrpan priručnik za tradicionalno lečenje veoma velikog broja bolesti. Iza ovog dela, leže mnoge godine posvećenog rada i veliko praktično iskustvo. Jedna od prednosti je raspored rccepata prema bolestima. Ova knjiga može da posluži kao priručnik i savetnik, ne samo u svakoj kući, nego i u lekarskoj ordinaciji. Među mnogim knjigama sličnog sadržaja koje se danas mogu naći po našim knjižarama, ovu knjigu Đure Čučkovića toplo preporučujemo kao jednu od retko profesionalnih i iscrpnih knjiga ove vrste. Prim. dr sci. Todor Jovanović i njegova ćerka Mila Sadržaj KAKO SE KNJIGA KORISTI, 6 PREDGOVOR, 42 UVOD, 44 PRIPREMA LEKOVITOG BILJA, 45 SKUPLjANJE LEKOVITOG BILJA, 45 SUŠENJE LEKOVITOG BILJA, 45 SKLADIŠTENJE LEKOVITOG BILJA, 45 OPŠTA UPUTSTVA KORISNICIMA LEKOVITOG BILJA, 46 UOBIČAJENA PRIPREMA ČAJEVA, 46 PRIPREMA SOKA OD SVEŽEG BILJA, 46 PRIPREMA SIRUPA OD SVEŽEG BILJA, 47 PRIPREMA EKSTRAKTAOD SVEŽEG BILJA, 47 PRIPREMA SOKA IZ DRVENASTOG STABLA BILJKE, 47 PRIPREMA BILJNIH ALKOHOLNIH TINKTURA, 47 PRIPREMA ČAJA OD RAZBLAŽENOG VINA, 47 PRIPREMA BILJNIH MASTI, 47 PRIPREMA BILJNIH ULJA, 48 PRIPREMA ETERIČNIH ULJA, 48 PRIPREMA ORAHOVOG MEDA, 48 PRIPREMA UVARKA METODOM UKUVAVANJA, 48 PRIPREMA ŠVEDSKE GRANČICE, 48 PRIPREMA KAFE OD ŽIRA HRASTA, 48 PRIPREMA VODE OD GLINE, 48 PRIPREMA JABUKOVOG SIRĆETA, 49 PUENJE GORKIH ČAJEVA, 49 PUENJE ULJA KAO LEKA, 49 SLABO PODNOŠENJE MIRISA BELOG LUKA, 49 PRIPREMA KUPKl, 49 PRIPREMA TOPLE KAŠE ZA OBLOG, 49 PRIPREMA OBLOGA OD SVEŽIH LISTOVA BILJKE, 49 PRIPREMA ĆAJA ZA INHALACIJU, 49 VREME KORIŠĆENJA BIIJNIH PROIZVODA, 50 NEŽEUENE NUS POJAVE, 50 ZAMENA ZA KVASAC, 50 ADEKVATNA ZAMENA NEKIM ĆAJEVIMA, 50 UPOZORENJA KORISNICIMA LEKOVITOG BILJA, 51 AKUTNA I HRONIĆNA OBLJENJA, 51 KORIŠĆENE MERNE JEDINICE, 51 Biljni svijet, kao dio života na Zemlji, nalazi se gotovo na svakom koraku i čovjek je unatoč golemom napretku ovisan o tom biljnom svijetu. Upravo je biljni svijet najvažniji dio čovjekove hrane pa prema tome i temelj njegova održanja. Čovjek je odavno spoznao da je određenom biljnom hranom primao u tijelo i one tvari koje su ga održavale zdravim, pa je došao do saznanja da su i ljekovite. Posezao je za tim biljkama i svoju spoznaju prenosio novim generacijama usmenom, a kasnije i pismenom predajom. Iz ovakve predaje, protkane često mistikom i praznovjerjem, nastala je i izgrađena pučka medicina mnogih naroda. Odbacujući postepeno mistiku i praznovjerje, uvođenjem naučnog promatranja prirode i razvojem prirodnih nauka, proučavalo se i ljekovito bilje i njegovo djelovanje na ljudski organizam. Proučavanje ljekovitog bilja sa stajališta medicine dovelo je do izbacivanja iz upotrebe mnogih ljekovitih biljki, koje je u svom popisu za liječenje zadržala pučka medicina, pa su u službenoj medicini ostale samo one ljekovite biljke koje su uvrštene u službeni popis lijekova, tj. u farmakopeju. Usporedo s ispitivanjem utjecaja ljekovitog bilja na ljudski organizam, prišlo se kemijskom ispitivanju onih djelotvornih tvari u biljci, za koje se smatralo da određuju ljekovitost pojedine biljke. Posljedica je ovakvih kemijskih ispitivanja nastojanje da se sintetskim putem proizvodu iste ili slične tvari koje bi u liječenju čovjeka i održavanju njegova zdravlja zamijenile prirodne proizvode biljnog svijeta, pa je i moderna medicina sve većom upotrebom sintetskih lijekova zanemarila ljekovitu vrijednost mnogih biljaka. No, unatoč ovom zanemarivanju, uz pronalazak djelotvornih prirodnih biljnih spojeva, sve su veće težnje da se u liječenju raznih bolesti ponovo uvrste u upotrebu lijekovi biljnog porijekla koji se u potpunosti ne mogu zamijeniti sintetski proizvedenim kemijskim spojevima. Danas se znanje o ljekovitosti određenih biljaka znatno proširilo njihovim opširnim ispitivanjima pa i ova knjiga, u inače brojnoj literaturi o ljekovitom bilju, ima za cilj da čitaoce upozna s praktičnom vrijednošću onog ljekovitog bilja s kojim se čovjek i najčešće susreće u prirodi. Samonikle jestive biljke su najstariji izvor hrane dostupan ljudskoj vrsti. Danas je upotreba ovog izvora hrane očuvana samo kod zajednica koje nisu imale jači dodir sa civilizacijom. Tokom novije istorije samoniklo jestivo bilje najčešće se koristilo u vreme raznih nepogoda i nestašica izazvanih ratovima, ali posljednjih decenija interes za ovu oblast sve više raste, kako kod nas tako i u celom svetu. U nekim zemljama žir je i danas uobičajena namirnica u ishrani. Na slici je dotorimuk - korejski specijalitet, žele napravljen od žirovog brašna Značaj samonikle flore kroz istoriju Samonikle jestive biljke, odnosno divlja flora bio je osnovni izvor hrane praistorijskog čoveka pre nego što se naučio lovu i ribolovu. Razvojem civilizacije čovek je počeo da kultiviše jestive biljke i postepeno izgubio urođeni instinkt za prepoznavanje jestivih biljaka. Međutim, samonikla flora je tokom istorije ostala značajan izvor hrane, pogotovo u kriznim vremenima (kakvi su ratovi, na primer), pa se znanje o jestivosti pojedinih biljaka održalo i do danas. Po pravilu su samonikle biljke znatno bogatije vitaminima i mineralima od gajenih vrsta, a takođe u najvećoj meri oslobođene najrazličitijih toksina koji se koriste u savremenoj poljoprivredi (herbicidi, insekticidi i sl.) i prehrambenoj industriji (različiti aditivi). Osim toga, veliki broj jestivih vrsta svrstava se i među lekovite biljke i obratno, a lekovito delovanje biljaka može se (osim kroz čajeve, tinkture i sl.) ispoljiti kroz jela pripremljena od njih. Ne postoji oštra granica između fitoterapije i dijetoterapije. Obe ove grane medicine stare su koliko i samo čovečanstvo. Zanimljiv je podatak da su se, tokom 20. veka, pripadnici mnogih primitivnih plemena, kojima je samonikla flora do tada bila osnovna hrana, počeli razbolevati zbog prelaska na način ishrane civilizovanog čoveka. Podela Samonikle lekovite biljke mogu se razvrstati na više načina, a osnovna podela može biti prema delovima biljaka koji se mogu koristiti u ljudskoj ishrani. Korenasto povrće Jestivi koren čička U ovu grupu spada mesnato korenje, lukovice, krtole i rizomi. Najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među monokotiledonim biljkama. Tu prvenstveno spadaju razne vrste kaćuna i drugih vrsta iz porodice orhideja, zatim mnoge vrste iz porodice ljiljana (lukovi, grančica, divlji ljiljan, pokosnica, ptičje mleko, pasji zub, vilin luk) i neke močvarne i vodene vrste (strelica, vodena bokvica, vodoljub, rogozi, trske, dremovac). Među dikotiledonim biljkama najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među glavočikama (čičoka, stričak, čičak, cikorija, maslačak, kozja brada, kravačac, dragušica), zatim među zvončićima i lopočovkama, dok su u drugim porodicama manje zastupljene. Glavni hranljivi sastojak divljeg korenastog povrća najčešće je skrob, a kod glavočika i inulin. Hranljiva vrednost slična je žitaricama od kojih je korenasto povrće siromašnije belančevinama. Branje Podzemni delovi jednogodišnjih biljaka najčešće se sakupljaju u jesen, na kraju vegetacione sezone, dok se podzemni delovi višegodišnjih biljaka sakupljaju i u jesen i u proleće. Priprema Kada ne sadrže gorke, opore, škodljive ili nesvarljive sastojke ovi podzemni delovi mogu poslužiti kao ukusno povrće. Mogu se jesti prokuvani ili pečeni na žaru, poput krtola kaćuna ili dodavati salatama u svežem stanju, kako se najčešće koriste različiti divlji lukovi (sremuš, vlašac, vinogradarski luk, planinski luk, sibirski luk i druge vrste). Druge vrste divljeg korenastog povrća, obzirom da su često veoma bogate skrobom, mogu se sušiti, mleti i koristiti za mešenje hleba ili kao zamena za kafu. Pre upotrebe treba ih dobro oprati, a po potrebi i oljuštiti. Neki podzemni delovi koji se prikupljaju mogu se sušiti i kao takvi kasnije koristiti za pripremu čajeva ili kao začini. Podzemne delove aromatičnih vrsta ne bi trebalo pre sušenja prati, već samo dobro obrisati čistom krpom. Očišćena biljna droga seče se na sitnije komade ili listiće i niže na konac ili rasprostire u tankom sloju na specijalnim mrežama. Suši se prirodnim putem na promajnom mestu, može i na osunčanom. Osušeni podzemni biljni delovi čuvaju se u suvim i hladnim prostorijama, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlje povrće je najpoznatija i najrasprostranjenija kategorija samoniklog jestivog bilja. Najčešće se za jelo upotrebljavaju mladi listovi ili prolećni izdanci, a ređe ceo nadzemni deo biljke. Divlje zeleno povrće raste na gotovo svakoj zelenoj površini, a neretko se mogu naći oko ljudskih naseobina, uz puteve, na železničkim nasipima i sličnim mestima. Često se ubrajaju i u korove. Najukusnije vrste ove grupe samoniklih biljaka pripada porodicama kupusnjača, glavočika, troskota, lobodnjača i štitara, ali i među mnogim drugim. Posebno su sočni i ukusni izdanci nekih trajnica dok im se još nisu razvili listovi, kao na primer izdanci špargle, bljušta, pepeljuge, hmelja, paviti, japanske kiselice i td. Divlje zeleno povrće posebno je značajno kao bogat izvor vitamina C, obično bogatiji od gajenog povrća. Ovim vitaminom naročito su bogati listovi vrsta iz porodica kupusnjača i ruža. Karoten je takođe prisutan u svi zelenim biljnim delovima. Pored ova dva vitamina divlje zeleno povrće bogato je i vitaminima B1, B2, E, K, P, folnom kiselinom i mnogim drugim bioaktivnim materijama. Branje Zeleni delovi biljaka beru se dok su još mladi i sočni, najčešće pre cvetanja. Starenjem i formiranjem cvetova često gube prijatan ukus i postaju gorki i nejestivi, a neke vrste mogu čak sadržati i otrovne sastojke. Biljke je najbolje sakupljati rano ujutro, dan-dva posle obilne kiše. Biljke ubrane posle kiše ili u zaseni blažeg su ukusa od onih ubranih tokom sušnih dana ili na osunčanim mestima. Priprema Divlje zeleno povrće najčešće se koristi sveže, u salatama, kada je njegova hranljiva vrednost i najveća, ali se mogu pripremati i kao variva ili čorbe. Divlje povrće svežinu može sačuvati u frižideru nekoliko dana, ali se takođe može i konzervirati i sačuvati kao zimnica. Neki od načina konzerviranja su: zamrzavanje – u zamrzivaču se divlje zeleno povrće može čuvati nekoliko meseci, a pre zamrzavanja potrebno ga je blanširati (preliti vrelom vodom); sušenje – biljke je najbolje sušiti prostrto u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom mestu zaklonjenom od direktnog sunca; ukiseljavanje – divlje zeleno povrće može se ostavljati kao turšija, na isti način kao i gajeno. Jestivi cvetovi Slatki napitak od suvog grožđa, limuna, jaja i cvetova crne zove Jestivi samonikli cvetovi bliski su divljem povrću, ali se od njega razlikuju većim sadržajem šećera, a često i prijatnim mirisom koji se dobro slaže sa raznim poslasticama, pa je i njihova primena u kulinarstvu nešto drugačija. Osim toga cvetovi su i dekorativni, pa uvek mogu poslužiti za ukrašavanje različitih obroka, kako slatkih tako i slanih. Mnogi cvetovi sadrže važne bioaktivne sastojke, poput vitamina C, a oni žute boje bogati su bioflavonoidima i karotenom. Branje Cvetovi se sakupljaju kada su u punom razvoju, mada se kod nekih vrsta koriste i pupoljci (pupoljci dragoljuba mogu se koristiti kao začin - zamena za kapar). Aromatični cvetovi sakupljaju se rano ujutro, pre izgrevanja sunca, a nearomatični oko podneva. Priprema Cvetovi različitih vrsta mogu se koristiti za pripremu raznih poslastica (cvetovi crne zove ili bagrema), čorbi, variva ili salata (cvetovi dragoljuba i crvene deteline) ili omleta (cvetovi maslačka), ali se najčešće koriste za dekoraciju (cvetovi ljubičice, bele rade, nevena, crnog sleza, jagorčevine i dr). Cvetovi različitih vrsta mogu se i sušiti i tako osušeni koristiti za pripremu aromatičnih biljnih čajeva (crvena detelina, lipa, kamilica, divizma). Suše se kao i zeleno povrće, u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom i zasenjenom mestu. Osušeni cvetovi čuvaju se na hladnom mestu, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlji plodovi Sirupi od samoniklog voća i cveća Divlje voće, odnosno jestivi plodovi samoniklih biljaka dospevaju za branje od početka juna do kasne jeseni, odnosno u periodu kada drugi delovi najvećeg broja vrsta samoniklih biljaka nisu više jestivi. Najveći broj divljih vrsta sa kojih se sakupljaju plodovi svrstan je u porodicu ruža (Rosaceae), ali ih ima i u drugim porodicama (vresovke, ogrozdi, kozokrvinke, drenovke, šipci i dr). Divlji plodovi (jestivi, ali i otrovni!) najčešće su živo obojeni. Imaju mesnat i sočan perikarp (oplodnicu, omotač ploda) u kome je jedno seme (kod koštunica - džanarika, trnjina, drenjina, lešnik...), više semena (bobice - ribizla, borovnica, šipurak, glog...), ili pripadaju grupi zbirnih plodova (kupina, malina, šumska jagoda). U divlje plodove ubrajaju se i šišarke nekih četinara (na primer šišarke občne kleke, tise). Divlji plodovi su, zavisno od vrste, značajan izvor vitamina, naročito vitamina C i karotena, a takođe su bogati i mineralima (kalijum, kalcijum, fosfor, magnezijum), ugljenim hidratima, organskim kiselinama (jabučna, limunska, vinska), skrobom, pektinima i dr. Branje Samonikli divlji plodovi najčešće se beru kada su sasvim zreli, jer su tada najukusniji i sadrže najviše hranljivih materija. Međutim postoje i oni koji su po sazrevanju tvrdi, oporog ili kiselog ukusa, a postaju ukusni tek posle jačih mrazeva, kada postanu prezreli i nagnjili. Ovde nije reč o pravom procesu truljenja pod uticajem mikroorganizama, već o procesu samomaceracije, odnosno pretvaranju tvrdog perikarpa u kašastu masu pod uticajem enzima koji razlažu ćelijske membrane.]] Ovakvi su plodovi mukinje, brekinje, jarebike ili oskoruše. Nasuprot njima šipurak se bere čim zarudi (počne da se crveni) jer sasvim zreo plod postaje mekan, teže se obrađuje i brže propada, a uz to u njemu ima manje vitamina C nego u nedozrelom plodu. Pri sakupljanju samoniklih plodova strogo se mora voditi računa da se dobro upozna izgled ne samo ploda, već i cele biljke, njene morfologije i staništa na kojima se može naći, kako ne bi došlo do zamene vrsta. Treba uvek imati na umu da u prirodi postoje brojne vrste čiji su plodovi otrovni, ali često naizgled sočni i ukusni, jarkih i privlačnih boja. Ovakve zamene najčešće se mogu desiti pri sakupljanju bobica i njihov ishod u nekim slučajevima može biti i fatalan. Priprema Divlje voće najčešće se konzumira sveže, samo ili kao sastojak voćnih salata, ali se može, poput kultivisanog voća, koristiti i za pripremu različitih poslastica ili kao zimnica u obliku sokova, sirupa, kompota, džemova, želea... Divlji plodovi mogu se i sušiti i kasnije koristiti uglavnom za pripremu ukusnih čajeva. Od divljeg voća mogu se spravljati i voćna vina, rakije i likeri, kao i voćno sirće. Kod pripreme nekih vrsta samoniklog voća treba biti veoma oprezan, jer su im neki delovi jestivi, a drugi otrovni. Karakterističan primer za ovu pojavu je tisa (Taxus baccata), kod koje je crveni omotač oko šišarice sočan i ukusan, dok je sama šišarica unutar njega veoma otrovna, kao i svi ostali delovi ove vrsta. Seme Seme je po svom sastavu najkompletnija i verovatno najzdravija hrana, jer sadrži znatnu količinu skroba, belančevina, bogato je vitaminom E, vitaminima B kompleksa, kao i važnim mineralima. Najčešće se sakuplja seme lobode, deteline, tušta, vijušca, gunjice, štira, nekih trava, kao i seme nekih vrsta drveća, kakvi su žirevi hrasta i bukve, pitomi kesten i seme borova (seme borova je najčešće veoma sitno, osim semena pinjola, koje je u svetu veoma cenjeni začin). Proklijale seme Proklijalo seme monokotiledonih (levo) i dikotiledonih biljaka (desno) Proklijalo seme nekih biljaka u Kini se u ishrani koristi već 5000 godina, ali se u zapadnoj civilizaciji koristi tek u novije doba. Proklijalo seme je ukusnije i lakše se vari od neproklijalog. Osim toga daleko su bogatije hranljivim materijama od onih neproklijalih. U procesu klijanja kod semena (koje je samo po sebi bogato izvorima energije) dolazi do hemijskih reakcija tokom kojih se povećava njihova prehrambena vrednost. Veliki deo skroba tokom klijanja pretvara se u šećer, a količine prisutnih vitamina se već posle četiri dana klijanja povećavaju 4–10 puta. Klice razvijene na svetlu bogatije su vitaminima A i C, dok su klice razvijene u mraku blede, ne sadrže hlorofil i karoten, ali su bogatije vitaminima B kompleksa. Mnoge klice bogate su i gvožđem, fosforom i kalijumom. Za ovakvu upotrebu može se prikupljati seme različitih detelina, loboda, štavelja, štireva, trupaca, grbica, seme maslačka i drugo. Branje Seme se sakupljaju kada je potpuno zrelo, najčešće tokom leta i jeseni, što zavisi od biljne vrste. Najlakše ga je sakupiti sa biljaka kojima su plodovi skupljeni u klas, klip ili metlicu. Priprema Neko seme samoniklih biljaka može se jesti sirovo, kakav je slučaj sa pitomim kestenom ili pinjolima. Seme drugih vrsta najčešće se koristi kao zamena za hlebno brašno. Ako se koriste kao proklijalo, seme se po potrebi očisti i ostavi preko noći da odstoji u mlakoj vodi. Zatim se ispere i ostave u plitkoj posudi da navlaženo klija nekoliko dana, zaštićeno od direktne sunčeve svetlosti. Optimalna temperatura klijanja je 15-18°C, a maksimalna 24°C. Može se naklijavati na svetlu ili u mraku, a sam proces traje 2-6 dana, zavisno od vrste, za koje vreme klice dostignu visinu od 1 do 3,5 cm. Većina proklijalog semena samoniklih biljaka ukusno je i sirovo, pa se tako i konzumiraju, kao poseban obrok ili u različitim salatama, ali se može dodavati i različitim kuvanim jelima od mesa i povrća. Upotreba samoniklih jestivih biljaka Osušeni aromatični listovi divljeg pelina (Artemisia vulgaris) u dobro zatvorenoj staklenoj posudi Samonikle jestive biljke najčešće se koriste kao divlje voće i povrće i konzumiraju se u svežem stanju i li kuvane. Osim toga divlje samonikle biljke mogu se koristiti i na druge načine. Najčešće je to u vidu aromatičnih začina, za pripremanje osvežavajućih (često i lekovitih) napitaka, odnosno čajeva, kao zamena za kafu ili hlebno brašno. Začinsko bilje Mnoge samonikle jestive biljke sadrže u pojedinim svojim delovima eterična ulja sa aromatičnim sastojcima specifičnog mirisa i ukusa. Dodati u hranu kao začin, sveži ili osušeni, ovi sastojci oplemenjuju hranu, daju joj prijatan miris, poboljšavaju ukus, poboljšavaju varenje, pospešuju apetit i td. Često nije moguće oštro razgraničiti začinsko bilje od divljeg povrća, a još je teže razdvojiti ga od čajnih i lekovitih biljaka. Najveći broj aromatičnih vrsta nalazi se u porodicama štitarki, krstašica i usnatica, a najčešće rastu na toplim staništima i suvom i kamenitom zemljištu. Mnoge začinske biljke sadrže fitoncide, materije koje imaju antibakterijsko dejstvo. Najviše fitoncidnih materija nalazi se u eteričnim uljima. Zato ove biljke ispoljavaju i lekovito i preventivno dejstvo, a zbog svojih antiseptičnih svojstava često se koriste kao konzervans, posebno za meso i mesne prerađevine. Najveći broj začinskih biljaka suši se i tako upotrebljava ili čuva za zimu. Najbolje ih je koristiti sitno iseckane ili samlevene u prah i dodavati na samom kraju kuvanja. kako visoke temperature ne bi uticale na promenu sastava aromatičnih ulja. Da bi se aroma što duže zadržala začinske biljke čuvaju se u dobro zatvorenim staklenim posudama. Biljke koje sušenjem gube ili menjaju miris (kakav je slučaj kod nekih usnatica) mogu se čuvati i u zamrzivaču, slično divljem povrću, samo ga prethodno ne treba blanširati. Biljke prikupljene u godini sa više padavina i manje sunčanih dana imaće blaži ukus i imaće manji sadržaj eteričnih ulja. Isto važi i za biljke ubrane na zasenjenim mestima. Čajne biljke Biljna mešavina za aromatični čaj – suvi cvetovi kamilice i latice ruže Teško je oštro razdvojiti lekovite od jestivih biljaka, jer se ove dve grupe međusobno preklapaju. Veliki broj samoniklih jestivih biljaka ispoljava i lekovita svojstva, poput začinskih, a neke od njih koriste se i za spravljanje ukusnih i osvežavajućih biljnih napitaka, poput crnog ili zelenog čaja. U tu grupu spadaju prvenstveno vrste iz porodice ruža (Rosaceae). Tako se listovi divlje maline, kupine ili jagode mogu, poput listova čajne biljke, izložiti procesu fermentacije i od njih se kasnije mogu pripremati napici slični crnom čaju. Druge vrste pripadaju aromatičnim biljkama, bogatim eteričnim uljima, od kojih se spravljaju napici specifičnog ukusa, kakvi su čaj od nane, kamilice, matičnjaka, majkine dušice i drugi. Zamena za kafu Prženi i samleveni podzemni delovi ili seme nekih samoniklih biljaka mogu poslužiti i kao više ili manje ukusna zamena za kafu. Osnovna odlika napitaka spravljenih od ovih biljnih vrsta je da ne sadrže kofein. Među ovim biljkama najpoznatija je cikorija, a ukusni napici slični kafi mogu se napraviti i od semena lepljive brođike, sparožine, lokvanja i lopoča, koštice gloga, koren maslačka i kozje brade, rizom trske, žirovi hrasta i bukve i druge. Rizom grebića može se upotrebiti kao ukusna zamena za kakao. Zamena za hlebno brašno Delovi pojedinih samoniklih biljaka mogu se mleti i koristiti kao zamena za brašno. Najvrednija i najpristupačnija zamena za hlebno brašno je polen rogoza. Takođe je, uz prethodnu obradu, pogodno i podzemno stablo ove i nekih drugih barskih biljaka (lopoč, lokvanj, žabočun, vodoljub, trska, trolistica, zmijinac, šašina). Takođe su kao dodatak hlebnom brašnu pogodni podzemni delovi nekih livadskih biljaka, kakve sukaćun, kozlac, zlatan, ptičije mleko). Sasvim drugačiji izvor skroba je seme koje se može mleti i takođe dodavati hlebnom brašnu. Još jedan zanimljiv izvor sirovine koja se može koristiti kao zamena za hlebno brašno svakako je unutrašnja kora (kambijum) nekih vrsta drveća, kao što su borovi, jele, smrče, breze, bukve i hrastovi. Podzemna stabla barskih biljaka su najjednostavnija za prikupljanje jer se lako vade, jednostavnim povlačenjem stabljike iz vodenog mulja. Seme šumskog drveća sakuplja se kada je sasvim zrelo, zavisno od vrste. Koru drveta najbolje je skidati u proleće, kada se najlakše odvaja od drveta. Bira se samo mlada kora. Zamene za brašno se koriste u krajnjoj nuždi i oskudici. U većini slučajeva poželjno ih je mešati sa uobičajenim brašnom žitarica, jer se sama najčešće ne mogu dobro umesiti i ne daju ukusan hleb. Za podzemne delove nije potrebno sušenje i mlevenje, već se samo mogu prokuvati, propasirati i dodati hlebnom testu. Seme je potrebno osušiti, očistiti od zaštitnog omotača, sitnije prosejati i samleti. Kora drveta se suši i potom melje u brašno. Spisak samoniklih jestivih biljaka Veliki broj samoniklih biljaka može se koristiti u ishrani. Ovde su pobrojane neke od vrsta koje se mogu naći u našem podneblju:[6] Bedrenika mala (Pimpinella saxifraga) Bokvice (Plantago sp.) Borovnica (Vaccinium myrtillus) Bosiljak (Ocimum basilicum) Brašnjenik (Chenopodium bonus-henricus) Brusnica (Vaccinium oxycoccos) Bujad (Pteridium aquilinum) Vranilova trava (Origanum vulgare) Vrbovica (Epilobium anguistifolium) Gavez (Symphytum officinale) Dinjica (Sanguisorba minor) Estragon (Artemisia dracunculus) Žalfija (Salvia officinalis) Žutika (Berberis vulgaris) Zelje divlje (Rumex sp.) Zova crna (Sambucus nigra) Iđirot (Acorus calamus) Jagorčevina (Primula vulgaris) Jarebike (Sorbus sp.) Kesten pitomi (Castanea sativa) Kiselica (Rumex acetosa) Kopriva (Urtica dioica) Krbuljica (Anthriscus cerefolium) Krasuljak, bela rada (Bellis perennis) Lazarkinja (Galium odoratum) Lokvanji (Nuphar sp. i Nymphaea sp. ) Lukovi divlji (Allium sp.) Ljoskavac (Physalis alkekengi) Majkina dušica (Thymus serpyllum) Maslačak (Taraxacum sp.) Matičnjak (Melissa officinalis) Medveđa šapa (Heracleum sphondylium) Mente (Mentha sp.) Miloduh (Hyssopus oficinalis) Mirođija (Anethum graveolens) Mišjakinja (Stellaria media) Pasji trn (Hippophae rhamnoides) Pelini (Artemisia sp.) Pepeljuga (Chenopodium album) Potočarka (Nasturtium officinalis) Sedmolist (Aegopodium podagraria) Selen (Levisticum officinale) Slačica bela (Sinapis albalba) Slačica crna (Brassica nigra) Timijan (Thymus vulgaris) Tušt (Portulaca oleracea) Hrastovi (Quercus sp.) Cikorija (Cichorium intybus) Čičak veliki (Arctium lappa) Čičoka (Helianthus tuberosus) Čubar (Satureja hortensis) Čuvarkuća (Satureja hortensis) Špargla (Asparagus officinalis) Štir (Amaranthus retroflexus) Branje samoniklih biljaka Samonikle biljke važnija su hrana za divlje životinje nego za ljude. To uvek treba imati na umu Pri branju i sakupljanju trebalo bi poštovati neke osnovne principe, tako da kvalitet prikupljenih biljaka bude zadovoljavajući, a naše delovanje ne ostavi trajne posledice na prirodu. Ne sme se zaboraviti da o ovom resursu zavisi, posredno ili neposredno, i celokupan životinjski svet. Sakupljati treba isključivo vrste koje se dobro poznaju i samo onoliko koliko se može potrošiti. Samonikle jestive biljke treba brati na čistim i nezagađenim mestima, udaljenim od prometnih saobraćajnica. Nikada ne treba pobrati svu količinu biljaka pronađenu na jednom mestu. Kod berbe listova iste treba brati sa različitih primeraka po nekoliko, nikako sve listove sa jedne biljke, kako bi se biljke preživele berbu i kasnije se oporavile teranjem novih listova. Kod berbe nadzemnih delova višegodišnjih zeljastih biljaka neophodno je iste odsecati makazama ili nožem, kako bi koren ostao u zemlji i biljka se sledeće godine ponovo razvila. Čupanjem biljaka često se iščupa i koren. Kod branja divljeg korenastog povrća neophodno je, nakon vađenja korena odseći korenovu glavu i vratiti je u zemlju, kako bi se sledeće godine iz nje razvila nova biljka. Retke i ugrožene vrste su zakonom zaštićene i njihovo branje opravdano je samo u ekstremnim situacijama i krajnjoj nuždi. Otrovne biljke Treba brati samo one biljke koje se dobro poznaju, kako ne bi došlo do zamene, u najgorem slučaju otrovnim vrstama! Pri branju samoniklog bilja neophodno je dobro poznavati vrste koje se beru kako ne bi došlo do zamene. Mnoge vrste su, posebno za neiskusne sakupljače, veoma slične,[4] pa se lako može desiti da se jestiva vrsta zameni nejestivom i neukusnom, a ponekad može dovesti i do fatalnih posledica. Biljke je najlakše prepoznati kada su u cvetu, ali u tom periodu nisu jestive (osim čajne i začinske vrste). Ipak je u tom periodu korisno naučiti njihove ostale morfološke karakteristike, radi lakšeg prepoznavanja u periodima pre i posle cvetanja. Za prepoznavanje biljaka može biti od koristi i miris, ali treba znati da neke biljke (posebno one iz porodice kupusnjača) otpuštaju karakterističan miris tek kada se protrljaju među prstima. Veoma je korisno znati i na kakvom staništu i u zajednici sa kojim vrstama određena biljna biljka raste. Retko kada će se neka vrsta naći na neočekivanom, za nju nekarakterističnom mestu. Često se dešava da neiskusni beraši zamene listove sremuša listovima mrazovca, jedne od najotrovnijih biljaka našeg podneblja. Osim što su im cvetovi sasvim različiti i cvetaju u različito doba godine sremuš ima i karakterističan miris, sličan mirisu belog luka. Druga bitna razlika, zbog koje se ove dve biljke ne mogu pomešati je i stanište. Sremuš naseljava senovite i vlažne listopadne šume, a mrazovac osunčane i suve livade. Kalendar branja samoniklih jestivih biljaka FEBRUAR - plodovi breze, borovi pupoljci MART - kora hrastova i drugog drveća, jagorčevina, kopriva, ljubičica, maslačak, podbel, pupoljci topole, pupoljci breze i drugog drveća, vodopija APRIL - pitomi kesten, dobričica, glog, jagorčevina, kamilica, kopriva, lazarkinja, ljubičica, dan i noć, maslačak, oman, plućnjak, podbel (cvet i list), rosopas, rusomača, srčenjak MAJ - bagremov cvet, bokvica, dobričica, glog, jagoda, kamilica, kopriva, kesten pitomi, mrtva kopriva, kupina, lazarkinja, lipa, maslačak, majkina dušica, matičnjak, medveđe grožđe, plućnjak, podbel, preslica, rosopas, vrkuta, crna zova, žalfija JUN - gloginje, beli slez, bokvica, borovnica, dan i noć, divizma, dobričica, glog, kesten pitomi, jagoda, jagorčevina, mrtva kopriva, kruška, kupina, malina, matičnjak, majčina dušica, majska ruža, neven, pelin, orah, plućnjak, rusomača, preslica, različak, slez crni, suručica, kamilica, vrkuta, vranilova trava, cvet zove JUL - bokvica, borovnica, breza, brđanka, divizma, divlja ruža, dupčac, kunica, jagoda, žalfija, kim, kokotac, kopriva, mrtva kopriva, kupina, lipa, matičnjak, nana, orah, pelin, podbel, preslica, slez beli i crni, timijan, kamilica, trandovilje, troskot, vrkuta, vranilova trava, vratić, cvetovi zove AVGUST - kim, breza, šipurak, drenjina, kopriva, hmelj, kupina, slez beli i crni, hrastova kora, lincura, nana, orah, pelin SEPTEMBAR - divizma, šipurak, drenjina, hmelj, hrastova kora, kokotac, lincura, nana, neven, oman, orah, pelin, slez beli, zečji trn, slatki koren, žutika, divlja šargarepa OKTOBAR - brđanka, dinjica, glog, iđirot, kopriva, lincura, maslačak, slez beli, zečji trn, slatki koren NOVEMBAR - gloginje, iđirot, maslačak[8] Napomene Često se dešava da neiskusni berači zamene bobice borovnice i otrovnog velebilja. Takođe su, na primer, kod roda zova ( jestive samo bobice crne zove (Sambucus nigra), a kod roda kleka samo šišarice obične kleke (Juniperus communis). „LEKOVITE I OTROVNE BILJKE KOJE SE LAKO MOGU ZAMENITI”. Čarobni svet lekovitog bilja. Film Publik Art. Arhivirano iz originala na datum 20. 12. 2016. Pristupljeno 16. 12. 2016. Franulović, Ksenija. „Pinija ili Pinj (Pinus pinea L.)”. Savjetodavna služba. Savjetodavna služba. Arhivirano iz originala na datum 15. 8. 2017. Pristupljeno 17. 2. 2016. Pokos, Franjo. „JESTIVO DIVLJE BILJE”. Bezgluten.net. Arhivirano iz originala na datum 21. 8. 2017. Pristupljeno 20. 8. 2017. „BiH: Otrovali se `sremušom`, jedan pacijent umro”. Blic. 18. 4. 2014. Pristupljeno 16. 12. 2016. „PREŽIVLJAVANJE U PRIRODI (samonikle jestive biljke)”. RIZNICA LEKOVITOG BILJA. Pristupljeno 20. 8. 2017. Literatura Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: „August Cesarec“. Grlić, Ljubiša (1984). 99 jestivih i otrovnih boba. Zagreb: Prosvjeta. Ranđelović, Novica; Avramović, Danijela (2011). PRIRUČNIK O LEKOVITIM BILJKAMA : raspoznavanje, branje i zaštita. Sokobanja: Udruženje „Dr Jovan Tucakov“. MG131 (N)

