62199) NADEŽDA PETROVIĆ slikarka, u tri rata bolničarka , Vojislava Latković , Beoknjiga Beograd 2006 , Ovaj zanimljiv roman, napisan poetskim stilom, pokreće pažnju čitalaca. Sva poetika opisa prirode i lepi, uspeli dijalozi, između čitave galerije likova, navode na razmišljanje. Tematika, o znamenitoj ženi Nadeždi Petrović, intrigira znatiželju i potrebu da se što više sazna o glavnoj junakinji koja je rođena u Čačku 1873. godine. Nadežda Petrović, akademski slikar, humanitarka, dobrotvorka, društveni radnik i ratna bolničarka, zlatnim slovima se upisala u knjigu velikana. Umom je išla napred, rukama stvarala, razumom i upornošću prednjačila, bila izuzetna. Žena koja je određivala putokaze. Dobro je slikala, držala govore, maštala, kritike pisala i borce previjala. Školovala se u Beogradu, Minhenu i Parizu. U zemlju stigla obrazovana, oplemenjena, potpuno nadgrađena. Učila se na novim evropskim, slikarskim pravcima i dosta ih prihvatala. Individualna u maniru, zahtevna u kompoziciji slikarskog dela, jaka u kolorističnom nadahnuću, krčila je put savremenim prodorima u slikarstvu. Bila je preteča srpske Moderne na početku XX veka. Neminovnost novog slikarskog pravca, svojim modernizmom je narastala, bujala, i u naletu, zapljusnula Srbiju. U vrtlogu burnih istorijskih događaja, posle prevrata u Srbiji, opredelila se za ideju ujedinjenja Južnih Slovena i demokratizaciju društva koje je zastupao kralj Petar Prvi Karađorđević. Sama se izborila za svoje stavove, prolazeći kroz teške borbe protiv predrasuda i konzervativnih shvatanja pojedinaca, na uzavrelom polju slikarskih nedoumica. tvrd povez, format 14,5 x 20,5 cm , ćirilica, ilustrovano, 222 strane

Autor: Mišel Nuri Povez: broširan Br. strana: 228 Format: 14x20 Njena majka potiče iz malog mesta u blizini maglovitog Praga, njen otac iz mirisima i protivurečnostima prebogatog Bagdada. Mišel je plod velike ljubavi, ali i dve potpuno različite kulture koje će u sebi vremenom pomiriti, ali koje zapravo nikada neće uspeti da uspostave pravi dijalog i odnos poverenja, što će bolno obeležeti njen život i život njenih najbližih. I dok detinjstvo za nju protiče kao u bajci, čitalac stiče uvid u način života ljudi iz neposrednog okruženja Sadama Huseina, sociološku skicu malo poznatog, oduvek intrigantnog ambijenta. Kako Mišel odrasta, a stvari počinju da se komplikuju i porodični otrovi izlivaju, ona će shvatiti u kojoj meri je njeno vaspitanje, u kome su se verske ceremonije i časovi trbušnog plesa smenjivali s knjigama i putovanjima, bilo plod teškog saveza Istoka i Zapada, koji će se u njenom slučaju raspasti na najdramatičniji način: u trenutku kada počinje rat s Iranom i propast svega što je Bagdad za nju bio, izdaje je i napušta njen idol i zaštitnik, otac koga obožava. Jedini izlaz je da se s majkom vrati u Evropu, jer u kulturi u kojoj je odrasla napuštena porodica nema nikakva prava ni zaštitu. Ali može li se zaboraviti Bagdad u tadašnjojČehoslovačkoj, suviše siromašnoj da bi se radovala gostima? Od modernog i bleštavog Iraka, koji manje poznajemo, do postkomunističkog Praga kroz užas rata i diktature, Devojka iz Bagdada nudi toplu, uzbudljivu priču o ženi koja pokušava da ostvari svoje snove.

Autor: Jasmina Mihajlović Povez: broširan Br. strana: 164 Format: 13 x 20 `Ni Pavić ni ja nismo znali da se Kaspijsko more u Azerbejdžanu zove Hazarsko more, nismo znali da postoje mesta koja nose naziv Hazar, nismo ni sanjali da se poznati azerbejdžanski pisac zove Mirza Hazar! I da puši lulu!… Ušavši u moju prostranu sobu sa celim zidom od stakla zapljusnuo me je veličanstven pogled na more, blistave palate, plamene kule i na Kristalnu dvoranu s raskošnim osvetljenjem arhitektonskog dragulja. Iz njenog krovnog oboda biju reflektori takve jačine da gotovo dosežu svemir. Pritom svetlosni zraci lelulaju i daju utisak plesa svetlucavih moćnih vazdušnih duhova.` `Bila sam u središtu grada vetrova i zemlje vatre.` Pred čitaocima je neobična autobiografska proza. Odevena u putopis po egzotičnom Azerbejdžanu i u niz privatno-javnih sećanja, ona govori o ljubavi dvoje srpskih pisaca koje ni smrt nije mogla rastaviti. Pisana pitko, ponekad jetko, često setno, knjiga Jasmine Mihajlović Na obali Hazarskog mora upoznaće čitaoca kako izgleda Evrosong u Evroaziji, zašto se u Azerbejdžanu Kaspijsko more zove Hazarsko i kakvi su se čudesni događaji odigravali na granici dva kontinenta. Četiri prozne celine koje čine ovu knjigu priredila je Jasmina Mihajlović, držeći se maštovitih, originalnih i neobičnih književnih igrarija Milorada Pavića, i vešto preplićući dva različita prozna rukopisa, svoj i Pavićev, u skladan kolaž i iznenađujuće pitku i svežu celinu. „Hazarsko more nije nalik drugim zemaljskim morima i okeanima: ono je nalik moru snova, još više moru satkanom od Druge Stvarnosti, a najviše onom što uistinu jeste – MORU LJUBAVI. U takvim (i virtuelnim i realnim!) vremensko-prostornim koordinatama kreće se koautorski par ove knjige, koji predstavlja i njene glavne junake: tu Jasmina Mihajlović i Milorad Pavić nalaze svoj večni dom, jer i sama Ljubav se večno otelovljuje u Reči…“ – Prof. dr Sava Damjanov.

