Stanje kao na slici. Robu šaljem nakon uplate. Troškove slanja snosi kupac. A 68

Književne novine 1984 god.,241 str.,ilustrovano,druga knjiga,sve lepo očuvano. žb10 337g

Zbogom Sarajevo, Radovan Vučković lepo očuvana Danas je Đurđevdan.Nekad smo se radovali tom prazniku, izlazili na uranke, brali koprive, žarili se njima, odlazili kod komšija na slavu. Danas smo zatočeni u blokovima betona i pogled nam se sveo samo na ovo što vidimo s prozora. Malo je mirnije, ali se čovek ne usuđuje izaži zbog snajperista: vrebaju s prozora, s krovova, i lako se može desiti da si ti taj koji nekome smeta i da te treba poslati na onaj svet...

Naziv: Hippocrate médecine grecque Autor: Robert Joly Godina izdanja: 1964 Izdavač: Gallimard, Paris Povez: Mek Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Sadržaj videti na slikama. Opis: UVOD Kao i sve ljudske aktivnosti, medicina je izvorno religiozna i magijska. Pacijent je opsednuta osoba koja mora biti isterizovana. Doktor je čarobnjak, glava klana. Kada se bolest smatra kaznom koju šalje natprirodno, dešava se da se neka primitivna plemena, umesto da izleče bolesnika, oslobode ili dokrajče, jer ona skrnave društveno telo. I Grčka je poznavala ovaj magični lek. Strogi obred, inkantacija je pravilo. Nalazi se u celoj antici; nikada ga neće potpuno zaustaviti lek naučnog izgleda: mase ostaju duboko vezane za svoja sujeverja. Ali magija se ne prikazuje usred bela dana, koristi se privatno: često je loše poznata. Postojala je zvaničnija verska medicina koja se razvila oko određenih hramova. Većina...

MOJ ŽIVOT - Vlaho Bukovac Izdanje: GRADAC K Čačak, 2021. F: 12x23 cm O: 174 str Mek povez, ćirilica. Knjiga je potpuno N O V A, neotvorena. Romantična priča o mornaru Italijanu, koji se iskrcao u Cavtatu i zaljubio u lepu meštanku, tiče se povesti porodice Fađoni i dede Vlahe Bukovca. Narod se čudio strancu koji se u ime ljubavi tako dobro uklopio u novu sredinu, da se čak i bogu molio „po naški”. U istom gradu u tadašnjoj Austrougarskoj, kao drugo od četvoro dece Avgustina i Marije Fađoni, 4. jula 1855. godine rodio se Vlaho. Ime je stekao po dedi s majčine strane, dok je prezime zbog umetničke karijere slovenizovao. (Na italijanskom „faggio” znači „bukva”.) Od najranijih dana plavokosi i plavooki dečak pokazivao je nežnu prirodu, zbog koje su ga prozvali „gospar”. U skladu s nadimkom nosio je lepe stvari koje mu je majka tkala i šila. Međutim, kada se u petoj godini za praznik doterao belim odelom, kravatom i polucilindrom, vršnjaci su ga dočekali vriskom i smehom. Sav uplakan pobegao je u sobu, a „klobuk” s glave bacio je na pod. Po polasku u školu nije previše mario za učenje, već je stalno nešto crtao. Ni pretnje šibom nisu mogle da ga spreče da vodenim bojama, plavilom za rublje i mrvljenom ciglom na papiru dočarava predele. Akvarele je prodavao za jednu krajcaru, ali kada je kao parohov pomoćnik naslikao „Gospu od sedam žalosti” zatražio je da mu delo blagoslove. Pošto su ga u crkvi odbili, toliko se uvredio da je izgubio svaku želju da se zaredi kod Male braće. Kao desetogodišnjak krenuo je sa stricem u Njujork: putovanje parobrodom doživeo je kao pustolovinu, mada se dve nedelje patio u neudobnom trećem razredu, sa hiljadu i po duša. Po dolasku u SAD počeo je da pohađa školu i pomaže u dućanu u kome se prodavala roba za pomorce. Ali, kada je „dundo Frane” iznenada preminuo, sve se promenilo – strina ga je uz pomoć novog supruga smestila u popravni dom! Pitao se kakav je to „koledž” gde đaci moraju da se šišaju do glave, nose odeću s brojevima, jedu hranu iz limenih posuda? Tek kada je naučio jezik shvatio je prevaru, ali zbog zabrane dopisivanja nije mogao da se javi roditeljima. Svoju muku poverio je učitelju, koji ga je zapazio kao darovitog crtača. Uskoro se našao na slobodi: kod strine je čistio kuću, kuvao, prao pelene, čuvao bebu... A nakon smrti mališana, sav slomljen od bola vratio se u Cavtat...

