Dobitnik Pulicerove nagrade. „Lirski izraz Frenka Mekorta može se porediti sa Džojsovim. Tako je zavodljiv, tako veseo.“ – Meri Kar „Očaravajući prikaz detinjstva u kome se neosetno smenjuju duboka tuga i humor nastao iz očajanja. Delo trajne lepote.“ – Philadelphia Inquirer „Kada se osvrnem na detinjstvo, pitam se kako sam ga uopšte i preživeo. Naravno, bilo je to nesrećno detinjstvo; srećno detinjstvo jedva da zaslužuje pažnju. Gore od običnog nesrećnog detinjstva je nesrećno detinjstvo u Irskoj, a još gore je nesrećno detinjstvo u katoličkoj Irskoj.“ Ovako počinje živopisna autobiografija Frenka Mekorta, koji se rodio u Bruklinu ali je odrastao u Irskoj, u siromašnim četvrtima Limerika. Frenkova majka Anđela nema novca da prehrani decu jer njegov otac Malaki retko ima posao, a čak i kada ga nađe, propije sve što zaradi. S druge strane, iritantni i neodgovorni mangup Malaki kod Frenka podstiče jedino što može da mu pruži – ljubav prema priči. Frenk živi za očeve priče o Kuhulinu, koji je spasao Irsku, i o Anđelu na sedmom stepeniku, koji donosi decu njegovoj majci. Možda je Frenk i opstao upravo zbog tih priča jer živi u siromaštvu, na ivici je gladi i skuplja ugalj kraj puta da bi se grejao, dok povremeno trpi grubosti od rođaka i suseda. Ipak, uspeva da preživi kako bi nam rečito i kitnjasto ispričao svoju priču uz veliku dozu praštanja. Anđelin pepeo je sjajna knjiga, gde svaka strana odiše čudesnim humorom i saosećanjem Frenka Mekorta, a ima sve odlike jednog klasika. „Izvrsna autobiografija ispunjena i humorom i praštanjem.“ – People „Spomenik neiscrpnoj snazi ljudskog duha. Sjajan primer verodostojne, iskrene i upečatljive autobiografije.“ – Miami Herald „Život Frenka Mekorta i oštrina sa kojom o njemu pripoveda sasvim su dovoljni da bismo znali šta znači biti čovek.“ – Detroit Free Press „Klasična savremena autobiografija. Fenomenalna.“ – New York Times

„Vreme pred nama biće konačni sudija, i ko je bio ko zapisaće u svojoj enciklopediji.“ Od svog detinjstva, studentskih dana u Beogradu, preko novinarskih angažmana u zemlji i svetu, uz osvrte na književno stvaralaštvo, svedoci smo lične i nacionalne drame koja se odvijala, tokom tri protekle decenije, na nesreću i štetu srpskog naroda. Antologijske stranice autobiografije Vuka Draškovića sažimaju burne decenije od devedesetih naovamo. Ovi memoari se čitaju kao dirljivo i gorko svedočenje protiv zaborava, a zaborav je ubistvo Istine. „Veoma je teško reći šta ljudi teže opraštaju izuzetnom čoveku: vrline ili greške“, napisao je Šandor Marai u svom Dnevniku, u vreme ili pre rođenja autora životopisa koji držite u rukama. Vuk Drašković živi istinitost ove Maraijeve opaske već više od tri decenije, a autobiografijom Ožiljci života i sam traži odgovor, ispovedajući svoj život, ali i sopstvene greške i zablude, a prepuštajući čitaocu da sam prepozna njegove vrline. „U srpskom narodu, a posebno u Beogradu, sve se lako i brzo zaboravlja“, rekao je Miloš Crnjanski, a kao poraznu posledicu, neoprostiv greh i moralni zločin ovu istinu potom živimo i u njoj se rastačemo svi, svesni toga ili ne. Stoga ne bi trebalo da zaboravimo mnoge scene i rečenice iz Ožiljaka života , kao onu o Ivanu Stamboliću: „Nas dvojica zaslužujemo neko prokletstvo. Zato što je on lansirao Miloševića, a ja Šešelja“. „Dovde pamtim, a dalje se stidim“, kaže Vuk Drašković u jednom od mnogih dramatičnih trenutaka u Ožiljcima života , posle jedne od najagresivnijih državnih tortura u tom periodu. Većina tu bezočnu torturu ne pamti, ili čak ne veruje u nju a kamoli da je se stidi, ali zato mnogi od političkih aktera iz tog doba vladaju ili su vladali barem deceniju ili više narodom koji takođe ne ceni pamćenje, a reč stid više i ne razume! – Ljiljana Šop

Mej Mask je internacionalna nutricionistkinja, supermodel i govornica. Često se pojavljivala u velikim modnim magazinima poput Veniti fera, Voga, Kosmopolitana, Meri Kler, Alur, a između ostalog i na naslovnici Njujork magazina. Mej je rođena u Kanadi, nekoliko godina živela je u Južnoj Africi, a trenutno boravi u Njujorku. Internacionalni supermodel deli intimne priče i lekcije koje je naučila kroz „opasno-oprezno življenje”. Mej Mask je moderna, šarmantna, mondenska dama i supermodel s neverovatnim krugom bliskih ljudi i porodičnim okruženjem – a ima 73 godine. Ali nije joj uvek sve bilo tako lagodno i glamurozno – u 31. godini postala je samohrana majka koja se borila da u siromaštvu podigne troje dece; mučila se s kilažom, a zatim postala model za krupnije i uspela da prevaziđe problematiku godina u modnoj industriji; uz to se istakla kroz karijeru uvažene dijetetičarke, a sve to je radila dok je iznova otpočinjala život u osam različitih gradova, u tri države i na dva kontinenta. Ali uspela je da prevaziđe sve uz nesavladivi duh i stav, pa je svetski uspeh doživela na, kako tvrdi, „vrhuncu života”. Kao što dobro znaju svi koji je prate na društvenim mrežama: Mej je puna otvorenih i praktičnih saveta o tome kako vaši izbori u svakoj dekadi života mogu kasnije da vam se isplate na neobičan i iznenađujući način. U knjizi Žena s planom , Mej deli iskustva iz vlastitog života kroz prizmu mudrosti o karijeri (što više radite, više ćete imati sreće), porodici (pustite ljude koje volite da idu svojim putem), zdravlju (nema čarobne pilule) i avanturama (ostavite mesta za avanture, ali uvek budite spremni na sve). Ne možete da kontrolišete sve što vam se dešava u životu, ali u svako doba možete imati život kakav želite. Samo treba da napravite dobar plan.