Čuvarkuće - Udovice pisaca - Aleksandar Đuričić ocuvana sa posvetom Autor knjige Aleksandar Đuričić, dugogodišnji je novinar, urednik i publicista. U knjizi Čuvarkuće - Udovice pisaca, Đuričić je obradio nepoznate delove biografija, zanimljive, dramatične, dirljive, poetične i javnosti malo poznate detalje iz života poznatih pisaca, i to kroz razgovore s njihovim udovicama. Tako su se u ovoj knjizi našle ispričane „iz prve ruke” priče životnih saputnica, koje nam osvetljavaju živote Borisava Pekića, Mome Kapora, Antonjia Isakovića, Libera Markonija, Milorada Pavića, Mirka Kovača, Mike Oklopa, Oskara Daviča, Đorđa Lebovića i Petrua Krdua. „Čuvarkuće otkrivaju daleko više, a svakako ubedljivije od naših socioloških i kulturoloških studija. Ova sveska živosti i ezoterije privatnosti i te kako pogađa u sridu. Ovo je knjiga o intimi, o bekstvu od takozvanog kolektivnog zanosa, o samoći. Aleksandar Đuričić je krenuo na putovanje, koje je, vidi se to jasno, iznenađivalo i njega samog. Čini se da je baš to najuzbudljivije: autor se i sam radovao, lutao, svašta mu se dešavalo. Putovanje do adresa uvaženih udovica nije bez zamki. To grumenje uspomena na njih ostaje kao njegova najvažnija akvizicija. Đuričićeve udovice nemaju meštrovićevog osećanja mermernog spokoja. Naprotiv, kao po pravilu, one svoj fajterski duh shvataju kao ostavštinu za budućnost. Njihovo neodustajanje je svakako dirljivo, naboj plemenito usplahiren. Ovo štivo ne veruje osobito međama žanrova. Autor jeste i ostaje odlično obavešten savremenik, a s druge strane, katkad tinejdžerski bezbrižno nastoji da nas namami na još, i još jednu pomisao i osmeh. Njegova otvorenost nije nepozata, a ovde se unekoliko pokazao kao insajder bez straha, naoko nezavođen, bestidan, jer je pre svega slobodan. Ova knjiga je neminovnost, koja nam se talentovano desila. Neočekivano naizgled, kao sve istinite, pronađene stvari. Ima iznenađenja. Ima neočekivanih napomena o bivšim prijateljima, o palanačkom mentalitetu. Knjiga bez konvertita, knjiga o mahnitosti, ali i disciplini mašte pisaca bez kojih ne umem da zamislim naše književne ukrštene reči.“ boz5+

Prvo delo o vizantijskoj princezi, zeni Stefana Nemanje, osnivaca srpske drzave i loze Nemanjica, majvi Sv Save, prvog srpskog kralja Stefana i Vukana, vladara Zete- imala je neocekivano veliki odjek kod citalaca. Knjiga o zeni upokojenoj pre osam vekova svedoce i cuda. `Sveta Anastasija mi je, spasila zivot nakon saobracajne nesrece dok sam bio iguman manastira Studenice. Potpuno smrskanog i otpisanog od lekara me je za nepunih pola godine kako mi se ukazala nepokretnom uvinila potpuno zdravim. Iste godine sam pronasao i njene mosti. Jos kao iakusenik u Studenici doziveo sam veliko cudo. Jednog jutra nasao sam se ispred kivota Sv.Simeona Mirotocivog, upokojenog kada i Ona. Odjedanput se podigla mermerna ploca sa njegovog groba, ugledao sam osnivaca srpske drzave! A on zagrme: Gde je telo mog sina, svetog kralja!? Sklonili smo ga u konak-odgovorih. Odmah ga donesi ovde ba njegovo mesto, pored mene! Okrenuo sam se prema izlazu. Odjednom, u mom narucju stvorilo se telo Stefana Prvovencanog, Sv.kralja...` - Vladika sumadijski Jovan. `Cesticom mostiju izlezila sam se od strasne i americkim lekarima nepoznate bolesti. Telo m ije bilo prepuno rana i mesecima naduveno. U trenutku kada sam umirala, stavili su cesticu na moje ruke. Istog trena smrt je pobegla, telo se vratilo i normalu, rane su nestale i ja sam danas najzdravija monahinja u manastiru, koji s ponosom nosi ime Sv.Anastasije.` - monahinja Antonija Manastir kod Tusona SAD `Praveci kivot ove svetice, doziveo sam beobjasnjiva cuda, a kroz neobicnu lakovu i mir kojim je sve to bilo obasuti. U najtezem trenutku moga zivota, svetost njena postala je moj spas. Kao poslednji kljuc vrata vec zatvorenog zivota donela mi je pobedu kojom sam zadobio ljubav za sav nas pravoslavni rod. I sve cestite ljude ovoga sveta sam, najednom, s lakoćom smestio u srce.`- svestenik Vojislav Bilbija

Olivera Katarina ARISTOKRATSKO STOPALO RETKO U PRODAJI Prosveta Beograd, 2006. godine, 352 strane, ilustrovano. Ćirilica. Knjiga je kao nova, rekla bih da nije čitana. KOLEKCIONARSKI PRIMERAK SA POTPISOM OLIVERE KATARINE !!! OSVEŠTANO U GRČKOM MANASTIRU ALEKSANDAR, BLAGOSLOV DAO MONAH VASILIJE UROŠEVIĆ. ARISTOKRATSKO STOPALO je autobiografija naše velike filmske i muzičke umetnice Olivere Katarine. Ova uzbudljiva knjiga predstaviće nam uspone i padove jedne od poslednjih pravih diva sa ovih prostora, kroz čiji život su se prelamale ključne figure i događaji Jugoslavije. Moći ćete izbliza da se upoznate sa njenim velikim umetničkim uspesima i pričama o pozorišnim i filmskim ulogama po kojima je ostala zapamćena u domaćoj, evropskoj i svetskoj kinematografiji. `Imao sam samo dvanaest godina kada sam među pločama svoje majke naišao na jednu staru, prašnjavu ploču, na čijem omotu se nalazila žena retke lepote, bujne crne kose, kako stoji na bini u dugoj plavoj haljini. Išao sam redom po pločama ne znajući šta da očekujem, jer izbor je bio više nego šarenolik. Dakle, od Iglsa do Tozovca. Na omotu je krasnopisom pisalo: „Olivera Katarina”, i u tom trenutku začuo sam taj kliker koji se kotrlja u grlu, i osetio neku bujicu strasti koja je preplavila celu sobu. Dobro se sećam koliko sam bio iznenađen i, mada sam još uvek bio dete, savršeno svestan da ta žena i njeno pevanje u čoveku bude nešto iskonsko. Mnogo godina kasnije imao sam priliku da pogledam i film „Skupljači perja”, koji se savršeno podudario sa mojim prvobitnim osećanjem duboke tuge koju sam osetio u njenom pevanju. Dakle, od tuge do vulkana strasti, ali uvek na tankoj žici, ova žena je živela kao diva, onda kada su se tako nazivale samo retke osobe – one kojima je dato sve, i koje su sa time znale šta da urade.` - Vladimir Manigoda Opis preuzet sa interneta. # 67