Autor: Mića Popović Žanr: Autobiografije i biografije Pismo: Ćirilica Broj strana: 131 Povez: Tvrd Format: 20 cm Godina izdanja: 2016. Ratni dnevnik iz zatvora, zajedno sa u sebe inkorporiranom pričom Sveti Antun, među koricama knjige pojavljuje se premijerno,sedamdeset godina posle nastanka. Uz njega, takođe prvi put, javnost može da vidi i do sada nepoznate autorove crteže iz istog vremena. „Čovek se nalazi u zatvoru i seća se upravo završenog rata. U pauzama saslušanja i zatvorskih (fizičkih) poslova, on vodi dnevnik. Bio je vojnik i učestvovao je u borbama… Miodrag Mića Popović u zimu 1945/46. beleži događaje i zapažanja, ali se istovremeno seća i ratnih dešavanja koja su se odigrala godinu dana ranije. U okviru tih uspomena posebno, izdvojeno mesto zauzima priča Sveti Antun. Skoro da bi se moglo reći da se radi o maloj, zasebnoj, autobiografskoj noveli. (Uz obavezno mladalačko preterivanje, Borislav Mihajlović Mihiz ovo štivo proglasio je najboljom ratnom prozom.) … Kako je pisac bio i ostao prvenstveno slikar, izdavač je došao do logične ideje da se tekst obogati likovnim prilozima, nastalim u istom periodu kada i tekst. S obzirom na godine nastanka, takvih radova nije preostalo mnogo, pa se podrazumeva da crteži u knjizi služe najviše kao ilustracija vremena i slikarskih početaka Miće Popovića… Vrednost ovog rada ne iscrpljuje se samo u književnom značaju. Dnevnik Miće Popovića može da posluži i kao dragoceni dodatak istoriografskoj građi za period kraja Drugog svetskog rata i prvih posleratnih godina.“ Jovan Popović Iz Uvodne reči p.s.d.1

Nova, nekorišćena, odlično stanje. Izdavač: Geopoetika Žanr: Autobiografije i biografije, Domaći pisci Godina izdanja: 2016. Broj strana: 131 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 20cm Opis: Ratni dnevnik iz zatvora, zajedno sa u sebe inkorporiranom pričom Sveti Antun, među koricama knjige pojavljuje se premijerno,sedamdeset godina posle nastanka. Uz njega, takođe prvi put, javnost može da vidi i do sada nepoznate autorove crteže iz istog vremena. „Čovek se nalazi u zatvoru i seća se upravo završenog rata. U pauzama saslušanja i zatvorskih (fizičkih) poslova, on vodi dnevnik. Bio je vojnik i učestvovao je u borbama… Miodrag Mića Popović u zimu 1945/46. beleži događaje i zapažanja, ali se istovremeno seća i ratnih dešavanja koja su se odigrala godinu dana ranije. U okviru tih uspomena posebno, izdvojeno mesto zauzima priča Sveti Antun. Skoro da bi se moglo reći da se radi o maloj, zasebnoj, autobiografskoj noveli. (Uz obavezno mladalačko preterivanje, Borislav Mihajlović Mihiz ovo štivo proglasio je najboljom ratnom prozom.) … Kako je pisac bio i ostao prvenstveno slikar, izdavač je došao do logične ideje da se tekst obogati likovnim prilozima, nastalim u istom periodu kada i tekst. S obzirom na godine nastanka, takvih radova nije preostalo mnogo, pa se podrazumeva da crteži u knjizi služe najviše kao ilustracija vremena i slikarskih početaka Miće Popovića… Vrednost ovog rada ne iscrpljuje se samo u književnom značaju. Dnevnik Miće Popovića može da posluži i kao dragoceni dodatak istoriografskoj građi za period kraja Drugog svetskog rata i prvih posleratnih godina.“ Jovan Popović Iz Uvodne reči

