Knjiga Milojka Pantića, o svemu, o nama, o drugima...bez dlake na jeziku

Pred vama je složeni lik Džima Morisona, briljantnog, harizmatičnog pevača, filozofa, pesnika, delinkventa, opsednutog tragača koji je odbacivao svaki autoritet. Lik Džima Morisona koji je iz nezasite radoznalosti istraživao granice stvarnosti. Ova sveobuhvatna biografija Morisona i grupe Dors (sa petnaest nikada ranije neobjavljenih fotografija, novim epilogom i pogovorom Majkla Meklura) nastajala je sedam godina. Napisali su je poznati rok-biograf Džeri Hopkins i Deni Šugerman, poverenik i pomoćnik Dorsa – osobe koji imaju veliku empatiju i blisko iskustvo sa Morisonom zbog čega su uspeli da nam maestralno prenesu ovu veliku modernu tragediju. „Obavezno štivo za svakog obožavaoca grupe Dors prepuno pikantnih otkrića, gorko-slatkih uspomena i iscrpnog istraživanja Morisonove bizarne propasti.“ – Los Angeles Times „Briljantno... Vrlo živopisan, divlje zanosan prikaz jednog kratkog života proživljenog na ivici, ma preko ivice. Jedna bezbožna vožnja, surovo putovanje kroz mračnu stranu ljudske prirode. Savršena knjiga. Napisana onom vrstom robusne perfekcije kakvu bi Morison znao da ceni. Pročitajte.“ – Kicks „Fantastično! Niko odavde ne izlazi živ probudiće vam nostalgiju za tim furioznim vremenom nabijenom strastima, koje je prebrzo prošlo. Ova knjiga je dokument, a ne tek još jedna biografija pale zvezde.“ – Nashville Gazette „Verni svojim prvobitnim namerama, autori nam pružaju priču koju ne čine uobičajeni klišei uspona i pada ili iskvarenosti bogatstvom i slavom, već iznenadno sagorevanje kolebljive, razmažene, darovite, inteligentne umetničke ličnosti.“ – Fort Worth Star Telegram

Mek povez, Beograd 2021, nova knjiga. S3

ZORANNAH LIFE JOURNAL Zorana Jovanović Zorannah Žanrovi: Autobiografije i biografije, Domaći pisci Izdavač: Vulkan izdavaštvo Broj strana: 120 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 14,5x20,5 cm. Godina izdanja: 2016. Opis Nakon velikog uspeha prve dve knjige, Zorana Jovanović, naša najpoznatija modna blogerka, spremila je nešto sasvim drugačije. Life journal nije klasična knjiga, on je moderan dnevnik koji bi svaka devojčica ili devojka samo mogla da poželi. Sastoji se iz tri raskošno ilustrovana dela: Moji planovi, Moje misli i Moje navike, koji treba da se popunjavaju ličnim informacijama i podstaknu tinejdžerke da rade na sebi. Dnevnik Life journal jedinstveno je ostvarenje Zorane Jovanović. Brižljivo je osmišljen tako da se u njega unesu informacije o životu, i da bude mali vodič a velika podrška. Sastoji se iz tri dela. Prvi deo nosi naziv „Moji planovi“. Nije zamišljen kao strog planer, već kao prostor u kojem se pored unošenja planova sabiraju utisci, ocenjuju dani, ističu očekivanja… Drugi deo, „Moje misli“, protkan je motivišućim citatima. Svaka stranica ovog dela stvarana je sa pažnjom i ljubavlju – na parnim stranama nalaze se motivacioni citati, a na neparnim je prostor za pisanje životnih događaja i misli. „Moje navike“ predstavljaju treći deo dnevnika. U njemu je pružena podrška kako da se uz snagu sopstvene volje otarasimo loših navika. Pravi poklon kojim bi svaka ženska osoba trebalo da časti sebe i svoje prijateljice. 52

Stanje: Odlično - Skoro kao novo - Nekorišćeno Naslov: Ispovesti - autobiografski roman Autor: Momo Kapor Izdavač: Srpska književna zadruga mek povez, ćirilica, 21 cm, 488 str. _____ Lena, mlada devojka, dolazi kod ostarelog pisca da joj pomogne da napiše diplomski rad o njegovom delu. On joj govori o svom životu, tako da se ovaj intervju pretvara u svojevrsnu testamentarnu ispovest sa mnoštvom podataka, dokumenata, opisa putovanja i portreta slavnih i nepoznatih prijatelja. U toku tog dugog razgovora među njima se razvija čudan odnos; pisac u toj mladoj devojci zlatne kose pronalazi duh svojih mnogih ljubavi, razvejanih po vremenu. Tipični kaporovoskim obrtom, na kraju ovog autobiografskog romana, završava se bogato i obimno delo o životu ovog poznatog pisca, punom žestine, strasti i nostalgije, koje će se sa zanimanjem čitati.

Izdavač Laguna Autor: Beate Rigirt Žanrovi: Drama, Autobiografije i biografije Pismo: Latinica Broj strana: 398 Povez: Mek Format: 13x20 cm Godina izdanja: 2022 ISBN 978-86-521-4545-4 Knjiga je bukvalno nova jer sam greškom kupila dve... Troškove isporuke plaća kupac Priča o jednoj od najznačajnijih virtuoskinja, čija se genijalnost poredi s Mocartovom... „Muzika je vazduh koji dišem.“ – Klara Šuman Lajpcig, 1835. Kada šesnaestogodišnja Klara svira klavir, sale su rasprodate do poslednjeg mesta. Već pet meseci je na koncertnoj turneji sa ocem. Ono što liči na skladnu zajednicu, zapravo je pravi pakao. Njih dvoje su u svađi i nema izgleda da će se pomiriti. Razlog: Klara je zaljubljena. Otac se protivi tome da se ona tako rano veže, a pogotovo za Roberta Šumana, tog, doduše, veoma darovitog mladog kompozitora, ali i siromašnog vetropira potpuno nesposobnog za život. Klara, koja je nasledila ne samo očev muzički talenat već i njegovu svojeglavost, odlučuje da se ne povinuje očevoj volji. Dokazaće mu da ima ozbiljne namere s Robertom, ali i da može da bude samostalna.

