Diferencijacijalni i integralni obračun za gimnazije tom 2 (ДИФФЕРЕНЦИАЛЬНОЕ И ИНТЕГРАЛЬНОЕ ИСЧИСЛЕНИЯ ДЛЯ ВТУЗОВ 2),u dobrom je stanju. Autor:N.S.Piskunov. Izdavač:Nauka,Moskva 1970. Format:22cm x 15cm. Broj Strana:576 strana,tvrd povez. PREDGOVOR DEVETOM IZDANJU Deveto izdanje ovog udžbenika razlikuje se od osmog. Ovo izdanje je u potpunosti u skladu sa programom iz matematike za tehničke fakultete, dizajniranim za 400 - 450 sati. Udžbenik uključuje dva nova poglavlja KSKS i KSKSI. Poglavlje KSKS „Elementi teorije verovatnoće i matematičke statistike“ sadrži materijal predviđen odgovarajućim odeljkom obaveznog programa iz matematike Ministarstva visokog obrazovanja i nauke SSSR-a. Poglavlje KSKSI „Matrice. Matrični zapis sistema i rešenja sistema linearnih diferencijalnih jednačina “takođe sadrži materijal predviđen obaveznim programom. Ali, pored toga, u ovom poglavlju se velika pažnja posvećuje matričnom zapisu sistema linearnih diferencijalnih jednačina i rešenjima sistema linearnih diferencijalnih jednačina. Koristi se matrični zapis sukcesivnih približnih rešenja sistema linearnih diferencijalnih jednačina sa promenljivim koeficijentima. Ovaj materijal treba staviti u tok diferencijalnog i integralnog računa za tehničke fakultete, jer se trenutno u mnogim knjigama o elektrotehnici, radiotehnici i automatizaciji proučavanje rešenja sistema diferencijalnih jednačina vrši pomoću aparata matrice teorija. Novi §§ 26, 27, 28 pogl. KSVI. Ovde se razmatra metoda uzastopnih aproksimacija rešenja diferencijalnih jednačina, dokazuje se teorema o postojanju rešenja diferencijalne jednačine i teorema jedinstvenosti. Skreće se pažnja na grugove i prezentaciju čitavog poglavlja o diferencijalnim jednačinama. Stav 81 pogl. KSIII „Koncept teorije stabilnosti Ljapunova“ je značajno proširen. U ovom izdanju naziva se tako: „Koncept PREDGOVOR DEVETOM IZDANJU 1 i I `teorije stabilnosti Ljapunova. Ponašanje putanja diferencijalne jednačine u blizini pojedinačne tačke. Ovde se paralelno sa razmatranjem stabilnosti rešenja sistema diferencijalnih jednačina razmatra ponašanje putanja u blizini singularne tačke na faznoj ravni. To je moralo biti učinjeno jer se u proučavanju relevantnih pitanja i kurseva iz elektrotehnike, radiotehnike, automatizacije ovi pojmovi moraju slobodno koristiti. Neki odlomci o teoriji kompleksnih brojeva su prepisani. Odeljak 2 gl. KSI, gde je dat dokaz o postojanju određenog integrala neprekidne funkcije. Dodatni odeljak 11 poglavlja. KSI „Integracija složene realne promenljive funkcije“. Novi §§ 24 i 25 pogl. KSVI, posvećen serijama sa složenim članovima i serijama snage sa složenom promenljivom. Novi § 12 pogl. KSVII, posvećen Furijeovoj seriji u složenom obliku. Izloženo je pitanje Furijeovog integrala. Istaknuti su koncepti koji se koriste u specijalnoj primenjenoj literaturi (spektar, spektralna funkcija). Novi § 15 „Fourier-ovi nizovi o pravokutnom sistemu funkcija“ i § 16 „Pojam linearnog funkcijskog prostora. Analogija između širenja funkcije u Furijeovom nizu i širenja vektora “u Ch. KSVII. Ovaj materijal je predstavljen na takav način da studenti i inženjeri mogu da razumeju materijale drugih disciplina na osnovu ovog matematičkog aparata. U poglavlju KSIKS napisan je novi § 20 „Delta-funkcija i njen imidž“. Poglavlje VIII sadrži § 19 „Dobijanje funkcije zasnovane na eksperimentalnim podacima primenom metode najmanjih kvadrata“. Sadržaj ovog pasusa bio je „Dodatak I“, koji je postavljen ranije na kraju prvog toma ovog udžbenika. Poglavlje VII daje § 10 „Njutnova formula interpolacije“ i § I „Numerička diferencijacija“. Sadržaj ovih pasusa ranije je bio „Dodatak II“. Neki dodaci su uneti u poglavlja V, VII, IKS, KSII, KSIII. Poglavlje KSIII, „Diferencijalne jednačine“, je u celini premešteno u drugi tom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kibernetika je nauka o upravljanju oslonjena na teoriju informacija, razvoj komunikacionih modela i proučavanje povratnih sprega kao i kontrolnih mehanizama prenošenja informacija i upravljanja. Razlikuje se od empirijskih nauka po tome što se ne interesuje za materijalnu formu, nego za organizaciju, obrazac i komunikaciju kod celina. Istorija kibernetike Kibernetika se u raznim zemljama razvijala na rezličite načine. U zapadnim zemljama severoatlantske alijanse više ili manje ona se stopila sa opštom teorijom sistema i ceo red struka koje su bili povezeni sa kibernetikom su se razvili u samostalna područja, kao naprimer informatika, umetna inteligencija ili neuronska mreža. U zemljama istočnog bloka kibernetika je u početku, iz čisto ideoloških razloga, smatrana za buržoasku kvazinauku. Počela je biti ponovo prihvaćena tokom 50-ih godina i na kraju je postala krovna disciplina za mnoge struke koje su se u zemljama mimo istočnog bloka osamostalile. Tako je npr. u sastavu kibernetike bila i informatika. Norbert Viner (engl. Norbert Wiener; Kolumbija, 26. novembar 1894 — Stokholm, 18. mart 1964) je bio američki matematičar, informatičar i osnivač kibernetike kao nauke.[1] Biografija Detinjstvo i mladost Norbert Vener je rođen u jevrejskoj porodici kao prvo dete Lava Vinera i Berte Kan. Još tokom detinjstva postao je postao poznat kao „čudo od deteta“. Pošto je završio Ajer gimnaziju, 1906. godine sa 11 godina starosti, Viner se upisao na Tafts koledž u Medfordu, pored Bostona. Diplomirao je matematiku 1909. sa 14 godina, nakon čega je započeo studije zoologije na Harvardu. Godine 1910. upisuje se na Univerzitet Kornel, gde studira filozofiju. Harvard je nagradio Vinera doktoratom 1912. godine, kada je imao svega 17 godina, za disertaciju o matematičkoj logici. Uprkos poticanju iz jevrejske porodice, Viner je kasnije postao agnostik.[2] Naučni rad Radovi Vinera na protivavionskom oružju, uticali su da počne istraživati teoriju informatike. Otkrio je viner filter i formulisao je zakone kibernetike. Učestvoavo je u stvaranju postulata robotike, kompjuterske kontrole i automatike. Njegovi radovi na polju elektronike i informatike, imali su značajan uticaj i na nauke poput biologije, filozofije i sociologije. Po političkom ubeđenju bio je pacifista, te je tokom Hladnog rata na njega gledano sa podozrenjem[3]Bio je protivnik militarizacije, te je nakon Drugog svetskog rata odbijao svaku novčanu naknadu od strane vlade SAD, za svoj naučni rad. Bio je protivnik nuklearnog naoružavanja i nije dobio poziv vlade SAD da učestvuje u projektu Menhetn.[4]Dobitnik je velikog broja priznanja za svoj rad i smatra se jednim od najvećih matematičara 20. veka. Krater Viner na Mesecu nazvan je po njemu.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Zbog čega je staklo providno? Zašto su elastični materijali rastegljivi? Zašto se na čokoladi pojave beličaste mrlje kada se zagreje, pa ponovo ohladi? Zbog čega se dijamant i grafit, dve alotropske modifikacije ugljenika, ponašaju potpuno različito? Odgovarajući na ova pitanja autor otkriva zapanjujuće tajne na kojima počiva naš fizički svet. Miodovnik istražuje materijale s kojima dolazi u dodir svakog jutra, od čelika u nožiću brijača, preko porcelana šoljice za čaj do pene u patikama. Puna fascinantnih priča o inženjerskim čudima koja prožimaju naše živote, knjiga Skriveni svet oko nas navešće vas da posmatrate stvari oko sebe na potpuno nov način.``

