U srcu Mlečnog puta nalazi se supermasivna crna rupa, četiri miliona puta masivnija od našeg Sunca. To je mesto gde su prostor i vreme toliko iskrivljeni da svetlost biva zarobljena ako se usudi da se približi na 12 miliona kilometara. Prema Ajnštajnu, u crnoj rupi je kraj vremena. Ali prema fizici 21. veka, stvarnost može biti mnogo čudnija. Crne rupe obitavaju tamo gde su nekada sijale najmasivnije zvezde – i na obodu našeg trenutnog razumevanja. One su prirodno nastali objekti, neumitne posledice gravitacije kada se previše materije uruši u premalo prostora. A ipak, iako prirodni zakoni predviđaju da crne rupe postoje, one se ni pomoću njih ne mogu u potpunosti opisati. Crne rupe su mesta u prostoru i vremenu gde se sudaraju zakoni gravitacije, kvantne fizike i termodinamike. Isprva se smatralo kako su u tolikoj meri intelektualno nedokučive da naprosto nisu mogle postojati, ali samo u poslednjih nekoliko godina počeli smo da naslućujemo novu sintezu: duboku povezanost između gravitacije i teorije kvantnih informacija koja opisuje holografski univerzum u kome prostor i vreme nastaju iz mreže kvantnih bitova, a crvotočine premošćuju prazninu. U ovoj revolucionarnoj knjizi, profesor Brajan Koks i profesor Džef Foršo povešće vas do ruba razumevanja crnih rupa – na naučno putovanje do istraživačke granice koje obuhvata vek fizike, od Ajnštajna do Hokinga i dalje, a završava iznenađujućim zaključkom da naš svet može funkcionisati poput ogromnog kvantnog računara.

Fantastično izdanje, kvalitetan papir. Knjiga je nova !!! Dubravka Šoljan, Edina Muratović, Sabaheta Abadžić Ilustracije u boji Izdavač:Šahinpašić Sarajevo/Zagreb Broj strana: 454 Težina:772 g Upoznavanje i određivanje biljaka. Sadržaj: Biljke planina Bosne i Hercegovine je pisana na bosanskom i engleskom jeziku. Koncept knjige je prilagođen širem krugu korisnika, prvenstveno ljubiteljima planina, koji moraju imati potrebno botaničko obrazovanje, ali imaju i želju da znaju kako se koja biljka zove, koju ima upotrebnu vrijednost, gdje raste, koliko je široko rasprostranjena itd. Ova vrsta interesa može se zadovoljiti ukoliko se iskoriste fotografije biljaka napravljene u vrijeme njihovog cvjetanja, zatim, da se rasporede u skupine jednake boje cvjetova i da se svakoj fotografiji pridruži kratak tekst i neophodni numerički podaci koji će doprinijeti sigurnosti u određivanju nepoznate vrste. Na ovaj način odabrano je 400 vrsta iz skupine skrivenosjemenjača, uglavnom zeljastih, te manji broj drvenastih biljaka, a koje su botanički svrstane u 61 porodicu (familiju). U završnom dijelu knjige nalaze se poglavlja: Literatura i Registar naziva biljaka, domaći, latinski, engleski. Engleski nazivi biljaka kao i poglavlja: Predgovor i Uvod, napisani na engleskom jeziku, omogućit će strancima koji žive i rade u BiH, ili dolaze kao turisti, te posjećuju naše planine i zanimaju se za biljni svijet, da ovu knjigu uspješno koriste. Knjiga će biti od velike koristi studentima biologije, farmacije, šumarstva i agronomije.

MATEMATIKA u obliku metodičke zbirke zadataka sa rešenjima Dr DRAGOSLAV MITRINOVIĆ Gradjevinska knjiga Beograd 1976. Odlično očuvana sem što su se korice odvojile napred, vidi se na slici.

Vasiona , život, razum. J.S. Šklovski Prosveta Beograd 1989 , mek povez, 397 strana ilustrovano Predmet ove knjiga je star isto toliko, koliko i ljudska kultura. Ali tek u naše vreme prvi put su pružene mogućnosti istinske naučne analize problema mnoštva naseljenih svetova. Sada je već očigledno da je taj problem kompleksan i da zahteva veoma ozbiljnu pažnju najšireg spektra naučnih profesija - kibernetičara, astronoma, radio.fizičara, biologa, sociologa, čak i ekonomista. Na žalost, taj problem nam se ranije činio mnogo jednostavniji nego što se, u stvari, ispostavilo da jeste. Od vremena `pubertetskog optimizma` koji je donedavno imao totalno obeležje, istraživači danas pristupaju zrelijoj analizi toga veoma složenog problema. I što se više mi udubljujemo u njegovo poimanje, postaje sve jasnije da je razumni život u vasioni fenomen neobično redak, a možda čak i unikatan. Utoliko se veća odgovornost postavlja pred čovečanstvo da se, zbog njegovih nerazumnih postupaka, ta iskra spoznaje ne ugasi, već raspali u silnu vatru koja bi se videla čak i iz dalekih krajeva naše Galaksije. mek povez, odlično očuvano, latinica, format 11,5 x 20 cm , ilustrovano, 398 strana iz sadržaja : I.Astronomski aspekt problema II.Život u vasioni III.Razumni život u vasioni, Dopunska objašnjenja, Redakcija i komentari Vladan Čelebonović,

31434) VASIONA ŽIVOT RAZUM , J.S Šklovski , Prosveta Beograd 1989 , Predmet ove knjiga je star isto toliko, koliko i ljudska kultura. Ali tek u naše vreme prvi put su pružene mogućnosti istinske naučne analize problema mnoštva naseljenih svetova. Sada je već očigledno da je taj problem kompleksan i da zahteva veoma ozbiljnu pažnju najšireg spektra naučnih profesija - kibernetičara, astronoma, radio.fizičara, biologa, sociologa, čak i ekonomista. Na žalost, taj problem nam se ranije činio mnogo jednostavniji nego što se, u stvari, ispostavilo da jeste. Od vremena `pubertetskog optimizma` koji je donedavno imao totalno obeležje, istraživači danas pristupaju zrelijoj analizi toga veoma složenog problema. I što se više mi udubljujemo u njegovo poimanje, postaje sve jasnije da je razumni život u vasioni fenomen neobično redak, a možda čak i unikatan. Utoliko se veća odgovornost postavlja pred čovečanstvo da se, zbog njegovih nerazumnih postupaka, ta iskra spoznaje ne ugasi, već raspali u silnu vatru koja bi se videla čak i iz dalekih krajeva naše Galaksije. iz sadržaja : I.Astronomski aspekt problema II.Život u vasioni III.Razumni život u vasioni, Dopunska objašnjenja, Redakcija i komentari Vladan Čelebonović, mek povez, format 11,5 x 20 cm , ilustrovano, 398 strana , latinica,