Knjiga nova C7 U svojoj praksi branio je ljude optužene za najteža krivična dela. Čak u 53 slučaja sudovi su njegovim branjenicima izrekli najtežu kaznu. Nije uspeo kod svakog petog. Ali, nikad se nije pomirio sa stavom da se nekom može oduzeti pravo na život: ni sekirom, ni vešalima, ni metkom, ni električnom stolicom. Čitalac će se sigurno zapitati na čemu se zasnivalo njegovo toliko snažno protivljenje smrtnoj kazni. Da li se ono temeljilo na pukom čovekoljublju ili je, pak, poreklo tog protivljenja bilo neko konkretno iskustvo? Evo i razjašnjenja. Na jednu veliku srpsku slavu, Svetog Nikolu, početkom četrdesetih godina prošlog veka, Filota je stajao sa svojim sapatnicima u redu ozloglašenog nemačkog logora Mathauzen, čekajući da bude gurnut u smrt. Mašina smrti se pokvarila baš kada je on došao na red. Uz opasku da mu je „srećan dan“, jedan nemački oficir ga je uposlio i, pošto se dokazao kao vešt radnik, preživeo je ostatak rata. I redovno otad slavio Svetog Nikolu. Filota je, dakle, na svojoj koži iskusio tu neopisivu patnju čekanja skorog i izvesnog okončanja života voljom dželata. Iz tog razloga mu se, kako je govorio, moglo verovati da poznaje „dah smrti“. Pitao se: Ko ima pravo na takvu moć nad drugim? Ko ima pravo na takvu besprizornu surovost? Ko može imati legitimnu vlast da naredi da nekoga više ne bude? Verovao je da takvo ovlašćenje čoveku ne pripada. Posle punih 50 godina od prvog štampanja, ovaj, sada se može reći klasik, sada je ponovo pred čitaocima.

Kada se samo setim u šta sam sve verovao, koga sam sve uzimao ozbiljno, šta mi se sve cinilo jasno kao sunce ... Ne, ne odricem se svojih zabluda, naprotiv, samo ih idioti nemaju, i jedino ih podlaci ne priznaju. One su suštastvena iskustva našeg postojanja. Do konacnih i nepomerljivih istina ionako se nikad necemo probiti. Ostaje nam dostojanstveno i pošteno suocavanje sa našim ogranicenjima, posrtanjima i protivrecnostima - Milovan Danojlic PLATO NOVA JES.20/13

Izdavač: yuTop agencija, Novi Sad Prevod: Nenad Čanak Povez: broširan Broj strana: 248 Ilustrovano. Pečatirana, veoma dobro očuvana. Hiroo Onoda umro je mirno u svom domu u dobi od 91. godine, a ono po čemu će ga u domovini Japanu pamtiti je činjenica da se i nakon kraja Drugog svetskog rata nastavio boriti u džunglama Filipina i da se predao tek 1974. godine. Onoda je rođen 1922. godine, a u vojsku je pozvan u decembru 1942, gde je služio kao redov u pešadijskom puku, da bi kasnije završio vojnu školu i postao obaveštajni oficir. Obaveštajnog oficira i stručnjaka za gerilsko ratovanje Onodu japanska je carska vojska 1944. godine poslala na filipinsko ostrvo Lubang pored Luzona i naredila mu da se nikada ne sme predati, te da čeka dolazak pojačanja. Bivši mlađi poručnik Carske vojske Onoda i tri njegova saborca godinama su se pridržavali naredbe, ne znajući da se rat završio. O njihovom postojanju filipinska je vojska dobila podatke kada se 1950. jedan vojnik odlučio predati i vratiti se u Japan. Filipinci su iz aviona bacali letke kojima su obaveštavali Onodu da je rat gotov, no on i njegovi saborci su sumnjali da se radi o propagandi, pa su nastavili sa špijuniranjem filipinskih vojnih postrojenja i sa povremenim napadima. Nakon smrti još jednog vojnika, filipinske i japanske vlasti nastavile su potragu koja je prekinuta 1959. godine, jer se smatralo da su japanski vojnici umrli u džungli. Međutim, oni su opet napali 1972. godine, a u akciji protiv filipinskih vojnih snaga ubijen je poslednji Onodin vojnik. Iz Tokija su tada pozvali članove njegove porodice da ga ubede da se preda, ali uzalud. Njega je 1974. godine slučajno sreo mladi putnik, koji ga je pokušao nagovoriti da se vrati u Japan, što je Onoda odbio sa obrazloženjem da za to nema odobrenje višeg oficira. Kada se za to saznalo, japanske vlasti su pronašle Jošimija Tanigučija, koji je bio Onodin direktni pretpostavljeni za vreme rata i poslali ga na Lubang. Taniguči je obukao uniformu tada već nepostojeće vojske i Onodi izdao naređenje da prekine sva ratna dejstva. Pod pritiskom Ministarstva inostranih poslova Japana ovaj vojnik je bio pomilovan i vratio se u domovinu. Po povratku u Japan na konferenciji za novinare rekao je da je tokom boravka u džungli na umu imao samo jednu stvar – sprovesti naredbu da se bori. Onoda je poslednjih godina živeo na ranču u Brazilu, gde je osnovao organizaciju Škola prirode, čiji je glavni cilj bio socijalizacija mladih naraštaja kroz upoznavanje sa prirodom. Napisao je niz monografija i knjiga posvećenih pitanjima Drugog svetskog rata, a njegova najpoznatija knjiga je autobiografija „Ne predaj se: Moj tridesetogodišnji rat“. (K-79)

