U knjizi možete pročitati savremena razmatranja nekih ekoloških problema poput klimatskih promena i očuvanja biodiverziteta. Vaš je izbor da li ćete se pomiriti sa tim da se klima menja i da njeno menjanje direktno utiče na zdravlje ljudi ili ćete se aktivno angažovati i učestvovati u zaštiti prirode. Odgovori na sve više ekoloških izazova je složen, ali na njima treba raditi. Knjiga nudi nekoliko rešenja koja se mogu, ali i ne moraju uzeti u obzir. K212

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Introduction to the Theory of Magnetism Dieter Wagner Magnetizam je pojava privlačenja ili odbijanja gvozdenih predmeta. Za magnetizam je vezano postojanje dve vrste polova. Istovrsni polovi se odbijaju, a različiti se privlače. Magnetni polovi su neraskidivi, odnosno ne može jedno telo biti samo jednog pola a drugog da nema. Uobičajeno je da se polovi zovu severni i južni, iz istorijskih razloga. Fizički je nemoguće imati jednopol, magnet sa jednim polom. Zato se magnet zove dipol, jer ima oba pola. Magnete možemo podeliti na: prirodne (npr. magnetit, Fe3O4) i veštačke. Magnetizam je jedan oblik pojavljivanja dualne, elektromagnetske sile, prema Maksvelovim jednačinama. Dualnost se ogleda u činjenici da električna struja (kretanje elektriciteta) izaziva (indukuje) magnetsko polje, a da promena magnetskog polja izaziva električno polje (i kretanje slobodnih nosilaca elektriciteta, električnu struju). Magnetsko polje je posrednik uzajamnog delovanja magnetskim silama. Veličina koja karakteriše magnetsko polje u nekoj njegovoj tački je vektorska veličina sa smerom i pravcem kao i intenzitetom. S obzirom da se vizuelizacija magnetskog polja ostvaruje crtanjem linija sila magnetskog polja to se jačina polja dočarava gustinom linija. Jedinica fluksa (količine linija sila polja) je veber (Wb), ali je to nepraktična veličina jer nije značajan fluks za intenzitet magnetskih sila već gustina linija koja se naziva indukcija magnetskog polja i njena jedinica je tesla (T). Istorija Magnetizam je prvi put otkriven u antičkom svetu, kad je zapaženo da magnetne rude, koje su prirodno magnetizovani komadi minerala magnetita, mogu da privlače gvožđe.[1] Reč magnet potiče od grčkog termina μαγνῆτις λίθος magnētis lithos,[2] „magnetni kamen”,[3] „magnetna ruda”. U antičkoj Grčkoj, Aristotel je pripisao prvu diskusiju o magnetizmu koja se može smatrati naučnim filozofu Talesu sa Mileta, koji je živeo u periodu od oko 625 pne do oko 545 pne.[4] Antički indijski medicinski tekst sa naslovom Sušruta Samhita opisuje upotrebu magnetita za uklanjanje strele ubodene u telo čoveka.[5] Magnetizam u drevnoj Kini Glavni članak: Tehnologija drevne Kine Za razliku od papira, magnetni kompas je bio naprava bez koje je kineska civilizacija mogla živeti isto kao i s njom, ali ovaj slučaj upravo pokazuje veze između nauke i tehnologije u drevnoj Kini. Tajnovita svojstva magnetnog kamena (prirodni magnetizam minerala magnetita) bila su poznata do 300. p. n. e. i prvobitno su korišćena kao sredstvo proricanja. Do 100. p. n. e. je postalo poznato da se magnetna igla usmerava duž pravca sever-jug i to je svojstvo korišćeno u geomantiji ili umeću feng šui, pravilnom postavljanju kuća, hramova, grobnica, puteva i drugih građevina. Kasnije se pojavila razrađena naturalistička teorija koja je objašnjavala kretanje magnetne igle kao odziv na strujanje energije kroz i oko Zemlje, što je primer koji pokazuje da tehnologija ponekad podstiče pretpostavke o prirodi, a ne samo obratno, kako se danas uobičajeno misli. U Kini su kasnije magneti proizvođeni na različite načine: trljanjem željeza magnetitom ili magnetizovanim željezom, kovanjem zagreane željezne trake postavljene u smeru sjever-jug, te naglim uranjanjem zagreane željezne šipke, postavljene u smeru sjever-jug, u vodu. Prvi pouzdani prikaz primitivnog, ali uporabivog kompasa ili sinana, nalazi se u knjizi iz 83. godine, dok ostali izvori sežu možda i do 4. veka p. n. e. Komad magnetita bi se izdubio u obliku zaimače (kutlače za uzimanje i prenošenje supe), koja bi se postavila na kamenu ploču ravne, uglačane površine, a drška bi se potom usmerila prema jugu. Izvori navode da je osim u geomantiji korišten i za orijentaciju tokom putovanja. Magnetizam u srednjem veku U 13. veku utvrđeno je da i željezo postaje magnetično ako se preko njega prelazi drugim magnetom. Tako nastaju veštački magneti. Magneti mogu biti različitih oblika. Najčešće su u obliku igle, štapića i potkovice. Petrus Peregrinus prvi je u Evropi (1269) detaljnije opisao navigaciju pomoću magnetne igle. Vilijam Gilbert (1600) otkrio je magnetizam Zemlje, a Šarl-Ogisten de Kulon postavio je 1785. zakon o privlačenju i odbijanju magnetnih polova. Do početka 19. veka smatralo se da električne i magnetske pojave nisu povezane. Epohalno je otkriće danskog fizičara Hansa Kristijana Ersteda, koji je (1820) utvrdio da električna struja deluje na magnetnu iglu. Pet godina kasnije Andre-Mari Amper otkrio je zakon o silama među provodnicima kroz koje teče električna struja. Tada je konstruisan i prvi elektromagnet. Oko 1830. Majkl Faradej, Džozef Henri i Hajnrih Lenc otkrili su elektromagnetsku indukciju i njezine zakonitosti, a Džejms Klerk Maksvel je 1873. sjedinio Erstedove i Faradejeve spoznaje u zaokruženu celinu električnih i magnetskih pojava. Svojstva Osim prirodnih magneta, postoje i veštački magneti, koji se dele na stalne magnete i elektromagnete. Stalni magneti izrađuju se od posebnih željeznih legura (tzv. tvrdih feromagnetskih materijala) i trajno zadržavaju magnetna svojstva. Uz stalne magnete postoje i elektromagneti (zavojnice s jezgrom od mekog željeza), koji su magneti samo dok kroz njihovu zavojnicu teče električna struja. Ako se magnet u obliku tankog štapa obesi tako da se može slobodno vrteti u horizontalnoj ravni, magnetski štap će se okrenuti tako da jednim krajem pokazuje približno prema severu. Taj kraj se naziva severnim polom magnetskog štapa i označava se slovom N (eng. north). Drugi je kraj okrenut prema jugu pa se označava slovom S (eng. south). Približi li se severni pol jednog magneta severnom polu slobodno obešene magnetne igle, oni će se međusobno udaljavati. Slično se događa i za južne polove. Naprotiv, severni pol magneta privlači južni pol magnetske igle i obrnuto. Posledica međudelovanja magneta je magnetska sila koja može biti odbojna i privlačna. U blizini polova magneta magnetske sile su najjače. Peregrinusovim eksperimentom se može zaključiti da se magnet sastoji od velikog broja malih, elementarnih magneta koji čine nizove, a na krajevima imaju slobodne polove N i S....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biljke planina Bosne i Hercegovine / Dubravka Šoljan, Edina Muratović, Sabaheta Abadžić Sarajevo / Zagreb 2009. Mek povez, bogato ilustrovano, 453 strana. Koncept knjige je prilagođen širem krugu korisnika, prvenstveno ljubiteljima planina, koji moraju imati potrebno botaničko obrazovanje, ali imaju i želju da znaju kako se koja biljka zove, koju ima upotrebnu vrijednost, gdje raste, koliko je široko rasprostranjena itd. Ova vrsta interesa može se zadovoljiti ukoliko se iskoriste fotografije biljaka napravljene u vrijeme njihovog cvjetanja, zatim, da se rasporede u skupine jednake boje cvjetova i da se svakoj fotografiji pridruži kratak tekst i neophodni numerički podaci koji će doprinijeti sigurnosti u određivanju nepoznate vrste. Na ovaj način odabrano je 400 vrsta iz skupine skrivenosjemenjača, uglavnom zeljastih, te manji broj drvenastih biljaka, a koje su botanički svrstane u 61 porodicu (familiju). U završnom dijelu knjige nalaze se poglavlja: Literatura i Registar naziva biljaka, domaći, latinski, engleski. Engleski nazivi biljaka kao i poglavlja: Predgovor i Uvod, napisani na engleskom jeziku, omogućit će strancima koji žive i rade u BiH, ili dolaze kao turisti, te posjećuju naše planine i zanimaju se za biljni svijet, da ovu knjigu uspješno koriste. Knjiga će biti od velike koristi studentima biologije, farmacije, šumarstva i agronomije.