KIT RIČARDS - Život Kit Ričards je s Rolingstounsima stvorio rifove, stihove i pesme koje su uzbudile ceo svet. Više od četiri decenije on je živeo pravim rokenrol životom: stavljao glavu na panj kad god je to želeo, govorio otvoreno šta misli, i prolazio s tim onako kako to nikome pre njega nije polazilo za rukom. Sada nam konačno on sam priča o svom životu izloženom unakrsnom uraganu. A kakav je to samo život. Slušao je opsesivno ploče Čaka Berija i Madija Votersa za vreme svog detinjstva u Kentu. Naučio je da svira gitaru i osnovao bend s Mikom Džegerom i Brajanom Džounsom. Usledila je prvobitna slava i uspeh Rolingstounsa kao grupe nevaljalaca. Zloglasna hapšenja zbog droge u njegovoj kući Redlands i potom niz sukoba s nervoznim establišmentom stvorili su trajnu sliku odmetnika i narodnog junaka. Stvarao je besmrtne rifove kao one u pesmama „Jumpin’ Jack Flash“, „Street Fighting Man“ i „Honky Tonk Women“. Zaljubio se u Anitu Palenberg, a onda je umro Brajan Džouns. Bio je poreski izgnanik u Francuskoj, odlazio na divlje turneje po Americi i sticao sve veću slavu, upadao u sve veću izolaciju i narkomaniju. Zaljubio se u Pati Hensen. Otuđio se od Mika Džegera, da bi se potom s njim pomirio. Brak, porodica, solo albumi, grupa X-Pensive Winos i put kom se kraj ne nazire. Glasom jedinstveno i intimno ličnim, razoružavajuće iskreno, što je oduvek i bilo karakteristično za njega, Kit Ričards nam iznosi važnu životnu priču našeg doba, nesputanu, neustrašivu i istinitu. „Zabavno... ludiranje kroz život čoveka koji je osetio sva uživanja, koji se ničega nije odricao, a nikada nije platio za to.“ Dejvid Remnik, New Yorker „Sveobuhvatni izveštaj o tome kako izgleda biti jedna od najšmekerskijih rok zvezda na svetu.“ Kevin Felon, Atlantic Izdavač: Laguna Godina: 2011 Format: 13x20 cm Broj strana: 585 strana, fogografije u boji Pismo: Latinica Povez: Mek

Veoma dobro očuvana. Nema pisanja. Autor: Rade Šerbedžija Br. strana: 332 Format: 21 cm Povez: broširan Mesto izdanja: Beograd-Podgorica Jezik: hrvatski „Otkako je komunizam počeo umirati po cijelom svijetu, u meni se počeo sve više buditi, pa premda odavno već ne pripadam ni jednoj organiziranoj komunističkoj partiji, osjećam da moje ljevičarstvo svakim danom raste`, piše Šerbedžija na početku ove knjige idući uz nos, tako se kaže, vremenu u kojem živimo. Meni je ova rečenica mera za pristojnost posle propalog veka za nama i jednog možda još goreg pred nama. Nije važan taj propali komunizam, važna je volja da se ne robuje nalogu jednog doba. Čovek treba da bude svoj, a neodoljivi Šerbedžija je to uvek umeo da bude. I u svemu je trijumfovao, ali ne bez teškoća. Otkako sam ga pre oko milion godina video na dubrovačkoj plaži kada je glumio na Lovrijencu, do ovogodišnjeg koncerta u Budvi, čudio sam se kako je toliko dobar u svemu što radi, ne samo na filmu i pozornici, ili na fudbalskom igralištu i u kafani, i još ponegde, kako je pisao u prošloj knjizi. Koliko Rade ima u sebi ima radosti i tugovanja, toliko dobro piše. A piše dobro i u stihu i u prozi. O tome ponešto možda i znam, pa bi vam već vremešni profa rekao: čitajte Šerbedžiju. Dobro štivo, ima dušu. Glumac koji ima dušu neodoljiv je i kad na trenutke šmira. To je danas najređe: pisati dušom. Pa kojoj god književnosti to pripadalo, posle svih naših toksičnih kiša. Reče Rade proletos dok se u Budvi dogovarala ova knjiga: „Pokisao sam. Ko vam jebe mater.` Tačno. To mora da piše na njenim koricama. Uvek se nađe neki profesor da zabeleži ono što treba. - Aleksandar Jerkov.

Knjiga je odlično očuvana.ima posvetu. ,,Ejbel je istakao da je važno da ljudi pročitaju ovu knjigu jer će tako shvatiti zašto su mediji važni i koliko je bitno da imamo slobodne medije. Da bi dočarao koliko voli posao kojim se bavi, on je kazao da je `radost koju donosi novinarstvo veća od radosti koju donose žene`. - Kada bih stvarno morao da biram između novinarstva i žena, verovatno bih uzeo pištolj da se ubijem. Nikada ne bih mogao da napravim takav izbor - naveo je Ejbel. On se osvrnuo i na novinarstvo u 21. veku. - Novinarstvo ima važnu ulogu, s obzirom na to da su mediji danas prisutni 24 časa u životima ljudi. Svi na svetu žele da imaju jasne i pouzdane informacije. Ne možete živeti kao građanin ako ne dobijate tačne informacije i informacije kojim možete da verujete - naveo je poznati danski novinar. On je u knjizi upozorio i da se, u ovom digitalnom dobu, bližimo sudbonosnom trenutku. - To je u suštini jedino što me trenutno istinski zabrinjava. Nalazimo se na krajnje kritičnom polju za nezavisne medije. Možemo da sedimo na sastanku za sastankom i naklapamo o tome kako medijske kuće još nisu pronašle model naplaćivanja za digitalne platforme. Model naplaćivanja, kakve su to gluposti? Kakav je model naplaćivanja jedne avio-kompanije? Vrlo se lako da objasniti: ne možeš na avion ako nisi platio sedište. Toliko je prosto - naveo je on u knjizi. Inače, pored toga što je svoju karijeru u novinarstvu gradio uspešnih 60 godina, Ejbel je predsednik i suosnivač `Politiken Husa`, najveće izdavačke kuće u Danskoj. Od 2016. predsednik je upravnog odbora fondacije `Jilands-Postens`. Dobitnik je najvećih novinarskih nagrada kako u Danskoj, tako i u Evropi. Izdavači knjige su `Dejli pres` iz Podgorice i `Adrija medija grupa` iz Beograda. Jučerašnjoj promociji je, između ostalih, prisustvovao i ambasador Danske Anders Kristijan Hogard.``

ISBN: 978-86-521-3503-5 Godina izdanja: 2019 Jezik: Srpski Autor: Strani broj strana 279 20 cm nova!!! Svetski bestseler „Roman o ljubavi i požrtvovanju“ Times Literary Supplement 1942. Lali Sokolov je deportovan iz Slovačke u Aušvic. Tamo je dobio zadatak da tetovira brojeve na rukama drugih logoraša. Iz reda logoraša koji čekaju na tetoviranje pred njega staje uplašena devojka. Za Lalija, bila je to ljubav na prvi pogled, i on se kune ne samo da će preživeti već i da će se pobrinuti da i Gita jednog dana živi slobodno. Ovo je početak jedne od nezaboravnih priča o Holokaustu – priča o tetovažeru iz Aušvica. „Ova knjiga će se čitati i za sto godina. A i tada će verovatno biti na listi najprodavanijih naslova.“ Džefri Arčer „Vredno istorijsko svedočanstvo, podsetnik na užase Holokausta i pohvala ljudskoj izdržljivosti.“ Irish Times „Lali je bio čovek sa herkulovskom snagom duha, a priča o njegovom opstanku u logoru i zajedničkom životu sa Gitom nakon rata zaslužuje pažnju svih čitalaca.“ Jewish Chronicle „Izuzetna knjiga koja nas podseća da svaka žrtva Holokausta predstavlja pojedinca s jedinstvenom pričom.“ Grejem Simsion Heder Moris rođena je na Novom Zelandu, a sada živi u Australiji. Nekoliko godina, dok je radila u velikoj državnoj bolnici u Melburnu, studirala je i pisala scenarija, od kojih je jedan otkupio scenarista, dobitnik Oskara, iz Sjedinjenih Država. Heder je 2003. upoznala starijeg gospodina „čiju priču vredi čuti“. Dan kad je upoznala Lalija Sokolova promenio je i njen i njegov život. Njihovo prijateljstvo se produbljivalo i Lali se otisnuo na put samoispitivanja, poveravajući joj najintimnije pojedinosti svog života. Heder je prvobitno Lalijevu priču napisala kao scenario – koji se visoko kotirao na međunarodnim takmičenjima – a zatim ju je preoblikovala u svoj prvi roman Tetovažer iz Aušvica. Troškove isporule plaća kupac

