Delo Milutina Milankovića Kroz vasionu i vekove pripada naučno-popularnoj ili književno-naučnoj prozi u kojoj se teži ka povezivanju naučnih činjenica i raznih naučnih podataka sa osećanjima i raspoloženjima pisca. U ovakvoj literaturi iznose se stavovi pisca, odnosno naučnika, iznosi se njegovo viđenje teme o kojoj piše i sve se to povezuje sa činjenicama koje su iznete o nauci. Pisac se opredelio da delo napiše u epistolarnoj formi, to jest u formi pisma, a delo se sastoji iz 37 pisama koja pisac piše imaginarnoj, izmišljenoj prijateljici. Kroz pisma nas vodi na razna putovanja kroz predele, ne samo zemaljske već i kosmičke. Pišući pisma koja su za njega bila zamena za razgovore o astronomiji pisac je čitaoce uveo u svet nauke s željom da im približi taj daleki svet i objasni njegovu istoriju, naučna otkrića o nebeskim telima, kao i ogromnu želju ljudi za otkrivanjem novih, neotkrivenih predela. Sa čitaocima je podelio svoja znanja o suncu, planetama i njihovim orbitama i upoznao ih sa svojim naučnim mišljenjem o cikličnosti ledenih doba kroz istoriju i budućnost planete Zemlje. Pisac je pronašao veoma zanimljiv način na koji će nam saopštiti razne zanimljive činjenice o nauci. Forma dela je vrlo primamljiva i interesantna. Kao što smo već rekli, kroz pisma koja piše prijateljici mi saznajemo pregršt informacija o nauci, a ujedno i njegove lične stavove i osećanja, što su karakteristike upravo svojstvene jednom pismu. Delo na neki način predstavlja i romansiranu autobiografiju, u kojoj su autobiografski podaci skriveni u fiktivne slojeve što ima za cilj dinamičnost radnje. U delu se slike o beskonačnosti vasione približavaju čitaocu kako bi na taj način dobio što više informacija o nepoznatom predelu, a u sve to je utkana širina potencijala Milutina Milankovića kao naučnika i pisca. Delo se može podeliti na dva toka, odnosno na dva dela koja su prožeta jedna drugim. U jednom delu pisac govori o naučnim činjenicama uz koje se kroz čitavo delo provlači drugi tok, a to je piščev život i njegove ekspresije. U prvom delu nam se, kako je naznačeno i u naslovu prve glave, iznosi glavna tema prepiske, a to je astronomija i kosmos. Takođe, navodi se kome će u budućnosti biti dostupna i razumljiva ova pisma, a to je čitava javnost, svi ljudi ovog univerzuma. Iznosi nam se svesnost pisca, da on vidi koliko je ovaj posao u koji se upušta sveobuhvatan i zahtevan. Nauka se toliko razvila da neće biti dovoljna jedna knjiga da sve to obuhvati. Tako pisac ne želi od ovog dela da stvori dosadnu literaturu koja se uči. Razni su načini na koje pisac to postiže pišući ovo delo, počevši od same forme dela i samog načina prenošenja informacija. Zatim tome možemo dodati to što pisac, kako bi istražio beskrajnu vasionu, putuje po svetu, upoznaje se sa raznim kulturama i iznosi nam sam razvoj nauke u čitavom svetu. Prvi na tom putu je bio Višegrad i pisac nam donosi svoje utiske o tom gradu. Da bi nas nakon toga zajedno sa svojim prijateljem poveo kroz vasionu vekovima unazad, ali za sada kroz život na zemlji. Ovaj segment pisac završava detaljima iz svog života, govori nam o nauci i svojim ekspresijama. Usput nam navodi značajne matematičare, naučnike, građevine, značajne gradove i države za razvoj nauke. Navode nam se brojne ličnosti koje su dale svoj doprinos razvoju nauke. Tako se pominju Aristotel, Eratosten, Kleopatra, Cezar, Galileo, Njutn, kao i njegovi savremenici Vladimir Kepen, Vagner koji je tvorac teorije o pomeranju kontinenata, i mnogi drugi. Zanimljiv je onaj deo o naučniku Flamarionu, čije stavove i teze Milanković ruši i na naučnikov smeh pisac odgovara činjenicama. Ovde vidimo kakve je prirode bila Milankovićeva ličnost i Milutin kao naučnik. U jednom delu se navodi Aminofis IV koji je bio egipatski faraon i koji je ispevao himnu Suncu. Tako i u školskom program imamo pesmu Hvala suncu, zemlji, travi koja se može uporediti sa