Историја математике је свима јасна научна дисциплина. Зна се о чему се ради и на шта се односи. Спор би могао настати око тога да ли она спада у историјске или математичке дисциплине. Какав год став да неко заступа, био би у праву, јер се компетентно могу бранити обе позиције. Пракса је, међутим, пресудила у корист математике. Околност да се историјом математике баве математичари а не историчари сврстала је историју математике у математичке дисциплине. Што се филозофије математике тиче, питање је отворено чак и пред стручњацима за дисциплину. И то не само што се тиче класификације. Класификација чак није особито значајна, јер су се филозофијом математике, данас поготово, а и раније, бавили математичари и филозофи те је обе дисциплине с правом могу присвајати. То је и корисно будући да подстиче њен развој. Спор је у дефиницији у екстензионалном смислу, односно у обиму дисциплине. Најшире речено - тада се најмање греши, али се оставља велики простор за спорове - филозофија математике се бави филозофским питањима повезаним са природом математике и претпоставкама о њеном обиму и садржају. У књизи ће о томе бити много више речи, при чему се сама дефиниција неће променити али ће, надамо се, изложени материјал помоћи читаоцу да боље разуме предмет расправе. САДРЖАЈ ПРАИСТОРИЈА И ПРОТОИСТОРИЈА МАТЕМАТИКЕ, 7 ПОЧИЊЕ ИСТОРИЈА МАТЕМАТИКЕ, 15 Математика Месопотамије, 15 Математика Египта, 21 МАТЕМАТИКА АНТИЧКЕ ГРЧКЕ, 25 Стари Грци, кратак преглед њихове историје и културе до класичног доба, 25 Настанак грчке математике и филозофије у архајском добу, 33 Први филозофи и математичари, 35 Грчка филозофија од Талеса до Сократа, 39 Грчка математика у позном архајском и класичном добу или предеуклидски период грчке математике, 56 Три ствараоца грчке класичне филозофије и кратак осврт на почетак грчког класичног доба, 73 ХЕЛЕНИЗАМ, 89 Збивања у грчком простору на преласку из четвртог у трећи век пре наше ере, 89 Еуклид и његови Елементи, 92 Архимед, 102 Постархимедовска хеленистичка математика, 107 Математичка астрономија и њен утицај на развој грчке хеленистичке математике, 111 Осврт на филозофију математике у античкој Грчкој, 121 Залазак грчке цивилизације и последице по математику, 129 ПОЈАВА ХРИШЋАНСТВА И ЕВРОПСКО МРАЧНО ДОБА, 131 Календар, проблеми које ствара и коначно утврђивање календара у хришћанској епохи, 135 АРАБЉАНСКА МАТЕМАТИКА, 142 РЕНЕСАНСА И МАТЕМАТИКА У ЊОЈ, 150 Решавање кубне једначине, 157 МАТЕМАТИКА 17. И 18. ВЕКА, 169 Један поглед уназад, 169 Математика се покреће да се више никада не заустави, 178 Картезијанство, 182 Проналазак калкулуса, 185 МАТЕМАТИКА 19. ВЕКА И НАСТАНАК НОВИХ МАТЕМАТИЧКИХ ДИСЦИПЛИНА, 201 Настанак нееуклидске геометрије, 207 САВРЕМЕНА МАТЕМАТИКА, 220 Заснивање математичке анализе, 221 Појава математичке логике, 230 Појава теорије скупова, 232 Аксиоматизација природних бројева, 237 Крај 19. века, стање у математици и формирање свести о потреби заснивања математике, 240 ЗАСНИВАЊЕ МАТЕМАТИКЕ, 244 Правци у заснивању математике, 256 НОВИЈА ФИЛОЗОФИЈА МАТЕМАТИКЕ, 270 Актуелна питања новије филозофије математике, 270 Осврт, 270 ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ МАТЕМАТИКЕ КОД СРБА ДО ПОЛОВИНЕ 20. ВЕКА, 277 Димитрије Нешић и његово доба, 284 Време сазревања, 288 Михаило Петровић Алас и доба зрелости, 291 Закључна размишљања, 301 Детаљни подаци о књизи Наслов: Преглед историје и филозофије математике Издавач: Завод за уџбенике Страна: 305 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 25 cm Година издања: 2002.

U srcu Mlečnog puta nalazi se supermasivna crna rupa, četiri miliona puta masivnija od našeg Sunca. To je mesto gde su prostor i vreme toliko iskrivljeni da svetlost biva zarobljena ako se usudi da se približi na 12 miliona kilometara. Prema Ajnštajnu, u crnoj rupi je kraj vremena. Ali prema fizici 21. veka, stvarnost može biti mnogo čudnija. Crne rupe obitavaju tamo gde su nekada sijale najmasivnije zvezde – i na obodu našeg trenutnog razumevanja. One su prirodno nastali objekti, neumitne posledice gravitacije kada se previše materije uruši u premalo prostora. A ipak, iako prirodni zakoni predviđaju da crne rupe postoje, one se ni pomoću njih ne mogu u potpunosti opisati. Crne rupe su mesta u prostoru i vremenu gde se sudaraju zakoni gravitacije, kvantne fizike i termodinamike. Isprva se smatralo kako su u tolikoj meri intelektualno nedokučive da naprosto nisu mogle postojati, ali samo u poslednjih nekoliko godina počeli smo da naslućujemo novu sintezu: duboku povezanost između gravitacije i teorije kvantnih informacija koja opisuje holografski univerzum u kome prostor i vreme nastaju iz mreže kvantnih bitova, a crvotočine premošćuju prazninu. U ovoj revolucionarnoj knjizi, profesor Brajan Koks i profesor Džef Foršo povešće vas do ruba razumevanja crnih rupa – na naučno putovanje do istraživačke granice koje obuhvata vek fizike, od Ajnštajna do Hokinga i dalje, a završava iznenađujućim zaključkom da naš svet može funkcionisati poput ogromnog kvantnog računara.

