tvrd povez 264 str 24 cm Autor je rekao novinarima da je na knjizi dugo radio, više od 15 godina. `Mijenjao sam je želeći da izbjegnem teške teme. Knjiga predstavlja moj pogled na Mrkonjić, u jednom trenutku sam se pokušao vratiti u prošlost i zaustaviti vrijeme`, rekao je Đuza. Čekićeva ističe da je knjiga izuzetno zanimljiva za svakog čitaoca, jer obiluje pričama i legendama. `Autor se trudio da pronađe ogroman broj podataka, anegdota, priča, legendi koje su vezane za ovaj grad, a pravio je selekciju prema svom nahođenju i napravio je jednu zanimljivu knjigu u kojoj se naizmjenično pojavljuju manje ili veće forme - pripovijetke, skečevi, legende`, rekla je Čekićeva. c3

Ова књига се бави древном Кином, од неолитских времена до утемељења великог централизованог царства 221. године пре Христа. Небројена су блага која нам је подарила ова древна и величанствена култура... Наравно, ту се налази и безвремена и често загонетна филозофија, баш као и вековима његована уметност... Ова књига доноси етапе тог развоја, од праисторијског до древног доба, од раздобља Хегемона до стварања војних држава, од појаве конфучијанизма до утемељења царства. Уз демографске, политичке и владарске промене, у њој се прича и о важном уређењу обрадивих површина, иновативним техникама у пољопривреди, градитељству, уметности и умећу ратовања, баш као и о духовном и мисаоном развоју кинеског човека. (140 стр.)

Rusofobija kod Srba 1878-2017 Dejan Mitrovic Catena Mundi Beograd 2017g./298 strana Tvrd povez,odlično očuvana-kao nova. -`Knjiga Dejana Mirovića Rusofobija kod Srba 1878-2017. pokriva širok istorijski luk rusofobskih sadržaja u javnom životu Srbije. On počinje od Berlinskog kongresa i razvoja višestranačja u Srbiji, pa do današnjih dana. Knjiga dr Mirovića naslanja se na teorijska istraživanja evropskih i ruskih autora koji su se već bavili rusofobijom, Dela Kjeze, Hanesa Hofbauera, Gi Metana i Šafareviča. Istovremeno, ona je i originalna u uviđanju na koji način se rusofobska shvatanja prenose u delovanje političke i kulturne elite jedne države čiji narod je tradicionalno rusofilski`. vr371

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Federalizam (franc. federalisme, od lat. foedus - dogovor, savez) je osnovni princip federacije, priznavanje političkog ideala federalne organizacije države, odnosno želja da se kombinuje nekoliko pojedinačnih država u federaciju ili pretvori unitarna država u federaciju. Federalisti su pristalice federalne organizacije njihove države ili svih država uopšte. U Evropi „federalistima“ se ponekad nazivaju oni koji se zalažu za poptune savezne vlade, rasporede vlasti na regionalni, nacionalni i nadnacionalni nivo. Evropski federalizam je nastao u posljeratnoj Evropi, a jedna od najvažnijih inicijativa u tom pravcu bio je govor Vinstona Čerčila u Cirihu 1946. godine. Federalizam liga naroda istorija srpskog naroda istorija evrope

Odlično očuvana, potpis pret. vlasnika Aleksandar veliki je bio legenda za života i to je ostao do danas. Kada se govori o njemu, pre svega se misli na njegovu gotovo mitsku ličnost, čija mladost, napredak koji je doneo grčkoj kulturu i spekakularni vojni uspesi ostavljaju po strani ostale aspekte njegovog života: zablude, paranoju, ubilačke tendencije, alkoholizam i verovanje da je on bog na zemlji. Vortingon iznosi mišljenje da je Aleksandra iskvarila slava i da je svojim ličnim ciljevima podredio i u krajnjoj liniji žrtvovao imperiju koju se trudio da izgradio njegov otac. Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Aleksandar Makedonski Ostali naslovi iz oblasti: Istorija 2006; latinica; 21 cm; 343 str.;

Žene su uvek i svuda neraskidivo bile povezane sa ratom, ali su bile i skrivane od istorije. Dok ratovi traju žene su svuda prisutne i jasno vidljive; kada se ratovi okončaju i zapevaju se junačke pesme, žene naprosto isčezavaju. Linda Grant de Pau Povez: Mek Broj strana: 140 Pismo: Latinica Format: 23 cm

Description Kumranski spisi – Željko Stanojević Delo koje se prevodi na sve svetske jezike! Najzagonetniji problem dvadesetog veka prvi put naučno objašnjen, čime se dokazuje nepobitna istinitost Biblije. Kumranski spisi pokazuju neprekinutu nit biblijskih tekstova koji su istovetni iako vremenski i prostorno veoma udaljeni jedni od drugih. Uzbudljivo, uverljivo i jasno izlaganje sjajnog autora.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi.

Prvi put izdato u Beogradu 1940 godine. Predmet ponude je fototipsko (reprint) izdanje iz 2001. Broširan povez, 132 strane, štampano u 300 primerka. Knjiga koja je do nedavno bila zabranjena, o temi o kojoj se vrlo malo zna. Posle antizavetne, antisvetosavske Dositejeve duhovne revolucije, započelo je stvaranje novog srpskog čoveka bez Hrista, po sekularnom zapadnjačkom modelu Čovekoboga, t.j. čoveka bez Boga. Od čoveka bez Boga do čoveka protiv Boga put nije dalek. Taj put prošao je srpski narod od Dositeja do komunista. `A vi, Srbi, gde ste? Milioni Srba boje se Boga i stide se svetaca Božijih. Gde se nalazite vas nekoliko stotina što stojite ispred naroda srpskoga: da li ste sa Evropom ili sa svojim narodom? Ako kažete da ste sa Evropom, onda se brzo lečite, da ne bi zarazili svoj narod. Ako li kažete da ste sa svojim narodom, pazite da se ne uhvatite u laži. Jer nije lak put narodni. To je uzan i tesan put posta, molitve i milostinje. Ali to je jedini spasonosni put. Bogu neka je slava. Amin`. /citat: Sv. vladika Nikolaj Velimirović/ SADRŽAJ: - Uvod, - Univerzitet kao komunističko poprište, - Pristup; 1. `Stručna` studentska udruženja, 2. Kulturna i ekonomska udruženja, 3. Univerzitetski seminari, 4. Studentske menze, 5. Kulturne tekovine, 6. Komemoracije, 7. `Opšte studentski zborovi`, 8. Propaganda za `mir`, 9. Borba za pohapšene drugove, 10. Propaganda slobodne ljubavi, 11. Debatni klubovi, 12. Zidne novine, 13. Štampa, 14. Sa univerzitetskih katedri. Razvoj komunističke akcije: A) U razdoblju 1929. – 1933. B) U godini 1934. V) U godini 1935. G) U godini 1936. D) U godini 1937. Đ) U godini 1938. E) U godini 1939. - - Kamulfaža komunista; - Promenjena politika; - Nova politika, Ž) U godini 1940. Itd, itd...

Le Troisème Reich des origines à la chute par William L.Shirer tom1 Успон и пад Трећег Рајха: Историја нацистичке Немачке је књига америчког новинара Вилијама Л. Ширера у којој аутор бележи успон и пад нацистичке Немачке од рођења Адолфа Хитлера 1889. до краја светског рата. odlično očuvana ( rasušio se lepak - pa se odvajaju korice ) Б

