Muškarci za koje se ne treba udavati. Opomene i savjeti djevojkama. Sa 24 slike u tekstu Rajnhold Gerling, Zagreb 1923 0 Reinhold Gerling autor je knjiga iz 1923. godine ‘Muškarci za koje se ne treba udavati – savjeti i opomene’ i ‘Djevojke koje ne treba ženiti – savjeti i opomene’, a evo što piše u knjizi o tome kako ćete prepoznati dobre i loše muškarce. ‘Muškarci za koje se ne treba udavati’ Kao znak slabog karaktera, autor navodi veliki razmak između čela i podbratka – visoko čelo je znak prirodne inteligencije, a ispupčeno manjak iste. 31 str ilustracije L.. SAJ.D. O.1. . P. 7

RAIF DIZDAREVIĆ VRIJEME KOJE SE PAMTI Događaji i ličnosti RABIC Sarajevo 2OO6 Predgovor Dr AZIZ HADŽIHASANOVIĆ i Dr ŽARKO PAPIĆ .......................................................... Ko je bio: RAIF DIZDAREVIĆ !!! Visoko pozicionirani državni i politički IGRAČ u vremenu socijalističke Jugoslavije..... Predsednik Predsedništva Bosne i Hercegovine, Savezni ministar inostranih poslova SFRJ, Predsednik Saveznog parlamenta SFRJ, Predsednik Predsedništva SFRJ ............................................................ R e f e r e n c e Staljinizam u Bugarskoj 1951-1954 Kako je smenjen legendarni vojskovođa, Maršal Žukov Vjačeslav MOLOTOV Partnerski odnosi SAD - SFRJ Žak DELOR, strateg budućnosti EU Hans Ditrih GENŠER Susret sa Margaret TAČER Holandska kraljica Beatriks Mihail GORBAČOV Eduard ŠEVARNADZE Vojčeh JARUZELSKI Nikolae ČAUŠESKU K I N A MONGOLIJA Džavaharlal NEHRU INDIRA GANDI Radživ GANDI Gamal Abdel NASER Moamer GADAFI Fidel KASTRO Sajed Ali HAMNEI Papa Ivan PAVLE DRUGI Sandro PERTINI Španski Kralj HUAN KARLOS Angažovanje tokom rata 1992 - 1996 ............................................................ Slike Broš Latinica 422 stranice ODLIČAN PRIMERAK

Razbibriga - Knjiga za one koji se vole smejati nego plakati i za one koji pate od nevolje, zubobolje kostobolje glavobolje i sve bolje i gore, Izdanje Srpske knjižare i štamparije braće M. Popovića u Novome Sadu 1880 godine Tvrd povez. U dobrom stanju. 136 strana GK1

Beograd 1923.

Beograd 1924-1926, tvrdi povez, 588 + 506 strana + prilozi i karte. Spoj rikne i prednje korice prve knjige je skoro do kraja zacepljen, vidi se na slikama (to treba da se sanira, moguće je da se i u transportu knjiga skroz zacepi do kraja). Prvi tabak u prvoj knjizi (16 strana predgovora) se odvojio od ostalih listova. Obod korica prve knjige zaguljen.

Most na Žepi, višejezično izdanje iz 1971. godine sa posvetom Ive Andrića, Siniši Paunoviću na predlistu. Stanje knjige je odlično. S vremena na vreme, poslom ili iz znatiželje, urednik i novinar „Politike” Siniša Paunović (Čačak, 1903 – Beograd, 1995) ukrštao je svoj put sa stazom znamenitog književnika Ive Andrića (1892–1975). „To naše prijateljstvo je više nego čudno! Toliko puta mi se činilo kao da se ja njemu ispovedam, a posle on meni. Posle dođe vreme kada se čini kao da se jedva poznajemo, da smo se videli samo nekoliko puta u životu” – upisao je Paunović 1974. u svoj dnevnik. - Članak iz Politike.

Drugo izdanje, Štamparija Drag. Gregorića Originalni meki kartonski povez, vrlo dobra očuvanost korice i knjižnog bloka. Jezik hrvatski, latinica. 110 str. Dosta retko.

OBRADOSLOVLJE-NAPISAO IGUMAN HADŽI TEOFILO STEFANOVIĆ Knjiga se sastoji iz dva dela. -Dodatak POZNAVANJU CRKVE ILI OBREDOSLOVLJU ,iz 1908 godine,102 strane -POZNAVANJE CRKVE ILI OBREDOSLOVLJE IZ 1895 godine,500 strana plus sadržaj. Stanje kao na slikama. Tvrd povez,znaci stajanja i korišćenja sa ponekom flekom i podvlačenja grafitnom.Posveta na predlistu. Rikna se odvojila (može se sanirati),kao i zadnjih par listova. Nedostaje zadnji list sadržaja. Više nego čitljiva i pregledna IZUZETNO RETKO. PRAVI RARITET.. VAŽNO: KNJIGA SE NE ŠALJE U INOSTRANSTVO

Antikvarna knjiga na francuskom jeziku, tačan naziv i više o izdavaču se vidi na jednoj od slika, kao i sadržaj. Tvrd povez, format 17x10cm, 455 strane, ponegde je malo oštećena korica kako se vidi, najviše na donjem levom ćošku, unutrašnjost prilično dobro očuvana kako se vidi, kompletna i kompaktna.

Zivojin Pavlovic- Ispljuvak pun krvi Dnevnik juna 1968. Narodna knjiga, edicija `Grifon`, Beograd, 1984. Mek povez, 163 strane, pogovor Dragos Kalajic, Milovan Vitezovic, Tomaz Salamun. EKSTREMNO RETKO! MEĐU retke domaće knjige koje imaju neobične sudbine i nekoliko života svakako je i `Ispljuvak pun krvi` Živojina Pavlovića (1933-1998), koji je 1984. godine bio zabranjen, a svih deset hiljada štampanih primeraka, u izdanju `Narodne knjige`, uništeno u fabrici za preradu hartije na Ada huji. Žestoki dnevnik o dramatičnim šezdesetosmaškim događajima, sa mnogo autentičnih prizora i prepun imena učesnika, obogaćen najatraktivnijim fotografijama, Pavlović je napisao iste 1968, ali je čekao više od decenije i po na njegovo objavljivanje. Procena izdavača, `Narodne knjige`, da je došlo vreme za istinito viđenje studentske pobune - pokazala se kao pogrešna. Sa najvišeg mesta, iz partijske vrhuške, dat je nalog da se knjiga odmah povuče, a `odgovorni` - kazne. Prisećajući se tih događaja, Vidak Perić, tadašnji direktor `Narodne knjige`, za `Novosti` kaže: - U to vreme bila je praksa da se prvi štampani primerci dostave državnom tužiocu. Kada sam jednog visokog partijskog funkioncera pitao zašto nisu reagovali na vreme, nego se uništava veliki tiraž, odgovorio mi je da je to namerno učinjeno kako bi se kolektiv kaznio, a i između sebe pronašli krivca. Prevarili su se, jer nisu očekivali zdušan otpor našeg uređivačkog tima u kome su pored mene bili i Radoslav Mirosavljev, Tanja Kragujević i Marko Nedić. Mi smo se žalili na sudsku presudu, što je u to vreme bila vrhunska neposlušnost. Glasanjem sudija 3:2, naša žalba je bila odbijena, Mirosavljev je dobio partijsku opomenu, ali smo se svi osećali moralnim pobednicima. Javni otpor žestokoj partijskoj hajci, koja se u javnosti digla povodom `Ispljuvka`, pružili su i svi članovi Saveta edicije `Grifon` u kojoj je knjiga objavljena: Milan Vlajčić, David Albahari, Vladislav Bajac, Jovan Ćirilov, Vera Kolaković i Aleksandar Kothalj. Zabranu knjige osudili su kao birokratski i anticivilizacijski čin, posle čega su se povukli iz ovog tela, a edicija, u kojoj je izašlo nekoliko izuzetno značajnih naslova, ubrzo je nestala sa izdavačke scene.