Specijalna mineralogija,hrabat pocepan,korice iskrzane po rubovima,sa tragovima žutih fleka od stajanja. Autor:Fran Tućan. Izdavač:Državna Štamparija Kraljevine Jugoslavije,Beograd 1930. Format:24cm x 18cm. Broj Strana:720 strana,ilustrovana,tvrd povez,ćirilica. Kategorija: Geografija; Geologija; Speleologija; Geodezija Opis Iz predgovora: “…Druga knjiga Mineralogije – Specijalna Mineralogija – izašla je nešto opsežnije nego sam se nadao. Uzrok je tome u prilikama, u kojima se nalazi kod nas mineraloška nauka. Literatura naime, koja se bavi mineraloškim pitanjaima, kod nas je toliko slabo razvita da, das u đaci, slušači mineralogije, upućeni u glavnom na ovu knjigu. Bog toga sam se u Specijalnoj Mineralogiji osvrnuo na gotovo sve minerale, koji su danas koji su danas u mineraloškoj literature poznati…. Knjiga sadrži 437 slika u tekstu…`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga 1 Knjiga 2/1 Knjiga 3/2 Knjiga 7 Knjiga 8/1 Knjiga 8/2 Geologija (od grč. γεα [gea] — „zemlja“ i λογος [logos] — „rasprava (diskusija)“[1][2]) je nauka koja se bavi proučavanjem Zemlje, njenog nastanka i procesa koji su je oblikovali, njenog sastava i strukture. Naučnici, koji se tim bave, nazivaju se geolozi. Reč „geologija“, prvi je upotrebio 1778. godine Žan Anri Delik (1727—1817) a terminološki je definisao 1779. godine Horas-Benedikt od Sosura (1740—1799). Istorijski razvoj Glavni članak: Istorija geologije Geologija je, uz astronomiju, jedna od najstarijih nauka. Prva upotreba geologije vezana je za korišćenje tehničkog kamena kao građevinskog materijala. Još u doba neolita, kada se javljaju prva naselja, ljudi su znali koja je vrsta kamena dobra za koju potrebu, pa su za pravljenje alatki koristili opsidijan i kremen, a za gradnju mermer i krečnjak. O tome svedoče arheološki nalazi. Prva znanja o mineralnim sirovinama, njihovom korišćenju i razmeni, javljaju se pre pet hiljada godina. U to doba su u Belgiji i južnoj Engleskoj postojali podzemni rudnici kremena. Najstariji dokumenti u kojima se obrađuju geološke teme vezani su za razvoj civilizacije u dolini Nila. Iz Egipta potiče mapa nastala 1160. p. n. e., na kojoj su prikazani Wadi Hammamat, Wadi Atala i Wadi El-sid, sa okolinom. Na njoj su prikazani kamenolom i rudnik zlata Bir Umm Fawakir, sa brojnim oznakama za pojedine specifične pojave na tom području. Spoznaje o vrlo složenoj problematici postanka i razvitka Zemlje javljale su se postupno, a neke datiraju još iz antičkih vremena. No, tek u 15. veku dolazi do pokušaja sistematizacije znanja o Zemlji, a postupno se javljaju i novi pojmovi kao temelj geologije u nastajanju. Pitagorejci su, još u 6. veku pre nove ere znali oblik i položaj Zemlje. Herodot je, u svojim spisima, opisao deltu Nila i zaključio da se širi u more zbog prinosa mulja. Aristotel je beležio svoja zapažanja o Zemlji i njenom nastanku. Takođe, objašnjavao je i razne pojave, npr. da zemljotresi nastaju kada se mase vazduha u zemlji sukobe zbog razlike u temperaturi i eksplozivno je napuštaju kroz pukotine i pećine. U delu Meteorologica objašnjava nastanak minerala. Uočio je i fosile, ali je smatrao da su to ostaci organizama koji ne žive u moru, već ispod zemlje. Smatrao je da imaju neorgansko poreklo, da su nežive materije, kao i da predstavljaju neuspešne pokušaje nastanka živih bića. Teofrast, koji je bio Aristotelov učenik, napisao je, 314. p. n. e., delo Peri Lithon (O stenama). Ovo delo predstavlja katalog mineralnih supstanci koje su se koristile u tadašnjem svetu i verovatno je prva napisana geološka knjiga uopšte. U njoj se, po prvi put, pominju nazivi velikog broja minerala i stena. Strabon je razmatrao postanak vulkana i zemljotresa, ali se uglavnom oslanjao na ideje Aristotela. Takođe je pominjao mogućnost da su fosilni organizmi tragovi života u stenama. Ovidije je izneo zapažanja o školjkama koje se nalaze u planinama, i zaključio da je zemlja nekada bila prekrivena morem. Zapazio je i da voda svojim delovanjem postepeno snižava uzvišenja u reljefu. Uvideo je da se tako dobija materijal koji se deponuje tokom poplava i zatim suši i očvršćava, čime prelazi u stenu. Plinije Stariji je napisao prvu enciklopediju, u 37 tomova, nazvanu Naturalis Historia. U njoj je dao precizan opis pojedinih minerala, uključujući njihov oblik, kristalne pljosni i druga svojstva. Poredio je i tvrdoću minerala, i zaključio da je dijamant najtvrđi od svih minerala. U Kini je napravljeno dosta instrumenata i sprava za geološka ispitivanja. Stari Kinezi su prvi konstruisali garnituru za bušenje bunara i prvi seizmoskop. U Kini je konstruisan i prvi kompas. Kineski naučnik Šen Ko (1031–1095) postavio je hipotezu o nastanku kopnenih formacija: on je zapazio fosilne ostatke školjki u geološkom stratumu u planinama stotinama kilometara daleko od okeana, na osnovu čega je pretpostavio da je kopno nastalo erozijom planina i taloženjem prašine .[3] U srednjem veku su ostaci izumrlih organizama najčešće smatrani „igrom prirode“ ili dokazima „opšteg potopa“. No, već je Leonardo da Vinči (1452—1519) upozorio da se jednim „potopom“ ne može objasniti rasprostranjenost fosilnih ostataka morskih organizama na kopnu. Osim toga, on je bio svestan dugog trajanja geološke prošlosti, a opisao je i prvi geohemijski ciklus (voda ispire so iz tla i odnosi je u more koje se tako zaslanjuje, a zbog izdizanja morskog dna stvaraju se lagune gde se voda isparuje i taloži novi sloj, koji opet može biti potopljen...). Leonardo da Vinči je shvatio i odnos erozije tla i izdizanja kopna (erozija narušava ravnotežu u litosferi, a ona se ponovno uspostavlja izdizanjem). Širi interes za geološke probleme izazvale su rasprave između tzv. neptunista i plutonista. Plutonisti, na čelu sa Džejms Hatonom (1726—1797) su oživeli zapažanje Strabona (1. vek p. n. e.) držeći da su pojedine stene nastale u vezi s vulkanskim erupcijama. Nazvani su po bogu podzemlja, Plutonu. Neptunisti, na čelu sa Vernerom su oživeli staru ideju Talesa iz Mileta (7/6. vek p. n. e.), pripisujući postanak stena litosfere - vodi. Zbog toga su i dobili naziv prema antičkom bogu okeana Neptunu. Sosur, (18. vek) prvi je shvatio da su nagnuti slojevi posledica kretanja litosfere i prodora starijih stena kroz mlađe. Baumont (19. vek) prvi spoznaje ulogu raseda u postanku doline Rajne, a tvrdi i da tektonske sile nastaju zbog hlađenja Zemlje i stezanja. Žorž Kivje (1769—1832), prirodnjak i zoolog, postavlja temelje naučnog proučavanja fosilnih ostataka organizama. Vilijam Smit (1769. – 1839) primenjuje fosilne ostatke za određivanje relativne starosti stena Zemljine kore .[4] Uočava se i lateralna različitost stena nastalih u isto vreme, pa tako nastaje pojam facija. Pojam geosinklinale kao labilnog sedimentacionog prostora, nastalog lomljenjem i savijanjem Zemljine kore dobija na značenju 1900. godine kada ga je istakao Haug pri postanku ulančanih gorskih sistema a 1908. godine predložio Frenk Bersli Tejlor (1860—1938). Geosinklinala ostaje u središtu interesa geologa sve do 1960-ih, kada ju je delom istisnula koncepcija tektonike ploča.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Religija i nauka i izabrani eseji Bertrand Rasel Bertrand Rasel (engl. Bertrand Russell; Trelek, 18. maj 1872 — Penhrindejdrajt, 2. februar 1970), bio je britanski filozof i matematičar, kao i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1950. godine. U matematici je poznat po Raselovom paradoksu koji je ukazao na propuste u naivnom (neaksiomatskom) zasnivanju Kantorove teorije skupova. Privatni život Bertrand Artur Vilijam Rasel, 3. erl Rasel (engl. Bertrand Arthur William Russell, 3rd Earl Russell) rođen je 18. maja 1872. godine u plemićkoj porodici. Veoma rano je ostao bez roditelja, majka mu je umrla kada je imao 2 godine, a otac kada je imao 4. Ostali su on i njegov stariji brat Frenk (budući drugi Erl Rasel). O njima se brinuo njihov deda Erl Rasel (lord Džon Rasel) koji je bio predsednik britanske vlade 40-ih godina 19. veka, i baba, dedina žena iz drugog braka. Kum mu je bio filozof Džon Stjuart Mil. Rasel nije ispunio njihova očekivanja što se tiče ženidbe i decembra 1894. se oženio Amerikankom Alis Smit (engl. Alys Pearsall Smith). Alis je bila protestantkinja i to puritanskih shvatanja. Njihov brak je završen razvodom 1911. godine. Rasel nije bio uvek veran bračnom životu, poznate su bile dve ljubavne afere sa čuvenim damama od kojih je jedna bila glumica. Bertrand Rasel je studirao filozofiju i logiku na Univerzitetu Kembridž od 1890. godine. Postao je član Triniti koledža 1908, godine. 1920. je putovao u Rusiju i posle toga predavao u Pekingu filozofiju jednu godinu dana. 1921. kada je izgubio profesorski posao oženio se Dorom Rasel (rođenom Blek) i sa njom je imao sina Džona (John Conrad Russell, kasnije ga nasledio kao četvrti Erl Rasel) i ćerku Ketrin (Katharine Russell udata Tait). Rasel se u ovo vreme ispomagao tako što je pisao popularne knjige iz oblasti fizike, etike i obrazovanja za laike. Sa suprugom Dorom on je osnovao eksperimentalnu školu `Beacon Hill` (u prevodu „Svetionik na bregu“) 1927. godine.[1] Posle smrti starijeg brata, Rasel 1931. godine postaje treći Erl Rasel. Međutim on se veoma retko pozivao na ovu titulu. Supruga Dora ga je izneverila u preljubi sa jednim američkim novinarom i Rasel se 1936. oženio po treći put. Nova supruga mu se zvala Patriša, bila je oksfordski student i guvernanta Raselove dece 1930. godine. Sa njom je imao jednog sina po imenu Konrad. U proleće 1939. preselio se u Santa Barbaru i predavao na univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu. Bio je postavljen za profesora na Gradskom koledžu u Njujorku odmah posle toga, ali posle javnog negodovanja postavljenje je povučeno; njegovo radikalno mišljenje učinilo ga je moralno nepodobnim za predavača na ovom koledžu. U Britaniju se vratio 1944. i ponovo je predavao na Triniti koledžu. Godine 1952, u svojoj osamdesetoj godini, Rasel se ponovo razveo i oženio četvrti put suprugom Edit, sa kojom se poznavao još od 1925. godine. Bertrand Rasel je napisao tri toma svoje autobiografije krajem 1960-ih godina i preminuo je 2. februara 1970. u Velsu u svojoj 98. godini. Njegov pepeo je rasejan u planinama Velsa. Treba pomenuti i da je Rasel poznat kao osnivač i vođa poznatog „Prekog suda“ u kome su bili osuđivani svi zločini SAD u Vijetnamskom ratu tokom 50-ih i 60-ih godina dvadesetog veka. Titulu grofa od Bertranda Rasela nasledio je najpre njegov sin Džon Rasel (kao 4. Erl Rasel), a potom mlađi sin Konrad Rasel (kao 5. Erl Rasel). Konrad Rasel je izabran za naslednog plemića u britanskom Domu lordova, on je ugledni britanski naučnik.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Atomska fizika ili fizika atoma je grana fizike, koja se bavi izučavanjem strukture atoma i elektronskog omotača, energetskim nivoima, spektrima, kao izračunavanjem fizičkih veličina i osobina, koje se zatim koriste u srodnim naukama.[1] Atomska fizika je nekad sinonim za Nuklearnu fiziku, međutim ove termine ne treba mešati, jer se atomska fizika ne bavi osnovnim procesima u okviru jezgra, odnosno ne bavi se proučavanjem nuklearne fizike samog jezgra, mada ponekad karakteristike strukture jezgra imaj uticaj na svojstva atoma. Istorija Ideja o postojanju atoma nije nova. Još su Stari Grci koristili reč atom da bi opisali najmanje čestice materije[2] Saznanja o prirodi atoma razvijala su se vrlo sporo sve do početka 20. veka,[3] a do kraja 20. veka postavljeni su različiti modeli strukture atoma.[4] Jedan od začetnika atomske fizike bio je Džozef Džon Tomson, koji je 1879. godine otkrio elektron i pretpostavio da se atom sastoji od jednakog broja pozitivnih i negativnih naelektrisanja.[5] Ispitivao je slabe pozitivno naelektrisane zrake i dokazao da se ovi sastoje od pozitivnih čestica čija masa daleko prevazilazi masu elektrona. On je pravilno zaključio da te čestice predstavljaju ostatak atoma posle izlaska elektrona iz njega. Pre Tomsona atom je zamišljan kao mala bilijarska kugla. Tomson nije samo odredio apsolutnu masu te kugle, već je ustanovio da male, negativno naelektrisane čestice mogu da se odvoje od nje, ostavljajući joj pozitivno naelektrisanje. Na osnovu toga Tomson je zaključio da je materija građena od smeše međusobno vrlo blizu nanizanih atoma. Po njemu je atom pozitivno nabijena kuglica u kojoj su vrlo sitni elektroni ravnomerno raspoređeni. Predložio je model u kome su atomi predstavljani kao ovalni puding ili kolač sa suvim šljivama u omotaču (engl. plum puding).[4] Bez obzira na brojne nedostatke, Tomsonov model atoma bio je značajan, jer je prvi put u istoriji ukazano na postojanje unutrašnje strukture atoma. Druga značajna grupa istraživača se bavila pojavom prirodne radioaktivnosti koju je otkrio 1896. godine Anri Bekerel. Ključnu ulogu u ovoj grupi odigrao su i Raderford, Pjer i Marija, koji su u velikoj meri zaslužni za ra razvoj metoda za ekstrahovanje i koncentrovanje prirodno radioaktivnog materijala. Bekerel i Marija i Pjer Kiri su 1903. godine dobili Nobelovu nagradu za fiziku. Sama Marija Kiri je kasnije, 1911. dobila još jednu Nobelovu nagradu iz oblasti hemije. Inače, radioaktivnost predstavlja raspad atoma, pri čemu se emituju tri vrste zračenja: alfa, beta i gama. Raderford je prvi utvrdio razliku između njih i ispitao njihove osobine. Pokazao je da alfa zrake sačinjava mlaz pozitivno naelektrisanih čestica, čijim je rasejavanjem na tankim zlatnim folijama postavio nuklearni model atoma, 1911. godine. Konačno, treća grupa fizičara u kojoj je vodeću ulogu imao Maks Plank ispitivala je zakone zračenja crnog tela. Najvažnije otkriće te grupe ovde je da se emisija zračenja odvija u kvantima, tj. isprekidano, a ne neprekidno kao što je to predviđala klasična teorijska fizika. Nils Bor je 1913. godine objedinivši rezultate sva tri navedena pravca istraživanja, predložio poznati model atoma, kojim je postavio temelje današnjeg shvatanja strukture atoma. Od prve grupe koja se odnosi atomsku fiziku on je usvojio postojanje i osobine elektrona, od druge grupe nuklearnom strukturu atoma , a od treće činjenice da atom emituje svetlost u kvantima. Postojanje pozitivno naelektrisanih čestica u jezgru atoma, dokazao je Ernest Raderford 1919. godine. Naelektrisanje protona jednako je ali suprotno naelektrisanju elektrona. Broj protona u jezgru određuje karakteristike elementa. Utvrđeno je da je masa protona iznosi 1,67 x 10−27 kilograma.