ovom pesmom. Ove pesme su ode, ditirambi i u analizi te pesme pominjana je ova Aminofisova himna. Navešćemo i citat kako je Aminofis doživeo Sunce: „Tvoj sjaj je lep na nebeskom obzorju, ti živo sunce koje si prvo živelo, kada se ti uzdignes…“, čitava ova pesma jeste himna Suncu. U segmentima u kojima se donose i opisuju naučne činjenice pisac ih iznosi kao kakvo putovanje ka cilju, a taj cilj jeste bliže sagledavanje i upoznavanje sa vasionom. Tako pisac putuje u davna vremena i donosi nam drevni Vavilon koji je kolevka astronomije. Donosi nam i opisuje i razna druga mesta koja su bila značajna za razvoj nauke, starogrčku Atinu, Prag, Englesku, Nemačku i ostale zemlje. Pisac nam predstavlja taj svet koji je živeo i stvarao u davno vreme, sve u cilju da nam što bolje približi razvitak nauke. Znamo da je vasiona sve ono što okružuje Zemlju, da predstavlja neistraženo područje i veoma zanimljivo za dalja istraživanja. U kosmosu se nalaze Sunce i ostale zvezde, sateliti, planete i ostala nebeska tela. Između ovih nebeskih tela postoji međuprostor o kojem ćemo sazanati ponešto upravo iz ovog dela. Naučnik Milutin Milanković je proućavao Sunce i uticaj njegovog zračenja, u samom delu možemo videti koliko je on oduševljen tom energijom, govorio je da sve to ima veze sa klimatskim promenama. U samom delu pronalazimo piščeva osećanja, pa tako i vidimo njegovu impresiju dok posmatra sunce: „Nema te kičice koja bi bila u stanju da ovu raskošnu igru boja prenese na platno…pa ni samu boju snega.“ Znamo da je Sunce izvor života i koliko je važno za našu planetu. Pored toga što znamo da je pisac proučavao planete i kosmos sa naučne strane, u knjizi imamo iznet njegov lični doživljaj vasione. Prenosi nam značaj Sunca na taj način što za sve što posmatra i vidi, za sve boje i svetlost koja nas okružuje, zaslugu pripisuje upravo Suncu. Govori da su sva tela koja se nalaze i prirodi pa i u vasioni, tamna tela, a da je Sunce to koje im daje boju i život. Koliko je Sunce značajno vidi se iz piščeve rečenice: „I sve što se kreće, pokreće ga Sunce,“ ovo ujedno može biti jedna od ideja dela. Znamo da se nebeska tela pišu velikim slovom, te ćemo ih mi ovde tako i pisati jer ih pisac posmatra sa te naučne strane. U delu nam se donose razni eksperimenti, razmišljanja, postupci kojima se dolazi do raznih otkrića. Ideje koje se iznose nalaze oslonac u osnovnim pišćevim znanjima o planetama, o kosmosu i vasioni uopšte. Sve je to put kojim nas pisac vodi do glavne teme i izlaže nam svoje postavke o klimatskim promenama, odnosno činjenice o cikličnosti ledenih doba koje nam iznosi kroz istoriju i budućnost Zemlje. Osim svojih ekspresija i činjenica o nauci, pisac nam iznosi podatke o sebi. Kroz analizu svog života on nam saopštava sećanja na svoju rodnu kuću u Dalju, blizu Osijeka. Posetu svom domu nam opisuje kao avanturu. Iz svake fioke koju otvori izađe neka nova porodična priča. Ukratko nam iznosi i svoj rodoslov, te u knjizi vidimo veoma dosta elemenata autobiografije. U delovima knjige pronalazimo i formu putopisa. Pisac nam ne uskraćuje to zadovoljstvo i prenosi nam svoj doživljaj i izgled gradova i država kroz koje je prolazio na svom putovanju. Veoma nadahnuto nam opisuje Nemačku, Carigrad, Mađarsku i povratak u svoj rodni dom koji je zatekao u veoma lošem stanju, oronuo i napušten. Dalje nas kroz svoje školovanje, svoje uspehe i neuspehe, pisac hronološki vodi kroz svoju profesiju i život, govori nam o svojim naučnim radovima. Kako bi delo učinio još zanimljivijim pisac se na momente u pojedinim segmentima, vrlo diskretno udvara dami koja je po svoj prilici mlađa od njega. Ne propušta pisac da pomene značajne građevine u Beogradu. Jedna od takvih jeste zadužbina Miše Nastasijevića, zgrada Univerziteta, Kapetan-Mišino zdanje koje se i danas nalazi na Studentskom trgu u Beogradu. Iznosi nam i priču kako je zdanje nastalo i ko je bio Miša