Odlično stanje dnevnik novi sad 1990 Kraljevina Jugoslavija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije.[1][2] Uvod u rat[uredi | uredi izvor] Sarajevski atentat[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sarajevski atentat Sarajevski atentat ilustracija u listu Peti Žurnal Na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) Franc Ferdinand. Najpre je na prestolonaslednika omladinac Nedeljko Čabrinović bacio bombu, ali se ona odbila i eksplodirala iza automobila. Nepun sat kasnije nakon prvog pokušaja atentata i posle zvanične posete opštini, na Franca Ferdinanda je gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio dva hica iz revolvera i usmrtio njega i njegovu suprugu Sofiju vojvotkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena.[3][4] Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.[5]10 Austrougarski istražni organi su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da „ništa ne dokazuje učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđivanju oružja“, štaviše da za tako nešto „nema mesta ni za sumnje“ pošto postoje čak „indikacije da je to isključeno“.[6]:172[5]:10 Gavrilo Princip Gavrilo Princip Franc Ferdinand Franc Ferdinand Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Reakcija srpske vlade[uredi | uredi izvor] Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajenim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović Pižon telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio zbog predizborne kampanje u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost.[3] Srpski poslanik (ambasador) je 30. juna izjavio Beču da će srpska vlada suditi svim atentatorima i saučesnicima ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.[7]:6(1276) Julski ultimatum[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Julski ultimatum Lazar Paču Aleksandar I Karađorđević Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2. jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedelje jula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampa je prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austrougarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beograd na svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem. Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke da bi dobili potrebno vreme za pripremu planova. Austrijski vrh, plašeći se ruske reakcije na moguću vojnu intervenciju protiv Srbije, tražio je iz Berlina podršku za svoje planove.[8] Pored dobijanja potpune podrške (uključujući i vojnu), posle koje je Austrougarska odlučila da preda Srbiji predstavku za koju su bili uvereni da će biti neprihvatljiva za nju, Beč je dobio i dominantnog saveznika koji se nije prezao da „savetuje“ o poželjnim koracima (pogotovo kada bi Beč pokazao bilo kakve znake oklevanja).[8] Po dobijanju nemačke podrške, 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču je dogovoreno da se Srbiji pošalje predstavka teško prihvatljiva za nju[6]:170-171[9]:152, a 14. jula u Bad Išlu je odlučeno da se pošalje ultimatum, a ne obična predstavka.[9]:152 Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga znatno pre Francuza, a neuporedivo pre Rusa, Nemci su hteli da jednim brzim prodorom kroz Belgiju zaobiđu francuski odbrambeni mehanizam na granici sa Nemačkom i za nekoliko nedelja da bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu vojsku i nanesu odlučujući poraz Rusiji. Pre same predaje ultimativne note i u Srbiji se pretpostavljalo se da će uslovi biti neprihvatljivi za nju i nagoveštavala se velika mogućnost za rat u slučaju odbijanja zahteva iz predstavke.[10] Poslanik Gizl je 23. jula (10. jula po st. kal.) 1914. u 18 časova ultimativnu predstavku predao zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova,[11] kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešavanju problema. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji.[12]:8[6]:175[13] Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama dan posle, 24. jula[14]:3-13,19 kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju. Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo[15]: da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendencijom ugrožavaju njen teritorijalni integritet da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva. Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski šef diplomatije ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru grofu Mensdorfu da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pritom je ukazao na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.[14]:13 Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala dan po prijemu predstavke po dolasku g. Pašića iz Niša[16] i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine.[17]:11(1219) Gledište Srbije prema ultimatumu pokazuje lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula[17]:9-10(1217—18): ... Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom nezavisne države... Mi smo voljni primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo. Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to potrebno je vreme. Rok koji nam je dat suviše je kratak... Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Visočanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe. Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi je ubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnom uzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.[traži se izvor] Srpski odgovor i objava rata[uredi | uredi izvor] Nikola Pašić Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova.[18] Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti.[19] Odmah potom, u 18:15 časova, baron Gizl i osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun.[18] Već je bio pripremljen premeštaj državne arhive, nadleštava, Presbiroa, Narodne banke u Niš.[18] Istog dana je objavljen manifest Vlade Srbije srpskom narodu[20] o trenutnoj situaciji, a sutradan, 26/13. jula je izdat proglas o mobilizaciji[21] Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj.[9][22]:156 Sam odgovor vlade Srbije[23] bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest[24] ali je i kod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Vilhelm II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samo su čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodili računa o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo da objaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana.[traži se izvor] Telegram Grofa Bertolda koji je Nikola Pašić primio u hotelu „Evropa” 28. jula 1914. Unesko je 2015. godine doneo odluku da se Telegram objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta“.[25] Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem na francuskom jeziku:[26] „ Le gouvernement royal de Serbie n`ayant pas répondu d`une manière satisfaisante à la note qui lui avait été remise par le ministre d`Autriche-Hongrie à Belgrade à la date du 23 juillet [1]914 le gouvernement impérial et royal se trouve dans la nécessité de pourvoir lui-même à la sauvegarde de ses droits et intérêts et de recourir à cet effet à la force des armes. L`Autriche-Hongrie se considère donc de ce moment en état de guerre avec la Serbie. Le ministre des affaires étrangères d`Autriche-Hongrie Comte Berchtold Prevod: Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom. Ministar spoljnih poslova Austougarske grof Berhtold ” Dan posle Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd.[27] Tako je Srbija iscrpljena posle Balkanskih ratova bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.[28] Prva žrtva u Prvom svetskom ratu bio je Dušan Đonović, učenik Trgovačke akademije.[29] Dušan Đonović poginuo je tokom pokušaja austrijskih trupa da preko železničkog mosta na Savi uđu u Beograd. Most je odmah miniran od strane srpske vojske, a Dušan Đonović je poginuo u blizini tadašnje Sirotanovićeve strugane. Sa Austrougarske strane je prvi poginuo Ištvan Balohi. Telegram o objavi rata, čiji se original čuva u Arhivu Srbije, Unesko je 9. oktobra 2015. upisao u registar „Sećanje sveta“.[30] Ratne proklamacije[uredi | uredi izvor] Aleksandar Karađorđević u časopisu Peti Žurnal Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Jozefa I narodima monarhije[31] u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada, pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula, prinuđena da otpočne rat. Regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas[32][33]: Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat... Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu počele od juče... Moja je vlada... htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država... Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi... Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku... Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme! kralj Nikola I Petrović Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta[34][35]: Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi... Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu... Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat. Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franca Jozefa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu Jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franc Jozef pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja. Vojske[uredi | uredi izvor] Lokalizovani sukob sa Srbijom je trajao samo tri dana, jer je objava rata od 28. jula 1914. i dalji razvoj događaja doveo do oružanog sukoba širokih razmera. U Londonu i Petrogradu su tražili način i posle 28. jula da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd (koji se nalazio na samoj granici) i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata - Rusiji je rat objavljen 1. avgusta, Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.[traži se izvor] Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona, time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih država, postala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj,[36] savezniku sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro, a narodna skupština ja na vanrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austrougarskoj. Rat je objavljen 5. avgusta[37] kada su otpočele i operacije crnogorske vojske bombardovanjem Boke kotorske.[38] Austrougarska vojska na Balkanu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu Austrougarskim ratnim planom, kojeg je u osnovnim crtama Konrad fon Hecendorf, austrougarski načelnik štaba Vrhovne komande, razradio još 1909. godine, bile su predviđene operacije na tri moguća fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R), prema Italiji (slučaj I) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B).[39] Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe[39][40]38: Ešalon A (28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada) - glavna grupa namenjena za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije, ili na jugu protiv Italije Minimalna grupa Balkan (8 pešadijskih, 8 landšturmskih i marševskih brigada i nekoliko konjičkih brigada) - predviđena za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori Ešalon B (12 pešadijskih i 2 konjičke divizije) - uloga grupe da ili podrži operacije u Galiciji protiv Rusije ili na jugu protiv Italije ili pak ukoliko ne postoji opasnost od Rusije ili Italije da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore. Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom, Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiti ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.[40]38 U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B: 2. armija (4, 7. i 9. korpus) pod generalom Bemom Ermolijem, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju (osim 8. korpusa koji ostaje da pojača Petu armiju). Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije. 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liborijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu, a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije 6. armija (15. i 16. korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebalo je da nadiru ka Užicu i Pljevljima a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boka kotorske i Hercegovine.[40]38 Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.[traži se izvor] Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto da nadire dolinom Velike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.[traži se izvor] Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Uniforma Austrougarkse vojske. Uniforma Austrougarkse vojske. Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Srpska i crnogorska vojska[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Vojska Kraljevine Srbije (1914—1918) i Vojska Kraljevine Crne Gore (1914—1918) Moritz Ruhl -Srpska vojska 1914-1915 Moritz Ruhl - Crnogorska vojska Uniforma Srpske vojske Srpska artiljerija Odmah nakon predaje odgovora na ultimatum austrougarske vlade srpska vlada je očekivala da će biti bombardovan Beograd. Stoga je izdato naređenje da se dvor, vlada i trezor Narodne banke odmah evakuišu u unutrašnjost zemlje i da se trupe Dunavske divizije I poziva izvedu u logore južno od grada. Potpisani su ukazi o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana Popovića kao i pukovnika Miloša Vasića. Naređenja o miniranju Savskog mosta i prelaska železnice u vojne ruke izdata su prethodnog dana. Ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa. Za prvi dan mobilizacije određena je nedelja 26. jul. Odmah posle objave mobilizacije formirana je vrhovna komanda na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem kao zastupnikom vojvode Putnika. Ona se istoga dana preselila u Kragujevac. Interesantno je napomenuti da vlada, usled odsustva vojvode Putnika nije donela nikakvu odluku o odbrani Beograda već je ovo delikatno pitanje ostavila komandantu Dunavske divizije I poziva Milivoju Anđelkoviću Kajafi, čije su trupe posele položaje na liniji Grocka-Erino brdo-Torlak-Banovo Brdo.[40]:29 Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balkanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacije vršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci iz krajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnim teškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovi mobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova.[40]:31 Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.[40]:31 Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatoj austrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima. Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija i koncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu koji je vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908—1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.[40]:32-33 Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tada dejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da je Putnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi „Iz teorije i prakse u ratnoj veštini“ navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođena rekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.[traži se izvor] Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat između Srbije i Austrougarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedva čekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantić upozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružane akcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnom trenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.[40]:35 U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavni austrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskih snaga: vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general Živojin Mišić 1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na prostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave 2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda 3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm koncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva. Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica, Bajina Bašta, Priboj.[40]:35-36 Koncentracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način: Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministar vojske i komandant Hercegovačkog odreda; Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Boka kotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića; Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnom frontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću. Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i Čelebića ka Pljevljima i da održava vezu sa srpskom vojskom; Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji. Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 km bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilo bilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.[40]:37 Radomir Putnik Radomir Putnik Živojin Mišić Živojin Mišić Stepa Stepanović Stepa Stepanović Petar Bojović Petar Bojović Pavle Jurišić Šturm Pavle Jurišić Šturm Janko Vukotić Janko Vukotić Objekti i naselja[uredi | uredi izvor] Većina objekata na selu i varošicama u Srbiji bile su prizemne kuće moravskog tipa. Taj tip gradnje zasnivao se na zamisli Đorđa Stanojevića, ministra u vladi kralja Milana Obrenovića pre rata. Prema njoj, Vlada Srbije je prodavala projekte moravskih kuća najširim, manje imućnim slojevima naroda s cenama koje su bile jeftinije od plaćanja izrade nacrta kuće arhitektama. Samo su kuće bogatijih građana, vojni objekti i javne ustanove bile građevine s jednim spratom ili njima dvama, podignute u secesionističkom stilu. Višespratnice i neboderi s više od triju sprata tad nisu postojali, a prva višespratnica — Palata Albanija — podignuta je posle rata. Jedan od poznatijih obejakat je Savski most, koji je tada spajao Beograd sa Zemunom i Austro Ugarskom, koga je usled našpada austrijske vojske, 29. Jula 1914. kapetan Mihajlo Ilić, srušio sa grupom pontoniraca. [41] Prva austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prva austrougarska ofanziva na Srbiju Diorama srpskog fronta 1914. Beograd pod paljbom austrijskih monitora 29. Juli 1914. Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne. Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batar. Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Time se Srpska vrhovna komanda odlučila na strategijski doček po kom je glavnina vojske postavljena u centralni deo Srbije, tj Šumadiju, a jedna desetina vojske tj istaknuti delovi raspoređeni su duž pozicija gde se očekivao napad kako bi mogli obavestiti Vrhovnu komandu, koja bi manevrom vojnog marša poslala vojsku u pravcu glavnog napada. U početku Vrhovna komanda je očekivala da će austrijska 2. armija da izvrši glavni napad duž Save i Dunava i da će se probiti dolinom Morave, međutim ispostavilo se da je 5. austrijska armija prešla Drinu i da se kreće dolinom Jadra.[42] Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su po avgustovskoj žezi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena i prostora glavnini srpskih snaga za kontranapad. Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržava neprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energično napadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravac za Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučnu bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati oba krila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.[traži se izvor] Austrijanci prelaze Drinu 1914 Cerska bitka[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Cerska bitka Srpska vojska u manevru, tokom Cerske bitke i sve do bitke na Mačkovom kamenu vodile su se manevarske borbe. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.[traži se izvor] Strategijsku važnost imao je grad Šabac. Austrijanci su na Šabac ispalili prve artiljerijske granate 22. Jula 1914. u 16:00 i pri tome prvi objekat koji je uništen u Šapcu u Prvom svetskom ratu bila je kuća u delu grada Kamičak.[43] Austrougarski 44. pešadijski puk iz 62. pešadijske brigade uz podršku monitora sa Save i artiljerije sa Turskog groblja, potisnuo je Šabački odred koji je branio grad na liniju južno od grada kod sela Slatine. Dva bataljona srpske vojske i konjička divizija izvršili su napad na jugoistočni deo grada, ali su odbijeni. Šabački odred ponovo je napao grad, ali se zadržao na liniji Begluk bare i Potesu. Austrijski komandant bojeći se da Srbi ne zauzmu grad, poslao je 29. diviziju sa 30 topova i 12 huabica na Tursko groblje, radi podizanja Pontonskog mosta. Do kraja dana posada opsednutog grada je ojačana sa 4 baterije i 11 bataljona. Srbi su zauzeli liniju Bogosavac- Jevremovac-Mišar. Zbog ugrožavanja boka 2. srpske armije, poslata je Šumadijska divizije 1. poziva koja je napadom sa položaja na reci Dobravi 17. avgusta oterala Austrijance i prišla do južnih delova Šapca, međutim bila je primorana da se povuče na liniju Mišar- Potes -Jevremovac. Zbog situacije austrougarska komanda je poslala kod Šapca 4. korpus i na Tursko groblje još jednu haubičku bateriju topova od 120 mm, tako da je sada imala ukupno 60 topova.18. avgusta sve austrijske snage 29.divizija 31. divizija 32. i delovi 7.divizija stavljene su pod komandu komandanta 9. korpusa. One su napale 18. avgusta Šumadijsku diviziju 1. poziva i zauzele 31. divizija Pričinović, 29. divizija Jevremovac,a 32. divizija Mišar, gde su protivnapadom Šumadijske divizije zaustavljene. Posle Cerske bitke, 4. korpus prebačen je 20. avgusta na levu obalu Save, a 29. divizija i polovina 7. divizije i 9. korpus zadržani su u Šapcu. Šumadijska 1. poziva obrazuje sa Timočkom 2. poziva Kombinovani korpus koga napada 4. korpus, ali je posle pretrpljenog neuspeha, sa delovima 9. korpusa napustio Šabac. Srbi su ušli u Šabac 24. avgusta 1914.[44] Prva Srpska vazdušna bitka u Prvom svetskom ratu vođena je kod Šapca, iznad Mišarskog polja. 27. avgusta 1914. godine, oko 18 sati, na povratku iz izviđanja sremskog sela Kupinovo, pilota Miodraga Tomića napao je iznad Mišarskog polja austrijski pilot koji je otvorio vatru. Pošto je Tomić bio nenaoružan, porinjanjem je morao da se spasi.[45] Prilikom zauzimanja Šapca, na tornju šabačke crkve nalazilo se mitraljesko gnezdo. Srpski vojnik Mikajlo Đukić iz sela Dublje blizu Šapca pucao je topom u crkveni toranj, kako bi uništio mitraljesko gnezdo, i time je ošteti toranj. Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac 1914 Šabac 1914 Srpska ofanziva u Srem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sremska ofanziva Građenje pontona preko Save. Pošto situacija na frontovima ostalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali kroz Francusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protiv austrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela da preduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembra forsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beograda ušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama i hteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.[traži se izvor] Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušli u Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlo do austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkoj vojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenog udara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipak preovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasice bratski rešavati“.[traži se izvor] Druga austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka na Drini Austrijska vojska u rovu na srpskom frontu Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema (a i zbog toga što izvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je austrougarska ofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla pod imenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na grebenu planine Gučevo i na Mačkovom kamenu na planini Jagodnji, na kojem su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja sa ovog strateški bitnog visa. Iako je cela 1914-ta i 1915-ta tokom rata bila manevarska, postoji jedan kraći period stabilizacije fronta. Period od 26. septembra 1914. je period kada u Srbiji posle manevarskih borbi počinje rovovska vojna.[46] O rovovskom načinju ratovanja je zabeleženo u knjizi Stevana Jakovljevića Srpska trilogija „ Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cik-cak i nestaje ih u daljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. Iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci(rančevi), a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu.[47] ,, Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. Na obe strane bile su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada zbog malog odstojanja i svoje.[48] ,, Mi smo se utvrdili, kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najneobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede sa jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga onda izbačena zemlja, da je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je bio top.[48] Vojnicima su u rovovima bili u takvom položaju da su oči u rovovima bile u ravni sa tlom, tako da je neprijatelj bio u položaju iznad i da su cipele neprijatelja bile u ravni sa očima i glavom Srpskog vojnika. U Srbiji se izraz „Ničija zemlja” za teren između dva rova tokom rata nije koristio (jer je to bio izraz koji su skovali Britanci na Somi zbog činjenice da taj prostor niko od suprotstavljenih strana nije zauzeo skoro 4 godine). Umesto izraza „Ničija zemlja”, kod srpske vojske se koristio izraz „Brisan prostor” kao izraz za čistinu na kojoj ne postoji zaklon od jake neprijateljske vatre. Taj izraz se i danas koristi u srpskoj vojsci kada hoće da se označi prostor preko kog treba da se pređe pod jakom vatrom,a na kom ne postoji zaklon. U memoarskim i dnevničkim građama više boraca se za opise rovova napominje da su imali grudobran, tj nasip od zemlje izbačen ispred rova, da su postojali plitki streljački rovovi i duboki rovovi,da su rovovi u perodu kiša bili puni vode, da su rovovi imali spojnice koje su spajale dva rova ili su vodile u pozadinu, da su borci na ivicama rovova postavljali nadstrešnice, da su često kao prepreke korišćene bodljikave žice, a vrlo često i razni objekti koji su bili dostupni kao što je trnje ili kolje, da su vrlo često postojale više linije rovova i da su vojnici na frontu boravili u improvizovanim kolibama ili zemunicama.Tokom rovovske vojne uočeno je da je najveći broj poginulih ili ranjenih vojnika bio pogođen u glavu i desno rame, pristupilo se izradi kosih puškarnica. [49] Srpska vojska je oskudevala u tom periodu municijom i sredstvima. Takođe je oskudevala u signalnim raketama pa je obaveštenja na frontu na Gučevu slala noću uz pomoć sanduka za municiju kojih je na položajima bilo dosta (prazni sanduci su ležali razbacani na grudobranu), a koji su imali limeno dno. U sanduk bi se na dno ispisala poruka i stavila bi se sveća, a poruka se lepo videla na 200 do 300 metara. Na ovu zamisao došao je major Milan Pribićević, na Eminovim vodama. Takođe se došlo na ideju da se simulira rafalna paljba čegrtaljkama, što je na neprijateljsku vojsku imalo jak psihološki učinak. Da bi se digao moral vojsci na Gučevu, slati su i guslari koji su pevali domaće i rodoljubive pesme. Najčuveniji na Gučevu bio je Perun Perunović, koji je zbog svog jakog glasa bio popularan i među neprijateljima. On bi zapevao za vreme najžešće puščane vatre i što bi više pevao, paljba bi bila što tiša. U jednom momentu, vatra bi prestala, Perun bi se penjao na grudobran od rova i pevao, potom bi sišao u rov i on prvi opalio iz puške i borba bi se nastavljala. Na kraju i on sam bio smrtno ranjen u borbama.[50] O bojištu na Gučevu, američki novinar Edvard Rajan je zapisao:,,Jednosatno teško penjanje dovelo nas je vrha prve planine odakle smo mogli da vidimo strmoglav vrh Eminove vode... Uspeli smo se kroz šumu izdižućeg grebena možda trista metara višeg preko zemljišta posutog mesinganim čaurama granata, kožnim redenicima, delićima srpskih uniformi i točkovima uništenih prednjaka topova. Svuda su u šumi napuštene kolibe i pećine gde je srpska vojska živela mesecima. Odgore smo primetili da su donji delovi drveća prekriveni lišćem, ali da su im vrhovi bili kao mrtvi... Pola šume nije nije izdizalo suve polomljene šiljke tamo gde ime je žestoka kiša metaka otkinula vrhove... Onda je došlo drveće bez grana. Prešli smo dve linije dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, nekada takođe pošumljenog, ali su sada ostali samo panjevi...S jedne strane ovog otvorenog prostora bili su srpski rovovi, s druge austrijski. Jedva ih odvajalo 18 metara. Tu i tamo rovovi obe strane su se spajali u ogromne rupe obima dvanaest metara, duboke petnaest metara... Gomile Austrijanaca ležali su kako su ljudi pali u očajničkom jurišu. Među njima su bili i Srbi... Iza prvih linija austrijskih rovova nalazila se prepreka od bodljikave žice.[51] Srpski vojnici u rovu na obali reke. Srpski vojnici u rovu na obali reke. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Panorama Košutnje stope Panorama Košutnje stope Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Treća austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Treća austrougarska ofanziva na Srbiju Austrijske trupe ulaze u Valjevo za vreme prve faze Kolubarske bitke 16. novembra 1914. Knez Mihailov venac, austro-ugarsko bombardovanje, 1914. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročito pojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija i 5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnja i kao i do tada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta. Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje na frontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvoda Putnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačan zaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.[traži se izvor] Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je: „Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20.000 granata koje bi joj ova kasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. U austrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan Sarkotić. Iz Nemačke su poslate oduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.[traži se izvor] Kolubarska bitka[uredi | uredi izvor] Srpski vojnici prelaze most preko Kolubare 1914. Mihajlo Milovanović, Srpska artiljerija Glavni članak: Kolubarska bitka Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić, njen komandant od 15. novembra, brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougarski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42.215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, 2 aviona, 3.500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4.000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.[traži se izvor] Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.[traži se izvor] Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike i izučava se do danas.[traži se izvor] Zločini nad srpskim civilima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914—1918) Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austrougarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.[traži se izvor] Epilog prve ratne godine[uredi | uredi izvor] Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francuske trupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazak Nemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča u Istočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan - austrougarska Balkanska vojska teško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.[traži se izvor] Srpska vojska izbacila je iz stroja 7.592 oficira i 266.212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolio Vrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On je navodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“[traži se izvor] Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8.074 podoficira i 153.375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarske vojske.[traži se izvor] O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal: Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama. [traži se izvor] Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Zatišje[uredi | uredi izvor] Srpska vojska u predahu Posle poraza Balkanske vojske i njenog povlačenja iza rečnih barijera austrougarska vrhovna komanda je 23. decembra 1914. naredila novom komandantu Balkanske vojske nadvojvodi Eugenu Austrijskom da spreči upad srpskih snaga u oblast monarhije i to pre svega u pravcu Beča i Budimpešte. Napomenuto je da je ovo minimalni zadatak a to je u stvari značilo da nadvojvoda treba da pripremi novu ofanzivu protiv Srbije i Crne Gore radi rehabilitovanja poljuljanog ugleda monarhije. Međutim, poučen iskustvom svog prethodnika nadvojvoda Eugen je odgovorio da Balkanska vojska duže vreme neće biti sposobna za ofanzivu. Uprkos tome austrougarska Vrhovna komanda se zanosila mišlju da još januara 1915. izvede novu ofanzivu ali ruska ofanziva u Karpatima, pad tvrđave Pšemisl sa 120.000 vojnika i 900 topova i ulazak Italije u rat otklonile su za izvesno vreme opasnost nad Srbijom.[traži se izvor] Problemi u snabdevanju[uredi | uredi izvor] Iako je prvu ratnu godinu završila kao pobednik Srbija je bila iscrpljena zbog ogromnih ljudskih gubitaka i zbog razaranja njenih najplodnijih oblasti. Osećao se nedostatak i ljudske i stočne hrane. Sve se moralo nabavljati iz inostranstva pa su čak seno i slama uvoženi iz Rusije. Saveznička pomoć bila je nedovoljna. Pošto je za srpsku vojsku svakog dana trebalo nabaviti 80 vagona ljudske i stočne hrane u Prahovu je 1915. godine obrazovana baza za prijem pošiljki iz Rusije. Pokazalo se da je zbog slabe infrastrukture nemoguće organizovati iole uredno snabdevanje.[traži se izvor] Epidemije[uredi | uredi izvor] Bolnica i previjalište Teškoće su bile višestruko uvećane pojavom zaraznih bolesti. Naročito su katastrofalne bile razmere epidemije pegavog tifusa. Prenele su je austrougarske trupe iz Bosne. Prilikom premeštanja ratnih zarobljenika iz Valjeva u Niš epidemija se proširila po celoj zemlji. Epidemija je suzbijena tek u proleće 1915. godine nešto zbog poboljšanja vremena a najviše zbog pomoći misija iz savezničkih i neutralnih zemalja (ukupno 82 lekara i 430 medicinskih sestara). Epidemija je pokosila 35.000 vojnika i preko 100.000 civila; umrla su i 132 lekara od ukupno 534. Iako se snabdevanje poboljšalo s prolećem srpska vojska nije imala odakle da popuni svoje redove. Mobilisano je bukvalno sve što je moglo pušku nositi. Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 čoveka odnosno 24% ukupnog stanovništva (40% ukupnog broja muškog stanovništva) daleko više nego bilo koja zaraćena zemlja. Iako je izvesna pomoć stigla iz Rusije, Francuske i Engleske, ona nije bila dovoljna.[traži se izvor] Saveznici zahtevaju ofanzivu[uredi | uredi izvor] Srpska vojska na stranicama italijanskog časopisa Pat pozicija koja je krajem 1914. nastupila na glavnim frontovima (Istočnom i Zapadnom) i velika pobeda srpske vojske na Kolubari dale su snažan impuls ideji savezničke intervencije na Balkanu. Već 1. januara 1915. komandant 2. francuske armije general Galjeni predložio je predsedniku francuske vlade Vivijaniju da saveznici napadnu Carigrad od Soluna kopnenim putem odakle bi zatim krenuli uz Dunav sa balkanskim narodima koji bi im se pridružili. Svi ovi predlozi pali su u vodu zbog nesavladivog otpora savezničkih vrhovnih komandanata na Zapadnom frontu - Žofra i Frenča kao i britanskog ministra rata Kičinera. Umesto da svoje ekspedicione snage upute u pomoć Srbiji oni su preduzeli neuspelu Dardanelsku operaciju. Znajući da će saveznici vršiti pritisak na srpsko komandovanje, Putnik se trudio da na svaki način povrati borbenu sposobnost srpskih divizija. Ali baš tada su nabujale granične reke i postale su nesavladiva prepreka za slabo opremljenu srpsku vojsku. Opšta situacija se promenila na štetu sila Antante. Srpska Vrhovna komanda je odlagala akciju sve dok nije bila proglašena mobilizacija u Bugarskoj 28. septembra 1915,[52]:44 nakon čega nije moglo biti govora o ofanzivi.[traži se izvor] Trojna invazija[uredi | uredi izvor] Snage, raspored i planovi Centralnih sila[uredi | uredi izvor] Telegram o upadu turske i bugarske vojske na teritoriju Srbije 1915. godine Austrijska razglednica prikazuje Austrijsku vojsku kako prelazi Savu Najveći ratni problemi tek su se nadvijali nad Srbijom i Crnom Gorom. U septembru 1915. u Sremu i severoistočnoj Bosni prikupljala se austrougarska 3. armija, u južnom Banatu nemačka 11. armija, u zapadnoj Bugarskoj bugarska 1. armija a južnije od nje 2. armija. Svim ovim trupama - po nekim podacima 800.000 ljudi savremeno opremljenih - komandovao je nemački generalfeldmaršal August fon Makenzen. To je bila neposredna priprema za koncentričnu ofanzivu protiv Srbije uz učešće elitnih jedinica tri države a Makenzen se pokazao u dotadašnjem toku rata kao jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata. Konačni dogovori o invaziji postignuti su još u proleće 1915. a posebno prilikom susreta šefova generalštabova dveju carevina u Berlinu 4. aprila 1915. Tada je general Konrad nacrtao skicu koncentrične ofanzive na Srbiju: iz Bosne i Srema austrougarske snage, iz Banata u pravcu Oršave nemačke snage, a iz Bugarske njene armije potpomognute turskim jedinicama. Nemački generali oklevali su da preuzmu ovaj korak poštujući svog malog protivnika. Suprotno tome nemačko političko vođstvo smatralo je da treba što pre poraziti Srbiju jer bi Rusija, teško tučena, sa nestankom Srbije izgubila povod za ratovanje i sklopila bi separatni mir koji joj je s nemačke strane, okolišno, nuđen još od kraja 1914. godine.[traži se izvor] Srpske snage i raspored[uredi | uredi izvor] Srbija je napadaču mogla da suprotstavi najviše 300.000 vojnika uz to velikim delom starije životne dobi razvučenih na blizu 1.000 km fronta i rasturenih na razne strane kako bi zaustavili napade sa severa, zapada i istoka. Srpske glavne snage ovako su raspoređene: 1. armija prema Bosni, 2. armija prema Bugarskoj, 3. armija prema severu, glavni grad branile su trupe Odbrane Beograda čiji je komandant bio Mihailo Živković. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.[traži se izvor] Srpske snage u odbrani Beograda su koristile dve linije rovova, ali je zbog nemačke artiljerije naređeno da se trupe prebace tik uz liniju obale i da tu iskopaju rovove.[53] Vazdušni snimak Kalemegdanske tvrđave 1914-1915. Početni tok operacija[uredi | uredi izvor] Naslovna strana francuskih dnevnih novina Nemački generali izuzetno su ozbiljno shvatili srpsku vojsku. Ispraćajući svoje vojnike car Vilhelm im je poručio: „Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata - protiv Turske, Bugarske i Austrougarske - dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede. Znajte da će samo vaša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpuni prezir prema smrti omogućiti da pobedite ovaj narod, da osvojite njegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete jednu novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi! Ura!“[traži se izvor] Makenzen je rekao svojim trupama sledeće: ...„Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe sjajne nemačke armije“.[traži se izvor] Udružene armije započele su napad 6. oktobra snažnom artiljerijskom vatrom i manjim desan