Broj strana: 536 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Životna priča jedne od najzanimljivijih, najvoljenijih i u isto vreme najkontroverznijih ličnosti XX veka. Čoveka koji se uhvatio u koštac sa užasnim nasleđem robovlasništva, ratnohuškačkom politikom, ustavnim poretkom Sjedinjenih Država, Parkinsonovom bolešću, predrasudama, mržnjom, ali i ličnim sumnjama i strahovima. A iz svih tih nedaća izlazio je sa osmehom i uvek nepogrešivo na pravoj strani istorije. Neustrašivo se obračunao sa nenaklonjenom sudbinom i do poslednje runde života ostao na nogama. Zbog njega su se menjale presude sportskih komisija i saveza, dogovarana su kratkotrajna primirja tokom ratova, menjani društveni običaji, marketing strategije, naslovnice časopisa. Zbog njega se ustajalo usred noći, kladilo do poslednjeg dolara, protestovalo, plakalo i smejalo. Pored svega navedenog – bavio se i boksom. Tri puta je osvajao titulu neprikosnovenog šampiona sveta u teškoj kategoriji. Učestvovao je na četiri meča koja su ispisala istoriju boksa i nedvosmisleno je, od strane publike i svog esnafa, proglašen najvećim bokserom svih vremena. Ova najsveobuhvatnija, autorizovana biografija Muhameda Alija može se čitati i kao napet i uzbudljiv roman o junaku koji je celog svog života prkosno govorio u lice nepravdi i smrti – NE! *** Kada će da postoji još jedan borac koji piše pesme, predviđa runde, pobeđuje sve i svakoga, zasmejava ljude, dovodi ih do suza, i još je visok i izuzetno lep kao ja? U istoriji sveta, od početka vremena, nikad nije bilo boksera poput mene. – Muhamed Ali Ponosan sam na Muhameda. Iz dubine duše bih mu dao titulu najjačeg čoveka kog sam sreo u celom svom životu. Ljudi mi danas govore o Muhamedu: „Čoveče, bolestan je. Teško priča, teško se kreće. Zar ti ga nije žao?“ Ja tim ljudima odgovaram: „Hej, Muhamed Ali je i dalje najveći spektakl na svetu.“ – Džordž Forman Njegovi mečevi su bili slavljenje života. Boks je opasna igra, ali je on to predstavljao kao obično takmičenje, izazov koji možete videti u televizijskom kvizu. Činio ga je značajnim i zabavnim. Činio je da se ljudi smeju. Biti u njegovoj blizini je predstavljalo avanturu. – Silvester Stalone

Autor: Leonard Gendlin Izdavač: Filip Višnjić Broj strana: 494 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 22 cm Iza zidina Kremlja... ispovest Staljinove ljubavnice Rezidencija ruskog predsednika i simbol moći Rusije kroz vekove. Tvrđava u obliku nepravilnog trougla sa 20 kula visokih više desetina metara. Na vrhu pet kula nekada je bio dvoglavi orao, ali su na 20-godišnjicu Oktobarske revolucije oni zamenjeni crvenim zvezdama. Iza zidina se nalazi najveće zvono koje nikada nije zvonilo i najveći top koji nikada nije opalio. Carski statusni simboli – mačevi, kočije, krune, dijamanti – brižljivo se čuvaju u Oružanoj palati. Ako je moskovski metro krvotok ruske prestonice, onda je Kremlj njeno srce. Pa čak i srce cele Rusije. Sve ono što se u zemlji događa, a i ono što se nikada neće desiti, dolazi iz ovog kompleksa na obali reke Moskve. Šta se u tom centru moći dešavalo tokom vladavine Josifa Visarionoviča Staljina, i kakav je uticaj na te odluke imala Vera Aleksandra Davidova, dugogodišnja Staljinova ljubavnica, možemo saznati na stranicama ove izuzetno zanimljive knjige ali i veoma dragocenog istorijskog dokumenta... Tvrd povez sa zaštitnim koricama. Knjiga je dobro očuvana, osim što na predlistu je zapisan redni broj.

Rade Šerbedžija Br. strana: 373 Format: 21cm Povez: broširan Mesto izdanja: Podgorica Jezik: hrvatski `Kako je to odjednom čudno i strano. Sijedam za kompjuter i počinjem pisati prijatelju u moju tuđinu. Pišem tamo gdje mi je postalo tuđe. Riječi polako izlaze iz mene i čine se trome i pospane, kao da nemaju šta reći ili objasniti. A i nema se, zapravo, više ništa reći ni objasniti. Prijatelji to ionako razumiju, a bitange više ne uzimam za ozbiljno, jer ih, kad mi se pojave, odagnam od sebe k’o dosadne muhe sa revera moga crnoga kaputa. Dragi Igor Mandić uvijek mi je govorio kako treba pisati, pisati i pisati, jer riječi dolaze do ljudi. Nađu svoj put. Odjek. Ipak, trebam li pisati o svemu tome što sam proživio ovih trinaest godina? Ima li smisla, i zašto, napokon? Ja sam se već odavno pomirio sa svojom sudbinom. Znam da sam, na neki način, gubitnik i da se vrijeme koje smo svi skupa proživjeli ovih trinaest godina nije odviše nježno ponijelo prema ljudima poput mene, ali znam i to da sam izabrao put koji su mi nalagali moj moral i moja savjest.`

Ovo nije jevanđelje o nekom bogu, već dnevnik jednog četrdesetogodišnjaka koji svodi račune sa svojom prošlošću i gleda budućnosti pravo u oči, kao da je još jedan protivnik sa kojim se treba suočiti. Šta makazice znače igraču sa najlepšom i najuzbudljivijom fudbalskom pričom? Kakvu vrednost danas ima gol za fudbalera koji proslavlja svoj četrdeseti rođendan, a u punoj je snazi i još uvek aktivno igra? I šta za njega predstavljaju dribling ili pâs? Zlatan Ibrahimović više ne mora da pokazuje svoju snagu ili da nas podseća na velike sportske uspehe zbog kojih je postao šampion, i zato je rešio da se otvori i da iskreno i pošteno ispriča kako se jedan bog lopte menja i nosi sa godinama koje prolaze: bez licemerja, a sa zrelošću i sumnjama koje je morao da nauči i prihvati. U stalnoj ravnoteži između dva sveta, između adrenalina i balansa, otkriva se jedna priča puna do sada nepoznatih detalja i anegdota, u kojoj se kroz vanserijske podvige provlače strah, nežnost i krhkost, osećanja koja u njemu postoje pored snage, odlučnosti i hrabrosti. Ta osećanja su dečkića iz Rosengorda dovela do vrha sveta, odakle nam sada priča o trenerima, penalima, svlačionicama, protivnicima, fudbalu – ali i o sreći, prijateljstvu i ljubavi. „Kada sam na terenu, osećanje da sam voljen daje mi neverovatan naboj. Ali čak mi i mržnja daje mnogo. Kada me naljute, idem na još viši nivo: pažljiviji sam, usredsređeniji, snažniji i željniji da nešto dokažem. Kada me mrze, ja sam još bolji. Zbog toga me utakmice kao što su derbiji naročito stimulišu i napune me posebnim adrenalinom koji me još više diže. Ali danas se mnogo bolje kontrolišem nego kada sam bio mlad. I zbog toga što su mi deca dala mir i ritam koji pre nisam imao. Do rođenja prvog deteta, donosio sam kući i fudbal i sav svoj bes. Posle su se stvari promenile. Vraćao sam se kući, gledao klince i sve zaboravljao. Da, oni su me promenili. Ušli su u moj život i odjednom je fudbal prestao da bude najvažniji. Važno je bilo samo da su oni dobro.“

