44753) DRŽEĆI SE ZA VAZDUH , Zdravko Šotra , Vukotić media Beograd 2013 , Ova knjiga je mnogo više od jedne autobiografije. Zdravko Šotra ispreda zlatnim nitima, diskretno i skromno, svoj neobično zanimljiv i buran život, putešestvije od siromašne Hercegovine do svetskih fešta i spektakla. Ali, to je, istovremeno, i autentično, šarmantno, duhovito i gorko svedočenje o poluvekovnom razvoju našeg filma i televizije. Autor petnaestak filmova i na desetine najboljih, neponovljivih i dugo pamćenih serija i šou programa, upoznaje nas u ovoj knjizi sa svim najpopularnijim zvezdama celuloidne trake. Suzdržano i diskretno, provodi nas i kroz odaje porodičnih odnosa i mirišljavu baštu svojih ljubavi. Veliki pregalac, okićen nagradama i slavom, podario nam je, bez režije, knjigu koja se čita naiskap. Tiho a šokantno. Bezazleno a uzbudljivo. Iskreno a naški., mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , ćirilica,384 strane ,

Izdavač:NARODNA KNJIGA - ALFA Beograd Godina: 2005 Broj strana:229 Povez:TVRDOKORIČENO Pismo:Latinica Dimenzije knjige: 20,5 x 14,5 cm Knjiga je bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! ,,Kako se obogatiti` je delo poznatog bogataša i javne ličnosti koji ovde izlaže svoje shvatanje sveta i uspeha u njemu. Sa prepoznatljivim samopouzdanjem i pronicljivošću, Tramp u ovoj knjizi govori o tome kako mudro ulagati, efikasno voditi posao, zaposliti, motivisati i otpustiti radnike, a uz to kako voditi porodični život.

Branislav Kovac

Paraćina 1990, mek povez, prosečno očuvana, pečat škole i posveta na predlistu, 148 strana, težina oko 200 gr

LIČNE STVARI ogledi o sebi i drugima - Milovan Danojlić kao nova Plato 461 strana Kada se samo setim u šta sam sve verovao, koga sam sve uzimao ozbiljno, šta mi se sve cinilo jasno kao sunce ... Ne, ne odricem se svojih zabluda, naprotiv, samo ih idioti nemaju, i jedino ih podlaci ne priznaju. One su suštastvena iskustva našeg postojanja. Do konacnih i nepomerljivih istina ionako se nikad necemo probiti. Ostaje nam dostojanstveno i pošteno suocavanje sa našim ogranicenjima, posrtanjima i protivrecnostima - Milovan Danojlic

Polovna knjiga, korice pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Rad - Beograd, 1960. god. Tvrd povez, 20 cm. 445 str. Ernan Kortes (šp. Hernán Cortés; Medeljin 1485 - Kastiljeha de la Kuesta, 2. decembra 1547), takođe je poznat kao Ernando ili Fernando Kortes. Bio je pustolov i konkistador koji je osvojio državu Asteka, na teritoriji današnjeg Meksika. Ubrzo, ova teritorija našla se pod vlašću kraljevine Španije. Rodio se u mestu Medeljinu, koje se nalazi na jugo-zapadu Španije. Vodi poreklo od plemićke porodice iz Ekstremadure. Već sa četrnaest godina upisao je studije prava na Univerzitetu u Salamanki, ali je veoma brzo odustao od školovanja i otišao je u Santo Domingo, današnji Haiti. Nakon Kolumbovih osvajanja u Južnoj Americi, Ernan Kortes se pridružio njegovim trupama, gde je obavljao posao zapisničara. Učestvovao je u ekspediciji na Kubi, 1511. godine, kao sekretar guvernera Kube Dijega Velaskeza. Kortes je rasprodao svoje imanje da bi kupio brod i opremio ekspediciju čiji je glavni cilj bio uspostavljanje trgovinskih veza. Na put je Kortes krenuo 18. februara 1519. godine. Pratilo ga je 506 vojnika, stotinak mornara. Imao je šesnaest konja i nekoliko topova . Kortes se prvo iskrcao na obalu Jukatana i tamo osnovao grad Verakruz. Lokalno stanovništvo ga je dočekalo sa darovima, hranom i zlatom. Indijanci su mu rekli da se njihov vladar nalazi u gradu Tenočtitlan, danas Meksiko. Nakon višemesečne opsade, ceo grad Tenočtitlan osvojen je 13. avgusta 1520. Guatimozin, poglavica Asteka, lično se predao Kortesu, što je označavalo zvaničan kraj Astečkog carstva. Smatra se da je u toku celog pohoda ubijeno između 120.000 i 240.000 Asteka.