Biografija slavnog engleskog fizičara Isaka Njutna, kao i detaljno pojašnjenje njegovih istraživanja i zaključaka, autora Sergeja Ivanoviča Vavilova. naslov originala: Исаак Ньютон prevodilac: Milan Butorac broj strana: 240 povez: tvrdi stanje: korice pohabane (vidi se na slici), listovi požuteli, ali se dobro drži za sedamdesetdvogodišnju knjigu; potpis i godina na jednoj od prvih stranica

Fundamentalno kompletno delo na nasem jeziku Topla prekporuka za svakog ko tezi sustini Na elementaran i detaljan nacin analizirana oblast egzistencije resenja odj i sistema odj U nasij kiteraturu jedino delo koje se na temeljan i detaljan nacin bavi ivim sustinskim pitanjima Topla preporuka kako za teoreticare tako iza sve koji se bave orimenama Brutana knjiga Preporuka

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fran Tućan (Divuša, 26. rujna 1878. – Zagreb, 22. srpnja 1954.), hrvatski mineralog i petrograf. Životopis Osnovnu školu završio je u Divuši. Srednju školu i studij prirodnih znanosti na Filozofskom fakultetu završio je u Zagrebu. Doktorirao je 1905. godine pod vodstvom profesora Mije Kišpatića, svog znanstvenog uzora, disertacijom Pegmatiti u kristaličinom kamenju Moslavačke gore.[1] Iste godine postaje kustos Mineraloško-petrografskog odjela Narodnog muzeja u Zagrebu. Po odlasku profesora Kišpatića u mirovinu 1918. godine, postaje profesorom na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje predaje predmete iz petrografije i petrologije. Sljedeće godine dobiva zvanje redovitog profesora te povjerenika za prosvjetu i vjeru u Hrvatskoj. Godine 1930. izabran je za stalnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Rad prof. Tućana prekinut je za vrijeme Drugog svjetskog rata, od 1942. do 1945. godine, kada biva umirovljen i zatočen u logoru. Po završetku rata vraća se na sveučilište i postaje prvim dekanom novoosnovanog Prirodoslovno-matematičkog fakulteta u Zagrebu.[1] Znanstveni rad i doprinos Veliki dio svoje karijere posvetio je proučavanju boksita, vapnenca i zemlje crvenice. Na temelju svojih istraživanja crvenice Tućan je iznio teoriju o podrijetlu crvenice. Prema toj teoriji crvenica je netopivi ostatak karbonatnih stijena, a boksit je fosilna crvenica. Istraživao je i vapnence i dolomite Hrvatske. Svoja istraživanja objavio je u knjizi Die Kalk-steino und Dolomite des Kroat. Karstgebietes objavljenoj 1911. godine. Zbog doprinosa prof. Tućana geologiji, prof. Karšulin je prema njemu nazvao mineral tućanit. Od 1987. godine Republički komitet za znanost Hrvatske dodjeljuje nagradu Fran Tućan za popularizaciju znanosti. Od 1915. do 1919. godine i od 1945. pa do smrti 1954. godine uređuje časopis Priroda.[2] Autor je i pjesme Na Uni objavljenoj u časopisu Pobratim 1898. godine, te zbirke novela Sa sela, koju je izdao pod pseudonimom F. Borivoj. Geologija (od grč. γεα [gea] — „zemlja“ i λογος [logos] — „rasprava (diskusija)“[1][2]) je nauka koja se bavi proučavanjem Zemlje, njenog nastanka i procesa koji su je oblikovali, njenog sastava i strukture. Naučnici, koji se tim bave, nazivaju se geolozi. Reč „geologija“, prvi je upotrebio 1778. godine Žan Anri Delik (1727—1817) a terminološki je definisao 1779. godine Horas-Benedikt od Sosura (1740—1799). Istorijski razvoj Glavni članak: Istorija geologije Geologija je, uz astronomiju, jedna od najstarijih nauka. Prva upotreba geologije vezana je za korišćenje tehničkog kamena kao građevinskog materijala. Još u doba neolita, kada se javljaju prva naselja, ljudi su znali koja je vrsta kamena dobra za koju potrebu, pa su za pravljenje alatki koristili opsidijan i kremen, a za gradnju mermer i krečnjak. O tome svedoče arheološki nalazi. Prva znanja o mineralnim sirovinama, njihovom korišćenju i razmeni, javljaju se pre pet hiljada godina. U to doba su u Belgiji i južnoj Engleskoj postojali podzemni rudnici kremena. Najstariji dokumenti u kojima se obrađuju geološke teme vezani su za razvoj civilizacije u dolini Nila. Iz Egipta potiče mapa nastala 1160. p. n. e., na kojoj su prikazani Wadi Hammamat, Wadi Atala i Wadi El-sid, sa okolinom. Na njoj su prikazani kamenolom i rudnik zlata Bir Umm Fawakir, sa brojnim oznakama za pojedine specifične pojave na tom području. Spoznaje o vrlo složenoj problematici postanka i razvitka Zemlje javljale su se postupno, a neke datiraju još iz antičkih vremena. No, tek u 15. veku dolazi do pokušaja sistematizacije znanja o Zemlji, a postupno se javljaju i novi pojmovi kao temelj geologije u nastajanju. Pitagorejci su, još u 6. veku pre nove ere znali oblik i položaj Zemlje. Herodot je, u svojim spisima, opisao deltu Nila i zaključio da se širi u more zbog prinosa mulja. Aristotel je beležio svoja zapažanja o Zemlji i njenom nastanku. Takođe, objašnjavao je i razne pojave, npr. da zemljotresi nastaju kada se mase vazduha u zemlji sukobe zbog razlike u temperaturi i eksplozivno je napuštaju kroz pukotine i pećine. U delu Meteorologica objašnjava nastanak minerala. Uočio je i fosile, ali je smatrao da su to ostaci organizama koji ne žive u moru, već ispod zemlje. Smatrao je da imaju neorgansko poreklo, da su nežive materije, kao