Par priča, beleške, jedno pismo i neke pesme Izdavač: V.B.Z. - Beograd Biblioteka Posebna izdanja Priredila: Ana Radmilović Povez: tvrd Broj strana: 160 Ilustrovano. Pečatirana, veoma dobro očuvana. „Ponekad jednostavno nemamo načina da izmjerimo veličinu i značaj nekog čovjeka, ili neke pojave. Sam glumački dar ovog velikana zapravo je kao vesela draperija prekrivao i sakrivao taj granitni blok karaktera i duha, grubo isklesan oštrim darom za filosofsko promatranje stvarnost. Jer, iza goropadnog majstora glumačke improvizacije i maratonskih komedijanja krio se izvanredno dubok i širok, istovremeno tanan i samokritičan um. Igrom finog ali raskalašnog Kralja Ibija, i urnebesno bahatog ali plašljivog Radovana Trećeg, iako ne žalost samo reko TV fekrana, nj. v. Zoran izvršio je na mene definitivno neizliječiv i poguban uticaj. Možda je čista sreća što Zorana nikada nisam vidio uživo, na daskama, u njegovom najesencijalnijem obliku, jer bi do sada, pokušavajući da dosegnem tu magiju, vjerovatno izgorio igrajući se tom božanskom vatrom. Hvala Vam što ste mi dali mogućnost da barem na trenutak, dok čitate ove redove, budem dio njegove nevjerovatne zaostavštine, grandiozne kao masiv Himalaja, ipak neodoljive kao morska pjena u oluji.“ - Antonije Pušić (K-127)

Nova u celofanu Autor: Gabriela Đukanović Žanr: Autobiografije i biografije Pismo: Latinica Broj strana: 256 Povez: Mek Format: 13x20 cm Godina izdanja: 14. decembar 2018. Kad se čuju glasovi anđela, progovara se jezikom ljubavi. Setite se istine – da vi jeste ljubav. Kad je Gabriela, anđeoskog imena, spoznala prirodu prisustva koje je vodi od detinjstva, iz nje su potekle ispovedne reči od kojih je sazdana ova knjiga. Odrastanje u Rumuniji za vreme vladavine Čaušeskua, sazrevanje mlade rukometašice, međunarodna karijera rumunske reprezentativke, sudbinski preokret nastao dolaskom u Crnu Goru – samo su delići autobiografske priče o davno započetoj potrazi za istinom i smislom. Izlazeći iz senki bliskih iskustava smrti, egzistencijalnih iskušenja i razarajućih sumnji, autorka otkriva sâmo ishodište puta ka unutrašnjem preobražaju. Pričajući o sebi, ona priča o nama i za nas. Ova knjiga zato nadahnjuje snagom otkrića, pokreće na akciju, uspostavlja se kao sagovornik i vodič svima koji tragaju. I više od toga: Više se ne bojim izrasta u predvodnika šireg angažovanja, pretvarajući svakog čitaoca u učesnika jedne uzvišene misije – misije pomoći mladim ljudima da iskorače sa stranputice na koju su zalutali. A2

DZERI HOPKINS i Deni Sugermen IZDAVAC ; LAGUNA - BEOGRAD 2021 GOD. 414 STR. ILUSTROVANO , MEKI POVEZ , NOVO. Postoji linija, sitan nabora, preko pola naslovne strane, oseti se pod prstima. Nije prelomljena..

Naziv: Hippocrate médecine grecque Autor: Robert Joly Godina izdanja: 1964 Izdavač: Gallimard, Paris Povez: Mek Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Sadržaj videti na slikama. Opis: UVOD Kao i sve ljudske aktivnosti, medicina je izvorno religiozna i magijska. Pacijent je opsednuta osoba koja mora biti isterizovana. Doktor je čarobnjak, glava klana. Kada se bolest smatra kaznom koju šalje natprirodno, dešava se da se neka primitivna plemena, umesto da izleče bolesnika, oslobode ili dokrajče, jer ona skrnave društveno telo. I Grčka je poznavala ovaj magični lek. Strogi obred, inkantacija je pravilo. Nalazi se u celoj antici; nikada ga neće potpuno zaustaviti lek naučnog izgleda: mase ostaju duboko vezane za svoja sujeverja. Ali magija se ne prikazuje usred bela dana, koristi se privatno: često je loše poznata. Postojala je zvaničnija verska medicina koja se razvila oko određenih hramova. Većina...