U dobrom stanju Živeti u Beogradu : dokumenta Uprave grada Beograda. Knj. 2, 1842-1850 / [priređivači Miroslav Jovanović ... [i dr.] ; saradnici Istorijskog arhiva Beograda Branka Branković ... [i dr.]] Jezik srpski Godina 2004 Beograd : Istorijski arhiv Beograda, 2004 (Beograd : Alta nova) Fizički opis 639 str. : ilustr., tabele ; 23 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Miroslav, istoričar, 1962-2014 = Jovanović, Miroslav, istoričar, 1962-2014 Marković, Predrag, 1965- = Marković, Predrag, 1965- Perišić, Miroslav, 1959- = Perišić, Miroslav, 1959- Stojanović, Dubravka, 1963- = Stojanović, Dubravka, 1963- Ristović, Milan, 1953- = Ristović, Milan, 1953- Branković, Branka = Branković, Branka Tiraž 1.500 Str. 7-25: U nemirnim godinama / Predrag J. Marković ... [i dr.] Popis predmeta: str. 597-611 Rečnik stranih i manje poznatih reči: str. 639 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Istorijski arhiv Beograda -- Fond Uprave grada Beograda -- 1842-1850 Uprava grada Beograda -- 1842-1850 -- Istorijska građa Beograd -- 1842-1850 -- Istorijska građa IZ PREDGOVORA: Ubrzo po proglašenju za prestonicu, 7. maja 1841, Beograd se našao u središtu burnih političkih događaja koji su pogađali čitavu Kneževinu Srbiju. Već u leto 1841. godine počele su prve pripreme za prevrat u Srbiji. Carigradska Porta, uverena da se Mihailo Obrenović suviše približio Rusiji, dala je jasnu podršku ustavobraniteljskim prvacima u njihovoj nameri da smene vladajući poredak. Do odlučujućih događaja došlo je krajem leta 1842. godine. Proterani vođa ustavobranitelja Toma Vučić Perišić prešao je iz Austrije u Srbiju i u okolini Kragujevca organizovao pobunu. Budući da su artiljerijske jedinice regularne vojske prešle na njegovu stranu, Vučić je 4. septembra 1842. godine2 pobedio deo vojske koji je ostao veran knezu Mihailu. Nekoliko dana kasnije knez je bio prinuđen da napusti Srbiju. Ubrzo posle prevrata, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević organizovali su „Privremeno pravlenie“ novu vladu koju su priznali beogradski paša i Portin izaslanik Šekib-efendija. Na Narodnoj skupštini, koja je 14. septembra 1842. održana na Vračaru, za kneza Srbije izabran je Karađorđev sin Aleksandar. Novouspostavljeni poredak ubrzo se suočio sa brojnim protivnicima. Među spoljnopolitičkim protivnicima novog režima isticala se Rusija, koja je ubrzo po prevratu počela da pruža podršku smenjenoj dinastiji Obrenović u pokušajima da se vrati na vlast. Pod pritiskom Rusije, Porta je bila primorana da poništi berat kojim je priznala Aleksandrovo ustoličenje i da prisili ustavobranitelje da održe novu skupštinu (27. juna 1843), na kojoj je potvrđen njegov izbor za kneza. Ponovno tursko potvrđivanje Aleksandrovog stupanja na presto (septembar 1843) Rusija je uslovila progonstvom Tome Vučića Perišića i Avrama Petronijevića iz Srbije. Godinu dana kasnije dvojica ustavobraniteljskih vođa vratili su se u Srbiju, ali kao politički protivnici. Dok je Petronijević ostao veran knezu, Vučić Perišić je u emigraciji postao rusofil i vrlo brzo se razišao sa Aleksandrom. Sukobi dvojice prvaka unosili su stalnu političku nestabilnost. Drugu vrstu pritisaka na ustavobraniteljski režim činili su stalni pokušaji zavera i pobuna obrenovićevske opozicije. Mihailo i Miloš Obrenović su, svaki sa svoje strane, pokušavali da se vrate na vlast u Srbiji. Prve zavere otkrivene su već u jesen 1842, odmah po uspostavljanju novog režima. Vrhunac pokušaja da se svrgne ustavobraniteljski režim bila je Katanska buna, koju je u okolini Šapca, a uz potporu kneza Mihaila, podigao Stojan Jovanović Cukić. Buna je trajala svega nekoliko dana, ali je brzo zahvatila nekoliko okruga i svedočila o snazi pristalica svrgnute dinastije. Posle ugušenja bune i obračuna sa njenim vođama, proobrenovićevske zavere su se proredile i ustavobraniteljski režim se okrenuo unutrašnjim reformama. Deo političkih problema proizlazio je i iz nerešenih ustavnih nadležnosti kneza i Saveta, što je dodatno slabilo poredak. Zbog protivrečnosti koje su postojale u Ustavu iz 1838. godine, knez se pozivao na svoje pravo da postavlja ministre, što je, na osnovu nekih drugih tačaka Ustava, Savet shvatao kao svoje izričito pravo. Dodatni problemi proizlazili su iz činjenice da je pravo tumačenja Ustava pripadalo Porti (Ustav iz 1838. bio je, u stvari, Četvrti hatišerif koji je Porta izdala), što je otvaralo prostor za njeno mešanje u institucionalne sukobe u Srbiji. Nove političke izazove donela je revolucija koja je 1848. godine potresla skoro čitavu Evropu. Revolucionarni pokret među Srbima u južnoj Ugarskoj doveo je ustavobraniteljski režim pred nova iskušenja. Rusija i Turska zahtevale su od vlasti u Beogradu neutralnost, dok su dobrovoljačke čete prelazile preko Save želeći da pomognu borbu sunarodnika. Bio je to i signal za svrgnutu dinastiju Obrenović da ponovo pokuša da se vrati u Srbiju, što se dodatno iskomplikovalo svrstavanjem Tome Vučića Perišića uz njene pristalice. Vlast u Beogradu ponovo je bila u krizi, pggo je potvrdilo i sazivanje Petrovske skupštine (11. jula 1848), na kojoj je „vučićevska` većina podnela niz političkih zahteva, u prvom redu uvođenje narodne skupštine kao stalnog organa vlasti. Ubrzo po održavanju Majske skupštine u Sremskim Karlovcima (13-15. maj 1848), ustavobraniteljski režim doneo je odluku o materijalnom pomaganju srpskog pokreta. Uprkos stalnim austrijskim protestima zbog prelazaka srpskih dobrovoljaca, ta pojava bila je sve masovnija. S druge strane i Porta, koja je podržavala Mađare u njihovoj borbi protiv Beča, je tražila od srbijanske vlade da prekine pomoć Vojvodini. Vlada je, uprkos tim zahtevima, u decembru 1848. rešila da odobri znatnu finansijsku i vojnu pomoć. Međutim, pod snažnim pritiscima ojačale Austrije i Porte, srpska vlada bila je, u februaru 1849, primorana da opozove dobrovoljce iz Vojvodine. Mađarske snage brzo su napredovale kroz Vojvodinu, što je izazvalo veliki talas srpskih izbeglica koje su u proleće 1849. počele da prelaze u Srbiju. Sve su to bili činioci koji su, uz stalne spoljnopolitičke pritiske silaprotektora iuz neprestano delovanje obrenovićevske opozicije, slabili vlast ustavobraniteljskog režima, što je doprinosilo neizvesnom životu u prestonici. … Unutrašnji ritam svakodnevice u velikoj meri je zavisio od otntih procesa i promena. To više nego jasno pokazuju dokumenta Uprave grada Beograda. Vlasti u gradu veliku pažnju posvećivale su održavanju javnog reda. Pojedine pojave i problemi su bili identični kao i u prethodnom periodu, što pokazuje da se radilo o znatno dužim društvenim tendencijama, poput više puta ponovljene težnje vlasti daukloni iz grada skitnice i besposličare (1842,1843,1849), da zabrani puštanje stoke na ulice (1843,1845), ili po ko zna koji put da umoli ili primora građanstvo da svoje emocije i slavljeničko raspoloženje ne iskazuje pucanjem iz pušaka za vreme Božića i drugih praznika (1842, 1843, 1848). Neke pojave koje su u prethodnom periodu bile izraženije, poput više puta ponovljenih naredbi i apela da se noću može kretati samo sa fenjerom, u ovom periodu su bile nešto ređe (1844), što može ukazati da je noćno kretanje sa fenjerom bilo društveno prihvaćenije. Osim toga, dokumenta pokazuju da su gradske vlasti u ovom periodu kao važna pitanja svakodnevice i održavanja javnog reda tretirale i probleme bacanja i odlaganja đubreta (1845,1847), zaštite od požara (1842,1849), ili čišćenja trave ispred kuća i po sokacima (1850). U dokumentima ovog vremena pojavio se i jedan specifičan problem, koji bi se mogao svrstati u prve pokušaje regulisanja „saobraćaja` u glavnom gradu. Reč je o Publikaciji od 5/17. juna 1850. godine kojom se daje na znanje „da sluge meandžijske, kočijaši, seizi i svi proči, koji konje na Savi ili Dunavu ili budi kom drugom mestu idu poiti, ne smedu, niti idući na pojilište, niti otud vraćajući se, konje po sokacima i čaršijama trčati niti proći“, zbog toga što se „proističući otuda nesrećni slučaji dogoditi mogu“. Ovih godina gradske vlasti suočavale su se i sa nepggo kompleksnijim problemima, poput otpusta iz službe pandura koji je narušavao „slobode otmeni lica“, koja su gledala lutkarsku predstavu, tj. Karađoza (1847), ili sa uvredama i psovkama izrečenim na javnim mestima (1847,1848), kojim je vređan tada vladajući moral. Staranje vlasti o zaštiti morala jasno se odrazilo u uredbi o strogom kažnjavanju svih koji psuju sveštenike, veru, krst i post (1848).