Tvrd povez,format A4.Springer Verlag 1988.Autori Brauer,Rozenberg,Salomaa.151 strana.Vrhovi oko 50 strana pokvasili se se i brzo osusili jedva primetne blage fleke.Bez mirisa i slepljenih listova

veći format tvrd povez Dimenzije: 20x26 Broj stranica: 360 ilustrovana SAMO 15 MINUTA DNEVNO I VAŠE ZDRAVLJE ĆE BITI ZNATNO BOLJE; NAKON TOGA OSEĆAĆETE SE KAO PREPOROĐENI! Dobra kondicija i zdravlje kroz ceo život – osećajte se dobro bez obzira na godišnje doba! • Kako ojačati srce i krvne sudove – oslobodite se niskog pritiska i poboljšajte krvotok • Kako očuvati u dobrom stanju želudac i creva – prirodna pomoć kod zatvora i drugih poremećaja u ishrani • Kako sačuvati uravnoteženu razmenu materija – očistite svoje telo i oslobodite se viška kilograma • Kako da mobilišemo svoj imunološki sistem – pojačajte imunitet – izađite napolje! • Kako ojačati duh i čula – trenirajte pamćenje i razvijajte umne sposobnosti igrom • Kako postići mir i zadovoljstvo – aktivno protiv stresa • Koliko ste zadovoljni?

Autor: Karolinda Hil Izdavač: Egmont : IPS Media - Beograd, 2003. Dimenzije: 16.5 x 10.1 cm Mek povez, 80 str. Ilustrovana Kako krzno omogucava polarnom medvjedu da se odrzi na vodi? Cime se hrani gorila? Zasto lavovi ricu? Knjiga Veliki sisari otkriva cudesan svijet najvecih zivotinja na zemlji, od dzinovskog plavog kita u oceanu do najkrupnijeg slijepog misa u vazduhu. Uz pomoc fotografija, ilustracija i Biljezaka sa terena upoznati cete se sa njihovim navikama i stanistima. R3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Usborne Book of Astronomy and Space by Lisa Miles Astronomija (starogrčki: αστρον + νόμος i u prevodu znači zakon zvezda) je nauka koja proučava objekte i pojave izvan Zemlje i njene atmosfere. Ona proučava poreklo, razvoj, fizička i hemijska svojstva, kretanje, kao i procese koji se odvijaju na nebeskim telima (kao što su planete, zvezde, zvezdani sistemi, galaksije...), pojave kao što je kosmičko pozadinsko zračenje, i nastanak, razvoj i sudbinu svemira. Osobe koje se bave astronomijom zovu se astronomi. Astronomija je jedna od najstarijih nauka. Astronomi ranih civilizacija izvodili su planska zapažanja o noćnom nebu, a astronomski artefakti su pronađeni i iz mnogo ranijeg perioda. Međutim, bilo je potrebno otkriće teleskopa pre nego što je astronomija mogla da se razvije u savremenu nauku. Istorijski gledano, astronomija je uključivala raznovrsne discipline kao što su astrometrija, nebeska navigacija, posmatračka astronomija, izrada kalendara, pa čak i astrologija, ali profesionalna astronomija se danas često poistovećuje sa astrofizikom. Od 20. veka, profesionalna astronomija je podeljena na posmatračke i teorijske grane. Posmatračka astronomija usmerena je na sticanje i analiziranje podataka, uglavnom korišćenjem osnovnih principa fizike. Teorijska astronomija je usmerena prema razvoju računarskih ili analitičkih modela za opisivanje astronomskih objekata i pojava. Dva polja dopunjuju jedno drugo, tako da teorijska astronomija nastoji objasniti rezultate posmatranja, a posmatranja se koriste se za potvrdu teorijskih rezultata. Astronomija se mora razlikovati od astrologije koja je pseudonauka o predviđanju ljudske sudbine posmatranjem putanja zvezda i planeta. Iako dva polja dele zajedničko poreklo i deo metodologije (naime, korišćenje efemerida), ona su različita.[1] Astronomi amateri su doprineli mnogim važnim astronomskim otkrićima, i astronomija je jedna od preostalih nauka u kojoj amateri još uvek mogu igrati aktivnu ulogu, posebno u otkrivanju i posmatranju prolaznih pojava.

Ivica mora Rejčel Karson Sa svim obeležjima blistave proze Rejčel Karson u kombinaciji sa naučno preciznim istraživanjem atlantske obale, dolazi i zastrašujuće lep prikaz onoga što se može naći na ivici mora. „Ivica mora je čudno i lepo mesto. Fokusirajući se na biljke i beskičmenjake koji preživljavaju u atlantskim zonama između najniže i najveće plime, između Njufaundlenda i Florida Kiz, Ivica mora je knjiga koja se čita iz zadovoljstva, kao i praktičan vodič za identifikaciju. Njegov dodatak i indeks čine ga odličnim referentnim alatom za one koji su zainteresovani za biljni i životinjski svet oko plimskih bazena. Nova generacija čitalaca već otkriva zašto su knjige Rejčel Karson postale kamen temeljac pokreta za zaštitu životne sredine i očuvanje. SIGNET BOOKS 1955. 238 str. odlično očuvana

Knjiga je dobro očuvana. ,,Nauka je sistematizovano znanje.HERBERT SPENSER (1820-1903), engleski filozof.Nauka je protivotrov otrovu entuzijazma i sujeverja.ADAM SMIT (1723-1790), skotski ekonomista.Nauka je ono sto se zna. Filozofija je ono sto se ne zna.BERTRAND RASEL (1872-1970), engleski filozof.[Nauka predstavlja] niz sudova koji se konstantno proveravaju.PJER EMIL DIKLO (1840-1904), francuski bakteriolog.[Nauka je] zelja da se saznaju uzroci.VILIJAM HAZLIT (1778-1830), engleski esejista.[Nauka je] poznavanje posledica, kao i medjusobne zavisnosti cinjenica.TOMAS HOBS (1588-1679), engleski filozof.[Nauka je] velika igra. Inspirisuca i osvezavajuca. Igraonica je sama vasiona.ISIDOR ISAK RABI (1898-1988), americki fizicar.Dobra jutarnja vezba za jednog naucnika je da odbaci omiljenu hipotezu svakog dana pre dorucka. To ga odrzva mladim.KONRAD LORENC (1903-1989), austrijski zoolog.