Nastasijević. U toj zgradi pisac provodi veći deo svoga vremena i odatle odgovara na pisma svojoj prijateljici. Odatle on posmatra zvezdano nebo i putuje daleko, te nam na taj način donosi imena Zvezda, kao što su Alciona, koja se u našem narodu zove Vlašićima, i druge. U sve ove iskaze pisac maestralno upliće i ratove, razne nedaće naroda koje ga snalaze na Zemlji, i govori kako se on na Zvezdama ne plaši svega toga, jer je tu daleko od svih dešavanja. Govori nam i to da je svestan koliko su prostor i vreme povezani, da je to osnovna zamisao Teorije relativiteta, i tu nas pisac jođ dublje uvodi u svet nauke. U jednom segmentu pisac nas uvodi u svet astrologije i predstavlja je kao veštinu čitanja budućih događaja na osnovu položaja Zvezda. Vodi nas u davna vremena i govori kako su još tada istraživači učili da je položaj Zvezda uglavnom nepromenljiv i navodi nam sazvežđa. Govori nam o nazivima za horoskopske znake, o simbolici broja sedam i danima i nedeljama u mesecu. Dalje kroz knjigu saznajemo da je i sam naučnik učestvovao na sastanku koji je organizovan u Carigradu, na kom je glavna tačka bila reforma Julijanskog kalendara, gde se govori o razmimoilaženju u odnosu na Gregorijanski i svim drugim problemima koji prate ovu problematiku. Pisac u jednom delu poredi pisca sa lovačkim psom, u XIII glavi, kaže da on mora da ima sposobnost da namiriše nove probleme. Na vrlo slikovit i originalan način pisac nam ovde poredi i opisuje razne tipove naučnika. Govori koje sve osobine treba da poseduje jedan naučnik i koje su predispozicije da bi čovek postao dobar naučnik. Na vrlo originalan način nam objašnjava na koji način su došli do rešenja u vezi sa razmimoilaženjem kalendara. Pregršt informacija dobijamo u knjizi. Na momente imamo utisak da čitamo malu Enciklopediju. U delu pronalazimo čak i elemente rasprave, kao što je rasprava pisca i njegovog prijatelja o brzini i mogućnostima obilaska cele zemljine lopte za nekoliko dana. Pred kraj dela, u poslednjih nekoliko pisama, pisac se osvrće na Zemlju, donosi nam razvoj i nastanak Zemlje, opisuje način na koji je nastalo sve ono što vidimo danas. U ovom segmentu pisac ne propušta da ubaci i religiju i da uporedi naučnu i religioznu stranu, dok nam u nastavku ukazuje na ono šta bi se moglo dogoditi sa Zemljom u budućnosti. U zavrsnom delu kreće u obilazak planeta sa svojom prijateljicom. U ovom delu mozemo videti i elemente naučne fantastike, što je još jedan od pokazatelja koliko je Milanković bio napredan, koliko je želeo da napreduje na svim poljima. Ono što čini ovu knjigu još zanimljivijm jeste to što je pisac u nju ugradio i one intimne trenutke, svoju ljudsku stranu. Na kraju saznajemo da je čitavo dopisivanje trajalo dosta dugo, proteklo je šest punih godina. Pisac nam saopštava da prihvata predlog prijateljice da se astronomski deo njihovog dopisivanja preda izdavaču, ali priznaje da je glavni predmet njegovih misli bila ona. Sastanak dvoje prijatelja zakazuju za Božić kada će pisac posetiti svoju prijateljicu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjigu je napisao dr Džozef P. Makivoj, doktor fizike, u saradnji sa samim Stivenom Hokingom. Knjiga prati život i rad Stivena Hokinga, ali i razvoj fizike i astrofizike od Isaka Njutna, preko Ajnštajna, do Hokinga. Ilustracije koje prate tekst uradio je Oskar Zarate. Stiven Hoking je svetski poznat fizičar, ali samo nekoliko ljudi izvan njegove oblasti istraživanja zaista zna čime se on bavi. Za širu javnost on je tragičan lik - briljantan naučnik i autor bestselera Kratka povest vremena, koji je decenijama vezan za invalidska kolica, nesposoban da govori i piše. Svojim fascinantrnim otkrićima u kojima se fizika dodiruje sa metafizikom, Hoking je pokazao gde se dve velike teorije 20. veka - Ajnštajnova teroija relativnosti i kvantna mehanika - sukobljavaju, a gde se prepliću, tvoreći stvarnost koja prevazilazi maštu.