Knjiga nova C7 U vešto isprepletenoj priči o jednom od najomiljenijih, ali i najkontroverznijih srpskih pisaca, smenjuju se svedočenja onih koji do sada nisi govorili o Momi Kaporu. Potresna ispovest njegovog ujaka koji ga je kao četvorogodišnjeg dečaka izvukao ispod mrtvog majčinog tela u bombardovanom Sarajevu, i tako mu prvi put spasao život, uz koloplet emocija brata od strica, sa kojim je proveo detinjstvo, čine jedinstvenu porodičnu sagu, gde su ljubav i smrt plesali ruku pod ruku. Ovde su prvi put objavljena Kaporova ljubavna pisma, koje je kao student slikarstva pisao svojoj devojci Vesni i već tu se nazire lirika koja će ga načiniti književnom zvezdom bivše Jugoslavije. Čovekom uz čiju su se prozu sanjali najlepši emotivni snovi. O tome kako je bio eksluzivni uvoznik američke kulture i raspojasanim njujorškim danima, razuzdanom ljubavnom životu, ali i o romansi sa Jelisavetom Karađorđević koja mu je bila rol model za glavnu junakinju romana „Zoe“ govore intimni svedoci. Kasnije je napravio kolut nazad, neki veruju kolut napred, i od pisca u trapericama postao pisac u maskirnoj uniformi i to je bilo njegovo novo poglavlje profesionalnog života. Opčinjenost Radovanom Karadžićem odnela mu je dobar deo publike, ali donela je nova iskustva koje je ovaj majstor pripovedanja pretakao u nezaboravne priče od kojih se diže dijafragma. Slikarske pustolovine, besane noći i obitavanje po tuđim ateljeima, dok nije napravio svoj, u koji je utkao veštine najvećih majstora platna svojevrsna su školica za sve koji se nađu pred štafelajem. A raspon tog crtačkog upijanja i traženja seizmografa duše je veliki: od gimnazijskih profesora do Stojana Aralice, Peđe Milosavljevića i Miće Popovića. Koloritno. Ulje na papiru. Posebno je poglavlje o čoveku koji je imao apsolutni sluh za prijateljstvo i bio sabrat sa Danilom Kišom, Zukom Džumhurom, Liberom Markonijem, Oljom Ivanjicki, Matijom Bećkovićem, Vidom Ognjenović, Mihizom, Igorom Mandićem, Arsenom Dedićem i svim ljudima koji su palili svetiljke i lampione u ovoj balkanskoj krčmi. O tome kako su se rušile i obnavljale kule od tih emotivnih karata pričaju oni koji su do sada ćutali. Ova knjiga je i svojevrstan hedonistički meni, gde se prepliću dogodovštine iz kafana sa beogradske Čubure sa onim sa Menhetna, i gde se iskonsko uživanje služi umesto deserta. Kapor je dosta pisao o sebi, cedio je iz svojih iskustava, ali ovde je prvi put objavljena njegova istinska biografija, koja se guta kao dobar kolač posle ručka ili dižestiv posle večere.

Izdavač:SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA Beograd Broj strana:492 Pismo:ćirilica Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 20 x 13 cm Godina izdanja:2011 Očuvana knjiga,unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! ISPOVESTI Autobiografski roman Autor : Momo Kapor Lena, mlada devojka, dolazi kod ostarelog pisca da joj pomogne da napiše diplomski rad o njegovom delu. On joj govori o svom životu, tako da se ovaj intervju pretvara u svojevrsnu testamentarnu ispovest sa mnoštvom podataka, dokumenata, opisa putovanja i portreta slavnih i nepoznatih prijatelja. U toku tog dugog razgovora među njima se razvija čudan odnos; pisac u toj mladoj devojci zlatne kose pronalazi duh svojih mnogih ljubavi, razvejanih po vremenu. Tipičnim kaporovoskim obrtom, na kraju ovog autobiografskog romana, završava se bogato i obimno delo o životu ovog poznatog pisca, punom žestine, strasti i nostalgije, koje će se sa zanimanjem čitati.

Stanje:unutrašnjost kao nova,na koricu se zalepio omot i malo je ostalo tragova kad se skidalo,ništa strašno Izdavač:Kvit podium-Minerva Izdato: 1996 Korica: tvrda Pismo :ćirilica Zloslutna vremena Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama! U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNA Kupovina Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ---52---