PRVI DEO, AUTORSKO IZDANJE, BEOGRAD 2007. k5

Intervjui naših ljudi koji žive u Nemačkoj 1986g Odlično očuvana

SA CRNO -BELIM FOTOGRAFIJAMA IZ PRIVATNE ARHIVE Djordje Djurdjevic `ČKALJA, veseljak naših strana`, iz 1968. i pera Đorđa Đurđevića, tridesetsedmogodišnjeg reditelja i publiciste, prvi je veći rad koji se kod nas pojavljuje o jednom glumcu. Razumljivo da je to Čkalja. No pisac ima i intimni impuls: od stranice do stranice, svedoče o tome neskrivene emocije, iskreno oduševljenje ličnošću velikog glumca. Kako je sve krenulo, kazuje Đurđević u formi uzbudljive novinarske reportaže: `Prvog aprila 1924. godine, u utorak, vreme je u Srbiji bilo prohladno, oko 6 stepeni iznad nule. U najtiražnijim listovima tih godina - `Politici` i `Vremenu` - prvog aprila 1924. godine osvanuli su sledeći naslovi: `Skupština je odložena`, `Opozicija ne napušta borbu`, `Amerika se naoružava`, `Put oko sveta na aeroplanima`, `Bugarska propaganda u Americi`, `Sava je kod Sremske Mitrovice došla do maksimuma`, `Brankov dan u Zaječaru`, `Ciklon u Americi`. Čedomir Petrović, građanin Kruševca, u tim časovima nikako nije uspevao da se prepusti svojoj uobičajenoj navici. Da natenane pročita novine. NJegove dve ćerkice igrale su se drvenom lutkom pored šporeta. Čudile su se što se tata tako ponaša, a pomalo su i tugovale što mame nema već nekoliko dana. Negde na ulici začuli su se glasovi. Čedomir Petrović potrča ka vratima. Glasovi su se udaljavali. Opet je zavladala tišina. Novine su stajale nepročitane.

Za svoje godine odlicno ocuvana knjiga - Miodrag Petrovic Ckalja (Kamiondzije, Vruc Vetar,...) - prodaje se u stanju kao na slikama o knjizi: SA CRNO -BELIM FOTOGRAFIJAMA IZ PRIVATNE ARHIVE Djordje Djurdjevic `ČKALJA, veseljak naših strana`, iz 1968. i pera Đorđa Đurđevića, tridesetsedmogodišnjeg reditelja i publiciste, prvi je veći rad koji se kod nas pojavljuje o jednom glumcu. Razumljivo da je to Čkalja. No pisac ima i intimni impuls: od stranice do stranice, svedoče o tome neskrivene emocije, iskreno oduševljenje ličnošću velikog glumca. Kako je sve krenulo, kazuje Đurđević u formi uzbudljive novinarske reportaže: `Prvog aprila 1924. godine, u utorak, vreme je u Srbiji bilo prohladno, oko 6 stepeni iznad nule. U najtiražnijim listovima tih godina - `Politici` i `Vremenu` - prvog aprila 1924. godine osvanuli su sledeći naslovi: `Skupština je odložena`, `Opozicija ne napušta borbu`, `Amerika se naoružava`, `Put oko sveta na aeroplanima`, `Bugarska propaganda u Americi`, `Sava je kod Sremske Mitrovice došla do maksimuma`, `Brankov dan u Zaječaru`, `Ciklon u Americi`. Čedomir Petrović, građanin Kruševca, u tim časovima nikako nije uspevao da se prepusti svojoj uobičajenoj navici. Da natenane pročita novine. NJegove dve ćerkice igrale su se drvenom lutkom pored šporeta. Čudile su se što se tata tako ponaša, a pomalo su i tugovale što mame nema već nekoliko dana. Negde na ulici začuli su se glasovi. Čedomir Petrović potrča ka vratima. Glasovi su se udaljavali. Opet je zavladala tišina. Novine su stajale nepročitane.