MK 7 59445) BUKVAR ZA SAMOUKE , Stevan M. Okanović , Državna štamparija Beograd 1911 , Zadužbina dr Ljubomira Radivojevića, izdanja za narod VI ; Osnovi ovoga bukvara Početak: Za samouke je najteži početak: da vide vezu optičkih predstava slova s akustičkim predstavama glasova. Za to se mogu upotrebiti dva načina. Prvi je analitički, kad se za početak uzme slika stvari i ispod nje reč. Tada se slika cele štampane reči shvata kao složena predstava i vezuje s akustičkom predstavom izgovorene reči u jedan psihički kompleks. U poznijem radu dolaze slike i reči, koje su sa po jednim slovom drukčije od prethodne, te se tako postupno dolazi do svesti, da je ukupna optička predstava sastavljena od elemenata - slova, kojima u ukupnoj akustičkoj predstavi izgovorene reči odgovaraju njezini elementi - glasovi. Drugi je put sintetički. Taj put ide od pojedinih elemenata ka celim rečima. S toga je potrebno da se u početku utvrdi asocijacija makar jednog slova s njegovim glasom, na onda, pomoću slika, idu reči, u kojima postupno dolaze nova slova. Za taj početak (da se utvrdi prvo asocijacija, makar jednog, slova i glasa) najpogodnija je i najprirodnija ona metoda, koja se upotrebljava u gluvonemim zavodima, jer je samouk, koji bez tuđe pomoći otpočinje učiti da čita, u istom položaju kao i gluvonemi t. j. on vidi slovo, ali nema akustičke predstave za nj, dakle, ne zna da ga pročita. Prvi, analitički, put je odveć težak za početak, jer se odmah moraju asocirati složene i optičke i akustičke predstave. S toga je ovde izabran analitički, i to: za početak uzeti su oni glasovi, koji i u prirodi postoje kao samostalni (a ne samo u kompleksima s drugim), a to su čisti samoglasnici. Asocijacija tih slova sa njihovim glasom postiže se pomoću slika) otvora usta, koje samouka, čim vidi dotičnu sliku, nagone, da i on sam proizvede dotičan glas. Osobito su markantni i za podražavanje pogodni otvori usta za a, i o. Za u se dobija otvor modifikacijom otvora za o, a za e i i modifikacijom otvora za a. S time je glavna samoučka teškoća početa savladana. To poglavito vredi za one samouke, koji nemaju nikoga svoga pismenoga, ili se stide da pitaju pismene, a za te se i pišu ovakvi bukvari. A za one, kojima pismeni mogu kazati izgovor ovih prvih slova tim bolje. Ščitavanje. Sintezovanje suglasnika s već naučenim samoglasnicima biva na taj način, što posle početka idu slike, uz koje dolaze reči sve sa po jednim novim slovom više; a to je novo slovo za nov glas još i istaknuto bojom. Time se širi prvobitni obim slova sve više i više i to, razume se, u asocijacijama s njihovim glasovima. Kod svakog novog slova postoje vežbanja za ščitavanje i to postupno, što se kod sva kog novog slova očigledno vidi. Usvojeno je slogovno, a ne rečno ščitavanje, jer je rečno ščitavanje dužih reči tek posledica vežbanja u ščitavanju. Namerno nisu uzete rečenice za ščitavanje na kraju svake kombinacije s novim slovima ,te bi rečenice bile skovane i nategnute te i ne bi imale druge vrednosti do one, što ih imaju i pojedine reči, t.j. kao materijal, na kome se vrši ščitavanje. Mesto tih neprirodnih i skovanih rečenica, uzete su, na kraju velikih i malih slova, poslovice, u kojima se obnavljaju sva velika i mala slova. Velika slova. Da se ne bi nagomilale teškoće, uzeta su prvo štampana slova, a potom pisana, i to u svakom delu prvo mala, a posle velika. Štampana su slova uzeta prvo s toga, što za njih nije potrebno i proizvođenje slova rukom, te je manje teškoća. Sem toga za izabrani način bolje je početi s rečima naštampanim, što su u njima slova pro- stija i nemaju saveznih prta, koje sprečavaju shvatanje elemenata. Кada se pak nauče mala štampana slova, to se velika uče samo upoređivanjem s malim. To je mogućno s toga, što se većina velikih slova samo veli- činom razlikuju od malih (25), slična su samo 2, a različna 3. S toga je za to dovoljan samo uporedni pregled velikih i malih slova. Dovde je svršen bukvarski rad, u koliko se tiče čitanja štampanoga teksta. Pisanje. Asocijacija optičke predstave napisanoga slova s akustičkom predstavom izgovorenoga glasa njegovoga izvršena je već u prvom delu ovog Bukvara. Mnogo je teže samo pisanje. Za taj posao je takođe upotrebljen sintetični put. Sva su mala pisana slova podeljena u 4 grupe po srodnosti sastavnih im delova. I tada na blagoj linijaturi, kojom je obeležena granica trupova i repova slova, pravac redova i pravac uspravnih debelih crta, izvučeni su crno prvo elementi (crte), onda slova i najposle reči i rečenice za čitanje i prepisivanje. Kod elemenata obeležen je pravac kretanja pera pri pisanju strelicama druge boje. Gradivo je podešeno tako, da se mogu upotrebljavati pisanke za osnovnu školu. Velika pisana slova su izneta u pregledu opet po srodnosti s malim. Na kraju ovog dela dolazi rukopisno pismo, i to bez linijature, u kome se obnavljaju sva velika i mala slova. Brojevi. I pisanje brojeva spada u Bukvar, naročito u Bukvar za samouke. Pisanje brojeva je izneto u pregledu posle štampanih reči za pojedine brojeve i to od 1-20. Zatim dolaze sami brojevi do 100. Oni će se čitati po analogiji s brojevima do 20. Pretpostavlja se, da samouk inače već zna brojati, i ovde uči samo da brojeve napiše. Štivo. Na kraju je štivo o Srpskom narodu, Srpskim zemljama, Srpskoj Prošlosti, Građanskim pravima i Dužnostima. Članci su pisani za shvatanje odraslijih i ako neškolovanih lica. RETKOST ! , mek povez, format 14 x 21 cm , ilustrovano, ćirilica, 55 strana ,

Др ЖИВКО ПРОДАНОВИЋ ИЗ РАТНЕ ТОРБИЦЕ Издавачка књижара `СЛАВИЈА` НОВИ САД 1927 Брош Ћирилица Шивен повез 294 странице Пажња !!! ИЗВАНРЕДНО РЕТКО !!! Предговор ДОБРОСАВ Ј. МИЛЕНКОВИЋ дивизиски ђенерал ........................................................... Корице мало, рикна доста, избледело због година !!! ОДЛИЧНО ОЧУВАНО И САЧУВАНО !!! Рекло би се, НЕКОРИШЋЕНО !!! БИБЛИОФИЛСКИ ПРИМЕРАК !!!!!!!!!!!! Ово се ОДМАХ КУПУЈЕ, не пропушта се !!! Немојте после да кажете да Вам нисам рекао !!!!!

Копија Празничног појања владике Стефана Ластавице. Све што се пева на вечерњој, јутрењу и литургији, у вези празника, налази се записано у нотама у овим књигама.