U dobrom stanju! Zastitni omotac malo iskrzan, nista satsrno, ostalo u dobrom i urednom stanju! 188 strana bogato ilistrovano Tvrd Povez, 650 grama , 25 x 18 cm Osvajanja Asteka od strane Cortesa ... - SAN KOJI TREBA OSTVARITI - PRIJATELJSTVO SA VELASKEZOM - JEDRIMA PREMA JUKATANU - ODMOR U COZUMELU - PRVE BORBE - PRIJATAN POKLON:DONNA MARINA - OSTVARENJE MRAČNOG PROROČANSTVA - POSETE I POKLONI U IME MONTEZUME - VILLA RICA DE LA VERA CRUZ - DIPLOMATIJA I PRAGMATIZAM - UNIŠTENJE FLOTE - ŽESTOKE BITKE U TLAXCALI - POKOLJ U CHOLULI - MONTEZUMA U SUSRET CORTESU - POBEDA PROTIV PANFILA DE NARVAEZA - MONTEZUMINA SMRT - NOCHE TRISTE - TENOCHTITLAN JE OPKOLJEN - KRAJ KRALJEVSTVA - RADIOGRAFIJA BITKE - CORTESOVI NEPRIJATELJI I SAVEZNICI - KAKO SU GA DOŽIVELI:CORTESOV PORTRET - ČUDESA ASTEŠKOG CARSTVA - HRONOLOGIJA - BIBLIOGRAFIJA Ernan Kortes (šp. Hernán Cortés; Medeljin 1485 — 2. decembra 1547), takođe je poznat kao Ernando ili Fernando Kortes. Bio je pustolov i konkistador koji je osvojio državu Asteka, na teritoriji današnjeg Meksika. Ubrzo, ova teritorija našla se pod vlašću kraljevine Španije. Rodio se u mestu Medeljinu, koje se nalazi na jugo-zapadu Španije. Vodi poreklo od plemićke porodice iz Ekstremadure. Već sa četrnaest godina upisao je studije prava na Univerzitetu u Salamanki, ali je veoma brzo odustao od školovanja i otišao je u Santo Domingo, današnji Haiti. Nakon Kolumbovih osvajanja u Južnoj Americi, Ernan Kortes se pridružio njegovim trupama, gde je obavljao posao zapisničara. Učestvovao je u ekspediciji na Kubi, 1511. godine, kao sekretar guvernera Kube Dijega Velaskeza.[1] Kortes je rasprodao svoje imanje da bi kupio brod i opremio ekspediciju čiji je glavni cilj bio uspostavljanje trgovinskih veza. Na put je Kortes krenuo 18. februara 1519. godine. Pratilo ga je 506 vojnika, stotinak mornara. Imao je šesnaest konja i nekoliko topova .[2]. Kortes se prvo iskrcao na obalu Jukatana i tamo osnovao grad Verakruz. Lokalno stanovništvo ga je dočekalo sa darovima, hranom i zlatom. Indijanci su mu rekli da se njihov vladar nalazi u gradu Tenočtitlan, danas Meksiko. Nakon višemesečne opsade, ceo grad Tenočtitlan osvojen je 13. avgusta 1520. Guatimozin, poglavica Asteka, lično se predao Kortesu, što je označavalo zvaničan kraj Astečkog carstva.[3] Smatra se da je u toku celog pohoda ubijeno između 120.000 i 240.000 Asteka Detinjstvo i mladost Rođen je u kastiljanskoj provinciji, u malom gradu Medeljin. Potiče iz vojne porodice, a bio je prepoznatljiv kao bolešljivo dete.[5] Sa samo 14 godina roditelji su ga poslali na Univerzitet u Salamanki kako bi studirao prava, ali se tu zadržao samo dve godine. Tamo je naučio latinski i postao dobar u pisanju. Stekao je i iskustva kao notar. Po završenom univerzitetu, vraća se u svoj rodni kraj, ali ni tamo nije bio zadovoljan. Roditelji su takođe bili nezadovoljni, s obzirom da su za njega želeli jednu perspektivniju, pravnu karijeru.[5] U tom periodu je otkriven i Novi Svet i Ernan je želeo da bude deo njega. Nakon nekog vremena odlučio je da se oproba u vojsci i da ode na ekspediciju u Novi Svet, ali nije uspeo da se ukrca na brod.[6] Godine 1504, uspeva da ode. Odlazak u Novi svet Ernan Kortes kao mladić Ernan Kortes je u Ameriku stigao brodom kojim je komandovao Alonso Kintero, koji je pokušao da prevari svoje nadređene i da u Novi svet dođe pre njih, kako bi sebi obezbedio brojna bogatstva. Buntovno ponašanje Kintera poslužilo je kao uzor mladom Kortesu u kasnijoj karijeri. Već kao mladić od samo osamnaest godina shvatio je da je život konkistadora obeležen rivalstvima, izdajom i trkom za pozicije i bogatstva.[7] U Santo Domingo dolazi 1504. godine i prijavljuje se kao građanin. U narednim godinama pomagao je da se uspostavi španska vlast u koloniji. Učestvovao je u mnogim osvajanjima i kao nagradu od vođa ekspedicija dobio velike zemljišne posede i mnoštvo robova. Godine 1511, učestvovao je u ekspediciji osvajanja Kube koju je vodio Dijego Velaskes de Kordoba, koji je postao guverner Kube. Kortesu je dodeljena uloga blagajnika i on je morao da se pobrine da španska kruna dobije petinu zarade od ekspedicije. Guverner je bio veoma imresioniran Kortesom i zbog toga mu je obezbedio visoku političku poziciju u koloniji, tako je Kortes postao sekretar guvernera Velaskeza. Na Kubi je Kortes postao bogat i moćan čovek, imao je velike posede, rudnike i mnogo Indijanaca koji su bili njegovi robovi. Nakon nekog vremena odnosi između guvernera i Kortesa su se pogoršali, glavni razlog za to je ljubomora kao i razne spletke i zavere u koje su bili umešani kako bi sebi obezbedili što veću moć i bogatstvo. Takođe nije pomoglo to što je Kortes bio u vezi sa guvernerovom jetrvom Katalinom Huares, bez namere da je oženi, međutim pod pritiskom guvernera nevoljno se oženio sa njom u nadi da će time da se popravi njegov odnos sa guvernerom.[8] Kada su se dvojica pustolova vratila iz ekspedicije u Jukatanu, u jugoistočnom Meksiku, sa pričama o basnoslovnom bogatstvu Indijanaca u jednoj udaljenijoj zemlji, bogatstvu naročito u zlatu, Kortes je rasprodao svoje imanje da bi kupio brod i opremio ekspediciju čiji je formalni cilj bio uspostavljanje trgovinskih veza. Guverner Kube Dijego Velaskes de Kordoba odobrio je Kortesov poduhvat i on odlazi u današnji Meksiko.... Carlo Della Corte (Venecija, 22. oktobar 1930. - Venecija, 25. decembar 2000.) bio je italijanski pisac, novinar, televizijski novinar, pesnik, ljubitelj filma, stručnjak za stripove i italijanski autor naučne fantastike. Osvojio je nagradu Stresa 1980. godine. Stručnjak za stripove i naučnu fantastiku, debitirao je kao pisac 1961. godine sa esejom o stripovima. Nakon dugog boravka u Milanu, gdje je radio u izdavačkoj oblasti, vratio se živjeti u Veneciju; grada koji je osnova za mnoge njegove narativne radove. Godine 1995. primio je nagradu Cartoomics u Lucci za svoje eseje o stripovima [1]. Umro je u svom domu u Lido di Veneciji 25. decembra 2000. [2] Njegov arhiv je njegov sin poklonio Interuniverzitetskom centru mletačkih studija (CISVe).

m2 Ispovest koja se čita kao najuzbudljiviji triler, neverovatna i brutalno surova sudbina jedne ljubavi, jednog muškarca i jedne žene. Muškarac je Marlon Brando, a žena lepa Tahićanka Tarita Teripaja. Upoznali su se na snimanju Pobune na brodu Baunti i sledećih četrdeset godina njihovi životi su bolno isprepletani...