Specijalna mineralogija,hrabat pocepan,korice iskrzane po rubovima,sa tragovima žutih fleka od stajanja. Autor:Fran Tućan. Izdavač:Državna Štamparija Kraljevine Jugoslavije,Beograd 1930. Format:24cm x 18cm. Broj Strana:720 strana,ilustrovana,tvrd povez,ćirilica. Kategorija: Geografija; Geologija; Speleologija; Geodezija Opis Iz predgovora: “…Druga knjiga Mineralogije – Specijalna Mineralogija – izašla je nešto opsežnije nego sam se nadao. Uzrok je tome u prilikama, u kojima se nalazi kod nas mineraloška nauka. Literatura naime, koja se bavi mineraloškim pitanjaima, kod nas je toliko slabo razvita da, das u đaci, slušači mineralogije, upućeni u glavnom na ovu knjigu. Bog toga sam se u Specijalnoj Mineralogiji osvrnuo na gotovo sve minerale, koji su danas koji su danas u mineraloškoj literature poznati…. Knjiga sadrži 437 slika u tekstu…`

V. V. Lunkevic - Ptice Izdavac : Evoluta 2016, kao nova, 160 strana POLICA 14 Na Zemlji ima mesta koja čovek nije naselio. Postoje ogromne šume u kojima žive samo životinje i ptice. Ogromne pustinje su beživotne i bezvodne. Ali čovek osvaja nove prostore. Ostaje sve manje mesta na koja se nije proširio i na kojima se ne vidi njegov uticaj. Čovek menja Zemljino lice i prirodne uslove. Kako se prema aktivnosti čoveka odnose ptice? Čovek seče šume, krči panjeve, razorava zemlju, seje žito. Zato ptice koje mogu da žive samo u šumi, napuštaju staništa i sele se onamo gde im pruža utočište i hranu još nedirnuta šuma. Od čoveka odlaze u šumsku tišinu tetrebi, leštarke, sojke, carski orlovi, neki rodovi kosova i druge ptice.

Zepter Cleansy, elektronika, ali nije detaljno ispitana. Usisivač je radio, ali navodno nekad nije hteo da se upali neposredno nakon gašenja, a kad prođe vreme upali se. Nisam ga probao sa daljinskim. IK - 3215 - K74-1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lekovite biljke (u literaturi se može sresti i termin medicinske biljke) se koriste u zvaničnoj ili narodnoj medicini za lečenje bolesti ili očuvanje zdravlja ljudi. Danas se koristi oko 10.000 vrsta biljaka i posvećuje im se velika pažnja upravo u cilju pronalaženja boljih lekova koji bi po organizam čoveka bili što je moguće manje štetni. Mnoge farmakopeje u svetu koriste biljke za dobijanje lekova (u Rusiji se oko 170 vrsta biljaka koristi u te svrhe) jer su bogate sadržajem alkaloida, glikozida, smole, etarskih ulja i dr. Nauka koja se bavi izučavanjem lekovitog bilja, odnosno drogama biološkog porekla naziva se farmakognozija. Istorija upotrebe biljaka u lečenju tesno je povezana sa istorijom i razvojem ljudskog društva. Najstariji pisani dokumenti potiču iz Kine 3000 godina p. n. e. kada se znalo za više od stotinu lekovitih biljaka među kojima se neke i danas koriste, kao npr. rebarbara (Rheum ssp.) i cimet. Godina 1806. obeležena je zaslugom nemačkog apotekara Fridriha Vilhelma Sertinera (nem. Friedrich Wilhelm Sertürner 1783—1841), koji je prvi izolovao morfin iz opijuma, kao početak stručne farmakognozije. Razvoj fitoterapije u Srbiji Prvi pisani dokumenti o upotrebi biljaka u lečenju, fitoterapiji, sadržani su u manastirskim kodeksima Hodoškom (XIV vek) i Hilandarski (XV i XVI vek). U XVIII veku Zaharije Stefanović Orfelin u svom delu Veliki srpski travnik 1783. g. opisao je na desetine biljaka i način njihove upotrebe. Vuk Stefanović Karadžić je 1818. g. u Srpskom rječniku objavio veliki broj podataka o upotrebi biljaka u narodnoj medicini. U XIX veku posebno mesto u izučavanju fitoterapije zauzimaju Josif Pančić, svojim delom Botanika(1868) i Sava Petrović koji je napisao prvu knjigu o rasprostranjenju i upotrebi lekovitog bilja kod nas, Lekovito bilje Srbije (1883). U isto vreme Vladan Đorđević objavljuje Narodna medicina u Srba i Vasa Pelagić priručnik Stvarni narodni učitelj. Ova dela su dosta pomogla popularisanju upotrebe lekovitog bilja. Početkom XX veka počinje i novo poglavlje u razvoju fitoterapije obeleženo radom Jovana Tucakova (1905—1978) i njegovih saradnika, učenika i sledbenika. Višegodišnji rad u prikupljanju podataka o rasprostranjenju lekovitih biljaka, njihovoj upotrebi u narodnoj medicini kao i laboratorijska ispitivanja njihovih sastojaka postavili su temelje naše fitoterapije. Među mnogobrojnim naučnim i stručnim radovima izdvajaju se Farmakognozija (1948) i Lečenje biljem (1971). Ovaj vrsni naučnik je osnivač Instituta za proučavanje lekovitog bilja Josif Pančić u Beogradu.