Moj život - Isadora Duncan moj zivot Isidora Dankan Znanje, Zagreb, 1969. godina -Tvrd povez sa omotom, 325 strana. - unutasnjost je u redu ,nema saranja po knjizi ,a zaštitni omot ima malo salotejpa po ivicama korica ,fali mali ćošak omota ,,oko pola cm ,na gornjem hrbatu ,vidi se na 1 slici Isidora Dankan MOJ ŽIVOT 1877. 1927. Izadora Dankan (engl. Isadora Duncan; San Francisko, 27. maj 1877 — Nica, 14. septembar 1927) je bila američka plesačica. Rođena je kao Andžela Izadora Dankan (engl. Angela Isadora Duncan), mnogi je smatraju majkom modernog plesa. Iako nikada nije bila popularna u SAD, zabavljala je publiku širom Evrope. Godine 1900, preselila se u Pariz. Jedno vreme je bila udata za ruskog pisca Sergeja Aleksandroviča Jesenjina. Umrla je tragično, kada joj se tokom vožnje u „Bugatiju“ dugi crveni šal upleo u točak vozila i ugušio je. O njenom životu snimljen je film „Izadora“, 1968. godine, u režiji Karela Rajša, sa Vanesom Redgrejv u glavnoj ulozi. ani život Rođena je u Sjedinjenim Američkim Državama 1877. godine kao najmlađe dete svojih roditelja. Izadora [1] je imala dva brata i sestru. Sestra Elizabet Dankan je takođe bila plesačica. Njen brat Augustin Dankan je bio poznati režiser. Najstariji brat Rejmond Dankan je bio poznati filozof, pesnik i umetnik. Roditelji Isidore Dankan su se razveli dok je ona bila još beba.[2] Napustila je školu zbog siromaštva i počela da daje časove plesa drugoj deci. Ples i škola plesa Napustila je San Francisko i selila se od Čikaga do Nju Jorka. Našla je privremen posao u Augustin Daly`s teatru. Preselila se u London 1898. godine posle smrti njenog oca zajedno sa porodicom. Tamo pleše u salonima visoke klase. 1900. godine se seli u Pariz sa bratom i majkom. 1902. godine se upoznaje sa umetnicom Loi Fuler koja joj kasnije sponzoriše koncerte u Evropi. U tom periodu je upoznala filozofa Ničea i dobila ideju da počne svoj filozofski pravac u plesu. Počinje da pleše uz klasičnu muziku što izaziva čuđenje kod publike. Tokom turneja, Izadora je stvorila svoj stil u plesu koji je fokusiran na prirodno kretanje tela umesto stroge tehnike baleta. Taj njen stil je postao vrlo popularan, te je i sama ona postala vrlo popularna u Evropi. Otvorila je školu za mlade devojke željne plesa. Prva takva škola je nastala U Grenvaldu u Nemačkoj. U to gradu je osnovala plesnu grupu Izadore[3] u kojoj su bile šest mladih devojčica. Njihov prvi nastup je bio 1905. godine. Kasnije ih ona usvaja i one dobijaju prezime Dankan. Kasnije otvara i plesnu školu u Francuskoj ali se zatvara zbog Prvog svetskog rata. Odlazi nekoliko puta u SAD zbog turneja ali nikada više ne živi tamo. Privatni život Izadora je bila feministkinja, biseksualka i komunistkinja. 1906. godine dobija ćerku sa Gordonom Krejgom. 1909. godine dobija sina sa jednim francuskim Jevrejinom. Oba deteta su joj stradala u saobraćajnoj nesreći. 1921. godine odlazi u Rusiju i tamo upoznaje Sergeja Jesenjina za koga se udaje 1922. godine[4]. Taj brak ne traje dugo zbog mentalne bolesti Sergeja Jesenjina. Posle druge godine rastanka se Jesenjin ubija. Izadora doživljava krah svoje plesne škole kada SSSR odlučuje da je ne finansira više. Ona se pritom odaje alkoholu. 1927. godine ona piše biografiju nazvanu Moj život[5]. Septembra te iste godine se ugušila šalom kada se upleo u točkove automobila u kojem se vozila. ( u sobi ,mali beli ormaric ,car)