Autor: Mića Popović Žanr: Autobiografije i biografije Pismo: Ćirilica Broj strana: 131 Povez: Tvrd Format: 20 cm Godina izdanja: 2016. Ratni dnevnik iz zatvora, zajedno sa u sebe inkorporiranom pričom Sveti Antun, među koricama knjige pojavljuje se premijerno,sedamdeset godina posle nastanka. Uz njega, takođe prvi put, javnost može da vidi i do sada nepoznate autorove crteže iz istog vremena. „Čovek se nalazi u zatvoru i seća se upravo završenog rata. U pauzama saslušanja i zatvorskih (fizičkih) poslova, on vodi dnevnik. Bio je vojnik i učestvovao je u borbama… Miodrag Mića Popović u zimu 1945/46. beleži događaje i zapažanja, ali se istovremeno seća i ratnih dešavanja koja su se odigrala godinu dana ranije. U okviru tih uspomena posebno, izdvojeno mesto zauzima priča Sveti Antun. Skoro da bi se moglo reći da se radi o maloj, zasebnoj, autobiografskoj noveli. (Uz obavezno mladalačko preterivanje, Borislav Mihajlović Mihiz ovo štivo proglasio je najboljom ratnom prozom.) … Kako je pisac bio i ostao prvenstveno slikar, izdavač je došao do logične ideje da se tekst obogati likovnim prilozima, nastalim u istom periodu kada i tekst. S obzirom na godine nastanka, takvih radova nije preostalo mnogo, pa se podrazumeva da crteži u knjizi služe najviše kao ilustracija vremena i slikarskih početaka Miće Popovića… Vrednost ovog rada ne iscrpljuje se samo u književnom značaju. Dnevnik Miće Popovića može da posluži i kao dragoceni dodatak istoriografskoj građi za period kraja Drugog svetskog rata i prvih posleratnih godina.“ Jovan Popović Iz Uvodne reči p.s.d.1

Knjiga nova C7 U svojoj praksi branio je ljude optužene za najteža krivična dela. Čak u 53 slučaja sudovi su njegovim branjenicima izrekli najtežu kaznu. Nije uspeo kod svakog petog. Ali, nikad se nije pomirio sa stavom da se nekom može oduzeti pravo na život: ni sekirom, ni vešalima, ni metkom, ni električnom stolicom. Čitalac će se sigurno zapitati na čemu se zasnivalo njegovo toliko snažno protivljenje smrtnoj kazni. Da li se ono temeljilo na pukom čovekoljublju ili je, pak, poreklo tog protivljenja bilo neko konkretno iskustvo? Evo i razjašnjenja. Na jednu veliku srpsku slavu, Svetog Nikolu, početkom četrdesetih godina prošlog veka, Filota je stajao sa svojim sapatnicima u redu ozloglašenog nemačkog logora Mathauzen, čekajući da bude gurnut u smrt. Mašina smrti se pokvarila baš kada je on došao na red. Uz opasku da mu je „srećan dan“, jedan nemački oficir ga je uposlio i, pošto se dokazao kao vešt radnik, preživeo je ostatak rata. I redovno otad slavio Svetog Nikolu. Filota je, dakle, na svojoj koži iskusio tu neopisivu patnju čekanja skorog i izvesnog okončanja života voljom dželata. Iz tog razloga mu se, kako je govorio, moglo verovati da poznaje „dah smrti“. Pitao se: Ko ima pravo na takvu moć nad drugim? Ko ima pravo na takvu besprizornu surovost? Ko može imati legitimnu vlast da naredi da nekoga više ne bude? Verovao je da takvo ovlašćenje čoveku ne pripada. Posle punih 50 godina od prvog štampanja, ovaj, sada se može reći klasik, sada je ponovo pred čitaocima.

Za svoje godine odlicno ocuvana knjiga - Miodrag Petrovic Ckalja (Kamiondzije, Vruc Vetar,...) - prodaje se u stanju kao na slikama o knjizi: SA CRNO -BELIM FOTOGRAFIJAMA IZ PRIVATNE ARHIVE Djordje Djurdjevic `ČKALJA, veseljak naših strana`, iz 1968. i pera Đorđa Đurđevića, tridesetsedmogodišnjeg reditelja i publiciste, prvi je veći rad koji se kod nas pojavljuje o jednom glumcu. Razumljivo da je to Čkalja. No pisac ima i intimni impuls: od stranice do stranice, svedoče o tome neskrivene emocije, iskreno oduševljenje ličnošću velikog glumca. Kako je sve krenulo, kazuje Đurđević u formi uzbudljive novinarske reportaže: `Prvog aprila 1924. godine, u utorak, vreme je u Srbiji bilo prohladno, oko 6 stepeni iznad nule. U najtiražnijim listovima tih godina - `Politici` i `Vremenu` - prvog aprila 1924. godine osvanuli su sledeći naslovi: `Skupština je odložena`, `Opozicija ne napušta borbu`, `Amerika se naoružava`, `Put oko sveta na aeroplanima`, `Bugarska propaganda u Americi`, `Sava je kod Sremske Mitrovice došla do maksimuma`, `Brankov dan u Zaječaru`, `Ciklon u Americi`. Čedomir Petrović, građanin Kruševca, u tim časovima nikako nije uspevao da se prepusti svojoj uobičajenoj navici. Da natenane pročita novine. NJegove dve ćerkice igrale su se drvenom lutkom pored šporeta. Čudile su se što se tata tako ponaša, a pomalo su i tugovale što mame nema već nekoliko dana. Negde na ulici začuli su se glasovi. Čedomir Petrović potrča ka vratima. Glasovi su se udaljavali. Opet je zavladala tišina. Novine su stajale nepročitane.