tajson nova grž

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Grlić, Ljubiša Naslov Enciklopedija samoniklog jestivog bilja / Ljubiša Grlić ; [fotografije Ljubiša Grlić i Stipe Hećimović ; crteži Nela Krstić] Vrsta građe enciklopedija, leksikon Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : August Cesarec, 1990 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 391 str. : ilustr. u bojama ; 25 cm Drugi autori - osoba Hećimović, Stipe Krstić, Nela Zbirka Biblioteka Priručnici Napomene Bibliografija: str. 364-366 Registri. Predmetne odrednice Jestive biljke -- Enciklopedije Samonikle biljke – Enciklopedije IZ PREDGOVORA PRVOM IZDANJU U posljednje vrijeme povećava se interes za jestive biljke koje slobodno rastu u prirodi. Spoznaja da živimo u sve zagađenijem i zatrovanijem svijetu mijenja neke ustaljene pristupe prehrani i postepeno nas orijentira prema zdravoj prirodnoj biljnoj hrani, kojom naše jelovnike možemo i osvježiti i obogatiti. Sve više maha uzimaju pokreti koji teže približiti suvremenog čovjeka prirodi, a širi se i vegetarijanstvo, koje će u bogatstvu naše flore naći veliké mogućnosti za ostvarenje svojih ideja. Osim toga, sadašnje naše teškoće i sniženi standard života upućuju nas na prirodu, na neiscrpne i besplatne izvore biljne hrane. Napokon, neizvjesnost življenja u današnjem nemirnom svijetu, a i strah od izbijanja rata, navode nas da razmišljamo o rezervnoj hrani, koja bi nam olakšala preživljavanje u svim okolnostima što bi nas mogle zadesiti. Rezultate prvih istraživanja vitaminske vrijednosti 75 vrsta naših divljih jestivih biljaka objavio sam još 1952-54, a pokušaji sistematizacije takvog bilja datiraju od 1954–56, kada su izašle moje prve knjige s tog područja. U njima sam nastojao skrenuti pažnju na obilje novih, do tada kod nas nepoznatih izvora zdrave i ukusne hrane, što ih nalazimo u bogatoj i raznolikoj flori naše zemlje. Slijedila su mnoga istraživanja i publikacije naših vojnih stručnjaka, tako da o samoniklom jestivom bilju danas postoji već prilično opsežna domaća literatura. Za više od 30 godina bavljenja tim područjem prikupio sam obilnu građu. Uz terenska i laboratorijska istraživanja, anketiranja te organoleptičke i kulinarske eksperimente, snimio sam više od 3000 fotografija jestivih biljaka na njihovim prirodnim staništima, a skupio sam i mnoštvo podataka proučavanjem strane i domaće literature. Smatrao sam korisnim srediti sav taj materijal, sažeti ga i objaviti u obliku popularnog, bogato ilustriranog priručnika. Budući da je moja knjiga Samoniklo jestivo bilje (1980) već duže vrijeme rasprodana, a kako se zanimanje za djelo takva sadržaja ne smanjuje, prihvatio sam se pripremanja ovog izdanja. Svjestan sam da naslov „Enciklopedija“ obavezuje i da pretpostavlja što kompletnije, sistematski i pregledno obrađeno gradivo, u kojem će čitalac brzo i jednostavno doći do željenih informacija. U ovu knjigu, za razliku od prethodne, nisam uvrstio jestive gljive, jer su posljednjih godina kod nas objavljeni specijalizirani gljivarski priručnici. Ipak, ova je knjiga sadržajem opsežnija, već i zato što je sistematski dio proširen sa 140 novih, kod nas dosad neopisanih jestivih vrsta. Tako je ovdje u zasebnim člancima obrađeno ukupno 409 biljnih vrsta, a uz to je veći broj jestivih biljaka uzgredno opisan u člancima o njima srodnim vrstama. Tekstovi o ranije uvrštenim biljkama za ovu su enciklopediju temeljito revidirani, prošireni i dopunjeni. Sistematski dio knjige ilustriran je sa 490 odabranih fotografija, od kojih su više od polovice nove, ranije neobjavljene. Znatno je proširen i uvodni, opći dio, u koji su ušla neka nova poglavlja. Biljke su i u ovoj knjizi obrađene po botaničkom sistemu, tako da je kao temeljna taksonomska kategorija uzéta biljna vrsta, a kao viša kategorija porodica. Tamo gdje su uvrštene po dvije ili više vrsta iz jedne porodice, iznijeta su i neka karakteristična obilježja te porodice. Pri morfološkom. opisivanju i izlaganju ostalih podataka držao sam se za sve biljke istog redoslijeda, pa će čitaoci, nadam se, lako naći podatke koji ih budu zanimali. Novost je da su sve uvrštene biljke po značenju razvrstane u tri skupine (A, V i C), što će omogućiti lakše odabiranje. U ovo izdanje uveden je i ilustrirani Rječnik stručnih pojmova, koji će čitaocima s nedovoljno stručnog znanja olakšati snalaženje u priručniku. Kalendar branja donosi pregled dostupnosti jestivih vrsta u pojedinim mjesecima. Indeksi botaničkih i narodnih naziva na kraju knjige također će omogućiti brzo pronalaženje podataka o pojedinim biljnim vrstama. Svojom suradnjom i sugestijama mnogo su me obavezali mr Stipe Hećimović, prof. Dragomir Brkić, prof. Dr Takanobu Itai, prof, dr Vladimir Dévidé, gospoda Yasuyo Hondo, drCharles C. Fulton, prof. dr Vanda Kochansky-Devidé, recenzenti profesori dr Zvonimir Dévidé i dr Mirko Filajdić te autor crteža Nela Krstić. Svima i ovdje srdačno zahvaljujem. Zagreb, u studenom 1985. Lj. G. UZ DRUGO IZDANJE Tekst prvog izdanja temeljito je revidiran, na više mjesta dotjeran ili dopunjen novijim podacima. Usvojio sam i neke sugestije čitatelja, na čemu im i ovdje zahvaljujem. Zagreb, u siječnju 1990. Samonikle jestive biljke su najstariji izvor hrane dostupan ljudskoj vrsti. Danas je upotreba ovog izvora hrane očuvana samo kod zajednica koje nisu imale jači dodir sa civilizacijom. Tokom novije istorije samoniklo jestivo bilje najčešće se koristilo u vreme raznih nepogoda i nestašica izazvanih ratovima, ali posljednjih decenija interes za ovu oblast sve više raste, kako kod nas tako i u celom svetu. Značaj samonikle flore kroz istoriju Samonikle jestive biljke, odnosno divlja flora bio je osnovni izvor hrane praistorijskog čoveka pre nego što se naučio lovu i ribolovu. Razvojem civilizacije čovek je počeo da kultiviše jestive biljke i postepeno izgubio urođeni instinkt za prepoznavanje jestivih biljaka. Međutim, samonikla flora je tokom istorije ostala značajan izvor hrane, pogotovo u kriznim vremenima (kakvi su ratovi, na primer), pa se znanje o jestivosti pojedinih biljaka održalo