BEOGRAD - 1911 - XIV + 260 STRANA, TVRD POVEZ. JEDINA NEOČUVANOST SE VIDI NA TREĆOJ SLICI GDE SU STRANE VRLO MALO ODVOJILE, TREBALO BI DA SE KNJIGA TU `PRITEGNE`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Najstariji đakovački obrednik, s punim nazivom Obrednik Biskupije Bosansko-djakovačke i Sriemske, izdao je biskup Josip Juraj Strossmayer 1878. god. u Zagrebu... U Središnjoj nadbiskupijskoj i fakultetskoj knjižnici u Đakovu čuva se originalan tekst Obrednika Biskupije Đakovačke i Srijemske (1878.) u rukopisu, koji se, osim nekih sitnih ispravaka, ne razlikuje od objavljenog.[1] Tako se npr. na naslovnoj stranici, nakon naziva Obrednika, navodi kako je on izdan po naredbi Preuzvišenoga, Presvietloga i Prečastnoga Gospodina Josipa Jurja Strossmayera, a nakon toga slijedi niz biskupovih titula, koje je vjerojatno sam Strossmayer jednostavno prekrižio. Osim toga, postoje neki manji ispravci jezične naravi, napose u naslovima, ispravci kod završetka obreda pokopa odraslog mrtvaca, teksta nekih biblijskih čitanja i litanija, izbačen je blagoslov slanine itd. Neke je od tih ispravaka načinio sam autor Obrednika,[2] a neke, čini se, biskup Strossmayer. Tekst rukopisa sadrži 233 stranice, plus dvije stranice ispravaka kod pokopa odraslog mrtvaca, a koje su ponovno numerirane kao str. 88-89. Zanimljivo je da na kraju rukopis donosi sadržaj koji zapravo odgovara tiskanom izdanju. Osim toga, objavljeni Obrednik ima dodatak, a njega nema u rukopisu. Uz rukopis Obrednika nalaze se i neki dopisi, računi i potvrdnice. Tako tu pronalazimo dopis kojega M. Maravić u ime Dioničke tiskare u Zagrebu upućuje Duhovnome stolu Biskupije Bosansko-srijemske i đakovačke, datiran 6. travnja 1878., a u njemu se obavještava Duhovni stol da je Tiskara otiskani Obrednik predala knjigoveži, kako je to naložio dr. Janko Koharić, te također moli Duhovni stol da tiskari isplati iznos od 707,75 for., o čemu prilažu račun. Taj je, pak, račun datiran 1. travnja 1878., a iz njega saznajemo kako je obrednik tiskan na 21 ¼ arka, odnosno u 500 izlistaka (primjeraka). Dva su arka (predgovor i drugo) tiskana jednobojno, a 19 ¼ dvobojno. Jednobojni arci su ukupno koštali 45,40 forinti, a dvobojni 658,35 for. K tomu još treba pridodati i iznos od 4 forinte za 300 ovitaka. Iako se na računu (N. B.) navodi i cijena za korekturu (2,35 for. po arku, odnosno ukupno 50 for.), kao i za uvez, dopremu i drugo (90 for.), što iznos računa dovodi do 847,75 for., Tiskara navedenim dopisom potražuje samo onaj iznos koji se isključivo odnosi na tiskanje, dok će kasnije biti plaćeno ostalo. Obredniku je priložen i izvadak zapisnika sa sjednice Duhovnoga stola, održane u Đakovu 13. travnja 1878., a on je podijeljen u dvije točke. Prva se točka odnosi na donošenje okružnice (br. 414-1878.), kojom se nalaže svećenicima, napose župnicima, da nabave ovobiskupijski obrednik, koji je dotiskan ovih dana u Zagrebu. Obrednik se, prema tekstu, može nabaviti samo preko biskupijske pisarne, i to neuvezan po cijeni od 1,60 for., a uvezan u papir s kožnatim hrptom po 2 for.[3] Druga se točka odnosi na Jurja Tordinca, kanonika čuvara, kojemu se nalaže da 850 for., koje je Duhovni stol doznačio iz blagajne biskupijske zaklade, preda Josipu Vallingeru (tajniku biskupa Strossmayera), koji će te novce dalje otpremiti za troškove tiska, korekture, uveza i dopreme Obrednika. Čini se kako je na istoj sjednici Duhovnoga stola donesena odluka i o tiskanju malog obrednika. Naime, na posebnom se papiru, označenom brojem 414. (što upućuje na povezanost s okružnicom br. 414-1878.), nalazi napisano: mali obrednik tiskati, a ispod toga se navode sljedeći obredi, uglavnom karakteristični za područje istočne Hrvatske i Srijema : ispovijest vjere, hrvatski i njemački svetootajstvo ispovijedi i pričesti pri bolestniku posljednja sv. pomast pokop odraslog mrtvaca i djece uvod žene u porodu preminuvše opjev groba uvod žene po porodu običan blagoslov vode blagoslov kuća na Sv. tri kralja blagoslov sv. Antuna Padovanskoga blagoslov nove kuće blagoslov svakovrsne jestvine blagoslov za sve Tiskani Obrednik nakon naslovne stranice, najprije donosi Strossmayerov predgovor (datiran 4. veljače 1878., u Đakovu), a potom se odmah prelazi na obrede, bez uvodnih napomena. Redom slijede obredi, kao i u prethodnim obrednicima, propisani za krštenje, pokoru, euharistiju, posljednje pomazanje, sprovod i ženidbu. Nakon toga slijede blagoslovi. Neki su među njima preuzeti blagoslovi iz izdanja Rimskog obrednika, a neki su i novi. Poslije blagoslova, dolaze procesije, potom red biskupskoga (kanoničkog) posjeta, te na kraju dodatak o prvoj pričesti i Ispovijest vjere na njemačkom jeziku, kojih, nema u izvorniku. Najprije ćemo, zbog njegove važnosti, dati prikaz Strossmayerova predgovora, a potom i pregled sadržaja samog Obrednika. Strossmayerov predgovor Obredniku Sam je Obrednik, prema riječima biskupa Strossmayera u predgovoru, nastao iz nužde. Obraćajući se svećenicima koji će ga koristiti, biskup tako kaže: “Poljubljena u Isusu braćo! Stari obrednici naši izdadoše, zato je nužda nastala, da se obrednik rimski pretisne. Obrednik je poslje svetoga pisma najvažnija knjiga, jer se po obredniku sveta otajstva diele, i ostala služba božja i spas duša obavlja. Obrednik, kô svaka druga knjiga, po samom sebi je mrtvo slovo; životom i istinom postaje kroz nas svećenike. Zato je sveta dužnost naša, da točno i ozbiljno obrednik upotrebljujemo, i svetim načinom službu božju i dužnosti svoje pastirske obavljamo. Strahovita odgovornost na nami leži, ako po nesreći ono, što po mnienju i nakani svete majke crkve ima biti izvorom života i spasa, našom nebrigom i nehajstvom postane izvorom smrti i propasti.”[4] U predgovoru, nadalje, biskup upozorava posebno na dvije važne stvari: na Kristovo vazmeno otajstvo koje se slavi u euharistiji, te otajstvo sv. pokore i pričesti. Budući da je euharistija središte cijelog katoličkog obreda i izvor svake milosti, Strossmayer naglašava kako je važno da crkva bude uvijek ukrašena, a misno ruho čisto i dolično. Još je više važno, naglašava, da svećenik slavi misu pobožno i skrušeno, kako bi puku bio uzor, a ne pomutnja u vjeri. Posebno se obraća mladim svećenicima, da odmah na početku svoje službe shvate svu ozbiljnost slavljenja tog velikog otajstva.[5] Također, naglašava otajstvo ispovijedi i pričesti, koje je poslije sv. mise najsvetije i najpreče otajstvo.[6] U sakramentu se ispovijedi, nastavlja biskup, u svakom pravom pokorniku ponavlja otajstvo križa, izgubljena se ovca u ovčinjak vraća, po njemu se poput Lazara uzdiže na novo uskrsnuće, a razmetni se sinovi i kćeri vraćaju u naručje dobrom ocu… Zato svećenik mora iz dana u dan trsiti, iz sveg srca i sve duše, biti vjeran namjesnik tog Božjeg otajstva. Pri tome Strossmayer obilato citira Treću knjigu o svećeništvu sv. Ivana Zlatoustog, te ga posebno stavlja za uzor svima. Uz to, spominje kako je jednom zgodom bio u Parizu, gdje se tako svečano slavila prva pričest, da mu se činilo da je u raju: “Činilo mi se zaisto, da se u raju nebeskom nalazim i skupa sa nevinom mladeži u licu i užiću božjem onaj divni i otajstveni napitak pijem, o kom Isus gore govori. Nikad mi s uma sići neće utisak, koji sam u crkvi parižkoj takvom sgodom oćutio. Crkva što može biti ljepše i ukusnije urešena. Oltar sav u cvietu. Mladež sa roditelji i prijatelji u svečanom ruhu. Crkva dubkom puna. Svećenici mnogobrojni. Najstariji i najdostojniji uzpe se na prodikaonicu, i poče govoriti o svetom otajstvu oltarskom i o sreći i slavi onih, koji vriedno i dostojno Isusa u dušu svoju primaju. Mogu reći da sam se sit naplakao, slušajuć toga vriednoga svećenika, komu je duša očevidno biela kao snieg, kao što mu je biela bila i glava. Sto puta sam ja tada zavapio: Ah! zašto se i kod nas prva pričest tako svečanim načinom nedieli? (…) Zato vas molim, i u gospodinu naredjujem, da se odsele svud po biskupiji našoj najsvečanijim, što samo u naših okolnosti biti može, načinom prva sv. pričest mladeži podjeljuje.”[7] Da bi prva pričest uistinu bila svečana, nastavlja Strossmayer, važno je da se mladež pouči o otajstvu ispovijedi i pričesti. Samo će im tako prva pričest ostati “uspomena sveta, koja čovjeka do konca života prati i na dužnost opominje, da bogu svomu u čistoći i neporočnosti duše svoje ima vriedno prebivalište u sebi pripraviti”.[8] Nakon toga Strossmayer govori da je svaka knjiga, pa tako i obrednik, samo mrtvo slovo, koje “istom po ustih i riečih svećeničkih sve to životom postaje i sjemenom”,[9] koji treba stostruki rod donijeti u srcu naroda. Zato je veoma važno propovijedanje. A pri tome su svećeniku velika pomoć propovijedi u časopisu Propovjednik. No, istovremeno se, ističe biskup Strossmayer, treba kloniti propovijedi koje nude neki njemački časopisi, a svode se na puko moraliziranje, dok im je dogmatska utemeljenost veoma slaba. Stoga svaki propovjednik mora biti izobražen u dogmatskim i metafizičkim znanostima, te dobro poznavati spise sv. Pavla, kao i drugih velikih crkvenih autoriteta, poput sv. Augustina, sv. Ivana Zlatoustog, sv. Tome i drugih. Kad se, pak obraća svećenicima koji će koristiti Obrednik, Strossmayer im kaže: “Nikada ni jednu priliku nepropustite, da svete obrede nepropratite živom riečju i opomenom vašom. Mogu reći, da sam se više puta razžalostio, a kad je stranih prisutno bilo, i zastidio, kad sam gdješto opazio, da mladji svećenici školskoj mladeži katekizam iz knjige štiju i predavaju.”[10] Zato je važno da ni jednu priliku svećenici ne propuste, a da se ne obrate narodu, posebno kad su u pitanju vjenčanja, pohod bolesnika i pokop mrtvaca. Riječ ohrabrenja i riječ utjehe velika su okrepa napaćenom puku, pa je stoga neizmjerno važno da se propovijeda s Isusovom ljubavlju u srcu, a ne čitajući iz katekizma. Na kraju Strossmayer još jednom opominje svećenike da, preko Obrednika kojeg im u ruke stavlja, budu nositelji Božje ljubavi narodu, da vrše svoju službu čestito, puni ljubavi i revnosti, a ne da im on bude na osudu i propast. Josip Juraj Strossmayer [~ ʃtrǒsmajer] (Osijek, 4. veljače 1815. – Đakovo, 8. travnja 1905), katolički biskup, političar i dobrotvor. Biskupom bosanskim ili đakovačkim i srijemskim imenovan je bio 18. rujna 1849., a ustoličen 8. rujna 1850. Veliki mecena kulture i umjetnosti, pokretač značajnih društvenih aktivnosti i istaknuti prvak Narodne stranke (1860–1873). God. 1860. darovao je 50 000 forinti za osnutak JAZU, a isti iznos 1866. darovao je za osnivanje modernog sveučilišta u Zagrebu....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Trebnik je pravoslavna bogoslužbena knjiga koja sadrži izloženje sveštenodejstava i molitvoslovlja koja se obavljaju za potrebu i po zahtevu jednog ili više lica, u određenim okolnostima. U takva sveštenodejstva spadaju pre svega činovi svih Svetih Tajni, zatim činovi pogrebenja upokojenih, osvećenja vode, monašenje, osvećenja hramova i mnogi drugi koji se tiču različitih slučajeva hrišćanskog života. Postoje Veliki, Mali i Dopunski Trebnik. Veliki trebnik Veliki trebnik se sastoji iz dva dela: prvi deo sadrži poredak Svetih Tajni i drugih sveštenodejstava koja prate čoveka od rođenja pa do smrti i nakon toga. Drugi deo sadrži kratka molitvoslovlja za različite potrebe. Kao dopuna u Trebnik ulazi još i Mesecoslov i „Spisak hrišćanskih imena po azbučnom redu“. Crkvenoslovenski jezik (crksl. славе́нскїй ѧ҆зы́къ; poznat i kao novocrkvenoslovenski jezik) je liturgijski jezik u slovenskim pravoslavnim crkvama. Crkvenoslovenski se počeo upotrebljavati nakon misija Ćirila i Metodija i sve do modernog doba je bio najvažniji slovenski književni jezik. Jezik u onom obliku u kojem je stvoren za vreme Ćirila i Metodija naziva se kanonski crkvenoslovenski jezik. Danas je u svim slovenskim pravoslavnim crkvama u upotrebi ruska redakcija crkvenoslovenskog jezika. Zbog nedostatka štamparija i turske okupacije balkanski narodi uvoze ruske bogoslužbene knjige koje su i danas u upotrebi. Do kraja 18. veka ruske knjige su zamenile „srbuljske“. Izgovor ruske redakcije crkvenoslovenskog varira, te se u SPC čita sa srpskim akcenatskim sistemom, u Makedoniji se jat izgovara kao e itd.[1] Zajednički crkveni jezik i zajednička azbuka u Makedonaca, Bugara, Srba i Rusa omogućili su lako prelaženje književnih i učenih dela iz jedne sredine u drugu, tako da se u znatnoj meri može govoriti o zajedničkoj književnosti. Tokom vremena jezici tih naroda razvijali su se divergentno, ali je jezik bogosluženja i književnosti ostajao u osnovi isti. Doduše, pojavile su se i u njemu izvesne razlike i u izgovoru, kao u srednjovekovnom latinskom u zapadnoevropskim zemljama, ali su se kod Slovena te razlike odrazile i u pisanju. Zamena izvesnih vokala drugima u živom govoru bila je praćena odgovarajućom zamenom slovnih znakova. Budući da same glasovne promene nisu bile svuda jednake to je stvorilo nekoliko tzv. redakcija crkvenoslovenskog (sada više ne staroslovenskog) jezika - makedonsku, rusku, bugarsku, srpsku. Tim intervencijama malog dometa nije oštećena uzajamna razumljivost tekstova niti je umanjena ogromna prednost prostranog kulturnog tržišta[2]. Miroslavljevo jevanđelje (12. vek) Razumljivost Priča o bogatašu i Lazaru iz Jevanđelja po Luki, glava 16-a Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. jun 2013). Za razliku od latinskog, crkvenoslovenski jezik nije bio sasvim nerazumljiv onima koji ga nisu posebno učili. Odstupanja srpskog, ruskog i bugarskog narodnog jezika od crkvenoslovenskog rasla su tokom vremena ali su u srednjem veku samo u ograničenoj meri smanjivala razumljivost. Ta činjenica nije bila samo prednost. Ona je doprinela da zakasni pojava književnosti na domaćem jeziku, koja je znatno ranije i s neodoljivom snagom probila sebi put u zemljama gde je sakralni jezik bio latinski. Pozajmljenice iz ovog jezika nazivaju se crkvenoslovenizmi. Narodni jezik Ipak, postoji domen u kojem je narodni jezik bio široko zastupljen i u srednjovekovnoj pismenosti u srpskim zemljama. To su povelje vladara i magnata i drugi svetovni pravni dokumenti, takvi kao zakonici. Svrha tih spisa zahtevala je da oni budu savršeno jasni svakome, kako bi se izbegli nesigurnost i sporovi oko tumačenja. Uz to su ti tekstovi bili puni pojedinosti iz životne svakidašnjice koje se nisu mogle dobro iskazati crkvenim jezikom, siromašnim upravo u toj značenjskoj oblasti. Pravni tekstovi otkrivaju iznenađujuće razuđenu terminologiju pravnog, društvenog i privrednog života. Oblasti u kojima su dominirale reči domaćeg porekla i one u kojima su preovlađivale pozajmljenice bile su jasno razgraničene. Pravni izrazi, uključujući terminologiju feudalnog društvenog ustrojstva, bili su po pravilu slovenski, nasleđeni iz davnina ili nastali na srpskom tlu. Pozajmljenice iz grčkog gospodarile su u terminologiji crkvenog života, kontrastirajući tako s terminologijom same religije, dosledno slovenskom. U privrednom domenu bilo je, osim grčkih reči, i dosta romanskih, naročito među nazivima mera i monetarnih jedinica. Izrazit je i kontrast između trgovine, čiji je internacionalni karakter vidljiv i u terminologiji, i poljoprivrede, u kojoj osim domaćih gotovo i nije bilo drugih reči. U rudarstvu, kojim su se u ono vreme bavili naseljeni Nemci, tzv. Sasi, preovlađivali su nemački izrazi. U mnogim poveljama, naročito u darovnicama manastirima, nalazimo uvodne odeljke ispisane crkvenim jezikom, u kojima se biranim rečima izlaže i motiviše ktitorova intencija da učini bogougodno delo. O Bogu ste mogli govoriti, i Bogu ste se smeli obraćati, samo posvećenim crkvenim jezikom. Profani jezik bio je prihvatljiv samo kada je reč o profanim temama. U stvari upotreba oba jezika u istom tekstu pokazuje da se oni nisu smatrali različitim jezicima, već funkcionalnim varijantama istog jezika. Često se događalo i da se reč ili oblik iz crkvenog jezika unese u kontekst narodnog jezika. Oko 1400. godine pravopisna norma u srpskim knjigama znatno je izmenjena u težnji da se arhaizira i približi grčkim uzorima. Iza tog nagoveštaja humanizma ipak nije došlo do šireg usvajanja tog pokreta; puteve k njemu uskoro je presekla turska invazija. Pojava narodne književnosti Sve do 15. veka jedini društveni sloj sa širim obrazovanjem bilo je sveštenstvo. U njegovim rukama nalazila se ne samo religijska književnost nego i erudicija, Članovi klera su se u svakodnevnoj bogoslužbenoj praksi služili crkvenim jezikom i bili su jedini koji su potpuno i neusiljeno vladali tim jezikom. To je učvršćivalo njihovu nadmoć na polju kulture i njihov snažan uticaj u društvu uopšte. Kad je reč o književnom jeziku, osnovnu orijentaciju kod Srba u srednjem veku davala je crkva . Pa ipak, u tom razdoblju se javila i književnost na narodnom jeziku. To su bili prevodi viteških romana, namenjeni zabavi feudalaca. Takva je lektira bila privlačnija za svoje čitaoce ako je izložena na jeziku koji će oni razumeti bez napora. Od 15. veka romanima se pridružuju i letopisi, istorijski spisi laičke sadržine. Najzad, narodni jezik je bez sumnje bio izražajni medij usmene književnosti, za koju imamo dokaza da je u srednjem veku cvetala iako ne raspolažemo zapisanim tekstovima....