Orašac u prošlosti i danas / priredili Miodrag D. Jakovljević , Dušan Čolović Beograd 1994. Mek povez sa klapnama, ćirilica, ilustrovano, format 24×22 cm, 160 strana. Napomena: na predlistu posveta; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. R11 Izvanredno je dobra ideja da se monografija o Orašcu, kultnom mestu srpske državnosti, zasnuje na brojnim svedočanstvima, studijama, impresijama i dokumentima nastajalim tokom puna dva veka... Ova monografija čitaocu otvara, u najživopisnijem svetlu i u najreljefnijoj slici, ustaničku Šumadiju, ali takor podseća na to da su - tokom dugih decenija nakon Karađorđa , u raznolikim političkim i opštim okolnostima - oči i misli mnogih obdarenih i obrazovanih ljudi bile uprte ka orašačkoj tradiciji i ustaničkim zavetima. Na najlepši nas način ova knjiga vraća korenima, stožerima i sopstvenim suštinama. Čedomir Mirković Orašac je znamenito mesto u srcu Šumadije, značajno po tome što je u njemu doneta odluka i podignut Prvi srpski ustanak, i iz njega potekla Srpska revolucija. Imajući to uvidu, moglo bi se očekivati da je o njemu napisano više publikacija drugih istoriografskih, publicističkih i književnih radova. Dinastički i ideološki razlozi, kao u brojni ratovi, koji su se zbili na ovim prostorima, svakako su osnovni uzrok što se o Orašcu vrlo malo pisalo, tako da gotovo do naših dana o njemu nije objavena nijedna monografija. Stoga jeizrada knjige „Orašac u prošlosti i danas` pionirski poduhvat. Dr Milan Vesović