i do danas. Po pravilu su samonikle biljke znatno bogatije vitaminima i mineralima od gajenih vrsta, a takođe u najvećoj meri oslobođene najrazličitijih toksina koji se koriste u savremenoj poljoprivredi (herbicidi, insekticidi i sl.) i prehrambenoj industriji (različiti aditivi). Osim toga, veliki broj jestivih vrsta svrstava se i među lekovite biljke i obratno, a lekovito delovanje biljaka može se (osim kroz čajeve, tinkture i sl.) ispoljiti kroz jela pripremljena od njih. Ne postoji oštra granica između fitoterapije i dijetoterapije. Obe ove grane medicine stare su koliko i samo čovečanstvo. Zanimljiv je podatak da su se, tokom 20. veka, pripadnici mnogih primitivnih plemena, kojima je samonikla flora do tada bila osnovna hrana, počeli razboljevati zbog prelaska na način ishrane civilizovanog čoveka. Podela Samonikle lekovite biljke mogu se razvrstati na više načina, a osnovna podela može biti prema delovima biljaka koji se mogu koristiti u ljudskoj ishrani. Korenasto povrće U ovu grupu spada mesnato korenje, lukovice, krtole i rizomi. Najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među monokotiledonim biljkama. Tu prvenstveno spadaju razne vrste kaćuna i drugih vrsta iz porodice orhideja, zatim mnoge vrste iz porodice ljiljana (lukovi, grančica, divlji ljiljan, pokosnica, ptičje mleko, pasji zub, vilin luk) i neke močvarne i vodene vrste (strelica, vodena bokvica, vodoljub, rogozi, trske, dremovac). Među dikotiledonim biljkama najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među glavočikama (čičoka, stričak, čičak, cikorija, maslačak, kozja brada, kravačac, dragušica), zatim među zvončićima i lopočovkama, dok su u drugim porodicama manje zastupljene. Glavni hranljivi sastojak divljeg korenastog povrća najčešće je skrob, a kod glavočika i inulin. Hranljiva vrednost slična je žitaricama od kojih je korenasto povrće siromašnije belančevinama. Podzemni delovi jednogodišnjih biljaka najčešće se sakupljaju u jesen, na kraju vegetacione sezone, dok se podzemni delovi višegodišnjih biljaka sakupljaju i u jesen i u proleće. Kada ne sadrže gorke, opore, škodljive ili nesvarljive sastojke ovi podzemni delovi mogu poslužiti kao ukusno povrće. Mogu se jesti prokuvani ili pečeni na žaru, poput krtola kaćuna ili dodavati salatama u svežem stanju, kako se najčešće koriste različiti divlji lukovi (sremuš, vlašac, vinogradarski luk, planinski luk, sibirski luk i druge vrste). Druge vrste divljeg korenastog povrća, obzirom da su često veoma bogate skrobom, mogu se sušiti, mleti i koristiti za mešenje hleba ili kao zamena za kafu. Pre upotrebe treba ih dobro oprati, a po potrebi i oljuštiti. Neki podzemni delovi koji se prikupljaju mogu se sušiti i kao takvi kasnije koristiti za pripremu čajeva ili kao začini. Podzemne delove aromatičnih vrsta ne bi trebalo pre sušenja prati, već samo dobro obrisati čistom krpom. Očišćena biljna droga seče se na sitnije komade ili listiće i niže na konac ili rasprostire u tankom sloju na specijalnim mrežama. Suši se prirodnim putem na promajnom mestu, može i na osunčanom. Osušeni podzemni biljni delovi čuvaju se u suvim i hladnim prostorijama, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlje zeleno povrće Divlje povrće je najpoznatija i najrasprostranjenija kategorija samoniklog jestivog bilja. Najčešće se za jelo upotrebljavaju mladi listovi ili prolećni izdanci, a ređe ceo nadzemni deo biljke. Divlje zeleno povrće raste na gotovo svakoj zelenoj površini, a neretko se mogu naći oko ljudskih naseobina, uz puteve, na železničkim nasipima i sličnim mestima. Često se ubrajaju i u korove. Najukusnije vrste ove grupe samoniklih biljaka pripada porodicama kupusnjača, glavočika, troskota, lobodnjača i štitara, ali i među mnogim drugim. Posebno su sočni i ukusni izdanci nekih trajnica dok im se još nisu razvili listovi, kao na primer izdanci špargle, bljušta, pepeljuge, hmelja, paviti, japanske kiselice itd. Divlje zeleno povrće posebno je značajno kao bogat izvor vitamina C, obično bogatiji od gajenog povrća. Ovim vitaminom naročito su bogati listovi vrsta iz porodica kupusnjača i ruža. Karoten je takođe prisutan u svi zelenim biljnim delovima. Pored ova dva vitamina divlje zeleno povrće bogato je i vitaminima B1, B2, E, K, P, folnom kiselinom i mnogim drugim bioaktivnim materijama. Zeleni delovi biljaka beru se dok su još mladi i sočni, najčešće pre cvetanja. Starenjem i formiranjem cvetova često gube prijatan ukus i postaju gorki i nejestivi, a neke vrste mogu čak sadržati i otrovne sastojke. Biljke je najbolje sakupljati rano ujutro, dan-dva posle obilne kiše. Biljke ubrane posle kiše ili u zaseni blažeg su ukusa od onih ubranih tokom sušnih dana ili na osunčanim mestima. Divlje zeleno povrće najčešće se koristi sveže, u salatama, kada je njegova hranljiva vrednost i najveća, ali se mogu pripremati i kao variva ili čorbe. Divlje povrće svežinu može sačuvati u frižideru nekoliko dana, ali se takođe može i konzervirati i sačuvati kao zimnica. Neki od načina konzerviranja su: zamrzavanje – u zamrzivaču se divlje zeleno povrće može čuvati nekoliko meseci, a pre zamrzavanja potrebno ga je blanširati (preliti vrelom vodom); sušenje – biljke je najbolje sušiti prostrto u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom mestu zaklonjenom od direktnog sunca; ukiseljavanje – divlje zeleno povrće može se ostavljati kao turšija, na isti način kao i gajeno. Jestivi cvetovi Slatki napitak od suvog grožđa, limuna, jaja i cvetova crne zove Jestivi samonikli cvetovi bliski su divljem povrću, ali se od njega razlikuju većim sadržajem šećera, a često i prijatnim mirisom koji se dobro slaže sa raznim poslasticama, pa je i njihova primena u kulinarstvu nešto drugačija. Osim toga cvetovi su i dekorativni, pa uvek mogu poslužiti za ukrašavanje različitih obroka, kako slatkih tako i slanih. Mnogi cvetovi sadrže važne bioaktivne sastojke, poput vitamina C, a oni žute boje bogati su bioflavonoidima i karotenom. Cvetovi se sakupljaju kada su u punom razvoju, mada se kod nekih vrsta koriste i pupoljci (pupoljci dragoljuba mogu se