Pesme, crtice, odlomci, dokumenti... Uz niz bisera kratke forme i osvrta Dušana Radovića na svoj život i stvaralaštvo, sada imamo i retku priliku da vidimo tekstove onako kako su izašli iz pisaće mašine, njegove početne ideje, crtežiće, privatne fotografije, nepoznate radove... Pošto prvi put donosi sadržaj razglednica i pisama koje je Dušan slao svom sinu Milošu, zbirka Svaštara prikazuje velikog pisca i u ulozi izvanrednog oca. Ukratko, u ovoj knjizi nalazi se sve ono bez čega bi portret Dušana Radovića bio nepotpun. `ŠTA SAM TO RADIO? Probijao sam led da bih mogao disati. Borio se protiv tuđe i svoje dosade. Pokušavao da se setim nečeg drugog. Izmišljao imena sopstvenim iskustvima i saznanjima. Igrao se, jer raditi ne volim. Bežao iz svog malog i siromašnog života. Udvarao se drugima. Grickao, bockao, kraduckao i živuckao. Hteo sam da budem bolji pisac, ali nisam umeo.` Povez: Mek Broj strana: 148 sa ilustracijama Format: 13x20 cm Posveta na prvoj strani, inače, kao nova.

Kuća lutaka, K. Kardašijan. Kuća lutaka Kortni, Kim, Kloi Kardašijan Izdavač: Vulkan izdavaštvo Žanr: Autobiografije i biografija Kuća lutaka neverovatno je zabavan roman o uzbudljivoj, poznatoj, ali komplikovanoj porodici velikog srca i velike ljubavi. Iz pera superzvezda Kortni, Kim i Kloi Kardašijan, Kuća lutaka sjajan je uvid u to šta se dešava iza sveg sjaja i slave tri sestre koje su zbilja posvećene jedna drugoj i porodici koju obožavaju. Kortni, Kim i Kloi poslužile su se svim trikovima koje znaju o životu poznatih kako bi napisale knjigu kakvu još niste imali priliku da pročitate. Ramerovima ništa nije bitnije od porodice. Ako u to ne verujete, slobodno pitajte Kamil, Kasidi i Kajl − tri lepe sestre privržene jedne drugima i porodici. Njihova majka se preudala i očuh, igrač bejzbola svetskog glasa, uselio se zajedno sa dva sina. Život u Los Anđelesu čini se sasvim tipičnim za ovaj novonastali klan. Dok ne svane dan koji će sve to promeniti...

Autor: Olga Vasić Format: 15x20,5 Povez: broširan Br. strana: 217 Ништа што је било вредно у прошлости, не одлази и ниједна истина или добро које човек створи никад не умре и не може умрети, записао је Бајрон, а то је потврдила и Олга Васић у књизи „Трагом прохујалих година“ не дозволивши да се под вео заборава сакрије њен богат и занимљив живот испуњен радом, љубављу и делима. Књига се састоји од два дела, први обухвата период ране од ране младости до садашњости, у другом делу су путописи. Ово дело има све одлике аутобиографије, јер ауторка описује свој живот, важније догађаје чији је непосредни учесник или пак сведок, као и своја размишљања и утиске о свему што се збивало. Ово је прича о Олгином животу, али овде налазимо и слику времена када се другачије радило и живело.

Ajfel - Nikola dʼEstjen dʼOrv kao nova Da li je najpoznatiji spomenik u Parizu zapravo izjava ljubavi? Ajfelova kula, simbol Francuske više od sto trideset godina, ovaploćuje jednu fantaziju i umeće življenja na francuski način. Otkako je nagnut nad planovima i nacrtima, Ajfel oseća da je više od inženjera; pre liči na umetnika usred krize inspiracije – on je strasni sanjar. Kao da piše ljubavno pismo tom ludom, kolosalnom projektu. Kao da treba da se dokaže, da ga osvoji. Iznad svega, Adrijenina senka je uvek tu i obitava u njegovom duhu, istovremeno ga uznemiravajući i stimulišući. Ako postoji iko kome želi da pokaže kako je najbolji, kako je jedini, to je i te kako ona. Pariz, 1886. godine. Gistav Ajfel je opsednut svojom metalnom konstrukcijom visokom trista metara. Svetska izložba se priprema, a Francuska želi da impresionira ceo svet. Dok skicira strukturu kule, Ajfel uviđa da bi trebalo zaobljena linija da vodi stub u visinu, a ne prava linija, i on crta leđa žene koju je strastveno voleo u mladosti, „tu veličanstvenu oblinu, koja se od potiljka spušta do struka u kaskadama“. Iznenada, on i ne sanja da će je ponovo videti i da će njegov život biti obeležen slovom A koje se uzdiže visoko na pariskom nebu i osvaja svojom elegancijom. Nikola dʼEstjen dʼOrv baca novo svetlo na život slavnog graditelja. Vaš pogled na Ajfelovu kulu će se zauvek promeniti. „Roman koji se čita u dahu, živopisna biografija jednog graditelja i nacionalnog simbola.“ – lecteurs.com