Hrbat se odvaja,pokusaj sredjivanja uspeo

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zlatan zivot u jarku Široko smatran najboljim britanskim slikarom od Tarnera, vrlo malo se zna o životu Frensisa Bejkona. U ovoj, prvoj knjizi koja je napisana o njemu, Danijel Farson, prijatelj i poverenik Bejkona više od četrdeset godina, daje vrlo lični, iz prve ruke prikaz čoveka kakvog ga je poznavao. Od njegovih seksualnih avantura do njegovog uspona od opskurnosti do međunarodne slave, Farson nam daje jedinstven uvid u Bekonovu genijalnost. Fransis Bejkon (engl. Francis Bacon; Dablin, 28. oktobar 1909 — Madrid, 28. april 1992) je bio engleski figurativni slikar.[1] Po snazi kojom je svom osećanju teskobe davao vizuelnu formu, nijedan od umetnika 20. veka nije se mogao meriti s njim, izuzev Ruoa. Bejkon je često od drugih slikara preuzimao svoj likovni jezik, slobodno kombinujući različite izvore inspiracije, i transformišući ih da bi u njih utisnuo novo značenje. Glava okružena goveđim polutkama odražava Bejkonovu opsesiju Velaskezovim delom Papom Inokentijem H koja ga je intenzivno zaokupljala nekoliko godina. Ovde, naravno, ne vidimo više Papu Inokentija nego duh koji vrišti (za šta ga je nadahnuo prizor iz filma Sergeja Ejzenštajna „Aleksandar Nevski“) izranjajući iz tame u pratnji dveju svetlećih goveđih polutki preuzetih od Rembranta. Znamo da nam poreklo slike ne pomaže da je razumemo. Ne pomaže nam ni poređenje sa ranijim delima, kao što je Grinevaldovo Pribijanje uz krst, Fisijev Košmar, Ensorov Hristov ulazak u Brisel 1889. godine ili Munkov Krik, koja su ovoj slici prethodila. Bejkon je bio kockar, čovek koji je rizikovao i u životu i u načinu rada. Tražio je slike koje, prema njegovim rečima, otvaraju dublje mogućnosti čula. Ovde se takmiči sa Velaskezom, ali po svojim pravilima, a to je uspostavljanje gotovo nepodnošljive napetosti između šokantne žestine lične vizije i svetleće lepote sopstvene slikarske četke. Ne spada direktno u apstraktni ekspresionizam, iako je nesumnjivo povezan i sa njim, već neposredno sa ekspresionističkom tradicijom. Bejkon je uništio mnoga svoja dela, ali se neka od njih još uvek mogu pronaći u američkim i evropskim muzejima.[1] Biografija Mladost Mesto gde je rođen Fransis Bejkon, Dablin. Frensis Bejkon je rođen 28. oktobra 1909. u ulici Lover Begot 63, Dablin, Irska.[2] U to vreme je cela Irska još uvek bila deo Ujedinjenog Kraljevstva. Njegov otac, kapetan Entoni Edvard Mortimer Bejkon, poznat kao Edi, rođen je u Adelaidi, u Južnoj Australiji, od oca Engleza i majke Australijanke.[3] Edi je bio veteran Burskog rata, trener trkačkih konja i unuk general-majora Entonija Bejkona, koji je tvrdio da potiče od ser Nikolasa Bejkona, starijeg polubrata Prvog vikonta Sent Albansa (u istoriji poznatijeg kao ser Frensis Bejkon), elizabetanski državnik, filozof i esejista.[4] Bejkonova majka, Kristina Vinifred Firt, poznata kao Vini, bila je naslednica preduzeća čelika u Šefildu i rudnika uglja. Bejkon je imao starijeg brata Harlija,[5] dve mlađe sestre Ajent i Vinifred i mlađeg brata Edvarda. Bejkona je podigla porodična dadilja Džesi Lajtfut iz Kornvola, poznata kao `Dadilja Lajtfut`, majčinska figura koja mu je ostala bliska do svoje smrti. Tokom ranih 1940-ih, iznajmio je prizemlje 7 Kromvel Plejs, Južni Kensington, starog studija Džona Evereta Milea, a dadilja Lajtfut mu je pomogla da tamo instalira nedozvoljeni točak ruleta, koji su organizovali Bejkon i njegovi prijatelji, za njihovu finansijsku korist. Porodica se često selila, po Engleskoj i Irskoj nekoliko puta, što je dovelo do osećaja raseljenja koji je ostao sa Bejkonom tokom njegovog života. Porodica je živela u Kenikort Hausu u okrugu Kilder od 1911,[5] kasnije se preselila na Vestburn terasu u Londonu, blizu mesta gde je Bejkonov otac radio u Kancelariji za evidenciju teritorijalnih snaga. Vratili su se u Irsku posle Prvog svetskog rata. Bejkon je živeo sa svojom bakom i očuhom po majci, Vinifred i Keri Sapl. Bejkon je bio stidljiv kao dete i uživao je da se oblači. Ovo, i njegova ženstvena pojava, razljutili su njegovog oca. Pojavila se priča 1992. godine[6] o tome da je njegov otac dao da ga konjušari bičuju. Godine 1924, ubrzo nakon uspostavljanja Irske slobodne države, njegovi roditelji su se preselili u Glosteršir. Na žurci u porodičnoj kući Firt, u Safolku, Bejkon se obukao kao flaper sa Itonskim kropom, haljinom od perli, karminom, visokim potpeticama i dugačkim držačem za cigarete. Godine 1926. porodica se vratila u Strafan Lodž. Njegova sestra, Jante, dvanaest godina mlađa od njega, sećala se da je Bejkon crtao dame sa kloš šeširima i dugim držačima za cigarete.[7] Kasnije te godine, Bejkon je izbačen iz Strafan Lodža nakon incidenta u kojem ga je otac pronašao kako se divi sebi ispred velikog ogledala u donjem vešu svoje majke....