U dobrom stanju, na nekoliko stranica podvučeno par rečenica, beleške na poslednjoj praznoj strani Osporavanje demokratije : političke ideje u Evropi dvadesetog veka Autor Jan-Verner Miler Prevod Slobodanka Glišić Prevod sa engleskog Izdavač Fabrika knjiga Godina izdanja 2013 Broj strana 287 Povez Broširani Format 23 cm Oblast Društvene i humanističke nauke, Politika “Osporavanje demokratije” je obuhvatan prikaz političke misli u dvadesetom veku u Zapadnoj i Istočnoj Evropi. Objedinivši intelektualnu, političku i kulturnu istoriju, Miler baca svetlo na ideje koje su oblikovale razdoblje ideoloških ekstrema pre 1945. godine i liberalizaciju zapadnoevropskih politika posle 2. svetskog rata. Knjigu čine i živopisni portreti čuvenih, kao i neopravdano skrajnutih političkih mislilaca, te pokreta i institucija koje su oni nadahnuli. Posebnu pažnju Miler posvećuje idejama koje su elaborirane s namerom da se opravda fašizam. On opisuje i kako se spram tih ideja izgradila posebna vrsta liberalne demokratije u posleratnoj Zapadnoj Evropi. Knjiga objašnjava i događaje iz šezdesetih i njihove implikacije, a osvrće se i na neoliberalne tendencije s kraja veka. U zaključku autor kritički procenjuje i današnje doba koje obeležavaju svesni pokušaji da se odbace ideologije.” Jan-Verner Miler bavi se političkom teorijom i istorijom moderne političke misli. Predaje na Univerzitetu Prinston u Americi. Objavio je knjige “Constitutional Patriotism” (2007; “Ustavni patriotizam” [Fabrika knjiga, 2010]), “A Dangerous Mind: Carl Schmitt in Post-War European Thought” (2003) i “Another Country: German Intellectuals, Unification and National Identity” (2000).