prvo izdanje iz 1919. godine. S.B. Cvijanović, Beograd unutra je veoma dobro ocuvana, vidi se potpis na prvoj strani na drugoj slici hrbat je ostecen, ali drzi se povez jos uvek RETKO u ponudi

T.S. ELIOT PESME SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA BEOGRAD 1 9 9 8 Књига из легендарног плавго Кола СКЗ !!! P E S M E Prufrok i druga zapažanja (1917), Pesme (1928), Pusta zemlja (1922), Šuplji ljudi (1925), Čista sreda (1930), Pesme iz kolekcije `Arijel`... ............................................................ Predgovor: SIRIL KONOLI Pogovor: JOVAN HRISTIĆ P r e v o d i l i: Ivan V.Lalić, Raša Livada, David Albahari, Svetozar Brkić, Jovan Hristić, Novica Petrović, Isidora Sekulić ............................................................. BERT NORTON IV Dan su saHranili vreme i zVuk zvona, Crni obLak nosi sunce s neboSklona. Da l` će nam se sunce obratiti, lozice paViti Dole sVratiti, k nama saViti; vreže i vitice Čvrsto sViti se? Studeni zar neće Prsti tise saviti se Dole k nama? Kad krilo voDomara Svetlošću svetlosti odVrati, i smiri se svetlost miruje U mirnoj tački sveta što se oKreće. . . . РАПСОДИЈА ЈЕДНЕ ВЕТРОВИТЕ НОЋИ Дванаест часова. Дуж просторa` улица Садржаних у некој лунарној синТези, Шапћући лунарне инкантације Растварају се спратови памћења И све његове јасне релације, Вишезначности и тачности, Свака улична лампа коју пређем Ко судбоносни бубањ бубња умом И кроз просторе таме Поноћ сећањем тресе Ко лудак што тресе мртвим геранијумом. Пола два, Улична лампа је проМунђала, Улична лампа је заГунђала, Улична лампа рече: `Гледај ту жену Што оклева ка теби у светлости врата Отворених за њом као да се кезе. Видиш да је поРуб сукње њене ИсКидан и умрљан песком, И видиш да се угао њеног ока Уврће попут чиоде искривљене.` Памћење избацује суво у висину Гомилу уврнутих ствари, Уврнуту грану на обали Глатко оглодану, и углачану Као да је свет одао Тајну свога костура, крутог и белог. Сломљену оПругу у фабричком дворишту, Рђу што приања уз облик ког напусти снага, Жилава и свијена и спремна да сегне. Пола четири, Лампа је проМунђала Лампа је заГунђала у таму. Лампа је зујала: `Гледај луну. La lune ne garde aucune rancune, Намигује малаксалим оком, Осмехује се у углове. Она глади косу траве. Лампа рече: `Четири часа, Ево броја на вратима Памћење! Имаш кључ, Мала лампа шири /п р с т е н/ по степенику. Попни се, Кревет је намештен, четкица за зубе је о зиду, Стави ципеле око врата, спавај, спреМај се за живот.` Нож, последње увртање криво. . . . ... Па зар ови Елиотови стихови нису чудО по себИ, чистО певање суштине поезијЕ, надстварни звуци оностраноГ светА и нешто што дира у срж свако људско бићЕ !!! Па ко издржИ !!! Није Бранко Миљковић узалуд певао: `Уби ме прејака реч` !!! ....................................................... Књига из легендарног плавог Кола СКЗ !!! Ћирилица Тврде корице Шивен повез 221 страница Пажња !!! Пажња !!! Пажња !!! НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО НЕЧИТАНО перфекТ гаранцијА кондицијА: 1О ++++++++ Ово је нестварна књигА за поклоН драгој особИ !!!