Autor - osoba Šoljan, Dubravka Muratović, Edina Abadžić, Sabaheta Naslov Biljke planina Bosne i Hercegovine = Plants of the mountains of Bosnia and Herzegovina / Dubravka Šoljan, Edina Muratović, Sabaheta Abadžić ; [autorice fotografija Dubravka Šoljan, Edina Muratović ; prevodilac Sanja Kujačić] Uporedni naslov Plants of the mountains of Bosnia and Herzegovina Vrsta građe stručna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lijepa knjiž.) Jezik bosanski, engleski Godina 2009 Izdanje 1. izd. = 1st ed. Izdavanje i proizvodnja [Sarajevo] : `Šahinpašić` : FONDEKO, 2009 (Varaždin : Varteks) Fizički opis 453 str. : ilustr. u bojama ; 22 cm Drugi autori - osoba Kujačić, Sanja Zbirka ǂBiblioteka ǂUdžbenici i priručnici Izdanje na bosanskom i engleskom jeziku. Knjiga opisuje čak četiri stotine vrsta biljaka iz skupine skrivenosemenica, kao i manji broj drvenastih biljaka koje su botanički svrstane u šezdeset i jednu porodicu. Knjiga obiluje fotografijama. Koncept knjige je prilagođen širem krugu korisnika, prvenstveno ljubiteljima planina, koji moraju imati potrebno botaničko obrazovanje, ali imaju i želju da znaju kako se koja biljka zove, koju ima upotrebnu vrijednost, gdje raste, koliko je široko rasprostranjena itd. Ova vrsta interesa može se zadovoljiti ukoliko se iskoriste fotografije biljaka napravljene u vrijeme njihovog cvjetanja, zatim, da se rasporede u skupine jednake boje cvjetova i da se svakoj fotografiji pridruži kratak tekst i neophodni numerički podaci koji će doprinijeti sigurnosti u određivanju nepoznate vrste. Na ovaj način odabrano je 400 vrsta iz skupine skrivenosjemenjača, uglavnom zeljastih, te manji broj drvenastih biljaka, a koje su botanički svrstane u 61 porodicu (familiju). U završnom dijelu knjige nalaze se poglavlja: Literatura i Registar naziva biljaka, domaći, latinski, engleski. Engleski nazivi biljaka kao i poglavlja: Predgovor i Uvod, napisani na engleskom jeziku, omogućit će strancima koji žive i rade u BiH, ili dolaze kao turisti, te posjećuju naše planine i zanimaju se za biljni svijet, da ovu knjigu uspješno koriste. Knjiga će biti od velike koristi studentima biologije, farmacije, šumarstva i agronomije. MG87 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga 1 Knjiga 2/1 Knjiga 3/2 Knjiga 7 Knjiga 8/1 Knjiga 8/2 Geologija (od grč. γεα [gea] — „zemlja“ i λογος [logos] — „rasprava (diskusija)“[1][2]) je nauka koja se bavi proučavanjem Zemlje, njenog nastanka i procesa koji su je oblikovali, njenog sastava i strukture. Naučnici, koji se tim bave, nazivaju se geolozi. Reč „geologija“, prvi je upotrebio 1778. godine Žan Anri Delik (1727—1817) a terminološki je definisao 1779. godine Horas-Benedikt od Sosura (1740—1799). Istorijski razvoj Glavni članak: Istorija geologije Geologija je, uz astronomiju, jedna od najstarijih nauka. Prva upotreba geologije vezana je za korišćenje tehničkog kamena kao građevinskog materijala. Još u doba neolita, kada se javljaju prva naselja, ljudi su znali koja je vrsta kamena dobra za koju potrebu, pa su za pravljenje alatki koristili opsidijan i kremen, a za gradnju mermer i krečnjak. O tome svedoče arheološki nalazi. Prva