U dobrom stanju, kao nova Ustavni haos prve revolucionarne rotacije u Srbiji : 5. oktobar 2000 - 27. jul 2012 / Aleksandar Molnar Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 2013 Fabrika knjiga : Fondacija za otvoreno društvo, 2013 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 218 str. : tabele ; 22 cm Edicija Reč / [Fabrika knjiga] ; knj. 79 Tiraž 400 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 203-215 Registar. Predmetne odrednice Ustavnost -- Srbija Srbija -- Političke prilike -- 2000-2012 “Ustavni haos, koji se, kao jedan od dva ključna pojma, nalazi u naslovu ove knjige citat je iz prvog sa liste obećanja s kojom je DOS ušao u izbore 24. septembra i potom silom oborio vladavinu Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine. Obećanje je glasilo da će DOS, odmah po dolasku na vlast, pristupiti ‘hitnim pripremama za donošenje novog Ustava, radi otklanjanja postojećeg ustavnog haosa’. Tokom proteklih dvanaest godina i ja i svi drugi građani Srbije dobijali smo sve više prilika da se zapitamo jesmo li se uopšte makli dalje od inicijalnog ‘ustavnog haosa’. Pokušaj da se pruži odgovor na to pitanje predstavlja težište ove knjige, koja se tematski nadovezuje na moje dve ranije knjige posvećene ustavnoj situaciji u Srbiji: ‘Oproštaj od prosvetiteljske ideje ustavotvorne skupštine? O rotacionom kretanju revolucije u Srbiji 2000–2007’ (2008) i ‘Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita. Ustavno zlopaćenje Srbije u prvoj dekadi 21. veka’ (2010).” - Aleksandar Molnar

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Plovidba i privreda srednjeg podunavlja u doba Merkantilizma - Nikola Petrović Merkantilizam je ekonomska teorija koja smatra da prosperitet nacije ovisi o njenoj ponudi kapitala i da je globalni volumen trgovine svjetske privrede nepromjenjiv. Količina kapitala, koju predstavljaju zlatne i srebrne poluge (količina dragocjenog metala u posjedu države), se najviše povećava platnim bilansom sa velikim izvozom i malim uvozom. Merkanitlisti smatraju da bi vlada trebala unaprijeđivati ove ciljeve, igrajući aktivnu protekcionističku ulogu u privredi, tako što će ohrabrivati izvoz i obeshrabrivati uvoz, posebno uz pomoć carinskih dadžbina. Ekonomska politika koja se zasniva na ovim idejama često se naziva merkantilistički sistem. Merkantilizam je bio vladajuća škola ekonomije tokom ranog modernog perioda (od 16. do 18. vijeka). U pojedinačnim državama doveo je do prvih pojava značajne vladine intervencije i kontrole nad privredom i tokom ovog perioda uspostavljen je veći dio modernog kapitalističkog sistema. Širom svijeta merkantilizam je ohrabrio mnoge evropske ratove tog perioda i davao podstrek evropskom imperijalizmu. Vjera u merkantilizam se počela gubiti u kasnom 18. vijeku kada su pobjedili argumenti Adama Smitha i drugih klasičnih ekonomista. Danas cjelokupni merkantilizam odbijaju svi ozbiljni ekonomisti, iako se na neke elemente gleda sa podrškom. Skoro svi evropski ekonomisti, koji su pisali između 1500 i 1750 godine, se danas općenito smatraju merkantilistima; ipak, ovi pisci nisu smatrali da doprinose bilo kojoj pojedinačnoj ekonomskoj ideologiji. Pojam je prvi uveo Markiz de Mirabeau 1763 godine, a poznatim ga je učinio Adam Smith 1776. godine. Riječ potječe od latinske riječi mercari, što znači `trgovati`, od merx, što znači `roba.` U početku su je samo koristili kritičari kao što su Mirabeau i Smith, ali su je brzo usvojili i historičari. Izvorno, standardni engleski pojam je bio `merkantilistički sistem`. Riječ `merkantilizam` uvedena je u engleski jezik iz njemačkog jezika u ranom 20. vijeku. Merkantilizam se u cjelini ne može smatrati jedinstvenom ekonomskom teorijom. Nije postojao nijedan merkantilistički pisac koji bi predstavio sveobuhvatnu šemu idealne ekonomije, kao što će to kasnije uraditi Adam Smith za klasičnu ekonomiju. Svaki merkantilistički pisac se više fokusirao na pojedinačno područje ekonomije. Kasnije nijedan merkantilistički učenik nije integrisao te razne ideje u ono što su kasnije nazvali `merkantilizam`. Neki su naučnici čak u potpunosti odbili ideju merkantilizma, govoreći da daje `pogrešno jedinstvo različitim događajima`. U određenoj mjeri opća ekonomska teorija je postala nemoguća zbog merkantilističke doktrine. Merkantilisti su ekonomski sistem vidjeli kao igru sa sumom nula, dobitak jedne strane je gubitak druge. Dakle, svaki politički sistem, koji koristi jednoj grupi, bi, prema definiciji, štetio drugoj i nema mogućnosti koju bi ekonomija mogla iskoristiti da maksimizira zajedničko dobro. Merkantilistički zapisi su također općenito stvarani da opravdaju određene radnje, a ne da istraže najbolje politike. Rani merkantilizam, koji se razvio oko početka 1500. godine, najviše je bio obilježen bulionizmom. U ovom periodu došlo je do ogromnog pritjecaja zlata i srebra iz španskih kolonija u Novi Svijet, i prevladavajuća briga je bila kako će druge evropske države biti u stanju da se takmiče. Bulionisti, kao što su Jean Bodin, Thomas Gresham i John Hales, su smatrali da se bogatstvo i moć države mjere količinom zlatnih i srebrnih poluga koje posjeduje i da povećanje moći znači povećanje količine poluga na štetu drugih moći. Prosperitet države se mjerio akumuliranim bogatstvom vlade, bez ikakvog koncepta nacionalnog dohotka. Djelimično, ovo fokusiranje na rezerve zlata i srebra je nalazilo svoj razlog u svojoj važnosti u vremenima rata. Armije, koje su često uključivale plaćene vojnike, plaćane su polugama, a mornarice su također finansirane zlatom i srebrom. Komplikovani sistem međunardonih alijansi tog vremena također je često zahtjevao velika plaćanja jedne države drugoj. Samo nekoliko evropskih država je kontrolisalo rudnike zlata ili srebra, a za ostale glavna metoda povećanja poluga je bila kroz platni bilans. Ako je država više izvozila nego što je uvozila, ova neravnoteža se morala ispraviti pritjecajem novca. Dakle, merkantilistička obitelj je vjerovala da bi svaka nacija trebala izvoziti više roba i usluga nego što uvozi. Ovo je dovodilo do striktnih zabrana na izvoz poluga. Bulionisti su također podržavali visoke kamatne stope kako bi ohrabrili investitore da svoj novac dovedu u državu. U 17. vijeku razvila se kompleksnija verzija merkantilizma koja je odbijala jednostavni bulionizam. Ovi pisci, kao što je Thomas Mun, smatrali su da je cjelokupno nacionalno bogatstvo primarni cilj i vidjeli su zlatne i srebrne poluge kao najvažniji znak bogatstva, ali ne i kao jedini, jer su dobra i usluge također bili esencijalni. Sačuvana je podrška platnom bilansu, ali u nešto slabijem obliku. Mun, koji je radio za Britansku Istočno-Indijsku Kompaniju, smatrao je da je izvoz poluga u Aziju dobar za Britaniju, jer će se uvežena roba preprodati ostatku Evrope uz visok profit. Ovaj novi pogled je odbijao izvoz sirovina jer se smatralo da je transformacija ovih sirovina u gotove proizvode važan generator bogatstva. Dok su bulionisti podržavali masovne izvoze vune iz Britanije, kasniji merkantilisti podržavaju potpune zabrane izvoza sirovina i razvoj domaćih proizvodnih industrija. S obzirom da je stvaranje domaćih industrija zahtjevalo raspoloživu ponudu kapitala, vlade su u sedamnaestom vijeku dramatično stezale granice lihvarstva. Ovo je na umjetni način smanjilo kamatne stope i ohrabrivalo bogate da svoj novac investiraju u proizvodnju. Kasnije su merkantilisti veću pažnju također poklanjali uslužnim industrijama. Rezultat ovoga su bili Navigacijski akti iz 1651. godine koji su isključili Holanđane iz britanskih transporta brodom. Merkantilistička domaća politika je više bila podjeljenja od njihove trgovinske politike. Dok je Adam Smith predstavio merkantiliste kao podržavaoce striktnih kontrola ekonomije, mnogi se merkantilisti nisu slagali s tim. Rana moderna era obilježena je patentnim pismima i monopolima koje je nametala država. Neki merkantilisti su ovo podržavali ali drugi su spoznali korupciju i neefikasnost takvog sistema. Mnogi merkantilisti su također spoznali da su neizbježni rezultat kvota i plafoniranja cijena bila crna tržišta. Jedan element oko kojeg su se merkantilisti slagali bilo je ekonomsko potlačivanje radne populacije. Radnici i zemljoradnici su morali živjeti na rubu egzistencije. Cilj je bio maksimizirati proizvodnju bez brige za potrošnju. Smatralo se da dodatni novac, slobodno vrijeme ili obrazovanje za niže klase nepobitno dovodi do loših navika, ljenosti i šteta za ekonomiju. Merkantilizam (franc. mercantilisme, prema mercantile < tal. mercantile: trgovački), naziv za doktrinu i praksu ekon. politike u doba uspostave nac. država u Europi, od XV. do pol. XVIII. st., koja je zaokupljena određenjem značenja i prikladne regulacije međunar. ekonomskih odnosa te natjecanjem država za kontrolu ekon. resursa, rast bogatstva i političku moć. Doktrina i praksa merkantilizma polaze od stajališta da se ekon. napredak vlastite zemlje može osigurati jedino na račun drugih zemalja, pa su dopuštena sva sredstva konkurencije – od carinske zaštite domaće proizvodnje do osvajanja novih teritorija, ratova i drugih vrsta neprijateljstava prema drugim narodima. Ideal je države gosp. samodovoljnost, a vanj. trgovina ima zadaću opskrbljivati zemlju proizvodima koji se nikako ne mogu proizvesti u zemlji te da zemlji koja nema vlastitih rudnika zlata i srebra osigura što veću količinu plemenitih kovina, koje se smatralo univerzalnim novcem i bitnim oblikom nac. bogatstva i moći. Povećanje količine zlata i srebra u zemlji može se postići zabranom izvoza zlata i srebra za one zemlje koje imaju rudnike zlata i srebra, a sve većom razlikom između izvoza i uvoza robe za one zemlje koje nemaju takvih rudnika. Otuda se merkantilistička doktrina temelji na pet osnovnih postavki: politika se mora definirati i izvršavati poglavito sa stajališta nac. koristi ili općega dobra; u ocjeni svakog čimbenika vanjskotrg. politike veliku važnost treba pridavati njegovim posljedicama za priljev plemenitih kovina; u nedostatku domaćih rudnika zlata i srebra osnovni cilj nac. politike mora biti postizanje što većeg izvoznog viška, čime se povećava nac. zaliha zlata i srebra; izvozni višak mora se osiguravati poticanjem izvoza i ograničavanjem uvoza ili drugim mjerama koje vode istomu rezultatu; ekonomski i polit. čimbenici vanj. politike moraju biti usklađeni pri postizanju bogatstva i moći države. Merkantilistički pisci bili su ugl. praktični trgovci ili drž. upravljači, pa u njihovim spisima ima malo teorijske analize, ali ima dosta praktične mudrosti. Do spajanja različitih struja ekon. mišljenja došlo je u prvoj pol. XVIII. st., kada se opća teorijska razina naglo podignula, a ekon. rasprave postale znanstvene, ali je i merkantilizam izgubio svoja izvorna obilježja. Merkantilizam nije bio znanstv. sustav nego zbirka različitih drž. gospodarskih politika, prilagođenih posebnim potrebama, položaju i mogućnostima pojedinih zemalja. U središtu je ekon. razvoj u nac. okviru i interesu, načelno u oprjeci prema istoj težnji drugih zemalja, negirajući uzajamnu korist. Različitost položaja i interesa pojedinih zemalja odredila je i razvoj merkantilizma u njima. Tako se Španjolska, koja je držala monopol opskrbe zlatom i srebrom svj. monetarnoga tržišta, suočila s problemom kako zaštititi dinamiku vlastitoga gosp. razvoja, pred uvozom jeftinih proizvoda iz drugih zemalja, koje su Španjolskoj prodavale svoje proizvode po niskim cijenama da bi od nje kupovale zlato i srebro, što je španj. proizvodnju gurnulo u dugotrajnu stagnaciju. Španj. vlada neuspješno je povremeno zabranjivala izvoz zlata i srebra ili uvoz manufakturnih proizvoda. Merkantilist Luis Ortiz 1558. predlagao je potpunu zabranu izvoza zlata i srebra, Damian Olivares 1621. čak i zabranu ulaska stranaca, dok je jedino Juan de Mariana 1609. upozorio na nerazumijevanje odnosa između monetarne i unutrašnje vrijednosti plemenitih metala i na katastrofalne posljedice koje ono može imati za gospodarski i soc. razvoj zemlje. Francuska je vodila najobuhvatniju merkantilističku politiku još od Franje I., koji je otvorio manufakture svile i prve banke, a 1535. sklopio s Turskom trg. ugovor radi obnove trgovine s ist. Sredozemljem. Potkraj XVI. i na poč. XVII. st. franc. vlada poticala je industr. djelatnosti i osnivanje obrtnih komora. Merkantilist A. de Montchrestien prikazao je gosp. prilike ondašnje Francuske i dao praktične prijedloge kako te prilike poboljšati i podići opće blagostanje, a J.-B. Colbert najistaknutiji je predstavnik merkantilističke unutarnje i vanj. politike (kolbertizam), koji je svojim reformama uzdigao Francusku u industrijsku i kolon. silu. Engleski merkantilizam različit je od merkantilizma kontinentalne Europe po tome što je u prvom redu usmjeren na jačanje pomorsko-trg. položaja Engleske, čime je najbliži nizozemskomu, s tom razlikom što mu je socijalno-polit. osnova šira (uključuje i agrarni protekcionizam) i što je u pogledu domaće trgovine i industrije bio znatno liberalniji. Engleska je Zakonom o plovidbi (The Navigation Act, 1651) diskriminirala strane trgovce i brodare, a privilegirala domaće, Žitnim zakonom (Corn Law, 1689) štitila je domaću poljoprivr. proizvodnju, a trg. ugovorima s Portugalom (1703) i Španjolskom (1713) stekla je dominantan trgovačko-pomor. položaj, osigurala pristup tržištima Španjolske i Portugala i njihovih kolonija, te srušila španj. monopol opskrbe Europe zlatom i srebrom. Rani merkantilisti (bulionisti) zahtijevali su zabranu izvoza zlata i srebra te da svaku trg. akciju prati priljev novca iz inozemstva (bilanca poslova). Tu teoriju najodlučnije su zagovarali William Stafford i G. Malynes. Drugi (E. Misselden, Th. Mun, J. Child) razvijali su teoriju trg. bilance po kojoj samo bilanca ukupne vanj. trgovine treba biti pozitivna. Tražio se slobodan izvoz novca, ako se uvezena roba ponovno izvozi. Tako su se određivali i mjenični tečajevi u korist zemlje. Istaknuti engl. merkantilisti Nicholas Barbon, D. North i Ch. Davenant zagovarali su slobodnu trgovinu i posve jasno razlikovali materijalni supstrat novca od njegove funkcije legalnog sredstva razmjene. Najotvoreniju inačicu merkantilizma zastupali su niz. ekonomisti. Oni su razvili pomorsko-trg. tip merkantilizma, koji se, među prvima, okrenuo slobodnoj trgovini, jer je Nizozemska bila gl. opskrbljivač Europe kolon. robom, a razvila je i veliku trgovinu žitaricama, pa je za nju slobodna trgovina bila važnija nego za druge zemlje. Za načelo slobodne trgovine osobito se zauzimao Pieter de la Court, koji je zahtijevao da trgovina bude slobodna od svih ograničenja. Za razvoj tal. merkantilizma odsudna je bila činjenica da je zemlja bila siromašna rudama, da svoje brojno stanovništvo nije mogla prehranjivati iz vlastitih izvora, te da uopće nije imala nalazišta zlata i srebra. Zato su se merkantilisti pretežito bavili trgovačkim i industr. razvojem, te razvojem pomorstva i novčarstva. Gl. su mu predstavnici bili G. Botero, G. Scaruffi, te osobito B. Davanzati, koji je isticao važnost novca kao temeljnog uvjeta blagostanja i predlagao stvaranje jedinstvenoga valutnog sustava na osnovi fiksnog omjera između zlata i srebra u cijelome svijetu pod autoritetom eur. konferencije, i A. Serra, koji je teorijski uvjerljivo dokazivao da povoljna bilanca plaćanja mora biti primarni cilj drž. politike, jer se njome osigurava priljev zlata i srebra, a ona se može postići drž. intervencijom u promicanje izvoza i reguliranje mjeničnih tečajeva. Hrvatska ima jaku merkantilističku tradiciju, koja je s jedne strane naslonjena na talijanski merkantilizam, a s druge strane na posebnu tradiciju srednjoeur. merkantilizma koji se naziva kameralizmom (→ kameralizam). Među najranijim merkantilističkim djelima je rasprava Dubrovčanina B. Kotruljevića O trgovini i o savršenom trgovcu, napisana 1458., u kojoj je sustavno prikazao trg. praksu svojega doba, afirmirajući trgovinu kao korisnu i plemenitu djelatnost koja zahtijeva mnoga specifična znanja i visok moral trgovaca. U XVI. i XVII. st. merkantilistička tradicija prisutna je u djelima N. V. Gučetića i J. Križanića. Istaknuti kameralisti XVIII. st. bili su A. A. Barić, F. Lehnau te osobito N. Škrlec-Lomnički, koji se u djelu Nacrt i obrazloženje zakona zauzima za protekcionističku politiku zaštite hrv. i ug. gospodarskih interesa protiv austr. konkurencije, ali daje i elemente ekon. liberalizma.