Julija Najman: PREDELI, DOGAĐAJI, Privatno izdanje autor i Slobodan Mašić Beograd 1988, tvrdi povez, str. 151. Razgovori sa velikim francuskim i američkim piscima. Očuvanost 4-. Julija Najman (1905-1989) rođena 13. oktobra 1905. u Ivanovom Polju, njena majka Klara Šrenger je rođena u Daruvaru, otac Aleksandar Klopfer u Beogradu. Rano detinjstvo Julija provodi u Paraćinu (njen otac je jedan od osnivača Srpske fabrike stakla), osnovmo školovanje započinje u Daruvaru a nastavlja ga u Zemunu i Beogradu. Po želji svoga oca Julija 1916. godine odlazi na školovanje u Beč, u kome pohađa tada čuvenu gimnaziju Schwarzwaldische Schulanstalten. U programu ove gimnazije, pored klasične i moderne literature, su časovi Kunstwanderungen — posete muzejiima i istorijskim spomenicima. U tada gladujućem Beču uprava ove gimnazije osniva narodnu kuhinju za prosvetne radnike, tako da se neki od profesora univerziteta nalaze među predavačima ove gimnazije, čuveni umetnici — slikar Oskar Kokoška, arhitekta Adolf Los i drugi. 1918. godine u Beču dolazi do prevladavanja socijalista, najčitanije novine među mladima su bile Arbeiter Zeitung, kada je Julija bila izabrana u Schiilerrat — savet učenika, koji je učestvovao u organizaciji učeničkog života u školi. Krajem 1922. godime — posle smrti svoga oca, Julija se vraća u zemlju, u Zagreb, gde se odmah zapošljava u Narodnoj banci d.d., a u popodnevnim časovima posećuje instrukcije Eksportne akademije kod profesora Karlovića. 1923. godine Julija prelazi za nameštenika Baikanske banke u Beogradu, radeći na poslovima inostrane korespodencije. Sledeće godine udaje se za bečkog arhitektu Šalingera. Sa svojim mužem živi četiri naredne godine u Beogradu kada se sporazumno od njega razvodi. 1929. godine Julija se udaje za beogradskog arhitektu Josifa Najmana. Iz ovoga braka rođeno je dvoje dece, sin Dragoljub (1931) i ćerka Ivanka (1934). Godine do početka rata pretstavljaju za Juliju Najman godine iščekivanja rata. Josif Najman odlazi u šestoaprilski rat koji se za njega završava zarobljeničkim logorom, Julija sa decom beži preko Splita i Milana do Liona u kome se nalazi 1942. godine sa svojim mužem koji je Imao sreću da izvede uspešno begstvo iz zarobljeničkiog logora. Osam dana posle srećnog susreta Nemci okupiraju jug Francuske, porodica Najman ilegalno prelazi granicu prema Švajcarskoj, gde je internirana u logor Sinjal pored Lozane, u kome provodi svojih prvih deset meseci boravka u Švajcarskoj, nakon čega dobija pravo slobodnog boravka. Iz toga vremena ostao je sačuvan podatak da je dr Mišlen, iz bibliografskog zavoda Rotibakine, na osnovu testova psihoanalize utvrdio da Julija ima izrazitu predispoziciju za pisanje. U proleće 1945. Josif Najman se vraća avionom preko Pariza u Beograd (na aerodranu ga dočekuju naši bosonogl vojnici), Julija Najman se vraća sa decom iz Švajcarske u leto 1945. godine, putujući otvorenim teretnim vagonima šest dana i šest noći do Zemuna, odakle im je grad izgledao kao da je sve ostalo na svome mestu. Dalje je putovanje nastavljeno volovskim kolima, sa kojih su pošto su prešli Savski most mogli da gledaju užas razrušenog grada. Ali biti, najzad, kod svoje kuće bilo je osećanje koje je pomoglo da se savladaju sve teškoće. Januara 1951. godine Josif Najman iznenada umire u Beogradu. U narednim godinama Julija Najman se izdržava prevodeći sa engleskog i francuskog jezika, iz toga vremena potiču i njeni prevodi dva dela Žana Kasua: »Četrdesetosma« i »Filozofija kubizma«. U narednim godinama Julija Najman se isključivo posvećuje literaturi, piše drame, pripovetke, putopise, intervjue. 1952. godine boravi u Parizu osam meseci kada se upoznaje sa Žan Kasuom, slikarima Sulažom, Zao Vu Kiem, arhitektom Alber Lapradom, sa Vilarom. Prilikom svojih sledećih boravaka u Parizu dobija intervjue sa Sartrom, Lefebrom, Aragonom, Joneskom, Bitorom, Simon de Bovoar, Alen Rob Grijeom, Natali Sarot… 1959. godine odlazi na boravak od godinu dana u Sjedinjene Američke Države. Tamo vodi razgovore sa velikim brojem umetnika iz čega su proistekli intervjui sa Arturom Milerom, Merlin Monro, Ben Šanom, Frenk Lojd Rajtom, a u Holivudu je prisustvovala snimanju scena za film »Spartakus« sa Kirkom Daglasom. Od 1953. godine deluie kao dramski pisac. Napisala je sledeće drame: Točak u blatu (1953), Žuti kavez (1954), Oblaci (1956), Parastos za šampiona (1971). Tokom zadnjih dvadeset godina napisala je čitav niz radio drama među kojima je irtajveći uspeh doživela radio drama »Camposanto« izvedena na Trećem programu radio Beograda (reditelj Darko Tatić, dokumentacija Dušan Veličković, izbor muzike Nada Starčević) koja Je dobila Premio Ondas 1977. godine u Barceloni. Sarađivala je u Književnim novinama, Telegramu, na kulturnim stranicama Politike, Vjesnika, u časopisima Izraz, Odjek, Letopis Matice snpske, u La battani, Dometima, Stvaranju … Do sada je objavila sledeće knjige: Priče o Ani (pripovetke, izdanje autora, Beograd, 1952), Točak u blatu (drama, Bratstvo jedinstvo, Novi Sad, 1953), Šapat (pripovetke, Bagdala, Kruševac, 1968). Posle Drugog svetskog rata nije bila zaposlena. Danas (1979) živi i radi kao slobodan pisac u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kimitake Hiraoka (jap. 平岡 公威, Tokio, 14. januar 1925 − Tokio, 25. novembar 1970), poznatiji pod književnim pseudonimom Jukio Mišima (jap. 三島 由紀夫), bio je japanski književnik, pesnik, dramaturg, nacionalista, glumac, model, režiser i osnivač paramilitarne organizacije Tatenokaj; takođe poznat i po ritualnom samoubistvu (sepuku) nakon neuspelog izvršavanja državnog udara.