znanja o mineralnim sirovinama, njihovom korišćenju i razmeni, javljaju se pre pet hiljada godina. U to doba su u Belgiji i južnoj Engleskoj postojali podzemni rudnici kremena. Najstariji dokumenti u kojima se obrađuju geološke teme vezani su za razvoj civilizacije u dolini Nila. Iz Egipta potiče mapa nastala 1160. p. n. e., na kojoj su prikazani Wadi Hammamat, Wadi Atala i Wadi El-sid, sa okolinom. Na njoj su prikazani kamenolom i rudnik zlata Bir Umm Fawakir, sa brojnim oznakama za pojedine specifične pojave na tom području. Spoznaje o vrlo složenoj problematici postanka i razvitka Zemlje javljale su se postupno, a neke datiraju još iz antičkih vremena. No, tek u 15. veku dolazi do pokušaja sistematizacije znanja o Zemlji, a postupno se javljaju i novi pojmovi kao temelj geologije u nastajanju. Pitagorejci su, još u 6. veku pre nove ere znali oblik i položaj Zemlje. Herodot je, u svojim spisima, opisao deltu Nila i zaključio da se širi u more zbog prinosa mulja. Aristotel je beležio svoja zapažanja o Zemlji i njenom nastanku. Takođe, objašnjavao je i razne pojave, npr. da zemljotresi nastaju kada se mase vazduha u zemlji sukobe zbog razlike u temperaturi i eksplozivno je napuštaju kroz pukotine i pećine. U delu Meteorologica objašnjava nastanak minerala. Uočio je i fosile, ali je smatrao da su to ostaci organizama koji ne žive u moru, već ispod zemlje. Smatrao je da imaju neorgansko poreklo, da su nežive materije, kao i da predstavljaju neuspešne pokušaje nastanka živih bića. Teofrast, koji je bio Aristotelov učenik, napisao je, 314. p. n. e., delo Peri Lithon (O stenama). Ovo delo predstavlja katalog mineralnih supstanci koje su se koristile u tadašnjem svetu i verovatno je prva napisana geološka knjiga uopšte. U njoj se, po prvi put, pominju nazivi velikog broja minerala i stena. Strabon je razmatrao postanak vulkana i zemljotresa, ali se uglavnom oslanjao na ideje Aristotela. Takođe je pominjao mogućnost da su fosilni organizmi tragovi života u stenama. Ovidije je izneo zapažanja o školjkama koje se nalaze u planinama, i zaključio da je zemlja nekada bila prekrivena morem. Zapazio je i da voda svojim delovanjem postepeno snižava uzvišenja u reljefu. Uvideo je da se tako dobija materijal koji se deponuje tokom poplava i zatim suši i očvršćava, čime prelazi u stenu. Plinije Stariji je napisao prvu enciklopediju, u 37 tomova, nazvanu Naturalis Historia. U njoj je dao precizan opis pojedinih minerala, uključujući njihov oblik, kristalne pljosni i druga svojstva. Poredio je i tvrdoću minerala, i zaključio da je dijamant najtvrđi od svih minerala. U Kini je napravljeno dosta instrumenata i sprava za geološka ispitivanja. Stari Kinezi su prvi konstruisali garnituru za bušenje bunara i prvi seizmoskop. U Kini je konstruisan i prvi kompas. Kineski naučnik Šen Ko (1031–1095) postavio je hipotezu o nastanku kopnenih formacija: on je zapazio fosilne ostatke školjki u geološkom stratumu u planinama stotinama kilometara daleko od okeana, na osnovu čega je pretpostavio da je kopno nastalo erozijom planina i taloženjem prašine .