„Otkako je komunizam počeo umirati po cijelom svijetu, u meni se počeo sve više buditi, pa premda odavno već ne pripadam ni jednoj organiziranoj komunističkoj partiji, osjećam da moje ljevičarstvo svakim danom raste", piše Šerbedžija na početku ove knjige idući uz nos, tako se kaže, vremenu u kojem živimo. Meni je ova rečenica mera za pristojnost posle propalog veka za nama i jednog možda još goreg pred nama. Nije važan taj propali komunizam, važna je volja da se ne robuje nalogu jednog doba. Čovek treba da bude svoj, a neodoljivi Šerbedžija je to uvek umeo da bude. I u svemu je trijumfovao, ali ne bez teškoća. Otkako sam ga pre oko milion god video na dubrovačkoj plaži kada je glumio na Lovrijencu, do ovogodišnjeg koncerta u Budvi, čudio sam se kako je toliko dobar u svemu što radi, ne samo na filmu i pozornici, ili na fudbalskom igralištu i u kafani, i još ponegde, kako je pisao u prošloj knjizi. Koliko Rade ima u sebi ima radosti i tugovanja, toliko dobro piše. A piše dobro i u stihu i u prozi. O tome ponešto možda i znam, pa bi vam već vremešni profa rekao: čitajte Šerbedžiju. Dobro štivo, ima dušu. Glumac koji ima dušu neodoljiv je i kad na trenutke šmira. To je danas najređe: pisati dušom. Pa kojoj god književnosti to pripadalo, posle svih naših toksičnih kiša. Reče Rade proletos dok se u Budvi dogovarala ova knjiga: „Pokisao sam. Ko vam jebe mater." Tačno. To mora da piše na njenim koricama. Uvek se nađe neki profesor da zabeleži ono što treba. Aleksandar Jerkov

Izdavač: Dereta, Beograd Biblioteka Biografije Autor: Liel Leibovitz Prevod: Miloš Mitić Povez: broširan Broj strana: 180 + table sa fotografijama Format: 16,5 x 23 cm Zašto se Leonardu Cohenu, kao retko kom živom umetniku, ukazuje toliko duboko poštovanje? Zašto se njegove pesme više od tri decenije posle objavljivanja ponovo nalaze na top-listama, koriste u brojnim filmovima i televizijskim muzičkim takmičenjima? Zašto su njegovi vršnjaci ili odavno mrtvi ili na nekim nostalgičnim turnejama na kojima recikliraju stare hitove, dok je on i dalje na vrhuncu svojih stvaralačkih moći, sve popularniji? Ovo su pitanja na koje knjiga Leonard Cohen – muzika, iskupljenje, život pokušava da odgovori, baveći se karijerom ovog umetnika, njegovom muzikom, verovanjima i idejama koje čitav život zastupa. Autor knjige, Liel Leibovitz, prvi je od biografa imao pristup ličnoj Cohenovoj korespondenciji. Na osnovu tih dokumenata pokušava da odgonetne nedoumice u vezi s Cohenovim počecima kada je zbog treme jedva izašao na scenu, ali je samo koju godinu kasnije jedini uspeo da umiri razularenu festivalsku gomilu na ostrvu Wight, sprečivši tako dalje izlive nasilja. Autor opisuje sve ono što je nateralo uspešnog muzičara da se povuče u dugogodišnji samonametnuti egzil u budističkom manastiru i da se još intenzivnije bavi izučavnjem duhovnih nauka vezanih za judaizam, hrišćanstvo i zen-budizam. Sve što je od Cohena stvorilo skoro proročku figuru pred kojom će ustuknutu i najveća muzička imena našeg vremena.

Naslov: The Silence of Hammerstein : A German Story Autor: Hans Magnus Enzensberger Izdavač: London : Seagull Books Pismo: latinica Br. strana: 465 Format: 21 Povez: tvrdi, zaštitni omot Knjiga je u celosti (listovi, povez, korice, zaštitni omot) odlično očuvana, kao nova je: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`. Used - like new; hardcover, dust jacket Biografija generala Kurta fon Hamerštajn-Ekorda (1878-1943), zapovednika nemačke vojske početkom tridesetih godina prošlog veka, u doba kada je Hitler stupao na vlast. Za Hitlera je Hamerštajn rekao sledeće: Kad je nemačko stado već izabralo takvog predvodnika – neka ispašta zbog toga. Nemcima se ne sme uskratiti to gorko iskustvo, inače se nikad neće opametiti. Kurt fon Hamerštajn Ekord, general koji se otvoreno suprotstavio Hitleru iz neverovatne blizine, jeste centralna figura ovog nesvakidašnjeg literarnog poduhvata, koji podrazumeva upotrebu elemenata romana, biografijie, eseja, filozofskih razmišljanja. Encesberger lako prelazi iz jednog u drugi žanr i ispisuje nemačku istoriju, specifično delo koje je u Francuskoj osvojilo zvanje najbolje knjige u 2010. Hamerštajn stoga začuđuje ne samo smelim bavljenjem jednom upečatljivom figurom, šefom generalštaba nemačke vojske do dolaska Hitlera na vlast, već i načinom kojim se autor služi da bi predstavio generala. Encensberger produbljuje perspektivu pisanja o istorijskoj ličnosti kompleksnim razmišljanjima o slobodi kao zaostavštini za budućnost. Ona se ogleda u Porodici fon Hamerštajna i ostaje najbolji epilog priče o nepokolebljivosti.

Dobitnik Pulicerove nagrade. „Lirski izraz Frenka Mekorta može se porediti sa Džojsovim. Tako je zavodljiv, tako veseo.“ – Meri Kar „Očaravajući prikaz detinjstva u kome se neosetno smenjuju duboka tuga i humor nastao iz očajanja. Delo trajne lepote.“ – Philadelphia Inquirer „Kada se osvrnem na detinjstvo, pitam se kako sam ga uopšte i preživeo. Naravno, bilo je to nesrećno detinjstvo; srećno detinjstvo jedva da zaslužuje pažnju. Gore od običnog nesrećnog detinjstva je nesrećno detinjstvo u Irskoj, a još gore je nesrećno detinjstvo u katoličkoj Irskoj.“ Ovako počinje živopisna autobiografija Frenka Mekorta, koji se rodio u Bruklinu ali je odrastao u Irskoj, u siromašnim četvrtima Limerika. Frenkova majka Anđela nema novca da prehrani decu jer njegov otac Malaki retko ima posao, a čak i kada ga nađe, propije sve što zaradi. S druge strane, iritantni i neodgovorni mangup Malaki kod Frenka podstiče jedino što može da mu pruži – ljubav prema priči. Frenk živi za očeve priče o Kuhulinu, koji je spasao Irsku, i o Anđelu na sedmom stepeniku, koji donosi decu njegovoj majci. Možda je Frenk i opstao upravo zbog tih priča jer živi u siromaštvu, na ivici je gladi i skuplja ugalj kraj puta da bi se grejao, dok povremeno trpi grubosti od rođaka i suseda. Ipak, uspeva da preživi kako bi nam rečito i kitnjasto ispričao svoju priču uz veliku dozu praštanja. Anđelin pepeo je sjajna knjiga, gde svaka strana odiše čudesnim humorom i saosećanjem Frenka Mekorta, a ima sve odlike jednog klasika. „Izvrsna autobiografija ispunjena i humorom i praštanjem.“ – People „Spomenik neiscrpnoj snazi ljudskog duha. Sjajan primer verodostojne, iskrene i upečatljive autobiografije.“ – Miami Herald „Život Frenka Mekorta i oštrina sa kojom o njemu pripoveda sasvim su dovoljni da bismo znali šta znači biti čovek.“ – Detroit Free Press „Klasična savremena autobiografija. Fenomenalna.“ – New York Times