koristiti kao začin - zamena za kapar). Aromatični cvetovi sakupljaju se rano ujutro, pre izgrevanja sunca, a nearomatični oko podneva. Cvetovi različitih vrsta mogu se koristiti za pripremu raznih poslastica (cvetovi crne zove ili bagrema), čorbi, variva ili salata (cvetovi dragoljuba i crvene deteline) ili omleta (cvetovi maslačka), ali se najčešće koriste za dekoraciju (cvetovi ljubičice, bele rade, nevena, crnog sleza, jagorčevine i dr). Cvetovi različitih vrsta mogu se i sušiti i tako osušeni koristiti za pripremu aromatičnih biljnih čajeva (crvena detelina, lipa, kamilica, divizma). Suše se kao i zeleno povrće, u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom i zasenjenom mestu. Osušeni cvetovi čuvaju se na hladnom mestu, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlji plodovi Sirupi od samoniklog voća i cveća Divlje voće, odnosno jestivi plodovi samoniklih biljaka dospevaju za branje od početka juna do kasne jeseni, odnosno u periodu kada drugi delovi najvećeg broja vrsta samoniklih biljaka nisu više jestivi. Najveći broj divljih vrsta sa kojih se sakupljaju plodovi svrstan je u porodicu ruža (Rosaceae), ali ih ima i u drugim porodicama (vresovke, ogrozdi, kozokrvinke, drenovke, šipci i dr). Divlji plodovi (jestivi, ali i otrovni!) najčešće su živo obojeni. Imaju mesnat i sočan perikarp (oplodnicu, omotač ploda) u kome je jedno seme (kod koštunica – džanarika, trnjina, drenjina, lešnik...), više semena (bobice – ribizla, borovnica, šipurak, glog...), ili pripadaju grupi zbirnih plodova (kupina, malina, šumska jagoda). U divlje plodove ubrajaju se i šišarke nekih četinara (na primer šišarke občne kleke, tise). Divlji plodovi su, zavisno od vrste, značajan izvor vitamina, naročito vitamina C i karotena, a takođe su bogati i mineralima (kalijum, kalcijum, fosfor, magnezijum), ugljenim hidratima, organskim kiselinama (jabučna, limunska, vinska), skrobom, pektinima i dr. Samonikli divlji plodovi najčešće se beru kada su sasvim zreli, jer su tada najukusniji i sadrže najviše hranljivih materija. Međutim postoje i oni koji su po sazrevanju tvrdi, oporog ili kiselog ukusa, a postaju ukusni tek posle jačih mrazeva, kada postanu prezreli i nagnjili.[Ovde nije reč o pravom procesu truljenja pod uticajem mikroorganizama, već o procesu samomaceracije, odnosno pretvaranju tvrdog perikarpa u kašastu masu pod uticajem enzima koji razlažu ćelijske membrane.] Ovakvi su plodovi mukinje, brekinje, jarebike ili oskoruše. Nasuprot njima šipurak se bere čim zarudi (počne da se crveni) jer sasvim zreo plod postaje mekan, teže se obrađuje i brže propada, a uz to u njemu ima manje vitamina C nego u nedozrelom plodu. Pri sakupljanju samoniklih plodova strogo se mora voditi računa da se dobro upozna izgled ne samo ploda, već i cele biljke, njene morfologije i staništa na kojima se može naći, kako ne bi došlo do zamene vrsta. Treba uvek imati na umu da u prirodi postoje brojne vrste čiji su plodovi otrovni, ali često naizgled sočni i ukusni, jarkih i privlačnih boja. Ovakve zamene najčešće se mogu desiti pri sakupljanju bobica i njihov ishod u nekim slučajevima može biti i fatalan. Divlje voće najčešće se konzumira sveže, samo ili kao sastojak voćnih salata, ali se može, poput kultivisanog voća, koristiti i za pripremu različitih poslastica ili kao zimnica u obliku sokova, sirupa, kompota, džemova, želea... Divlji plodovi mogu se i sušiti i kasnije koristiti uglavnom za pripremu ukusnih čajeva. Od divljeg voća mogu se spravljati i voćna vina, rakije i likeri, kao i voćno sirće. Kod pripreme nekih vrsta samoniklog voća treba biti veoma oprezan, jer su im neki delovi jestivi, a drugi otrovni. Karakterističan primer za ovu pojavu je tisa (Taxus baccata), kod koje je crveni omotač oko šišarice sočan i ukusan, dok je sama šišarica unutar njega veoma otrovna, kao i svi ostali delovi ove vrsta. Seme Seme je po svom sastavu najkompletnija i verovatno najzdravija hrana, jer sadrži znatnu količinu skroba, belančevina, bogato je vitaminom E, vitaminima B kompleksa, kao i važnim mineralima. Najčešće se sakuplja seme lobode, deteline, tušta, vijušca, gunjice, štira, nekih trava, kao i seme nekih vrsta drveća, kakvi su žirevi hrasta i bukve, pitomi kesten i seme borova (seme borova je najčešće veoma sitno, osim semena pinjola, koje je u svetu veoma cenjeni začin). Kalendar branja samoniklih jestivih biljaka FEBRUAR – plodovi breze, borovi pupoljci MART – kora hrastova i drugog drveća, jagorčevina, kopriva, ljubičica, maslačak, podbel, pupoljci topole, pupoljci breze i drugog drveća, vodopija APRIL – pitomi kesten, dobričica, glog, jagorčevina, kamilica, kopriva, lazarkinja, ljubičica, dan i noć, maslačak, oman, plućnjak, podbel (cvet i list), rosopas, rusomača, srčenjak MAJ – bagremov cvet, bokvica, dobričica, glog, jagoda, kamilica, kopriva, kesten pitomi, mrtva kopriva, kupina, lazarkinja, lipa, maslačak, majkina dušica, matičnjak, medveđe grožđe, plućnjak, podbel, preslica, rosopas, vrkuta, crna zova, žalfija JUN – gloginje, beli slez, bokvica, borovnica, dan i noć, divizma, dobričica, glog, kesten pitomi, jagoda, jagorčevina, mrtva kopriva, kruška, kupina, malina, matičnjak, majčina dušica, majska ruža, neven, pelin, orah, plućnjak, rusomača, preslica, različak, slez crni, suručica, kamilica, vrkuta, vranilova trava, cvet zove JUL – bokvica, borovnica, breza, brđanka, divizma, divlja ruža, dupčac, kunica, jagoda, žalfija, kim, kokotac, kopriva, mrtva kopriva, kupina, lipa, matičnjak, nana, orah, pelin, podbel, preslica, slez beli i crni, timijan, kamilica, trandovilje, troskot, vrkuta, vranilova trava, vratić, cvetovi zove AVGUST – kim, breza, šipurak, drenjina, kopriva, hmelj, kupina, slez beli i crni, hrastova kora, lincura, nana, orah, pelin SEPTEMBAR – divizma, šipurak, drenjina, hmelj, hrastova kora, kokotac, lincura, nana, neven, oman, orah, pelin, slez beli, zečji trn, slatki koren, žutika, divlja šargarepa OKTOBAR – brđanka, dinjica, glog, iđirot, kopriva, lincura, maslačak, slez beli, zečji trn, slatki koren NOVEMBAR – gloginje, iđirot, maslačak MG144 (N)