Autor: Slobodan Nešović / Branko Petranović Izdavač: Narodna knjiga Broj strana: 927 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 24cm Tematska zbirka dokumenata 1941-1945 Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) je bio politička organizacija narodnooslobodilačkih odbora koji su uspostavljeni 26. novembra 1942. da bi upravljali teritorijama pod svojom kontrolom tokom Drugog svetskog rata. AVNOJ je bio pod političkim vođstvom glavnog pokreta otpora Jugoslavije, tokom okupacije sila Osovine u Drugom svetskom ratu. Prvo zasedanje AVNOJ-a Nakon kapitulacije jugoslovenske vojske 17. aprila 1941, Jugoslavija je podeljena između Nemačke, Italije, Mađarske i Bugarske. Otpor ovim okupacionim režimima je doveo do osnivanja pokreta otpora, rezultujući da Komunistička partija Jugoslavije, tada aktivna samo u ilegali, preuzme ulogu vođenja snaga u jugoslovenskom otporu. 26. novembra 1942, partizanske vođe Jugoslavije su sazvale prvo zasedanje AVNOJ-a u Bihaću u nadi da će dobiti politički legitimitet. Sastojeći se od komiteta i komunističkih i nekomunističkih partizanskih predstavnika, pod Josipom Brozom Titom, AVNOJ je proglasio podršku: demokratiji pravima etničkih grupa nepovredivosti privatne svojine i slobode individualne ekonomske inicijative za različite grupe. Drugo zasedanje AVNOJ-a Zasedanje je održano u noći 29. novembra 1943, u gradu Jajce, (srednja Bosna), koje je u to doba već tri meseca bilo pod kontrolom partizana. Većina od 142 delegata bili su pristalice Komunističke partije a među ostalima su bili i delegati Hrvatske seljačke stranke (mačekovci i radićevci), Muslimanske zajednice (spahinovci), Stranke hrišćanskih socijalista, Stranke samostalnih demokrata, Radikalne stranke, Srpske zemljoradničke stranke, dvojica Hrvata iz Jugoslovenskog odbora osnovanog još 1915. godine u Londonu i drugi. Nakon petočasovnog zasedanja dr Ribar je, neposredno pred ponoć, pročitao odluke drugog zasedanja AVNOJA: Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije se konstituiše u zakonodavno i izvršno predstavničko telo Jugoslavije, kao vrhovni predstavnik naroda i uspostavlja se Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije (NKOJ), sa svim obeležjima narodne vlade, preko koga će AVNOJ ostvarivati svoju izvršnu funkciju. da se stvori federalna Jugoslavija, zasnovana na pravu o samoopredeljenju, u kojoj je planirano da pet južnoslovenskih naroda: Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci i Crnogorci žive u šest federalnih jedinica : Srbija, Hrvatska, „Slovenačka”, Makedonija i Crna Gora i Bosna i Hercegovina sa jednakim pravima; da se ponište odluke jugoslovenske vlade u izgnanstvu da se kralju Petru II Karađorđeviću zabrani povratak u zemlju dok se na referendumu ne odluči državno uređenje buduće zemlje (monarhija ili republika). Da se nacionalnim manjinama u Jugoslaviji obezbede sva nacionalna prava Treće zasedanje AVNOJ-a Treće zasedanje AVNOJ-a održano je od 7. do 10. avgusta 1945. u Beogradu. AVNOJ se konstituisao kao Privremena narodna skupština sa zadatkom da pripremi Ustavotvornu skupštinu. 11. novembra 1945. održani su izbori za Ustavotvornu skupštinu. Lista Narodnog fronta je dobila 96% glasova. Narodna skupština je 29. novembra 1945. proglasila Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju (FNRJ). Jugoslavija je postala federativna zajednica šest ravnopravnih republika. Tvrd povez sa zaštitnim koricama. Zaštitne korice ponegde blago nagužvane. Na slikama prikazan deo sadržaja.