Beograd 2021. Tvrd povez, ćirilica, ilustrovano, 383 strane. Napomena: sitnija ogrebotina na ivici prednjih korica (vidljivo na fotografiji); ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. R8 Knjiga sadrži i kju-ar kodove pomoću kojih mogu da se čuju i zvukovi ptica. Tokom poslednjih 15 godina, koliko se bavim beleženjem prisustva vrsta ptica širom Srbije, imao sam priliku da, pored neprocenjivog vremena provedenog u prirodi, upoznam fantastično biološko bogatstvo, kako Pirota, tako i naše države. Znao sam da postoje mesta velikog specijskog diverziteta u Srbiji i potajno sam se nadao da takvo mesto postoji i bliže Pirotu, u najboljem slučaju u Pirot. Godinama sam obilazio razna mesta oko grada, tražeći ga, kako na planinama, tako i u kotlini Pirota. Nisam mogao da naslutim da ću to mesto naći na kilometar od centra grada. Skoro sve vrste zabeležene na kompenzacionom bazenu redovno se sreću u Srbiji. Neke su stanarice, poput gugutke, sive vrane, vrapca pokućara, ćubaste ševe ili gluvare, i mogu se videti gotovo svakog dana. Neke od zabeleženih vrsta su malobrojne gnezdarice i selice Srbije (ražanj i kratkoprsti kobac), a među njima je i novootkrivena gnezdarica i vrsta u Srbiji, žutoglava pliska, koja je do sada u Srbiji zabeležena samo nekoliko puta. Većina vrsta koje se ovde mogu videti tokom cele godine su selice, pri čemu se neke gnezde (sivi voljić, žuta pliska, vuga ili grlica), dok su druge samo prolaznice (gotovo sve vrste plovuša, šljukarica i nesita). Takođe, zabeležene su i veoma retke i malobrojne selice i lutalice (veliki labud guska crvenovoljka, ušati gnjurac kudravi nesit, čaplja govedarka i stepska eja). Kuriozitet kompenzacionog bazena u Pirotu je otkriće nove vrste za faunu ptica Srbije, pustinjske grmuše. Kompenzacioni bazen HE Pirot jedno je od mesta najbogatijih vrstama ptica u Srbiji. Do današnjeg dana, opažene su 222 vrste i sve je zabeleženo u 369 jednodnevnih terenskih izveštaja. Od tog broja, 362 spiska pripadaju autoru publikacije. Od ukupnog broja, 221 vrstuje zabeležio autor, dok su jednu vrstu, pljosnokljunu sprutku zabeležili Snežana i Slobodan Panjković. U ovoj publikaciji biće predstavljeno 217 vrsta ptica koje su bile zabeležene na 321 spisku u periodu od 2005. do 2017. Novih pet vrsta, zabeleženih u 2018. godini, biće napomenuto u dodatku ove knjige, i njihovi opisi će biti samo tekstualno predstavljeni.

Diferencijacijalni i integralni obračun za gimnazije tom 2 (ДИФФЕРЕНЦИАЛЬНОЕ И ИНТЕГРАЛЬНОЕ ИСЧИСЛЕНИЯ ДЛЯ ВТУЗОВ 2),u dobrom je stanju. Autor:N.S.Piskunov. Izdavač:Nauka,Moskva 1970. Format:22cm x 15cm. Broj Strana:576 strana,tvrd povez. PREDGOVOR DEVETOM IZDANJU Deveto izdanje ovog udžbenika razlikuje se od osmog. Ovo izdanje je u potpunosti u skladu sa programom iz matematike za tehničke fakultete, dizajniranim za 400 - 450 sati. Udžbenik uključuje dva nova poglavlja KSKS i KSKSI. Poglavlje KSKS „Elementi teorije verovatnoće i matematičke statistike“ sadrži materijal predviđen odgovarajućim odeljkom obaveznog programa iz matematike Ministarstva visokog obrazovanja i nauke SSSR-a. Poglavlje KSKSI „Matrice. Matrični zapis sistema i rešenja sistema linearnih diferencijalnih jednačina “takođe sadrži materijal predviđen obaveznim programom. Ali, pored toga, u ovom poglavlju se velika pažnja posvećuje matričnom zapisu sistema linearnih diferencijalnih jednačina i rešenjima sistema linearnih diferencijalnih jednačina. Koristi se matrični zapis sukcesivnih približnih rešenja sistema linearnih diferencijalnih jednačina sa promenljivim koeficijentima. Ovaj materijal treba staviti u tok diferencijalnog i integralnog računa za tehničke fakultete, jer se trenutno u mnogim knjigama o elektrotehnici, radiotehnici i automatizaciji proučavanje rešenja sistema diferencijalnih jednačina vrši pomoću aparata matrice teorija. Novi §§ 26, 27, 28 pogl. KSVI. Ovde se razmatra metoda uzastopnih aproksimacija rešenja diferencijalnih jednačina, dokazuje se teorema o postojanju rešenja diferencijalne jednačine i teorema jedinstvenosti. Skreće se pažnja na grugove i prezentaciju čitavog poglavlja o diferencijalnim jednačinama. Stav 81 pogl. KSIII „Koncept teorije stabilnosti Ljapunova“ je značajno proširen. U ovom izdanju naziva se tako: „Koncept PREDGOVOR DEVETOM IZDANJU 1 i I `teorije stabilnosti Ljapunova. Ponašanje putanja diferencijalne jednačine u blizini pojedinačne tačke. Ovde se paralelno sa razmatranjem stabilnosti rešenja sistema diferencijalnih jednačina razmatra ponašanje putanja u blizini singularne tačke na faznoj ravni. To je moralo biti učinjeno jer se u proučavanju relevantnih pitanja i kurseva iz elektrotehnike, radiotehnike, automatizacije ovi pojmovi moraju slobodno koristiti. Neki odlomci o teoriji kompleksnih brojeva su prepisani. Odeljak 2 gl. KSI, gde je dat dokaz o postojanju određenog integrala neprekidne funkcije. Dodatni odeljak 11 poglavlja. KSI „Integracija složene realne promenljive funkcije“. Novi §§ 24 i 25 pogl. KSVI, posvećen serijama sa složenim članovima i serijama snage sa složenom promenljivom. Novi § 12 pogl. KSVII, posvećen Furijeovoj seriji u složenom obliku. Izloženo je pitanje Furijeovog integrala. Istaknuti su koncepti koji se koriste u specijalnoj primenjenoj literaturi (spektar, spektralna funkcija). Novi § 15 „Fourier-ovi nizovi o pravokutnom sistemu funkcija“ i § 16 „Pojam linearnog funkcijskog prostora. Analogija između širenja funkcije u Furijeovom nizu i širenja vektora “u Ch. KSVII. Ovaj materijal je predstavljen na takav način da studenti i inženjeri mogu da razumeju materijale drugih disciplina na osnovu ovog matematičkog aparata. U poglavlju KSIKS napisan je novi § 20 „Delta-funkcija i njen imidž“. Poglavlje VIII sadrži § 19 „Dobijanje funkcije zasnovane na eksperimentalnim podacima primenom metode najmanjih kvadrata“. Sadržaj ovog pasusa bio je „Dodatak I“, koji je postavljen ranije na kraju prvog toma ovog udžbenika. Poglavlje VII daje § 10 „Njutnova formula interpolacije“ i § I „Numerička diferencijacija“. Sadržaj ovih pasusa ranije je bio „Dodatak II“. Neki dodaci su uneti u poglavlja V, VII, IKS, KSII, KSIII. Poglavlje KSIII, „Diferencijalne jednačine“, je u celini premešteno u drugi tom.