[3] U srednjem veku su ostaci izumrlih organizama najčešće smatrani „igrom prirode“ ili dokazima „opšteg potopa“. No, već je Leonardo da Vinči (1452—1519) upozorio da se jednim „potopom“ ne može objasniti rasprostranjenost fosilnih ostataka morskih organizama na kopnu. Osim toga, on je bio svestan dugog trajanja geološke prošlosti, a opisao je i prvi geohemijski ciklus (voda ispire so iz tla i odnosi je u more koje se tako zaslanjuje, a zbog izdizanja morskog dna stvaraju se lagune gde se voda isparuje i taloži novi sloj, koji opet može biti potopljen...). Leonardo da Vinči je shvatio i odnos erozije tla i izdizanja kopna (erozija narušava ravnotežu u litosferi, a ona se ponovno uspostavlja izdizanjem). Širi interes za geološke probleme izazvale su rasprave između tzv. neptunista i plutonista. Plutonisti, na čelu sa Džejms Hatonom (1726—1797) su oživeli zapažanje Strabona (1. vek p. n. e.) držeći da su pojedine stene nastale u vezi s vulkanskim erupcijama. Nazvani su po bogu podzemlja, Plutonu. Neptunisti, na čelu sa Vernerom su oživeli staru ideju Talesa iz Mileta (7/6. vek p. n. e.), pripisujući postanak stena litosfere - vodi. Zbog toga su i dobili naziv prema antičkom bogu okeana Neptunu. Sosur, (18. vek) prvi je shvatio da su nagnuti slojevi posledica kretanja litosfere i prodora starijih stena kroz mlađe. Baumont (19. vek) prvi spoznaje ulogu raseda u postanku doline Rajne, a tvrdi i da tektonske sile nastaju zbog hlađenja Zemlje i stezanja. Žorž Kivje (1769—1832), prirodnjak i zoolog, postavlja temelje naučnog proučavanja fosilnih ostataka organizama. Vilijam Smit (1769. – 1839) primenjuje fosilne ostatke za određivanje relativne starosti stena Zemljine kore .[4] Uočava se i lateralna različitost stena nastalih u isto vreme, pa tako nastaje pojam facija. Pojam geosinklinale kao labilnog sedimentacionog prostora, nastalog lomljenjem i savijanjem Zemljine kore dobija na značenju 1900. godine kada ga je istakao Haug pri postanku ulančanih gorskih sistema a 1908. godine predložio Frenk Bersli Tejlor (1860—1938). Geosinklinala ostaje u središtu interesa geologa sve do 1960-ih, kada ju je delom istisnula koncepcija tektonike ploča.

Biblioteka Znanost naših dana Izdavač: MLADOST, Zagreb,1975. Tvrdi povez , 325 str,.ilustrovano Fizika (grč. φύσις, phisis: priroda je osnovna fundamentalna prirodna nauka koja proučava osnovna ili suštinska svojstva prirodnih pojava i tela. Fizičari proučavaju osnovna svojstva, strukturu i kretanje materije u prostoru i vremenu. Fizičke teorije se najčešće izražavaju kao matematičke relacije. Najutemeljenije pojave se nazivaju fizičkim zakonima ili zakonima fizike, međutim, i oni su kao i sve druge naučne teorije, podložni promenama. Pri tome, novi fizički zakoni obično ne isključuju stare, nego samo ograničavaju domen njihovog važenja. Fizika je usko povezana sa drugim prirodnim naukama, kao i matematikom (zbog matematičkog opisivanja prirode), posebno hemijom, naukom koja se bavi atomima-hemijskim elementima i molekulima-hemijskim jedinjenjima. Hemija se u mnogome bazira na fizici, pogotovo na kvantnoj mehanici, termodinamici i elektromagnetizmu. Ipak, hemijske pojave su dovoljno različite i kompleksne tako da je hemija zasebna disciplina.