Naziv: Švedski san Autor: Lidija Manfredi Godina izdanja: 2020 Izdavač: Autorsko izdanje Pismo: Latinica Povez: Mek Ima posvetu autora. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: Roman Švedski san zasniva se na istinitoj životnoj priči Lidije Manfredi, koja je, verovatno, najbolji primer kako sudbina može da se promeni iz korena ukoliko se neko nađe na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme. Ili kada igrom slučaja naleti na pogrešne ljude. Radnja romana odigrava se u Švedskoj, državi koja za mnoge ljude iz Istočne Evrope, Afrike i Azije predstavlja zemlju snova, nedostižni ideal poimanja demokratije, socijalne brige i društva koje savršeno funkcioniše. Međutim, primer naše junakinje na najbolji način raskrinkava svu manjkavost švedskog sistema, korupciju koja je zastupljena u svim sferama i mračnu stranu „najbolje zemlje za život na svetu”. Na primeru glavne junakinje videćemo nakaradnost našminkane stvarnosti koja daleko ispod površine, u tamnim dubinama paralelne stvarnosti krije tajne koje mogu biti pogubne za one koji se usude da taknu u njih. Lidija je na svojoj koži najbolje osetila kako izgleda kada se pojedinac upusti u borbu protiv sistema. Kada se to desi i kada se pojavi opasnost da tajne isplivaju na videlo, tada ceo državni aparat kreće na pojedinca koji se usudio da skrene sa linije koja je zacrtana za sve. Tada ga lomi, melje, savija, sve dok on ne pristane na uniformnost i poštovanje pravila ili ga, jednostavno, uništi. Za primer drugima. Ovo je priča o ženi koja je na bolan način upoznala drugu stranu famoznog “švedskog sna”.

Tuge se zbrajaju, kao u matematici. Berlin, 1914. „Ti ćeš se pobrinuti za čistoću moje odjeće, rublja i posteljine, da redovno dobivam tri obroka u svoju sobu… od mene nećeš očekivati intimnosti niti ćeš mi prigovarati na bilo koji način.“ Ovako počinje katalog zahteva Alberta Ajnštajna upućenih supruzi Milevi posle jedanaest godina braka – ženi koja je, kao i on, studirala teorijsku fiziku i bila mu najbliža saradnica. Duboko povređena, Mileva napušta muža i sa decom se vraća u Cirih. Ali čak i tamo je ostavljena na milost i nemilost svojoj usamljenosti bez ikakve zaštite. Mileva se bori sa depresijom, komplikovanom materijalnom situacijom majke dvoje dece, zdravstvenim problemima mlađeg sina i trudi se da pronađe ostatke energije u sebi i krene dalje. Slavenka Drakulić nas je uvela u unutrašnji svet ove talentovane i osetljive žene koja se u trenutku bolnog i ponižavajućeg raspada braka vraća suštinskim događajima svog života, svom odnosu sa komplikovanim, nepredvidivim i emocionalno nezrelim muškarcem i analizira zašto nije ostvarila svoje životne snove. To je univerzalna priča o ženi koja je u određenom trenutku morala da bira između ličnih ambicija i brige o porodici, a potom više nije bilo povratka. „Snaga autorke je u njenoj izuzetnoj empatiji.“ – Frankfurter Allgemeine Zeitung