H E G E L ISTORIJA FILOZOFIJE 1-3 B I G Z BEOGRAD 1975 FILOZOFSKA BIBLIOTEKA Preveo Dr NIKOLA M. POPOVIĆ Predgovor Dr VELJKO KORAĆ ............................................................ TREĆE IZDANJE !!!!!!!!!!!!!! Latinica Tvrde korice Omot Šiven povez 1380 stranica NEKORIŠĆENO !!!!!!!!!!!! N E O T V O R E N O !!!!!!!! IZ PAKETA !!!!!!!!!! OCENA stanja knjiga! Korice: 1O Strane: 1O Omot: 1O Ovo se ne kupuje svaki dan !!!! Ovo se KUPUJE samo kad Vam se posreći !!! E k s t r a !!!!!!!!!!! g26

SPOMENIK SRPSKA KRALJEVSKA AKADEMIJA Drugi razred Državna štamparija Kraljevine Srbije Izdanje iz 1905 godine Putopisi Evlije Čelebije kroz Srbiju o Srpskim zemljama u XVII veku Preveo sa Turskog Dim.S.Čohadžić Putopis Evlije Čelebije po kome je stekao svjetsku slavu poznat je pod imenom Sejahtnama (Putopis). Tako i sam Evlija najčešće naziva svoje djelo. Carigradsko izdanje nosi naslov Evlija Čelebi Sajahatnamesi (Putopis Evlije Čelebi). Nije isključeno, međutim, da je Evlija svom djelu dao naziv Tarih i Sejjah (Istorija putnika), kako stoji u bečkom rukopisu i kako proizilazi iz naslova skraćene redakcije toga rukopisa. Sejahtnama ima deset opsežnih tomova, a uređena je uglavnom hronološki, prema toku Evlijinih putovanja. Tako je prvi svezak posvećen opisu Carigrada i njegove okoline. U samom uvodu tog sveska Evlija nam objašnjava kako je on postao svjetski putnik i iznosi svoja znanja i sva moguća predanja o postanku i prošlosti škola, tekija, banja, mostova, česama i drugih javnih ustanova u Carigradu i okolini. Veliki deo ovog prvog sveska Sejahtname posvećena je raznim korporacijama , esnafima, i zanatima, raznim staležima i derviškim redovima u Carigradu. Drugi svezak Sejahtname sadrži opis Evlijinih putovanja u iz Carigrada u Bursu. Tu se nalazi detaljan opis stare turske prijestonice Burse. Opise svojih putovanja po istočnim oblastima Osmanlijske Imperije Evlija nastavlja i u trećem svesku ovog putopisa. Stoga se na početku ovog trećeg svezka nalazi opis njegovih putovanja iz Uskudara u Damask, opis raznih mjesta u Siriji i Palestini, opis putovanja iz Damaska u Sivas kao i opis mnogih mjesta srednjeg i istočnog Anadola. U četvrtom svezku Sejahtaname nalazi se opis Evlijinog putovanja iz Carigrada u Van, zatim opis njegovih putovanja po Mezopotamiji (Dijarbekar, Mardin i dr.). Tu se dalje nalazi opis Evlijina putovanja iz Tebriza u Bagdad preko Hemedana i Demavenda (1656). Opis ovih mnogobrojnih putovanja po Mezopotamiji i drugim istočnim provincijama Imperije Evlija je nastavio i u petom svezku svoga putopisa pružajući opis svog putovanja iz Mosule preko Erzeruma u Carigrad. Ali pretežan dio ovog svezka posvećen je opisu njegovih putovanja po evropskim dijelovima Carstva, a zatim dijelom i po našim zemljama. Skoro sav šesti svezak Sejahatname ispunjen je opisima Evlijinih putovanja po Jugoslaviji, Mađarskoj, Albaniji, Erdelju, i Bugarskoj. Tu se redom, nalazi opis turske vojne. Pored čisto putopisnih podataka u tome se svezku nalaze opisi mnogobrojnih onovremenih ratovanja i ekspedicija po Mađarskoj, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Sedmu knjigu svoga putopisa Evlija je započeo, kako sam kaže, opisom osvajanja nevjerničke zemlje Almanije i u njoj se nadovezuju putovanja u Beč, odlazak u Erdelj, putovanje u Vlašku i Moldaviju i putovanje na Krim. Opis krajeva nastavlja se u osmom svezku Sejahatname, koji pored toga sadrži opis Evlijinih putovanja iz Azova u zemlje Čerkeza, povratak na Krim a odande u Carigrad. Tu se dalje nalazi opis putovanja iz Carigrada na Krit preko Jedrena, Soluna, Tesalije, Moreje. Na kraju je opis putovanja iz Grčke u Albaniju, a u vezi s tim i nekih pograničnih dijelova Jugoslavije i povratak u Carigrad. Sav deveti svezak Sejahatname posvećen je opisu Evlijinih putovanja iz Carigrada u Arabiju. Tu se nalaze, pored ostaloga, najdetaljniji opisi Meke, Medine i Arabije. U desetom svesku Sejahtname nalaze se detaljni opisi Evlinijih putovanja po Egiptu, Sudanu, i Abesiniji. Pored ovih putopisnih i istorijskih vijesti Sejahatname sadrži obilje drugih raznovrsnih podataka. Kako se vidi Sejahtnama je puna dragocenih podataka. Prije nego donesemo sud o Sejahatnami , potrebno je bar u najkraćim potezima da se osvrnemo na još dva vrlo važna ali isto tako vrlo teška pitanja o problematici ovog dijela. To su pitanja o načinu i vremenu nastanka ovog dijela, i pitanje literalnih formi kojima se Evlija služio prilikom izrade ovog dijela odnosno svog putopisa. To je pitanje važno stoga što se iznalaženjem literalnih izvora kao i utvrđivanjem vremena i načina nastanka ovog putopisa određuje donekle vrijednost i pouzdanost njegovih podataka. Među značajnije istorijske izvore kojima se Evlija u svom dijelu služio valja ubrajati i neke kanun-name. Na osnovu kanun-name Evlija nam pruža vrlo dobre i vredne podatke o političkim prebivanjima u to vreme. Putopis Evlije Čelebi je i kod nas poznat već pola vijeka. Od godine 1900 pa do naših dana prevođeni su razni odlomci toga putopisa koji se odnose na pojedine krajeve naše zemlje, a pored svega toga još uvijek nisu svi prevedeni i obrađeni.

Tumač povlastica, zakona, uredaba i drugih naređenja srpske narodne crkvene avtonomije u Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji / Dr. Žarko Miladinović Novi Sad 1897. Tvrd povez, ćirilica, VI + 486 strana. Napomena: na par strana blagi tragovi grafitne olovke; na predlistu potpis prethodnog vlasnika; ako se to izuzme, knjiga je, za godine, odlično očuvana. Studija čuvenog srpskog advokata i nacionalnog radnika iz Vojvodine Žarka Miladinovića. `Valja nam na ovom mestu razjasniti, kakav je smer ovoj knjizi i da li joj mesta ima. U veliko se već pogovara, da će se na ovogodišnjem srpskom narodnom crkvenom saboru mnoge avtonomne uredbe promeniti, te po tom da je ovaka knjiga za sad bar nepotrebna, jer će se brzo preživeti. I mi smo uvereni, da je moguće, da će se neke promene dogoditi na saboru, pa znamo i to, da je ova knjiga pre trebala sveta ugledati, pa i ako to priznajemo, ipak smo tog mišljenja, da je ova knjiga dobro došla i u ovom, recimo, dvanaestom času. Doista je velika šteta, što se do danas ne nađe niko od učenih Srba. koji su dovoljno verzirani u našim avtonomnim stvarima, da napiše knjigu, u kojoj bi protumačio i kritički propratio naše avtonomne uredbe, jer bi tako pre doprlo razumevnje istih i u narod, te bi se i vršile tačnije i urednije, i avtonomne vlasti mogle bi pri rešavanju avtonomnih stvari mnogu korisnu za sebe crpeti. Stara je to istina, da teorija znatno potpomaže ne samo praksu praktično vršenje zakonsko, već šta više služi za podlogu i kod donašanja i stvaranja novih zakonskih naređenja.` Iz pogovora