Naziv: Švedski san Autor: Lidija Manfredi Godina izdanja: 2020 Izdavač: Autorsko izdanje Pismo: Latinica Povez: Mek Ima posvetu autora. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: Roman Švedski san zasniva se na istinitoj životnoj priči Lidije Manfredi, koja je, verovatno, najbolji primer kako sudbina može da se promeni iz korena ukoliko se neko nađe na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme. Ili kada igrom slučaja naleti na pogrešne ljude. Radnja romana odigrava se u Švedskoj, državi koja za mnoge ljude iz Istočne Evrope, Afrike i Azije predstavlja zemlju snova, nedostižni ideal poimanja demokratije, socijalne brige i društva koje savršeno funkcioniše. Međutim, primer naše junakinje na najbolji način raskrinkava svu manjkavost švedskog sistema, korupciju koja je zastupljena u svim sferama i mračnu stranu „najbolje zemlje za život na svetu”. Na primeru glavne junakinje videćemo nakaradnost našminkane stvarnosti koja daleko ispod površine, u tamnim dubinama paralelne stvarnosti krije tajne koje mogu biti pogubne za one koji se usude da taknu u njih. Lidija je na svojoj koži najbolje osetila kako izgleda kada se pojedinac upusti u borbu protiv sistema. Kada se to desi i kada se pojavi opasnost da tajne isplivaju na videlo, tada ceo državni aparat kreće na pojedinca koji se usudio da skrene sa linije koja je zacrtana za sve. Tada ga lomi, melje, savija, sve dok on ne pristane na uniformnost i poštovanje pravila ili ga, jednostavno, uništi. Za primer drugima. Ovo je priča o ženi koja je na bolan način upoznala drugu stranu famoznog “švedskog sna”.

NEBOJŠA GLOGOVAC - ŠKOLA DUŠE Nebojša Glogovac je postao miljenik publike od svojih prvih uloga. Svoj talenat pokazao je ješ igrajući u `Ubistvu sa predumišljajem`, a onda su se ređale uloge u `Nebeskoj udici`, `Munjama`, `Kad porastem biću Kengur`, `Klopka`, `Ustav Republike Hrvatske`... L. 1. BLIC MALE Podjednako će se pamtiti njegove uloge u serijama `Vratiće se rode`, `Moj rođak sa sela`, `Ubie moga oca`, `Ravna Gora`, a njegove uloge u pozorišnim predstavama `Hadersfild`, `Hamlet`, pamtiće se godinama.

Stanje ko na slici vidi se da je bila kvasena malo se oseca na vlagu

LIČNE STVARI ogledi o sebi i drugima - Milovan Danojlić kao nova Plato 461 strana Kada se samo setim u šta sam sve verovao, koga sam sve uzimao ozbiljno, šta mi se sve cinilo jasno kao sunce ... Ne, ne odricem se svojih zabluda, naprotiv, samo ih idioti nemaju, i jedino ih podlaci ne priznaju. One su suštastvena iskustva našeg postojanja. Do konacnih i nepomerljivih istina ionako se nikad necemo probiti. Ostaje nam dostojanstveno i pošteno suocavanje sa našim ogranicenjima, posrtanjima i protivrecnostima - Milovan Danojlic