Autor: Lav Tolstoj Povez: broširan Br. strana: 86 Format: 11,5 x 17 Svedočanstvo o vremenu Tolstojeve duhovne krize, kada se piscu učinilo da je ljudski život potpuno lišen smisla, i kada je krenuo da grozničavo traga za odgovorima o smislu postojanja, obraćajući se pritom raznim naučnicima, filozofima, umetnicima...

Dani slave i očaja - Erik Larson Dani slave i očaja : saga o Čerčilu, porodici i otporu - Erik Larson Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2022 Broj strana: 575 Format: 21 cm Povez: Broširani Jedna od najboljih knjiga po izboru listova: Time, Vogue, New York Times, Washington Post, Chicago Tribune, New York Post, Kirkus Reviews Saga o Čerčilu, porodici i otporu Na dan kad je Čerčil stupio na dužnost premijera, Adolf Hitler je napao Holandiju i Belgiju. Poljska i Čehoslovačka već su pale, a evakuacija iz Denkerka odigraće se dve sedmice kasnije. Sledećih dvanaest meseci Hitler je vodio nemilosrdnu kampanju bombardovanja u kojoj je poginulo 45.000 Britanaca. Čerčilov zadatak bio je da ujedini zemlju i nauči britanski narod „veštini neustrašivosti“. Ovo je priča o političkom riziku, ali i intimna drama smeštena na pozornice: Čekersa – Čerčilove premijerske kuće za odmor i ratnog utočišta, Dičlija – imanja na koje su se on i njegova svita povlačili kad je mesec najsjajniji, a pretnja od bombi najveća, i naravno, Dauning strita broj 10 – sedišta vlade. Oslanjajući se na dnevnike, izvornu arhivsku građu i tajne obaveštajne izveštaje – neki su otvoreni za javnost tek nedavno – Larson nam kroz novo sočivo pokazuje najmračniju godinu u istoriji Londona kroz svakodnevicu Čerčila, njegove porodice i grupe savetnika iz „Tajnog kruga“ kojima se obraćao u najtežim trenucima. „Larsonova knjiga pojavila se usred najveće međunarodne krize od Drugog svetskog rata, i čitaocima donela neizbrisivi portret nacije koja se ujedinila u otporu brutalnim vazdušnim napadima pod vođstvom vrlo mudrog, saosećajnog, oštroumnog – i, naravno, izuzetno duhovitog i šarmantnog Vinstona Čerčila.“ – Time „Vrhunska priča puna pripovedačkih obrta, heroja, zlikovaca i napetosti koji oblikuju bogate neodoljive istorijske slike.“ – Rolling Stone „Larsonova knjiga nudi nam slasnu krišku života poslednjeg velikog državnika sveta.“ – Wall Street Journal Prevodilac: Nenad Dropulić Izdavač: Laguna Godina izdanja: 6. jul 2022. Broj strana: 576 Format: 20 x 13 cm Povez: Broširani Pismo: Latinica Jedna od najboljih knjiga po izboru listova: Time, Vogue, New York Times, Washington Post, Chicago Tribune, New York Post, Kirkus Reviews Saga o Čerčilu, porodici i otporu Na dan kad je Čerčil stupio na dužnost premijera, Adolf Hitler je napao Holandiju i Belgiju. Poljska i Čehoslovačka već su pale, a evakuacija iz Denkerka odigraće se dve sedmice kasnije. Sledećih dvanaest meseci Hitler je vodio nemilosrdnu kampanju bombardovanja u kojoj je poginulo 45.000 Britanaca. Čerčilov zadatak bio je da ujedini zemlju i nauči britanski narod „veštini neustrašivosti“. Ovo je priča o političkom riziku, ali i intimna drama smeštena na pozornice: Čekersa – Čerčilove premijerske kuće za odmor i ratnog utočišta, Dičlija – imanja na koje su se on i njegova svita povlačili kad je mesec najsjajniji, a pretnja od bombi najveća, i naravno, Dauning strita broj 10 – sedišta vlade. Oslanjajući se na dnevnike, izvornu arhivsku građu i tajne obaveštajne izveštaje – neki su otvoreni za javnost tek nedavno – Larson nam kroz novo sočivo pokazuje najmračniju godinu u istoriji Londona kroz svakodnevicu Čerčila, njegove porodice i grupe savetnika iz „Tajnog kruga“ kojima se obraćao u najtežim trenucima. „Larsonova knjiga pojavila se usred najveće međunarodne krize od Drugog svetskog rata, i čitaocima donela neizbrisivi portret nacije koja se ujedinila u otporu brutalnim vazdušnim napadima pod vođstvom vrlo mudrog, saosećajnog, oštroumnog – i, naravno, izuzetno duhovitog i šarmantnog Vinstona Čerčila.“ – Time „Vrhunska priča puna pripovedačkih obrta, heroja, zlikovaca i napetosti koji oblikuju bogate neodoljive istorijske slike.“ – Rolling Stone „Larsonova knjiga nudi nam slasnu krišku života poslednjeg velikog državnika sveta.“ – Wall Street Journal (gorenje)