57268) PRVA TRI MINUTA , Stiven Vajnberg , Vuk Karadžić Beograd 1981 , savremeno shvatanje o postanku svemira, Knjiga Stivena Vajnberga ’’Prva tri minuta’’ na popularan način izlaže današnje shvatanje evolucije svemira neposredno nakon velikog praska (big bang). Možda vredi pomenuti da je autor ove knjige, zajedno sa još dvojicom fizičara, pre par godina dobio Nobelovu nagradu za jedno od najvećih dostignuća fizike poslednjih decenija: objedinjavanje dveju fundamentalnih interakcija, ``slabe`` i elektromagnetne. Reč je, dakle, o naučniku svetskog glasa, čija mišljenja treba pažljivo saslušati. Nećemo ovde podrobnije razmatrati detalje evolucionog procesa nakon velikog praska, jer su oni izvanredno izloženi u Vajnbergovoj knjizi. Zadržaćemo se samo na problemu o kome se tamo malo govori: da li ``veliki prasak`` zaista predstavlja apsolutni početak baš svega što postoji stvaranje sveta — ili se ipak može govoriti i o nekom stanju materije koje mu je prethodilo? Treba, pre svega, istaći da se savremena kosmologija zasniva na danas opšteprihvaćenoj teoriji gravitacije: Ajnštajnovoj opštoj teoriji relativnosti. Ova teorija povezuje geometriju prostora i vremena sa rasporedom i kretanjem materije. Dr Đorđe Živanović biblioteka Zodijak , mek povez, format 12x 20 cm , latinica, ilustrovano, 189 strana