i da predstavljaju neuspešne pokušaje nastanka živih bića. Teofrast, koji je bio Aristotelov učenik, napisao je, 314. p. n. e., delo Peri Lithon (O stenama). Ovo delo predstavlja katalog mineralnih supstanci koje su se koristile u tadašnjem svetu i verovatno je prva napisana geološka knjiga uopšte. U njoj se, po prvi put, pominju nazivi velikog broja minerala i stena. Strabon je razmatrao postanak vulkana i zemljotresa, ali se uglavnom oslanjao na ideje Aristotela. Takođe je pominjao mogućnost da su fosilni organizmi tragovi života u stenama. Ovidije je izneo zapažanja o školjkama koje se nalaze u planinama, i zaključio da je zemlja nekada bila prekrivena morem. Zapazio je i da voda svojim delovanjem postepeno snižava uzvišenja u reljefu. Uvideo je da se tako dobija materijal koji se deponuje tokom poplava i zatim suši i očvršćava, čime prelazi u stenu. Plinije Stariji je napisao prvu enciklopediju, u 37 tomova, nazvanu Naturalis Historia. U njoj je dao precizan opis pojedinih minerala, uključujući njihov oblik, kristalne pljosni i druga svojstva. Poredio je i tvrdoću minerala, i zaključio da je dijamant najtvrđi od svih minerala. U Kini je napravljeno dosta instrumenata i sprava za geološka ispitivanja. Stari Kinezi su prvi konstruisali garnituru za bušenje bunara i prvi seizmoskop. U Kini je konstruisan i prvi kompas. Kineski naučnik Šen Ko (1031–1095) postavio je hipotezu o nastanku kopnenih formacija: on je zapazio fosilne ostatke školjki u geološkom stratumu u planinama stotinama kilometara daleko od okeana, na osnovu čega je pretpostavio da je kopno nastalo erozijom planina i taloženjem prašine .[3] U srednjem veku su ostaci izumrlih organizama najčešće smatrani „igrom prirode“ ili dokazima „opšteg potopa“. No, već je Leonardo da Vinči (1452—1519) upozorio da se jednim „potopom“ ne može objasniti rasprostranjenost fosilnih ostataka morskih organizama na kopnu. Osim toga, on je bio svestan dugog trajanja geološke prošlosti, a opisao je i prvi geohemijski ciklus (voda ispire so iz tla i odnosi je u more koje se tako zaslanjuje, a zbog izdizanja morskog dna stvaraju se lagune gde se voda isparuje i taloži novi sloj, koji opet može biti potopljen...). Leonardo da Vinči je shvatio i odnos erozije tla i izdizanja kopna (erozija narušava ravnotežu u litosferi, a ona se ponovno uspostavlja izdizanjem). Širi interes za geološke probleme izazvale su rasprave između tzv. neptunista i plutonista. Plutonisti, na čelu sa Džejms Hatonom (1726—1797) su oživeli zapažanje Strabona (1. vek p. n. e.) držeći da su pojedine stene nastale u vezi s vulkanskim erupcijama. Nazvani su po bogu podzemlja, Plutonu. Neptunisti, na čelu sa Vernerom su oživeli staru ideju Talesa iz Mileta (7/6. vek p. n. e.), pripisujući postanak stena litosfere - vodi. Zbog toga su i dobili naziv prema antičkom bogu okeana Neptunu. Sosur, (18. vek) prvi je shvatio da su nagnuti slojevi posledica kretanja litosfere i prodora starijih stena kroz mlađe. Baumont (19. vek) prvi spoznaje ulogu raseda u postanku doline Rajne, a tvrdi i da tektonske sile nastaju zbog hlađenja Zemlje i stezanja. Žorž Kivje (1769—1832), prirodnjak i zoolog, postavlja temelje naučnog proučavanja fosilnih ostataka organizama. Vilijam Smit (1769. – 1839) primenjuje fosilne ostatke za određivanje relativne starosti stena Zemljine kore .[4] Uočava se i lateralna različitost stena nastalih u isto vreme, pa tako nastaje pojam facija. Pojam geosinklinale kao labilnog sedimentacionog prostora, nastalog lomljenjem i savijanjem Zemljine kore dobija na značenju 1900. godine kada ga je istakao Haug pri postanku ulančanih gorskih sistema a 1908. godine predložio Frenk Bersli Tejlor (1860—1938). Geosinklinala ostaje u središtu interesa geologa sve do 1960-ih, kada ju je delom istisnula koncepcija tektonike ploča.

57268) PRVA TRI MINUTA , Stiven Vajnberg , Vuk Karadžić Beograd 1981 , savremeno shvatanje o postanku svemira, Knjiga Stivena Vajnberga ’’Prva tri minuta’’ na popularan način izlaže današnje shvatanje evolucije svemira neposredno nakon velikog praska (big bang). Možda vredi pomenuti da je autor ove knjige, zajedno sa još dvojicom fizičara, pre par godina dobio Nobelovu nagradu za jedno od najvećih dostignuća fizike poslednjih decenija: objedinjavanje dveju fundamentalnih interakcija, ``slabe`` i elektromagnetne. Reč je, dakle, o naučniku svetskog glasa, čija mišljenja treba pažljivo saslušati. Nećemo ovde podrobnije razmatrati detalje evolucionog procesa nakon velikog praska, jer su oni izvanredno izloženi u Vajnbergovoj knjizi. Zadržaćemo se samo na problemu o kome se tamo malo govori: da li ``veliki prasak`` zaista predstavlja apsolutni početak baš svega što postoji stvaranje sveta — ili se ipak može govoriti i o nekom stanju materije koje mu je prethodilo? Treba, pre svega, istaći da se savremena kosmologija zasniva na danas opšteprihvaćenoj teoriji gravitacije: Ajnštajnovoj opštoj teoriji relativnosti. Ova teorija povezuje geometriju prostora i vremena sa rasporedom i kretanjem materije. Dr Đorđe Živanović biblioteka Zodijak , mek povez, format 12x 20 cm , latinica, ilustrovano, 189 strana