Ovo nije jevanđelje o nekom bogu, već dnevnik jednog četrdesetogodišnjaka koji svodi račune sa svojom prošlošću i gleda budućnosti pravo u oči, kao da je još jedan protivnik sa kojim se treba suočiti. Šta makazice znače igraču sa najlepšom i najuzbudljivijom fudbalskom pričom? Kakvu vrednost danas ima gol za fudbalera koji proslavlja svoj četrdeseti rođendan, a u punoj je snazi i još uvek aktivno igra? I šta za njega predstavljaju dribling ili pâs? Zlatan Ibrahimović više ne mora da pokazuje svoju snagu ili da nas podseća na velike sportske uspehe zbog kojih je postao šampion, i zato je rešio da se otvori i da iskreno i pošteno ispriča kako se jedan bog lopte menja i nosi sa godinama koje prolaze: bez licemerja, a sa zrelošću i sumnjama koje je morao da nauči i prihvati. U stalnoj ravnoteži između dva sveta, između adrenalina i balansa, otkriva se jedna priča puna do sada nepoznatih detalja i anegdota, u kojoj se kroz vanserijske podvige provlače strah, nežnost i krhkost, osećanja koja u njemu postoje pored snage, odlučnosti i hrabrosti. Ta osećanja su dečkića iz Rosengorda dovela do vrha sveta, odakle nam sada priča o trenerima, penalima, svlačionicama, protivnicima, fudbalu – ali i o sreći, prijateljstvu i ljubavi. „Kada sam na terenu, osećanje da sam voljen daje mi neverovatan naboj. Ali čak mi i mržnja daje mnogo. Kada me naljute, idem na još viši nivo: pažljiviji sam, usredsređeniji, snažniji i željniji da nešto dokažem. Kada me mrze, ja sam još bolji. Zbog toga me utakmice kao što su derbiji naročito stimulišu i napune me posebnim adrenalinom koji me još više diže. Ali danas se mnogo bolje kontrolišem nego kada sam bio mlad. I zbog toga što su mi deca dala mir i ritam koji pre nisam imao. Do rođenja prvog deteta, donosio sam kući i fudbal i sav svoj bes. Posle su se stvari promenile. Vraćao sam se kući, gledao klince i sve zaboravljao. Da, oni su me promenili. Ušli su u moj život i odjednom je fudbal prestao da bude najvažniji. Važno je bilo samo da su oni dobro.“

Utopija 2008. 173 str. NN licu knjiga je pala na zemlju (beton, asfalt) posle kiše, tako da je došlo do oštećenja korica i delimičnog vlaženja papira - cena je stoga niža osim što su se korice oštetile, knjiga se povila, a na marginama pojedinih strana su primetni tragovi od vlage povez dobar

Jedna od najboljih knjiga po izboru listova: Time, Vogue, New York Times, Washington Post, Chicago Tribune, New York Post, Kirkus Reviews Saga o Čerčilu, porodici i otporu Na dan kad je Čerčil stupio na dužnost premijera, Adolf Hitler je napao Holandiju i Belgiju. Poljska i Čehoslovačka već su pale, a evakuacija iz Denkerka odigraće se dve sedmice kasnije. Sledećih dvanaest meseci Hitler je vodio nemilosrdnu kampanju bombardovanja u kojoj je poginulo 45.000 Britanaca. Čerčilov zadatak bio je da ujedini zemlju i nauči britanski narod „veštini neustrašivosti“. Ovo je priča o političkom riziku, ali i intimna drama smeštena na pozornice: Čekersa – Čerčilove premijerske kuće za odmor i ratnog utočišta, Dičlija – imanja na koje su se on i njegova svita povlačili kad je mesec najsjajniji, a pretnja od bombi najveća, i naravno, Dauning strita broj 10 – sedišta vlade. Oslanjajući se na dnevnike, izvornu arhivsku građu i tajne obaveštajne izveštaje – neki su otvoreni za javnost tek nedavno – Larson nam kroz novo sočivo pokazuje najmračniju godinu u istoriji Londona kroz svakodnevicu Čerčila, njegove porodice i grupe savetnika iz „Tajnog kruga“ kojima se obraćao u najtežim trenucima. „Larsonova knjiga pojavila se usred najveće međunarodne krize od Drugog svetskog rata, i čitaocima donela neizbrisivi portret nacije koja se ujedinila u otporu brutalnim vazdušnim napadima pod vođstvom vrlo mudrog, saosećajnog, oštroumnog – i, naravno, izuzetno duhovitog i šarmantnog Vinstona Čerčila.“ – Time „Vrhunska priča puna pripovedačkih obrta, heroja, zlikovaca i napetosti koji oblikuju bogate neodoljive istorijske slike.“ – Rolling Stone „Larsonova knjiga nudi nam slasnu krišku života poslednjeg velikog državnika sveta.“ – Wall Street Journal

Knjiga je dobro očuvana. ,, Zimski dnevnik U jednom gradu koji je okovala zima, u zemlji okovanoj sa svih strana, dešava se, svakodnevno, čudo života. A tu je i čovek, Srđan Valjarević, koji hoda, posmatra i zapisuje to čudo, i tako, jednim potpuno ličnim činom, pobeđuje tu zimu i otkriva smisao našeg postojanja. Ovo izdanje, za razliku od prethodnih, sadrži preko pedeset fotografija Vesne Pavlović, koje, uz ispovesti četrdeset mladih ljudi, i šest intervjua sa majstorima svog zanata, doprinose atmosferi Zimskog dnevnika, koji se upadljivo izdvojio u književnosti devedesetih godina u Srbiji. 16. decembar - četvrtak U 13.45 u Kosovskoj ulici tri devojčice pod kišobranom. Vraćaju se iz škole i guraju se veselo jedna uz drugu. Kiša im pada na noge, ali ne i na glave, i hodaju zbijene pod kišobranom. Vesela slika. Devojčice se smeju. Sve ono što ih ne zanima nije pod tim kišobranom ovog tre- nutka. Ono je izvan toga i kisne. 29. januar - subota U 13.55 Ulicom gospodara Vučića, jedan momak sa torbom na ramenu i drugom torbom u ruci, ali i kapom na glavi. Hoda i nosi. Nositi nešto, neki teret, to je suština svih poslova. Taj teret, polako, nositi, stići ću, nema zaustavljanja, mogu, taj teret, polako, nositi, mogu, nositi, taj teret, stići ću, nositi, polako. . . To je pesma svih poslova.``

Tvrd povez, 340 strana, nova knjiga, format 25cm, izdanje Catena mundi 2022 Prepiska Miloša Crnjanskog je 16. tom kritičkog izdanja njegovih dela. Pred čitaocima je prva knjiga njegove korespondencije, prepiska započeta pre Drugog svetskog rata. Priređivači su Radovan Popović, Milivoj Nenin i Gorana Raičević. U knjizi su sabrana sačuvana i dostupna pisma Miloša Crnjanskog našim najznačajnijim međuratnim piscima i institucijama, kao i prepiska sa članovima porodice. Čitalac knjige saznaće šta je Crnjanski pisao Andriću, Niki Bartuloviću, Anici Savić Rebac, Marku Ristiću, Slobodanu Jovanoviću, Milanu Kašaninu, ali i bratu Jovanu Crnjanskom, supruzi Vidi i mnogim drugim ličnostima. Posebno su interesantna pisma autora Lirike Itake tadašnjim urednicima i izdavačima. U tom segmentu izdvaja se obimna prepiska sa Svetozarom B. Cvijanovićem i Julijem Benešićem, iz kojih se vidi u kakvim materijalnim neprilikama je živeo Crnjanski nakon Prvog svetskog rata. Iz mnogih pisama moguće se rekonstruisati put određenih knjiga do štampe i njihovog konačnom oblika i imena. Iz drugih, pak, mogu se videti međusobni odnosi srpskih književnika, prilike na kulturnoj sceni Kraljevine SHS i odnosi između Beograda i Zagreba. Ono što je u pismima najinteresantnije svakako su osobeni komentari Miloša Crnjanskog iz kojih zrači njegova neponovljiva ličnost. Nekada su ti komentari zajedljivi, nekada se pod maskom prisnosti krije neka materijalna potreba pisca, ali uvek plene svojim stilom.