LEČENJE LEKOVITIM BILJEM Dr Rista Gostuški 4.ispravljeno i dopunsko izdanje 712 strana, 40 strana s tablama: ilustrovano ; 24 cm 1969 Narodna knjiga Beograd tvrd povez, Stanje vrlo dobro. Biljni svijet, kao dio života na Zemlji, nalazi se gotovo na svakom koraku i čovjek je unatoč golemom napretku ovisan o tom biljnom svijetu. Upravo je biljni svijet najvažniji dio čovjekove hrane pa prema tome i temelj njegova održanja. Čovjek je odavno spoznao da je određenom biljnom hranom primao u tijelo i one tvari koje su ga održavale zdravim, pa je došao do saznanja da su i ljekovite. Posezao je za tim biljkama i svoju spoznaju prenosio novim generacijama usmenom, a kasnije i pismenom predajom. Iz ovakve predaje, protkane često mistikom i praznovjerjem, nastala je i izgrađena pučka medicina mnogih naroda. Odbacujući postepeno mistiku i praznovjerje, uvođenjem naučnog promatranja prirode i razvojem prirodnih nauka, proučavalo se i ljekovito bilje i njegovo djelovanje na ljudski organizam. Proučavanje ljekovitog bilja sa stajališta medicine dovelo je do izbacivanja iz upotrebe mnogih ljekovitih biljki, koje je u svom popisu za liječenje zadržala pučka medicina, pa su u službenoj medicini ostale samo one ljekovite biljke koje su uvrštene u službeni popis lijekova, tj. u farmakopeju. Usporedo s ispitivanjem utjecaja ljekovitog bilja na ljudski organizam, prišlo se kemijskom ispitivanju onih djelotvornih tvari u biljci, za koje se smatralo da određuju ljekovitost pojedine biljke. Posljedica je ovakvih kemijskih ispitivanja nastojanje da se sintetskim putem proizvodu iste ili slične tvari koje bi u liječenju čovjeka i održavanju njegova zdravlja zamijenile prirodne proizvode biljnog svijeta, pa je i moderna medicina sve većom upotrebom sintetskih lijekova zanemarila ljekovitu vrijednost mnogih biljaka. No, unatoč ovom zanemarivanju, uz pronalazak djelotvornih prirodnih biljnih spojeva, sve su veće težnje da se u liječenju raznih bolesti ponovo uvrste u upotrebu lijekovi biljnog porijekla koji se u potpunosti ne mogu zamijeniti sintetski proizvedenim kemijskim spojevima. Danas se znanje o ljekovitosti određenih biljaka znatno proširilo njihovim opširnim ispitivanjima pa i ova knjiga, u inače brojnoj literaturi o ljekovitom bilju, ima za cilj da čitaoce upozna s praktičnom vrijednošću onog ljekovitog bilja s kojim se čovjek i najčešće susreće u prirodi. Samonikle jestive biljke su najstariji izvor hrane dostupan ljudskoj vrsti. Danas je upotreba ovog izvora hrane očuvana samo kod zajednica koje nisu imale jači dodir sa civilizacijom. Tokom novije istorije samoniklo jestivo bilje najčešće se koristilo u vreme raznih nepogoda i nestašica izazvanih ratovima, ali posljednjih decenija interes za ovu oblast sve više raste, kako kod nas tako i u celom svetu. U nekim zemljama žir je i danas uobičajena namirnica u ishrani. Na slici je dotorimuk - korejski specijalitet, žele napravljen od žirovog brašna Značaj samonikle flore kroz istoriju Samonikle jestive biljke, odnosno divlja flora bio je osnovni izvor hrane praistorijskog čoveka pre nego što se naučio lovu i ribolovu. Razvojem civilizacije čovek je počeo da kultiviše jestive biljke i postepeno izgubio urođeni instinkt za prepoznavanje jestivih biljaka. Međutim, samonikla flora je tokom istorije ostala značajan izvor hrane, pogotovo u kriznim vremenima (kakvi su ratovi, na primer), pa se znanje o jestivosti pojedinih biljaka održalo i do danas. Po pravilu su samonikle biljke znatno bogatije vitaminima i mineralima od gajenih vrsta, a takođe u najvećoj meri oslobođene najrazličitijih toksina koji se koriste u savremenoj poljoprivredi (herbicidi, insekticidi i sl.) i prehrambenoj industriji (različiti aditivi). Osim toga, veliki broj jestivih vrsta svrstava se i među lekovite biljke i obratno, a lekovito delovanje biljaka može se (osim kroz čajeve, tinkture i sl.) ispoljiti kroz jela pripremljena od njih. Ne postoji oštra granica između fitoterapije i dijetoterapije. Obe ove grane medicine stare su koliko i samo čovečanstvo. Zanimljiv je podatak da su se, tokom 20. veka, pripadnici mnogih primitivnih plemena, kojima je samonikla flora do tada bila osnovna hrana, počeli razbolevati zbog prelaska na način ishrane civilizovanog čoveka. Podela Samonikle lekovite biljke mogu se razvrstati na više načina, a osnovna podela može biti prema delovima biljaka koji se mogu koristiti u ljudskoj ishrani. Korenasto povrće Jestivi koren čička U ovu grupu spada mesnato korenje, lukovice, krtole i rizomi. Najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među monokotiledonim biljkama. Tu prvenstveno spadaju razne vrste kaćuna i drugih vrsta iz porodice orhideja, zatim mnoge vrste iz porodice ljiljana (lukovi, grančica, divlji ljiljan, pokosnica, ptičje mleko, pasji zub, vilin luk) i neke močvarne i vodene vrste (strelica, vodena bokvica, vodoljub, rogozi, trske, dremovac). Među dikotiledonim biljkama najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među glavočikama (čičoka, stričak, čičak, cikorija, maslačak, kozja brada, kravačac, dragušica), zatim među zvončićima i lopočovkama, dok su u drugim porodicama manje zastupljene. Glavni hranljivi sastojak divljeg korenastog povrća najčešće je skrob, a kod glavočika i inulin. Hranljiva vrednost slična je žitaricama od kojih je korenasto povrće siromašnije belančevinama. Branje Podzemni delovi jednogodišnjih biljaka najčešće se sakupljaju u jesen, na kraju vegetacione sezone, dok se podzemni delovi višegodišnjih biljaka sakupljaju i u jesen i u proleće. Priprema Kada ne sadrže gorke, opore, škodljive ili nesvarljive sastojke ovi podzemni delovi mogu poslužiti kao ukusno povrće. Mogu se jesti prokuvani ili pečeni na žaru, poput krtola kaćuna ili dodavati salatama u svežem stanju, kako se najčešće koriste različiti divlji lukovi (sremuš, vlašac, vinogradarski luk, planinski luk, sibirski luk i druge vrste). Druge vrste divljeg korenastog povrća, obzirom da su često veoma bogate skrobom, mogu se sušiti, mleti i koristiti za mešenje hleba ili kao zamena za kafu. Pre upotrebe treba ih dobro oprati, a po potrebi i oljuštiti. Neki podzemni delovi koji se prikupljaju mogu se sušiti i kao takvi kasnije koristiti za pripremu čajeva ili kao začini. Podzemne delove aromatičnih vrsta ne bi trebalo pre sušenja prati, već samo dobro obrisati čistom krpom. Očišćena biljna droga seče se na sitnije komade ili listiće i niže na konac ili rasprostire u tankom sloju na specijalnim mrežama. Suši se prirodnim putem na promajnom mestu, može i na osunčanom. Osušeni podzemni biljni delovi čuvaju se u suvim i hladnim prostorijama, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlje povrće je najpoznatija i najrasprostranjenija kategorija samoniklog jestivog bilja. Najčešće se za jelo upotrebljavaju mladi listovi ili prolećni izdanci, a ređe ceo nadzemni deo biljke. Divlje zeleno povrće raste na gotovo svakoj zelenoj površini, a neretko se mogu naći oko ljudskih naseobina, uz puteve, na železničkim nasipima i sličnim mestima. Često se ubrajaju i u korove. Najukusnije vrste ove grupe samoniklih biljaka pripada porodicama kupusnjača, glavočika, troskota, lobodnjača i štitara, ali i među mnogim drugim. Posebno su sočni i ukusni izdanci nekih trajnica dok im se još nisu razvili listovi, kao na primer izdanci špargle, bljušta, pepeljuge, hmelja, paviti, japanske kiselice i td. Divlje zeleno povrće posebno je značajno kao bogat izvor vitamina C, obično bogatiji od gajenog povrća. Ovim vitaminom naročito su bogati listovi vrsta iz porodica kupusnjača i ruža. Karoten je takođe prisutan u svi zelenim biljnim delovima. Pored ova dva vitamina divlje zeleno povrće bogato je i vitaminima B1, B2, E, K, P, folnom kiselinom i mnogim drugim bioaktivnim materijama. Branje Zeleni delovi biljaka beru se dok su još mladi i sočni, najčešće pre cvetanja. Starenjem i formiranjem cvetova često gube prijatan ukus i postaju gorki i nejestivi, a neke vrste mogu čak sadržati i otrovne sastojke. Biljke je najbolje sakupljati rano ujutro, dan-dva posle obilne kiše. Biljke ubrane posle kiše ili u zaseni blažeg su ukusa od onih ubranih tokom sušnih dana ili na osunčanim mestima. Priprema Divlje zeleno povrće najčešće se koristi sveže, u salatama, kada je njegova hranljiva vrednost i najveća, ali se mogu pripremati i kao variva ili čorbe. Divlje povrće svežinu može sačuvati u frižideru nekoliko dana, ali se takođe može i konzervirati i sačuvati kao zimnica. Neki od načina konzerviranja su: zamrzavanje – u zamrzivaču se divlje zeleno povrće može čuvati nekoliko meseci, a pre zamrzavanja potrebno ga je blanširati (preliti vrelom vodom); sušenje – biljke je najbolje sušiti prostrto u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom mestu zaklonjenom od direktnog sunca; ukiseljavanje – divlje zeleno povrće može se ostavljati kao turšija, na isti način kao i gajeno. Jestivi cvetovi Slatki napitak od suvog grožđa, limuna, jaja i cvetova crne zove Jestivi samonikli cvetovi bliski su divljem povrću, ali se od njega razlikuju većim sadržajem šećera, a često i prijatnim mirisom koji se dobro slaže sa raznim poslasticama, pa je i njihova primena u kulinarstvu nešto drugačija. Osim toga cvetovi su i dekorativni, pa uvek mogu poslužiti za ukrašavanje različitih obroka, kako slatkih tako i slanih. Mnogi cvetovi sadrže važne bioaktivne sastojke, poput vitamina C, a oni žute boje bogati su bioflavonoidima i karotenom. Branje Cvetovi se sakupljaju kada su u punom razvoju, mada se kod nekih vrsta koriste i pupoljci (pupoljci dragoljuba mogu se koristiti kao začin - zamena za kapar). Aromatični cvetovi sakupljaju se rano ujutro, pre izgrevanja sunca, a nearomatični oko podneva. Priprema Cvetovi različitih vrsta mogu se koristiti za pripremu raznih poslastica (cvetovi crne zove ili bagrema), čorbi, variva ili salata (cvetovi dragoljuba i crvene deteline) ili omleta (cvetovi maslačka), ali se najčešće koriste za dekoraciju (cvetovi ljubičice, bele rade, nevena, crnog sleza, jagorčevine i dr). Cvetovi različitih vrsta mogu se i sušiti i tako osušeni koristiti za pripremu aromatičnih biljnih čajeva (crvena detelina, lipa, kamilica, divizma). Suše se kao i zeleno povrće, u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom i zasenjenom mestu. Osušeni cvetovi čuvaju se na hladnom mestu, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlji plodovi Sirupi od samoniklog voća i cveća Divlje voće, odnosno jestivi plodovi samoniklih biljaka dospevaju za branje od početka juna do kasne jeseni, odnosno u periodu kada drugi delovi najvećeg broja vrsta samoniklih biljaka nisu više jestivi. Najveći broj divljih vrsta sa kojih se sakupljaju plodovi svrstan je u porodicu ruža (Rosaceae), ali ih ima i u drugim porodicama (vresovke, ogrozdi, kozokrvinke, drenovke, šipci i dr). Divlji plodovi (jestivi, ali i otrovni!) najčešće su živo obojeni. Imaju mesnat i sočan perikarp (oplodnicu, omotač ploda) u kome je jedno seme (kod koštunica - džanarika, trnjina, drenjina, lešnik...), više semena (bobice - ribizla, borovnica, šipurak, glog...), ili pripadaju grupi zbirnih plodova (kupina, malina, šumska jagoda). U divlje plodove ubrajaju se i šišarke nekih četinara (na primer šišarke občne kleke, tise). Divlji plodovi su, zavisno od vrste, značajan izvor vitamina, naročito vitamina C i karotena, a takođe su bogati i mineralima (kalijum, kalcijum, fosfor, magnezijum), ugljenim hidratima, organskim kiselinama (jabučna, limunska, vinska), skrobom, pektinima i dr. Branje Samonikli divlji plodovi najčešće se beru kada su sasvim zreli, jer su tada najukusniji i sadrže najviše hranljivih materija. Međutim postoje i oni koji su po sazrevanju tvrdi, oporog ili kiselog ukusa, a postaju ukusni tek posle jačih mrazeva, kada postanu prezreli i nagnjili. Ovde nije reč o pravom procesu truljenja pod uticajem mikroorganizama, već o procesu samomaceracije, odnosno pretvaranju tvrdog perikarpa u kašastu masu pod uticajem enzima koji razlažu ćelijske membrane.]] Ovakvi su plodovi mukinje, brekinje, jarebike ili oskoruše. Nasuprot njima šipurak se bere čim zarudi (počne da se crveni) jer sasvim zreo plod postaje mekan, teže se obrađuje i brže propada, a uz to u njemu ima manje vitamina C nego u nedozrelom plodu. Pri sakupljanju samoniklih plodova strogo se mora voditi računa da se dobro upozna izgled ne samo ploda, već i cele biljke, njene morfologije i staništa na kojima se može naći, kako ne bi došlo do zamene vrsta. Treba uvek imati na umu da u prirodi postoje brojne vrste čiji su plodovi otrovni, ali često naizgled sočni i ukusni, jarkih i privlačnih boja. Ovakve zamene najčešće se mogu desiti pri sakupljanju bobica i njihov ishod u nekim slučajevima može biti i fatalan. Priprema Divlje voće najčešće se konzumira sveže, samo ili kao sastojak voćnih salata, ali se može, poput kultivisanog voća, koristiti i za pripremu različitih poslastica ili kao zimnica u obliku sokova, sirupa, kompota, džemova, želea... Divlji plodovi mogu se i sušiti i kasnije koristiti uglavnom za pripremu ukusnih čajeva. Od divljeg voća mogu se spravljati i voćna vina, rakije i likeri, kao i voćno sirće. Kod pripreme nekih vrsta samoniklog voća treba biti veoma oprezan, jer su im neki delovi jestivi, a drugi otrovni. Karakterističan primer za ovu pojavu je tisa (Taxus baccata), kod koje je crveni omotač oko šišarice sočan i ukusan, dok je sama šišarica unutar njega veoma otrovna, kao i svi ostali delovi ove vrsta. Seme Seme je po svom sastavu najkompletnija i verovatno najzdravija hrana, jer sadrži znatnu količinu skroba, belančevina, bogato je vitaminom E, vitaminima B kompleksa, kao i važnim mineralima. Najčešće se sakuplja seme lobode, deteline, tušta, vijušca, gunjice, štira, nekih trava, kao i seme nekih vrsta drveća, kakvi su žirevi hrasta i bukve, pitomi kesten i seme borova (seme borova je najčešće veoma sitno, osim semena pinjola, koje je u svetu veoma cenjeni začin). Proklijale seme Proklijalo seme monokotiledonih (levo) i dikotiledonih biljaka (desno) Proklijalo seme nekih biljaka u Kini se u ishrani koristi već 5000 godina, ali se u zapadnoj civilizaciji koristi tek u novije doba. Proklijalo seme je ukusnije i lakše se vari od neproklijalog. Osim toga daleko su bogatije hranljivim materijama od onih neproklijalih. U procesu klijanja kod semena (koje je samo po sebi bogato izvorima energije) dolazi do hemijskih reakcija tokom kojih se povećava njihova prehrambena vrednost. Veliki deo skroba tokom klijanja pretvara se u šećer, a količine prisutnih vitamina se već posle četiri dana klijanja povećavaju 4–10 puta. Klice razvijene na svetlu bogatije su vitaminima A i C, dok su klice razvijene u mraku blede, ne sadrže hlorofil i karoten, ali su bogatije vitaminima B kompleksa. Mnoge klice bogate su i gvožđem, fosforom i kalijumom. Za ovakvu upotrebu može se prikupljati seme različitih detelina, loboda, štavelja, štireva, trupaca, grbica, seme maslačka i drugo. Branje Seme se sakupljaju kada je potpuno zrelo, najčešće tokom leta i jeseni, što zavisi od biljne vrste. Najlakše ga je sakupiti sa biljaka kojima su plodovi skupljeni u klas, klip ili metlicu. Priprema Neko seme samoniklih biljaka može se jesti sirovo, kakav je slučaj sa pitomim kestenom ili pinjolima. Seme drugih vrsta najčešće se koristi kao zamena za hlebno brašno. Ako se koriste kao proklijalo, seme se po potrebi očisti i ostavi preko noći da odstoji u mlakoj vodi. Zatim se ispere i ostave u plitkoj posudi da navlaženo klija nekoliko dana, zaštićeno od direktne sunčeve svetlosti. Optimalna temperatura klijanja je 15-18°C, a maksimalna 24°C. Može se naklijavati na svetlu ili u mraku, a sam proces traje 2-6 dana, zavisno od vrste, za koje vreme klice dostignu visinu od 1 do 3,5 cm. Većina proklijalog semena samoniklih biljaka ukusno je i sirovo, pa se tako i konzumiraju, kao poseban obrok ili u različitim salatama, ali se može dodavati i različitim kuvanim jelima od mesa i povrća. Upotreba samoniklih jestivih biljaka Osušeni aromatični listovi divljeg pelina (Artemisia vulgaris) u dobro zatvorenoj staklenoj posudi Samonikle jestive biljke najčešće se koriste kao divlje voće i povrće i konzumiraju se u svežem stanju i li kuvane. Osim toga divlje samonikle biljke mogu se koristiti i na druge načine. Najčešće je to u vidu aromatičnih začina, za pripremanje osvežavajućih (često i lekovitih) napitaka, odnosno čajeva, kao zamena za kafu ili hlebno brašno. Začinsko bilje Mnoge samonikle jestive biljke sadrže u pojedinim svojim delovima eterična ulja sa aromatičnim sastojcima specifičnog mirisa i ukusa. Dodati u hranu kao začin, sveži ili osušeni, ovi sastojci oplemenjuju hranu, daju joj prijatan miris, poboljšavaju ukus, poboljšavaju varenje, pospešuju apetit i td. Često nije moguće oštro razgraničiti začinsko bilje od divljeg povrća, a još je teže razdvojiti ga od čajnih i lekovitih biljaka. Najveći broj aromatičnih vrsta nalazi se u porodicama štitarki, krstašica i usnatica, a najčešće rastu na toplim staništima i suvom i kamenitom zemljištu. Mnoge začinske biljke sadrže fitoncide, materije koje imaju antibakterijsko dejstvo. Najviše fitoncidnih materija nalazi se u eteričnim uljima. Zato ove biljke ispoljavaju i lekovito i preventivno dejstvo, a zbog svojih antiseptičnih svojstava često se koriste kao konzervans, posebno za meso i mesne prerađevine. Najveći broj začinskih biljaka suši se i tako upotrebljava ili čuva za zimu. Najbolje ih je koristiti sitno iseckane ili samlevene u prah i dodavati na samom kraju kuvanja. kako visoke temperature ne bi uticale na promenu sastava aromatičnih ulja. Da bi se aroma što duže zadržala začinske biljke čuvaju se u dobro zatvorenim staklenim posudama. Biljke koje sušenjem gube ili menjaju miris (kakav je slučaj kod nekih usnatica) mogu se čuvati i u zamrzivaču, slično divljem povrću, samo ga prethodno ne treba blanširati. Biljke prikupljene u godini sa više padavina i manje sunčanih dana imaće blaži ukus i imaće manji sadržaj eteričnih ulja. Isto važi i za biljke ubrane na zasenjenim mestima. Čajne biljke Biljna mešavina za aromatični čaj – suvi cvetovi kamilice i latice ruže Teško je oštro razdvojiti lekovite od jestivih biljaka, jer se ove dve grupe međusobno preklapaju. Veliki broj samoniklih jestivih biljaka ispoljava i lekovita svojstva, poput začinskih, a neke od njih koriste se i za spravljanje ukusnih i osvežavajućih biljnih napitaka, poput crnog ili zelenog čaja. U tu grupu spadaju prvenstveno vrste iz porodice ruža (Rosaceae). Tako se listovi divlje maline, kupine ili jagode mogu, poput listova čajne biljke, izložiti procesu fermentacije i od njih se kasnije mogu pripremati napici slični crnom čaju. Druge vrste pripadaju aromatičnim biljkama, bogatim eteričnim uljima, od kojih se spravljaju napici specifičnog ukusa, kakvi su čaj od nane, kamilice, matičnjaka, majkine dušice i drugi. Zamena za kafu Prženi i samleveni podzemni delovi ili seme nekih samoniklih biljaka mogu poslužiti i kao više ili manje ukusna zamena za kafu. Osnovna odlika napitaka spravljenih od ovih biljnih vrsta je da ne sadrže kofein. Među ovim biljkama najpoznatija je cikorija, a ukusni napici slični kafi mogu se napraviti i od semena lepljive brođike, sparožine, lokvanja i lopoča, koštice gloga, koren maslačka i kozje brade, rizom trske, žirovi hrasta i bukve i druge. Rizom grebića može se upotrebiti kao ukusna zamena za kakao. Zamena za hlebno brašno Delovi pojedinih samoniklih biljaka mogu se mleti i koristiti kao zamena za brašno. Najvrednija i najpristupačnija zamena za hlebno brašno je polen rogoza. Takođe je, uz prethodnu obradu, pogodno i podzemno stablo ove i nekih drugih barskih biljaka (lopoč, lokvanj, žabočun, vodoljub, trska, trolistica, zmijinac, šašina). Takođe su kao dodatak hlebnom brašnu pogodni podzemni delovi nekih livadskih biljaka, kakve sukaćun, kozlac, zlatan, ptičije mleko). Sasvim drugačiji izvor skroba je seme koje se može mleti i takođe dodavati hlebnom brašnu. Još jedan zanimljiv izvor sirovine koja se može koristiti kao zamena za hlebno brašno svakako je unutrašnja kora (kambijum) nekih vrsta drveća, kao što su borovi, jele, smrče, breze, bukve i hrastovi. Podzemna stabla barskih biljaka su najjednostavnija za prikupljanje jer se lako vade, jednostavnim povlačenjem stabljike iz vodenog mulja. Seme šumskog drveća sakuplja se kada je sasvim zrelo, zavisno od vrste. Koru drveta najbolje je skidati u proleće, kada se najlakše odvaja od drveta. Bira se samo mlada kora. Zamene za brašno se koriste u krajnjoj nuždi i oskudici. U većini slučajeva poželjno ih je mešati sa uobičajenim brašnom žitarica, jer se sama najčešće ne mogu dobro umesiti i ne daju ukusan hleb. Za podzemne delove nije potrebno sušenje i mlevenje, već se samo mogu prokuvati, propasirati i dodati hlebnom testu. Seme je potrebno osušiti, očistiti od zaštitnog omotača, sitnije prosejati i samleti. Kora drveta se suši i potom melje u brašno. Spisak samoniklih jestivih biljaka Veliki broj samoniklih biljaka može se koristiti u ishrani. Ovde su pobrojane neke od vrsta koje se mogu naći u našem podneblju:[6] Bedrenika mala (Pimpinella saxifraga) Bokvice (Plantago sp.) Borovnica (Vaccinium myrtillus) Bosiljak (Ocimum basilicum) Brašnjenik (Chenopodium bonus-henricus) Brusnica (Vaccinium oxycoccos) Bujad (Pteridium aquilinum) Vranilova trava (Origanum vulgare) Vrbovica (Epilobium anguistifolium) Gavez (Symphytum officinale) Dinjica (Sanguisorba minor) Estragon (Artemisia dracunculus) Žalfija (Salvia officinalis) Žutika (Berberis vulgaris) Zelje divlje (Rumex sp.) Zova crna (Sambucus nigra) Iđirot (Acorus calamus) Jagorčevina (Primula vulgaris) Jarebike (Sorbus sp.) Kesten pitomi (Castanea sativa) Kiselica (Rumex acetosa) Kopriva (Urtica dioica) Krbuljica (Anthriscus cerefolium) Krasuljak, bela rada (Bellis perennis) Lazarkinja (Galium odoratum) Lokvanji (Nuphar sp. i Nymphaea sp. ) Lukovi divlji (Allium sp.) Ljoskavac (Physalis alkekengi) Majkina dušica (Thymus serpyllum) Maslačak (Taraxacum sp.) Matičnjak (Melissa officinalis) Medveđa šapa (Heracleum sphondylium) Mente (Mentha sp.) Miloduh (Hyssopus oficinalis) Mirođija (Anethum graveolens) Mišjakinja (Stellaria media) Pasji trn (Hippophae rhamnoides) Pelini (Artemisia sp.) Pepeljuga (Chenopodium album) Potočarka (Nasturtium officinalis) Sedmolist (Aegopodium podagraria) Selen (Levisticum officinale) Slačica bela (Sinapis albalba) Slačica crna (Brassica nigra) Timijan (Thymus vulgaris) Tušt (Portulaca oleracea) Hrastovi (Quercus sp.) Cikorija (Cichorium intybus) Čičak veliki (Arctium lappa) Čičoka (Helianthus tuberosus) Čubar (Satureja hortensis) Čuvarkuća (Satureja hortensis) Špargla (Asparagus officinalis) Štir (Amaranthus retroflexus) Branje samoniklih biljaka Samonikle biljke važnija su hrana za divlje životinje nego za ljude. To uvek treba imati na umu Pri branju i sakupljanju trebalo bi poštovati neke osnovne principe, tako da kvalitet prikupljenih biljaka bude zadovoljavajući, a naše delovanje ne ostavi trajne posledice na prirodu. Ne sme se zaboraviti da o ovom resursu zavisi, posredno ili neposredno, i celokupan životinjski svet. Sakupljati treba isključivo vrste koje se dobro poznaju i samo onoliko koliko se može potrošiti. Samonikle jestive biljke treba brati na čistim i nezagađenim mestima, udaljenim od prometnih saobraćajnica. Nikada ne treba pobrati svu količinu biljaka pronađenu na jednom mestu. Kod berbe listova iste treba brati sa različitih primeraka po nekoliko, nikako sve listove sa jedne biljke, kako bi se biljke preživele berbu i kasnije se oporavile teranjem novih listova. Kod berbe nadzemnih delova višegodišnjih zeljastih biljaka neophodno je iste odsecati makazama ili nožem, kako bi koren ostao u zemlji i biljka se sledeće godine ponovo razvila. Čupanjem biljaka često se iščupa i koren. Kod branja divljeg korenastog povrća neophodno je, nakon vađenja korena odseći korenovu glavu i vratiti je u zemlju, kako bi se sledeće godine iz nje razvila nova biljka. Retke i ugrožene vrste su zakonom zaštićene i njihovo branje opravdano je samo u ekstremnim situacijama i krajnjoj nuždi. Otrovne biljke Treba brati samo one biljke koje se dobro poznaju, kako ne bi došlo do zamene, u najgorem slučaju otrovnim vrstama! Pri branju samoniklog bilja neophodno je dobro poznavati vrste koje se beru kako ne bi došlo do zamene. Mnoge vrste su, posebno za neiskusne sakupljače, veoma slične,[4] pa se lako može desiti da se jestiva vrsta zameni nejestivom i neukusnom, a ponekad može dovesti i do fatalnih posledica. Biljke je najlakše prepoznati kada su u cvetu, ali u tom periodu nisu jestive (osim čajne i začinske vrste). Ipak je u tom periodu korisno naučiti njihove ostale morfološke karakteristike, radi lakšeg prepoznavanja u periodima pre i posle cvetanja. Za prepoznavanje biljaka može biti od koristi i miris, ali treba znati da neke biljke (posebno one iz porodice kupusnjača) otpuštaju karakterističan miris tek kada se protrljaju među prstima. Veoma je korisno znati i na kakvom staništu i u zajednici sa kojim vrstama određena biljna biljka raste. Retko kada će se neka vrsta naći na neočekivanom, za nju nekarakterističnom mestu. Često se dešava da neiskusni beraši zamene listove sremuša listovima mrazovca, jedne od najotrovnijih biljaka našeg podneblja. Osim što su im cvetovi sasvim različiti i cvetaju u različito doba godine sremuš ima i karakterističan miris, sličan mirisu belog luka. Druga bitna razlika, zbog koje se ove dve biljke ne mogu pomešati je i stanište. Sremuš naseljava senovite i vlažne listopadne šume, a mrazovac osunčane i suve livade. Kalendar branja samoniklih jestivih biljaka FEBRUAR - plodovi breze, borovi pupoljci MART - kora hrastova i drugog drveća, jagorčevina, kopriva, ljubičica, maslačak, podbel, pupoljci topole, pupoljci breze i drugog drveća, vodopija APRIL - pitomi kesten, dobričica, glog, jagorčevina, kamilica, kopriva, lazarkinja, ljubičica, dan i noć, maslačak, oman, plućnjak, podbel (cvet i list), rosopas, rusomača, srčenjak MAJ - bagremov cvet, bokvica, dobričica, glog, jagoda, kamilica, kopriva, kesten pitomi, mrtva kopriva, kupina, lazarkinja, lipa, maslačak, majkina dušica, matičnjak, medveđe grožđe, plućnjak, podbel, preslica, rosopas, vrkuta, crna zova, žalfija JUN - gloginje, beli slez, bokvica, borovnica, dan i noć, divizma, dobričica, glog, kesten pitomi, jagoda, jagorčevina, mrtva kopriva, kruška, kupina, malina, matičnjak, majčina dušica, majska ruža, neven, pelin, orah, plućnjak, rusomača, preslica, različak, slez crni, suručica, kamilica, vrkuta, vranilova trava, cvet zove JUL - bokvica, borovnica, breza, brđanka, divizma, divlja ruža, dupčac, kunica, jagoda, žalfija, kim, kokotac, kopriva, mrtva kopriva, kupina, lipa, matičnjak, nana, orah, pelin, podbel, preslica, slez beli i crni, timijan, kamilica, trandovilje, troskot, vrkuta, vranilova trava, vratić, cvetovi zove AVGUST - kim, breza, šipurak, drenjina, kopriva, hmelj, kupina, slez beli i crni, hrastova kora, lincura, nana, orah, pelin SEPTEMBAR - divizma, šipurak, drenjina, hmelj, hrastova kora, kokotac, lincura, nana, neven, oman, orah, pelin, slez beli, zečji trn, slatki koren, žutika, divlja šargarepa OKTOBAR - brđanka, dinjica, glog, iđirot, kopriva, lincura, maslačak, slez beli, zečji trn, slatki koren NOVEMBAR - gloginje, iđirot, maslačak[8] Napomene Često se dešava da neiskusni berači zamene bobice borovnice i otrovnog velebilja. Takođe su, na primer, kod roda zova ( jestive samo bobice crne zove (Sambucus nigra), a kod roda kleka samo šišarice obične kleke (Juniperus communis). „LEKOVITE I OTROVNE BILJKE KOJE SE LAKO MOGU ZAMENITI”. Čarobni svet lekovitog bilja. Film Publik Art. Arhivirano iz originala na datum 20. 12. 2016. Pristupljeno 16. 12. 2016. Franulović, Ksenija. „Pinija ili Pinj (Pinus pinea L.)”. Savjetodavna služba. Savjetodavna služba. Arhivirano iz originala na datum 15. 8. 2017. Pristupljeno 17. 2. 2016. Pokos, Franjo. „JESTIVO DIVLJE BILJE”. Bezgluten.net. Arhivirano iz originala na datum 21. 8. 2017. Pristupljeno 20. 8. 2017. „BiH: Otrovali se `sremušom`, jedan pacijent umro”. Blic. 18. 4. 2014. Pristupljeno 16. 12. 2016. „PREŽIVLJAVANJE U PRIRODI (samonikle jestive biljke)”. RIZNICA LEKOVITOG BILJA. Pristupljeno 20. 8. 2017. Literatura Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: „August Cesarec“. Grlić, Ljubiša (1984). 99 jestivih i otrovnih boba. Zagreb: Prosvjeta. Ranđelović, Novica; Avramović, Danijela (2011). PRIRUČNIK O LEKOVITIM BILJKAMA : raspoznavanje, branje i zaštita. Sokobanja: Udruženje „Dr Jovan Tucakov“.