57540) SAOBRAĆAJ U GRADSKOJ ULICI ekološki aspekt , Duško Bajin , Zadužbina Andrejević Beograd 1996 , U danasnjim gradovima saobracaj predstavlja vaznu funkciju sa svih aspekata zivota ljudi, ali i osnovni generativni element urbane forme. Odvija se na gradskim ulicama razlicitog znacaja u okviru putne mreze, izazivajuci pri tome i negativne efekte na zivotnu sredinu. Istrazivanja u ovom radu su usmerena ka jednoj sveobuhvatnoj analizi elemenata koji se posmatraju kao specifican sistem. Iznalazenjem sto vise uzrocno-posledicnih veza izmedju gradske ulice i efekata saobracaja, formiraju se brojni kriterijumi i mere zastite zivotne sredine, odnosno, ambijenta gradskih ulica prethodno svrstanih u osnovne tipove. U skladu sa principima saobracajne ekologije, mlade nauke koja podrzava humani pristup u problematici zivotne sredine, i savremenih dostignuca u svetu, definisan je koncept drugacijeg kvaliteta gradske ulice. To podrazumeva primenu utvrdjenih mera u uslovima sto veceg prilagodjavanja motornog saobracaja postojecem stanju ulica predvidjenih za ravnopravnu upotrebu od strane svih korisnika. Pozeljna rekonstrukcija, narocito u stambenim ulicama, potencira oplemenjeni ambijent koji se, s pravom, moze ocekivati. mek povez, format 15,5 x 24 cm , latinica, 148 strana,

Autor - osoba Kostić Kovačević, Ivana, 1952- = Kostić Kovačević, Ivana, 1952- Naslov Diskretna matematika : sa zbirkom zadataka / Ivana Kovačević Vrsta građe udžbenik Jezik srpski Godina 2018 Izdanje 5. izmenjeno i dopunjeno izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : ǂUniverzitet ǂSingidunum, 2018 (Loznica : Mobid) Fizički opis VIII, 311 str. : graf. prikazi ; 25 cm (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Bibliografija: str. 311 Registar. Predmetne odrednice Diskretna matematika Matematika PREDGOVOR Udžbenik prati osnovni, kurs jednog semestra elementarne Diskretne matematike. Predviđen je za studente prve godine koji se po prvi put sreću sa ovom problematikom. Pisana je bez strogih matematičkih dokaza da bi se studenti koji studiraju računarske nauke upoznali sa osnovnim pojmovima, prihvatili ih i osposobili se da ih primene u praksi. Knjiga je prvenstveno namenjena studentima prve godine Informatike i računarstva Univerziteta Singidunum, ali može korisno da posluži i svim onima kojima nedostaju elementarna znanja iz ove oblasti. Koristim ovu priliku da se zahvalim svim čitaocima, a posebno studentima koji su mi sa svojim sugestijama pomogli da ovo izdanje bude još potpunije i kvalitetnije. Ovo je peto dopunjeno i izmenjeno izdanje. Beograd, februar 2018. godine MG149 (N)

Dragoljub Milosavljević - Fizika - Mehanika. Toplota. - Knjiga 1 Izdavač: Naučna knjiga, 1948, Beograd prvo izdanje Broj stranica: 274 meke korice, dimenzije: 17cm x 24cm Stanje knjige: 3- pečat biblioteke na prva dva lista, potpis na najavnom listu, požutela, potamnela i istačkana žutim tačkama, odvojila se zadnja korica sa tri poslednja lista, takođe nekoliko listova u sredini knjige su se rašila i skoro odvojila

PRIRODNI MODEL PRIRODE - drugi TOM - Miloš Abadžić Izdavač:: Prometej Beograd Broj strana: 408 Pismo: Latinica Format: B5 iz 2013. Prvi tom ove knjige posvećen je formiranju novog modela Prirode što je imalo donekle formalistički karakter bez detaljnijeg objašnjenja pojava i procesa koji su se odigravali u strukturama svih pojavnih oblika u Prirodi i njihovom okruženju. Drugi tom je posvećen upravo tim fundamentalnim pitanjima i odnosom polaznih veličina u procesima formiranja krupnijih materijalnih struktura do bioloških po­javnih oblika. Pri tome je osnovna pažnja bila usmerena na subelementarni i atomski strukturni nivo na kojima su formirane strukture imale stabilne i jednoznačno određene karakteristike u normalnim uslovima okruženja u kojem se nalaze. Pošto je ovakav pristup doveo do razmimoilaženja usvojenih stavova i stavova zvanične naučne zajednice, deo drugog toma posvećen je analizi tih razmi­moilaženja i opravdavanju uvođenja prisutnih promena. Završna dva poglavlja drugog toma posve­će­na su refleksijama uvedenog modela na krupnije molekularne strukture uključujući Kosmos u celini i na strukture i ponašanja bioloških pojavnih oblika. Mora se konstatovati da su razmimoilaženja zna­čajna i da imaju fundamentalni karakter koji bi trebao da pokrene nova eksperimentalna i teorijska istraživanja čime bi se omogućio navedeni zaokret i dalji razvoj nauke o Prirodi usporen poslednjih godina. Osim toga, na osnovu stavova uvedenih u prvom tomu knjige, uz prisustvo subelementarnog strukturnog nivoa sa komponentama koje raspolažu lokalnom pokretljivošću, talasni procesi su dobili prirodnu podlogu na kojoj se zasniva pojava transverzalnih i longitudinalnih talasa specifičnih ka­rak­teristika. Ovakav pristup prikazuje u drugom svetlu probleme pobuđivanja, prostiranja i interakcije talasa sa materijalnim strukturama na koje naiđu u svom prostiranju. Zahvaljujući jedinstvenim pri­rod­nim zakonima i razdvajanju električne i materijalne supstance na subelementarnom strukturnom nivou NMN model (eng. Natural Model of Nature) uvodi u igru pored elektrodinamičkih talasa još i masodinamičke talase sa istim osnovnim zakonskim ponašanjem. U tom slučaju trebalo bi ne samo vratiti u igru etar već uvesti i novi sa masenim karakteristikama (nazvao sam ga matar), koji se prožimaju i nosioci su električnih i masenih talasnih procesa širom Kosmosa. Cenim da ova dva toma knjige predstavljaju samo nagoveštaj novih mogućnosti zagovaranog zaokreta u sagledavanju Prirode u celini. Uz to primena NMN modela praćena je i jednom rekao bih kolateralnom koristi. Naime, imam osećaj, da on omogućava uspešno dekodiranje ne samo rezultata do sada neshvaćenih, a uspešnih istraživača, već i čitavog niza dokumenata nasleđenih od starih civilizacija. Naslućuje se mogućnost da bi ovo dekodiranje omogućilo odustajanje od mnogih dogmi i značajno približilo nauku i religiju. Pišući ovu knjigu stekao sam utisak da je Priroda u suštini mnogo jednostavnija u svom delovanju, nego što to izgleda na osnovu mnogih važećih stavova i teorija. Potrebno je `samo` dovoljno uroniti u njene polazne strukture i nekoliko osnovnih prirodnih zakona prema kojima se ponaša pa da se mozaik njenog ispoljavanja postepeno nameće sam po sebi. Miloš Abadžić ------------------ 2704