„Vreme pred nama biće konačni sudija, i ko je bio ko zapisaće u svojoj enciklopediji.“ Od svog detinjstva, studentskih dana u Beogradu, preko novinarskih angažmana u zemlji i svetu, uz osvrte na književno stvaralaštvo, svedoci smo lične i nacionalne drame koja se odvijala, tokom tri protekle decenije, na nesreću i štetu srpskog naroda. Antologijske stranice autobiografije Vuka Draškovića sažimaju burne decenije od devedesetih naovamo. Ovi memoari se čitaju kao dirljivo i gorko svedočenje protiv zaborava, a zaborav je ubistvo Istine. „Veoma je teško reći šta ljudi teže opraštaju izuzetnom čoveku: vrline ili greške“, napisao je Šandor Marai u svom Dnevniku, u vreme ili pre rođenja autora životopisa koji držite u rukama. Vuk Drašković živi istinitost ove Maraijeve opaske već više od tri decenije, a autobiografijom Ožiljci života i sam traži odgovor, ispovedajući svoj život, ali i sopstvene greške i zablude, a prepuštajući čitaocu da sam prepozna njegove vrline. „U srpskom narodu, a posebno u Beogradu, sve se lako i brzo zaboravlja“, rekao je Miloš Crnjanski, a kao poraznu posledicu, neoprostiv greh i moralni zločin ovu istinu potom živimo i u njoj se rastačemo svi, svesni toga ili ne. Stoga ne bi trebalo da zaboravimo mnoge scene i rečenice iz Ožiljaka života , kao onu o Ivanu Stamboliću: „Nas dvojica zaslužujemo neko prokletstvo. Zato što je on lansirao Miloševića, a ja Šešelja“. „Dovde pamtim, a dalje se stidim“, kaže Vuk Drašković u jednom od mnogih dramatičnih trenutaka u Ožiljcima života , posle jedne od najagresivnijih državnih tortura u tom periodu. Većina tu bezočnu torturu ne pamti, ili čak ne veruje u nju a kamoli da je se stidi, ali zato mnogi od političkih aktera iz tog doba vladaju ili su vladali barem deceniju ili više narodom koji takođe ne ceni pamćenje, a reč stid više i ne razume! – Ljiljana Šop

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zlatan zivot u jarku Široko smatran najboljim britanskim slikarom od Tarnera, vrlo malo se zna o životu Frensisa Bejkona. U ovoj, prvoj knjizi koja je napisana o njemu, Danijel Farson, prijatelj i poverenik Bejkona više od četrdeset godina, daje vrlo lični, iz prve ruke prikaz čoveka kakvog ga je poznavao. Od njegovih seksualnih avantura do njegovog uspona od opskurnosti do međunarodne slave, Farson nam daje jedinstven uvid u Bekonovu genijalnost. Fransis Bejkon (engl. Francis Bacon; Dablin, 28. oktobar 1909 — Madrid, 28. april 1992) je bio engleski figurativni slikar.[1] Po snazi kojom je svom osećanju teskobe davao vizuelnu formu, nijedan od umetnika 20. veka nije se mogao meriti s njim, izuzev Ruoa. Bejkon je često od drugih slikara preuzimao svoj likovni jezik, slobodno kombinujući različite izvore inspiracije, i transformišući ih da bi u njih utisnuo novo značenje. Glava okružena goveđim polutkama odražava Bejkonovu opsesiju Velaskezovim delom Papom Inokentijem H koja ga je intenzivno zaokupljala nekoliko godina. Ovde, naravno, ne vidimo više Papu Inokentija nego duh koji vrišti (za šta ga je nadahnuo prizor iz filma Sergeja Ejzenštajna „Aleksandar Nevski“) izranjajući iz tame u pratnji dveju svetlećih goveđih polutki preuzetih od Rembranta. Znamo da nam poreklo slike ne pomaže da je razumemo. Ne pomaže nam ni poređenje sa ranijim delima, kao što je Grinevaldovo Pribijanje uz krst, Fisijev Košmar, Ensorov Hristov ulazak u Brisel 1889. godine ili Munkov Krik, koja su ovoj slici prethodila. Bejkon je bio kockar, čovek koji je rizikovao i u životu i u načinu rada. Tražio je slike koje, prema njegovim rečima, otvaraju dublje mogućnosti čula. Ovde se takmiči sa Velaskezom, ali po svojim pravilima, a to je uspostavljanje gotovo nepodnošljive napetosti između šokantne žestine lične vizije i svetleće lepote sopstvene slikarske četke. Ne spada direktno u apstraktni ekspresionizam, iako je nesumnjivo povezan i sa njim, već neposredno sa ekspresionističkom tradicijom. Bejkon je uništio mnoga svoja dela, ali se neka od njih još uvek mogu pronaći u američkim i evropskim muzejima.[1] Biografija Mladost Mesto gde je rođen Fransis Bejkon, Dablin. Frensis Bejkon je rođen 28. oktobra 1909. u ulici Lover Begot 63, Dablin, Irska.[2] U to vreme je cela Irska još uvek bila deo Ujedinjenog Kraljevstva. Njegov otac, kapetan Entoni Edvard Mortimer Bejkon, poznat kao Edi, rođen je u Adelaidi, u Južnoj Australiji, od oca Engleza i majke Australijanke.[3] Edi je bio veteran Burskog rata, trener trkačkih konja i unuk general-majora Entonija Bejkona, koji je tvrdio da potiče od ser Nikolasa Bejkona, starijeg polubrata Prvog vikonta Sent Albansa (u istoriji poznatijeg kao ser Frensis Bejkon), elizabetanski državnik, filozof i esejista.[4] Bejkonova majka, Kristina Vinifred Firt, poznata kao Vini, bila je naslednica preduzeća čelika u Šefildu i rudnika uglja. Bejkon je imao starijeg brata Harlija,[5] dve mlađe sestre Ajent i Vinifred i mlađeg brata Edvarda. Bejkona je podigla porodična dadilja Džesi Lajtfut iz Kornvola, poznata kao `Dadilja Lajtfut`, majčinska figura koja mu je ostala bliska do svoje smrti. Tokom ranih 1940-ih, iznajmio je prizemlje 7 Kromvel Plejs, Južni Kensington, starog studija Džona Evereta Milea, a dadilja Lajtfut mu je pomogla da tamo instalira nedozvoljeni točak ruleta, koji su organizovali Bejkon i njegovi prijatelji, za njihovu finansijsku korist. Porodica se često selila, po Engleskoj i Irskoj nekoliko puta, što je dovelo do osećaja raseljenja koji je ostao sa Bejkonom tokom njegovog života. Porodica je živela u Kenikort Hausu u okrugu Kilder od 1911,[5] kasnije se preselila na Vestburn terasu u Londonu, blizu mesta gde je Bejkonov otac radio u Kancelariji za evidenciju teritorijalnih snaga. Vratili su se u Irsku posle Prvog svetskog rata. Bejkon je živeo sa svojom bakom i očuhom po majci, Vinifred i Keri Sapl. Bejkon je bio stidljiv kao dete i uživao je da se oblači. Ovo, i njegova ženstvena pojava, razljutili su njegovog oca. Pojavila se priča 1992. godine[6] o tome da je njegov otac dao da ga konjušari bičuju. Godine 1924, ubrzo nakon uspostavljanja Irske slobodne države, njegovi roditelji su se preselili u Glosteršir. Na žurci u porodičnoj kući Firt, u Safolku, Bejkon se obukao kao flaper sa Itonskim kropom, haljinom od perli, karminom, visokim potpeticama i dugačkim držačem za cigarete. Godine 1926. porodica se vratila u Strafan Lodž. Njegova sestra, Jante, dvanaest godina mlađa od njega, sećala se da je Bejkon crtao dame sa kloš šeširima i dugim držačima za cigarete.[7] Kasnije te godine, Bejkon je izbačen iz Strafan Lodža nakon incidenta u kojem ga je otac pronašao kako se divi sebi ispred velikog ogledala u donjem vešu svoje majke....

Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Život Autor: Kit Ričards Izdavač: Laguna mek povez, latinica, 21 cm, 585 str, 510 g. _____ Kit Ričards je s Rolingstounsima stvorio rifove, stihove i pesme koje su uzbudile ceo svet. Više od četiri decenije on je živeo pravim rokenrol životom: stavljao glavu na panj kad god je to želeo, govorio otvoreno šta misli, i prolazio s tim onako kako to nikome pre njega nije polazilo za rukom. Sada nam konačno on sam priča o svom životu izloženom unakrsnom uraganu. A kakav je to samo život. Slušao je opsesivno ploče Čaka Berija i Madija Votersa za vreme svog detinjstva u Kentu. Naučio je da svira gitaru i osnovao bend s Mikom Džegerom i Brajanom Džounsom. Usledila je prvobitna slava i uspeh Rolingstounsa kao grupe nevaljalaca. Zloglasna hapšenja zbog droge u njegovoj kući Redlands i potom niz sukoba s nervoznim establišmentom stvorili su trajnu sliku odmetnika i narodnog junaka. Stvarao je besmrtne rifove kao one u pesmama „Jumpin’ Jack Flash“, „Street Fighting Man“ i „Honky Tonk Women“. Zaljubio se u Anitu Palenberg, a onda je umro Brajan Džouns. Bio je poreski izgnanik u Francuskoj, odlazio na divlje turneje po Americi i sticao sve veću slavu, upadao u sve veću izolaciju i narkomaniju. Zaljubio se u Pati Hensen. Otuđio se od Mika Džegera, da bi se potom s njim pomirio. Brak, porodica, solo albumi, grupa X-Pensive Winos i put kom se kraj ne nazire.

Vilhelm Bunc je robijaš koji je u samici čitao Bibliju, a potom cepao pročitane stranice i u njima rolao duvan. To je činio sve dok nije došao do teksta Novoga Zaveta. Tada se dogodilo pravo čudo, koje je opisao u knjizi Čovek koji je pušio Bibliju. Radi se o potresnoj autobiografiji nekadašnjeg ubice i kriminalca, kome je Sveto Pismo iz korena promenilo život. „Ako ispovedamo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe, i očisti nas od svake nepravde“ – stih iz Prve poslanice apostola Jovana koji je promenio život robijašu Vilhelmu Buncu. Čoveku koji je, kako se činilo, od rođenja bio predodređen da čini samo zlo. Surovom testu izdržljivosti bio je izložen još kao beba. Majka ga je ostavila na ulici. Otac ga je poslao u dom. Kao tinejdžer, prvi put je ubio čoveka. Maloletnički zatvor, sudnica, uslovna kazna… bio je to uobičajeni životni ritam Vilhelma Bunca. U zatvorskoj ćeliji, 1983. godine, Bunc u ruke uzima Bibliju. Pročita stranicu, pocepa je, urola duvan u nju i popuši. Tako prolazi čitav Stari i dolazi do Novog Zaveta. Bog kaže: „Ja sam veran kao otac koji voli“. Tekst ga obuzima. Pita se da li je to moguće? Usuđuje se da načini prvi korak u potpuno novom smeru… Na kraju, pošlo mu je za rukom da svoj život u potpunosti preobrazi. Uspeo je da postane novi čovek. „Moramo da opustošimo pakao i nastanimo raj“ – maksima je po kojoj danas živi nekadašnji robijaš.

AUTOR: Volfgang Langof NASLOV: Na zapadu nešto novo-13 meseci koncentracionog logora IZDAVAC:Jugo-istok GODINA: 1936. POVEZ: mek, pečat i potpis na prvim stranama, nekoliko pasusa markirano grafitnom olovkom (KB:174) Roman `13 meseci koncentracionog logora` autora Wolfganga Langhoffa je snažno i potresno delo koje pruža intiman uvid u strahote koncentracionih logora tokom Drugog svetskog rata. Langhoff je napisao ovaj roman na osnovu vlastitog iskustva provedenog u tim užasnim uslovima. Roman prati protagonista koji je uhvaćen i odveden u koncentracioni logor, gde se suočava sa svakodnevnim brutalnostima, patnjom, gubitkom, ali i sa neverovatnom snagom ljudskog duha. Langhoff je uspeo da prenese atmosferu straha, beznadežnosti i preživljavanja koja je vladala u logorima, ali istovremeno i da prikaže ljudsku solidarnost, hrabrost i otpor prema ugnjetavanju. Kroz živopisne opise i emotivno nabijene scene, čitaoci se suočavaju sa teškim temama koje obuhvataju borbu za preživljavanjem, gubitak ljudskog dostojanstva, ali i snagu ljudske volje da se odupre tiraniji i da pronađe tračak nade usred najmračnijih trenutaka. Langhoffov roman nije samo svedočanstvo o strahotama rata i holokausta, već i duboko emotivan podsetnik na važnost pamćenja i suočavanja sa prošlošću. Kroz ovu knjigu, Langhoff nas podstiče da se nikada ne zaboravi patnja i stradanje, te da se uvek borimo za ljudsku pravdu i solidarnost. `13 meseci koncentracionog logora` je delo koje ostavlja dubok i trajan uticaj na čitaoca, podstičući ga na dublje razmišljanje o ljudskoj prirodi, moralu i vrednostima koje su ključne u vremenima krize i stradanja.