Rabin Hija započinje raspravu o najznačajnijem izboru koji stoji pred svakim od nas – da li ćemo slediti Sklonost ka zlu (Jecer ha’ra [יצר הרע])1, silu koja je prisutna i koja nas pritiska od časa začeća, ili Sklonost ka dobru (jecer ha’tov [יצר הטוב]), koja se ispoljava tek kada čovek napuni trinaest godina. Pravednik (cadik [צדיק]) je, kao što nam je poznato, onaj koji se ne obazire na Sklonost ka zlu, već čeka na dolazak one ispravne sklonosti, Sklonosti ka dobru. I dok će oni koji slede Sklonost ka zlu zasigurno ispaštati u Svetu koji će doći (ha’olam ha’ba [העולם הבאה])2, pravednicima takođe predstoje iskušenja i nedoće u ovom svetu, upravo zbog toga što ne žele da pokleknu pred Drugom stranom (Sitra ahra [סטרא אחרא])3, koja vlada u ovoj dimenziji. Ipak, Bog će izbaviti pravednika od svakog zla. Kao što je učinio sa Jakovom (Ja’akov [יעקב]), tako će Bog zaštiti pravednika od strogog suda, bilo uklanjajući ga sa ovog sveta kada kucne čas da se izvrši sud, bilo odlažući sam sud. S obzirom na to da živimo u dimenziji vremena i prostora, lako nam se može učiniti da se više isplati ponašati se rđavo, nego li pravedno i ispravno. Ova iluzija potiče od našeg poimanja vremena, koje stvara utisak da se i sud i nagrada stalno odlažu, da kasne. No, takav koncept vremena i (prividnog) razdvajanja (uzroka i posledice) previđa da se pravedni sud i Svetlost ipak odigravaju, samo na različitim i na izgled nepovezanim poljima života. Primera radi, naša poslovna etika može biti nemoralna, a da ipak žanjemo dobre rezultate i finansijske uspehe. Ali, sud može da se ispolji na području našeg zdravlja, premda mi nismo u stanju da uočimo vezu između ove dve sfere, verujući da je život haotičan i bez ikakvih pravila. Kao što naša poslovna etika može da bude na zavidnoj visini, da se vladamo časno i čestito, a da zarada ipak izostaje. Međutim, možda previđamo činjenicu da smo postali daleko bliskiji sa svojom decom, koja predstavljaju naše istinsko ostvarenje. Ovaj odeljak rasvetljava sile uzroka i posledica, kako bismo mogli da se uskladimo sa njima. Tako. vreme postaje blagodat koja nam je data da bismo ispravili svoje puteve, pre no što nas zadesi zasluženi sud. Napomene: 1 Sklonost ka zlu jeste svojevrsna klica koja se nalazi u svima nama. Svakako tu nije reč ni o čemu neprirodnom, već isključivo o ljudskoj zloupotrebi onoga što posedujemo – potencijala sile i loše usmerene volje, kada nagon za samoodržanjem postaje nagon uništenja. Tek sazrevanjem, rabini uče, mi otkrivamo mehanizme kako jecer ha’ra suzbiti ili makar ublažiti (prim. redaktora) 2 ,Svet koji će doći’ predstavlja važan deo jevrejske eshatologije i odnosi se na život, odnosno postojanje posle fizičke smrti, u svetu koji se postavlja prema čoveku u odnosu na zasluge koje za života stekne. Shodno tome, ovaj svet u kojem sada obitavamo naziva se ha’olam ha’ze (העולם הזה) (prim. redaktora) 3 Sve delimo na dva – svetu (sitra d’keduša, סטרא דקדושה) i profanu stranu (sitra ahra, סטרא אחרא) (prim. redaktora) Čitaj dalje