Naziv: Hermann Lauscher Autor: Hermann Hesse Godina izdanja: 1997 Izdavač: Afa, Turska Povez: Mek Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Sadržaj videti na slikama. Opis: Rođen je u gradu Kalvu, Virtemberg, 1877. godine. Njegovi roditelji služili su u Indiji Bazelskoj misiji, protestantskom misionarskom društvu. Hermanova majka, Marija Gundert, rođena je tokom jedne takve misije u Indiji, 1842. godine. Opisujući svoje detinjstvo ostavila je zabelešku da nije bilo naročito lepo. Roditelji su je ostavili u Evropi kada je imala samo četiri godine da bi se vratili u Indiju. Godine 1922. je emigrirao u Švajcarsku, a 1923. je postao švajcarski državljanin. Kao antimilitarista i pacifista, jako se usprotivio Prvom svetskom ratu. Njegova osećanja koja se tiču rata izražavao je u mnogim svojim knjigama. Za vreme Drugog svetskog rata, našao se se u čudnim okolnostima. Nemački ministar propagande, Jozef Gebels, u početku je štitio njegove knjige, i kao rezultat Hese je mogao da objavljuje svoja dela. Međutim, kada je zahtevao da određeni delovi njegovog romana Narcis i Zlatousti (nem. Narziss und Goldmund) koji se tiču pogroma ostanu nedirnuti, našao se na nacističkoj crnoj listi. Ipak, uspeo je da izbegne Drugi svetski rat i skrasio se u Švajcarskoj. Kao i mnogi njegovi likovi, Hese je u toku svog života imao mnogo problema sa ženama. Njegov prvi brak sa Marijom Bernuli, sa kojom je imao troje dece, završio se tragično, tako što je njegova žena mentalno obolela. Njegov drugi brak sa pevačicom Rut Venger, trajao je veoma kratko, a najveći deo vremena proveli su odvojeni jedno od drugog. To je dovelo do duboke emotivne krize, Hese se povukao u sebe i izbegavao socijalne kontakte, što je opisao u svom romanu Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf). Ipak, njegov treći brak sa Ninon Dolbin Auslender (1895—1966), trajao je do kraja njegovog života. Svoju treću ženu spomenuo je u knjizi Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt). Hese je u svom kasnijem životu razvio određenu dozu konzervativizma. U Igri staklenim perlama (nem. Das Glasperlenspiel), jedan od likova proglašava svu muziku posle Johana Sebastijana Baha veštačkom i lošom, proglašavajući Ludviga van Betovena za ekstremni primer lošeg ukusa u muzici. Inače, Igra staklenih perli, sa svojim idealizovanim srednjovekovnim stilom bila je izuzetno popularna knjiga u ratom razrušenoj Nemačkoj 1945. godine. Hese je umro u snu u Montanjoli 9. avgusta 1962. godine u svojoj 85. godini.

Nije uobičajeno da se jedan ozbiljan istraživač, pronalazač i naučnik naziva prorokom, ali u Teslinom slucaju naslov je potpuno opravdan. Njegove vizije su danas svuda oko nas, mi uživamo u njihovim blagodatima, njih neprestano potvrdjuju najnovija naučna i tehnička dostignuća. Tesla je čitav život posvetio miru, blagostanju i napretku ljudskog roda i neprestano se pitao: A šta je sad na redu? Odgovor čete saznati ako bar delom zavirite u Teslina proročanstva koja se izlažu u ovoj knjizi. .. Sjajna poptuno nova nekoriscena knjiga tvrd povez

„Knjiga koja se čita svim čulima.“ – Sunday Times Niko ne bi trebalo da prođe kroz život a da bar jednom ne iskusi zdravu, čak i dosadnu samoću u divljini, da ne zavisi isključivo sam od sebe i tako nauči svoju istinsku i skrivenu snagu. Da nauči, na primer, da jede kada je gladan i da spava kada je pospan. Usamljeni putnik , zbirka dnevničkih zapisa i priča beleženih na putovanjima kasnih četrdesetih i tokom pedesetih godina prošlog veka, prvi put je objavljena 1960. godine. Kako su prolazile godine, kako se Keruakovo iskustvo menjalo tako se menjao i njegov slobodan stil. Na početku drzak, raspojasan, bezobziran, frenetičan, s vremenom postaje poetičan, autorefleksivan, izuzetno slikovit i asocijativan odraz veoma ličnih doživljaja sveta, njegove lepote i sopstvenog bola. Ovi tekstovi u potpunosti odražavaju piščevo unutrašnje i književno sazrevanje. Lutajući Sjedinjenim Američkim Državama i Meksikom, pa zatim kroz Maroko i po Evropi, kroz Pariz i London, Keruak juri vozom pored polja bodljikavog kaktusa; svedoči svojoj prvoj borbi s bikovima u Meksiku dok je bio na opijumu; sustiže ritam noćnog života u Njujorku; stapa se sa planinama prekrivenim snegom na severozapadu Amerike; meditira na osunčanom krovu u Tangeru; zaljubljuje se u Monmartr i ogromnu belu Baziliku Svetog Srca. Stranicu za stranicom, Keruak otkriva beskrajnu raznolikost ljudskog života i sopstvenu razdraganu filozofiju samoispunjenja. Kako dolikuje predvodniku bitničke generacije, Keruakova veličanstvena proslava ljudskog otkrovenja života završava se esejom o američkoj skitnici, poslednjem istinski slobodnom čoveku.