Odlično NESILIKATI Ljudevit Barić Fabijan Trubelja Izdavač: Zemaljski muzej Bosne i Hercegovine, Sarajevo Mineral je prirodni homogeni kristal, nastao kao rezultat geoloških procesa, sa definisanim hemijskim sastavom, koji ne mora biti stalan. Minerali su osnovna komponenta od koje su izgrađene stijene čvrste Zemljine kore. Pojam mineral se ne odnosi samo na hemijski sastav, već i na strukturu minerala. Dva minerala mogu imati isti hemijski sastav, a različitu kristalnu strukturu. Pravilna unutrašnja građa uvjetuje i pravilnu vanjsku građu minerala. Prema hemijskom sastavu, minerali mogu biti čisti elementi (nazivaju se samorodni elementi), jednostavne soli, složeni silikati, itd. Nauka koja se bavi proučavanjem minerala se naziva mineralogija. Da bi bila svrstana u minerale, supstanca mora biti čvrsta i mora imati kristalnu strukturu. Takođe, mora se javljati u prirodi, kao homogena supstanca i imati određeni hemijski sastav. Tradicionalne definicije ne uključuju organske materije. Ipak, Internacionalna Mineraloška Asocijacija 1995. godine usvojila je novu definiciju: Mineral je element ili hemijski spoj koji je obično kristalan i koji je nastao kao rezultat geoloških procesa.[1] Nove klasifikacije uključuju i organsku klasu (nova Dana i Strunc klasifikaciona shema).[2][3] Hemijski sastav može varirati između konačnih članova mineralnog sistema. Na primer feldspati se sastoje od serije minerala koja se kreće od natrijumom bogatog albita (NaAlSi3O8) do kalcijumom bogatog anortita (CaAl2Si2O8) i četiri prepoznatljiva hemijska sastava između. Mineralne supstance koje ne odgovaraju u potpunosti definiciji minerala ponekad se nazivaju mineraloidima. Mineraloidi su prirodne supstance, čija je struktura parcijalno kristalična. Mogu sadržavati nepravilnu strukturu zajedno sa pravilnom. Neki primjeri mineraloida su opal i ćilibar.[4] Kristalna struktura uveliko utiče na fizičke osobine minerala, a najpoznatiji primjeri su dijamant i grafit, koji imaju isti hemijski sastav (ugljik), a različite osobine. Dijamant je najtvrđi mineral, dok je grafit izuzetno mehak. Ove osobine su posljedica različite unutrašnje građe. Grafit je slojevit, a dijamant ima trodimenzionalnu strukturu. Anatas i rutil su također primjeri minerala sa istim hemijskim sastavom (titanijum dioksid) a različitom strukturom. Klasifikacija[uredi | uredi kod] Klasifikacija po Hugo Strunzu:[4] Klasa I: Samorodni elementi Klasa II: Sulfidi i sulfosoli Klasa III: Halidi Klasa IV: Oksidi i hidroksidi Klasa V: Nitrati karbonati i borati Klasa VI: Sulfati, hromati, molibdati i volframati Klasa VII: Fosfati, arsenati i vanadati Klasa VIII: Silikatni minerali Klasa IX: Organske komponente i mineraloidi Samorodni bakar Klasifikacija po James Dwight Danau: Klasa I: Samorodni elementi Klasa II: Sulfidi i sulfosoli Klasa III: Oksidi i hidroksidi Klasa IV: Halidi Klasa V: Nitrati karbonati i borati Klasa VI: Sulfati, arsenati i hromati Klasa VII: Fosfati, molibdati, vanadati i volframati Klasa VIII: Silikatni minerali Klasa IX: Organski minerali Teoretska hemijska formula minerala je jedinstvena i određuje samo jednu mineralnu vrstu. Praktično, stvarni hemijski sastav je varijabilan, jer su moguće izomorfne zamjene ili prisustvo tragova nečistoća. Relativna atomska masa ili molekularna masa se izračunavaju iz teoretske formule. Geologija

Džon Gribin -SEDAM STUBOVA NAUKE Neverovatna lakoća leda i ostala naučna čuda Izdavač: Laguna, Beograd Format: 13x20 cm Broj strana: 160 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 21. januar 2022. ISBN: 978-86-521-4299-6 Prevodilac: Stela Spasić Neverovatna lakoća leda i ostala naučna čuda. Džon Gribin nam predstavlja sedam osnovnih naučnih činjenica na kojima se zasniva postojanje univerzuma i života. Ti „stubovi nauke“ najčešće prkose zdravom razumu. Čvrsta tela su na atomskom nivou uglavnom nepregledna prostranstva praznog prostora, što nas dovodi do pitanja: šta onda spaja čestice od kojih su sačinjena i zašto mi kad udarimo glavom o taj prazan prostor vidimo sve zvezde? S obzirom na to da nema nikakve posebne „sile života“, po čemu se onda živa bića razlikuju od neživih predmeta? U zvezdama su stvoreni hemijski elementi, ali jesu li one odgovorne i za postojanje obilja organskih molekula u čitavom univerzumu? I zašto led pluta po površini vode kad većina čvrstih tela tone? Možda ste pomislili da je to sasvim beznačajno pitanje ali kad led ne bi plutao, nikada ne bi bilo života na Zemlji. Odgovori na sva ova pitanja bili su senzacionalna otkrića u svoje vreme, a neki su to i danas. Nauka je kroz istoriju uspevala da zamišlja nezamislivo – a Gribin nam genijalno objašnjava neverovatne tajne na kojima se zasniva naše razumevanje života. Na kraju knjige on obrazlaže svoje verovanje da je inteligentan život kakav postoji na Zemlji, proizvod različitog spleta okolnosti i uticaja i verovatno je jedinstvena pojava u našoj galaksiji. „Kad bi se u školi fizika i hemija predavale na ovaj način, bile bi daleko prijemčivije i zabavnije za većinu učenika.“ – Stiven, učenik „Ova knjiga je odlično štivo, informativna je i zanimljiva. Stil i sadržaj se lako prate i razumeju. Čini mi se da sam zaista nešto naučio i da me ne boli glava od nerazumljive terminologije.“ – Zadovoljni čitalac