Knjiga Arijadnina nit govori o najvažnijem pitanju koje čovek sebi može da postavi! Ima li života nakon smrti? Šta se dešava kada umremo i gde idemo? Da li se ponovo rađamo i zbog čega? Kao što je antičkog junaka Tezeja Arijadnino klupko spasilo od same smrti, odnosno iz lavirinta iz kojeg niko živ nije izašao, tako i ova knjiga pruža znanje kako da se izbavimo iz ovog sveta smrti, kao i koji je naš smisao u ovom svetu umiranja. Da li se sve dešava slučajno ili postoji neki božanski zakon koji je iznad nas? Čitaj dalje

Uopšte ne sumnjam da naslov naše knjige O okultnoj filozofiji ili magiji može svojom retkošću da namami mnoge da ga pročitaju, među kojima ima i onih s traljavom i slabačkom sposobnošću rasuđivanja, kao i onih izopačenih, koji će doći da čuju šta imam da kažem i koji će, usled brzopletog neznanja shvatiti naziv magija u najgorem smislu reči i, čim vide taj naslov, povikati da podučavam zabranjena znanja i veštine, sejem jeres, vređam pobožne uši i sablažnjavam valjanu inteligenciju; da sam veštac, praznoveran i da šurujem s đavolom, te da sam čarobnjak ili mag; takvima odgovaram da mag među učenim ljudima ne znači veštac ni vrač, ni onaj koji je praznoveran ili šuruje s đavolom, nego označava mudrog čoveka, žreca, proroka; i da su Sibile bile proročice i da su najotvorenije predskazale Hrista; i da su magovi kao mudri ljudi, zahvaljujući čudesnim tajnama sveta, znali da se Hrist, tvorac ovoga sveta, rodio i prvi su otišli da mu se poklone; kao i da su naziv ’magija’ filozofi primili od božanskih bića, tako da on nije neprihvatljiv za Jevanđelje. Mislim da bi oholi cenzori pre osudili Sibile, svete magove pa i samo Jevanđelje, nego što bi bili blagonakloni prema nazivu magija; oni su toliko skrupulozni da ni Apolon ni sve muze, niti anđeo s neba ne mogu da me spasu od njihove kletve. Stoga ih ja savetujem da ne čitaju naše spise, da se ne trude da ih shvate ni da ih upamte. Jer oni su pogubni i puni otrova; u ovoj knjizi je ulaz u Aheron; u njoj kamenje govori, pa neka pripaze da im se ne olupa o glavu. A vi koji dolazite bez predrasuda da ovo pročitate, ukoliko imate dovoljno razboritosti koja krasi pčele pri skupljanju meda, slobodno čitajte i verujte da ćete izvući popriličnu korist i mnogo uživati; a ako naiđete na nešto što vam se ne dopadne, ostavite se toga i ne primenjujte, jer ja takve stvari ne zagovaram, već vam ih samo izlažem; ali zato ne odbacujte druge stvari, jer i oni koji se pozabave medicinskim knjigama, pored antidota i lekarija čitaju i o otrovima. Priznajem da u magiji ima mnogo suvišnih stvari i čudnih predskazanja u svrhu razmetanja; ostavite ih kao isprazne stvari, ali ipak imajte u vidu njihove uzroke. No, stvari koje mogu da koriste čoveku, da ga odvrate od nemilih događaja, da potru vradžbine, da izleče bolesti, da potamane sablasti, da očuvaju život, čast, bogatstvo ili sreću, mogu da se sprovode bez ogrešenja o Boga i bez vređanja religije, jer one su od stvarne koristi i stoga vrlo potrebne. No, upozorio sam vas da sam pisao o mnogo čemu, više opisno nego afirmativno; jer mi se činilo potrebnim da prođemo kroz ponešto što je proisteklo iz mišljenja platoničara i drugih paganskih filozofa kada su tvrdili da pišu za naše dobro; zato, ako je učinjena bilo kakva greška ili je nešto kazano malo slobodnije, oprostite mojoj mladosti; jer kad sam to pisao bio sam dovoljno mlad da mogu da se opravdam i kažem „dok sam bio dete govorio sam kao dete i shvatao sam kao dete, a kada sam postao čovek, odrekao sam se stvari koje sam radio kao mali, i u mojoj knjizi O ništavosti i nepouzdanosti nauka više-manje sam se odrekao i ove knjige.“ No, i tu možda možete da me okrivite rekavši: „Eto, kao mladić si to napisao, a sada se kao stariji toga odričeš; pa šta si time dokazao i dokle si stigao?“ Priznajem da sam se kao vrlo mlad latio pisanja ovih knjiga, nadajući se da ću ih izložiti sa ispravkama i proširenjima, zbog čega sam ih dao napuljskom opatu Tritemiju, ranije Spanhajskom, koji je vrlo revnostan u pogledu tajnih stvari. Međutim, kasnije se desilo da je ovo delo bilo prekinuto pre nego što sam ga završio i tako nesavršeno i nedoterano bilo je preneto u Italiju, Francusku i Nemačku prošavši kroz mnoge ruke i neki su, da li iz nestrpljenja ili nepromišljenosti, dali da se tako nesavršena odštampa; ta me je smutnja pogodila pa sam rešio da ovo delo sam izložim, smatrajući da je manje opasno da ove knjige izađu iz mojih ruku uz neke ispravke nego da se pojave iscepkane i u fragmentima iz ruku drugih ljudi. Sem toga, smatrao sam da nije nikakav prestup ako ne dozvolim da ovo svedočanstvo moje mladosti propadne. Takođe smo dodali neka poglavlja i ubacili štošta što nam se činilo neumesnim da se propusti, a što će znatiželjni čitalac moći da shvati na osnovu neujednačenosti samog stila; jer mi nismo želeli da ovo delo pišemo ispočetka i da razmrsimo sve što smo uradili, nego da ga popravimo i malo ulepšamo. Stoga te sada ponovo molim, ljubazni čitaoče, da ne sudiš o ovim stvarima shodno sadašnjem vremenu njihovog objavljivanja, nego da oprostiš mojoj radoznaloj mladosti ako u njima nađeš bilo šta što ti se ne bi svidelo. Čitaj dalje

Okultna filozofija Hajnriha Kornelijusa Agripe spada u red najznačajnijih dela renesansne epohe koje se bavi ritualnom magijom i njenim odnosom prema religiji. Prva knjiga je štampana u Parizu, Kelnu i Antverpenu 1531. godine, a celokupno trotomno delo objavljeno je u Kelnu, 1533. godine. U prvoj knjizi Agripa obrazlaže ono što naziva Prirodnom magijom i tu raspravlja o četiri elementa (zemlja, vazduh, voda i vatra), te o divinaciji, planetama i njihovim hermetičkim korespondentima. Druga knjiga bavi se Nebeskom magijom koja uključuje gematriju, brojeve, kabalu, pentagrame, geomantijske oblike, anđeosko pismo, astrologiju, talismane, magijske kvadrate i planetarne pečate. Treća knjiga posvećena je Obrednoj ili Božanskoj magiji koja obuhvata platonizam, kabalistiku, zle duhove i demone, božanska imena i pečate duhova. Ovo delo je u duhu ostalih dela hermetičke filozofije renesansne epohe, ali i onih pređašnjih. Zapravo, Agripino tumačenje magije slično je tumačenjima Marsilija Fićina, Pika dela Mirandole i Johana Rojhlina – u smislu sinteze magije i religije, pri čemu se naročita pažnja pridaje istraživanju prirode. Kao što je već rečeno, suma okultnog i magijskog mišljenja je Agripino najznačajnije delo, koje razrešava problem skepticizma u saznavanju najviše istine. Ukratko, Agripa se zalaže za sintetički pristup magiji pomoću koje se priroda kombinuje sa nebeskom i božanskom korišćenjem novoplatoničke filozofije, pri čemu se uobičajna primena prirodne magije na neki način afirmiše kroz oblik natprirodne magije, čije poreklo se nalazi u Bogu. Ovom postavkom se, po Agripi, razrešavaju svi epistemološki problemi, koji vrhune u skepticizmu. Okultna filozofija je izvršila ogroman uticaj na potonje mislioce ovog usmerenja, kao što su Đordano Bruno i Džon Di, ali je, sa usponom naučnog mišljenja, prokažena na zalasku takozvane epohe Okultne renesanse. Prevela gđa Stanica R. Lalić, arheolog, dugogodišnji sekretar na odseku za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, ujedno i ugledni pesnik, član Udruženja književnika Srbije od 1985. godine. Čitaj dalje

"Poput većine istorijskih junaka iz davne prošlosti, čiji se životi i dela izrazito razlikuju od onih običnog ljudskog roda, Apolonije je do danas ostao zagonetka koja nije našla svog Edipa. Njegov život obavijen je takvim velom tajne da se često pogrešno shvata kao bajka, mit. Međutim, prema svim zakonima logike i razuma, potpuno je jasno da Apolonija nipošto ne bi trebalo gledati u tom svetlu. Ukoliko tijanski teurg sme da se smatra izmišljenom ličnošću, onda istorija nema pravo na svoje Cezare i Aleksandre. Potpuno je tačno da je taj mudrac, koji je sve do danas bez premca u čudotvornim moćima – na osnovu istorijski potvrđenih dokaza – stupio na poprište javnog života a da možda niko nije znao odakle je došao, i nestao iz njega a da možda niko nije znao kuda je otišao. Ali razlozi za to su očigledni. Upotrebljena su sva sredstva – naročito tokom četvrtog i petog stoleća naše ere – da se iz ljudskih umova izbriše sećanje na uzvišene i svete ljude. Hrišćani su sprečili kolanje njihovih biografija, koje su bile brojne i ushićujuće, i za to su, kao što ćemo videti, imali jake razloge. Na krajnje čudesan način je opstao Damisov dnevnik, i ostao jedini da ispriča priču. No, ne sme se zaboraviti da Justin Mučenik često govori o Apoloniju, a karakter i istinoljubivost tog dobrog čoveka su besprekorni, tim više što je imao valjan razlog da se oseća zbunjeno. Isto tako, ne može se osporiti činjenica da u prvih šest vekova jedva da je postojalo ijedno svešteno lice koje nije spomenulo Apolonija." - H.P. Blavacka Čitaj dalje

Retko! Jako lepo očuvano Format 17 × 24 cm Autor J. H. Brennan Izdavač Thornpress Beograd Godina 1990 Astralna projekcija (ili astralno putovanje) je interpretacija bilo kog oblika vantelesnog iskustva koje pretpostavlja postojanje astralnog tela odvojenog od fizičkog tela i sposobnog da putuje izvan njega.[1] Ideja o astralnom putovanju je drevna i javlja se u više kultura. Savremenu terminologiju „astralne projekcije“ skovali su i promovisali teozofi iz 19. veka.[2] Ponekad se navodi u vezi sa snovima i oblicima meditacije.[3] „Razdvajanje duhovnog tela“ iz Tajne zlatnog cveta, kineskog priručnika o alhemiji i meditaciji. Neki pojedinci su prijavili percepcije slične opisima astralne projekcije koje su izazvane raznim halucinogenim i hipnotičkim sredstvima (uključujući samohipnozu). Ne postoje naučni dokazi da postoji svest čije su otelotvorene funkcije odvojene od normalne neuronske aktivnosti ili da se može svesno napustiti telo i vršiti opservacije fizičkog univerzuma, a astralna projekcija je okarakterisana kao pseudonauka.[4][5][6] Zapad Уреди Prema klasičnom, srednjovekovnom, renesansnom hermetizmu, neoplatonizmu, a kasnije teozofskoj i rozenkrojcerskoj misli, astralno telo je srednje telo svetlosti koje povezuje racionalnu dušu sa fizičkim telom, dok je astralna ravan posredni svet svetlosti između Neba i Zemlje. Smatralo se da su ove astralne sfere naseljene anđelima, demonima i duhovima.[7] Suptilna tela, i njihovi povezani nivoi postojanja, čine suštinski deo ezoteričnih sistema koji se bave astralnim fenomenima. U neoplatonizmu Plotina, na primer, pojedinac je mikrokosmos („mali svet“) univerzuma (makrokosmos ili „veliki svet“). „Racionalna duša... je srodna velikoj Duši sveta“, dok je „materijalni univerzum, kao i telo, napravljen kao izbledela slika Razumljivog“. Svaka naredna ravan ispoljavanja je kauzalna za sledeću, pogled na svet poznat kao emanacionizam; „iz Jednog proizilazi Intelekt, iz Intelekta Duša, a iz Duše – u njenoj nižoj fazi, ili onoj Prirode – materijalni univerzum“.[8] Često se ova tela i njihove ravni postojanja prikazuju kao niz koncentričnih krugova ili ugnežđenih sfera, sa posebnim telom koje prolazi kroz svako carstvo.[9] Ideja o astralu bila je istaknuta u delu francuskog okultiste iz devetnaestog veka Elifasa Levija, odakle ju je usvojila i dalje razvila teozofija, a potom koristili i drugi ezoterični pokreti. Biblijski i mitski Уреди Karington, Maldun, Peterson i Vilijams tvrde da je suptilno telo vezano za fizičko telo pomoću psihičke srebrne vrpce.[10] Završno poglavlje Propovednikove knjige često se citira u vezi s tim: „Pre nego što se srebrna vrpca odveže, ili zlatna posuda razbije, ili pre nego što se razbije krčag na izvoru, ili pre nego što se točak razbije kod čamca.“[11] Šerman, međutim, tvrdi da kontekst ukazuje na to da je ovo samo metafora, upoređivanje tela sa mašinom, a srebrna vrpca se odnosi na kičmu.[12] Uopšte se slaže da se Pavlova Druga poslanica Korinćanima odnosi na astralne planove:[13] „Znam čoveka u Hristu koji je pre četrnaest godina bio uznesen do trećeg neba. Bilo u telu ili van tela Ne znam — Bog zna.“[14] Ova izjava je dovela do Visio Paulija, traktata koji nudi viziju raja i pakla, preteču vizija pripisanih Adomnanu i Tnugdalu, kao i Danteove Božanstvene komedije. Stari Egipat Taoizam Hinduizam Japan Inuit Amazon Tags: Ezoterija astrologija magija okultizam

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I - Jedan neobican dijalog II - Jedan neobican dijalog III - Jedan neobican dijalog IV - Nov i neocekivan dijalog Nil se susretao sa čežnjom među ljudima za novim načinom života – životom u miru i harmoniji. Za­mi­sli­te da ste mo­gli Bo­gu da po­sta­vi­te naj­za­go­net­ni­ja pi­ta­nja o po­sto­ja­nju – pi­ta­nja o lju­ba­vi i ve­ri, do­bru i zlu, ži­vo­tu i smr­ti. Pret­po­sta­vi­te da je Bog dao ra­zu­mlji­ve i ja­sne od­go­vo­re. To se de­si­lo Ni­lu Do­nal­du Vol­šu. Mo­že se de­si­ti i va­ma. Upra­vo će­te do­ži­ve­ti raz­go­vor… Jedan neobičan dijalog DIJALOG POČINJE… Video sam traganje duše. Znam koliko ste duboko žudeli za Istinom. Preklinjali ste me beskrajno. Pokaži se. Objasni se. Otkrij se. Učinio sam ovde i sada, na način tako jasan, da ne možete pogrešno razumeti. Jezikom tako jednostavnim, da vas ne može zbuniti. Rečnikom tako običnim, da se ne možete izgubiti u preopširnosti. Dalje idite, sada. Pitajte me bilo šta. Bilo šta. Smisliću način da vam odgovorim. Koristiću čitav univerzum da to učinim… Ova knjiga je stvarni razgovor s Bogom. To je druga u nizu od tri knjige razgovora s Bogom, koji je trajao više od pet godina i nastavlja se do današnjeg dana. U nevolji smo. Ali, ima pomoći . . . ako slušamo. U sred noći 2. avgusta 2016., Nil Donald Volš biva uključen u nov i potpuno neočekivan dijalog sa Bogom u kom se iznenada suočava sa dva pitanja: Da li ljudskoj rasi pomoć nude Visoko napredna bića iz Druge Dimenzije? Da li je ljudski rod pozvan da odigra ključnu ulogu u unapređenju vlastite evolucije tako što će se pridružiti planeti na zajedničkoj misiji u kritičnim vremenima koji dolaze? Rečeno mu je da je odgovor na oba pitanja potvrdan. A zatim mu je predočeno 16 konkretnih primera o tome kako Visoko razvijena bića na život odgovaraju drugačije od ljudi i kako bi usvajanje tek nekoliko od ovih obrazaca ponašanja moglo da preusmeri pravac svetske istorije na bolje, i to zauvek. Ta informacija čini osnovu ovog dela. Neobičan poziv upućen svakom čitaocu postavlja atmosferu za neverovatna istraživanja koja slede. Nastavljajući tamo gde je stala Knjiga 3 iz trilogije Razgovori s Bogom, ova knjiga, koja sadrži otkrića u vezi sa Visoko razvijenim bićima i u vezi sa tim kako običan čovek može da odgovori na poziv da pomogne u buđenju čovečanstva na planeti Zemlji,ostaviće vas bez daha nakon proširivanja pogleda koje imate i u vezi sa ličnom i u vezi sa kolektivnom budućnošću. A to je ovom dijalogu i bila namera. Nil Donald Volš je autor serije knjiga Razgovori s Bogom, od kojih se šest nalazilo na listi bestselera Njujork tajmsa. Svojim životom i delom pomogao je da u svetu dođe do duhovnog preporoda, a knjige su mu do sada prevedene na 37 jezika i prodate u milionima primeraka. Sve od objavljivanja svoje prve knjige, koja se nalazila na listi bestselera Njujork tajmsa više od dve i po godine, on putuje po celom svetu, prenoseći inspirativnu i podsticajnu poruku svojih Razgovora s Bogom.