Prvo delo o vizantijskoj princezi, zeni Stefana Nemanje, osnivaca srpske drzave i loze Nemanjica, majvi Sv Save, prvog srpskog kralja Stefana i Vukana, vladara Zete- imala je neocekivano veliki odjek kod citalaca. Knjiga o zeni upokojenoj pre osam vekova svedoce i cuda. `Sveta Anastasija mi je, spasila zivot nakon saobracajne nesrece dok sam bio iguman manastira Studenice. Potpuno smrskanog i otpisanog od lekara me je za nepunih pola godine kako mi se ukazala nepokretnom uvinila potpuno zdravim. Iste godine sam pronasao i njene mosti. Jos kao iakusenik u Studenici doziveo sam veliko cudo. Jednog jutra nasao sam se ispred kivota Sv.Simeona Mirotocivog, upokojenog kada i Ona. Odjedanput se podigla mermerna ploca sa njegovog groba, ugledao sam osnivaca srpske drzave! A on zagrme: Gde je telo mog sina, svetog kralja!? Sklonili smo ga u konak-odgovorih. Odmah ga donesi ovde ba njegovo mesto, pored mene! Okrenuo sam se prema izlazu. Odjednom, u mom narucju stvorilo se telo Stefana Prvovencanog, Sv.kralja...` - Vladika sumadijski Jovan. `Cesticom mostiju izlezila sam se od strasne i americkim lekarima nepoznate bolesti. Telo m ije bilo prepuno rana i mesecima naduveno. U trenutku kada sam umirala, stavili su cesticu na moje ruke. Istog trena smrt je pobegla, telo se vratilo i normalu, rane su nestale i ja sam danas najzdravija monahinja u manastiru, koji s ponosom nosi ime Sv.Anastasije.` - monahinja Antonija Manastir kod Tusona SAD `Praveci kivot ove svetice, doziveo sam beobjasnjiva cuda, a kroz neobicnu lakovu i mir kojim je sve to bilo obasuti. U najtezem trenutku moga zivota, svetost njena postala je moj spas. Kao poslednji kljuc vrata vec zatvorenog zivota donela mi je pobedu kojom sam zadobio ljubav za sav nas pravoslavni rod. I sve cestite ljude ovoga sveta sam, najednom, s lakoćom smestio u srce.`- svestenik Vojislav Bilbija

Knjiga nova C7 U vešto isprepletenoj priči o jednom od najomiljenijih, ali i najkontroverznijih srpskih pisaca, smenjuju se svedočenja onih koji do sada nisi govorili o Momi Kaporu. Potresna ispovest njegovog ujaka koji ga je kao četvorogodišnjeg dečaka izvukao ispod mrtvog majčinog tela u bombardovanom Sarajevu, i tako mu prvi put spasao život, uz koloplet emocija brata od strica, sa kojim je proveo detinjstvo, čine jedinstvenu porodičnu sagu, gde su ljubav i smrt plesali ruku pod ruku. Ovde su prvi put objavljena Kaporova ljubavna pisma, koje je kao student slikarstva pisao svojoj devojci Vesni i već tu se nazire lirika koja će ga načiniti književnom zvezdom bivše Jugoslavije. Čovekom uz čiju su se prozu sanjali najlepši emotivni snovi. O tome kako je bio eksluzivni uvoznik američke kulture i raspojasanim njujorškim danima, razuzdanom ljubavnom životu, ali i o romansi sa Jelisavetom Karađorđević koja mu je bila rol model za glavnu junakinju romana „Zoe“ govore intimni svedoci. Kasnije je napravio kolut nazad, neki veruju kolut napred, i od pisca u trapericama postao pisac u maskirnoj uniformi i to je bilo njegovo novo poglavlje profesionalnog života. Opčinjenost Radovanom Karadžićem odnela mu je dobar deo publike, ali donela je nova iskustva koje je ovaj majstor pripovedanja pretakao u nezaboravne priče od kojih se diže dijafragma. Slikarske pustolovine, besane noći i obitavanje po tuđim ateljeima, dok nije napravio svoj, u koji je utkao veštine najvećih majstora platna svojevrsna su školica za sve koji se nađu pred štafelajem. A raspon tog crtačkog upijanja i traženja seizmografa duše je veliki: od gimnazijskih profesora do Stojana Aralice, Peđe Milosavljevića i Miće Popovića. Koloritno. Ulje na papiru. Posebno je poglavlje o čoveku koji je imao apsolutni sluh za prijateljstvo i bio sabrat sa Danilom Kišom, Zukom Džumhurom, Liberom Markonijem, Oljom Ivanjicki, Matijom Bećkovićem, Vidom Ognjenović, Mihizom, Igorom Mandićem, Arsenom Dedićem i svim ljudima koji su palili svetiljke i lampione u ovoj balkanskoj krčmi. O tome kako su se rušile i obnavljale kule od tih emotivnih karata pričaju oni koji su do sada ćutali. Ova knjiga je i svojevrstan hedonistički meni, gde se prepliću dogodovštine iz kafana sa beogradske Čubure sa onim sa Menhetna, i gde se iskonsko uživanje služi umesto deserta. Kapor je dosta pisao o sebi, cedio je iz svojih iskustava, ali ovde je prvi put objavljena njegova istinska biografija, koja se guta kao dobar kolač posle ručka ili dižestiv posle večere.