NOVA KNJIGA Žanr: Biografija Autor: Domaći Autor:: Maksim Klasanović Žanrovi:: Autobiografije i biografije, Domaći pisci Izdavač:: Novosti Godina izdanja:: 2022. Broj strana: 309 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Maksim Klasanović, rodom iz Bijeljine, kao mlad i sposoban čovek, iz Nemačke, gde je odrastao i školovo se, zaputio se na Tajland, „raj na zemlji”, gde je lepo živeo i uspešno radio godinama. Ali, 30. april 2011. godine, 20:13 sati po lokalnom vremenu, u Puketu, kao grom dogodio se trenutak kada sam zeznuo svoj život – ispoveda u ovoj izuzetnoj ispovesti svoje dramatično iskustvo i život koji je proveo iza rešetaka u strašnim i surovim uslovima. Svako osećanje, brutalnost, bezizlaz, slom, gubitak nade da će ponovo grliti ćerkicu, zagrliti majku, opisani su sa tolikom snagom i sugestivnošću, da je Maksimova sudbinska priča više od folma! Ovo je bio stvarni život. Pakao! U Bombat Piset Klangu, najtežem zatvoru u Bangkoku, zvali su ga „stranac”. Kao Evropljanin nalazio se na najnižoj lestvici među zatvorenicima. 17 sati dnevno provodio je na nepunom kvadratnom metru betonskog poda, a noću naslanjao glavu na praznu plastičnu flašu. On opstaje jer čeličnom voljom održava svoje telo u formi. Kako bi sačuvao svoje fizičko zdravlje odlučuje se za duhovni put. Oko mene je bio pravi horor i shvatio sam da prava sloboda počinje samo u meni. Zvuči čudno, ali zatvor je od mene napravio boljeg čoveka i uvek ću biti zahvalan na tome. d2