Izdavač: Mladost, Zagreb Biblioteka Jelen Povez: tvrd Broj strana: 266 Posveta na predlistu, listovi vremenom malo požuteli, lepo očuvana. Retki su naši književnici koji su u formi autobiografije pisali o vlastitom životu, a samo je najveći srpski komediograf u svom životopisu tretirao sebe kao junaka komedije. Činjenice o rođenju, školskim danima, ženidbi i ulasku u svet odraslih postaju građa za urnebesne zaplete, neočekivane obrte, komediju situacije, ispunjenu razdraganim, dobronamernim humorom. Stranice posvećene školovanju, po kojima se Autobiografija najviše pamti, obavezna su lektira za sve generacije. Uživljavajući se u ulogu deteta, u svojevrsnom katalogu školskih predmeta, kroz vic, anegdotu i parodiju, Nušić pruža satiričnu istoriju nesklada između dečjeg poimanja sveta i krutosti škole, koja učenika ne sprema za neminovni sudar sa stvarnim svetom. U očuđenom doživljaju takve stvarnosti prepoznavaće se buduće generacije, sve do naših dana. A nesvakidašnja autobiografija ima i takav epilog. U intervjuu koji vode novinar i pokojni Branislav Nušić, pisac crnohumorno zaključuje, ispostaviće se i ne bez razloga: „A kada se bude čulo da sam umro, vi ćete videti, svet mi to neće verovati. Ja sam toliko puta terao šalu sa ovim svetom da će, verovatno, i tom prilikom mnogi misliti da je to samo neka nova šala.“ (K--114)

Fransoaz Žiru: LU : PRIČA O SLOBODNOJ ŽENI Mek povez, 143strane, izdavač: LAGUNA - Beograd Lu Andreas-Salome, žena velike lepote i natprosečne inteligencije, rođena u Sent Petersburgu 1861. godine, bila je u svoje vreme jedna od slavnih zavodnica. Niče i Rajner Marija Rilke su bili ludo zaljubljeni u nju, Frojd je bio očaran njome. Čudno je da, uprkos činjenici da je volela muškarce i muško društvo, pre trideset pete nije dozvoljavala da joj se oni fizički približe. To ne samo da ih nije obeshrabrivalo, već se time njihova želja, kao u Ničeovom slučaju, još više razbuktavala. Za divno čudo, iako je na hiljade stranica napisano o Lu na svim mogućim jezicima, taj i te kako ozbiljan hendikep jedva da se i pominje, a još manje razjašnjava. O tome se ništa ne zna. Fransoaz Žiru iznosi po tom pitanju jednu hipotezu kojom bi eventualno moglo da se objasni to frenetično čuvanje nevinosti. Lu je kasnije sve to i te kako nadoknadila postavši vatreni zagovornik `ljubavnih gozbi` do kraja svog života, ali uvek s muškarcima znatno mlađim od sebe. U Nemačkoj gde je živela bila je veoma cenjeni romanopisac. Bila je jedna od prvih slobodnih žena u Evropi zato što je svojim perom uspevala da obezbedi sebi materijalnu nezavisnost i položaj u društvu.