Izdavač:SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA Beograd Broj strana:492 Pismo:ćirilica Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 20 x 13 cm Godina izdanja:2011 Očuvana knjiga,unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! ISPOVESTI Autobiografski roman Autor : Momo Kapor Lena, mlada devojka, dolazi kod ostarelog pisca da joj pomogne da napiše diplomski rad o njegovom delu. On joj govori o svom životu, tako da se ovaj intervju pretvara u svojevrsnu testamentarnu ispovest sa mnoštvom podataka, dokumenata, opisa putovanja i portreta slavnih i nepoznatih prijatelja. U toku tog dugog razgovora među njima se razvija čudan odnos; pisac u toj mladoj devojci zlatne kose pronalazi duh svojih mnogih ljubavi, razvejanih po vremenu. Tipičnim kaporovoskim obrtom, na kraju ovog autobiografskog romana, završava se bogato i obimno delo o životu ovog poznatog pisca, punom žestine, strasti i nostalgije, koje će se sa zanimanjem čitati.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama. Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. 1910—1919 Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije. Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”. Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking. Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanstal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen. U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”` iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu. 1919—1926 U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu. Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkhardta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci. Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”. Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri. U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane. Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima. Dela „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894. „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896. „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897. „Advent“ 1898. „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899. „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902. „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905. „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908. „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909. „Rekvijem“ (Requiem), 1909. „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913. „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923. „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923. „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926. „Prozori“ (Les Fenetres), 1927. „Ruže“ (Les Roses), 1927. „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929. „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934. „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

nekorišćena, posveta autora DUŠAN MILOJKOV:Avanturista, biciklista, putopisac, stonoteniski trener, plemeniti buntovnik, I ljubitelj rok-en-rola. NEBESKA LITURGIJA HODOČASNIKA NA BICIKLU Neverovatna priča o Dušanu Milojkovu, neobičnom čoveku u običnom vremenu. Iza njegovih sportskih aktivnosti i ljubavi nema uzbudljivih trka koje se dobijaju u deliću sekunde, osvajanja medalja na velikim takmičenjima i huka navijača sa prepunih tribina, ali je postigao više, vrednije i ljudskije od najboljih sportskih rezultata. Ako se, poštovani čitaoci, pitate da li je to moguće, uverićete se i sami kada dođete do kraja ovog razgovora. Saznaćete koliko lepote, humanosti, uzbuđenja, bogatstva i radosti stvaranja postoji u Dušanovom biciklističkom krstarenju Evropom, obilasku svetih mesta i velikih takmičenja, druženju sa značajnim sportistima, velikim ljudima i duhovnicima.

Veoma dobro očuvana. Nema pisanja. Autor: Rade Šerbedžija Br. strana: 332 Format: 21 cm Povez: broširan Mesto izdanja: Beograd-Podgorica Jezik: hrvatski „Otkako je komunizam počeo umirati po cijelom svijetu, u meni se počeo sve više buditi, pa premda odavno već ne pripadam ni jednoj organiziranoj komunističkoj partiji, osjećam da moje ljevičarstvo svakim danom raste`, piše Šerbedžija na početku ove knjige idući uz nos, tako se kaže, vremenu u kojem živimo. Meni je ova rečenica mera za pristojnost posle propalog veka za nama i jednog možda još goreg pred nama. Nije važan taj propali komunizam, važna je volja da se ne robuje nalogu jednog doba. Čovek treba da bude svoj, a neodoljivi Šerbedžija je to uvek umeo da bude. I u svemu je trijumfovao, ali ne bez teškoća. Otkako sam ga pre oko milion godina video na dubrovačkoj plaži kada je glumio na Lovrijencu, do ovogodišnjeg koncerta u Budvi, čudio sam se kako je toliko dobar u svemu što radi, ne samo na filmu i pozornici, ili na fudbalskom igralištu i u kafani, i još ponegde, kako je pisao u prošloj knjizi. Koliko Rade ima u sebi ima radosti i tugovanja, toliko dobro piše. A piše dobro i u stihu i u prozi. O tome ponešto možda i znam, pa bi vam već vremešni profa rekao: čitajte Šerbedžiju. Dobro štivo, ima dušu. Glumac koji ima dušu neodoljiv je i kad na trenutke šmira. To je danas najređe: pisati dušom. Pa kojoj god književnosti to pripadalo, posle svih naših toksičnih kiša. Reče Rade proletos dok se u Budvi dogovarala ova knjiga: „Pokisao sam. Ko vam jebe mater.` Tačno. To mora da piše na njenim koricama. Uvek se nađe neki profesor da zabeleži ono što treba. - Aleksandar Jerkov.