Odlično očuvano s posvetom autora Mladen Maksimović Knjiga predstavlja omaž muzičkoj grupi Azra i umetničkom stvaralaštvu Branimira Džonija Štulića. Retko! Postoje brojne grupacije onih kojma je rokenrol usmerio životne puteve, usadio ono, kulturološko obrazovanje, ulaganje u sopstveno obrazovanje, poštovanje starijih itd, a što je netragom nestalo, no, ostaju ta, stara dobra vremena, za koja će današnji klinci ostati uskraćeni, ili se možda varam, jer, ta su ipak negde u telefonima. U svom predgovoru ovde, Mihajlo Knežević je složio validnu priču, koju bih, možda proširio, ali potpisao bez dvoumljenja. Maksimoviću je pošlo za rukom ono što inima nikada neće kada se radi o Džoniju i nj. Azri, generaciji koja je stasavala uz njihovu muziku ali i posteriori. Iz tog samo razloga, odati autoru zasluženo priznanje je ono, neizostavno, ono što se nameće, u potpunosti je neispustivo. Okupan poetskim Džonijevim suncem, autor se nije odlučio pljuvati ili u superlativu pisati o Džoniju, nego je akcenat stavio na objektivno ono, nije podlegao toj zaljubljenosti u saund ovog sastava, ostao je priseban do samog kraja i doneo nam iznad svega izvrsnu priču, priču o Džoniju koja kreće od Skoplja, grada u kom je rodjen, ali, za mene koji čita ove ‘Gospodar samoće’ redove, pravi junak je zapravo Maksimović, naravno, iz gore navedenih razloga. Gospodar samoće je naslov je almanah koncipiran, tako da imamo, po godinama društvenopolitička zbivanja od 1943. pa sve do 2017. Autor se tako u delu vezanom za 1956. dotiče prvih tragova rokenrola u FNRJ, kada se pomenuti ponajviše slušao sa razglasa na ringišpilima i podudarnog onog, da se, zapravo od tada ili od te godine krenulo u obeležavanje Dana mladosti, pa onda i prvog emitovanja tv programa iz studija u Zagrebu. Iste je Dizi Gilespi u Jugoslaviji, a potom se vraća Džoniju. Gospodar samoće nije knjiga koja se čita bez predaha, naprotiv, tera nas na zastajanje, pauzu neku, manju, a sve iz razloga divljenja autoru koji je, nema tu sumnje, napisao ovaj, zbilja vredan naslov, koji pored priče o preferentnom liku donosi i detalje one, već zaboravljene ili ne toliko bitne ali neispustive, one bez kojih nema zaokružene priče vezane za jedno rock štivo, a što u ukupnom visoko vrednuje Maksimovićevu posvećenost vezanu za Džonija i Azru. Stoji ovde tako, da je Džoni (Djoni) sa samo osamnaest godina po prvi put čuo stvari Bitlsa na radiju (Twist and Shout i P.S. I Love You), da je za omiljeni list imao Kekec, a fudbal se nalazio u vrhu njegovih sportskih aktivnosti i interesovanja. Pod podsećanja stoji ovde da je Nikola Karaklajić (02.02.1961.) pokrenuo prvu rokenrol emisiju na talasima Radija Beograd. Piše Maksimović potom o Džonijevom odrastanju , prvoj gitari koju je pozajmio od svoje drugarice Maje, te da je vežbao na toj dok mu krv ne krene iz jabučica. Zanimljivo je ono što ovde autor iznosi a vezano je za Džonijev diplomski rad u gimnaziji na temu Pariške komune 1871. Na izvestan način, ta saznanja će presudno uticati na pisanje tekstova sa socijalnom tematikom tokom bogate mu karijere. Već se na odsluženju vojnog roka u JNA posvetio pisanju songova, a po izlasku iz vojske piše i prvu značajnu onu, ‘Balkan ‘ je ta. Iznosi Maksimović i pojedinosti vezane za nastanak songa Krvava Meri. Naime, Džoni se svakodnevno vozio autobusom na liniji 43 i svirao gitaru, a, poznanica u tom, koja je takodje svakodnevno koristila autobus na pomenutoj, je imala nadimak po engleskoj kraljici Meri Tjudor (za koju znamo da se nemilosrdno obračunavala sa svojim protivnicima u 16. veku) a za razliku od kraljice, ona je samo koristila muškarce, pelješila ih, odlazila sa njima u nezaobilazni šoping do Trsta (vrtela je frajere oko malog prsta, vodila ih u krevet a potom u provod). Vezano za politiku u tim, studentskim krugovima, Džoni je sebe svrstavao u grupaciju onih koji nisu želeli prikloniti se ni jednoj strani, dakle sebe nije video kao strogo opredeljenog, , mada je na izvestan način naginjao levičarima (nasledje ’68. i časopis Praksis). Maksimović navodi i 1975. kao godinu formiranja prve njegove grupe, one, Balkan sevdah bend. U poglavlju pet (Iz plemena starih Azra) konačno dolazimo do toga kako se stiglo do Azra naziva za grupu, i nekih, po svemu, za start u karijeri pomenute izuzetno bitnih detalja. Piše autor potom kako se 1977. u Zagrebu, u krugu porodice Djoka Grgeca Anarhista proslavljao dolazak na svet ćerke pomenutog, te da je Džoni tada izgovarao stihove Hajnriha Hajnea sa akcentom na song Azra (Kazuj robe iz plemena kog si, ja sam El Muharem iz plemena starih Azra) a Djoko se obavezao, dao je svojoj ćerki ime Azra, te će i Džoni nešto kasnije isto uzeti za naziv grupe). Možda i jesam, ali, pre da nisam imao prilike pročitati ove pojedinosti u brojnim naslovima vezanim za njega, te tako sve pohvale autoru, za koga već ovde, na šezdeset i sedmoj stranici Gospodara samoće, mogu bez ustezanja reći kako nije ispustio niti jedan detalj o Azri, a bez tih storija o pomenutoj ne bi imala ne znam koliko smisla, bila bi beznačajna. Iznosi autor i podatak da je prvi tekst o grupi Azra objavljen u zagrebačkom Poletu, a isti je potpisao Sven Semenčić. Autor dalje, u podsećanjima (nevezano za Azru) navodi da je cd kao nosač zvuka , prvi put promovisan 08.09.1979. u holandskom Ajndhovenu, radi se filipsovom cd nosaču zvuka na kom su zabeležena Vivaldijeva ‘Četiri godišnja doba’, i tu su mišljenja nepodeljena. Datum koji ćemo dobro upamtiti svi mi, zaljubljenici u crni vinil jer, postepeno se prelazilo na pomenuti nosač zvuka, koji će gotovo istisnuti proizvodnju i prodaju tih, no, na svu sreću, danas je situacija znatno povoljnija i ide u prilog vinilu, ne samo crnom, nego i u ostalim bojama, a kao primer imamo našu najznačajniju diskografsku kuću Jugoton/Croatia Records iz Zagreba. U pravoj eksploziji zbivanja na ondašnjoj domaćoj rokenrol sceni, autor beleži ono, veoma bitno za karijeru Džonija i Azre jer, susreće se sa Borisom Lajnerom i Srdjanom Šaherom kada će na kratko promeniti naziv grupe u Sindikat. Od iznimne važnosti je objavljivanje prvog singla grupe na kom su se našle Balkan/A šta da radim, stvari, godina je 1979. uz napomenu da su u sastavu samo njih dvojica, dakle Boris i Džoni. Autor je tako došao do saznanja vezanih za nastanak songa ‘Kad Miki kaže da se boji’ , stoji tako da je izvesni slovenački političar izjavo kako postoji tendencija po kojoj svi mladi koji ne žele učiti pribegavaju formiranju rock grupa, a što je Štulića i navelo da napiše pomenutu. U grupi je potom bas gitarist Mišo Hrnjak (ex Eustahijevi virtuozi). Poznanstvo sa izvesnom Silvijom na ostrvu Silba rezultira napisanom i isto tako naslovljenom, mada je i onaj, prvi album njoj posvećen, album koji se na tržištu javio 1980. Stoji ovde da je po kriterijumima Džona Lenona, ploča uspešna ukoliko su sve sa te hitovi, te je Džoni u potpunosti odgovorio tim. Naravno, ono što je izvesni napisao u povodu izlaska tog i ne stoji, ali takvi imaju medijski prolaz te mogu sebi dozvoliti luksuz iznošenja sopstvenih stavova, stajali oni ili ne, no to nije u kontekstu priče ovde. Ističe Maksimović sedam nastupa Azre u SKCu beogradskom, pa onda dvostruki album ‘Sunčana stana ulice’ a ono što posebno zadivljuje je autorovo iskreno i realno iznošenje, pisanje o karijeri grupe, kao i to da se nije upuštao u onu, ne znam kakvu analizu brojeva sa svih albuma grupe. Džoni i Azra su samo izvor inspiracije njegove, uz njihovu muziku je odrastao, to je uz napisano ovde sasvim dovoljno za iskazivanje poštovanja njegovim junacima. Azra i Džoni tako, Maksimoviću znače koliko i nama starijima Siluete, Roboti, Grupa 220, Grupa Mi, Korni Grupa, Crni biseri, Džentlmeni, SmaK, Tajm itd. Podseća Maksimović i na onovremena zbivanja u Poljskoj , sve vezano za nezavisni sindikat Solidarnost sa Lehom Valensom na čelu, jer, Džoni je iskazao podršku tim ljudima napisanom onom, ‘ Poljska u mom srcu’, dakle insiprisana je pomenutim. Zabeležio je autor tako i trostruki Lp album na kom su se našle probrane one, iz Kulušića, prostora zagrebačkog u kom su (kao i beogradskom SKCu) održali sedam koncerata. Autor se nije uopšte upuštao kažem u detaljnu analizu svih brojeva sa Azrinih albuma, i to je stvaran pokazatelj njegovog, ne nekog besciljnog lutanja ka negativnoj konotaciji ili u superlativu pisanju vezanim za kvalitet snimljenih, te se tako nije pridružio grupaciji onih koji su ne znam koliko cenili Azru i Džonija, a pri tom se uglavnom negativno odnosili prema njegovom stvaralaštvu. Song zbirka Džonijeva, naslovljena sa ‘Filigranski pločnici’ je objavljena 1982. godine a stvar ‘Pit i to je Amerika’ napisao je njegov frend Mile Rupčić. U osvrtu na 1982. godinu, autor prenosi kako je pomenute snimljen izvestan album izvesne grupe koji će kasnije (od nekolicine njih) biti proglašen za najbolji ikada snimljen u Yu, što, naravno da ne stoji, daleko je od tog, ali je zahvaljujući prolazu u medijima, grupica tih uspela u nameri plasiranja svog mišljenja, mada, ruku na srce, barem nama starijima to ne znači apsolutno ništa, nema tu težinu objektivnosti nego navijačku obojenost. Dolazimo tako i do poglavlja vezanog za prvi Džonijev odlazak u Holandiju, zemlju u kojoj će se javiti nj. druga song zbirka, naslovljena sa Big beng. Autor podseća i na Davida Albaharija, koji je svojevremeno napisao kako Džoni svoju iskrenost iznosi u tekstovima kroz zastrašujuće slike, a da se odlično uočavaju ili zapažaju i druge konstante Štulićevog pesništva, ubacivanje citata na za to odgovarajuća mesta uz parodijski onaj prilaz kako književnom onom, tako i muzičkom delu rezimirani prikazi ili u prevodu oni elementi bez kojih postmodernizam to i ne bi bio. Snima Džoni u NL trostruki album na engleskom jeziku (It Ain’t Like In The Movies At All). On i Lajner upoznaju Stivena Kipa, bas gitaristu, koji im se odmah pridružuje. Vezano za ovaj trostruki album, autor iznosi detalje one, o nastanku tog. Sve je u stvari vezano za strip u kom kosmonaut napušta svoj brod, istražuje površinu planete na koju su se spustili pa tako zatiče ostatke starog broda, ulazi zatim u taj, pogleda kroz prozor a sve što je video je crnilo prošarano zvezdama te izgovara ključno ono: It Ain’t Like It The Movies At All’’ (po mome engleskom to je u prevodu, da vidjeno nije kao što smo gledali u filmovima). I zbilja su bitni ti detalji vezani za nastanak songova bilo koje grupe, pa tako i ovde iznosim autorova saznanja te mu od srca zahvaljujem na svemu što je podelio sa nama. Imamo ovde i autorovo podsećanje na Žiku Pavlovića i nj. ono, doba Juge ostaće upamćeno kao Periklovo doba za umetnost (muziku, književnost, film i sport) a važan činilac u tom (izmedju ostalih) je i jugoslovenska grupa Azra sa Džonijem Štulićem. Vredno iznošenja je svakako i autorovo saznanje da je sarajevski gitarist, kompozitor i producent Zoran Šerbedžija saradjujući sa Džonijem na albumu Blasé (prezasićen) rekao da je on jedan divan i pošten čovek, te da od njega možemo naučiti kako ne biti pohlepan. Uspeo je u onom, da ga ljudi zavole, poistovetio se sa svojim stvaralaštvom, mada za uzvrat nije tražio a niti dobio bilo šta i tu leži njegova genijalnost. Autor je, na koncu, nadasve iskrenim, neizvrnutim, neispeglanim i objektivnim pisanjem o Džoniju i Azri, kapiram, hteo poručiti svima, ono, jedan je Džoni, njegov udeo u ispisivanju stranica jugoslovenskog rocka je nemerljiv, zato ga ostavite na miru, jednom i za svagda. Džoni će za kritičare izjaviti, kako ga isti seciraju, a misle o sebi i kao u džudou koriste moju snagu ne bi li me oborili! Za kraj izdvajam ono Maksimovićevo gde stoji: Ako odgonetnemo ličnost njegovu, pratimo mapu na kojoj su ljubav prema muzici, fudbalu, književnosti i umetnosti generalno. Tags: Dzoni Štulić grupa Azra biografija Filigrantski pločnici ploče albumi