Autor:: Milovan Matić Žanrovi:: Popularna nauka Izdavač:: Neven Broj strana: 282 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 17,5x24,5 cm Posveta na predlistu-nekorišeno. Nije uobičajeno da se jedan ozbiljan istraživač, pronalazač i naučnik naziva prorokom, ali u Teslinom slucaju naslov je potpuno opravdan. Njegove vizije su danas svuda oko nas, mi uživamo u njihovim blagodatima, njih neprestano potvrdjuju najnovija naučna i tehnička dostignuća. Tesla je čitav život posvetio miru, blagostanju i napretku ljudskog roda i neprestano se pitao: A šta je sad na redu? Odgovor čete saznati ako bar delom zavirite u Teslina proročanstva koja se izlažu u ovoj knjizi...

U dobrom stanju Boris Petz Izdavac : Liber Godina : 1985 Povez : broširan Stranica: 409 U uvodnom dijelu, objašnjavajući svoj pristup statistici, profesor Petz ističe kako je i sam nematematičar i kako je “metodom vlastite kože” stjecao iskustva s osnovnim teškoćama s kojima se nematematičari susreću u najvećem broju statističkih tekstova. Kasnije je, kao profesor, u nastavi imao prilike godinama pratiti kod drugih ljudi različite vrste teškoća s kojima se bore nematematičari u susretu sa statistikom. I zato je teškoće ove vrste nastojao prebroditi na najbezbolniji način služeći se – što je više bilo moguće – logičkim zaključivanjem i praktičnim primjerima. statistika

Zbornik radova smotre naucno-istrazivackog rada studena (X SNIRS). Izdato aprila 1995. godine,izdavanje omogucilo Ministarstvo za nauku i tehnologiju Republike Srbije. Slikao sam predgovor za manje upucene da vide o cemu se radi i sadrzaj da se moze videti koji radovi su odabrani,to jest,na koje teme.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Religija i nauka i izabrani eseji Bertrand Rasel Bertrand Rasel (engl. Bertrand Russell; Trelek, 18. maj 1872 — Penhrindejdrajt, 2. februar 1970), bio je britanski filozof i matematičar, kao i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1950. godine. U matematici je poznat po Raselovom paradoksu koji je ukazao na propuste u naivnom (neaksiomatskom) zasnivanju Kantorove teorije skupova. Privatni život Bertrand Artur Vilijam Rasel, 3. erl Rasel (engl. Bertrand Arthur William Russell, 3rd Earl Russell) rođen je 18. maja 1872. godine u plemićkoj porodici. Veoma rano je ostao bez roditelja, majka mu je umrla kada je imao 2 godine, a otac kada je imao 4. Ostali su on i njegov stariji brat Frenk (budući drugi Erl Rasel). O njima se brinuo njihov deda Erl Rasel (lord Džon Rasel) koji je bio predsednik britanske vlade 40-ih godina 19. veka, i baba, dedina žena iz drugog braka. Kum mu je bio filozof Džon Stjuart Mil. Rasel nije ispunio njihova očekivanja što se tiče ženidbe i decembra 1894. se oženio Amerikankom Alis Smit (engl. Alys Pearsall Smith). Alis je bila protestantkinja i to puritanskih shvatanja. Njihov brak je završen razvodom 1911. godine. Rasel nije bio uvek veran bračnom životu, poznate su bile dve ljubavne afere sa čuvenim damama od kojih je jedna bila glumica. Bertrand Rasel je studirao filozofiju i logiku na Univerzitetu Kembridž od 1890. godine. Postao je član Triniti koledža 1908, godine. 1920. je putovao u Rusiju i posle toga predavao u Pekingu filozofiju jednu godinu dana. 1921. kada je izgubio profesorski posao oženio se Dorom Rasel (rođenom Blek) i sa njom je imao sina Džona (John Conrad Russell, kasnije ga nasledio kao četvrti Erl Rasel) i ćerku Ketrin (Katharine Russell udata Tait). Rasel se u ovo vreme ispomagao tako što je pisao popularne knjige iz oblasti fizike, etike i obrazovanja za laike. Sa suprugom Dorom on je osnovao eksperimentalnu školu `Beacon Hill` (u prevodu „Svetionik na bregu“) 1927. godine.