DOK SAM BIO ZIV - Jaša Grobarov Autor: Jaša Grobarov Izdavač: Udruženje srpskih izdavača, Beograd Godina izdanja: 2013. Broj strana: 143 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 20x12 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu straost. Listovi požuteli, donji ćošak listova malo savijen. Matija Bećković: Kada se planeta zaustavi da i Jakov Grobarov siđe, neće se znati ko je bio i odakle je banuo među nas ovaj čovek, koji nam je ostavio svoje ožiljke kao jedine isprave koje je imao. Ljubivoje Ršumović: Značka savremene beogradske i srpske boemije, Grobarov je pesnik, i to `ukleti pesnik`, kako su nekada nazivali boeme. Jaša o sebi: Rođen sam pored Neretve, njen huk uveo me je u poeziju... i došao u Beograd, pravo u kafanu `Tri šešira`. Na Obilićevom vencu postojao je Klub mladih pisaca, u kome su bili Petar Pajić, Brana Crnče- vić, Dragan Kolunxija, Mića Danojlić, Božidar Timotijević. Tu sam upoznao i Stevu Raičkovića, i mnoge ljude od pera, koji su me odmah prihvatili i pokazivali mi beogradske kafane kao turističke znamenitosti. I ja sam se uklopio u taj milje, apsolutno. Upisao sam se na teologiju, ali brzo sam je napustio. Bio sam mnogo glasan, mnogo agresivan... Popnem se na sto, recitujem Jesenjina i Majakov- skog, valjda im je moj stil smetao... Pod Beketovim uticajem počeo sam da pišem i kratku prozu, priče koje sam objavljivao u NIN-u. Smenjivali su se urednici, a ja sam dugo objavljivao, i afirmisao se. Gledali su me drugačije, kao ozbiljnog pisca... Iz knjige: Klub književnika nekad i sad I sada se u, nadaleko čuveni, „Klub književnika” silazi iz Francuske ulice istim onim stepenicama kojima su dostojanstveno i bez pompe nekada silazili naši i strani velikani iz sveta kulture, umetnosti, sporta, politike i šarlatanstva. Sve je isto, samo nema Andrića da vodi Desanku ispod ruke i na njenu upadicu da mora za nekoga da se uhvati, jer kad god sama silazi niz stepenice, uvek polomi neku od nogu, Andrić se čudi: – Pobogu, Desanka, nisam znao da ste stonoga. Nema više ni kotrljanja veselih pesnika pred silnom najezdom njihovih brižnih i nasrtljivih muza. Ali će vas zato ljubazno dočekati pokretno parče žive istorije, uvek nasmejani Buda, za čije zdravlje su se još u prošlom veku raspitivali dokoni šetači sa Jelisejskih polja. Bogatije usedelice i sada sakupljaju informacije o njihovim potencijalnim zabavljačima. A iz starog sastava tu su još i brzonogi i brzojavni Mikica i Bane, a iz kuhinje šire se isti oni davni mirisi pod budnim okom Branke i Ljube, a za sve preostale inovacije pomno se brine novi menadžer „Kluba”, gospodin Nebojša Dapčević. Posmatram novu klijentelu. – Ako tražiš neke od književnika teško da ćeš ih naći – požali se Mikica. Kao da su u zemlju propali. Nikola mi saopštava, za mene poražavajuću vest. Umro je Zoran Ojdanić, moj stari drugar, koji je ovde, na ovom mestu godinama tražio svoju senku, a ona se uporno skrivala iza njega. Bio je razapet u sebi, slobodan je bio samo njegov duh. I neuhvatljiv. Potom stiže i neizostavni „mazut” koji mi pripomaže da neopaženo otvorim svoju starovremensku arhivu. I dok osluškujem kako me prošlost davi, ispod crnog šešira sa širokim obodom smeška se najmaštovitiji među maštarima, karikaturista Miki Živadinović i po svom starom dobrom običaju vidno raspoložen dao mu ga do daske, prepušten mašti svemira po ne znam koji put prepričava svoju čudesnu avanturu kada je kao pilot RAFa oboren negde iznad Lajbaha koji je po njegovoj priči nešto malo veći od Dorćola. Kljun njegovog aviona zabio se u neki lekoviti izvor, a on se umrtvio da ga ne bi provalile Švabe. Tražili su ga danima ali bezuspešno. Čuo je njihove glasove, lajanje njihovih kerova. Ahtung, ahtung odjekivalo je u njegovim ušima do samog kraja rata, do bezuslovne kapitulacije Nemačke. Vratila me u stvarnost Borka Božović iz galerije „Haos” koja je upravo pristigla sa svojim gostima. Klub se polako puni starom i novom klijentelom. Za jednim od susednih stolova povede se žustra rasprava o novootvorenom SOS marketu u Bulevaru kralja Aleksandra za građanstvo sa nižim primanjima. Bio sam i video sam i ne ide mi u glavu da su neki artikli u tom marketu skuplji nego u hipermarketima. Ne bih da se upuštam u diskusiju. Zašto da kvarim tuđe raspoloženje. Prvi put mučim se sa „mazutom” i to me baca u očajanje. Ne mogu samoga sebe da prepoznam. Vreme je da se izmaknem. I da se prepustim mašti. Osećam da zemlja klizi ispod mojih nogu, joj čekaj, zemljo, oče, gde je moje telo. Poslali smo ga, sine, za ručak velikom Bogu... Tako je pisao i pevao Brana Petrović Naslov za treću i poslednju zbirku priča iz serijala `Kafanski biseri` dao je sam autor nekoliko meseci pre kraja života.