Odlično NESILIKATI Ljudevit Barić Fabijan Trubelja Izdavač: Zemaljski muzej Bosne i Hercegovine, Sarajevo Mineral je prirodni homogeni kristal, nastao kao rezultat geoloških procesa, sa definisanim hemijskim sastavom, koji ne mora biti stalan. Minerali su osnovna komponenta od koje su izgrađene stijene čvrste Zemljine kore. Pojam mineral se ne odnosi samo na hemijski sastav, već i na strukturu minerala. Dva minerala mogu imati isti hemijski sastav, a različitu kristalnu strukturu. Pravilna unutrašnja građa uvjetuje i pravilnu vanjsku građu minerala. Prema hemijskom sastavu, minerali mogu biti čisti elementi (nazivaju se samorodni elementi), jednostavne soli, složeni silikati, itd. Nauka koja se bavi proučavanjem minerala se naziva mineralogija. Da bi bila svrstana u minerale, supstanca mora biti čvrsta i mora imati kristalnu strukturu. Takođe, mora se javljati u prirodi, kao homogena supstanca i imati određeni hemijski sastav. Tradicionalne definicije ne uključuju organske materije. Ipak, Internacionalna Mineraloška Asocijacija 1995. godine usvojila je novu definiciju: Mineral je element ili hemijski spoj koji je obično kristalan i koji je nastao kao rezultat geoloških procesa.[1] Nove klasifikacije uključuju i organsku klasu (nova Dana i Strunc klasifikaciona shema).[2][3] Hemijski sastav može varirati između konačnih članova mineralnog sistema. Na primer feldspati se sastoje od serije minerala koja se kreće od natrijumom bogatog albita (NaAlSi3O8) do kalcijumom bogatog anortita (CaAl2Si2O8) i četiri prepoznatljiva hemijska sastava između. Mineralne supstance koje ne odgovaraju u potpunosti definiciji minerala ponekad se nazivaju mineraloidima. Mineraloidi su prirodne supstance, čija je struktura parcijalno kristalična. Mogu sadržavati nepravilnu strukturu zajedno sa pravilnom. Neki primjeri mineraloida su opal i ćilibar.[4] Kristalna struktura uveliko utiče na fizičke osobine minerala, a najpoznatiji primjeri su dijamant i grafit, koji imaju isti hemijski sastav (ugljik), a različite osobine. Dijamant je najtvrđi mineral, dok je grafit izuzetno mehak. Ove osobine su posljedica različite unutrašnje građe. Grafit je slojevit, a dijamant ima trodimenzionalnu strukturu. Anatas i rutil su također primjeri minerala sa istim hemijskim sastavom (titanijum dioksid) a različitom strukturom. Klasifikacija[uredi | uredi kod] Klasifikacija po Hugo Strunzu:[4] Klasa I: Samorodni elementi Klasa II: Sulfidi i sulfosoli Klasa III: Halidi Klasa IV: Oksidi i hidroksidi Klasa V: Nitrati karbonati i borati Klasa VI: Sulfati, hromati, molibdati i volframati Klasa VII: Fosfati, arsenati i vanadati Klasa VIII: Silikatni minerali Klasa IX: Organske komponente i mineraloidi Samorodni bakar Klasifikacija po James Dwight Danau: Klasa I: Samorodni elementi Klasa II: Sulfidi i sulfosoli Klasa III: Oksidi i hidroksidi Klasa IV: Halidi Klasa V: Nitrati karbonati i borati Klasa VI: Sulfati, arsenati i hromati Klasa VII: Fosfati, molibdati, vanadati i volframati Klasa VIII: Silikatni minerali Klasa IX: Organski minerali Teoretska hemijska formula minerala je jedinstvena i određuje samo jednu mineralnu vrstu. Praktično, stvarni hemijski sastav je varijabilan, jer su moguće izomorfne zamjene ili prisustvo tragova nečistoća. Relativna atomska masa ili molekularna masa se izračunavaju iz teoretske formule. Geologija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nuklearna fizika je grana fizike koncentrisana na jezgro atoma. Istorija Radioaktivnost je otkrio 1896. francuski naučnik Henri Bekerel dok je radio na fosforoscentnim materijalima. Ovi materijali svetle u mraku nakon izlaganja svetlu, i on je mislio da bi sjaj proizveden u katodnim zračnim cevima (cathode ray tubes) od strane X-zraka mogao nekako biti povezan sa fosforoscencijom. Zato je pokušao da uvije fotografsku pločicu (plate) u crnu hartiju i da stavi razne fosforoscentne minerale na nju. Svi rezultati su bili negativni dok nije isprobao korišćenje uranijumovih soli. Rezultat sa ovim jedinjenjima je bilo duboko crnjenje pločice. Ipak, ubrzo je postalo jasno da crnjenje pločice nema nikakve veze sa fosforoscencijom jer je ona crnela kada je mineral držan u mraku. Takođe ne-fosforoscentne soli uranijuma pa i metalski (metallic) uranijum su pocrnjivali pločicu. Bilo je jasno da postoji neka nova vrsta zračenja koja je mogla da prođe kroz papir koja je uzrokovala crnjenje pločice (U mnogim knjigama piše da je Bekerel slučajno otkrio radioaktivnost.) Isprva se činilo da je ovo novo zračenje bilo slično nedavno otkrivenim x-zracima. Ipak kasnija istraživanja Bekerela, Pjera Kirija, Marije Kiri, Ernesta Raderforda i drugih su otkrila tri različite vrste radioaktivnosti: alfa, beta i gama raspad. Ovi istraživači su takođe otkrili da mnogi drugi hemijski elementi imaju radioaktivne izotope. Opasnosti radioaktivnosti nisu odmah otkrivene. Akutno trovanje radiacijom je brzo otkriveno, ali je početna pretpostavka bila da, kao kod vatre, ako se odmah ne primeti efekat, nema opasnosti. Štaivše nije se znalo da će ako se unesu u telo, radioaktivni materijali nastaviti da zrače unutar tela, često prouzrokujući kancer ili druge ozbiljne probleme. Mnogi lekari i firme su počeli da reklamiraju radioaktivne supstance kao sredstvo lečenja; jedan posebno uzbunjujuć primer je bilo lečenje klistiranjem radijumom. Marija Kiri je pred smrt govorila protiv ovakve vrste lečenja, upozoravajući da efekti radijacije na ljudsko telo još nisu dobro ispitani. Za vreme Drugog svetskog rata, se došlo na ideju da bi se energija koju radioaktivnost oslobađa mogla koristiti kao oružje za masovno uništenje. I sile osovine i savezničke snage su započele projekte u cilju razvoja ovakvog oružja; Projekat Menhetn u SAD se na kraju pokazao uspešnim. Dve od prve tri bombe koje su proizvedene su bačene na Japan; tada je planirano da se proizvodnja ubrza na oko jednu bombu nedeljno, ali se Japan predao pre nego što je još atomskih bombi bačeno. Za vreme Drugog svetskog rata i u ranom hladnom ratu je nastavljen razvoj nuklearne tehnologije, dok se malo pažnje obraljalo na dugoročne opasnosti radijacije i radioaktivne kontaminacije. Jači otpad nastao proizvodnjom uranijuma je skladišten u velike tankove sa rokom trajnosti od samo par decenija, i nije bilo planova za dugoročnije skladištenje dok je manje jakom otpadu dopušteno da procuri u zemljište bez temeljnih proračuna o dugoročnim posledicama. Mnoga nuklearna oružja su testirana u atmosferi (to jest iznad povvršine Zemlje), što je oslobodilo dovoljno radioaktivnog materijala da veoma značajno podigne svetski nivo pozadinskog zračenja. Konačno je sporazum o ograničenim probama prekinuo ove probe u SAD i SSSR-u (mada su podzemne probe nastavljene u obe zemlje, a Francuska i Kina su nastavile atmosferske probe još dugo vremena). Zatim su razvijeni nuklearni reaktori za korišćenje u podmornicama, brodovima i za komercijalnu upotrebu. Od 1960-ih, protivnici nuklearne energije su tvrdili da dugoročno izlaganje niskim nivoima zračenja može da dovede do ozbiljnih zdravstvenih problema, i da radioaktivna kontaminacija iz životne okoline može da pređe na ljude dovodeći do ovakvih dugoročnih izlaganja. Ove tvrdnje su ostale kontrovrezne, vidi linear no threshold model, radiation hormesis. Usled ovih tvrdnje je javna zabrinutost dramatično porasla, sigurnosne mere su pojačane, a korišćenje radioaktivnih materijala poput torijuma u plinskim mrežicama (gas mantles) je smanjeno. Javna zabrinutost je znatno porasla usled nuklearnih nezgoda posebno onih u Tri majl ajlendu (Three Mile Island) i Černobilju. Ova zabrinutost se u mnogim slučajevima sastoji iz nenalačkog straha od svega što u svom imenu sadrži odrednicu `nuklearno`. Na primer, nuklearno magnetno rezonantna spektroskopija (nuclear magnetic resonance imaging spectroscopy) (NMRI), koja nema nikakve veze sa radioaktivnošću je preimenovana u magnetnu rezonancu (magnetic resonance imaging) (MRI) da bi se se ugušio javni strah. Radioaktivni izotopi i dalje imaju mnoge značajne primene, uključujući praćenje bioloških procesa u ljudskom telu za potrebe dijagnostike, očuvanje hrane u teglama ubijanjem bakterija i određivanje starosti geoloških nalaza bazirano na procenama o brzini raspada izotopa. Od ovih primena, pa do upotrebe nuklearne energije, nuklearna tehnologija je još uvek u širokoj upotrebi uprkos javnoj zabrinutosti. Izgradnja novih reaktora se nastavlja, posebno u Aziji, kao i razvoj novih tipova reaktora koji koriste nuklearnu fisiju i nuklearnu fuziju.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova. Izdavač: Pokrajinski sekretarijat za zaštitu životne sredine - Novi Sad, 2014. god. Tvrd povez, 30,5X24 cm. 168 str. Kunstdruk, ilustracije pun kolor Ramsarska konvencija (The Convention on Wetlands) odnosi se na zaštitu močvarnih područja od međunarodnog značaja, naročito kao staništa ptica močvarica. Konvencija je dobila naziv po iranskom gradu Ramsaru gde je i usvojena 2. februara 1971. godine. Obedska bara - mit i legenda, poznata je širom sveta još od sredine XIX veka, od kada se o njoj ispredaju priče kao „raju“ za ptice. Nekada čuveni ornitološki rezervat, a danas Specijalni rezervat prirode, ovaj prostrani močvarno-šumski kompleks nalazi se uz reku Savu u južnom Sremu. Najveću vrednost područja čini autentičan splet mrtvaja, bara, okana, močvarne vegetacije, vlažnih livada i šuma sa izuzetno bogatim diverzitetom ekosistema i vrsta, posebno onih ugroženih. Obedska bara je jedno od retkih još očuvanih plavnih ritskih područja sa specifičnostima kao što su stoletne mešovite šume hrasta lužnjaka, kolonije ptica močvarica i brojne prirodne retkosti. Bara je ostatak meandra starog korita reke Save čiji glavni tok danas teče južnije. Njeno korito, na čijem su obodu sela Obrež i Kupinovo, se zbog svog oblika naziva „Potkovica“. Viši, kopneni deo, ispresecan vodenim depresijama i staništima starih hrastovih šuma naziva se „Kupinske grede“. Obedska bara je poznata zbog raznovrsnih močvarnih i šumskih staništa, brojnih vrsta sisara, riba, vodozemaca, gmizavaca, insekata i izuzetnog bogatstva flore, ihtiofaune i posebno ornitofaune.