62216) NADEŽDA PETROVIĆ slikarka, u tri rata bolničarka , Vojislava Latković , Beoknjiga Beograd 2006 , Ovaj zanimljiv roman, napisan poetskim stilom, pokreće pažnju čitalaca. Sva poetika opisa prirode i lepi, uspeli dijalozi, između čitave galerije likova, navode na razmišljanje. Tematika, o znamenitoj ženi Nadeždi Petrović, intrigira znatiželju i potrebu da se što više sazna o glavnoj junakinji koja je rođena u Čačku 1873. godine. Nadežda Petrović, akademski slikar, humanitarka, dobrotvorka, društveni radnik i ratna bolničarka, zlatnim slovima se upisala u knjigu velikana. Umom je išla napred, rukama stvarala, razumom i upornošću prednjačila, bila izuzetna. Žena koja je određivala putokaze. Dobro je slikala, držala govore, maštala, kritike pisala i borce previjala. Školovala se u Beogradu, Minhenu i Parizu. U zemlju stigla obrazovana, oplemenjena, potpuno nadgrađena. Učila se na novim evropskim, slikarskim pravcima i dosta ih prihvatala. Individualna u maniru, zahtevna u kompoziciji slikarskog dela, jaka u kolorističnom nadahnuću, krčila je put savremenim prodorima u slikarstvu. Bila je preteča srpske Moderne na početku XX veka. Neminovnost novog slikarskog pravca, svojim modernizmom je narastala, bujala, i u naletu, zapljusnula Srbiju. U vrtlogu burnih istorijskih događaja, posle prevrata u Srbiji, opredelila se za ideju ujedinjenja Južnih Slovena i demokratizaciju društva koje je zastupao kralj Petar Prvi Karađorđević. Sama se izborila za svoje stavove, prolazeći kroz teške borbe protiv predrasuda i konzervativnih shvatanja pojedinaca, na uzavrelom polju slikarskih nedoumica. mek povez, format 14 x 20 cm , ćirilica, ilustrovano, 222 strane

Čuvarkuće - Udovice pisaca - Aleksandar Đuričić ocuvana sa posvetom Autor knjige Aleksandar Đuričić, dugogodišnji je novinar, urednik i publicista. U knjizi Čuvarkuće - Udovice pisaca, Đuričić je obradio nepoznate delove biografija, zanimljive, dramatične, dirljive, poetične i javnosti malo poznate detalje iz života poznatih pisaca, i to kroz razgovore s njihovim udovicama. Tako su se u ovoj knjizi našle ispričane „iz prve ruke” priče životnih saputnica, koje nam osvetljavaju živote Borisava Pekića, Mome Kapora, Antonjia Isakovića, Libera Markonija, Milorada Pavića, Mirka Kovača, Mike Oklopa, Oskara Daviča, Đorđa Lebovića i Petrua Krdua. „Čuvarkuće otkrivaju daleko više, a svakako ubedljivije od naših socioloških i kulturoloških studija. Ova sveska živosti i ezoterije privatnosti i te kako pogađa u sridu. Ovo je knjiga o intimi, o bekstvu od takozvanog kolektivnog zanosa, o samoći. Aleksandar Đuričić je krenuo na putovanje, koje je, vidi se to jasno, iznenađivalo i njega samog. Čini se da je baš to najuzbudljivije: autor se i sam radovao, lutao, svašta mu se dešavalo. Putovanje do adresa uvaženih udovica nije bez zamki. To grumenje uspomena na njih ostaje kao njegova najvažnija akvizicija. Đuričićeve udovice nemaju meštrovićevog osećanja mermernog spokoja. Naprotiv, kao po pravilu, one svoj fajterski duh shvataju kao ostavštinu za budućnost. Njihovo neodustajanje je svakako dirljivo, naboj plemenito usplahiren. Ovo štivo ne veruje osobito međama žanrova. Autor jeste i ostaje odlično obavešten savremenik, a s druge strane, katkad tinejdžerski bezbrižno nastoji da nas namami na još, i još jednu pomisao i osmeh. Njegova otvorenost nije nepozata, a ovde se unekoliko pokazao kao insajder bez straha, naoko nezavođen, bestidan, jer je pre svega slobodan. Ova knjiga je neminovnost, koja nam se talentovano desila. Neočekivano naizgled, kao sve istinite, pronađene stvari. Ima iznenađenja. Ima neočekivanih napomena o bivšim prijateljima, o palanačkom mentalitetu. Knjiga bez konvertita, knjiga o mahnitosti, ali i disciplini mašte pisaca bez kojih ne umem da zamislim naše književne ukrštene reči.“ boz5+