Zoologija beskičmenjaka,treće izdanje,u dobrom je stanju. Autor:Prof.Valentin Aleksandrovič Dogelj. Izdavač:Naučna Knjiga,Beograd 1961. Format:24cm x 17cm. Broj Strana:519 strana,ilustrovana,tvrd povez,latinica. U naslovu Zoologija beskičmenjaka Zivotinjski svet naseljava biosferu na našoj planeti, a pod biosferom podrazumevamo onaj površinski sloj zemljine kore sa slojem vazduha koji je okružava; u toj biosferi odigravaju se životni procesi životinjskih i biljnih organizama. Opšti opseg životinjskog sveta određuje se, s jedne strane, brojem vrsta koje ulaze u njegov sastav i, s druge strane, brojem jedinki, koje ulaze u sastav svake vrste. U današnje vreme, pitanje o broju životinjskih vrsta koje naseljavaju našu zemlju, može biti rešeno samo približno na osnovu broja vrsta do danas opisanih u nauci. Broj vrsta u onim grupama čiji su pretstavnici krupnijih razmera (sisari, ptice i dr.) manjeviše je poznat, a broj životinjskih vrsta, čiji su pretstavnici manjih razmera, samo je približno poznat i sa razvitkom zoološke nauke svakako će se povečati. Različiti autori unekoliko se razilaze u ocenjivanju broja životinjskih vrsta. Ako rasmotrimo najveće cifre koje uzimaju u obzir izvesni naucnici to ćemo dobiti sledeće podatke u pojedinim tipovima životinjskog sveta…. na ovaj način, broj do sada poznatih životinjskih vrsta iznosi, otprilike 1 000 000. Izračunavanja Prirodno je što izračunavanja broja jedinki koje pripadaju jednoj vrsti pretstavlja još veće teškoće. Moguće je ukazati na sledeće krajnosti: ima životinja (naprimer slonovi i nosorozi) čiji broj na zemlji ne prevazilazi nekoliko hiljada, a postoje čak i takve vrste koje su u izumiranju (kao bizoni) od kojih se sačuvalo svega nekoliko stotina primeraka. S druge strane, milioni i milijarde jedinki vrste putničkog skakavca pretstavljaju drugu krajnost, a broj infuzoria ili flagelata koje vrve u svakoj bari, nemoguće je ni približno oceniti. Sto se tiče bioloških osobenosti raznih životinja, njihove veličine i opšteg broja jedinki, kao i gustina naselja svake vrste u pojedinim reonima.

udžbenički format tvrd povez 1956god 464 strane ruski jezik potpis pret. vlasnika stranice malo požutele Књига познатог геохемичара Калерва Ранкаме „Изотопи у геологији“ својеврсни је резиме о питањима савремене геохемије и садржи богат материјал који се односи на проналажење и понашање појединих изотопа у природи и њихових својстава. Велика количина аутора коју је аутор прикупио, неопходна за разумевање основа радиоактивних метода за одређивање апсолутне старости геолошких формација, несумњиво је драгоцена. Уз ово, књига је прилично потпуна референтна књига о геохемијској карактеризацији изотопа. На почетку књиге налази се одељак о физици и хемији нуклида; излагање материјала у овом одељку углавном је на нивоу савременог знања. Следи опис изотопа елемента 91, који се завршава елементом калифорнијум. Треба напоменути да нису сви одељци књиге написани подједнако темељито, а у неким деловима су представљени подаци недовољно систематизовани. Подаци дати на природним радиоелементима су помало случајни; на пример, мање од пола странице посвећено је описивању својстава радона, иако је понашање радона у природним условима од великог теоријског и практичног интереса. Литература о свим питањима покренутим у књизи углавном је представљена прилично у потпуности. Уредник је сматрао да је потребно у неким случајевима правити белешке успостављајући хронолошки редослед спроведених студија. На пример, када се разматра питање спонтане фисије уранијума, нису наведена имена Петрзхак и Флеров, који су први пут открили ову појаву 1940. године. Научна терминологија коју је аутор користио је општеприхваћена, са изузетком израза „нуклид“, који до сада тешко да је ушао у совјетску научну литературу. Занимљиво је приметити да је аутор у наслову употребио израз „изотоп“, док у тексту користи термин „нуклид“. За совјетског читаоца термин „изотоп“ је познатији и стога се сматрало целисходним да се термин „нуклид“, у зависности од значења, замени терминима „изотоп“ или „језгро“.