Čuvarkuće - Udovice pisaca - Aleksandar Đuričić SAMIZDAT B92 2017. 224 str. Autor knjige Aleksandar Đuričić, dugogodišnji je novinar, urednik i publicista. U knjizi Čuvarkuće - Udovice pisaca, Đuričić je obradio nepoznate delove biografija, zanimljive, dramatične, dirljive, poetične i javnosti malo poznate detalje iz života poznatih pisaca, i to kroz razgovore s njihovim udovicama. Tako su se u ovoj knjizi našle ispričane „iz prve ruke” priče životnih saputnica, koje nam osvetljavaju živote Borisava Pekića, Mome Kapora, Antonjia Isakovića, Libera Markonija, Milorada Pavića, Mirka Kovača, Mike Oklopa, Oskara Daviča, Đorđa Lebovića i Petrua Krdua. „Čuvarkuće otkrivaju daleko više, a svakako ubedljivije od naših socioloških i kulturoloških studija. Ova sveska živosti i ezoterije privatnosti i te kako pogađa u sridu. Ovo je knjiga o intimi, o bekstvu od takozvanog kolektivnog zanosa, o samoći. Aleksandar Đuričić je krenuo na putovanje, koje je, vidi se to jasno, iznenađivalo i njega samog. Čini se da je baš to najuzbudljivije: autor se i sam radovao, lutao, svašta mu se dešavalo. Putovanje do adresa uvaženih udovica nije bez zamki. To grumenje uspomena na njih ostaje kao njegova najvažnija akvizicija. Đuričićeve udovice nemaju meštrovićevog osećanja mermernog spokoja. Naprotiv, kao po pravilu, one svoj fajterski duh shvataju kao ostavštinu za budućnost. Njihovo neodustajanje je svakako dirljivo, naboj plemenito usplahiren. Ovo štivo ne veruje osobito međama žanrova. Autor jeste i ostaje odlično obavešten savremenik, a s druge strane, katkad tinejdžerski bezbrižno nastoji da nas namami na još, i još jednu pomisao i osmeh. Njegova otvorenost nije nepozata, a ovde se unekoliko pokazao kao insajder bez straha, naoko nezavođen, bestidan, jer je pre svega slobodan. Ova knjiga je neminovnost, koja nam se talentovano desila. Neočekivano naizgled, kao sve istinite, pronađene stvari. Ima iznenađenja. Ima neočekivanih napomena o bivšim prijateljima, o palanačkom mentalitetu. Knjiga bez konvertita, knjiga o mahnitosti, ali i disciplini mašte pisaca bez kojih ne umem da zamislim naše književne ukrštene reči.“ Draško Ređep (iz pogovora) Vrlo dobro ocuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, blagoizvolite poslati poruku. Ovo je jedini primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ----------------- 12082018

Život u zlatnom kavezu Jasna Milanović lepo očuvana, posveta autorke Istinita priča o jednoj hrabroj ženi koja otkriva intrige, prevare i nasilje koje je videla, čula i doživela. To su iskustva mnogih žena sa ovih prostora. Ovom pričom ona želi da ohrabri druge žene koje se nalaze u sličnoj situaciji i da se bore za svoja prava i slobodu, da izađu iz života u zlatnom kavezu.

„Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evrop. Počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje… Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru.

Izdavač: Preporod, Beograd Prevod: Nataša Andrić Povez: broširan Broj strana: 356 Odlično očuvana. Moj džihad” je istinita priča o devojci koja je odrastala pod radikalnom islamskom vlašću, obučenoj da veruje da je njena krajnja svrha da služi Alahu tako što će umreti kao džihadista. Ali dve noći pre nego što je trebalo da ode zauvek, sanjala je san. . . onaj koji joj je promenio tok njene sudbine. Bez obzira na sve, Ester je postala Isusov sledbenik - iako je napuštanje islama značilo njenu smrtnu kaznu. Ali umesto da je odmah ubije, Esterin besni otac izazvao ju je na niz javnih debata sa muslimanskim sveštenicima: Biblija protiv Kurana. Ako Esther pobedi, možda će još preživeti. Ali ako bi muslimanski sveštenici pobedili, Ester mora da se odrekne svoje hrišćanske vere. Ceo mesec - ako bi poživela toliko - Ester bi svakodnevno bila dovođena pred rulju da brani svoju novopronađenu veru. Da li joj je Bog dao reči da se bori protiv muslimanskih vođa, bivših prijatelja, pa čak i svoje porodice? “Moj džihad” je neverovatna priča o ženi koja je spremna da se sve preda za Isusa - i čiji se život transformisao iz užasa u neodoljivu ljubav. (K-150)

U SOLIDNOM STANJU Adrenalin - Zlatan Ibrahimović Autor:: Zlatan Ibrahimović Žanrovi:: Autobiografije i biografije Izdavač:: Vulkan izdavaštvo Godina izdanja:: 2022. Broj strana: 256 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Šta makazice znače igraču sa najlepšom i najuzbudljivijom fudbalskom pričom? Kakvu vrednost danas ima gol za fudbalera koji proslavlja svoj četrdeseti rođendan, a u punoj je snazi i još uvek aktivno igra? I šta za njega predstavljaju dribling ili pas? Zlatan Ibrahimović više ne mora da pokazuje svoju snagu ili da nas podseća na velike sportske uspehe zbog kojih je postao šampion, i zato je rešio da se otvori i da iskreno i pošteno ispriča kako se jedan bog lopte menja i nosi sa godinama koje prolaze: bez licemerja, a sa zrelošću i sumnjama koje je morao da nauči i prihvati. U stalnoj ravnoteži između dva sveta, između adrenalina i balansa, otkriva se jedna priča puna do sada nepoznatih detalja i anegdota, u kojoj se kroz vanserijske podvige provlače strah, nežnost i krhkost, osećanja koja u njemu postoje pored snage, odlučnosti i hrabrosti. Ta osećanja su dečkića iz Rosengorda dovela do vrha sveta, odakle nam sada priča o trenerima, penalima, svlačionicama, protivnicima, fudbalu – ali i o sreći, prijateljstvu i ljubavi.