Stanje:unutrašnjost kao nova,na koricu se zalepio omot i malo je ostalo tragova kad se skidalo,ništa strašno Izdavač:Kvit podium-Minerva Izdato: 1996 Korica: tvrda Pismo :ćirilica Zloslutna vremena Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama! U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNA Kupovina Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ---52---

Beograd 2019. Mek povez, 253 strane. Knjiga je odlično očuvana. K7 Dugogodišnja TV autorka i urednica, Ivana Đorđević, objavila je svoju prvu knjigu. Na šaljiv i provokativan način, Ivana se u novoj knjizi satirično poigrava sa muško-ženskim odnosima i pojavama koje se dešavaju na tim relacijama. U redovima recenzenata Ivanine knjige “Neka mnogo bitna” nalaze se Vanja Bulić, Vesna Dedić, psiholog Vanja Bokun Popović, TV autori Jasmina Stefanović i Mili Čolić. I svi se slažu u jednom, da je jedna ovakva knjiga bila potrebna regionu Balkana, ako ništa a ono bar da nas sve zajedno – nasmeje duhovitim dosetkama Ivane Đorđević. „Svaka od Ivaninih priča je sinopsis za jednu od epizoda TV serije, ubeđen sam u to – ravnopravnog takmaca serijalu Seks i grad. To se posebno uočava u pričama u kojima nadvladava dijalog, znalački napisan, sa puno duha i ljubavi prema svakom junaku. U knjizi kao što je Neka mnogo bitna postoji zamka da se tema svake priče pretvori u sociologiziranje, psihoanalizu ili blago flozofiranje. Zamka je izbegnuta na jedini mogući način: blagotvoran humor i izvanredni dijalozi iz kojih pulsira suština odnosa na relaciji žena-muškarac.“ – Vanja Bulić, novinar, publicista i TV autor „Uživala sam i učila čitajući mnogo Ivaninih rečenica koje su me nasmejale ili rastužile, ali neću da vam kvarim čaroliju čitanja. `U stanju sam da zbog liubavi trpim mnogo, ali ne mogu dugo` – izgovorila je lvana prilikom jednog od naših prvih susreta. Odmah sam znala da imam ne samo koleginicu čiji rad godinama poštujem već i dobrog sagovornika za milion dilema koje sa istom razarajućom energijom muče svaku ženu. Svakoj od nas bude lakše i lepše kada se pronade u knjizi. Ja sam se pronašla, skoro na svakoj stranici.“ – Vesna Dedić, novinar, spisateljica, TV autor Ivana nam donosi glas budućnosti kojoj svi stremimo - gde kroz bistrinu uma i čistoću srca možemo da pronađemo humori u komplikovanim momentima, ne zaboravljajući daje suština života radost i ispunjenje. Njeno pisanje je osveženje za ljude koji veruju da bez obzira na okolnosti, mi smo izvor svih svojih radosti i patnji. Ivana je otelotvorenje esencijalnih ljudskih kvaliteta integriteta, ljubavi, lepote i mudrosti — kako u životu tako i na papiru. — Vanja Bokun Popović, psiholog i naučnica Ivana i u svakodnevnim razgovorima na sličan način priča o aktuelnim događajima koji nas okružuju. Pisanje na ovaj šaljivo-satirični način donelo je veliku popularnost Ivaninih kolumni, koje su se sa nestrpljenjem čekale svakog petka. Ako je radna nedelja i bila stresna, nakon kolumni o muško-ženskim odnosima upravo pre početka vikenda, čak i situacije koje su delovale nerešivo, delovale bi kao igra. — Jasmina Stefanović, urednica portala Antistres vodič i TV autor