Odlično stanje Majkl Faradej, FRS (engl. Michael Faraday; Njuington Bats, 22. septembar 1791 — London, 25. avgust 1867) bio je engleski eksperimentalni i optički fizičar i hemičar, član Kraljevskog društva. Značajan po mnogim naučnim otkrićima, prvenstveno u oblasti elektriciteta i magnetizma. Od 1903. godine eponim je Faradejevog društva (od 1980. spojeno u Kraljevsko hemijsko društvo). Majkl Faradej M Faraday Th Phillips oil 1842.jpg Majkl Faradej (1842, T. Filips) Rođenje 22. septembar 1791. Njuington Bats, Velika Britanija Smrt 25. avgust 1867. (75 god.) London, Ujedinjeno Kraljevstvo Polje eksperimentalna fizika, optička fizika; hemija Institucija Kraljevska institucija Poznat po 13 stavki Faradejev zakon EMI Elektrohemija Faradejev efekat Faradejev kavez Faradejeva konstanta Faradejev cilindar Faradejev zakon elektrolize Faradejev paradoks Faradejev rotator Faradejev učinak Faradejev talas Faradejev točak Faradejeve linije sile[1] Nagrade 4 značajne Kraljevska medalja (1835, 1846) Nagrada Kopli (1832, 1838) Ramfordova medalja (1846) Albertova medalja (1866) Potpis Michael Faraday signature.svg Život Majkla Faradeja vrlo je zanimljiv i bogat doživljajima. Kao mlad knjigovezački radnik zainteresovao se za fiziku i odlučio da se bavi izučavanjem prirodnih pojava. Najpre je radio u laboratoriji tada čuvenog engleskog hemičara Hamfrija Dejvija. Daroviti mladić bio je vrlo radoznao i dalje se sam usavršavao, neprekidno vršeći najraznovrsnije fizičke i hemijske oglede. Otkrio je dva osnovna zakona elektrolize, tada je radio u Kiculovoj laboratoriji. Ovi zakoni su postali osnov elektrohemije i učenja o elektricitetu, a poznati su kao Faradejevi zakoni elektrolize.[2] Ovaj marljivi naučnik prvi je otkrio i vezu između magnetskog polja i svetlosti.[3][4] Njegovo najznačajnije otkriće je poznati Faradejev zakon elektromagnetne indukcije koji je kasnije uvršćen i među Maksvelove osnovne jednačine elektrodinamike. Po Faradeju je dobila ime jedinica za merenje električnog kapaciteta — farad (F), kao i rotacija ravni polarizacije svetlosti u magnetskom polju — Faradejev efekat. Detinjstvo i početak karijere Uredi Majkl Faradej je rođen u malom mestu Njuington Bats (Newington Butts), danas južni London. Živeo je u siromašnoj porodici, pa se obrazovao sam. [5] S četrnaest godina postao je šegrt kod londonskog knjigovesca i prodavca knjiga Džordža Riboa (George Riebau). Za sedam godina rada pročitao je mnogo knjiga i razvio interes za nauku, a posebno za elektricitet.[6][7] Faradejeva laboratorija u Kraljevskoj instituciji (gravira, 1870) Sa 19 godina Faradej je studirao kod priznatih hemičara ser Hamfrija Dejvija, predsednika Kraljevskog društva i Džona Tejtuma, osnivača Građanskog filozofskog društva. Nakon što je Faradej poslao Dejviju knjigu od 300 strana sa beleškama sa predavanja, ovaj mu je odgovorio da će ga imati na umu, ali da se još uvek drži svog zanata knjigovesca. Nakon što je Dejvi oštetio vid pri eksperimentu sa azot-trihloridom, postavio je Faradeja za sekretara.[8] Kad je Džon Pejn iz Kraljevskog društva dobio otkaz, Dejvi je predložio Faradeja kao laboratorijskog asistenta. Naučna karijera Uredi Jedan od Faradejevih ekspe­rime­nata iz 1831. u kojem se demonstrira indukcija; tečna baterija (desno) šalje električnu struju kroz mali kalem (A) koji kada se pomera ka gore ili dole unutar velikog kalema (B) njegovo magnetno polje indukuje tre­nutni napon u kalemu, koji se može detektovati galvanometrom (G) Najveći i najpoznatiji Faradejevi radovi bili su vezani za elektricitet. Otkriće danskog hemičara Hansa Kristijana Ersteda da magnetna igla skreće ako se nađe blizu provodnika kroz koji protiče električna struja, potaknulo je Dejvija i Volastona da 1821. pomoću Erstedovog elektromagnetizma pokušaju konstruisati elektromotor, ali u tome nisu uspeli. Faradej je, nakon diskusije sa njima, počeo raditi na uređaju koji bi radio na principu elektromagnetske rotacije: ako se na polovinu magneta (sličnog potkovici) postavi pljosnata metalna čaša napunjena živom, a u čašu uvuče sa oba kraja bakarna žica, čija se sredina oko jednog šiljka oslanja na pol magneta i kada se kroz živu pusti električna struja iz električne baterije, ona će, prolazeći kroz žicu, prisiliti žicu da se okreće oko magneta. Ako se taj pribor postavi na drugi pol magneta, žica će početi da se okreće na suprotnu stranu. Taj izum poznat je kao homopolarni motor. Ovi su eksperimenti i izumi postavili osnove moderne elektromagnetske tehnologije. No onda je učinio grešku. Svoj eksperiment je objavio pre pokazivanja Volastonu i Dejviju, što je dovelo do kontroverze i bilo je uzrok njegovog povlačenja s područja elektromagnetizma na nekoliko godina. Majk Faradej (cca 1861) Portret Faradeja u njegovim kasnim tridesetim Nakon deset godina, 1831. započeo je seriju eksperimenata u kojima je otkrio elektromagnetnu indukciju. Moguće je da je Džozef Henri otkrio samoindukciju nekoliko meseci pre Faradeja, ali su oba otkrića zasenjena otkrićem Italijana Frančeska Zantedekija. On je otkrio da ako provuče magnet kroz krug od žice da će se magnet zadržati sredini kruga. Njegovi esperimenti su pokazali su da promenljivo magnetsko polje indukuje (uzrokuje) električnu struju. Ova je teorija matematički nazvana Faradejev zakon, a kasnije je postala jedna od četiri Maksvelove jednačine. Faradej je to iskoristirao da konstruiše električni dinamo, preteču modernog generatora. Faradej je tvrdio da se elektromagnetni talasi šire u praznom prostoru oko provodnika, ali taj eksperiment nikad nije dovršio. Njegove kolege naučnici su odbacile takvu ideju, a Faradej nije doživeo da vidi prihvatanje svoje ideje. Faradejev koncept linija fluksa koje izlaze iz naelektrisanih tela i magneta omogućio je način da se zamisli izgled električnih i magnetnih polja. Taj model bio je prekretnica za uspešne konstrukcije elektromehaničkih mašina koje su dominirale u inženjerstvu od 19. veka. Jednostavni dijagram Faradejevog aparatusa za indukovanje električne struje magnetnim poljem: baterija (levo), prsten i namotani kalem od gvožđa (u sredini) i galvanometar (desno) Faradej se bavio i hemijom, a tu je otkrio nove supstance, oksidacione brojeve i način kako gasove pretvoriti u tečnost. Takođe je otkrio zakone elektrolize i uveo pojmove anoda, katoda, elektroda i jon. Godine 1845. otkrio je ono što danas nazivamo Faradejev efekat i fenomen nazvan dijamagnetizam. Smer polarizacije linearno polarizovanog svetla propušten kroz meterijalnu sredinu može biti rotiran pomoću spoljašnjeg magnetskog polja postavljenog u pravom smeru. U svoju beležnicu je zapisao: „ Konačno sam uspeo osvetliti magnetske linije sile i da namagnetišem zrak svetla. ” To je dokazalo povezanost između magnetizma i svetlosti. U radu sa statičkim elektricitetom, Faradej je pokazao da se elektricitet u provodniku pomiče ka spoljašnjosti, odnosno da ne postoji u unutrašnjosti provodnika. To je zato što se u elektricitet raspoređuje po površini na način koji poništava električno polje u unutrašnjosti. Taj se efekt naziva Faradejev kavez. Ostalo Uredi Majkl Faradej (1917, A. Blejkli) Grob Majkla Faradeja na groblju „Hajgejt” u Londonu Imao je seriju uspešnih predavanja iz hemije i fizike na Royal Institution, nazvana The Chemical History of a Candle. To je bio početak božićnih predavanja omladini koja se i danas održavaju. Faradej je poznat po izumima i istraživanjima, ali nije bio obrazovan u matematici. No u saradnji sa Maksvelom njegovi su patenti prevedeni u metematički jezik. Poznat je po tome što je odbio titulu ser i predsedništvo u Kraljevskom društvu (predsedavanje britanskom kraljevskom akademijom). Njegov lik štampan je na novčanici od 20 funti. Njegov sponzor i učitelj bio je Džon Fuler, osnivač Fulerove profesorske katedre na katedri za hemiju kraljevskog instituta. Faradej je bio prvi i najpoznatiji nosilac te titule koju je dobio doživotno. Faradej je bio veoma pobožan i bio je član jedne male sekte unutar škotske crkve. Služio je crkvi kao stariji član i držao mise.[9] Faradej se 1821. oženio Sarom Bernar, ali nisu imali dece.[10] Kako se približavao pedesetoj godini smanjivao je rad i obaveze da bi u jesen 1841. primetio da rapidno gubi pamćenje i od tada njegov rad skoro potpuno prestaje. Preminuo je u svojoj kući u Hempton Kortu, 25. avgusta 1867. godine. Bibliografija Uredi Chemische Manipulation (1828) Faradeje knjige, sa izuzetkom Chemical Manipulation, bile su kolekcije naučnih radova ili transkripcije predavanja.[11] Nakon njegove smrti, objavljen je Faradejev dnevnik, kao zbirka nekoliko velikih svezaka njegovih pisama; te Faradejev žurnal, sa njegovim putovanjima sa Dejvi (1813—1815). Faraday, Michael (1827). Chemical Manipulation, Being Instructions to Students in Chemistry. John Murray. 2nd ed. 1830, 3rd ed. 1842 Faraday, Michael (1839). Experimental Researches in Electricity, vols. i. and ii. Richard and John Edward Taylor.; vol. iii. Richard Taylor and William Francis, 1855 Faraday, Michael (1859). Experimental Researches in Chemistry and Physics. Taylor and Francis. ISBN 978-0-85066-841-4. Faraday, Michael (1861). W. Crookes, ur. A Course of Six Lectures on the Chemical History of a Candle. Griffin, Bohn & Co. ISBN 978-1-4255-1974-2. Faraday, Michael (1873). W. Crookes, ur. On the Various Forces in Nature. Chatto and Windus. Faraday, Michael (1932—1936). T. Martin, ur. Diary. ISBN 978-0-7135-0439-2. – published in eight volumes; see also the 2009 publication of Faraday`s diary Faraday, Michael (1991). B. Bowers and L. Symons, ur. Curiosity Perfectly Satisfyed: Faraday`s Travels in Europe 1813–1815. Institution of Electrical Engineers. Faraday, Michael (1991). F. A. J. L. James, ur. The Correspondence of Michael Faraday. 1. INSPEC, Inc. ISBN 978-0-86341-248-6. – volume 2, 1993; volume 3, 1996; volume 4, 1999 Faraday, Michael (2008). Alice Jenkins, ur. Michael Faraday`s Mental Exercises: An Artisan Essay Circle in Regency London. Liverpool, UK: Liverpool University Press. Course of six lectures on the various forces of matter, and their relations to each other London; Glasgow: R. Griffin, 1860. The Liquefaction of Gases, Edinburgh: W. F. Clay, 1896. The letters of Faraday and Schoenbein 1836–1862. With notes, comments and references to contemporary letters London: Williams & Norgate 1899. (Digital edition by the University and State Library Düsseldorf)