Autor:: Vladimir Suhodejev Žanrovi:: Autobiografije i biografije, Enciklopedije Izdavač:: Informatika Godina izdanja:: 2017. Broj strana: 689 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 23.5 x 16.5 cm Verovatno još nije došlo vreme u kome bi se u potpunosti mogla oceniti Staljinova ličnost. Međutim, što je sovjetska epoha delje od nas, to se većim čine dostignuća vezana za njegovo ime. To se naročito jasno vidi danas, kada u Rusiji vlada kapital uz pomoć liberalnih reformi koje već dvadeset godina traju. Ove mizantropske reforme vrše se ne samo zbog toga da bi se u narodnom sećanju izbrisalo sve ono što je bilo svetlo i lepo u Sovjetskom Savezu, već i zbog toga da bi se uništila ruska državnost i zajedno sa tim ubile nade miliona različitih naroda da žive u miru, redu i saglasju. Zbog toga Staljinovo ime, danas više nego ikada pre, dobija na planetarnom značaju. Ovu knjigu je napisao pisac koji je istraživao život i rad J. V. Staljina, čovek koji je učestvovao u Velikom Otadžbinskom ratu, Vladimir Vasiljevič Suhodejev, čovek koji se sa velikim poštovanjem odnosi prema našoj skorijoj istoriji, vremenu kada je Sovjetski Savez (Rusija) bio jedinstven i nepodeljen i na čijem čelu je bila snažna ličnost. Knjiga je napisana radi toga da bi nova pokolenja znala i sećala se junačke prošlosti svoje zemlje, bez falsifikacija i predrasuda. Trp biv fri

KAKO SAM POSTAO I PRESTAO DA BUDEM ROKER Zoran Simjanović Str 200 Povez tvrd Stanej knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Kako sam postao ( i prestao da budem ) roker je životna i umetnička biografija beogradskog kompozitora Zorana Simjanovića, jednog od članova legendarnog rokenrol sastava Elipse. Rekonstruišući svoje detinjstvo i mladost, kao i karijeru Elipsi Zoran Simjanović u stvari govori o vremenu koje je donelo rokenrol u Beograd, i o jednoj davnoj mladosti. Pred očima nam je opet iskrsnuo Koncert za ludi mladi svet. U tom, 20. veku, prvi put je muzika počela da se snima, da se prave ploče i to se uklapalo jedno u drugo. A kao neko ko se rodio posle Drugog svetskog rata, uleteo sam u ploče i filmove, a onda se pojavio rokenrol. S njim ni u svetu nije išlo lako, a kamoli kod nas. I pošto smo želeli da slušamo tu muziku, a ploča nije bilo, počeli smo da sviramo. Upravo završavam rad na knjizi koja će se zvati `Kako sam postao i prestao da budem roker` koja se bavi baš tom tematikom

Aleksandar Đuričić: GLOGI Zašto je odbio Anđelinu Džoli, a prihvatio da bude Draža Mihailović, šta mu je značila Crvena zvezda i koje su ga strasti, pored motora, tavli i kuvanja, još opsedale. O inspiraciji i radovanju svakodnevnim trenucima, ali i o momentima kada mu je život dodelio ulogu da se suoči sa smrću, govore njegovi prijatelji. O najvoljenijem srpskom glumcu pripovedaju Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Anica Dobra, Žarko Laušević, Rade Šerbedžija, Nikola Đuričko, Vida Ognjenović, Nikola Pejaković, Paolo Mađeli, Jagoš Marković, Aleksandar Popovski, ali i žene s kojima se voleo, kumovi, prijatelji, ljudi koji su bili sa njim kada nije bio na sceni, kada se saplitao o sopstveni talenat i kada mu je trebalo snage da se popne na glumački tron. S kojeg nikada nije sišao. Na ovoj vrtešci reči i emocija, suze smenjuju smeh, a smeh izaziva suze. Nema zaustavljanja, fliper se igra u četiri ruke. Umeo je i da živi, a i da umre. Njegov recept nalazi se među ovim stranicama. odlicno stanje polikav