Izdavač: Laguna, Beograd Povez: broširan Broj strana: 183 + 16 sa fotografijama u prilogu Stanje kao na slici Kao i sve knjige o muzici, i ova vas pre svega želi navesti da je još više i dublje slušate. Zato u prozu polazi od pesama. Pokazalo se da su one – evo očekivane metafore – tek haustor kojim se ulazi u mnogo veću priču o ljudima i vremenima. Kroz nju se protežu Rundekovi intimni, poetski zapisi u prvom licu koji bolje od bilo kakve biografske fikcije ocrtavaju čoveka i njegov rad. Uz glasove saradnika i saputnika, dokumente, sećanja i neke fantastične priče iz života, filma, knjiga i muzike, dovršili smo rutu ovog putovanja.

Čuvarkuće - Udovice pisaca - Aleksandar Đuričić SAMIZDAT B92 2017. 224 str. Autor knjige Aleksandar Đuričić, dugogodišnji je novinar, urednik i publicista. U knjizi Čuvarkuće - Udovice pisaca, Đuričić je obradio nepoznate delove biografija, zanimljive, dramatične, dirljive, poetične i javnosti malo poznate detalje iz života poznatih pisaca, i to kroz razgovore s njihovim udovicama. Tako su se u ovoj knjizi našle ispričane „iz prve ruke” priče životnih saputnica, koje nam osvetljavaju živote Borisava Pekića, Mome Kapora, Antonjia Isakovića, Libera Markonija, Milorada Pavića, Mirka Kovača, Mike Oklopa, Oskara Daviča, Đorđa Lebovića i Petrua Krdua. „Čuvarkuće otkrivaju daleko više, a svakako ubedljivije od naših socioloških i kulturoloških studija. Ova sveska živosti i ezoterije privatnosti i te kako pogađa u sridu. Ovo je knjiga o intimi, o bekstvu od takozvanog kolektivnog zanosa, o samoći. Aleksandar Đuričić je krenuo na putovanje, koje je, vidi se to jasno, iznenađivalo i njega samog. Čini se da je baš to najuzbudljivije: autor se i sam radovao, lutao, svašta mu se dešavalo. Putovanje do adresa uvaženih udovica nije bez zamki. To grumenje uspomena na njih ostaje kao njegova najvažnija akvizicija. Đuričićeve udovice nemaju meštrovićevog osećanja mermernog spokoja. Naprotiv, kao po pravilu, one svoj fajterski duh shvataju kao ostavštinu za budućnost. Njihovo neodustajanje je svakako dirljivo, naboj plemenito usplahiren. Ovo štivo ne veruje osobito međama žanrova. Autor jeste i ostaje odlično obavešten savremenik, a s druge strane, katkad tinejdžerski bezbrižno nastoji da nas namami na još, i još jednu pomisao i osmeh. Njegova otvorenost nije nepozata, a ovde se unekoliko pokazao kao insajder bez straha, naoko nezavođen, bestidan, jer je pre svega slobodan. Ova knjiga je neminovnost, koja nam se talentovano desila. Neočekivano naizgled, kao sve istinite, pronađene stvari. Ima iznenađenja. Ima neočekivanih napomena o bivšim prijateljima, o palanačkom mentalitetu. Knjiga bez konvertita, knjiga o mahnitosti, ali i disciplini mašte pisaca bez kojih ne umem da zamislim naše književne ukrštene reči.“ Draško Ređep (iz pogovora) Vrlo dobro ocuvana knjiga.

Autor Ksenija Sukuljevic Markovic, odlicno ocuvana, tvrd povez, 312 strana, izdanje Sluzbeni glasnik 2012, ima i posvetu autorke na početku Knjiga objavljena povodom 20 godina od smrti Slobodana Markovića donosi tekstove o Liberovom stvaralaštvu; Markovićeve zapise o sebi; bibliografiju; arhivska dokumenta koja se odnose na poduhvat spasavanja, zaštite očuvanja i vrednovanja zaostavštine koja se nalazila u njegovom ateljeu; izbor pesama, crteža, ilustracija i slika.