Uvod u knjigu Menlija Palmera Hola: Svrha ovog dela je da podstakne bavljenje učenjem o reinkaranaciji, najuspešnijem načinu da se predstavi rešenje misterija života. Već uveliko postoji značajna količina literature na ovu temu, a srodne knjige će i ubuduće biti pisane, međutim, do sada je širenje ove literature bilo ograničeno, tako da je javnost mahom neupućena u ovo veoma važno filozofsko učenje. Po meni, zakoni reinkarnacije i karme su jedino rešenje večnog problema ljudske nedovršenosti. Prema rečima slavnog stručnjaka za orijentalistiku: „Jedino se saznanjem stalnog ponovnog rađanja jedne te iste osobe kroz životne cikluse može objasniti misteriozni problem Dobra i Zla, kako bi se čovek mogao pomiriti sa strašnom i očiglednim životnom nepravdom. Ništa sem te uverenosti ne može umiriti naš revoltirani osećaj za pravdu. Stoga, kada čovek, koji nije u skladu sa uzvišenom doktrinom što ga okružuje, posmatra neusaglašenost rođenja i sreće, intelekta i mogućnosti; kada vidi kako se čast pridaje budalama i raspikućama, koje sreća zasipa blagodetima od samog rođenja, dok istovremeno njihovi najbliži, sa svojim intelektom i plemenitim vrlinama, koji u svakom pogledu mnogo više zaslužuju, venu neispunjeni i bez saosećanja. Kada čovek vidi sve ovo i kada se o to ogluši, bespomoćan da ublaži nezasluženu patnju, kad mu u ušima zvoni i srce ga tišti od bolnih jauka koji ga okružuju, samo blagosloveno saznanje o karmi ga sprečava da kune život i ljude, kao i njihovog navodnog stvoritelja.“ (H. P. Blavacka) Reinkarnicija je ni manje ni više nego zakon evolucije primenjen na razvoj svesti pojedinca. Sav rast i razvoj svedoče o napredovanju te nevidljive božanske sile koja i jeste sam uzrok celokupnog fizičkog rasta i razvoja. Sve u univerzumu raste kroz iskustvo postojanja. Zašto bi čovek ostao u neznanju o sopstvenom učešću u ovom večnom rastu? Zašto da bude sputan dogmama straha i sumnje? Reč je o pogrešnom razmišljanju usred božanski stvorenog sveta. Kao što se može i očekivati od svakog opštepoznatog uverenja, reinkarnacija se predstavljala na različite načine u kontekstu duhovnosti i racionalnih moći njenih tumača. Za očekivati je da bi koncept jednog Eskima trebalo da bude manje filozofski nastrojen i sa manje detalja od velikih istočnjačkih mudraca. U suštini, oni su usaglašeni, s tim što svako od njih tumači ovaj zakon u skladu sa sopstvenim iskustvom stečenim u svom okruženju. U skladu sa svojim nesigurnim životnim okolnostima, Eskim se surovo oslobađa ostarelih i slabih. Shodno tome, običaj je da se za one u poodmaklim godinama traži odgovarajaća porodica u kojoj bi se ponovo rodili. Birajući novopečene mladence, Eskim im se obraća sa pitanjem da li bi mu dopustili da on bude njihovo prvo dete. Ukoliko je u pitanju dobra i poštena osoba, oni bi se verovatno složili. Starac bi tada napustio svoje prebivalište i izvršio samoubistvo, uveren da će se njegova duša nastaniti u izabranoj porodici. Za naš savremen i praktičan um, Druidi drevne Britanije i Galije potvrdili su još snažnije svoja uverenja. U Britanskom muzeju postoje računi i druga dokumenta Druida koji svedoče o tome da nije bilo neuobičajeno da se novac pozajmljuje pod pretpostavkom da će biti vraćen u budućem životu. Dr. Le Plonžon je pronašao dokaz o verovanju u inkarnaciju među plemenima Maja i Kiči indijanaca centralne Amerike. Nova istraživanja mi omogućavaju da u ovo izdanje uključim saznanja na temu verovanja u reinkarnaciju kod američkih Indijanaca. Ovo je prvi put da se verovanje američkih Indijanaca uključuje u bilo koju knjigu koja se bavi pitanjem ponovnog života. Nadamo se da će ubuduće biti moguće istražiti kultove Centralne Afrike među kojima takođe postoje niti ovog učenja. U našoj obradi ove teme pomalo smo se udaljili od presedana koji su ustanovili drugi pisci. Kao prvo, nismo uključili književne i poetske primere reinkarnacije. To je zato što nemamo potvrdu da poetski i maštoviti prikazi odražavaju trezveno mišljenje autora. Isto tako, nismo uključili ni ogromnu količinu donekle neispitanih materijala koji imaju sumnjive implikacije. Takođe smo izostavili sećanja osoba koje su prilikom svojih putovanja odjednom osetile kao da su na tom mestu već bile. I najzad, ograničili smo citate na one autoritete čija mišljenja imaju težinu koja proizilazi iz sholastičkih dostignuća na polju raznih načina promišljanja. Postoji obilje navedenog materijala koje može biti podjednako autentično, ali ako proizlazi iz nepoznatih izvora, ima malu vrednost za gotovo neoborivi materijalizam savremenog doba. Svakako, nismo iscrpeli sve potencijalne izvore informacija. Objaviti iskaze svih autoriteta i mislioca na ovu temu uzelo bi hiljade strana. Stoga smo sabrali samo one koje ukazuju na opšti trend. Očigledno je da niko ne može da bude prinuđen da prihvati verovanje samo zato što je to verovanje uzvišeno. Čovek ga prihvata samo onda kada je i sam uzvišen. Učenje o reinkarnaciji nosi sa sobom gotovo metafizički snažno uverenje. Kada je normalnom, zdravom umu ponuđeno odgovarajuće razumevanje značenja ovog zakona, pojavi se i razumevanje za natčulno i neuobičajeno. To je tako pogotovo kada se um iznenada priseti nečega što je već spoznao tokom mnogih prethodnih vremenskih ciklusa. Kao što je Platon rekao: „Učenje je sećanje“. Ono što je unutar čoveka, kada prepozna istinu, ne može da je porekne ili ignoriše, već, prema rečima Plotina, dozvoljava joj da „teče s radošću u zagrljaj realnosti“. Diskutovao sam sa mnogo ljudi na temu reinkarnacije i često sam mogao da primetim iznenadni bljesak prihvatanja. Za njih, otkrivanje ovog zakona predstavlja kraj traženja i početak postajanja. Čitaj dalje

Stanje: Novo - Nekorišćeno Naslov: Knjiga mudrosti ili ludosti - liber aleph vel CXI Autor: Alister Krouli Prevod: Eduard Ivančev Izdavač: Esotheria latinica, mek povez, 21 cm, 233 str. _____ Iz knjige: Uvod Ova knjiga ima čudnu sudbinu. Ona je jedno od remek-dela Alistera Krolija. Završena je krajem Prvog svetskog rata, u martu 1918., kada su centralne sile bile u raspadu. U nekoliko navrata činjeni su pokušaji da se objavi ova knjiga. Dva puta se pokušalo pre nego što je zaista štampana. Poslednji put, štampanje je završeno u Engleskoj, ali se umešala autorova smrt 1. decembra 1947. i izdanje nije pušteno u promet. Ovo je jedna od Krolijevih najvećih i najdubljih knjiga, u koju je on uložio i samu svoju krv. Nema boljeg načina se to pokaže zašto i kako je knjiga napisana, nego da se autoru dozvoli da to sam objasni. Citiramo iz njegovih jiš ne objavljenih Ispovesti. Knjiga Alef, Knjiga Ludosti ili Mudrosti trebalo je da izrazi srž moje doktrine u najdubljim i najdelikatnijim dimenzijama. To je najnapetija knjiga koju i najintezivnija knjiga koju sam ikad komponovao. Misao je tako koncentrisana i ako mogu upotrebiti ovu reč, tako nervozna, da je ondašnje njeno pisanje i sadašnje čitanje, povlačilo i sada povlači za sobom skoro nepodnošljivu napetost. Sećam se kako sam uobičavao da noćima sedim za svojim stolom - to je bila najoštrija zima koju je Njujork zna tokom mnogih godina, ali da je centralno grejanje bilo jako kao sam Pakako, sumnjam da bi mi bilo toplo. Noćima sam sedeo krut kao leš i hladniji od leša, celi mi se život koncentrisao: na mali deo mozga koji je bio zauzet radom i na zglavak i prste desne šake. Apsolutno se jasno sećam da mi se svest počela javljati iz savršeno mrtve podlaktice. Knjiga je napisana u prozi, a ipak je u njoj formalno ograničenje, nemilosrdnije od bilo čega mogućeg u pojeziji. Sam sam se ograničio naređenjem da detaljno obradim datu temu na jednoj jedinoj stranici. Ovakvo pisanje bilo je jedna velika muka, slična onoj koja se doživljava u asani. Ovaj me je napor toliko udaljio od normalne ljudske sveti, da je tada bilo nešto neizrecio sablasno kad bih u sred dana odlazio u krevet sa nadom da ću se malo ogrejati uz samodopadnu Kamilu. Započinjući pisanje Knjige Alef, Kroli je mislio da je adresira na svog magičkog sina O.I.V.V.I.O., za koga je tada verovao da je dete koje mu je predskazala Knjiga Zakona. Na više načina nastojao je pomoći ovom sinu u njegovom napredovanju. Time bi ispunio i samo proročanstvo iz knjige: To će biti njegovo dete i to čudno. Neka ga ne traži; jer time može samo otpasti. (AL III 47) Sve do 1919. događaji su Kroliju dozvolili da istraje u svom verovanju da će O.I.V.V.I.O. (Čarla Stenfild Džouns) biti dete koje je obećala Knjga Zakona (iako je u samadičnom pisanju same Knjige Alef predvideo - vidi 166 glavu - istinu o ovoj stvari). Od tada pa na dalje počele su se događati stvari koje su Krolija prisilile da posumnja i u samu svoju želju i nadu. 1924. konačno je postalo jasno da O.I.V.V.I.O. (magički moto sina pri primanju stepena Majstora Hrama) nije uspeo potpuno uništiti svoju ličnost. Ali što je bilo važno tajnim šefovima koji su ispleli mrežu oko Pisara, tako da je, motivisan svim bogatstvom ljubavi u svojoj prirodi, napregnuo sve snage u ovom velikom naporu? Zato što je, u jednom smislu, Knjiga ALef adresirana detetu velike Divlje Zveri, a Čovekovo dete je čovečanstvo. A u drugom smislu, dete koje je obećala Knjiga Zakona tek će se pojaviti - u svoje pravo vreme. Zato, za to dete i njegove sestre i braću na svim stranama, mi sada izdajemo ovo delo u vreme kada je osećaj osujećenja na svim kontinetima zemaljske kugle doveo skoro do vizije potpunog haosa.

Spisi Mejbl Kolins Svetlost na putu i Kroz zlatne dveri smatraju se teozofskim klasicima, ali i pravim draguljima među duhovnim delima uopšte. Već kad su se pojavile, imale su brojne refleksije, a prvi koji je napisao komentare na njih bio je Vilijam K. Džadž, jedna od teozofskih perjanica. Za njim su usledili još mnogi komentatori, a jedan od najčuvenijih mistika našeg doba, Ošo Rađniš, ima oveću knjigu daršana na spis Svetlost na putu, o kojoj se izražavao s velikim pijetetom. Spis Kroz zlatne dveri su svojevrsna Mejbelina objašnjenja Svetlosti, ali i pokušaj da se ustanovi učenje koje bi ljudskom rodu omogućilo napredak i razvoj preko duhovnih, civilizacijskih i kulturnih vrhunaca kad se obično dešava pad (ratovi, ekonomske depresije, stvaralačka zasičenja, gubitak motiva, smisla, itd.). Uz spise, kao njihov dodatak, preveli smo i autorsku biografiju Mejbl Kolins, koju je napisala Kim Fernel, pod nazivom Mnogi životi Mejbl Kolins, iz koje se može saznati o nesvakidašnjoj i nadahnjujućoj sudbini jedne znamenite i odvažne žene sa svim turbulencijama koje život u sebi nosi. O spisu Glas tišine izlišno je mnogo govoriti jer je reč o proslavljenom Blavackinom radu koji se smatra brušenim dijamantom teozofskog misticizma, kao i spisom koji pripada riznici svetske duhovnosti. Ne mali broj komentatora smatra ovo delo alhemijskom destilacijom duhovnih učenja iz koje je proizišla esencija žive vode koja će večito nadahnjivati čovekov um svežim idejama a njegovo srce podsticati na plemenita dela. Ima i onih koji Glas smatraju teozofskom biblijom. Siringov spis Upoznaj sebe sadrži praktičan rad na unapređenju ličnog sopstva. U trinaest koraka, ili poglavlja, autor pruža čitaocu dragocena uputstva kako da upozna samog sebe i otkrije izvor nepresušnog toka duhovne i božanske sile koja obitava u skrivenim dubinama našeg sopstva. Izuzetan spis! Čitaj dalje

Isto kao i bolest, tako i zdravlje, ima svoj ritam. Unutrašnji ritmovi osobe koja je harmonična, razlikuju se od ritmova bolesne osobe. Kako određujemo ritmove bolesne osobe? Razdražljiva je - ritam je isprekidan; užurbana je - ritam je isprekidan; oseća žaljenje zbog nečega što se dogodilo - to je, takođe, ritmička disharmonija. Kada je uzrok deformacije ritmova preterano jaka koncentracija na um, tada čovek oseća strah, uznemirenost i žaljenje. Osoba koja ne živi srcem i osećanjima, već glavom, neminovno se nalazi u stanju stresa. Jedan od načina prevazilaženja stresa je – zaustavljanje uma. Umetnost – muzika, ritmičke kompozicije – od pamtiveka su pomagali da se zaustavi um, otvore osećanja, i harmonizuje unutrašnji ritam čoveka. Namena „Ritmova oslobođenja svesti“ je pomoć u oslobađanju od misli, vezanosti, planova, strahova i žaljenja, da bismo se iznutra koncentrisali na svoja osećanja, na ljubav, harmoniju i jedinstvo sa čitavom Vasionom. Opis zvučnog zapisa: Ovaj audio-disk je snimio lično S.N. Lazarev u studiju. U zapisu se koristi stari narodni instrument, čiji zvuci podsećaju na žubor vode (zvuk zvona). Autor je disk koristio tokom konsultacija, a dijagnostika je pokazala da ovi ritmovi harmonizuju unutrašnje čovekovo polje, pomažu u zaustavljanju misaonog toka, oslobađaju svest, i pripremaju nas za rad nad sobom. Napomena: U pitanju nije muzika, već vibracije i ritmovi jednog instrumenta. Komplet sadrži 5 audio diskova: Ritmovi oslobođenja svesti (CD) - 1. deo Ritmovi oslobođenja svesti (CD) - 2. deo Ritmovi oslobođenja svesti (CD) - 3. deo Ritmovi oslobođenja svesti (CD) - 4. i 5. deo mp3 Ritmovi oslobođenja svesti (CD) - 6. deo mp3 Čitaj dalje

Heinrich Kramer & James Sprenger - Malleus Maleficarum The classic study of witchcraft Translated from the latin by Montague Summers Arrow Books, 1986. Mek povez, 575 strana. EKSTREMNO RETKO, INTEGRALNO IZDANJE! Malleus Maleficarum (у преводу са латинског: Вештичји чекић) је злогласни трактат о вештицама који је написао Хајнрих Крамер, инквизитор Католичке цркве. Књига је написана 1486, а објављена 1487. године.[1][2] Главна сврха књиге била је систематско побијање аргумената да не постоје враџбине и дискредитовање оних који су били скептични или нису веровали у постојање вештица и враџбина. Књига је такође требало да едукује магистрате о процедурама проналажења и кажњавања вештица.[3] У књизи се тврдило да су вештице чешће жене него мушкарци. Између 1487. и 1520. године штампано је 20 издања књиге, а још 16 издања је објављено између 1574. и 1669.[4] Постоји неслагање међу историчарима о утицају који је ова књига имала на инквизицију и интензивирање „лова на вештице“. Према Меккулоху, Malleus Maleficarum је био један од неколико главних фактора који су допринели избијању „вештичјег лудила“.[5] Други савремени историчари сматрају да књига ипак није била толико утицајна.[6] Malj za vještice (lat. Malleus Maleficarum), teološko djelo dominikanca Henrika Institorisa i Jakoba Sprengera, objavljeno 1486. godine, u kojem se iznosi čitav sustav o vješticama i čarobnjaštvu.[1] Neki znanstvenici smatraju kako je jedini autor knjige zapravo Henrik, koji je naveo kölnskog dominikanca i teologa Sprengera kao suautora kako bi djelu priskrbio veći značaj.[2] Sadržaj djela Knjiga se sastoji od uvoda i tri dijela, te sadrži ukupno oko osamsto stranica. U uvodu knjige donosi se tekst bule Summis desiderantes affectibus pape pape Inocenta VIII. iz 1484. godine, koja je je postavila temelje za progon vještica.[3] U prvom dijelu Kramer se bavi stvarnom prirodom postojanja vještičarstva onako kao se spominje u Bibliji i o njenoj prirodi i zločudnosti, drugom dijelu magijskim praksama koje se odnose na spolno općenje i mušku impotenciju, te metodama kojima se ljudi mogu zaštititi od uroka ili ih poništiti[2], dok se u trećem dijelu nabrajaju praktična pravila i procedure za suđenje optuženima pred crkvenim ili svjetovnim sudovima.[4] Utjecaj i posljedice Djelo Malleus maleficarum ušlo je u svjetsku književnost kao jedno od najopskurnijih i najbolesnijih spisa svih vremena, koje je očitom mizogonijom i sadizmom kojim djelo odiše, utjecalo na stvaranje masovne histerije protiv opasnosti od vještica i posljedično dovelo do progona, mučenja i pogubljivanja velikog broja žena (i dijela muškaraca) u sljedećim stoljećima. Otkriće tiskarstva, omogućilo je ubrzano širenje knjige i njenu rasprostranjenost širom Europe. Do 17. stoljeća objavljeno je dvedeset i devet izdanja na latinskom jeziku.[5] tags: vestice, vesticarenje, inkvizicija, vesticarstvo, wicca, ezoterija, dominikanci...