dr Gligorije M. Antonović: PEDOLOŠKI LEKSIKON Mek povez, 24cm, 493strane, izdavač: UNIJA BIOLOŠKIH NAUČNIH DRUŠTAVA JUGOSLAVIJE - Beograd, knjiga ima pečat prethodnog vlasnika? Педологија (грч. πεδον, pedon — земљиште; грч. λόγος, logos — наука) је наука о земљишту у природном окружењу, која се бави проучавањем настанка земљишта (педогенеза), њиховом морфологијом, класификацијом, генезом и дистрибуцијом земљишта. Сродна наука о земљишту је едафологија.[1] Тло није само потпора за вегетацију, него је и зона (`педосфера`) бројних интеракција између климе (вода, ваздух, температура), живота у тлу (микроорганизми, биљке, животиње) и његових остатака, минералног материјала од изворних и доданих стена, као и његовог положаја у крајолику. Током његове формације и генезе, профил тла полагано се продубљује и развија карактеристичне слојеве назване `хоризонти`, док се приближава сигурном стању равнотеже. Корисници тла (попут пољопривредника) у почетку нису показивали велику бригу за динамику тла. Гледали су на тло као средство чија су хемијска, физичка и биолошка својства била корисна за службу пољопривредне продуктивности. У другу руку, педолози и геолози нису се у почетку усредсредили на пољопривредне примене карактеристика тла (едафична својства) већ над његовим односом према природи и историји крајолика. Данас постоји интеграција два дисциплинарна приступа као део науке о крајолику и околини. Педолози се сада такође занимају за практичне примене добро схваћених педогенетских процеса (еволуција и функционисање тла), попут интерпретирања његове историје околине и предвиђања последица промена у земљишној употреби, док пољопривредници схватају да је култивисано тло сложено средство које је често резултовало кроз неколико хиљада година еволуције. Они схватају да је тренутна равнотежа крхка и да само читаво познавање њене историје чини могућим осигуравање одрживе употребе.

U želji da našim čitaocima predstavimo širi izbor tekstova iz Plinijevog dela Historiae Naturalis, opredelili smo se da za osnovu ove knjige uzmemo „Pingvinovo” izdanje Pliny the Elder – Natural History: A Selection, objavljeno u poznatoj biblioteci „Penguin Classics“, koje potpisuje prof. Džon Hili (John Healy). Pored obilja fusnota prof. Hilija, dodali smo bar još toliko napomena i komentara naše redakcije, pa se tako broj intervencija penje do ukupno oko hiljadu objašnjenja, komentara i dopuna. Takođe, iz drugih prevoda Plinija, na pojedinim mestima smo dodali još neke delove, prevedene, šta s latinskog, šta s engleskog jezika, koji se nisu nalazili u Hilijevom izboru. Ovo izdanje je namenjeno kako stručnjacima iz oblasti istorije prirodnih nauka, istorije društva, antropolozima, arheolozima, sociolozima, tako i ostalim radoznalim ljudima – a radoznalost, kao preduslov za razumevanje sveta oko nas, jeste osobina koja možda najpreciznije definiše i samog autora. Broj strana 516 Format 16x24

Obrad Đokić - Nemački ovčar , izdanje Mex . Prvih par listova se odvojilo osim toga odlična, posveta autora

o autoru: TOMAS L.FRIDMAN jedan je od najpoznatijih i najuticajnijih američkih novinara. Trostruki dobitnik Pulicerove nagrade, spoljnopolitički kolumnista Njujork tajmsa i pisac čije su knjige po pravilu mesecima bile svetski bestseleri, Fridman je autor čiji stavovi i tekstovi izazivaju suprotne komentare i mišljenja. U Njujork tajmsu - za koji radi od 1981 - pokrivao je najrazličitije oblasti; bavio se i domaćom i spoljnom politikom, bio je diplomatski urednik i glavni dopisnik za Belu kuću, pratio međunarodnu privredu i sukob na Bliskom istoku. Godine 1995, postao je Tajmsov spoljnopolitički kolumnista, čiji se tekstovi objavljuju u 700 listova širom sveta. Dosad je objavio četiri knjige - Od Bejruta do Jerusalima (1989); Leksus i maslinovo drvo (1999); Geografske dužine i stavovi: Svet u dobu terorizma (2002); i Svet je ravan: Kratka istorija XXI veka čije je prvo izdanje izašlo 2005. Časopis U.S.njuz & vorld riport proglasio je Fridmana za jednog od Najboljih lidera Amerike. Živi u Betezdi, u državi Merilend, sa suprugom i dve ćerke. o knjizi ukratko: Zašto je Fridmanov svet ravan i da li se stvarno radi o kratkoj istoriji XXI veka. Da bi to otkrio, čitalac mora prvo da odvoji vreme da savlada obimnu, ali zanimljivu i intrigantnu knjigu. Naravno, svaka knjiga se čita na osnovu prethodnih znanja, informacija, iskustava, predrasuda, percepcija. Za ovu je, uz strpljenje, potrebno dobar deo toga odbaciti i otisnuti se u svojevrsnu avanturu novih znanja i predviđanja. Ali i novih ljudi - od operatora u kol-centru u Indiji, preko kineskih preduzetnika i menadžera u Vol Martu do Bila Gejtsa - koje autor predstavlja živopisno, s naglaskom na njihovoj mašti i odlučnosti. Poput formule koju autor iznosi - koeficijent strasti i koeficijent radoznalosti jednak je koeficijentu inteligencije. Začeta u običnoj konverzaciji u Indiji koju je Fridman imao sa domaćinom iz Infosisa u Bangaloreu, virtuelna metafora o ravnom svetu vodi čitaoca kroz njegove razne delove. Ipak, za autora nema dileme: istorija ovog veka piše se negde na relaciji SAD-Kina-Indija. Ima tu naravno i drugih aktera i uspešnih poslovnih priča, ali ideje, tehnologije i pogotovo ljudi, kreat ivni pojedinci, koji već pišu istoriju ovog veka dolaze upravo iz tog, prema autoru, za sada najravnijeg dela sveta. prevod sa engleskog Radomir Ličina knjiga ima 604 strana, 25 cm

Odlicno stanje Referencirani udzbenik datih oblasti Nezaobilazno stivo za svakog ko se bavi optimizacijama Preporuka Retko Kapitalno

Fundamentalno i jedinstveno delo Namenjeno orvenstveno profesionalcima koji se bave Fizickim interpretacijama ovih prostora Kapitalno Fundamentalno Preporuka

kompl7)RASPALA SE I NAKNADNO JE LEPLJENA. Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire

DOJČINOVIĆ P. IVAN , PURIĆ M.JAGOŠ Ovaj udžbenik je nastao na temelju višedecenijskog iskustva u držanju nastave iz predmeta Fizika atoma na smeru Teorijska i eksperimentalna fizika Fizičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Udžbenik se grubo može podeliti u dva dela. U prvom delu data je fizika atoma zasnovana na rezultatima klasične fizike, uključujući Borov model atoma (prva tri poglavlja), a u drugom delu je opisana fizika atoma zasnovana na kvantnoj mehanici, uključujući i Dirakovu formulu fine strukture. U četvrtom poglavlju dat je kratak uvod u kvantnu mehaniku, sa naglaskom na formalizmu koji se direktno koristi u fizici atoma. Struktura energetskih nivoa atoma vodonika i vodoniku sličnih atoma i jona opisana je na nivou grube i fine strukture i data zajedno sa kratkim opisom radijativnih prelaza u atomu (poglavlja od 5. do 7). U osmom poglavlju opis drugih atoma počinje sa helijumom, koji se ujedno može posmatrati kao predstavnik atomskih sistema sa dva elektrona. Kako je za višeelektronske sisteme (poglavlje 9) kvantnomehanički račun izuzetno komplikovan, dat je pregled metoda izračunavanja energetskih nivoa i određivanje momenata impulsa, odnosno opis strukture preko sistema termova. Poslednja tri poglavlja opisuju interakciju atoma sa spoljašnjim poljima, magnetnim i električnim (poglavlja 10 i 11), kao i uticaj jezgra na energetske nivoe atoma (poglavlje 12). Na kraju udžbenika nalazi se dodatak, kao i spisak literature.

Nova, nekorišćena, odlicno stanje Format 135 × 225 Godina izdanja 2012 Pismo latinica Povez tvrd Strana 474 Ključni tekst za razvitak naše naučne i filozofske misli, Dijalog o dva glavna sistema sveta, objavljen je 1632. godine. Teze sadržane u knjizi primorale su crkvene vlasti da sude Galileju za jeres i da delo stave na Spisak zabranjenih knjiga. Galilejeva teorija je ipak nastavila da se širi i da postavlja temelje naučnoj revoluciji koja je promenila istoriju zapadne kulture. Snaga ove rasprave leži prvenstveno u njenoj sposobnosti da sruši antička verovanja koja su podupirala Ptolomejev i Aristotelov sistem kako bi se izgradile nove teorije dokazujući tačnost Kopernikovih tvrdnji. Zahvaljujući svojoj prozi, ovaj tekst predstavlja prvi primer modernog naučnog oglašavanja kojim se napušta latinski jezik učenjaka u korist italijanskog jezika i izlagačke tehnike bliske pripovedanju. Dijalog između tri lica, Simplikija, Salvijatija i Sagreda, pokazuje vrednost nove nauke zasnovane na empirijskom istraživanju i neposrednom posmatranju. koms kut