Poput tv serije BBC-a na kojoj se zasniva, ova knjiga je pokušaj da se ispripoveda istorija prirode, prati 3500miliona godina , izd 1980g. 350str sa kolor fotografijama, unutrašnjost odlično očuvana, ali omot je u nešto malo lošijem stanju

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jasne i koncizne definicije više od 4.500 pojmova i koncepata i mnogo novih unosa o aktuelnim temama čine ovaj rečnik idealnim referentnim vodičem za temu koja se brzo razvija. Fizika (grč. φύσις, phisis: priroda[1][2]) je osnovna fundamentalna prirodna nauka koja proučava osnovna ili suštinska svojstva prirodnih pojava i tela.[3] Fizičari proučavaju osnovna svojstva, strukturu i kretanje materije u prostoru i vremenu.[4] Fizičke teorije se najčešće izražavaju kao matematičke relacije. Najutemeljenije pojave se nazivaju fizičkim zakonima ili zakonima fizike, međutim, i oni su kao i sve druge naučne teorije, podložni promenama. Pri tome, novi fizički zakoni obično ne isključuju stare, nego samo ograničavaju domen njihovog važenja.[5][6] Fizika je usko povezana sa drugim prirodnim naukama, kao i matematikom (zbog matematičkog opisivanja prirode), posebno hemijom, naukom koja se bavi atomima-hemijskim elementima i molekulima-hemijskim jedinjenjima. Hemija se u mnogome bazira na fizici, pogotovo na kvantnoj mehanici, termodinamici i elektromagnetizmu. Ipak, hemijske pojave su dovoljno različite i kompleksne tako da je hemija zasebna disciplina....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Engleski jezik! Bogato ilustrovano! 1948 god. Geologija (od grč. γεα [gea] — „zemlja“ i λογος [logos] — „rasprava (diskusija)“[1][2]) je nauka koja se bavi proučavanjem Zemlje, njenog nastanka i procesa koji su je oblikovali, njenog sastava i strukture. Naučnici, koji se tim bave, nazivaju se geolozi. Reč „geologija“, prvi je upotrebio 1778. godine Žan Anri Delik (1727—1817) a terminološki je definisao 1779. godine Horas-Benedikt od Sosura (1740—1799). Geologija je, uz astronomiju, jedna od najstarijih nauka. Prva upotreba geologije vezana je za korišćenje tehničkog kamena kao građevinskog materijala. Još u doba neolita, kada se javljaju prva naselja, ljudi su znali koja je vrsta kamena dobra za koju potrebu, pa su za pravljenje alatki koristili opsidijan i kremen, a za gradnju mermer i krečnjak. O tome svedoče arheološki nalazi. Prva znanja o mineralnim sirovinama, njihovom korišćenju i razmeni, javljaju se pre pet hiljada godina. U to doba su u Belgiji i južnoj Engleskoj postojali podzemni rudnici kremena. Najstariji dokumenti u kojima se obrađuju geološke teme vezani su za razvoj civilizacije u dolini Nila. Iz Egipta potiče mapa nastala 1160. p. n. e., na kojoj su prikazani Wadi Hammamat, Wadi Atala i Wadi El-sid, sa okolinom. Na njoj su prikazani kamenolom i rudnik zlata Bir Umm Fawakir, sa brojnim oznakama za pojedine specifične pojave na tom području. Spoznaje o vrlo složenoj problematici postanka i razvitka Zemlje javljale su se postupno, a neke datiraju još iz antičkih vremena. No, tek u 15. veku dolazi do pokušaja sistematizacije znanja o Zemlji, a postupno se javljaju i novi pojmovi kao temelj geologije u nastajanju. Pitagorejci su, još u 6. veku pre nove ere znali oblik i položaj Zemlje. Herodot je, u svojim spisima, opisao deltu Nila i zaključio da se širi u more zbog prinosa mulja. Aristotel je beležio svoja zapažanja o Zemlji i njenom nastanku. Takođe, objašnjavao je i razne pojave, npr. da zemljotresi nastaju kada se mase vazduha u zemlji sukobe zbog razlike u temperaturi i eksplozivno je napuštaju kroz pukotine i pećine. U delu Meteorologica objašnjava nastanak minerala. Uočio je i fosile, ali je smatrao da su to ostaci organizama koji ne žive u moru, već ispod zemlje. Smatrao je da imaju neorgansko poreklo, da su nežive materije, kao i da predstavljaju neuspešne pokušaje nastanka živih bića. Teofrast, koji je bio Aristotelov učenik, napisao je, 314. p. n. e., delo Peri Lithon (O stenama). Ovo delo predstavlja katalog mineralnih supstanci koje su se koristile u tadašnjem svetu i verovatno je prva napisana geološka knjiga uopšte. U njoj se, po prvi put, pominju nazivi velikog broja minerala i stena. Strabon je razmatrao postanak vulkana i zemljotresa, ali se uglavnom oslanjao na ideje Aristotela. Takođe je pominjao mogućnost da su fosilni organizmi tragovi života u stenama. Ovidije je izneo zapažanja o školjkama koje se nalaze u planinama, i zaključio da je zemlja nekada bila prekrivena morem. Zapazio je i da voda svojim delovanjem postepeno snižava uzvišenja u reljefu. Uvideo je da se tako dobija materijal koji se deponuje tokom poplava i zatim suši i očvršćava, čime prelazi u stenu. Plinije Stariji je napisao prvu enciklopediju, u 37 tomova, nazvanu Naturalis Historia. U njoj je dao precizan opis pojedinih minerala, uključujući njihov oblik, kristalne pljosni i druga svojstva. Poredio je i tvrdoću minerala, i zaključio da je dijamant najtvrđi od svih minerala. U Kini je napravljeno dosta instrumenata i sprava za geološka ispitivanja. Stari Kinezi su prvi konstruisali garnituru za bušenje bunara i prvi seizmoskop. U Kini je konstruisan i prvi kompas. Kineski naučnik Šen Ko (1031–1095) postavio je hipotezu o nastanku kopnenih formacija: on je zapazio fosilne ostatke školjki u geološkom stratumu u planinama stotinama kilometara daleko od okeana, na osnovu čega je pretpostavio da je kopno nastalo erozijom planina i taloženjem prašine .[3] U srednjem veku su ostaci izumrlih organizama najčešće smatrani „igrom prirode“ ili dokazima „opšteg potopa“. No, već je Leonardo da Vinči (1452—1519) upozorio da se jednim „potopom“ ne može objasniti rasprostranjenost fosilnih ostataka morskih organizama na kopnu. Osim toga, on je bio svestan dugog trajanja geološke prošlosti, a opisao je i prvi geohemijski ciklus (voda ispire so iz tla i odnosi je u more koje se tako zaslanjuje, a zbog izdizanja morskog dna stvaraju se lagune gde se voda isparuje i taloži novi sloj, koji opet može biti potopljen...). Leonardo da Vinči je shvatio i odnos erozije tla i izdizanja kopna (erozija narušava ravnotežu u litosferi, a ona se ponovno uspostavlja izdizanjem). Širi interes za geološke probleme izazvale su rasprave između tzv. neptunista i plutonista. Plutonisti, na čelu sa Džejms Hatonom (1726—1797) su oživeli zapažanje Strabona (1. vek p. n. e.) držeći da su pojedine stene nastale u vezi s vulkanskim erupcijama. Nazvani su po bogu podzemlja, Plutonu. Neptunisti, na čelu sa Vernerom su oživeli staru ideju Talesa iz Mileta (7/6. vek p. n. e.), pripisujući postanak stena litosfere - vodi. Zbog toga su i dobili naziv prema antičkom bogu okeana Neptunu. Sosur, (18. vek) prvi je shvatio da su nagnuti slojevi posledica kretanja litosfere i prodora starijih stena kroz mlađe. Baumont (19. vek) prvi spoznaje ulogu raseda u postanku doline Rajne, a tvrdi i da tektonske sile nastaju zbog hlađenja Zemlje i stezanja. Žorž Kivje (1769—1832), prirodnjak i zoolog, postavlja temelje naučnog proučavanja fosilnih ostataka organizama. Vilijam Smit (1769. – 1839) primenjuje fosilne ostatke za određivanje relativne starosti stena Zemljine kore .[4] Uočava se i lateralna različitost stena nastalih u isto vreme, pa tako nastaje pojam facija. Pojam geosinklinale kao labilnog sedimentacionog prostora, nastalog lomljenjem i savijanjem Zemljine kore dobija na značenju 1900. godine kada ga je istakao Haug pri postanku ulančanih gorskih sistema a 1908. godine predložio Frenk Bersli Tejlor (1860—1938). Geosinklinala ostaje u središtu interesa geologa sve do 1960-ih, kada ju je delom istisnula koncepcija tektonike ploča...