[1] Tri puta je nominovan za Nobelovu nagradu iz književnosti i smatra se jednim od najuticajnijih japanskih pisaca 20. veka. Njegova avangardna dela prikazuju spoj moderne i tradicionalne estetike, podstičući kulturološke i političke promene, kao i baveći se temama seksualnosti i smrti. Rano detinjstvo Mišima je rođen u Jocuja (današnji Šindžuku) oblasti Tokija. Njegov otac (Azusa Hiraoka), bio je zvaničnik vlade; a njegova majka Šizue, ćerka direktora škole u Tokiju. Imao je mlađu sestru Micuko, koja umire od tifusa i mlađeg brata Čijuki. Najveći uticaj na detinjstvo mu ostavlja njegova baka Nacu, kod koje provodi nekoliko godina razdvojen od svoje porodice. Nacu je bila nelegitimna kćer Macudajira Joritaka-e, daimjo-a Šišido-a (provincije Hitači), i odgajana je na posedu princa Macudajra Joritake-a. Ona zadržava znatan deo aristokratskog nasleđa, čak i nakon braka sa Jotaro Hiraokom (deda Jukio Mišime); birokratom koji je stvorio veliko bogatstvo tokom novog kolonijalizma, i pretendovao na mesto gradonačelnika-generala Karafuto-a. Mišimina baka je takođe bila sklona nasilju i morbidnim izlivima, koji su zabeleženi u nekim njegovim delima. Po nekim biografima, upravo je Nacu bila ta osoba koja je razvila fascinaciju fenomenom smrti kod Mišime. Ona mu je zabranjivala da izlazi napolje, druži se sa svojim vršnjacima i bavi sportom, ograničavajući ga na samovanje kod kuće ili na društvo ženskih rođaka. Mišima se vraća svojoj užoj porodici tek sa dvanaest godina. Njegov otac, disciplinovan u vojničkom duhu, primenjivao je surove taktike podučavanja mladog Mišime. Obrazovanje i radovi Sa šest godina, Mišima se upisuje u elitnu osnovnu školu Gakušuin (学習院). Već u dvanaestoj godini počinje da piše, najčešće priče. Bio je očaran delima Oskara Vajlda, Rajner Marija Rilke-a i velikim brojem japanskih klasičnih pisaca. Nakon šest godina pohađanja škole, postaje najmlađi član književne redakcije. Privučen delima Mičizo Tačihare (立原道造), dodatno se interesuje za klasičnu formu vaka pesama. To će uticati da njegova prva dela budu vezana za poeziju, da bi se kasnije osvrnuo na prozu. Mišima biva pozvan od strane svoje škole, Gakušuin (学習院), da napiše kratku proznu priču za njihov književni magazin. On im ispostavlja Hanazakari no mori (Šuma u cvatu - 花ざかりの森), priču u kojoj narator opisuje svoje osećanje prisutnosti predaka u njemu. Mišimini učitelji bivaju toliko impresionirani ovim radom da ga preporučuju jednom prestižnom književnom časopisu Bungej Bunka (Književna kultura - 文芸文化). Priča sadrži dosta metafora i aforizama (koji će kasnije postati deo njegovog karakterističnog literarnog izraza), objavljena je 1944. godine u obliku knjige (ograničen tiraž od 4.000 kopija usled ratnog stanja). Kako ne bi bio istican u društvu svojih školskih prijatelja, učitelji mu pridaju pseudonim Jukio Mišima. Njegova priča Tabako (Cigareta - 煙草), objavljena 1946. godine, opisuje neke od neprijatnosti šikaniranja i ismejavanja s kojima se suočavao tokom školovanja (kada je rekao članovima školskog ragbi tima da je član književnog društva). Ova trauma mu je pružila osnove za pisanje svoje druge priče Ši o kaku šonen (Dečak koji piše poeziju - 詩を書く少年) iz 1954. godine. Tokom Drugog svetskog rata, Mišima dobija regrutno pismo od strane japanske carske vojske. Na lekarskom pregledu, usled prehlade koja ga je zadesila biva u mogućnosti da izbegne vojnu obavezu implicirajući stanje tuberkuloze. Iako mu otac zabranjuje da se dalje bavi pisanjem, on nastavlja da piše priče, u tajnosti i uz podršku svoje majke koja bi uvek bila prva osoba da pročita njegove radove. Posećujući nastavu tokom dana i pišući noću, Mišima je diplomirao sa Univerziteta u Tokiju 1947. godine. Nakon toga dobija radnu poziciju zvaničnika u ministarstvu finansija sa odličnim karijernim izgledima. Međutim, Mišima biva toliko iscrpljen radom da čak i njegov otac prihvata njegovu ostavku sa te pozicije, kako bi se posvetio isključivo pisanju. Posleratna literatura Jukio Mišima (dole) sa Šintaro Išiharom, 1956. Mišima je pisao romane, popularne serijske novele, kratke priče, eseje, kao i znamenita dela za kabuki pozorište i modernu no dramu. Takođe tokom 1945. godine započinje kratku priču Misaki nite no monogatari (Priča na rtu - 岬にての物語) i nastavlja da je piše do kraja Drugog svetskog rata. Već 1946. godine posećuje poznatog japanskog pisca Jasunori Kavabata-u u Kamakuri, noseći sa sobom radove Čusej (Srednji vek - 中世 ) i Tabako (Cigareta - 煙草) i tražeći njegove savete. Na Kavabatinu preporuku, 1946. Tabako biva objavljen u novom književnom magazinu Ningen (Čovečanstvo - 人間). Takođe 1946. godine, Mišima započinje svoj prvi roman Tozoku (Lopovi - 盗賊), priča o dvoici mladih aristokrata odvučenih u samoubistvo. Objavljuje se tokom 1948. godine, čime Mišima ulazi u drugu grupu posleratnih pisaca Japana. Sledeće delo koje piše je roman Kamen no kokuhaku (Ispovest maske - 仮面の告白), polu autobiografsko delo o mladiću latentno privučenim homoseksualnošću, koji se prikriva iza maske ne bi li bio prihvaćen u društvu. Ovaj roman doživljava veliku popularnost uzdižući Mišimu na nivo slavne ličnosti već sa svojih 24. godine. Oko 1949. godine Mišima objavljuje niz eseja u Kindaj bungaku na temu Jasunori Kavabate prema kome je osećao duboko poštovanje. Velika većina njegovih radova se dalje prevodi na engleski i druge evropske jezike, šireći tako njegovu popularnost širom sveta. Mišima je u tom periodu često putovao, da bi 1952. godine posetio Grčku koja ga je odmalena fascinirala. Utisci tog putovanja će se pojaviti u romanu Šjosaj (Huk valova - 潮騒), koji je objavljen 1954. godine i vuče korene iz grčkog mita o Dafnisu i Hloji. Mišima se često osvrtao na moderna i aktuelna dešavanja, inkorporirajući ih metaforički u svoja dela. Takav primer je Kinkakudži (Zlatni paviljon - 金閣寺), kao fikcija, bavi se uništenjem poznatog kjotovskog hrama u požaru. Zatim njegov sledeći roman Utage no ato (Posle banketa - 宴のあと), objavljen 1960. godine pomno prati dešavanja koja se tiču Hačiro Arita-e, političara koji se kandiduje za gradonačelnika Tokija (zbog koga Mišima biva osuđen zbog kršenja lične privatnosti). Tokom 1962. godine, piše svoje najavangardnije delo Ucukuši hoši (Lepa zvezda - 美しい星), koje u nekim trenucima prelazi u naučnu fantastiku, nakon objavljivanja biva prihvaćeno uz podeljenu kritiku. Coup d`état i ritualno samoubistvo Tokom 25. novembra 1970. godine, Mišima zajedno sa četiri člana Tatenokaj, pod izgovorom, posećuju komandanta kampa Ičigaja (Tokijski generalštab istočne komande, japanskih odbrambenih snaga). Unutar njega, barikadiraju kancelariju i vezuju komandanta za stolicu. Sa pripremnjenim manifestom i parolama, Mišima istupa na balkon kako bi se obratio vojnicima koji su se skupili ispod. Njegov govor je trebalo da inspiriše i pokrene coup d`état, vraćajući vlast u ruke cara. Međutim, takav govor je još više iziritirao vojnike koji su počeli da mu se rugaju. Završio je svoj govor nakon isplaniranog vremena, vratio se u kancelariju i izvršio sepuku (tradicionalno samoubistvo). Mesto ritualnog kajšakunin-a (onoga koji završava ritual, odrubljivanjem glave samoubice) pripalo je Masakacu Moriti; međutim nakon neuspelih pokušaja taj čin prepušta Hirojasu Kogi.