Izdaje - Narodna knjiga Beograd Marija Kiri Sklodovska biografija je fizičarke i hemičarke Marije Kiri Sklodovski, prve slavne naučnice, prve žene koja je doktorirala u Francuskoj, prve dobitnice Nobelove nagrade, prve žene koja je predavala u francuskoj školi i na univerzitetu Sorbona. Detaljnu biografiju njenog života napisala je njena mlađa ćerka Eva Kiri. Objavljena je 1937. godine, a sastoji se od tri dela u kojima autorka donosi pregled Mirijinog života i naučnog rada. Biografija predstavlja važan doprinos izučavanju njenog privatnog i profesionalnog života. Autorka se pre svega osvrnula na Marijino detinjstvo i odrastanje u porodici Sklodovski, vreme studiranja na pariškom univerzitetu i doživotno naučno istraživanje u saradnji sa mužem Pjerom Kiri što je dovelo do otkrića novih hemijskih elemenata – radijuma i polonijuma. Bračni par je otkrio fenomen – radioaktivnost – čije je otkriće značilo ogroman doprinos nauci i svetu. Marija je rođena u Poljskoj 1867. godine u vreme kad je Poljska bila pod ruskom, austrijskom i pruskom ratnom okupacijom. Roditelji su joj bili pedagozi, ali i izraziti patrioti. Otac je zbog patriotizma otpušten pa je privatno davao učenicima časove. Marija se veoma rano susrela sa smrću: najpre joj je umrla najstarija sestra Zoša, a zatim i Marijina majka. Bila je veoma inteligentna devojčica i ubrzo su svi imali priliku uvideti njenu genijalnost. Da bi uštedila novac za obrazovanje u Parizu, Marija je takođe držala privatne časove. Najpre je na studij krenula njena sestra Bronja. Marija je u to vreme radila kao vaspitačica da bi pomogla sestri da se obrazuje. Na posedu na kojem je radila zaljubila se u Kazimježu, ali njegovi su se roditelji protivili njihovom braku jer je Marija bila siromašna. 1891. godine otputovala je u Pariz da bi se školovala na Sorboni, a 1894. godine upoznala je svog budućeg muža Pjera Kirija. Marija je ubrzo posle rođenja ćerke Irene počela da traži temu za doktorsku disertaciju. Zainteresovala se za istraživanje Anrija Bekerela. Tako je počela sa istraživanjem minerala koji sadrže uranijum i ubrzo shvata da radioaktivnost uzrokuju nepoznati hemijski elementi. Pjer se u tom momentu zainteresovao za njeno istraživanje i odlučio da joj pomogne. Prilikom istraživanja uranijumske smole otkrili su dva nova hemijska elementa – radijum i polonijum. Kad je Pjer otkrio da je radijum štetan za živo meso, ubrzo je počeo da se koristi za lečenje karcinoma i raka. 1903. godine završila je svoju doktorsku disertaciju i postala prva žena koja je doktorirala u Francuskoj. 1903. godine bračni par Kiri dobio je Nobelovu nagradu za fiziku. Pjer je tragično umro, a Marija je odlučila da, njemu u čast, nastavi sa njihovim istraživanjem. Ubrzo je došla na mesto pokojnog muža kao prva žena koja je predavala na Sorboni. 1911. godine postala je prva naučnica sa dve Nobelove nagrade. Tokom Prvog svetskog rata radila je francuskoj radiološkoj službi, a kasnije se sa ćerkom Irenom posvetila razvoju medicinske primene radiografije. Sve do svoje smrti je bila posvećena nauci, a umrla je 1934. godine od posledica aplastične perniciozne anemije (leukemije). Iako je autorka biografije Marijina ćerka, njen pristup opisivanju života svoje majke je uglavnom nepristran. Pristranost je istaknuta samo u delovima u kojima autorka govori o Marijom odnosu sa svojom decom. „Ali u jednoj stvari Marijina pobeda je sigurna: njene ćerke duguju joj zdravlje, telesnu fleksibilnost i radost za sport. To je najveće obrazovno dostignuće ove izvanredno inteligentne i plemenite žene.“ S druge strane, nepristranosti biografije Marije Kiri doprinosi dokumentovanje utvrđivanih biografskih podataka. Tako čitalac ima uvid u brojna pisma koje je autorka navela kao dokaz verodostojnosti predstavljenih informacija. Uz faktičnost i hronologiju primetno je Evino uspešno konstruisanje psihološkog profila Marije Kiri. Biografija je postala međunarodni bestseler, a ubrzo je doživela i filmsku adaptaciju. Iako je izazivala zgražanje zbog rodne diskriminacije s kojom se Marija nosila celog života kao jedina žena među naučnicima, njena biografija je ohrabrila mnoge žene da se bave naukom. Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez 396.strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama. Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. 1910—1919 Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije. Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”. Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking. Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanstal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen. U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”` iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu. 1919—1926 U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu. Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkhardta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci. Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”. Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri. U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane. Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima. Dela „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894. „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896. „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897. „Advent“ 1898. „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899. „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902. „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905. „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908. „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909. „Rekvijem“ (Requiem), 1909. „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913. „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923. „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923. „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926. „Prozori“ (Les Fenetres), 1927. „Ruže“ (Les Roses), 1927. „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929. „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934. „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

BOOKA, 2022. 204 strane. Veoma lepo očuvana. Novi kraj je zbirka autofikcijskih crtica u kojima se prepliću autorkina prošlost i sadašnjost – Đurđica Čilić beleži trenutke ili prizore u kojima se ljudi svojim postupcima, rečima i dodirima trajno usecaju u tkivo njenog života i čine ga vrednim življenja, pa samim tim i zapisivanja. Bilo da piše o bezbrižnom detinjstvu u Bosni, zaljubljivanju u Pips, Chips & Videoclips, plivanju, svojoj deci ili o suočavanju s majčinom bolešću i neminovnim krajem, Čilić nepretenciozno, nežno i krajnje upečatljivo govori o posebnosti svakodnevnih trenutaka. Knjigom punom iskonske radosti življenja, autorka nas vraća u detinjstvo, u mesta odrastanja, u album benda koji nam je otkrio čitav svet i doneo nove ljude, u srednjoškolske dane i nezaboravne izlaske, u sve one naizgled male postupke prijatelja, roditelja i partnera koji nas raznežuju i čine zahvalnim. Novi kraj je emotivni podsetnik da se životu treba radovati, knjiga-prijatelj kojoj ćete se rado i često vraćati.

K015 Za ovo delo, Bikov je dobio dve nagrade: Nacionalni bestseler i Velika knjiga. Delo ima više od 950 stranica i nije „jednostavna” biografija Borisa Pasternaka. Pored te vrste podataka, Bikov čitaocu nudi precizno i detaljno prikazivanje Pasternakovog književnog dela (do detalja kakvi su, recimo, piščeva zamena jedne reči iz rukopisa, drugom – u ponovnom redigovanju). Iza svega toga prepoznaje se velika mapa istorijskog, kulturnog, društvenog i političkog trenutka tog vremena koje je obojio Staljin, jedan od najvećih diktatora u svetskoj istoriji. Ova se knjiga čita kao što se posmatra reka: pred očima čitaoca teče jedan život ali i životi svih koji su u tom kolopletu; stvaralačke muke jednog velikana reči i usponi do genijalnih visina. Posebna zanimljivost je Bikovljeva interpretacija Pasternakovog „ezopovskog” pisma Fadejevu povodom Staljinove smrti. Prvi put objavljeno 1997. godine u „Kontinentu”, ono se i danas različito tumači, kao žal za Staljinom ili obrnuto. Bikov ga, između ostalog, shvata kao piščevo rezimiranje epohe za `samog sebe`. Jedna od knjiga koje obavezno treba pročitati.

`Jesenja svila` roman je za sve one koji su umorni od postmodernizama i svih ostalih izama, a žele da pročitaju roman sa junakom, junakinjom i ljubavlju, koja će se, treba li reći, ispostaviti kao lepa i daleka. U jedno kasno leto, jedan čovek odlazi daleko od sveta, u potrazi za samoćom. Onda nailazi jedna žena i jesenja svila počinje da se odmotava. U ovom romanu autor je ispričao potresnu priču o ljudima koji se u dramatičnom vremenu odriču ljubavi i sreće. Njegovi junaci su brodolomnici, njih pritiska ono što su izgubili i oni tonupod teretom uspomena. Dolazeći sa Kosova i Metohije i iz Slavonije, Nikolićevi junaci ne nose samo tragični pečat ličnog stradanja, već se u njima sažima i jedna opšta nesreća. I u ovom romanu čitalac sreće majstora pripovedanja koji u samo nekoliko reči može da sažme ljudske tragedije. lep omot,osim sto je na gornjem desnom cosku ima promena boje,inace je kao nova,160 stranica,saljem kao tiskovinu 80 dinara post.troskovi