Autor (i): Dragoljub R.Zivojinovic Format: 24x17 cm. Broj strana: 374 Izdavač: Zavod za udzbenike,Beograd Godina izdanja: 2003 Povez: Tvrd Sadrzaj knjige mozete videti na slici. Na koricama sitna ostecenja,videti slike.Unutrasnjost odlicno ocuvana. Uplatu izlicitiranog iznosa + poštarina izvršiti na tekući račun br: 160-5600100555455-58 kod intesa banke. Visina postarine je za slanje putem preporucene tiskovine. Po zavrsenoj aukciji od kupca ocekujem da se javi kako bi se dogovorili o nacinu placanja i isporuci. Isporuka po dogovoru. Moguće je lično pruzimanje. Ne šaljem u inostranstvo. Ne saljem pouzecem. Ne saljem obicnom posiljkom. Roba se prodaje u stanju prikazanom na slikama. Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: http://www.kupindo.com/Clan/miloradd/SpisakPredmeta

Broj strana: 148 Atila i Huni : putne beleške vizantijskog izaslanstva na dvor Atile, koje je vodio sekretar izaslanstva Prisk Ritor Iz Atilinih pohoda na zapad Evrope vidi se kako su se lako uspostavlјali odnosi između Huna i slovenskih plemena koja su živela u Panoniji, Noriku, Germaniji, i koja su stala pod stegove Atile. Da su im Huni bili tuđi i običajima i jezikom, oni bi se udružili protiv zajedničkog inoplemenog neprijatelјa. Samim tim i Atile nikad ne bi bilo ni u Trakiji, ni u Italiji, ni u Francuskoj. Pretpostavimo, da slovenska plemena ne bi imala dovolјno snage da ih odbiju – tada bi im imperatori pružili ruku pomoći, ili bi, tokom rata sa Hunima, tajno pobunili protiv njih Slovene.

Miloš Obrenović knjiga I - Mihailo Gavrilović ( 1813 - 1820) Izdavač: nova štamparija `Davidović` Povez: tvrd, luksuzno izdanje Broj strana: 576 Stanje: odlično K6 Istorijska biografija, Miloš Obrenović je objavljen kao trilogija (tri obimne knjige). Četvrta završna knjiga bila je napisana, ali je, za vreme svetskoga rata, propala sa drugim Gavrilovićevim hartijama. Uspeh Mihaila Gavrilovića da jednu složenu istorijsku ličnost i njeno doba predstavi nepristrasno znatan je tim pre što on tu ličnost, oslobađajući je legendarnog, nije lišio i njene stvarne vrednosti: “da je Miloš bio jedan veliki čovek, to se bez sumnje znalo i pre Gavrilovića, ali koliko je on bio veliki, i u čemu se upravo njegova veličina sastoji, o tome se imaju precizne ideje tek zahvaljujući Gavriloviću.”

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ I КЊИГЕ ИЗ 1794. ГОДИНЕ, А5 ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ, 564 СТРАНЕ. СЛИКА ДВА ПОКАЗУЈЕ КАКО ИЗГЛЕДА ТЕКСТ. Архимандрит манастира Ковиље, Јован Рајић, веома је значајан као истори- чар. Његова историја је врло обимно дело и први велики и озбиљан покушај да се прошлост Јужних Словена прикаже у це- лини и упоредо са историјом околних на- рода. Супротно ранијим хроникама, које почињу црквеном историјом и које догађаје и облике друштва тумаче Божјим провиђе- њем, његова историја почиње ранијом суд- бином Словена и у приказивању догађаја и државних облика ослања се на писана документа и критичка разматрања. Од ранијих историчара он се обилато служи Хроником Ђорђа Бранковића, Дани- ловим Животима и неким страним исто- ричарима, али му српски најважнији писани извори нису познати. Чуда и калуђерских схватања има и код њега. Према томе, правог научног ме- тода у његовој историји још нема, мада она несумњиво представља напредак у раз- витку српске историографије. Иако он у из- лагању избегава да каже оно чиме би се, као исправан аустријски грађанин, сгрешио о своју поданичку верност, он ипак увек брани и велича Србе.

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ III КЊИГЕ ИЗ 1794. ГОДИНЕ, А5 ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ, 382 СТРАНЕ. СЛИКА ДВА И ТРИ ДАЈЕ САДРЖАЈ. Архимандрит манастира Ковиље, Јован Рајић, веома је значајан као истори- чар. Његова историја је врло обимно дело и први велики и озбиљан покушај да се прошлост Јужних Словена прикаже у це- лини и упоредо са историјом околних на- рода. Супротно ранијим хроникама, које почињу црквеном историјом и које догађаје и облике друштва тумаче Божјим провиђе- њем, његова историја почиње ранијом суд- бином Словена и у приказивању догађаја и државних облика ослања се на писана документа и критичка разматрања. Од ранијих историчара он се обилато служи Хроником Ђорђа Бранковића, Дани- ловим Животима и неким страним исто- ричарима, али му српски најважнији писани извори нису познати. Чуда и калуђерских схватања има и код њега. Према томе, правог научног ме- тода у његовој историји још нема, мада она несумњиво представља напредак у раз- витку српске историографије. Иако он у из- лагању избегава да каже оно чиме би се, као исправан аустријски грађанин, сгрешио о своју поданичку верност, он ипак увек брани и велича Србе.

Dosad neispripovedana priča o dinastiji žena koje su vladale Bliskim istokom i utirale put budućim vladarkama; o tome kakvu su istrajnost pokazivale u jedno nesigurno doba i ostvarivale najveću moć. Iako je o krstaškim ratovima napisano mnoštvo knjiga, jedan aspekt je upadljivo odsutan: nedostaju priče o ženama. Kraljice i princeze obično se prikazuju kao pasivne posrednice u prenošenju zemlje i kraljevske krvi. U stvarnosti su žene vladale, vodile diplomatske pregovore, donosile vojne odluke, sklapale saveze, dizale bune i poduhvatale se arhitektonskih projekata. Melisanda je bila prva kraljica koja će u Jerusalimu ostvariti stvarnu političku snagu nakon što je izigrala i muža i sina, a Sibila koja se uz puno mudrosti izborila sa nepobedivim Saladinom završiće taj niz. Ovo je priča o ženama koje je istorija zanemarila a bile su silne, moćne i ostavile dubok trag u politici srednjovekovnog Bliskog istoka. „Knjiga iz novog ugla obasjava ućutkivane žene čudesne srednjovekovne loze.“ – Kirkus Reviews „Izuzetno zanimljivo štivo koje se konačno bavi ključno važnom ulogom žena visokog položaja u istoriji krstaških ratova.“ – All About History

-Izdavač: `Hipnos` -Povez: Tvrd -Pismo: Ćirilica -Broj strana: 234 -Format: 21 cm -Stanje: dobro očuvano, potpis Nakon nekoliko knjiga i nesumnjive književne i društvene etabliranosti, Krakov se odlučuje da napiše dokumentarističku prozu, roman-dokument o razvoju i konačnom institucionalizovanju četničke ideje kao nukleusa borbe za slobodu. Da li je tada već video i sumnjao da je borba za slobodu Srba u Južnoj Srbiji utopljena u kompromisnu ideologiju jugoslovenstva kao integralno južnosrbijansko četništvo u navodno slovenofilstvo iza kojeg se krila bugarska egzarhistička velikodržavna ideja? U prvom prikazu Plamena četništva Dragan Aleksić piše: „Sto skica za sto romana, to je Plamen četništva, sto motiva za sto neviđenih tragedija, sto osnova za sto poema, sve to je dato tu, kao jedan arhiv i jedan definitivni obrazac, kako se može i kako se jedino sme pisati o svem tom, pa da valja, da znači nešto, da nas ubedi i da nas isto tako raskrvari i rasplače, razneži i pokrene, kao što je umelo da pokrene osećanja piščeva i osećanja onih koji su tu živi ili duhovi na stranicama njegove knjige.“

Beograd - 2018 - 355 strana, tvrd povez, ilustrovano. Prvi svetski rаt – Temаtski vodič kroz fondove i zbirke Istorijskog аrhivа Beogrаdа Izdаvаč: Istorijski аrhiv Beogrаdа Glаvni i odgovorni urednik: mr Drаgаn Gаčić Rukovodilаc projektа: Slobodаn Mаndić Koordinаtor nа poslovimа istrаživаnjа, odаbirа i obrаde podаtаkа: Olgа Lаtinčić Autori: Jelenа Jovаnović, Tijаnа Kovčić, Olgа Lаtinčić, Veljo Popović, Isidorа Stojаnović Sаrаdnici: Vuk Bаbić, Gorаn Mаrinković Lekturа: mr Nаtаšа Nikolić Prelom tekstа i pripremа zа štаmpu: Sаšа Bešević Dizаjn koricа: Zoricа Netаj Štаmpа: JP „Službeni glаsnik“ Tirаž: 500 Povodom obeležаvаnjа jubilejа stogodišnjice Prvog svetskog rаtа, grupа аrhivistа Istorijskog аrhivа Beogrаdа izvršilа je temeljnа istrаživаnjа u svrhu popisа i uvidа u svа dokumentа i аrhivsku grаđu kojа se čuvа u Arhivu, а odnosi se nа temu Prvog svetskog rаtа. Rezultаti istrаživаnjа su dostupni putem onlаjn digitаlnog temаtskog vodičа, koji se sаdа pojаvljuje i u štаmpаnom obliku. Arhivskа grаđа predstаvljenа u ovoj publikаciji, klаsifikovаnа premа fondovimа i zbirkаmа koje se čuvаju u Istorijskom аrhivu Beogrаdа, predstаvljа izvor prvog redа zа istrаživаče, а podаci dаju sveobuhvаtnu sliku životа 1914–1918.