Hrbat se u cosku odvaja Posveta skole

Čuvarkuće - Udovice pisaca - Aleksandar Đuričić SAMIZDAT B92 2017. 224 str. Autor knjige Aleksandar Đuričić, dugogodišnji je novinar, urednik i publicista. U knjizi Čuvarkuće - Udovice pisaca, Đuričić je obradio nepoznate delove biografija, zanimljive, dramatične, dirljive, poetične i javnosti malo poznate detalje iz života poznatih pisaca, i to kroz razgovore s njihovim udovicama. Tako su se u ovoj knjizi našle ispričane „iz prve ruke” priče životnih saputnica, koje nam osvetljavaju živote Borisava Pekića, Mome Kapora, Antonjia Isakovića, Libera Markonija, Milorada Pavića, Mirka Kovača, Mike Oklopa, Oskara Daviča, Đorđa Lebovića i Petrua Krdua. „Čuvarkuće otkrivaju daleko više, a svakako ubedljivije od naših socioloških i kulturoloških studija. Ova sveska živosti i ezoterije privatnosti i te kako pogađa u sridu. Ovo je knjiga o intimi, o bekstvu od takozvanog kolektivnog zanosa, o samoći. Aleksandar Đuričić je krenuo na putovanje, koje je, vidi se to jasno, iznenađivalo i njega samog. Čini se da je baš to najuzbudljivije: autor se i sam radovao, lutao, svašta mu se dešavalo. Putovanje do adresa uvaženih udovica nije bez zamki. To grumenje uspomena na njih ostaje kao njegova najvažnija akvizicija. Đuričićeve udovice nemaju meštrovićevog osećanja mermernog spokoja. Naprotiv, kao po pravilu, one svoj fajterski duh shvataju kao ostavštinu za budućnost. Njihovo neodustajanje je svakako dirljivo, naboj plemenito usplahiren. Ovo štivo ne veruje osobito međama žanrova. Autor jeste i ostaje odlično obavešten savremenik, a s druge strane, katkad tinejdžerski bezbrižno nastoji da nas namami na još, i još jednu pomisao i osmeh. Njegova otvorenost nije nepozata, a ovde se unekoliko pokazao kao insajder bez straha, naoko nezavođen, bestidan, jer je pre svega slobodan. Ova knjiga je neminovnost, koja nam se talentovano desila. Neočekivano naizgled, kao sve istinite, pronađene stvari. Ima iznenađenja. Ima neočekivanih napomena o bivšim prijateljima, o palanačkom mentalitetu. Knjiga bez konvertita, knjiga o mahnitosti, ali i disciplini mašte pisaca bez kojih ne umem da zamislim naše književne ukrštene reči.“ Draško Ređep (iz pogovora) Vrlo dobro ocuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, blagoizvolite poslati poruku. Ovo je jedini primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ----------------- 12082018

Ljubičica bela: Vic dug dve i po godine / Ženi Lebl Dve i po godine u jugo-gulagu za žene Gornji Milanovac 1990. Mek povez, 210 strana. Napomena: na predlistu potpis prethodnog vlasnika; ako se to izuzme,knjiga je odlično očuvana. Ženi je rođena 1927. godine. Za vreme odvođenja Jevreja u logoru Sajmište četrnaestogodišnja gimnazijalka je pod lažnim imenom pobegla u Niš. Ispostavilo se da nije bežala dovoljno daleko. Uhapšena je 1943. i odvedena u berlinski Gestapo odakle je oslobođena tek 1945. Vrativši se u Beograd Ženi upisuje pravni fakultet i 1947. se kao novinarka zapošljava u “ Politici” . Ispostavilo se da njene muke tek predstoje. . . Kao Jevrejka za vreme Drugog svetskog rata Ženi je preživela strahote nacističkih logora, ali je kasnije govorila da je ono najgore i najstrašnije doživela tek na Golom otoku na koji je pristigla brodom “ Punat” sa susednog Svetog Grgura. Tome je prethodilo mučenje, a sve zbog neukusne šale na račun druga Tita, koju bi danas svi okarakterisali kao potpuno bezazlenu. – Jugoslavija je osvojila prvo mesto na svetskom sajmu cvijeća, a znate li zašto? ! Jer je uzgojila belu ljubičicu od sto kila – rekla je Ženi u društvu svojih kolega na poslu aludirajući na pesmu “ druže Tito, ljubičice bela, tebe voli omladina cela” . Zbog ovoga je 1949. godine uhapšena i deportirana prvo u Ramski rit, zatim u Zabelu kod Požarevca, a zatim je usledio zatvor na ostrvu Sveti Grgur i na kraju Goli otok. Njena knjiga “ Ljubičica bela – Vic dug dve i po godine” postala je 1990. bestseler u Izraelu, a objavljena je i u Jugoslaviji. – Ustanovilo se da je u jugo-gulagu bilo veoma malo, u stvari najmanje, stvarnih narodnih neprijatelja, informbirovaca, Staljinovih obožavalaca. “ Prijatelj” bi bacio oko na nečiju suprugu, opanjkao ga da je narodni neprijatelj, poslao ga na Goli, a onda mu podneo da potpiše razvod braka, jer tobože žena nije htela muža izdajicu – navodi Ženi Lebl. Ženi je na Golom otoku bila sve do 1951. Nakon pomilovanja zbog “ vica dugog dve i po godine” nigde nije mogla da se zaposli. Tražila je novo državljanstvo i uskoro zauvek otišla u novoformiranu državu Izrael. Na podsticaj Danila Kiša napisala i objavila je knjigu o sudbini na Golom otoku u knjizi “ Ljubičica bela” i još mnoštvo knjiga o stradanjima Jevreja na balkanskim prostorima.

Izdavač: Matica srpska, Novi Sad Prevod: Marija Dimitrijević Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 581 Kontakt sa vodom bez ozbiljnih posledica (obrisi tečnosti samo na omotnici). Uz prethodnu napomenu knjiga je veoma dobro očuvana. Raspusni život koji sam vodio, moja neprestana zaokupljenost suprotnim polom, noći koje sam provodio sa svojim intelektualnim prijateljima, pozorišta, predstave, ukusni ručkovi i večere i, što je najgore od svega, moja strasna opčinjenost ovim stvarima, nisu mi dozvoljavali da se koncentrišem na rad. Pripremao sam koncerte koristeći veliki repertoar koji sam akumulirao tokom godina, ali bez potrebe da sviram bolje, ne gledajući u tekst, oslanjajući se potpuno na svoje dobro pamćenje i vešto stečeno znanje o tome kako da upotrebim neke biseve da bih u publici izazvao određeni stepen oduševljenja. Ukratko, nisam mogao da se pohvalim ni jednim jedinim delom koje sam svirao potpuno verno i bez nekog tehničkog nedostatka. Čitaocu koji bi mogao da se užasne od ovakvog priznanja dugujem nekoliko reči objašnjenja. Moj istinski veliki talenat za muziku i naročit dar za klavir ostali su netaknuti. Uz sve strašne mane koje sam upravo spomenuo, nikada nisam odsvirao nijedno delo bez dubokog osećanja i duboke ljubavi prema njemu, a kada sam bio nadahnut (a to je veliki dar nebesa), ovo osećanje i ljubav stizali su i do publike. Vrlo često, savršenstvo u svakom detalju, do kojeg se dolazilo mnogim časovima ozbiljnog rada, ostavljalo je publiku hladnom zato što je nedostajala ona prava suština značenja muzike. (K-153)

Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Život Autor: Kit Ričards Izdavač: Laguna mek povez, latinica, 21 cm, 585 str, 510 g. _____ Kit Ričards je s Rolingstounsima stvorio rifove, stihove i pesme koje su uzbudile ceo svet. Više od četiri decenije on je živeo pravim rokenrol životom: stavljao glavu na panj kad god je to želeo, govorio otvoreno šta misli, i prolazio s tim onako kako to nikome pre njega nije polazilo za rukom. Sada nam konačno on sam priča o svom životu izloženom unakrsnom uraganu. A kakav je to samo život. Slušao je opsesivno ploče Čaka Berija i Madija Votersa za vreme svog detinjstva u Kentu. Naučio je da svira gitaru i osnovao bend s Mikom Džegerom i Brajanom Džounsom. Usledila je prvobitna slava i uspeh Rolingstounsa kao grupe nevaljalaca. Zloglasna hapšenja zbog droge u njegovoj kući Redlands i potom niz sukoba s nervoznim establišmentom stvorili su trajnu sliku odmetnika i narodnog junaka. Stvarao je besmrtne rifove kao one u pesmama „Jumpin’ Jack Flash“, „Street Fighting Man“ i „Honky Tonk Women“. Zaljubio se u Anitu Palenberg, a onda je umro Brajan Džouns. Bio je poreski izgnanik u Francuskoj, odlazio na divlje turneje po Americi i sticao sve veću slavu, upadao u sve veću izolaciju i narkomaniju. Zaljubio se u Pati Hensen. Otuđio se od Mika Džegera, da bi se potom s njim pomirio. Brak, porodica, solo albumi, grupa X-Pensive Winos i put kom se kraj ne nazire.

Stanje: Odlično - Nekorišćeno Naslov: Dnevnik Samoće Autor: Vidosav Stevanović Izdavač: Službeni glasnik Broj stranica: 640 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 17x24 cm _____ Dnevnike pišemo za druge, ali o sebi; pišemo za sebe, ali o drugima. To su krajnosti, to je isto. Ja je nepodnošljivo u svojoj samoći i svom malom bolu bez granica. Mi je nedostižno i strašno; to je toplota materice i zamračenje uma, kliše, predrasuda i zločin, samoća tuposti i beznađa. On je prostor objektivne proze; ti gotovo onemogućava prozu, osim u retkim i slučajnim izuzecima. `Dnevnici su mešavina svih ovih nejasnih lica, dijalog koji se povremeno pretvara u svađu. To je kakofonija koja zbunjuje i onoga koji pokušava da je objektivno zapiše poput sudskog zapisničara, a oseća kako se sve više upliće. Pred polazak me pita: „Zašto ti misliš da si jedini u pravu?“ Odgovaram: „Ako ja nisam u pravu, onda greši samo jedan usamljeni i ludi umetnik, od toga će štete imati on sam i njegova porodica. Ali ako ti grešiš – i sa tobom ogromna većina Srba – onda teško svima nama.“ Dok to izgovaram, osećam se kao patetični junak iz njegovih knjiga. Posmatram auto koji odlazi, odnoseći moga gosta – obojici nam je jasno da se više nećemo viđati – i mislim kako idemo suprotnim putevima: on prema vlasti, ja što dalje od vlasti. Umetnik u njemu će se smanjivati. Da li će umetnik u meni rasti ili nestati?` -Vidosav Stevanović

NOVA KNJIGA Autor:: Dragoslava Koprivica Godina izdanja:2021. Broj strana:166 Povez:TVRD Format:13.5x21 cm Svaki moj novi korak na putu proučavanja života i dela Olge Luković-Pjanović, sve više mi je oduzimao dah. Dah mi se gubio pred vulkanskom silinom divljenja za ovu jedinstvenu srpsku i svetsku naučnicu. Dah mi se gubio pred osećajem divljenja za ovu posebnu individualnost, duhovne i umne vertikale duge od dna najdublje dubine do vrha nebeske visine. Za vitešku Srbinjanku, duše duboke kao Lepenski vir. Ako je srpski jezik čudo – a jeste, Olga Luković-Pjanović, boginja jezika koja se njim bavila, čudo je od naučnice. Za nju nauka nije bila neozbiljna igra. U njenoj nauci nema pogodbenih rečenica. Bila je i čudo kao sedmogodišnja devojčica koja napamet recituje pedeset strofa. Čudo od devojčeta iz Dragačeva, najboljeg đaka čačanske Gimnazije. Čudo od klasičnog filologa, znalca osam živih svetskih jezika i četiri mrtva – sanskritskog, etrurskog, staro-grčkog i staro-latinskog. Sorbonski doktor. Na Sorboni je odbranila doktorat „Pojam pravde kod Eshila i Sofokla“. Reč pravda na grčkom se kaže „Dika“. U stvari, to je srpska reč, koja je potpuno usmerila naučnicu na istraživanje istorije Srba i srpskog jezika. Doktorirala je na Sorboni kod čuvenog profesora etimologije, Pjera Šantrena. I on je kapitulirao pred ovom viteškom Srbinjankom. Iako jezuita i lukavi Latin, zapisao je svojom rukom na Olginom doktoratu „DIKE“ ove reči: „Gospođo, ja se sa Vama ne slažem, ali Vam dajem titulu doktora filologije, jer ste je zaslužili.“

Vilhelm Bunc je robijaš koji je u samici čitao Bibliju, a potom cepao pročitane stranice i u njima rolao duvan. To je činio sve dok nije došao do teksta Novoga Zaveta. Tada se dogodilo pravo čudo, koje je opisao u knjizi Čovek koji je pušio Bibliju. Radi se o potresnoj autobiografiji nekadašnjeg ubice i kriminalca, kome je Sveto Pismo iz korena promenilo život. „Ako ispovedamo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe, i očisti nas od svake nepravde“ – stih iz Prve poslanice apostola Jovana koji je promenio život robijašu Vilhelmu Buncu. Čoveku koji je, kako se činilo, od rođenja bio predodređen da čini samo zlo. Surovom testu izdržljivosti bio je izložen još kao beba. Majka ga je ostavila na ulici. Otac ga je poslao u dom. Kao tinejdžer, prvi put je ubio čoveka. Maloletnički zatvor, sudnica, uslovna kazna… bio je to uobičajeni životni ritam Vilhelma Bunca. U zatvorskoj ćeliji, 1983. godine, Bunc u ruke uzima Bibliju. Pročita stranicu, pocepa je, urola duvan u nju i popuši. Tako prolazi čitav Stari i dolazi do Novog Zaveta. Bog kaže: „Ja sam veran kao otac koji voli“. Tekst ga obuzima. Pita se da li je to moguće? Usuđuje se da načini prvi korak u potpuno novom smeru… Na kraju, pošlo mu je za rukom da svoj život u potpunosti preobrazi. Uspeo je da postane novi čovek. „Moramo da opustošimo pakao i nastanimo raj“ – maksima je po kojoj danas živi nekadašnji robijaš.