Broj strana: 368 Format: 20 cm Pismo: Ćirilica Povez: Tvrdi „Ako pored porodice u mom životu postoji nešto što bez dvoumljenja smatram srećom, to su moji prijatelji.“ Knjiga o prijateljima Stojane Garović Magdalenović „Teklo vreme“ je vrsta autorkine Autobiografije o drugima. Ona se može čitati kao knjiga portreta, ali i kao moderan roman labave kompozicije o nastanku i prevođenju njenih knjiga. U ličnostima koje nam autorka predstavlja, pronalazimo osobine koje ih čine velikim ljudima. U knjizi o prijateljima mešaju se žanrovi: od ispovedne i memoarske proze do istorijske i verističke, dokumentarne, od priča sa dramskom strukturom do sentimentalne pripovesti. Dobili smo jednu knjigu koja će se često prelistavati i pročitavati… „…Pravi ljudi će pre ili kasnije otkriti vašu vrednost. Kada pronađete takve ljude, držite ih kao kap vode na dlanu. Njihova prisutnost će postati prava avantura zajedničkog življenja… I tako nastavljam po svom-pisanje srcem.“ Stojana Garović Magdalenić rođena je 1949. godine u Bašči kod Rožaja, u Crnoj Gori. Školovala se u Rožajama, Kragujevcu i Beogradu. Živi i stvara u Beogradu. Objavljeni romani: Jedan mogući život (1999,2003,2011) Iz legende prstenovi (2002,2014) Dorotea (2005,2010) Olivera (2009,2010) Olivera (2013), prevod na turski jezik, izdavač „Arunas Yaincilik“, Istanbul Tekla voda (2017)

Pričaj, sećanje! predstavlja Nabokovljeve autobiografske memoare koji obuhvataju 37 godina evropskog razdoblja autorovog života, sve do odlaska u Ameriku sa suprugom i sinom u osvit Drugog svetskog rata. Od pisca kao što je Nabokov nije se ni mogao očekivati faktografski, hronološki zapis njegovog života; on gotovo lirski pripoveda o svojim uspomenama, formiranju književnog identiteta, strasti prema lepidopteriji koja se javila još u ranom detinjstvu, adolescentskim ljubavima i braku sa Verom, boljševičkom teroru, životu u emigraciji, čežnji za izgubljenom domovinom. Ovaj briljantni mozaik sećanja sastoji se iz petnaest poglavlja koja su zasebno objavljivana u periodu 1948–1950, prvi put sabrana i objavljena 1951, a izmenjena, dopunjena i ponovo izdata 1966. U ovoj knjizi ljubitelji Nabokovljeve proze mogu pronaći sve ono što inače karakteriše njegove romane i što ga je zasluženo uvrstilo među najveće književnike XX veka:...

Pričaj, sećanje! predstavlja Nabokovljeve autobiografske memoare koji obuhvataju 37 godina evropskog razdoblja autorovog života, sve do odlaska u Ameriku sa suprugom i sinom u osvit Drugog svetskog rata. Od pisca kao što je Nabokov nije se ni mogao očekivati faktografski, hronološki zapis njegovog života; on gotovo lirski pripoveda o svojim uspomenama, formiranju književnog identiteta, strasti prema lepidopteriji koja se javila još u ranom detinjstvu, adolescentskim ljubavima i braku sa Verom, boljševičkom teroru, životu u emigraciji, čežnji za izgubljenom domovinom. Ovaj briljantni mozaik sećanja sastoji se iz petnaest poglavlja koja su zasebno objavljivana u periodu 1948–1950, prvi put sabrana i objavljena 1951, a izmenjena, dopunjena i ponovo izdata 1966. U ovoj knjizi ljubitelji Nabokovljeve proze mogu pronaći sve ono što inače karakteriše njegove romane i što ga je zasluženo uvrstilo među najveće književnike XX veka:...

Knjiga je u perfektnom stanju, bukvalno nije ni prelistavana. Isplati se!!!