Cvetovi noći - Sinel Barns veoma lepo očuvana Fascinantna priča o hrabrosti, nadi, preživljavanju i konačnoj pobedi. Sinel Barns imala je samo tri godine kada se sa roditeljima preselila u raskošnu kuću na Filipinima. Uživala je u detinjstvu. Ali u jednom trenutku sve se raspalo. Njen otac je otišao, a komandu nad svime uspostavio je majčin strašni ljubavnik. Život postaje tiranija kakvu je teško zamisliti.

Autor - osoba Popović, Vladeta, 1894-1951 = Popović, Vladeta, 1894-1951 Naslov Život i dela Viljema Šekspira / Vladeta Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1953 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1953 (Beograd : Kultura) Fizički opis 323 str., [4] lista s tablama : fotogr. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga : Poučnik ; 10 (Karton) Napomene Slika V. Šekspira Bibliografija: str. 320. Predmetne odrednice Šekspir, Viljem, 1564-1616 Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616) bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. U literaturi, posebno starijoj, kod nas se za njega (i još nekoliko poznatih nosilaca, kao npr. Vilijam I Osvajač) koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi. Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova. Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola. Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena – Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir. Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebljava oblik Vilijam. Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači – Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem. Nije jasno da li P10 normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika. Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa. Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin. Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu, 1553. godine, koja je bila besplatna, na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature. Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje. Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj. Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583. Blizanci, Hamnet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585. Hamnet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596. Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena. Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu. Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj. Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu. Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine. Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada. Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu. Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“. Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom. Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu. Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594. Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku. Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela. Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom. Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao. Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“. Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca. Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“ iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije. Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze. Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub. Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Nakon 1606 –1607. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613. Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom, koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi. Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti, ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost, i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London. Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri. U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars, a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom. Šekspir je umro 23. aprila 1616. i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607. godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro. U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani. Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina. Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo. Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila. Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro. Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri. Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada. Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu. Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587, dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor. Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima. Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče. Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje, takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje. Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija. San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva. Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“, šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija. Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba. Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“, čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame. Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši – tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije. Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“. Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni. Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli. U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli. U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji, nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti. U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama. U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih greški. Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba. Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom. Predstave Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe. Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze. Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku. Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“. Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca. Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru. Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena. Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira. Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija. Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“. Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“. Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja... MG70

Izdavač:ČAROBNA KNJIGA Broj strana: 222 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20,5 x14,5 cm Godina izdanja: 2014 Knjiga je unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! ;Aleja Viktora Bubnja predstavlja kolaž života Teofila Pančića, mnogo upečatljiviji i impresivniji od forme u kojoj se nalazi. U ovoj knjizi probrane su najfinije emocije, snoviđenja i frapantne “slučajnosti” života u ovom delu sveta. Impresijama i zapažanjima koje ovde iznosi, autor se žestoko izdvaja i bespogovorno utapa u pejzaž Balkanskog poluostrva. Ono što ga odvaja i ono što ga sa nama spaja nerazmrsivo se prepliću u ovom neponovljivom štivu, od stvarnosti i snova istkanom. ; ;U recenziji Dragan Velikić kaže: ; ;“ O sitnicama i malim ličnim epizodama piše Teofil Pančić u Aleji Viktora Bubnja. Ovi tekstovi pokrivaju svetonazor osobe koja nije tek beskompromisni i lucidni komentator svega onoga što sanja i što joj se događa, već je putopisac od najređe i najfinije vrste, onaj koji, prolazeći predelima, istovremeno putuje kroz pojave ljudi, kao neka reinkarnacija Evlije Čelebije tri veka kasnije. Analizira staloženo i mirno, gotovo stoički, sa diskretnim gospodarstvom.”