AUTOR: Volfgang Langof NASLOV: Na zapadu nešto novo-13 meseci koncentracionog logora IZDAVAC:Jugo-istok GODINA: 1936. POVEZ: mek, pečat i potpis na prvim stranama, nekoliko pasusa markirano grafitnom olovkom (KB:174) Roman `13 meseci koncentracionog logora` autora Wolfganga Langhoffa je snažno i potresno delo koje pruža intiman uvid u strahote koncentracionih logora tokom Drugog svetskog rata. Langhoff je napisao ovaj roman na osnovu vlastitog iskustva provedenog u tim užasnim uslovima. Roman prati protagonista koji je uhvaćen i odveden u koncentracioni logor, gde se suočava sa svakodnevnim brutalnostima, patnjom, gubitkom, ali i sa neverovatnom snagom ljudskog duha. Langhoff je uspeo da prenese atmosferu straha, beznadežnosti i preživljavanja koja je vladala u logorima, ali istovremeno i da prikaže ljudsku solidarnost, hrabrost i otpor prema ugnjetavanju. Kroz živopisne opise i emotivno nabijene scene, čitaoci se suočavaju sa teškim temama koje obuhvataju borbu za preživljavanjem, gubitak ljudskog dostojanstva, ali i snagu ljudske volje da se odupre tiraniji i da pronađe tračak nade usred najmračnijih trenutaka. Langhoffov roman nije samo svedočanstvo o strahotama rata i holokausta, već i duboko emotivan podsetnik na važnost pamćenja i suočavanja sa prošlošću. Kroz ovu knjigu, Langhoff nas podstiče da se nikada ne zaboravi patnja i stradanje, te da se uvek borimo za ljudsku pravdu i solidarnost. `13 meseci koncentracionog logora` je delo koje ostavlja dubok i trajan uticaj na čitaoca, podstičući ga na dublje razmišljanje o ljudskoj prirodi, moralu i vrednostima koje su ključne u vremenima krize i stradanja.

NOVA KNJIGA Žanr: Biografija Autor: Domaći Autor:: Maksim Klasanović Žanrovi:: Autobiografije i biografije, Domaći pisci Izdavač:: Novosti Godina izdanja:: 2022. Broj strana: 309 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Maksim Klasanović, rodom iz Bijeljine, kao mlad i sposoban čovek, iz Nemačke, gde je odrastao i školovo se, zaputio se na Tajland, „raj na zemlji”, gde je lepo živeo i uspešno radio godinama. Ali, 30. april 2011. godine, 20:13 sati po lokalnom vremenu, u Puketu, kao grom dogodio se trenutak kada sam zeznuo svoj život – ispoveda u ovoj izuzetnoj ispovesti svoje dramatično iskustvo i život koji je proveo iza rešetaka u strašnim i surovim uslovima. Svako osećanje, brutalnost, bezizlaz, slom, gubitak nade da će ponovo grliti ćerkicu, zagrliti majku, opisani su sa tolikom snagom i sugestivnošću, da je Maksimova sudbinska priča više od folma! Ovo je bio stvarni život. Pakao! U Bombat Piset Klangu, najtežem zatvoru u Bangkoku, zvali su ga „stranac”. Kao Evropljanin nalazio se na najnižoj lestvici među zatvorenicima. 17 sati dnevno provodio je na nepunom kvadratnom metru betonskog poda, a noću naslanjao glavu na praznu plastičnu flašu. On opstaje jer čeličnom voljom održava svoje telo u formi. Kako bi sačuvao svoje fizičko zdravlje odlučuje se za duhovni put. Oko mene je bio pravi horor i shvatio sam da prava sloboda počinje samo u meni. Zvuči čudno, ali zatvor je od mene napravio boljeg čoveka i uvek ću biti zahvalan na tome. d2

"Jedan čovek" - Oriana Falači "Jedan čovek" je remek-delo Oriane Falači, čuvene italijanske novinarke poznate po svojoj strasti prema istraživačkom novinarstvu i oštroumnim analizama. Knjiga je biografija Aleksandra Panagulisa, grčkog heroja pokreta otpora, koji je hrabro stao protiv fašističke vojne diktature u Grčkoj sedamdesetih godina prošlog veka. Falači, svojim oštrom i beskompromisnom stilom pisanja, oživljava priču o Panagulisu, čoveku čija hrabrost i nepokolebljiva volja da se bori protiv nepravde ostavljaju dubok utisak. Kroz živopisne opise i dubinske analize, Falači nas uvodi u svet grčkog pokreta otpora i prikazuje složenost političke situacije tog vremena. Knjiga "Jedan čovek" nije samo biografija jednog junaka, već i duboka studija o hrabrosti, moralu i snazi ljudskog duha. Falači nas podseća na važnost borbe za pravdu i slobodu, čak i kada se suočavamo sa najvećim izazovima i preprekama. Ova knjiga je ne samo omaž Aleksandru Panagulisu, već i snažan podsetnik na to koliko je važno ostati dosledan svojim uverenjima i boriti se za ono što je pravedno, bez obzira na cenu. Oriana Falači nas svojim delom podstiče da se zapitamo o sopstvenoj hrabrosti i spremnosti da se suprotstavimo nepravdi, čineći "Jedan čovek" ne samo biografijom, već i inspirativnim putokazom ka moralnoj odgovornosti i borbi za slobodu. Knjiga "Jedan čovek" je izrađena u mekom povezu, ima 568 strana, autor knjige je Oriana Falači. Težina je 0.7 kg. Jedan čovek cena Cena knjige "Jedan čovek" je 1628.00 dinara. Cena sa popustom je 1465.00 din. Lako naručivanje putem našeg sajta i brza dostava

Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Kralj Pariza Autor: Gaj Endor Prevod: Ljerka Radović Izdavač: Alnari mek povez, latinica, 21 cm, 527 str. _____ Veoma uzbudljivo i duhovito pisana biografija Aleksandra Dime Oca, `jednog od onih ljudi`, kako kaže sam pisac, `koji prožive deset života dok se mi ostali s mukom probijamo kroz jedan jedini`. Opisavši mnoštvo dobrih i rđavih licnosti, ispricavši stotinu nezaboravnih anegdota, pustolovina i ljubavi Dime Oca i Sina i spojivši sve to u jednu celinu pricom o fatalnom sukobu Dime Oca i Sina, Gaj Endor nikada ne izneverava istinu o Aleksandru Dimi i kada opisuje ne ono što se stvarno dogodilo, već ono što se moglo dogoditi: `to je roman koji nije zasnovan samo na istraživanju, već ga daleko premašuje`.

Nova knjiga, tvrdi povez sa omotom. Vitold Gombrovic Vitold Marjan Gombrovič (polj. Witold Marian Gombrowicz; Malošice, 4. avgust 1904 — Vans, 24. jul 1969) bio je poljski pisac i dramaturg. Njegov rad je bio karakterisan dubokom psihološkom analizom. Godine 1937. objavio je prvi roman Ferdidurke, u kome je prikazao mnoge od njegovih uobičajnih tema: problemi mladih i nezrelosti, kreiranje identiteta u interakciji sa drugima, i na ironičan i kritičan način bavio se klasnim ulogama u poljskom društvu. Pokušao je da preko stereotipnog ponašanja svojih junaka i kulturnih zamki u koje upadaju, dočara intimnu realnost čoveka. Pošto ga je rat zatekao u Argentini, tamo je proveo 23 godine, pre nego što se nastanio u Francuskoj. Danas se smatra jednim od najvažnijih ličnosti poljske književnosti.

Niko nikada nije pobedio smrt. Posebni, obelezeni iz nekog razloga, ponekad, za kratko uspeju da je gledaju direktno u oci i nateraju je da se povuce. Da, ja san smrti gledala u lice, u oci. Lezeci ba travi, osetila sam njen miris. Na nebu se odvijala borba mog andjela cuvara i pomenute gospodarice amrti. Ne jednom, vec tri puta. U toj borbi videla sam momenat kada je moj andjeo ostao bez jednog krila, ali se ozborio. Sada ga, medju drugima,.lako prepoznajem i uvek mi namignem. Alo moja prica.pokrene makar i jednog coveka u danima koji slede-sve ovo je itekako imalo smisla. To ce mi znaciti mnogo vise od medalja koje sam osvojila nakon nesrece. Biću sigurna da je vredelo.