Polovne knjige, izuzetno očuvane, kao nove. Izdavač: Dosije - Beograd, 1995-1996. god. Broširan povez, 20 cm. 323 + 369 str. Superpriroda - naučni pogled na natprirodno Najpoznatija knjiga čuvenog engleskog antropologa i biologa. Votson se proslavio svojim laboratorijskim eksperimentima u kojima je ispitivao tehnike afričkih vračeva, astrološka predviđanja i druge ljudske delatnosti na granici nauke. Rezultati su bili neverovatni. Iza superprirode - novi naučni pogled na natprirodno Novi naučni pogled na natprirodno Lajl Votson, čuveni engleski antropolog i biolog, je jedan od najuspešnijih autora iz oblasti popularne nauke i posebno – graničnih područja nauke. Koliko paranormalnih događaja možemo da objasnimo na osnovu znanja koja posedujemo o prirodi? „Tokom poslednjih nekoliko godina postojalo je snažno opiranje istraživanju neobičnog. Kritičari svega paranormalnog su osnovali uticajne komisije sa izričitim ciljem da se takva istraživanja potpuno prekinu... Ja nisam obuzet idejom da natprirodno mora da postoji. Ako se natprirodno iskustvo definiše kao isku stvo o nečem neo bičnom, ne što što prevazilazi granice ono ga što se smatra mogućim – onda je jasno da postoji neograničeno polje is kustva, koje samo čeka da bude istraženo. Činjenica da su takvi izveštaji, po svojoj prirodi, uglavnom anegdotski, dovela je do toga da se odbace kao neprihvatljivi za nauku. To je šteta, jer pretpostav ljam da bi odgovori na neke zagonetke u oblasti paranormalnog, mogli da se na laze u obrascu i sadržaju takvih izveštaja.“

Teorija funkcije realne promenljive - Brudno /Ruski/ izabrana poglavlja 118 strana mek povez 1971god Moskva 20cm format veoma dobro očuvana google prevod од издавача Књига се одликује штедљивости и презентације природног дефиниције, која се постиже доказ да заврши и специјалне конструкције теорије. Презентација је направљена на основу конкретног материјала и даје способности само-лечења објекта се проучава. У поглављу `Теорија скупова` и `реалних бројева` може да претходи озбиљна току математичке анализе. Накнадни поглавља изнели материјал обично укључен у току теорије функција, или `додатне поглавља анализе.`

Stvaranje matematike - Lanselot Hogben Matematičko obrazovanje je sve neophodnije čoveku današnjice. Bez osnovnih matematičkih pojmova i operacija, kojima se služi savremena nauka, ne mogu da se prate i razumeju promene u svetu koji nas okružuje... Štampa 1972 320 strana 1,33 kg

Lepo očuvano Redje u ponudi! Landau Rumer ŠTA JE TEORIJA RELATIVNOSTI Školska knjiga, Zagreb, 1985. SADRŽAJ: Predgovor RELATIVNOST NA KOJU SMO NAVIKLI Ima li svaka tvrdnja smisao? Desno i lijevo Je li sada dan ili noć? Tko je veći? Relativno izgleda kao apsolutno Apsolutno se pokazalo relativnim “Zdrav razum” pokušava protestirati PROSTOR JE RELATIVAN Na istom mjestu ili ne? Kako se zapravo giba tijelo? Da li su sve točke promatranja ravnopravne? Mirovanje je nađeno! Laboratorij koji miruje Giba li se vlak? Mirovanje je nepovratno izgubljeno. Zakon inercije I brzina je relativna! TRAGEDIJA SVJETLOSTI Svietlost se ne širi trenutno Da li je moguće promijeniti brzinu svetlosti? Svjetlost i zvuk Princip relativnosti gibanja kao da je pokoleban »Svemirski eter« Stvara se teška situacija Odluku će donijeti eksperiment Princip relativnosti slavi pobjedu Od zla nagore I VRIJEME SE POKAZALO RELATIVNIM Postoji li uopće proturječje? Sjednimo u vlak Zdrav razum je izvrgnut poruzi Vrijeme je doživjelo sudbinu prostora Znanost slavi pobjedu Brzina ima granica Ranije i kasnije SATOVI I RAVNALA SU JOGUNASTI Sjednimo opet u vlak. Satovi sistematski kasne Vremeplov Putovanje na zvijezdu Predmeti se skraćuju Brzine su jogunaste RAD MIJENJA MASU Masa Masa raste. Koliko stoji gram svjetlosti? Lav Davidovič Landau (rus. Лев Давидович Ландау; Baku, 22. januar 1908 — Moskva, 2. april 1968) bio je sovjetski fizičar i nobelovac. Po završetku studija na Lenjingradskom univerzitetu 1929. specijalizuje teorijsku fiziku kod Nilsa Bora u Kopenhagenu. Od 1932. obavlja funkciju šefa grupe za teoriju u Ukrajinskom fizičko-tehničkom institutu, Kijev. Od 1957. postaje šef teorijskog odjeljenja Akademije nauka SSSR (ANSSSR), Moskva. Predaje fiziku na univerzitetima u Moskvi i Harkovu. Landau se bavio mnogim problemima teorijske fizike, a najviše radi na teoriji kondenzovanog stanja materije. Godine 1936. postavlja teorije kvantnih fluida na niskim temperaturama i termodinamičku teoriju faznih promjena drugog reda. S tim teorijama je uspio da objasni posebno ponašanje tekućeg helijuma. Za ove radove je primio Nobelovu nagradu za fiziku 1962. godine

Školska knjiga zagreb 1992. tvrde korice, omotnica, veliki format, ilustrovana odlično očuvana ( jedva primetno podvučena na pojedinim mestima običnom grafitnom olovkom kao što se vidi na slici ) U knjizi akademika Dadića težište je na transformaciji ideja i metoda u njihovom istorijskom razvoju. Knjiga obuhvata celokupan razvoj matematike i fizike od praistorije do 20. veka, pa su zato u njoj zastupljene samo one ideje koje označavaju glavne razvojne tokove. Nastoji se pokazati da temeljne ideje ostaju očuvane u raznim razdobljima, posebno ako se odnose na temeljne pojmove u matematici i fizici.