odvojio se tabak, ima podvlačenja, vidi slike

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nuklearna fizika je grana fizike koncentrisana na jezgro atoma. Istorija Radioaktivnost je otkrio 1896. francuski naučnik Henri Bekerel dok je radio na fosforoscentnim materijalima. Ovi materijali svetle u mraku nakon izlaganja svetlu, i on je mislio da bi sjaj proizveden u katodnim zračnim cevima (cathode ray tubes) od strane X-zraka mogao nekako biti povezan sa fosforoscencijom. Zato je pokušao da uvije fotografsku pločicu (plate) u crnu hartiju i da stavi razne fosforoscentne minerale na nju. Svi rezultati su bili negativni dok nije isprobao korišćenje uranijumovih soli. Rezultat sa ovim jedinjenjima je bilo duboko crnjenje pločice. Ipak, ubrzo je postalo jasno da crnjenje pločice nema nikakve veze sa fosforoscencijom jer je ona crnela kada je mineral držan u mraku. Takođe ne-fosforoscentne soli uranijuma pa i metalski (metallic) uranijum su pocrnjivali pločicu. Bilo je jasno da postoji neka nova vrsta zračenja koja je mogla da prođe kroz papir koja je uzrokovala crnjenje pločice (U mnogim knjigama piše da je Bekerel slučajno otkrio radioaktivnost.) Isprva se činilo da je ovo novo zračenje bilo slično nedavno otkrivenim x-zracima. Ipak kasnija istraživanja Bekerela, Pjera Kirija, Marije Kiri, Ernesta Raderforda i drugih su otkrila tri različite vrste radioaktivnosti: alfa, beta i gama raspad. Ovi istraživači su takođe otkrili da mnogi drugi hemijski elementi imaju radioaktivne izotope. Opasnosti radioaktivnosti nisu odmah otkrivene. Akutno trovanje radiacijom je brzo otkriveno, ali je početna pretpostavka bila da, kao kod vatre, ako se odmah ne primeti efekat, nema opasnosti. Štaivše nije se znalo da će ako se unesu u telo, radioaktivni materijali nastaviti da zrače unutar tela, često prouzrokujući kancer ili druge ozbiljne probleme. Mnogi lekari i firme su počeli da reklamiraju radioaktivne supstance kao sredstvo lečenja; jedan posebno uzbunjujuć primer je bilo lečenje klistiranjem radijumom. Marija Kiri je pred smrt govorila protiv ovakve vrste lečenja, upozoravajući da efekti radijacije na ljudsko telo još nisu dobro ispitani. Za vreme Drugog svetskog rata, se došlo na ideju da bi se energija koju radioaktivnost oslobađa mogla koristiti kao oružje za masovno uništenje. I sile osovine i savezničke snage su započele projekte u cilju razvoja ovakvog oružja; Projekat Menhetn u SAD se na kraju pokazao uspešnim. Dve od prve tri bombe koje su proizvedene su bačene na Japan; tada je planirano da se proizvodnja ubrza na oko jednu bombu nedeljno, ali se Japan predao pre nego što je još atomskih bombi bačeno. Za vreme Drugog svetskog rata i u ranom hladnom ratu je nastavljen razvoj nuklearne tehnologije, dok se malo pažnje obraljalo na dugoročne opasnosti radijacije i radioaktivne kontaminacije. Jači otpad nastao proizvodnjom uranijuma je skladišten u velike tankove sa rokom trajnosti od samo par decenija, i nije bilo planova za dugoročnije skladištenje dok je manje jakom otpadu dopušteno da procuri u zemljište bez temeljnih proračuna o dugoročnim posledicama. Mnoga nuklearna oružja su testirana u atmosferi (to jest iznad povvršine Zemlje), što je oslobodilo dovoljno radioaktivnog materijala da veoma značajno podigne svetski nivo pozadinskog zračenja. Konačno je sporazum o ograničenim probama prekinuo ove probe u SAD i SSSR-u (mada su podzemne probe nastavljene u obe zemlje, a Francuska i Kina su nastavile atmosferske probe još dugo vremena). Zatim su razvijeni nuklearni reaktori za korišćenje u podmornicama, brodovima i za komercijalnu upotrebu. Od 1960-ih, protivnici nuklearne energije su tvrdili da dugoročno izlaganje niskim nivoima zračenja može da dovede do ozbiljnih zdravstvenih problema, i da radioaktivna kontaminacija iz životne okoline može da pređe na ljude dovodeći do ovakvih dugoročnih izlaganja. Ove tvrdnje su ostale kontrovrezne, vidi linear no threshold model, radiation hormesis. Usled ovih tvrdnje je javna zabrinutost dramatično porasla, sigurnosne mere su pojačane, a korišćenje radioaktivnih materijala poput torijuma u plinskim mrežicama (gas mantles) je smanjeno. Javna zabrinutost je znatno porasla usled nuklearnih nezgoda posebno onih u Tri majl ajlendu (Three Mile Island) i Černobilju. Ova zabrinutost se u mnogim slučajevima sastoji iz nenalačkog straha od svega što u svom imenu sadrži odrednicu `nuklearno`. Na primer, nuklearno magnetno rezonantna spektroskopija (nuclear magnetic resonance imaging spectroscopy) (NMRI), koja nema nikakve veze sa radioaktivnošću je preimenovana u magnetnu rezonancu (magnetic resonance imaging) (MRI) da bi se se ugušio javni strah. Radioaktivni izotopi i dalje imaju mnoge značajne primene, uključujući praćenje bioloških procesa u ljudskom telu za potrebe dijagnostike, očuvanje hrane u teglama ubijanjem bakterija i određivanje starosti geoloških nalaza bazirano na procenama o brzini raspada izotopa. Od ovih primena, pa do upotrebe nuklearne energije, nuklearna tehnologija je još uvek u širokoj upotrebi uprkos javnoj zabrinutosti. Izgradnja novih reaktora se nastavlja, posebno u Aziji, kao i razvoj novih tipova reaktora koji koriste nuklearnu fisiju i nuklearnu fuziju.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova. Izdavač: Pokrajinski sekretarijat za zaštitu životne sredine - Novi Sad, 2014. god. Tvrd povez, 30,5X24 cm. 168 str. Kunstdruk, ilustracije pun kolor Ramsarska konvencija (The Convention on Wetlands) odnosi se na zaštitu močvarnih područja od međunarodnog značaja, naročito kao staništa ptica močvarica. Konvencija je dobila naziv po iranskom gradu Ramsaru gde je i usvojena 2. februara 1971. godine. Obedska bara - mit i legenda, poznata je širom sveta još od sredine XIX veka, od kada se o njoj ispredaju priče kao „raju“ za ptice. Nekada čuveni ornitološki rezervat, a danas Specijalni rezervat prirode, ovaj prostrani močvarno-šumski kompleks nalazi se uz reku Savu u južnom Sremu. Najveću vrednost područja čini autentičan splet mrtvaja, bara, okana, močvarne vegetacije, vlažnih livada i šuma sa izuzetno bogatim diverzitetom ekosistema i vrsta, posebno onih ugroženih. Obedska bara je jedno od retkih još očuvanih plavnih ritskih područja sa specifičnostima kao što su stoletne mešovite šume hrasta lužnjaka, kolonije ptica močvarica i brojne prirodne retkosti. Bara je ostatak meandra starog korita reke Save čiji glavni tok danas teče južnije. Njeno korito, na čijem su obodu sela Obrež i Kupinovo, se zbog svog oblika naziva „Potkovica“. Viši, kopneni deo, ispresecan vodenim depresijama i staništima starih hrastovih šuma naziva se „Kupinske grede“. Obedska bara je poznata zbog raznovrsnih močvarnih i šumskih staništa, brojnih vrsta sisara, riba, vodozemaca, gmizavaca, insekata i izuzetnog bogatstva flore, ihtiofaune i posebno ornitofaune.

Otrovne biljke: upoznavanje otrovnih biljaka,motrovne materije u biljkama, delovanje otrovnih materija u biljkama / Momčilo Kojić, Vaskrsija Janjić Beograd 1991. Mek povez, ilustrovano, 279 strana. Knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. V1 Biohemijske analize pokazuju da se u biljkama stvaraju vrlo raznovrsne susptance i jedinjenja, a među njima i takva koja izazivaju toksična delovanja na čoveka i domaće životinje. One koje se odlikuju sintezom i akumulacijom većih količina tih materija ubrajaju se u otrovne biljke. Otrovne biljke ne moraju istovremeno da budu i nekorisne. Mnoge otrovne vrste su poznate i kao odlične lekovite biljke. Međutim, ovom prilikom, u našim razmatranjima u ovoj knjizi, pažnja je obraćena otrovnim i drugim štetnim biljkama, koje mogu izazvati nepoželjene, nekad i fatalne posledice kod čoveka i domaćih životinja. Ambicija nam je bila da ukažemo na neka bitne osobine i značaj otrovnih biljaka, da iznesemo osnovna svojstva glavnih grupa toksičnih jedinjenja, a posebno da se zadržimo na upoznavanju pojedinih otrovnih biljaka, sadržaju otrovnih supstanci u njima i njihovom konkretnom delovanju na čoveka ili domaće životinje. U Posebnom delu knjige obrađeno je 100 naših najpoznatijih i najčešćih otrovnih biljaka, (obuhvaćene su samo cvetnice). Dat je njihov morfološki opis, stanište na kome rastu, rasprostranjenje i, eventualno, njihova varijabilnost, zatim, sadržaj otrovnih supstanci (njihove osobine, distribucija u biljci, delovanje na čoveka ili domaće životinje). Za svaku otrovnu biljku data je fotografija u boji, što će sigurno doprineti da ih lakše raspoznaju i identifikuju ne samo stručnjaci već i ljudi koji se time ne bave profesionalno.