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milsim da je stampano tu negde oko 1880 - 1890 Veoma retko !!! Andrie Kačića Razgovor ugodni naroda slovinskoga : U komu se ukazuje početak i sverha Kraljah Slovinskih, koji puno vikovah vladaše svim Slovinskim deržavam, s različitim pismam od Kraljah, Banah, i Slovinskih Vitezovah.. Andrija Kačić Miošić (Brist kraj Makarske, 17. travnja 1704. - Zaostrog, 12. prosinca 1760.), pučki pjesnik i fratar, vezan je životom uz franjevački samostan u Zaostrogu. Kao toliki drugi, napisao je i on filozofski traktat na latinskom jeziku naslovljen Elementa peripatheticae, izdao i kroniku naslovljenu “Korabljica” (1760.) u kojoj prenosi dijelove iz drugih autora, pa i Vitezovića, ali je trajno mjesto u hrvatskoj književnosti zauzeo knjigom stihova i proze “Razgovor ugodni naroda slovinskoga” (1756.), najpopularnijom hrvatskom pučkom knjigom: doprla je u malo vremena u sve krajeve Hrvatske i ostala popularna više od jednog stoljeća, te odigrala ključnu ulogu u pobjedi novoštokavskoga narječja kao općehrvatskoga nacionalnoga izraza. Mnogi su je čitatelji držali narodnom pjesmaricom. Stihom narodne pjesme, desetercem, s osloncem na Orbinija i Vitezovića, u njoj se priča i pjeva o povijesti naroda “slovinskoga” od najstarijih vremena do njegovih dana, a slovinstvo mu je od Jadrana do Sjevernog mora, kao i Gunduliću. Njome promiču u svečano-patetičnom hodu poznati junaci slavnih naših obitelji iz vremena borbe s Turcima, a u svojim prezimenjacima čitatelji su “otkrivali” svoje pretke, pa se u svom ponosu i poistovjećivali s njima. [Iz predgovora prvom izdanju Razgovora.] Po naravi je čovika svakoga svoj narod faliti, uzdizati i uzveličavati, i zato vide se mnoge knjige na svitlost iznesene, u kojim se štiju kralji, duke, markeži, knezovi, gospoda, vitezovi, junaci i njiova junaštva. Ma narod slovinski vazda je bio, kako se vidi, u tomu malo pomljiv, jer se malo stvari štije i nahodi od stari kralja, bana, gospode i događaja, koji su se događali u našim stranam. I da se posve ne izgube od stari vitezova uspomene, Gosp. Bog dao je našemu narodu tako pamet naravnu, da ono, što drugi narodi uzdrže u knjigam, oni uzdrže u pameti pivajući na sobetim, dernecim i po svim mistim, kuda putuju, pisme svoji kralja, bana, vitezova i vrsni junaka, koje premda nisu posve istinite, ništa ne manje ima svaka dobar temelj od istine. Želeći dakle ja, da siromasi težaci i čobani naroda slovinskoga, koji se naslađuju u takizim pismam, mogu doći u poznanje, da njiove pisme i davorije nisu brez temelja istinita, na službu istih siromaha dajem na svitlost ove knjižice skupljene, složene i prinesene iz različiti knjiga talijanski u jezik slovinski, u kojim će se viditi kralji, bani, gospoda i vitezovi slovinski, njiovi rati, junaštva i sva dilovanja dobra i zla. Ma viruj mi, moj štioče poštovani, da kada razgledaš ovi moji trudak, vidićeš nesrićno i nemirno stanje, u komu se nahođahu vaši prašukundidi u vrime slovinski vladaoca, i poznaćeš čestito, mirno i rajsko stanje, u komu se nahodimo sada pod krilom našega Privedroga Principa, za koga imamo u potribi našu krv proliti. Ako li ti pak ne budu ove knjižice ugodne, a ti čini bolje. Na peru ti srića, i da si mi zdrav i veseo!

odlično stanje s posvetom autora pesme su ispraćene ilustracijama svaka pesma se nalazi na posebnom kartonu tako da se može i uramiti veliki format tiraz 100 beograd 1978. extra retko aleksandar sekulić, klokotrizam, avangarda, slikarstvo i poezija...

Povez: Mek Format: 25,3 x 16,3 cm Broj strana: XXXIX + 167 Izdao Josip Karasek U Pragu Tisak Ed. Leschingera - S potporom vis.ministarstva nastave i fonda obitelji Hlavka, 1913 godine Korice su loše, odvajaju se neki listovi, ali se vidi da listovi u suštini nisu razdvajani t.j. da knjiga nije ni čitana... Na više jezika: Nemački, Češki ...? Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ?-pitati za poštarinu... Q

EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Prvo izdanje jedine knjige pesama jednog od `ukletih` pesnika srpske avangarde Dušana Srezojevića. U veoma dobrom stanju. Rikna malo zacepljena s donje strane. Unutra i spolja odlično očuvano, kompletno, bez pisanja. Dušan Srezojević (Jagodina 12. oktobar 1886 — Beograd 15. januar 1916) je bio srpski avangardni pesnik, pripovedač i polemičar. Osnovnu školu i gimnaziju, do male mature, završio je u Jagodini, a više razrede i maturu u Beogradu. Studirao je srpsku književnost, nacionalnu istoriju i francuski jezik, kod Bogdana i Pavla Popovića, Jovana Skerlića, Aleksandra Belića. Diplomirao je 1911. godine. Prvu pesmu objavio je 1908. u Srpskom književnom glasniku. Poeziju je uglavnom objavljivao u sledećim časopisima i listovima: Brankovo kolo (1909-1911), Borba (1910 — 1912), Novo vreme (1910), Socijalist (1910), Zvezda (1912). Njegovu pesmu Unutrašnji dijalog uvrstio je Bogdan Popović u Antologiju novije srpske lirike (1911) [ Za života objavio je samo jednu zbirku pesama, Zlatni dasi (Kragujevac, 1912). Dušan Srezojević, nepravedno skrajnuti pesnik bez groba, spomenika i ikakve fotografije, koji je sa nekoliko pesama (koje su predstavljale poetski međaš i preteču avangarde), dosegao vrhove srpske poezije, mnogo godina posle smrti, književno je vaskrsao (naročito, preko njegove „Bezimene pesme“) blagodareći antologijama i istorijama naše književnosti, čiji su priređivači i autori bili Bogdan Popović, Božidar Kovačević, Vasko Popa, Zoran Mišić, Predrag Palavestra, Miodrag Pavlović i drugi. Posebno treba istaći da je knjiga preštampana (sa obimnom studijom, komentarima i beleškama Dragutina Ognjanovića) u izdanju kragujevačke Svetlosti 1975. godine. Ista je doživela još jedno izdanje, pod imenom „Zlatni dasi i druge pesme“, priređivača Milivoja Nenina i Zorice Adžić, objavljeno 2008. godine u Beogradu. Književni klub „Đura Jakšić“, iz Jagodine, ustanovio je od 1989. godine, književnu nagradu „Dušan Srezojević“, koja se dodeljuje za najbolju knjigu pesama refleksivne ili metafizičke tematike, objavljenu na srpskom jeziku, u protekloj godini. Poznati jagodinski novinar i književnik Bajo Džaković objavio je 1999. godine dokumentarnu radio – dramu, koja govori o jednom događaju iz burnog života Dušana Srezojevića, pod nazivom „Dva pucnja u Šarenoj kafani“. U poznatoj knjizi eseja Osam pesnika, objavljenoj l963. godine, za pesnika Dušana Srezojevića (l886–l9l6) Miodrag Pavlovićkaže: „Srezojevićje pesnik koji je najmanje pisao, o kome se najmanje pisalo i o kome se najmanje zna, barem u ovom trenutku“. Ovaj pesnik, čiji lik nije sačuvan ni na jednoj fotografiji, napisao je tridesetak pesama. Unutarnji dijalog, Bezimena pesma, Poslednji samrtnik, pesme su koje se nalaze u desetinama izbora i antologija srpskog pesništva (Pavlovića, B. Popovića, Tontića, Mišića…). Srezojević „gostuje“ i u Popinom čuvenom zborniku pesničkih snoviđenja `Ponoćno sunce`. Pominju ga i njegovim delom se bave i značajni istoričari srpske književnosti: Dragiša Vitošević, J. Deretić, P. Palavestra, R. Konstantinović… Autor - osoba Срезојевић, Душан, 1886-1916 = Srezojević, Dušan, 1886-1916 Naslov Златни даси / Душан Срезојевић Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1912 Izdavanje i proizvodnja Крагујевац : Штампарија Р. Јовановића, 1912 Fizički opis 55 стр. ; 22 cm UDK 886.1-14 Link Digitalna Narodna biblioteka Srbije http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/Tematske_kolekcije/procvat_pismenosti/NBS9_moderna/II_10069 `Pesnik Dušan Srezojević, [...] umro je pomračene svesti u duševnoj bolnici. Do groba ga je ispratio samo Petar Kočić. 1927. godine njegov grob je prekopan. Od pesnika nije sačuvana nijedna fotografija. Iako se pojavljivao u antologijskim pregledima, nikada nije uvršten u kanonske pesnike. Pre svega zahvaljujući trudu Milivoja Nenina (i Zorice Hadžić), Srezojevićeve pesme su ponovo dostupne svima zainteresovanima`. ZLATNI DASI Pola veka posle Đure Jakšića u Kragujevac dolazi još jedan značajan srpski pesnik, Dušan Srezojević. Njegov dolazak u varoš na Lepenici je imao malu predistoriju. U leto 1911. godine Srezojević je diplomirao na beogradskom Filozofskom fakultetu kao jedan od najboljih studenata u svojoj generaciji; njegov diplomski rad je pohvaljen, tako da je on sa punim pravom očekivao da će dobiti posao u nekoj od beogradskih škola. To se može videti i iz molbe koju on upućuje Ministarstvu prosvete: `Završivši univerzitetske studije, čast mi je umoliti G. ministra prosvete da me izvoli postaviti za suplenta u Četvrtoj Beogradskoj Gimnaziji. Lično uveren da se, kod nas, umetnost može negovati samo u Beogradu, ja ponavljam molbu da se pri mom postavljenju uzmu u kombinaciju samo beogradske gimnazije (Četvrta ili koja druga), u unutrašnjost uopšte ne mogu da idem. Biti uvek u toku književnosti, u krugu literarnih ljudi znači mnogo za onog ko se bavi književnošću, i ja mislim da će G. ministar ovaj razlog za moju službu u Beogradu oceniti i kao opravdan i kao jak.` Možda je i sam ton Srezojevićeve molbe uticao da on ne dobije postavljenje ni u jednoj od beogradskih škola, već ga Ministarstvo upućuje na rad u Drugu kragujevačku gimnaziju. Prema sećanju i svedočenju savremenika, on se u šumadijskoj varoši nije najbolje snašao. Zbog političkih stavova (bio je socijalista) i odnosa prema ljudima iz okruženja (bio je veoma otvoren u komunikaciji) često je dolazio u sukob sa neposrednom okolinom. Ipak, za Kragujevac je vezan njegov najveći književni uspeh, objavljivanje knjige pesama Zlatni dasi (1912. godine). Rastrzan između literarnih ambicija i želje da materijalno pomogne porodici, pesnik oktobra 1911. godine ponovo upućuje molbu ministru prosvete: `Molim g. Ministra da me izvoli postaviti u Jagodinu, u učiteljsku školu (ili gimnaziju, ako je popunjen broj nastavnika u učiteljskoj školi). Razlog: nemogućnost opstanka u materijalnom pogledu zbog dugova koje sam kao student bio prinuđen da nabavim i potreba da živim u Jagodini, obavezan da potpomažem svoje roditelje, koliko mogu.` Njegova molba ni ovoga puta nije povoljno rešena, pa pesnik maja 1912. godine ponovo čini napor da dobije premeštaj: `Pobuđen rđavim materijalnim prilikama svojih roditelja i svojim ličnim učtivo molim Gospodina Ministra da me premesti u Jagodinu, u gimnaziju ili učiteljsku školu.` Prosleđujući Srezojevićevu molbu Ministarstvu prosvete direktor Druge kragujevačke gimnazije je dodao napomenu `da je treba uvažiti, pošto su razlozi u njoj navedeni, koliko je potpisanome poznato, potpuno tačni i opravdani.` Iz lekarskog uverenja od 4. avgusta 1912. godine saznajemo da pesnik `boluje od katara u plućima i da se radi lečenja nalazi na Đurđevom brdu.` Srezojević lekarsko uverenje sa novom molbom za premeštaj ponovo upućuje ministru prosvete: `Po lekarskom uputstvu, radi lečenja od akutnog katara u vrhovima pluća sa izbacivanjem krvi, ovo leto provodim na jednom brdu u okolini Jagodine, na način koji mi je prepisao iskusni kragujevački lekar Dr. Antić. Po mišljenju jagodinskog lekara, da bih koliko-toliko poboljšao stanje svojih pluća, koje je u ovom trenutku još vrlo rđavo, potrebno je da ostanem na ovom brdu još znatno duže vreme. Ja molim Gospodina Ministra da, uvažavajući lekarske razloge i imajući obzira prema mom rđavom zdravlju, izvoli odobriti da odsustvujem od dužnosti nastavnika i razrednog starešine III razreda Druge kragujev. Gimnazije od 11. do 31. avgusta ove godine.` Lekarsko uverenje i molbu Dušana Srezojevića od 8. avgusta 1912. godine direktor Kragujevačke gimnazije prosleđuje Ministarstvu u Beogradu sa napomenom da je Srezojević `zaista delikatnog zdravlja i da je i pored toga dužnost vršio tačno. Srezojević sad izgleda bolje nego li pređe` i da bi mu i on sam `rado odobrio molbu, da nije pala u nezgodno vreme za odsustvovanje.` Zato predlaže Ministarstvu da se Srezojeviću `ne odobri odsustvo` i moli da se rešenje donese što hitnije i uputi Gimnaziji. Uprkos takvom, kontradiktornom predlogu direktora Gimnazije ministar Sv. Jovanović odobrava Srezojeviću odsustvo do 26. avgusta `s tim da posvršava poslove oko ispita ako ih ima.` Kao suplent za srpski i latinski jezik Srezojević ostaje u Kragujevcu do januara 1913. godine. Početkom drugog polugodišta školske 1912/13. konačno je premešten u Jagodinsku gimnaziju u kojoj predaje francuski jezik. Međutim, to nije kraj njegovih nevolja. Aprila 1913. godine mladi srpski pesnik je smešten u duševnu bolnicu u Beogradu u kojoj ostaje do kraja života. BEZIMENA PESMA I PESNIK BEZ LICA Dušan Srezojević: Zlatni dasi i druge pesme (priredili Milivoj Nenin i Zorica Hadžić) Službeni glasnik, Beograd, 2008. Prva pesma Dušana Srezojevića objavljena je 1908. u Srpskom književnom glasniku. Do prvog pristojnog izdanja pesme ovog pesnika su morale da čekaju ceo vek. Srezojević je 1912. u Kragujevcu objavio zbirku Zlatni dasi sa dvadeset i dve pesme, sa nekoliko praznih strana u sredini, što nije bio nikav izuzetak u štampi toga vremena. Dragutin Ognjanović objavljuje u Kragujevcu (1975) sabrane Srezojevićeve pesme (svega trideset), ali ih deli u tematske cikluse, izdavajajući ljubavne pesme od proleterskih, vizionarskih i slično. Ovakvo čitanje lirike, a to ću pokušati da pokažem na primeru Srezojevićevih pesama, pogubno je. Čitalac ulazi u svet jednog dela sa razrađenim sistemom pojmova i pokušava da pesme prilagodi tom sistemu. Novo, kritičko izdanje Zlatnih daha predstavlja ne korak napred, već valjan temeljac za svako buduće proučavanje Srezojevićevog dela. Osim zbirke Zlatni dasi, u dodatku se nalaze pesme koje Srezojević u nju nije uvrstio. Takođe su date i starije verzije nekih pesama. Precizno je data bibliografija pesama Dušana Srezojevića, kao i literatura o njemu. Pogovor Milivoja Nenina detaljno prolazi kroz recepciju Srezojevićevog dela, ukazujena vrline i mane koji su pojedini autori nalazili Srezojeviću, ali, na mestima gde za to ima potreba, mišljenja tih autora argumentovano pobija ili ukazuje na njihove manjkavosti. Generalni sud o Srezojevićevom delu je izostao. Može se pretpostaviti da je Nenin želeo da da pouzdan vodič kroz proučavanje Srezojevićevog dela. Svako veće uplitanje sopstvenih stavova bilo bi razlog novim polemikama i na kraju dovelo do toga da ova knjiga ne bude adekvatan priručnik. Srezojevićev opus je namanji u našoj književnosti. Od njega bi bio manji jedino opus Mladena Leskovca, ako se zanemari njegov prevodilački i teorijski rad. Srezojević, međutim, ceo stoji iza svojih trideset pesama. Od njega nije sačuvano ništa, ni grob, pa čak ni fotografija. Sa jedne strane, on se može nazvati ukletim pesnikom. Rođen 1886, 1912. objavljuje prvu zbirku koja je sačekana nemilosrdnije i od Disove. Zbog jednog ljubavnog skandala 1914. završava u duševnoj bolnici. Umire 1916. nepoznat, nepriznat, do groba ga ispraća samo prijatelj iz bolnice, Petar Kočić. Sa druge strane — Srezojević je rođen pod srećnom zvezdom. Kao najbolji student književnosti, miljenik Bogdana Popovića, Srezojević je jedini pesnik zastupljen u