Autobiografija koju su preporučili urednici časopisa: Essence , Vanity Fair , Time , New York Post , New York Times , Rolling Stone , People , Men`s Health , Interview . „Svoju priču vidim kao skup pesama povezan čarobnom vezom.“ Neka ljubav vlada čudesna je priča o odrastanju u nesvakidašnjoj porodici i potrazi za sopstvenim glasom. Leni Kravic se osvrće na svoj život sa iskrenošću, samokritikom i humorom. „Moj život se sastoji od suprotnosti“, piše on. „Crno i belo. Judaizam i hrišćanstvo. Džekson 5 i Led Cepelin . Prihvatio sam svoju dušu Blizanca. Voleo sam te suprotnosti. Jin i jang su se mešali u različitim delovima mog srca i uma, dajući mi ravnotežu i podstičući moju radoznalost i opuštenost.“ Od Aper Ist sajda na Menhetnu, Bedford Stajvesanta u Bruklinu, Boldvin hilsa i Beverli hilsa u Los Anđelesu, do Francuske, Engleske i Nemačke pratimo priču o izuzetno kreativnom klincu koji zbog brojnih teškoća u školi i porodici traži spas u muzici i izrasta u vrsnog muzičara, vrhunskog tekstopisca, producenta i izvođača. Ali otkrivamo i drugu stranu njegovog života, način na koji se duhovno menjao i koji je bitno uticao na njegovu muziku i odluke da odbije više nego privlačne diskografske ugovore dok ne pronađe sopstveni muzički izraz. Stvaranje umetnika koji je proglasio „Neka ljubav vlada“ samo je srce ove priče.

IZDAVAČ: VULKAN IZDAVAŠTVO GODINA IZDANJA: 2013 JEZIK: LATINICA BROJ STRANA: 240 POVEZ: TVRD, SA OMOTOM STANJE KNJIGE: NOVA ( SA PREDLISTA NA POČETKU U KRAJU MALO SKINITA BOJA)DRUGA FOTOGRAFIJA. STIVEN HOKING JE ZASENIO ČITAOCE ŠIROM SVETA NIZOM BESTSELERA POSVEĆENIH ISTRAŽIVANJIMA MISTERIJE VASELJENE. NAJBRILJANTNIJI KOSMOLOG NAŠEG DOBA PRVI PUT UPRAVLJA POGLED KA SEBI, DA BI NAM PONUDIO SLIKU SVOG ŽIVOTA I INTELEKTUALNE EVOLUCIJE. KRATKA POVEST MOG ŽIVOTA GOVORI O NJEGOVOM NEVEROVATNOM PUTOVANJU OD DEČAŠTVA U POSLERATNOM LONDONU DO MEĐUNARODNE SLAVE I UGLEDA. JEZGROVITO, DUHOVITO I ISKRENO SVEDOČANSTVO, BOGATO ILUSTROVANO RETKIM FOTOGRAFIJAMA, PRIKAZUJE HOKINGA KOJI SE SAMO POKATKAD NAZIRAO U PRETHODNIM KNJIGAMA: RADOZNALOG UČENIKA KOG SU DRUGARI IZ RAZREDA NAZVALI AJNŠTAJN; ŠALJIVDŽIJU KOJI SE S KOLEGOM OPKLADIO U POSTOJANJE CRNE RUPE; I MLADOG SUPRUGA I OCA KOJI SE BORI ZA SVOJE MESTO U NAUČNOM I AKADEMSKOM SVETU. HOKING PIŠE S OSOBENOM SKROMNOŠĆU I HUMOROM. OTVORENO PREDSTAVLJA IZAZOVE S KOJIMA SE U DVADESET PRVOJ GODINI SUOČIO NAKON SAZNANJA DA BOLUJE OD NEUROMOTORIČKE BOLESTI. OMOGUĆUJE NAM DA PRATIMO NJEGOV INTELEKTUALNI RAZVOJ I OBJAŠNJAVA KAKO GA JE POMISAO O RANOJ SMRTI NAGNALA DA KRENE NAPRED I OSTVARI BROJNE NAUČNE PROBOJE. PREDSTAVLJA I NASTANAK SVOG REMEK-DELA KRATKA POVEST VREMENA – JEDNE OD ČUVENIH KNJIGA XX VEKA. JASNA, TOPLA I MUDRA, KRATKA POVEST MOG ŽIVOTA OTVARA NAM PROZOR U HOKINGOV INTIMNI KOSMOS.