z3 Otrovne biljke: upoznavanje otrovnih biljaka,motrovne materije u biljkama, delovanje otrovnih materija u biljkama / Momčilo Kojić, Vaskrsija Janjić Beograd 1991. Mek povez, ilustrovano, 279 strana. Biohemijske analize pokazuju da se u biljkama stvaraju vrlo raznovrsne susptance i jedinjenja, a među njima i takva koja izazivaju toksična delovanja na čoveka i domaće životinje. One koje se odlikuju sintezom i akumulacijom većih količina tih materija ubrajaju se u otrovne biljke. Otrovne biljke ne moraju istovremeno da budu i nekorisne. Mnoge otrovne vrste su poznate i kao odlične lekovite biljke. Međutim, ovom prilikom, u našim razmatranjima u ovoj knjizi, pažnja je obraćena otrovnim i drugim štetnim biljkama, koje mogu izazvati nepoželjene, nekad i fatalne posledice kod čoveka i domaćih životinja. Ambicija nam je bila da ukažemo na neka bitne osobine i značaj otrovnih biljaka, da iznesemo osnovna svojstva glavnih grupa toksičnih jedinjenja, a posebno da se zadržimo na upoznavanju pojedinih otrovnih biljaka, sadržaju otrovnih supstanci u njima i njihovom konkretnom delovanju na čoveka ili domaće životinje. U Posebnom delu knjige obrađeno je 100 naših najpoznatijih i najčešćih otrovnih biljaka, (obuhvaćene su samo cvetnice). Dat je njihov morfološki opis, stanište na kome rastu, rasprostranjenje i, eventualno, njihova varijabilnost, zatim, sadržaj otrovnih supstanci (njihove osobine, distribucija u biljci, delovanje na čoveka ili domaće životinje). Za svaku otrovnu biljku data je fotografija u boji, što će sigurno doprineti da ih lakše raspoznaju i identifikuju ne samo stručnjaci već i ljudi koji se time ne bave profesionalno.

PRIRODA U SAVREMENOJ FIZICI - Verner Hajzenberg Izdanje: GRADAC K Čačak, 2017. F: 12x23 cm O: 133 str Mek povez, latinica Knjiga je potpuno N O V A, neotvorena. Postavilo se pitanje, da li se stav modernog čoveka prema prirodi tako temeljno razlikuje od onoga u prošlosti, da bi se već samim tim stekle pretpostavke za jedan sasvim različit polazni osnov ma kakvog – na primer, umetničkog – odnosa prema njoj. Stav savremenosti prema prirodi teško da može pronaći svoj izraz, kao što je to bio slučaj u prethodnim stolećima, u jednoj svestranoj filozofiji prirode. On je, svakako, dalekosežno određen modernom naukom o prirodi i tehnikom. Otuda nije samo istraživač prirode sklon da traga za slikom prirode u savremenoj nauci o prirodi, a posebno u modernoj fizici.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ajnštajn je ’’pop’’ totem - Merilin Monro moderne nauke. Kako je to uopšte moguće, da čovek čije je delo razumljivo samo uskom krugu stručnjaka, postane univerzalna ikona savremene kulture? Pokušaj da se odgovori na ovo pitanje nalazi se upravo u ovoj knjizi.Napredak koji su doživele nauka i tehnologija tokom 20. veka ne može se dovoljno uporediti sa dalekim prostorima mišljenja u koje je zavirala savremena naučna misao, inspirisana u velikoj meri Ajnštajnovim delom. Upravo ta dostignuća ’’Velike nauke’’ kao i osnova Ajnštajnove ideje prikazani su ovde, paralelno sa stanjem duha u naše i Ajnštajnovo vreme. Veoma dopadljivo, kratko i razumljivo doći ćete do saznanja koja će, sada je više nego izvesno oblikovati čovečanstvo novog milenijuma.

Autori: Igor Kolarov, Svetislav Paunović, Branko Stevanović Ilustrovala Ana Petrović. Format: 13x20 cm Broj strana: 192 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 7. oktobar 2015. Nagrada Neven za najbolju knjigu iz oblasti popularne nauke u 2015. Eksperimenti i trikovi. Ako spadate u one koji su greškom otvorili ovu knjigu (dobili ste je na poklon; bilo vam je dosadno; nemate nijednu drugu knjigu; mislili ste da se u njoj radi o ljubavnom životu nemačkih žaba; zgrabili ste je žureći u toalet), najozbiljnije se pridržavajte ovog upozorenja: BEŽITE! URNEBESNA FIZIKA VAM MOŽE POMUTITI MOZAK I NATERATI VAS DA SE POTPUNO ZALJUBITE U NJU! Knjiga za one koji su ludi za fizikom! I za one koji bi radije vukli krokodila za rep nego izučavali fiziku!

Klinička dijagnoza unutrašnjih bolesti domaćih životinja Klinische diagnostik der inneren Krankheiten der Haustiere Dr B. Malkmus Lajpcig, 1916. Tvrd povez, format: 13,5x20 cm, 225 strana, ilustrovano, na nemackom! Korice kao na slikama. Unutra veoma dobra. Potpis na prvoj strani. Korice su pocele blago da se razdvajaju na pocetku i kraju knjige. Blede fleke po ivicama od nekadasnjeg kvasenja, ali stranice se lepo listaju! 111223 ktj-31

Dr inž. Gojko Dimić - ZBIRKA ZADATAKA IZ FIZIKE Izdavač: Građevinska knjiga Povez: meki Godina izdanja: 1965 NAPOMENA: Knjiga je što se tiče unutrašnjosti odlično očuvana, gotovo besprekorno, tekst čist i nepodvlačen, samo na obodu stranica, kad se knjiga gleda sklopljena, postoje fleke; na predlistu korektorom prekriveno ime; korice nešto slabije - površinski je oguljen donji deo hrbata, ali knjiga je čvrsta i kompaktna - stanje možete videti na fotografijama.