Antologiji novije srpske lirike, a da pre toga nije imao objavljenu zbirku. To što je na taj način ušao tamo gde Dis nije, i gde je Kostić tako loše prošao, Srezojevića je činilo zagonetnim likom. Savremenici su njegovo prisustvo u Antologiji oštro kritikovali. Možda je to i doprinelo negativnoj recepciji Zlatnih daha. Srezojević je, međutim, uvek imao i branilaca. To se može opravdati i time što stoji na početku naše proleterske poezije. Prisustvo Srezojevića u antologijama srpske poezije prdstavlja jedno od svedočanstava tog uspeha. Desetak njegovih pesama, dakle trećina opusa, našlo je svoje mesto u nekoj od antologija. Nenin detaljno navodi koje su Srezojevićeve pesme pojedini kritičari izdvajali. Na osnovu toga jasno se ističu dve pesme — Poslednji samrtnik i Bezimena pesma. Počeću s tradicionalnom tematskom podelom Srezojevićeve poezije, koju osim Ognjanovića ističe i Pavlović, a sam Nenin se prećutno saglašava. Jedna od boljih Srezojevićevih pesmama, Nostalgija, počinje sumornom slikom besmislenog i mučnog života ljudi i malom gradu, a završava kolektivnom epifanijom. Pesma je tajanstvena, precizna, snažna. Svakako jedna od boljih vizionarskih pesama. Ali, da li je to vizionarska pesma? Aleksandar Pejović ju je svrstao među ljubavne. Ognjanović je stavlja među proleterske. Nenin to naziva problematičnim, ali se sam posebno ne izjašnjava. Nostalgija se nalazi pre Proleterove pesme. Možda Srezojević ima i slabijih pesama, ali svojom dužinom i brojem trivijalnih stihova ova ostavlja najnepovoljniji utisak. Međutim, u njoj postoje stihovi koji neobično podsećaju na one iz Nostalgije: I kad na mutnom novembarskom svodu, Ko magijom ukaza se sunce I budeći iz mrtvih snova vodu Purpurnom kišom zapraši vrhunce: Zastremiše sve glave u visinu, Sa očima mutnog, grozničavog sjaja, Zagnjureni u bezdanu dubinu Purpurnih polja pruženih bez kraja. (NOSTALGIJA) Čujmo taj divni Glas koji poziva! Mi ćemo stići! — Naše hrabre čete Pred horizontom koji se raskriva, Zastaće o č a r a n e, i zanete. (PROLETEROVA PESMA) Srezojevićeva ljubavna poezija jednodušno je negativno ocenjena. Sve zamerke koje su uputili prethodni čitaoci — stoje. Čini mi se, međutim, da su se oni hvatali za ono što je loše, ne samo u Srezojevićevoj ljubavnoj lirici, već ono što je loše u ljubavnoj lirici uopšte. Kod Srezojevića, istina, ima dosta takvih mesta. Međutim ne može se prihvatiti Pavlovićeva tvrdnja da je `Srezojević napisao pesme bez ličnijih tonova, i te se pesme u definitivnoj oceni ovoga pesnika mogu zanemariti.` Srezojević zaista nema uspelih ljubavnih pesama. Pesma Sanjarija, koju Vladimir Čerina smatra jedinom Srezojevićevom pesmom `uspešnom do kraja`, naprosto je slaba i nebitna. Treba imati u vidu da je Čerina tražio formalno savršenstvo u pesmama. Srezojević se celog života tražio kao pesnik. Samo nekoliko njegovih pesama mogu se tretirati kao zrele, dakle uspele. Upravo zahvaljujući toj nezrelosti uspeo je da, po uzoru na prethodnike, napiše formalno uspelu pesmu kakva je Sanjarija. Lične utiske, međutim, još nije znao da uobliči pa mu te pesme izgledaju manjkavo. Recimo, u pesmi Čari pojedinosti, Srezojević veoma zrelim stihovima ispisuje prve dve strofe — rakićevski. Međutim, u završnom distihu javlja se autentični Srezojevićev doživljaj: `nežno me uzbudi// Tvoj osmeh taman plašljivih slifida,/ Na licu koje pali plamen stida.` Nedovoljno za uspelu pesmu, ali dovoljno za autentičan ljubavni doživljaj. Lepa je i pesma o nautaživosti želje, Cveće ljubavi: `Oh! zalud žvaćem ovo slatko cveće,/ Kad se za svakim pupoljkom, utami/ Tvog grla, uvek jedan drugi kreće./ Koji, još slađi, uzdah mi izmami!` Najličnija i najbolja Srezojevićeva ljubavna pesma je U prolazu. I u njoj je mnogo poznatog i trivijalnog. Osim toga, pesma je loše uobličena. Prve tri strofe govore o razvoju jedne slučajne ljubavi do vremena kada je među njima `bedem predrasuda`. Oni su se sa tim pomirili i odlučuju da se rastanu. Upravo u ovom trenutku, Srezojević postaje veliki pesnik, kakav će biti i u svojim najboljim pesmama: Pa ipak... ja bih tako silno hteo Da, milujući tvoje meke kose, Sa nežnim ushićenjem pričam ceo San o životu, sav od sjajne rose. I, kroz poljupce česte kao kiša, Sad slušam kako veje, kao mana, Srebrna pesma, sve bleđa i tiša, Tvog glasa, kao onog snežnog dana... (U PROLAZU) Motiv neostvarenog sna centralni je motiv Srezojevićavog pesništva. Oko njega su okupljene sve njegove bolje pesme, uključujući i ovu ljubavnu. Shema je jednostavna. Na početku postoji san. San se potom pokaže neostvarivim. Ali, ljubav prema snu ostaje. Srezojevićev put u ludilo bio je logični korak dalje. Ovaj iskustveni obrazac postoji i u Pesmi koju nikad neću napisati. To je pesma o neizrecivom, o gorčini pesničkog neuspeha. U ovoj pesmi to nije lični neuspeh već neuspeh jednog projekta — pesničkog projekta. Pesma Poslednji samrtnik govori o neuspehu jednog drugog, važnijeg projekta — čovečanstva i života uopšte. Osećanje pesnika iz Pesme koju nikad neću napisati i osećanje prirode da je život bio neuspeh — slični su: Moje zanavek ugašene grudi Ogromna crna pritisnuće tuga. Pod mrazlim dahom ubistvene studi U vrtlozima očajanja duga. (PESMA KOJU NIKAD NEĆU NAPISATI) I dokle tvoje materinske grudi Pali k`o otrov, bol jedan beskrajan: Dok crna neman neumorno, budi Leden užas, svud sa grozom vajan. (POSLEDNJI SAMRTNIK) Završna strofa Poslednjeg samrtnika, međutim, podseća na završne strofu pesme U prolazu. Tvoj sveti uzdah mirisaće ti`o Na mirišljave prainskonske vlage, — Setne i suzne, i san neki mio Koji tištaše tvoje grudi drage (POSLEDNJI SAMRTNIK) Da podvučem — pričanje se pretvorilo u uzdah (pošto se nema kome šta reći), prvi (snežni) dan ljubavi postaje praiskonski vlažni dan; san o životu postaje neodređen `san neki mio`. U Srezojevićevoj ljubavnoj lirici nalaze se zameci najboljih njegovih ostvarenja. Nesavesno ih odbaciti — bilo bi pogrešno. Moguće je da je bio previše pritisnut savremenom ljubavnom poezijom da bi autentični izraz ostvario u njoj — ali to ne znači da tog autentičnog izrazanije ni bilo. Pesma Unutrašnji dijalog predstavlja još jedan od vrhova Srezojevićevog dela. U ovoj dugačkoj pesmi se preispituje svrha čovekovog postojanja, a sa tim i smisao pesničkog stvaranja. Ključnu ulogu igraju dve poslednje strofe: Do međe moći. Biće dosta ako, Kucnuv i ja u uzvišeno zvono U koje kuca pokolenje svako, Jedno sa drugim, s verom ili bono, — Vidim kako se, u magli što rudi. K`o nezapamćen mastodont prastari, U ogromnom ležištu svom budi Univerzalna zagonetka stvari. Pokušaj da se `kucne u zvono` predstavlja upisivanje u čovečanstvo. Nije reč samo o prostom postojanju, to postojanje se mora i opravdati. U pozadini ovih stihova krije se ideja da ostvareno delo predstavlja ostvarenje života. To ostvarenje je istovremeno i učešće u nečemu kolektivnom. Ne samo da se tajna naslućuje tim kucanjem, ona se time spasava zaborava. Čovečanstvo koje pokušava da do nje dođe svesno je da je nešto zaboravilo. Kada togan ema zaborav je potpun — zaborav zaboravljenog . Tu se za Srezojevića otkriva svrha svih uzaludnih napora uživotu. Ne u cilju do koga treba da dovedu, već u zlu koja ova budnost pesnika treba da spreči. Možda bi se umesto ovog, helderlinovskog tumačenja pesme, mogla ponuditi i drugačija marksistička perspektiva, u skladu sa Srezojevićevim proleterskim pesmama. Izbudismo se iz dubina tame. Glasovi mutni iz neznanog kuta Pište, zovući nekuda, i mame. Šum njihov večno našim tragom luta. Tučni svodovi pogledaju tamno, Večito nešto čekajući. Bludi Sluktanje jedno silno, nepojamno. I sve za Nešto svoj podsticaj nudi. Grudi se naše nadimaju. Grizu Nam tamna čela pijavice bora. Svoje duhove osjećamo blizu Večitih, nikad netaknutih gora. Mirni smo kao kipovi i bledi. U dubinama gde Veliko rudi, Sve ljudsko u nas mrzne se i ledi. Sa dahom bogova nismo više ljudi. Pokret bogova vasiona sluti. Ali on još ne dolazi. Pun tame, Naš pogled dubok večne sfere muti, Pred sobom svuda cepajući skrame. Dah nam se gasi... A trenuci mile. (Ne mari: Vreme neka valja vale.) Oko duhova naših koji čile, Oreoli se uzvišeni pale. (BEZIMENA PESMA) Bezimena pesma stoji kao vrhunac Srezojevićeve poezije. Istorija čovečanstva (ili opšta sudbina) predstavljena je kao život pojedinca, i to čistim slikama, bez direktnog poređenja. Život pojedinca uhvaćen je u stadijumima: `izbudismo se`; `mame (nas)`; `Grizu/ Nam tamna čela pijavice bora`; `dah nam se gasi`. Prvo lice množine ukazuje na to da je reč o čovečanstvu ili opštoj sudbini čoveka. Tumačenje i ovde ostaje otvoreno. Ima povoda da se pesma pročita kao proleterska: `Večito nešto čekajući`; `I sve za Nešto svoj podsticaj nudi`. Ovde bi trebalo izbeći intencionalnu zabludu ili smeštanje pesme u žanrovske okvire. Misaoni sklop je zaokružen i može se stavljati u različite kontekste. Lična sudbina je gramatičkim sredstvima (prvim licem množine) stavljena na nivo opšte. Uopšteno govoreći, u pesmi je reč o razvoju čoveka. On nastaje ni iz čega: `Izbudismo se iz dubine tame`. Svet je nejasan: `Glasovi mutni iz neznanog kuta`. Ono što čoveka mami nije, kako bi se očekivalo, telesno iskustvo. Ta faza je kod Srezojevića zanemarena. Iskustvo koje se uzima u obzir nije čulno, ono odmah pripada nekom višem svetu. Duh čeveka se vremenom približava tom nečulnom: `Svoje duhove osećamo blizu/ Večitih nikad netaknutih gora.` Gore netaknute na načinna koji je to slučaj sa `zagonetkom stvari` iz Unutrašnjeg dijaloga. One nisu nešto što pojedinac nije dostigao, već nešto što nikada nije dostigao. O tome svedoči ovo `mi`. Zatim slede sasvim helderlinovski stihovi: `Pokret bogova vasiona sluti/ Ali on još ne dolazi.` Smrt o kojoj se govori na kraju svedoči o tome da oni nisu ni došli. Najzagonetniji je završetak pesme: `Oko duhova naših, koji čile,/ Oreoli se uzvišeni pale`. I po cenu mogućeg učitavanja usudiću se da protumačim kraj, a time i celu pesmu. Oreoli koji se pale nisu oreoli bića koja su došla do suštine. Vizija kojom se smrću osvetljava i osmišljava život nije ni neobična, ni nova. Čini mi se da se iz Srezojevićeve pesme može izvući jedan dublji sloj značenja. Te duše, koje su težile nečemu višem, ne dosežući ga, postaju sveci, uzori na koje se treba ugledati. To je Smisao života. Ne — postići cilj, već samo `kucnuti u zvono`. U njega treba da kucne `pokolenje svako`. Oni koji su kucali pre, na to pozivaju. Oni koji će doći — imaće `nas` kao uzore, svece. Jednom rečju, za Srezojevića je ispunjen, uzoran, pravi ljudski život samo onaj koji je ispunjen čežnjom za nečim višim. Bezimena pesma prati ljudski poraz u tom životu, ali tom porazu daje status uzornog poraza i jedinog mogućeg smisaonog života. Ne osmišljava se život smrću, već obrnuto, u smrti se dobija oreol za takav život. Ukoliko se `mi` razume kao apsolutno `mi`, kao celokupno čovečanstvo, onda se taj cilj može shvatiti i kao cilj čovečanstva. Ne, dakle, doći do nečega konkretnog i ostvarenog, već večno težiti onom najdubljem i nedostižnom. avangarda, retko izdanje, bibliofilsko izdanje, moderna KC