Vajišlah: U ovom delu tajnog učenja Tore [תורה], rabin Hija raspravlja o simbolici i značenju čuvenog Propovednikovog stiha: „Sunce izlazi, Sunce zalazi, i opet hita ka mestu odakle je izašlo“ (Ve’zarah ha’šemeš u’ba ha’šemeš ve’el mekomo šoef zoreah hu šam, Propovednik 1:5; Milin). Stih opisuje Jakova koji odlazi iz Berševe (Be’er ševa [באר שבע]) [U bukvalnom prevodu Berševa znači sedam izvorišta (prim. redaktora)] za Haran, gde on, prema Postanju „zanoći, jer sunce beše zašlo.“ Solarne strane, sever i jug, upućuju na energije Levog i Desnog stuba, odnosno, na negativne i pozitivne sile. Rabin Ašlag precizira da se „mesto“ odnosi na Malhut [מלכות], fizički svet. Ali, Jakov (Ja’akov [יעקב]) i „sunce“ predstavljaju Zeir Anpin – Gornji svet, izvor duhovnog Svetla. Saznajemo da je duhovna emanacija u tekstu opisana kao „I Jakov pođe od,“ potpuna, obuhvatajući i tajnu Hohme [חוכמה] i tajnu Hasadima – Desnog stuba (aludirajući na dve primarne sefire desnog stuba). Rabin Hija tumači Jakovljevo putovanje sa stanovišta spuštanja svetlosti Zeir Anpina u materijalni svet tame, Malhut; rabin Josi pak razmatra Jakovljevo hodočašće sa stanovišta jevrejskog izgnanstva (galut [גלות]). Ova su tumačenja, međutim, u službi istraživanja prirode jednog aspekta Tvorca koji pobuđuje još veće divljenje – naime, Njegovog „žestokog negodovanja…“ Rabini se zatim na kratko osvrću na Tefilin, kao na znamen božanske prisutnosti i prijemnik Svetla, koji ne gubi svoje dejstvo čak ni u, na izgled, neprozirnoj tami i demonskim okolnostima. Čitalac počinje da shvata da su ovakve pripovesti Tore uistinu alegorije sa višestrukim značenjem, otkrivajući strukture stvarnosti, unutrašnjeg i spoljašnjeg univerzuma, kao i suštinsko saglasje Božje Tvorevine. Najzad, u tajni 22, otkriveno je da pokretačku silu vaseljene, na svakoj razini, čini želja za ujedinjenjem između Zeir Anpina, Gornjeg sveta, i Nukve kojoj se pripisuje Levi stub, vodeći potom do Malhuta, naše fizičke dimenzije. To uključuje i prividno suprotstavljene aspekte, kao što su princip muškog i ženskog, tame i svetla, gneva i milosrđa. Rabini nadalje tvrde da se ova ista podeljenost i protivurečnost nalaze i u srži naše sopstvene konfuzije, straha, besa i usamljenosti – svega onoga što nas sprečava da se izdignemo i spojimo sa Jednošću Jahid [יחיד]) ili Jednim (Ehad [אחד]). Patrijarh Jakov je živo ovaploćenje sile Središnjeg stuba, poznate kao Susprezanje ili Otpor. Dok Desni i Levi stub odgovaraju pozitivnom i negativnom polu električne sijalice, Središnji stub na Drvetu Života odgovara vlaknu koje proizvodi svetlost otporom. Duhovno svetlo dejstvuje po istom principu. Mi sprovodimo Svetlost iz Gornjeg sveta, Zeir Anpina, do našeg fizičkog sveta, Malhuta, kada primenjujemo načelo Otpora u svom sopstvenom životu. To činimo tako što se odupiremo svojim impulsivnim, sebičim željama. Tefilin nam, takođe, pomaže u svemu ovome. On je privezan za desnu ruku, koja simbolizuje negativnu silu Levog stuba. Svezivanje i sputavanje sile leve ruke oslabljuje naš sopstveni Levi stub, kao izvor sebičnih, pogubnih želja. Sile koje se oslobađaju kroz naše vizualno povezivanje sa hebrejskim slovima pak osnažuju našu povezanost sa Svetlom, što nam pomaže da razrešimo unutrašnji konflikt koji nam i daje osećaj razdvojenosti od Večnog. Prizivajući silu Jakova i Tefilina kroz pažljivo proučavanje ovih odeljaka, dobijamo emotivnu podršku, snagu volje i smotrenost koji su nam potrebni da bismo se izdigli iznad onog nagonskog i impulsivnog u sebi i sjedinili sa Svetlošću Tvorca. Vajece: Rabin Jahuda započinje raspravu o Skonosti ka dobru i ka zlu, dvama anđelima koji neprestano lebde nad čovekom. Kada se čovek vlada čestito, Sklonost ka dobru prevladava nad Sklonošću ka zlu i Desna strana odnosu prevagu nad Levom. Rabin Eleazar potom raspreda o Šehini i legijama svetih anđela koji su zaštitili Davida od kralja Gata, kao i Jakova kada se izvukao iz Lavanovog stiska. U dijalogu koji je usledio nakon toga, rabini razglabaju o tome zašto je Jakov bio „napušten“ od anđela i kako je uspeo da nadvlada Esavljevog glasnika. Na koncu, rabin Šimon objašnjava zašto je Jakov poslao anđele-emisare Esavu, kao prethodnicu, da bi se izmirio sa bratom i da bi se ispunio stih: „Bolje je biti prezren…“ (Mudre izreke 12:9; T. Dretar). Kada smo svesni da je ono što nameravamo da učinimo ispravno i najbolje po nas, jedan drugi glas iznutra počinje da nas odgovara. A kada znamo da su određeno ponašanje ili pustpci rđavi, opet u nama rovari nekakav neizdrž koji nas gura da postupimo tako po svaku cenu, premda svesno ne želimo da idemo u tom pravcu. To su Sklonost ka dobru i Sklonost ka zlu na delu. Moramo da naučimo da prepoznamo ova dva nagona kao različite glasove koji se bore za prevlast nad našim vladanjem. Onoga časa kada prepoznamo Sklonost ka zlu kao svog neprijatelja, onoga koji nam radi o glavi, njen uticaj nad nama počinje da slabi. Duhovne sile koje si podižu iz ovog odelka otkrivaju ovu metafizičku istinu, dajući nam snagu da se odupremo i da nadvladamo negativne sklonosti. Čitaj dalje

Tradicionalno Balkansko Veštičarstvo Radomir Podunavski Ezoterija 2007g./246 str. Mek povez,odlicno ocuvana., -`Ova je prva knjiga kod nas, ako ne i u svetu, koja na jednostavan i precizan način prikazuje kako zapravo izledaju prave veštice i njihov magijski sistem.Dokaz za ovo su mnogobrojne veštice i vračare koje i danas žive u ruralnim delovima Balkana. Dok se u svetu vodi rasprava kako su izgledale tradicionalne veštice i po čemu se one razlikuju od današnjih vikanki, kod nas je jednostavno moguće izaći na teren i razgovarati sa njima. Po autoru, one su sastavni deo naše narodne tradicije, nasleđe minulih vremena kada su se susretali paganizam, šamanizam i hrišćanstvo.Bez senzacionalizma, uz obimnu etnološku građu, putopisne zapise i intervjue, knjiga daje sintezu tradicionalnog veštičarstva na Balkanu`... vr391

Ilustrovana sa oko 360 ilustracija u boji i oko 380 citata, knjiga je riznica simbola i neuobičajeni priručnik na duhovnoj stazi koja vodi čitaoca kroz teme poput zlatne proporcije, fraktala, spirala, lavirinta i muzike. Verujem da ce čitalac u njoj pronaći sebe na novi način. "Onog trenutka kada sam shvatila da proporcije i harmonija u arhitekturi i umetnosti imaju svoju duhovnu dimenziju, u meni se rodila ideja o knjizi "Memento 13". Njome želim da ilustujem da SveStvoreno, bilo vidljivo ili nevidljivo, duguje svoj oblik gemetriji i brojevima koji stoje iza nje, to jest da Stvoritelj korisiti geometriju da se kreativno izrazi i kroz geometrijske staze propagira svoje verdnosti. Tako se i misao i svest i ljubav Božija rasprostiru geometrijskim putanjama manifestujući besprekorni poredak i lepotu vaseljene. Memento 13 je knjiga koja premošćuje vreme i značenja povezujući informacije iz raznovrsnih istorijskih/geografskih/kulturinih/naučnih izvora sa porukama prispelim iz otvorenih kanala osoba koje donose energiju/informacije izvan naučno prihvaćenih okvira. Primarno se baveći temom duhovne samo-realizacije, Memento 13 nastoji da pomiri nauku i duhovnost spajajući ih u jednu mudrost." - autorka o knjizi Čitaj dalje

Dijanetika MODERNA NAUKA O MENTALNOM ZDRAVLJU L. Ron Habard , novo Knjiga je na SRPSKOM jeziku. . . . . HABARD izdanje. . . . . . sa OPISNIM GRAFIKONOM OPSTANKA. . . LUX izdanje....Br. strana: 661.➡️ ➡️ -------------------------------------- Дијанетика: Модерна наука о менталном здрављу (понекад се термин скраћује као ДМНМЗ ) је књига Л. Рона Хабарда о Дијанетици, систему психотерапије које је он развио из комбинације личног искуства, основних принципа источњачке филозофије и рада психоаналитичара као што је Сигмунд Фројд.[1] Књига је канонски текст о сајентологији.[2] Неформално се ова књига назива Књига Један.[3] Књига је утицала на формирање покрета који је касније дефинисао себе религијом, 1950. године. Од 2013. године публикација Нова Ера, међународна издавачка кућа Хабардових дела, продаје ову књигу на енглеском језику и на преко педесет других језика. ----------------------------------- Autor: L. Ron Habard Povez: broširan Br. strana: 661 Format: 11,5x17 MODERNA NAUKA O MENTALNOM ZDRAVLJU! Sadržavajući otkrića proglašena značajnijima od pronalaska kotača ili vatre, Dijanetika je ostala bestseler preko 50 godina. S više od 20 miliona štampanih primeraka i pokretom koji se proširio na preko 100 zemalja, ona je neosporno najčitanija i najuticajnija knjiga o ljudskom umu ikad napisana. U njoj se nalazi anatomija i potpuni opis reaktivnog uma, nekada nepoznatog izvora noćnih mora, iracionalnih strahova, nemira i nesigurnosti koji porobljavaju čoveka. Ova vam knjiga pokazuje kako da ih se oslobodite i time ostvarite stanje o kojem je čovek do sada samo sanjao: stanje Clear. Dijanetika, L. Ron Habard Knjiga je na SRPSKOM jeziku. . . . ....➡️ ➡️ Knjiga je na SRPSKOM jeziku. . . . . Knijiga je NOVA. . Knjiga je N O V A Knjiga je NOVA.....➡️ ➡️ -------------------------------- 0

IZLAZI IZ ŠTAMPE DO KRAJA FEBRUARA 2024. Za svoga dugog života Sadi je ostavio impozantno delo, koje je, nakon njegove smrti, sabrano u dvadeset i tri knjige proze i poezije. Među njima se, evo, vekovima, kao najpotpunija i najvrednija, ističu Bustan i Đulistan koja je napisao u najzrelijim godinama života. Sadi je roden u Širazu 1213. godine, a umro je takode u rodnom gradu 1292. godine. Nakon završenog osnovnog obrazovanja, kao tipični istočnjak, životnu i stvaralačku zrelost stiče na putovanjima po širokim prostranstvima islamskog sveta u druženju sa učenim, uglednim, kao i običnim ljudima, što je bio običaj mnogih učenjaka islamskog Istoka. Obilazi tako, zaustavljajući se kraće ili duže, Irak, Siriju, Egipat, Anadoliju, Horasan, Indiju, Mavarauneor do Kašgara u istočnom Turkestanu, a dosta dugo boravio je i u Indiji. Zadržavanje kod poznatih savremenih indijskih mislilaca bilo mu je od velikog značaja, a poseban uticaj na njega je izvršio glasoviti pesnik toga vremena Emir Husrev Dilevi. Na ovim, skoro tri decenije dugim putovanjima, imao je i teških i neobičnih situacija, a svakako je najozbiljniji udarac doživeo kada je u Jerusalimu pao u ropstvo krstaša. Sticajem srećnih okolnosti uspeo je da se izbavi iz te nevolje i da nastavi svoja putovanja. Sredinom veka 13. v. Sadi je ponovo u rodnom Širazu, a tada persijskog pokrajinom Fars vlada sultan iz dinastije Selgurijan – Ebu Bekr ibn Sa’d ibn Zengi vladao 1231-1260, poznati mecena pesnika i naučnika. Za njegove vladavine Šejh Sadi ima relativno miran i lagodan život. U znak zahvalnosti za zaštitu Sadi je 1257. godine ispevao svoje poznato delo Bustan i posvetio ga tome vladaru. Godinu dana kasnije nastaje njegovo najčuvenije, rekli bismo, životno delo, Đulistan, napisano takode u spomen tog vladara. Nakon što je dinastija Selgurijan izgubila moć i Persija 1264. godine potpala pod vlast Mongola, Sadi ponovo kreće na put. Jedna od stanica mu je i Meka gde je obavio hadž, hodočašće, koje je u životu izvršio četrnaest puta, zatim putuje po okolnim zemljama, da bi se, nakon nekoliko godina, zauvek vratio u rodni Širaz. Mada je Sadi sa svojim književnim delima postao relativno rano poznat i izvan svoje zemlje, iako su mu se stihovi pronosili po svetu, piscu su svetski glas i nezaborav pribavila dva već spomenuta dela: Bustan i Đulistan. Đulistan, u doslovnom značenju – ružičnjak, gül – ruža, stan – sufiks za označavanje mesta gde se nešto događa ili gde se nešto nalazi, prozno je delo protkano stihovima; to je zbornik kratkih priča i pesničkih aforizama u kojima se rimovana proza prepliće sa stihovima; po karakteru tih aforizama i sadržini priča, Đulistan spada u poučna didaktička dela. Osnovni Sadijev cilj je dati savet moralne ili čisto praktične naravi u formi ovih privlačnih priča, zanimljivih slika ili izreka prožetih dubokim humanizmom u kojima se nudi mnoštvo asocijacija o ljubavi, lepoti, pesmi, radosti… U Đulistanu zaista ima svega toga, a ipak najviše mudrosti, one iskonske, narodne, nataložene u ljudskom rodu valjda otkada on postoji. I zato nas Đulistan i danas, nakon punih osam vekova, poučava, razveseljava i zanosi, čini nas boljim, plemenitijim, mudrijim, i kao uhvaćeni u zamku, a da nismo svesni toga, počinjemo i sami razmišljati o onim primarnim pitanjima: dolasku na svet, smislu življenja i besmislu – a Sadi veruje u smisao, u ono dobro u čoveku. Po svom dubokom misaonom sadržaju, zanimljivim motivima, slojevitosti, iscizeliranom stilu i nedostižnoj lepoti u jednostavnosti stila sehli mumteni’, Sadijev Đulistan je nadživeo vekove i zadivio civilizovani svet. U svakoj misli, svakom stihu, ogleda se autorovo životno iskustvo i mudrost. Za njega su moralne vrednosti društva i čoveka kao jedinke na prvom mestu. Komponenta koja dominira ovim delom je duhovna snaga, što pisac uvek i na svakom mestu naglašava. Odnos siromaštvo – bogatstvo, poštenje – nepoštenje, bogobojaznost – razvrat, darežljivost – škrtost, pravda – nepravda, i slične kategorije, jasni su simboli Đulistana. Đulistan sa sastoji od Uvoda, Mukadima, osam poglavlja, bab, i kratkog završnog teksta, Hatima. Poglavlja sadrže priče, hikaje, pisane u prozi protkanoj stihovima. Znatan deo priča zapravo su plod autorovog životnog iskustva, a deo njih ima podlogu u onome što je on slušao ili čitao. Kazivanja vlastitog doživljavanja prepoznaju se po tome što je tu pripovedač, Sadi, u prvom licu. Stihovi nisu samo formalan ukras ovih u prvom licu ovih priča, oni su organski vezani i za sadržaj i za ideju, te su na neki način poenta, autorova poruka, pa bila ona savet, satirična žaoka ili ironija. U idejnom pogledu Sadi nije predan samo mističkom razmišljanju, on se više okrenuo svakodnevnom životu, moralu i pouci. U Đulistanu se ovaj pesnik pokazuje kao istinski majstor naracije i suptilnih opservacija o životu i ljudima sve sa željom da pouči, razveseli, osmisli život i olakša. Đulistan je, po svom duhu, pun života i ideja kako ga iskoristiti najbolje a biti i ostati ljudski čestit. Verovatno tim humanističkim osobinama i filozofski intoniranim porukama uspeo je da se probije izvan mesta nastanka, na istoku i na zapadu. Čitalac će sam najbolje osetiti vrednost i snagu Sadijevih misli. Popularnost Đulistan vidljiva je i po tome što danas gotovo nema velike biblioteke u svetu koja ne poseduje ovo delo, bilo rukopisno, ili štampano. Čitaj dalje

U prvoj knjizi četvrtog toma, Hajej Sara, govori se o Sarinom životu: Postoji skriveno značenje u pomenu dužine Sarinog [שרה] života u Tori, jer takve pojedinosti nisu iznete u slučaju nijednog drugog ženskog lika – kao što nijednoj drugoj ženi nije posvećen čitav odeljak u Sv. pismu. Zohar napominje i objašnjava simbole u odlomku koji se tiču Sare, kao i značenje različitih iskaza koji se ne mogu pravilno protumačiti bez kabale kao ključa. Znamo, naime, da Saru, baš kao ni Abrahama [אברהם], nijednog trenutka nisu savladale negativne nastrojenosti, te da je nasledila božanski život za sebe, svog muža i, kasnije, sina. Prepušten samom sobi, čovek nema snage da ukloni mračnu stranu svoje prirode. Duhovni gorostasi poput Abrahama i Sare, pak, predstavljaju naraštaj koji je imao dovoljno duhovne snage da nadvlada Sklonost ka zlu (jecer ha’ra [יצר הרע]). [Reč je o svojevrsnoj klici zla koja se nalazi u svima nama. Svakako tu nije reč ni o čemu neprirodnom, već isključivo o ljudskoj zloupotrebi onoga što posedujemo – potencijala sile i loše usmerene volje, kada nagon za samoodržanjem postaje nagon uništenja. Tek sazrevanjem, rabini uče, mi otkrivamo mehanizme kako jecer ha’ra suzbiti ili makar ublažiti (prim. redaktora)]. Njihovo postojanje u ovoj fizičkoj dimenziji, kao i njihovo prisustvo u Tori, pravo je vrelo ove energije, za sve naraštaje. Sarina blagorodnost i bogolikost, kao i energija uzvišenog života, prožimaju nas kroz aramejske reči ovog odeljka. U drugoj knjizi četvrtog toma, Toldot, govori se o potomstvu Abrahama i Sare: Rabin Hija nam rasvetljava odnos između Stvoritelja i Tore. Saznajemo na koji način svet opstaje zahvaljujući proučavanju Tore i zbog čega je čovekova prevashodna dužnost da istraje u ovom poduhvatu. Rabin Jicak i rabin Jehuda objašnjavaju značaj blagoslova koji se proteže od Abrahama do Isaka i dalje, do Jakova, u kojem je sinergija svih prethodnih blagoslova. Takođe doznajemo da istinske sluge Stvoritelja nisu samo Izrailjci, već i svi oni koji prilježno proučavaju Toru. „Proučavanje Tore“ ne podrazumeva nekakav suvoparni, intelektualni ili akademski pristup mnoštvu reči ispisanih na svitku. Sa gledišta jednog kabaliste, Tora je medijum kroz koji Tvorčeva energija protiče i ispoljava se u našoj fizičkoj dimenziji postojanja. Izdržljiv pergament, crno mastilo i praiskonska slova predstavljaju kompleksne činioce božanskog sredstva komunikacije, sa jednim prevashodnim ciljem: da pomognu revnosnom učeniku da iskoreni svoje karakterne mane i nedostatke, ne bi li bio što sličniji, a time i što bliži Svetlosti Tvorčevoj. U tom smislu, Abraham, Isak i Jakov odslikavaju sile Desnog, Levog i Središnjeg stuba – Želju za davanjem, Želju za primanjem i slobodnu volju da biramo između ove dve želje i dovedemo ih u ravnotežu. Jakov takođe predstavlja i sefiru Jesod – vrata kroz koja sva Svetlost božanskih svetova prodire u naš svet. U suštini, svrha ovog odeljka je da rasplamsa praiskonu Svetlost Tore. Dok molitveno promišljamo nad ovim rečima, Svetlost koja iz njih isijava otklanja naše nedostatke. Sila Patrijarha, naročite Središnjeg stuba, Jakova, daje nam snagu da se odupremo i nadvladamo one porive u nama koji se opiru promeni i teže ka samozadovoljstvu. Ovako nakupljena Svetlost, u sadejstvu sa Zoharom, na koncu će obasjati sve oko nas, budeći svet za istine utkane u Tori i za svekoliku Svetlost koju nam Tvorac nudi. Čitaj dalje