Isabel Aljende se u svojoj najnovijoj knjizi Žene srca moga priseća svog života pozivajući nas da joj se pridružimo na njenom ličnom i emocionalnom putovanju na kojem susrećemo sve drage žene koje su obeležile njen život, počev od onih najbližih, do čuvenih spisateljica poput Virdžinije Vulf ili Margaret Atvud, kao i mlade i hrabre aktivistkinje današnjice u beskonačnoj borbi za ženska prava, ne izostavljajući ni mnogobrojne anonimne žene koje su pretrpele i trpe nasilje, ali ipak ne posustaju već nastavljaju da se bore, ne osvrćući se na prošlost. Sve su to žene koje su nadahnule ovo delo, u kojem se Isabel Aljende osvrće i na nezapamćenu pošast koja je promenila naše živote, što nam može biti još jedan podsticaj da nastavimo svoju borbu, ne gubeći mladost u srcu i beskrajnu želju za ljubavlju.

Knjiga nova C7 Kako je živeo, voleo i plakao Nebojša Glogovac? Lobanja, Šone, Šonsi, Glogi, Nebojša, Pančevac – i još mnogo imena inadimaka imao je čovek koji je glumi, ali i svemu ostalom, dao i karakter i reč. Bio je svoj i neosvojiv. Davao se kome je hteo, a zauzvrat nije tražio ništa. Svedočenja najbližih otkrivaju nepoznate detalje iz života ovog velikana: kako je kao momak radio u prodavnici muzičkih uređaja, šta mu se sve dešavalo dok je stopirao od Pančeva do Beograda, zašto mu se na prijemnom ispitu na Akademiji dramskih umetnosti tresla noga i kako su sve velike uloge i najveći reditelji posle toga tražili i jurili baš njega. Ovde su prvi put objavljene pesme koje je pisao za svoju dušu. U najlepšem maniru sudaraju se ispovesti mladih glumaca, koji su ga doživljavali kao ćaleta, i bardova jugoslovenske scene, koji nikada ne mogu da zaborave trenutke provedene sa njim, i na sceni i u kafani. Sudar generacija, koje je samo Glogi umeo da objedini. Zašto je odbio Anđelinu Džoli, a prihvatio da bude Draža Mihailović, šta mu je značila Crvena zvezda i koje su ga strasti, pored motora, tavli i kuvanja, još opsedale.O inspiraciji i radovanju svakodnevnim trenucima, ali i o momentima kada mu je život dodelio ulogu da se suoči sa smrću, govore njegovi prijatelji. O najvoljenijem srpskom glumcu pripovedaju Vojin Ćetković, Nataša Ninković, Anica Dobra, Žarko Laušević, Rade Šerbedžija, Nikola Đuričko, Vida Ognjenović, Nikola Pejaković, Paolo Mađeli, Jagoš Marković, Aleksandar Popovski,ali i žene s kojima se voleo, kumovi, prijatelji, ljudi koji su bili sa njim kada nije bio na sceni, kada se saplitao o sopstveni talenat i kada mu je trebalo snage da se popne na glumački tron. S kojeg nikada nije sišao. Na ovoj vrtešci reči i emocija, suze smenjuju smeh, a smeh izaziva suze. Nemazaustavljanja, fliper se igra u četiri ruke. Umeo je i da živi, a i da umre. Njegov recept nalazi se među ovim stranicama.

Идеја приликом писања ове књиге била је да се што је могуће реалније осветли лик Николе Тесле, не његов научни допринос који је итекако добро познат, већ Тесла као личност, у што је више могуће димензија. Оно што је идеја је да се на основу података и докумената који су аутентични, доступни, проверљиви, његови аспекти личности, пре свега религијски, филозофски погледи, животна етика, ставови о друштву, патриотизам, миротворство итд, разјасне и што детаљније опишу. Идеја књиге је, дакле, била да се уради систематизација све те грађе, да се обухвати оно што до сада није било обухваћено или није било довољно истражено и да се да допринос на овом пољу. Сама књига се састоји из два дела. Први је историјског карактера, а други део књиге је синтетичког карактера, нека врста парадигме на основу тих података које смо проучили и представља поруку читаоцу, а то је да на основу живота Николе Тесле можемо много тога да применимо у нашем друштву и да побољшамо, не само наш живот, већ и однос према свету који нас окружује. Луксузно издање, златотиск, кунздрук, формат А4, тврди повез, 316 страна