Autor: Olivera O. Povez: broširan Br. strana: 236 Format: 13x20,5 Intimni dnevnik manekenke pogodjene LUPUSOM! Glavni motiv nastanka `Neosvojenih visina` je želja Oliverine majke da svoje dete otme od zaborava, da je učini besmrtnom, kako sama Ratka kaže. U stvari, suština svega je iskonska potreba čoveka da ispriča što je i jezgro umetnosti. Kroz sliku, muziku ili reč, odslikava se čitav jedan život, njegova složenost i svojevrsna neobičnost. Ako se ta potreba za pričom javi kao lična pobuna i nemirenje sa nestankom sopstvenog deteta, onda nastanak romana Neosvojene visine po svojoj vrednosti dobija još jednu dimenziju. Andrić kaže da se načini i oblici pričanja menjaju sa vremenom, ali potreba za pričom ostaje. Ispričati, znači oteti od zaborava, a ako je to knjiga, ima li večnijeg mramora? Roman Neosvojene visine je tako dobio svojevrsnu složenost, kako po nastanku, tako i po troslojnoj kompoziciji. Naime, postoje dva kreatora priče: majka, kao koautor i Olivera kao autor dnevnika. Tako se Oliverin dnevnik našao prosto uokviren majčinom pričom, u prvom delu sećanje na Oliverino detinjstvo, a u trećem praćenje njenih zadnjih dana. Tako je sudbina Olivere Obradović, manekenke i svestrano nadarene osobe, dobila još jednu dramatičniju formu.

Dirljiva priča o devojčici koja se rodila jedne olujne noći u Trstu. I njena porodica je izložena istom zlokobnom istočnom vetru koji briše sve pred sobom. Upoznaje prazninu koju ostavlja smrt, nikad ne spava i postavlja pitanja na koja naizgled niko ne ume ili ne želi da joj odgovori. Odrasta, seli se u Rim, otkriva prvu ljubav, ali i terorizam „olovnih godina”. Na kraju spoznaje moć knjiga i pisanja.

Autor: Vojislav Gledić Povez: meki Format: 13,5 x 21 cm Strana: 151 Pismo: latinica Izdavač: Admiral Books Kada je slavni italijanski matematičar, fizičar i astronom počeo da primenjuje durbin za astronomska posmatranja, njegova otkrića su predstavljala prvorazrednu svetsku senzaciju. Pred čovekovim očima otvorio se svemir pun čudesnih tajni. Galilejevi zadivljeni savremenici nazvali su ga novim Kolumbom, odnosno počelo se govoriti da je „Kolumbo otkrio novi kontinent (Ameriku), a Galilej novu vasionu“. I zaista, kosmos koji se pred tadašnjim ljudima otvorio pokazao je kakva je moć primene optičkih instrumenata... Od autora Vojislav (Budo) Gledić: Albert Ajnštajn – život i delo Demosten – život i delo Branislav Petronijević – univerzalni stvaralac Galileo Galilej – otac savremene nauke Jovan Cvijić – žovot i delo Mihajlo Petrović Alas – matematičar, pronalazač i putopisac Nikola Kopernik – život i delo

60655) ĐOKOVIĆ : ODBIJAM rat zvezde , Patrik Beson , Čigoja štampa Beograd 2022 , Rolan Garos nije stadion, to je hram. Novak Đoković nije igrač, on je sveštenik. Loptica, to je đavo koga oba protivnika grubo šalju jedan drugome s nadom da se prokletnica neće vratiti na njihovu stranu. Novak je Blizanac, kao Puškin, i obojica, u neku ruku, pišu na isti način: brzo i dobro. Pojavio se na licu zemlje u najgorem trenutku – ali i u najboljem za jednog spasitelja – u vreme 3. balkanskih ratova (1992–1999). Prvi put u Evropi, posle više godina, uz reč „srpski” bilo je i pohvalnih prideva. Sportski komentatori nisu mogli da govore drugačije. Činilo se da Novak, nalik čudesnom Bodlerovom oblaku, lebdi nad istorijskim dramama koje su prolazile preko njegove divne zemlje. Odjednom se u novine i televizijske dnevnike u Beogradu ponovo vratila lakoća – ona lakoća koju isporučuju veliki snabdevači, umetnici i sportisti. Novak je u srpsku pesmu ponovo uneo lake i zavodljive refrene koji su bili nestali. Tenis je rat – zar loptica ne leti brzinom metka – rat u kojem niko ne gine, i to je veliki napredak u poređenju s normalnim ratovima, to jest s nenormalnim ratovima. I ovde ima pobeda i poraza, ali ni jedni ni drugi nisu krvavi. Jugoslavija je bila velika sportska nacija, a Srbija nastavlja da zaposeda stadione, verovatno je to ono što se zove Velika Srbija. Njen pastir je Novak, sa svojom velikom torbom u kojoj je njegovo oružje: reketi. NOVO , mek povez, format 12 x 20 cm , latinica, 113 strana