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nostradamus: The Complete Prophecies John Hogue Od autora bestselera Novih otkrovenja dolazi najkompletnija knjiga ikada objavljena o životu i proročanstvima francuskog lekara/astrologa iz 16. veka. Ovo novo ispitivanje njegovih dela uključuje interpretacije zasnovane na kompjuterskim analizama svih 36.000 reči Nostradamusovih originalnih spisa. John Hogue, sebe definira kao učenjaka `odmetnika`. On je svjetski poznati autoritet za Nostradamusove i druge proročke tradicije. Njegov je rad hvaljen od strane kritike jer je presijecao društvene, vjerske i nacionalističke projekcije proroka i njihovih tumača kako bi pronašao konce uvida koje svi oni dijele. Futurist, precizan prognozer sam po sebi, tvorac hogueprophecy.com, onoga što se naziva `Huffington Post web stranica proročanstava`, Hogue je dobio široko međunarodno priznanje pojavljivanjem na više od 200 televizijskih emisija i višestrukim pojavljivanjem na više od 1200 blogova i radio emisija. na pet kontinenata: Sjevernoj i Južnoj Americi, Aziji, Australiji i Europi. Trenutačno je predvidio pobjednika glasovanjem javnosti na 13 od 13 predsjedničkih izbora u SAD-u od 1968. i možda ima najveću multimedijsku eksponiranost od bilo kojeg stručnjaka za proročanstva u povijesti, često se pojavljujući na History Channelu, Discovery Channelu, CNN Internationalu, BBC-ju, Ancient Prophecies (NBC), The View (ABC), Hannity and Colmes (FOX News), RAI TV (Italija), Russian Channel One i Channels 7 i 9 (Australija). Njegovi radijski nastupi uključuju Coast to Coast AM (Premier Radio) i BBC International Radio. Njegovi televizijski nastupi uključuju Beyond Belief (Gaia TV) s Georgeom Nooryjem, Ancient Aliens (History Channel), The Nostradamus Effect (History Channel), Nostradamus Decoded (Discovery Channel), Next Nostradamus (History Channel) i How the World Will End (AHC) `Kanal američkih heroja`) Hogue je autor bestselera Associated Pressa, kao i broj jedan bestselera naslova proročanstava na Amazonu. Pogledajte cijeli popis najprodavanijih knjiga na njegovoj Autorskoj stranici. Objavio je 49 knjiga na 22 jezika i objavio više od 1000 članaka o proročanstvima i trenutnim trendovima događaja za Hogueprophecy.com od 2000. Trenutno živi na otoku na sjeverozapadu Tihog oceana. Mišel de Notr Dam (franc. Michel de Nostredame), poznatiji kao Nostradamus, je bio francuski lekar, astrolog i navodni prorok. Njegova knjiga Proročanstva izdata je u milione primeraka i danas je najpoznatija knjiga proročanstava ikad štampana. Prvo izdanje se pojavilo 1555. godine i od dana kada je objavljena, privukla je mnogo pažnje u svetskoj javnosti.[1][2] Većina akademskih izvora, ne potvrđuje povezanost proročanstava u katrenima i istorijskih događaja koji su usledili, kao i da su u velikoj meri rezultat pogrešnih tumačenja ili pogrešnog prevoda.[3] Svoja proročanstva Nostradamus je pisao u stihovima. Stihovi su uglavnom pisani zagonetnim, dvosmislenim stilom upotrebom francuskih, italijanskih, grčkih i latinskih reči. Kritičari Nostradamusa odlučno odbacuju sve njegove radove kao neosnovane, dok s druge strane postoje ljudi koji misle suprotno. Interesovanje za rad Nostradamusa, koji je bio istaknuta ličnost francuske renesanse je i dalje veliko, posebno u medijima, njegova dela i proročanstva su stalni predmet izučavanja. Biografija Detinjstvo i školovanje Nostradamusova kuća u Salon de Provans. Mišel de Notr Dam je rođen u mestu Sent Remi de Provans u Francuskoj pokrajini Provansa. Otac mu se zvao Žam, a majka Renier de Sent Remi. Prezime de Notr Dam upućuje, čini se, na porodičnu mesnu oblast, a ime Nostradamus skovano je u kasnijim godinama. Žam de Notr Dam nasledio je uspešan porodični posao kao trgovac žitom. Njegovi roditelji, iz okoline grada Avinjona, nisu bili plemenitog porekla. Kako je doba u kojem je Nostradamus živeo bilo i doba Inkvizicije, njegovi roditelji prešli su u Katoličku veru kada je Nostradamusu bilo devet godina.[4] Nostradamus je bio najstariji od petoro dece (premda se u nekim izvorima javlja podatak da ih je bilo sedam ili osam, ali svaki i dalje tvrdi kako je Nostradamus bio najstarije dete). O prva tri njegova brata nisu dostupni opširniji podaci (bračni par de Notr Dam nije imao kćerki).[5][6][7] Najmlađi brat, Cesar, postao je zastupnik u skupštini provansalskog parlamenta (Procuere du Parliament de Provance). Nostradamusovo školovanje bilo je u rukama njegovog dede s majčine strane, Žana (inače doktora koji je mnogo znao o lekovitom bilju), a koji ga je podučavao osnovama latinskog, grčkog i hebrejskog jezika kao i matematici te astrologiji.[8] Kada je njegov deda preminuo Nostradamusa su roditelji poslali na školovanje u Avinjon gde je pokazivao veliko interesovanje za astrologiju. Brak i doktorska praksa Godine 1522. roditelji Nostradamusa šalju na studije medicine u Monpeljeu.[1] Nakon tri godine Nostradamus dobija doktorsku licencu pa odlazi u seoske delove Francuske kako bi pomagao žrtvama kuge koja je u to doba harala Francuskom. Nakon četiri godine vraća se u Monpelje kako bi odbranio svoj doktorat. U Monpeljeu je ostao oko godinu dana, ali njegov potpuno nov pristup lečenju pacijenata dovodio ga je u neugodne situacije pa stoga odlazi u Tuluz gde će obavljati doktorsku praksu.[9] Negde oko 1534. godine Nostradamus se oženio mladom devojkom iz visokog društva, veoma lepom. Njeno ime ostalo je nepoznanica do danas. Ona mu je rodila sina i kćerku.[10] Uskoro sledi serija tragedija. Kuga dolazi u Agen, mesto u kojem je Nostradamus živeo s porodicom i uprkos svim njegovim naporima od kuge umire Nostradamusova supruga kao i njihovo dvoje dece. Činjenica da nije mogao pomoći svojoj porodici, uprkos svom lekarskom znanju, imala je strahovito razočaravajući uticaj na Nostradamusa. Nakon smrti supruge njena porodica je tužila Nostradamusa tražeći povraćaj miraza. Na kraju svega, godine 1538. optužen je za jeres, što je u to doba bio veoma ozbiljan prestup koji ga je mogao koštati života. Imao je sukob sa Crkvom u Agenu nakon što je inkvizicija obišla ovo područje u potrazi za anti-katoličkim delovanjem.[11] Nakon toga otputovao je u Lorenu, a potom u Veneciju pa na Siciliju.[12] Vidovnjak Portret Nostradamusa, rad Fransoe Lemuda. Nostradamus se 1554. godine nastanio u Marseju. U oktobru iste godine Provansa je doživela jednu od najtežih nesreća u svojoj istoriji - izbila je epidemija kuge koja se širila neverovatnom brzinom. Nostradamus je tada nesebično pomagao ljudima ne bi li spasao što više ljudskih života. Kada je epidemija ugušena Nostradamus se nastanio u mestu Salon gde je odlučio da živi do kraja života. U oktobru se oženio s Anom Ponsar Žemel, bogatom udovicom sa kojom je imao šestoro dece-tri ćerke i tri sina (kuća u kojoj je tada živeo još uvek se može videti).[13] U Saloni stanovnici baš nisu bili gostoljubivi prema Nostradamusu - pred njegovom kućom spalili su lutku nalik na Nostradamusa. Godine 1550. objavio je Almanah, a nakon 1554. Predviđanja - knjigu koja je čini se bila uspešna i ohrabrila ga da se ozbiljnije pozabavi Proročanstvima. Jednu od prostorija u kući pretvorio je u sobu u kojoj je, kako kaže u Proročanstvima, radio noću okružen okultnim knjigama. Glavni izvor njegovih inspiracija bila je knjiga zvana De Musteriis Eguptorum. Do 1555. godine Nostradamus je završio prvi deo svojih proročanstava koja su sadržala predviđanja počevši od njegovog vremena pa do kraja sveta. Iste godine Mek Bonom je u Lionu objavio prva Nostradamusova dela. Od tada su izdanja Nostradamusovih proročanstava uvek rasprodata. Malo se autora, osim sastavljača biblijskih tekstova, može pohvaliti takvom popularnošću u tako dugom vremenskom razdoblju. Proročanstva je pisao u stihovima. Stihovi su pisani zagonetnim, dvosmislenim stilom upotrebom francuskih, provansalskih, italijanskih, grčkih i latinskih reči.[14] To je činio s razlogom jer je postojala opasnost da ga proglase vešcem, a takođe je želeo da neupućenima tajne proročanstva ostanu nepoznate. Knjiga, iako još nedovršena, štampana je 1555. i sadržavala je prve tri centurije i početak četvrte. Čuvši za Nostradamusa kraljica Katarina de Mediči pozvala ga je na Dvor. Dana 15. avgusta Nostradamus je iznajmio sobu u gostionici St. Mišel, a već narednog dana kraljica ga je primila. Kada su se sreli Nostradamus i kraljica u razgovoru su proveli dva sata. Kraljica se interesovala za katren u kojem se opisuje kraljeva smrt. Dve nedelje kasnije kraljica je ponovo pozvala Nostradamusa i tada mu je dala za zadatak da napravi horoskope za njenu decu čija je tragična sudbina već bila opisana u Proročanstvima. Nedugo nakon toga Nostradamus je načuo da se pravosudni organi u Parizu raspituju o njegovim magijskim ritualima pa se vratio u Salon. Od tada pati od reume i artritisa, te se čini da nije puno radio osim što je izradio nekoliko horoskopa za svoje ugledne goste i dovršio pisanje Proročanstava. Poslednje godine i smrt Epitaf na grobu Nostradamusa, crkva Svetog Lorena, gde se njegov grob i portret još uvek mogu videti. Godine 1564. kraljica Katarina, sada kraljica regent, odlučila je da proputuje kroz Francusku. Putujući posetila je i Nostradamusa. Tada ga je kraljica proglasila dvorskim lekarom. No, Nostradamus je osećao da mu se bliži kraj. Zato je 17. juna 1566. godine napisao testament, a 1. jula pozvao je lokalnog sveštenika kako bi mu dao poslednju pričest. Kada ga je sluga napuštao te noći rekao mu je da ga ujutro neće videti živog. Bilo je kao što je i predvideo. Nostradamus je sahranjen uspravno u zidove salonske crkve, a njegova supruga Ana napravila je spomen-ploču.[15] U doba Revolucije Nostradamusov grob oskrnavili su praznoverni vojnici. Sačuvani ostaci sahranjeni su u drugoj salonskoj crkvi, crkvi Svetog Lorena, gde se njegov grob i portret još uvek mogu videti. Dve godine nakon njegove smrti - 1568. u celosti su štampana njegova Proročanstva. Možda je zanimljivo spomenuti da je još kao mladi student podržao Kopernikovu teoriju da je Zemlja okrugla i da se Zemlja okreće oko sunca - 100 godina pre nego što će Galileo biti suđen za isto uverenje. Na Nostradamusovom grobu stoji ovaj epitaf: „ Ovde leže kosti glasovitog Mišela Nostradamusa čije je gotovo božansko pero jedino bilo, prema sudu svih smrtnika, dostojno zapisati pod zvezdanim nadahnućem buduće događaje celog sveta... neka potomstvo ne dira njegove ostatke. ” Proročanstva Mnogi stručnjaci veruju kako je Nostradamus predvideo neke od ključnih istorijskih događaja (poput Nemca Kurta Algejera).[16][17] Navodno, predvideo je mnoštvo događaja u svetskoj istoriji, od velikog požara u Londonu, i uspona Adolfa Hitlera i Napoleona, do napada 11. septembra 2001. na Svetski trgovinski centar.[18] Najupečatljiviji stihovi u njegovoj knjizi Proročanstva povezani su za fašističkog vođu Adolfa Hitlera

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Secret Language of Birthdays: Personology Profiles for Each Day of the Year Gary Goldschneider Joost Elffers Aron Goldschneider Mnogi ljudi već dugo sumnjaju, kako veruju astrolozi, da dan kada ste rođeni utiče na vašu ličnost. Iako niko ne zna tačno kako i zašto, rođendani imaju tendenciju da budu neverovatno tačni prediktori psiholoških tendencija. Tajni jezik rođendana Garija Goldšnajdera i Džosta Efersa detaljno opisuje karakteristike i neobične osobine ličnosti povezane sa rođenjem određenog dana u godini. 366 profila ličnosti u Tajnom jeziku rođendana zasnovano je na kombinaciji astrologije, numerologije, tarota i višegodišnjeg posmatranja Gerija Goldšnajdera za više od 14.000 ljudi, uključujući savremene i istorijske ličnosti. Goldšnajderova teorija „personologije” predlaže da je ceo život cikličan: ljudi rođeni istog dana zauzimaju istu tačku u godišnjem ciklusu i tako dele određene karakteristike. Naučite koje su poznate ličnosti rođene na vaš rođendan....Proučite svoj astrološki znak i svoj profil ličnosti....Vaše snage, slabosti i glavne brige biće rasvetljene dok vam se daju praktični saveti i duhovna uputstva. Dok proučavate svoj profil, teško ćete se odupreti pregledu profila porodice, prijatelja, kolega i omiljenih poznatih ličnosti. Niko ko čita ovu knjigu ne može se osećati izostavljenim, jer svako od nas ima rođendan. Tajni jezik rođendana može pomoći ljudima da bolje razumeju sebe i druge, uključujući one koji sada žive, one koji su prošli ranije, pa čak i one koji tek dolaze. Tajni jezik rođendana je zaista proslava naših razlika i sličnosti kao ljudskih bića. Astrologija (grč. αστρολογία - nauka o zvezdama) je pseudonauka koja položaje, odnose i kretanja planeta i drugih nebeskih tela u odnosu na zodijačke znakove i sazvežđa, posmatrano za zemlje, dovodi u vezu sa osnovnim osobinama individua (pojedinaca) i njihovom interakcijom, sa društvom, nacijama, događajima u svetu itd.[1] Sam pojam logos (gr. λόγος) se obično tumači kao reč, što bi svakako opravdalo verovanje da zvezde nešto saopštavaju. Osoba koja izučava astrologiju se naziva astrolog, a njegov zadatak je da protumači te `zvezdane poruke` i potom ih prenese zainteresovanima. Jedan od najbitnijih termina koji se vezuju za astrologiju je horoskop koji se koristi pri svakoj astrološkoj analizi. Astrologiju ne treba mešati sa astronomijom (grč. αστρονομία - pravila među zvezdama), naukom o zvezdama. Istorijat Ispočetka, astrologija je bila nerazdvojni deo astronomije pa su se njome bavili različiti narodi diljem zemljinog šara: Kinezi, Egipćani, Grci, Rimljani, Arapi, kao i narodi Amerike (Asteci, Maje, Inke). Oni su zapazili da se mnoge stvari na zemlji, kao što su npr. plima i oseka itd. dešavaju pod dejstvom Sunca i Meseca pa su verovali da su i svi ostali događaji posledica uticaja različitih zvezda. Otud postoje različite vrste astrologije po nacionalnosti. Osim tzv. zapadne poznate su kineska, japanska, jevrejska, indijska, druidska (keltska) astrologija. Te nacionalne astrologije se međusobno razlikuju i po načinu izračunavanja horoskopa, što je posledica različitih geografskih konfiguracija zemljišta gde je nastala astrologija, ali i po sistemu tumačenja koji je posledica bazičnog stava određenog društva prema životu. Kolevka zapadne astrologije je stari Bliski istok, gde su ponikle prve opservatorije – sumerski zigurati. Prvobitna mesopotamska astrologija (protoastrologija) je, sasvim slično kao i u drugim kulturama, bila zasnovana na prostom posmatranju nebesa u potrazi za znamenjem, koje bi na bilo koji način moglo da predskaže važna dešavanja u kraljevstvu. Stari Mesopotamci su verovali da zvezde i sazvežđa, koje su poznavali u priličnom broju, imaju svoje odgovarajuće gradove[2] na zemlji. Kraljevi nisu preduzimali nikakav ratni pohod, niti započinjali bilo kakav važan državni posao (npr. izgradnju puteva ili dvoraca i sl.) ako im zvezdočaci nisu označili povoljne dane. Zapisi astronomskih opažanja i znamenja su pronađeni među ostalim tekstovima, ispisanim na glinenim pločicama klinastim pismom. Najobimnija kolekcija Enuma Anu Enlil[3] datira iz 2. milenijuma p. n. e. Još jedna veoma važna kolekcija znamenja, Venerin tablet iz Amisaduke, sadrži podatke o osmatranjima Venerinih faza i pridavanim im značenjima. Istoričari nisu saglasni koje su godine ovi podaci prikupljani, ali većina smatra da je kolekcija nastala 146 godina nakon Hamurabijeve smrti. Egipatski odnos prema zvezdama imao je oblik astro-religije, a postao je s vremenom i prefinjeniji. Najvažniji astrološki događaj koji su predviđali drevni Egipćani bile su uobičajene poplave Nila koje su se poklapale sa helijačkim izlaskom Sirijusa. Ono na šta su Egipćani bili posebno fokusirani su usponi i kulminacije zvezda povezani sa dekanima – njihovi motivi nađeni su na poklopcima kovčega iz perioda Srednjeg kraljevstva, oko 2000. godine p. n. e. U ranim tekstovima dekani su označavali koji je čas noći kada se podižu na istočnom horizontu, dok su u onim nastalim kasnije označavali čas noći kada kulminiraju na nebu. Smatra se da je pridavanje pažnje diurnalnom kretanju bilo od velike važnosti za kasniji razvoj helenističke doktrine horoskopskih kuća. Neke astrološke ideje su iz Mesopotamije došle u Egipat do druge polovine 1. milenijuma p. n. e. Najznačajnija od njih je Zodijak sa 12 znakova oko 3. veka p. n. e.[4] koji se kasnije kombinuje sa dekanima, a koji umesto do tada zasebnog sistema, postaju desetostepene podele svakog zodijačkog znaka. Osvajanje velikih teritorija od strane Aleksandra Velikog tokom 4. veka p. n. e., doprinela su mešanju različitih kultura i tradicija, što se svakako odrazilo i na dalji razvoj i usavršavanje astrologije – Sinteza mesopotamskih astroloških ideja sa egipatskim konceptima i sistemima grčke matematike i geometrije, rezultirala je rođenjem horoskopske astrologije. Aleksandar je osnovao grad na obali Mediterana – Aleksandriju – koja ubrzo po njegovoj smrti postaje centar kulture i nauke u koji su se slivali veliki umovi ondašnjeg doba. Tako započinje helenistički period odnosno dominacija grčke misli širom antičkog sveta. Pod pokroviteljstvom grčke dinastije Ptolemeja, izgrađena je velika Aleksandrijska biblioteka u koju su pohranjene hiljade tekstova sa raznih krajeva sveta, pa je Egipat opet izronio kao veliki centar astroloških studija. Oko 290. godine p. n. e. vavilonski istoričar i astrolog Beros je, emigriravši na istok, osnovao astrološku školu na grčkom ostrvu Kos. Do tada, ovo je ostrvo bilo poznato kao medicinski centar u kom je negovan kult Asklepija. Astrologija na taj način utire svoj put sve dublje na zapad. Od velikih umova helenističkog doba proučavanjem astrologije bavili su se i Tales, Pitagora, Anaksagora, Empedokle, Hipokrat, Platon, Euksod, Euklid i drugi. Prvi i drugi vek naše ere su bili naročito važni za dalji napredak astrologije. Tokom tog perioda su stvarali Nekepso i Petoziris, Marko Manilije, Antioh iz Atine, Kritodemus, Serapio iz Aleksandrije, Dorotej iz Sidona (kasni 1. vek), a naročit doprinos astronomiji i astrologiji je dao naučnik Klaudije Ptolemej, sredinom 2. veka n.e. On je bio autor dva znamenita dela: Tetrabiblosa, astrološkog četvoroknjižja i Sintaksisa (Almagesta), zbornika svekolikog tadašnjeg astronomskog znanja. Ptolemej je uveo geocentrični sistem sveta u astronomiju koji je ostao važeći u nauci (astronomiji) narednih četrnaest vekova, a u astrologiji se i danas koristi. Ptolemejev savremenik, Vetije Valens iz Antiohije (120—175), napisao je Antologiju, najobimnije i najočuvanije delo helenističkog perioda koje se sastoji od devet knjiga. Ovaj materijal je posebno vredan jer sadrži mnogobrojne prognostičke tehnike od kojih su neke jedinstvene, a takođe i stotinu horoskopa kao demonstracije tehnika koje je izlagao. U odnosu na raniju astrološku praksu u kojoj je korišćen tzv. sistem celih znakova[5], Ptolemej uvodi korišćenje sistema jednakih kuća, dok Valens za potrebe određivanja snage planeta deli kvadrante horoskopa na jednake trećine. Ovaj sistem kuća je kasnije nazvan Porfirijev. U narednim vekovima su nastali mnogobrojni kvadratni sistemi podele kuća kao što su Alkabitus, potom vrlo popularan u renesansnom periodu Regiomontanov sistem, danas u najmasovnijoj upotrebi Plasidusov sistem, te manje popularni Koh i Kampanus. Iako je prvobitno bila zabranjena u Rimu oko 139. godine p. n. e., astrologija ponovo dobija na popularnosti u vreme prvih rimskih careva, koji su obilato koristili njene mogućnosti da bi preduzeli adekvatne političke i druge poteze. Oktavijan Avgust je, izražavajući moć, utisnuo na srebrne kovanice svoj astrološki simbol Jarca koji prednjim nogama drži svet. Bilo je i careva koji su voleli sami da se oprobaju u ovoj veštini npr. Tiberije, Domicijan i Hadrijan. Neki astrolozi su zahvaljujući prijateljstvu s vladarima stekli veliki uticaj i političku moć, kao što je slučaj sa Trazilom. Kao već oformljen sistem, astrologija je prešla iz helenskog sveta u Indiju. Pretpostavlja se da se to desilo oko 2. veka n. e. Indijci su usvojili i fonetski transkribovali određeni broj grčkih astroloških termina: hora-čas (grč. Ώρα), dekanus- dekant (grč. Δεκανοί) i, možda, trikona- trigon (grč. τρίγωνον). Kasnije se indijska astrologija razvijala nezavisno od zapadne, a osnovna razlika između zapadnog i indijskog horoskopa ogleda se u tome što je zapadni tzv. tropski (zasnovan na zodijačkim znakovima), tj. počinje na 0 stepeni znaka Ovna, a indijski je sideralni, tj. definiše znakove prema zvezdama stajačicama. Indijska astrologija je imala uticaja na razvoj astrologije u drugim regijama. Persijski kralj Ardašir I je slao izaslanike u okolne zemlje kako bi prikupili naučna dela koja su u to vreme nedostajala u Persiji. Tako indijska i grčka astrologija dolaze u ovo carstvo, Slom Zapadnog rimskog carstva astrologiju gura u zaborav na zapadu, ali ona nastavlja da živi u Istočnom rimskom carstvu, gde je u životu održavaju razmene knjiga sa Arabljanima, uprkos protivljenju Crkve. Istovremeno, ona cveta kod Arabljana, a naročito nakon osnivanja Bagdada u koji su pozivani svi viđeniji učenjaci. Na sličan način kao i Persijanci, Arabljani su slali svoje izaslanike da prikupljaju materijal iz Indije, Persije i Vizantije, i nastavili da unapređuju astrologiju novim tehnikama. Srednjovekovni arapski astrolozi su naročito bili zainteresovani za mundanu i horarnu astrologiju. Poznati astrolozi iz ovog perioda su Teofil iz Edese, Mašalah ibn Asari, Abu Ali el-Hajat, Sal ibn Bišr, Abu Mašar, El-Kindi, Alkabitus, i drugi. Na početku srednjeg veka na astrologiju se u Evropi gledalo kao na oblik paganizma što je uticalo da se poljulja njen ugled u teoriji i praksi. Mešana je često sa pojmom alhemije, što je kasnije proučavanjem dokazano da su duboko povezane. U alhemijskim analizama koristi se astrološka teorija, a najčešći primer toga je povezivanje određenih hemijskim elemenata sa planetama: tako zlato odgovara Suncu, srebro Mesecu, živa Merkuru, itd. Hrišćanski teolozi su bili u poziciji da uslovno priznaju legitimitet astro-meteorologiji i astro-medicini, dok je lična, natalna astrologija predstavljala problem. Međutim, od 13. veka većina italijanskih dvoraca držala je astrologe, a i na univerzitetima se predavala astrologija. Priliv arapskih ideja bio je važan deo tog ponovnog interesovanja za astrologiju, za čije širenje naročite zasluge pripadaju italijanskom astrologu Gvidu Bonatiju. Astrologijom su se bavili i naučnici koji su živeli na razmeđi srednjeg veka i renesanse poput Paracelzusa, Tiha Brahea i Johana Keplera. Ipak, Kepler, iako kraljev astrolog, nije cenio astrologiju već ju je prozvao suludom ćerkom astronomije. Povećano interesovanje za antičke ideje u renesansi utiče i na povećanje interesovanja za astrologiju. Oživljavanje hermetizma i neoplatonizma pogodovalo je širenju astrologije među širokim narodnim masama. Štampaju se astrološki almanasi, ali smela predikcija o velikoj konjunkciji 1524. učinila je da astrologija postane u mnogim očima neozbiljna pa i smešna. Daljem opadanju uticaja astrologije doprinela je i pojava protestantskog pokreta koji je nije prihvatao. U 16. veku Nikola Kopernik je uveo heliocentrični sistem sveta u nauku i time odvojio astronomiju od astrologije. U daljem razvijanju i objašnjavanju astroloških termina učestvovao je i Isak Njutn stavši na njenu stranu. Jednom prilikom kada je došlo do rasprave po pitanju vrednosti-bezvrednosti astrologije, pa je astronomu Haleju poručio: „Razlika između mene i Vas je što sam se ja bavio astrologijom a Vi niste!“ Time se nije subjektivno zauzeo za osnovanost i naučnost astrologije, već jednostavno uputio da su se njom tokom vekova bavili ozbiljni filozofi i naučni umovi, koji je nisu u startu odbacili niti prezreli. Kako je uspon nauke, posebno u 17. i 18. veku, bio praćen propadanjem moći aristokratije, a jačanjem političkog uticaja najširih slojeva stanovništva, mahom slabo obrazovanih, to je klima za opstanak astrologije postajala zapravo sve pogodnija. Tek sa 20. vekom širi slojevi postaju sve obrazovaniji (u odnosu na period mračnog srednjeg veka, kada je stanovništvo bio uglavnom nepismeno), ali astrologija i dalje nije gubila na popularnosti. U tom smeru najviše uspeha imalo je socijalističko obrazovanje, koje uvodi obavezno školovanje i visoko školstvo, dakle stvarajući intelektualnu elitu. Stav komunističke ideologije prema astrologiji je da je u tom periodu smatrana kvazinaukom, zaostatkom praznoverja i slično. Astrologija se, dakle, i u prosvećenom razdoblju održala, uprkos pritiscima kroz koje je prošla. Od naučnika novog doba, astrologiju su proučavali psihijatar Karl Gustav Jung, pokušavajući da uz pomoć nje dokaže svoje načelo sinhroniciteta i francuski psiholog Mišel Goklen koji je obradio 24000 horoskopa poznatih ljudi, upoređujući ih sa naučnim saznanjima o karakterima. Najpopularniji astrolozi tokom druge polovine 20. veka na području Balkana bili su Mile Dupor i njegova učenica glumica Milja Vujanović. Uporedo sa pristalicama, zagovornicima, teoretičarima i praktičarima astrologije uvek je kroz istoriju bilo i njenih manje ili više ljutih protivnika, od koji su najpoznatiji Aristarh, Plinije Stariji, Tacit, rimski imperator Klaudije, Savanarola, papa Urban VIII, Kolber itd.

Odlično očuvano! Autor - osoba Michelsen, Neil, 1931-1990 = Mikelsen, Nil, 1931-1990 Naslov Efemeride za 21. vek : od 2001. do 2050. za ponoć / Nil F. Mikelsen ; priredila Slavica Živanović Jedinstveni naslov ǂThe ǂAmerican Ephemeris for the 21st Century. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Gornji Milanovac : Dečje novine, 1991 (Beograd : Kultura) Fizički opis [306] str. ; 24 cm. Drugi autori - osoba Živanović, Slavica, 1951- = Živanović, Slavica, 1951- ISBN 86-367-0357-3 Napomene Prevod dela: The American Ephemeris for the 21st Century / Neil F. Michelsen Predgovor jugoslovenskom izdanju / Slavica Živanović: str. [5-6]. Predmetne odrednice Astronomija -- Efemeride -- 2001-2050 Efemeride (latinski ephemeris („dnevnik“), grčki ἐφημερίς ;ephēmeris, („dnevnik“, „kalendar“)) predstavljaju tabele položaja nebeskih tela u određenim vremenskim intervalima. One su nekada izdavane u formi tabela, dok se danas češće koriste programi koji su dostupni na internetu. Efemeride se koriste u nebeskoj navigaciji i astronomiji. Koriste ih i astrolozi. Istorija Efemeride su prvi put upotrebljavane u starom Vavilonu i Indiji u 2. milenijumu pre nove ere gde su ih koristili za predviđanje pomračenja kao i u astrološke svrhe. U 2. veku nove ere Ptolomej je izdao Almagest. Iz 13. veka treba spomenuti Alfonsove tablice, delo nastalo kao rezultat sopstvenih naučnih posmatranja kralja Alfonsa H od Kastilje. Kristifor Kolumbo je 1504. na Jamajci, uspešno predvideo pomračenje Meseca koristeći efemeride nemačkog astronoma Regiomontana. 1551. Erazmus Rajnhold je izdao Pruske tablice na osnovu teorija Nikole Kopernika. 1627. Johan Kepler je izdao Rudolfove tablice, na osnovu eliptičnih putanja planeta. 1. milenijum pre nove ere – Efemeride u vavilonskoj astronomiji. 2. vek – Almagest i Ptolomejeve Priručne tablice 8. vek – zīj Ibrahima al-Fazarija 9. vek – zīj Muhameda ibn Muse al-Hvarizmija 12. vek – Tabele iz Toleda – zasnovane uglavnom na arapskim zīj izvorima islamske astronomije – uređivao ih je Gerard od Kremone kako bi se formirale standardne evropske efemeride sve do Alfonsinih tablica. 13. vek – Zīj-i Īlkhānī (Ilhanske tabele) sastavljene su u opservatoriji Marageh u Persiji. 13. vek – Alfonsinske tabele su sastavljene u Španiji da bi se ispravile anomalije u tablicama Toleda, ostajući standardne evropske efemeride do Prutenovih tablica skoro 300 godina kasnije. 13. vek – Drezdenski kodeks, postojeća efemerida Maja 1408 – Tabela kineskih efemeride (kopija u Pepisijanskoj biblioteci, Kembridž, UK (referentna knjiga `1434`); kineske tabele za koje se veruje da su poznate Regiomontanu). 1474 – Regiomontan objavljuje svoje svakodnevne Efemeride u Nirnbergu, Nemačka. 1496 – Almanach Perpetuum Abrao ben Samuela Zakuta (jedna od prvih knjiga objavljenih sa slaganim slovima i štamparskom presom u Portugaliji) 1504 – Nakon brodoloma na ostrvu Jamajka, Kristofor Kolumbo je uspešno predvideo pomračenje Meseca za domoroce, koristeći efemeride nemačkog astronoma Regiomontana. 1531 – Rad Johanesa Štoflera objavljen je posthumno u Tibingenu, proširujući efemeridu Regiomontana do 1551. 1551. – Objavljene su Pruteničke tablice Erazma Rajnholda zasnovane na Kopernikovim teorijama. 1554 – Johanes Stadius je objavio Ephemerides novae et auctae, prvu veliku efemeridu izračunatu prema Kopernikovom heliocentričnom modelu, koristeći parametre izvedene iz Prutenovih tabela. Iako je Kopernikanski model pružio elegantno rešenje za problem izračunavanja prividnih planetarnih pozicija (izbegao je potrebu za ekvantom i bolje je objasnio prividno retrogradno kretanje planeta), ipak se oslanjao na upotrebu epicikla, što je dovelo do nekih netačnosti – jer na primer, periodične greške u položaju Merkura do deset stepeni. Jedan od korisnika Stadiusovih tabela je bio Tiho Brahe. 1627 – Rudolfinske tabele Johanesa Keplera zasnovane na eliptičnom kretanju planeta postale su novi standard. 1679 – La Connaissance des Temps ou calendrier et éphémérides du lever & coucher du Soleil, de la Lune & des autres planètes, koju je prvi put godišnje objavio Žan Pikar i još uvek postoji. 1975 – Oven Gingerih, koristeći savremenu teoriju planeta i digitalne kompjutere, izračunava stvarne položaje planeta u 16. veku i grafički prikazuje greške u položajima planeta koje predviđaju Štoflerove, Stadijusove i druge efemeride. Prema Gingerihu, obrasci grešaka su „različiti kao otisci prstiju i odražavaju karakteristike osnovnih tabela. To jest, obrasci grešaka za Štoflera se razlikuju od onih za Stadijusa, ali obrasci grešaka Stadijusa veoma nalikuju onima koje su napravili Mastlin, Magini, Origanus i drugi koji su pratili kopernikanske parametre.“ Savremene efemeride Efemeride koje se danas koriste u naučne svrhe predstavljaju kompjuterske programe koji izračunavaju pozicije nebeskih tela (uključujući asteroide i veštačke satelite) u svakom trenutku. One mogu da pokriju nekoliko vekova, kako u prošlosti, tako i u budućnosti. Ipak, efemeride ne mogu da predvide pojedine fenomene, poput perturbacija u kretanju asteroida i kometa. Stoga, NASA-ina Laboratorija za mlazni pogon svakih 20 godina mora da revidira svoje efemeride. Savremene efemeride sadrže brojne korisne podatke o Mesecu, planetama, astreroidima i kometama poput njihovih koordinata (izražavaju se u rektascenziji i deklinaciji), kao i podatke o njihovoj udaljenosti od Zemlje, brzini kretanja, sjajnosti, prividnom prečniku diska, itd. Efemeride Meseca, Sunca, i planeta se obično izdaju krajem svake godine, za narednu godinu. Postoje svetovne pojave koje se ne mogu adekvatno razmotriti pomoću efemerida. Najveće nesigurnosti u položajima planeta uzrokovane su perturbacijama brojnih asteroida, za koje su mase i orbite većinom slabo poznate, zbog čega je njihov efekat neizvestan. Odražavajući kontinuirani priliv novih podataka i zapažanja, Nasina Laboratorija za mlazni pogon (JPL) revidira svoje objavljene efemeride skoro svake godine od 1981. godine. Nebeska navigacija služi kao rezervna kopija satelitske navigacije. Softver je široko dostupan za pomoć u ovom obliku navigacije; neka izdanja ovog softvera imaju samostalne efemeride. Kada se koristi softver koji ne sadrži efemeridu, ili ako se ne koristi softver, podaci o položaju nebeskih objekata mogu se dobiti iz modernog Nautičkog almanaha ili Vazdušnog almanaha. Efemerida je obično tačna samo za određenu lokaciju na Zemlji. U mnogim slučajevima, razlike su premale da bi bile bitne. Međutim, za obližnje asteroide ili Mesec, one mogu biti prilično važne. Druge moderne efemeride nedavno stvorene su EPM (Efemerida planeta i Meseca), sa Ruskog instituta za primenjenu astronomiju Ruske akademije nauka, i INPOP (Intégrateur numérique planétaire de l`Observatoire de Paris) od strane francuski IMCCE. PREDGOVOR JUGOSLOVENSKOM IZDANJU Američke Efemeride 20. i 21. veka su prvo izdanje Efemerida u Jugoslaviji. Odlučili smo da zadržimo originalni naziv alije zato neophodno naglasiti da su pozicije i svi astro-podaci dati u „GMT“ vremenu. To je vreme Griničkog Meridijana koji je osnova svetskom vremenu. GMT vreme koje je 00:0011 je početak dana, dok je kraj dana 24:00h. Ovde je dato vreme 00:00h, što je u Jugoslaviji +1h tokom godine i +2h tokom letnjeg vremena. Letnje vreme postoji, pod ovim ili drugim nazivom, u svim evropskim zemljama (osim Albanije) i većini zemalja sveta. Letnje vreme je kod nas uvedeno prvi put 1983. god. Ovo je važno imati na umu kada se računaju pozicije planeta i, posebno, pozicija Meseca. Mesec za dva sata može preći i čitav stepen zato uvek vodite računa о lokalnom vremenu rođenja i prilagodite ga GMT vremenu. Prednost ovih Efemerida je u tome što daju dve dnevne pozicije Meseca i to u 00:00h i 12:00h po GMT-u. Zvezdano-sideralno vreme, koje je neophodno za izračunavanje podznaka ili ascedenta, dato je za 00:00h GMT. Prednost ovog vremena nad podnevnim je u tome što se račun svodi na (uvek) dodavanje lokalnog vremena rođenja. Takozvane podnevne Efemeride dele dan na dva delà i od astrologa se zahteva drugačiji račun za rođenje pre i posle podne. Univerzalno Vreme koje se pominje u predgovoru originala jednako je GMT-u, i za astrologe ostaje isti postupak pri izračunavanju ascedenta. Mnoge prednosti ovih Efemerida pobrojane su u Uvodu originala. Ja bih dodala da su Efemeride 21. veka jedine do sada štampane u svetu. Posle dugog perioda potpune oskudice astrološke literature „priključujem se svetu“. „Dečje Novine“ skoro izdaju i Tabelu kuća po sistemu Plasidus i za geografske širine od 0° do 60° geografske širine. Zbog troškova štampe nismo bili u mogućnosti da sve skraćenice u Efemeridama prevedemo. U ovom uvodu ćemo zato pokazati na primeru tipične strane sve skraćenice, termine i prevod tj. značenje. Prva uspravna kolona ima naziv „day“ i znači dan. Ispod tog naziva vertikalno se redaju datumi meseca koji je naznačen u uglu. Pored datuma se nalazi slovo ili dva, koji su skraćenice naziva dana na engleskom jeziku. M je ponedeljak, Tu je utorak, W je sreda, Th je četvrtak, F je petak, Sa je subota i Su je nedelja. Iskreno govoreći, oznake dana su astrološki malo važne. Sledeća rubrika je „Sid. Time“ i znači Sideralno ili zvezdano vreme. О ovom terminu više ćete naći u knjigama „Najbolji način da se nauči astrologija“ od Marč i Mekevers u izdanju „Dečjih Novina“. Sideralno vreme se koristi za izračunavanje ascedenta (podznaka) i uzima se, za određeno rođenje, brojka koja se nalazi pored odgovarajućeg datuma. Broj je obično šestocifren i daje (kao i obično vreme) sate, minute i sekunde sideralnog tj. zvezdanog vremena. Vodite računa da se sati kao i stepeni ne baziraju na decimalnom sistemu već je osnova broja (celog) šezdeset manjih jedinica. Možda će Vas zanimati da znate da se kod Ponoćnih Efemerida sideralno vreme računa od jesenje ravnodnevice; dok se Podnevne Efemeride računaju od prolećne ravnodnevice. Kada nađete broj kao na pr. 15 4 5 taj broj znači: 15 04 05 tj. 15h 04 min i 05 sec. Kao što sam napomenula, kada računate ascendent sa ovim Efemeridama uvek dodajete vreme rođenja. Sledeća oznaka je © i to je simbol, Sunca, kao što ste videli u Uvodu. Uočite prvo broj koji je ispred simbola zodijačkog znaka. Ta prva brojka je stepen longitude u sazvežđu tj. znaku. Jedan znak ima 30 stepeni tako da se ta prva brojka mora kretati u vrednosti od 00 stepeni do 29 stepeni. Sledeće brojke su lučki minuti i sekunde i njihova vrednost (kao i kod vremena) ne može preći vrednost 59. Na pr. u Efemeridama 21. veka za datum 20. januar 2001. god. stoji da će Sunce biti na 29 stepeni, 59 minuta i 16 sekundi sazvežđa Jarca. Sledećeg dana Sunce je na 1 Vodolije, 0 minuta i 21 sekund (lučki). U Evropi i kod nas ovaj broj bi bio izražen ovako: l°0`21` Vodolije. Sledeća rubrika nosi oznaku : „0 hr D“ i označava poziciju Meseca u 00:00h GMT ili UT. Vodite računa daje u Jugoslaviji +1h ili +2h. Sistem oznaka je isti kao i kod Sunca. Prva brojka je stepen u sazvežđu i ne može preći broj 29, sledi oznaka sazvežđa i zatim minuti i sekundi (lučki). Vodite računa, posebno kada je Mesec u pitanju, koje sazvežđe označeno. Uvek je u pitanju najbliže gore označeno sazvežđe, ako nema oznake pored samog broja stepeni. Ako Mesec ili bilo koja planeta menja sazvežđe proverite sve podatke, u dnu svake strane, da bi utvrdili tačnu poziciju. Rubrika koja sledi ima oznaku „Noon“ i pokazuje poziciju Meseca u 12:0011 GMT. Sve Stoje rečeno u prethodnom stavu važi i za ovu rubriku. Bićete oduševljeni kada shvatite koliko Vam je lakše da izračunate popodnevnu poziciju Meseca, pomoću ove rubrike. Ostaće Vam više vremena za samu astrologiju. Rubrika „True ß“ označava poziciju Prvog Severnog Mesečevog Čvora i nalazi se uvek nasuprot Južnog Mesečevog Čvora koji nije obeležen. Srednji Mesečev Čvor je u uglu stranice. Objašnjenje razlike je dato u Uvodu originala. Za one manje upućene da dodam: Severni Mesečev Čvor je poznat u starijoj literaturi kao „Zmajeva Glava“, dok je Južni „Zmajev Rep“. Oznake stepeni i sazvežđa su iste kao i kod ostalih planeta, Sunca i Meseca. Mesečev Čvor je, astronomski, mesto gde Mesec prelazi Ekliptiku i to sa juga na sever i obratno. Sledeće rubrike nemaju slovne oznake već su obeležene simbolima planeta i to ovim redom: Merkur, Venera, Mars, Jupiter, Saturn, Uran, Neptun, Pluton. Duž rubrika se pojavljuje promena simbola sazvežđa što znači da je planeta promenila znak. Uvek je planeta u znaku koji je najbliži iznad njene pozicije – ako nema oznake pored samog broja i ako tog dana planeta ne menja znak. Uvek proverite dnevne podatke pre nego što napravite horoskop, tako ćete uštedeti vreme i sprečiti, eventualne, previde. Povremeno se pojavljuje slovo R ili D što je oznaka za retrogradno ili direktno kretanje planete. О ovom fenomenu ćete naći vrlo lepa i detaljna objašnjenja u knjigama „... Astrologije“ već pomenutih Marč i Mekevers. Na dnu stranice imamo šest zasebnih celina i one su objašnjene u Uvodu originala. Ovde ćemo prevesti skraćenice za naše čitaoce koji ne znaju engleski jezik. Prva rubrika „Astro Data“ znači: astro-podaci. Skraćenice Dy, Hr, Mn znače: dan, sat, minut. Označavaju datum i vreme pojave nekog astoro fenomena. Sva vremena su GMT ili UT i naše vreme je + Ih ili +2h. Oznake N i S su skraćenice, kao i kod nas, za Sever – N i Jug – S. Ove skraćenice se odnose na prelazak nebeskih tela preko Ekliptike. Termini retrogradan i direktan, koji označavaju promenu pravca kretanja planete označeni su sa R i D i pokazuju tačno vreme promene pravca kretanja. Posle toga imamo rubriku „Planet Ingress“ koja pokazuje kada je planeta ušla u novo sazvežđe sa tačnim danom, satom i minutom. Prva, gornja polovina ove rubrike – kao i prethodne, se odnosi na prvi mesec na toj stranici. Uvek su podaci prvog meseca odvojeni od drugog praznim proredom. Sledi rubrika „Last aspect“ i „Ingress“ ispod su oznake za dane sate i minute. Radi se о „poslednjem aspektu“ Meseca pre napuštanja znaka i о „Ulasku“ Meseca u novo sazvežđe. О ovome sam govorila napred, više možete pronaći u pomenutim knjigama. Dolazimo do pete celine koja pokazuje „Phases & Eclipses“ što znači Mesečeve faze i Eklipse tj. pomračenja. Termin Eklipse smo zadržali u prevodu Uvoda da bi se što pre navikli na terminologiju, iako imamo našu reč: pomračenje. U uvodu su data detaljna objašnjenja. Skraćenice za dan, sat i minut su iste, kao i odvojenost po mesecima – gornja polovina se odnosi na prvi mesec na stranici. Poslednja, šesta, rubrika ima ponovo naziv „Astro Data“ i daje astro podatke koji su detaljno objašnjeni u Uvodu. Podaci su uvek dati za prvi dan meseca i sadrže, da ponovimo, sledeće podatke: Julijanski dan, Centar Galaktike (Galctic Ctr.) u Efemeridama 21. veka. U Efemerida 20. veka imamo Delta – T. Nemamo drugi termin za ovaj fenomen, značenje imate u Uvodu originala. Skraćenica SVP je objašnjena u Uvodu. Termin „Obliquity“ je Ugao Ekliptike, takođe objašnjen. Sledi pozicija planetoida Hironaok (Chiron) i, poslednja je, pozicija Srednjeg Mesečevog Čvora koji je predstavljen J Mean Я Drugi deo rubrike je dat za prvi dan drugoga meseca. Pre nego što počnete da koristite ove Efemeride pažljivo proučite i Uvod i ovaj predgovor. U ime izdavača ja Vam želim puno uspeha na polju astrologije! Beograd, 10. mart `90. g. MG152 (N)

Ovim tomom Zohara završava se jedna celina u tumačenju Tore, a reč je o temi Postanka. Dakle, tomovi od 1 do 7 Zohara pružaju nam tumačenje biblijskog Postanka, u duhu jevrejske ezoterijske tradicije. Od ovog toma, kao dodatak delu, prilažemo čitaocima Rečnik pojmova (kabale) i jevrejskih običaja, koji će se, osim u elektronskom obliku na našem podsajtu posvećenom projektu objavljivanja celokupnog Zohara na srpskom jeziku, nalaziti i u štampanoj varijanti, sa idejom da se svaki novi tom obogati i novim odrednicama. Prevod i priprema poslednjeg toma Zohara trajali su neuobičajeno dugo, ali obim dela, redakcijski zahvat i tehnička priprema bili su veoma složeni zbog čega je došlo do znatnog usporavanja u dinamici publikovanja dela. No, budući da su naredni tomovi manji po obimu, vrlo brzo će doći do uspostavljanja uobičajne dinamike i redovnijeg objavljivanja tomova Zohara kako je i planirano, ili bar s neznatnim odstupanjem od plana. Čitaj dalje