[1] Posle smrti starijeg brata, Rasel 1931. godine postaje treći Erl Rasel. Međutim on se veoma retko pozivao na ovu titulu. Supruga Dora ga je izneverila u preljubi sa jednim američkim novinarom i Rasel se 1936. oženio po treći put. Nova supruga mu se zvala Patriša, bila je oksfordski student i guvernanta Raselove dece 1930. godine. Sa njom je imao jednog sina po imenu Konrad. U proleće 1939. preselio se u Santa Barbaru i predavao na univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu. Bio je postavljen za profesora na Gradskom koledžu u Njujorku odmah posle toga, ali posle javnog negodovanja postavljenje je povučeno; njegovo radikalno mišljenje učinilo ga je moralno nepodobnim za predavača na ovom koledžu. U Britaniju se vratio 1944. i ponovo je predavao na Triniti koledžu. Godine 1952, u svojoj osamdesetoj godini, Rasel se ponovo razveo i oženio četvrti put suprugom Edit, sa kojom se poznavao još od 1925. godine. Bertrand Rasel je napisao tri toma svoje autobiografije krajem 1960-ih godina i preminuo je 2. februara 1970. u Velsu u svojoj 98. godini. Njegov pepeo je rasejan u planinama Velsa. Treba pomenuti i da je Rasel poznat kao osnivač i vođa poznatog „Prekog suda“ u kome su bili osuđivani svi zločini SAD u Vijetnamskom ratu tokom 50-ih i 60-ih godina dvadesetog veka. Titulu grofa od Bertranda Rasela nasledio je najpre njegov sin Džon Rasel (kao 4. Erl Rasel), a potom mlađi sin Konrad Rasel (kao 5. Erl Rasel). Konrad Rasel je izabran za naslednog plemića u britanskom Domu lordova, on je ugledni britanski naučnik.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Atomska fizika ili fizika atoma je grana fizike, koja se bavi izučavanjem strukture atoma i elektronskog omotača, energetskim nivoima, spektrima, kao izračunavanjem fizičkih veličina i osobina, koje se zatim koriste u srodnim naukama.[1] Atomska fizika je nekad sinonim za Nuklearnu fiziku, međutim ove termine ne treba mešati, jer se atomska fizika ne bavi osnovnim procesima u okviru jezgra, odnosno ne bavi se proučavanjem nuklearne fizike samog jezgra, mada ponekad karakteristike strukture jezgra imaj uticaj na svojstva atoma. Istorija Ideja o postojanju atoma nije nova. Još su Stari Grci koristili reč atom da bi opisali najmanje čestice materije[2] Saznanja o prirodi atoma razvijala su se vrlo sporo sve do početka 20. veka,[3] a do kraja 20. veka postavljeni su različiti modeli strukture atoma.[4] Jedan od začetnika atomske fizike bio je Džozef Džon Tomson, koji je 1879. godine otkrio elektron i pretpostavio da se atom sastoji od jednakog broja pozitivnih i negativnih naelektrisanja.[5] Ispitivao je slabe pozitivno naelektrisane zrake i dokazao da se ovi sastoje od pozitivnih čestica čija masa daleko prevazilazi masu elektrona. On je pravilno zaključio da te čestice predstavljaju ostatak atoma posle izlaska elektrona iz njega. Pre Tomsona atom je zamišljan kao mala bilijarska kugla. Tomson nije samo odredio apsolutnu masu te kugle, već je ustanovio da male, negativno naelektrisane čestice mogu da se odvoje od nje, ostavljajući joj pozitivno naelektrisanje. Na osnovu toga Tomson je zaključio da je materija građena od smeše međusobno vrlo blizu nanizanih atoma. Po njemu je atom pozitivno nabijena kuglica u kojoj su vrlo sitni elektroni ravnomerno raspoređeni. Predložio je model u kome su atomi predstavljani kao ovalni puding ili kolač sa suvim šljivama u omotaču (engl. plum puding).[4] Bez obzira na brojne nedostatke, Tomsonov model atoma bio je značajan, jer je prvi put u istoriji ukazano na postojanje unutrašnje strukture atoma. Druga značajna grupa istraživača se bavila pojavom prirodne radioaktivnosti koju je otkrio 1896. godine Anri Bekerel. Ključnu ulogu u ovoj grupi odigrao su i Raderford, Pjer i Marija, koji su u velikoj meri zaslužni za ra razvoj metoda za ekstrahovanje i koncentrovanje prirodno radioaktivnog materijala. Bekerel i Marija i Pjer Kiri su 1903. godine dobili Nobelovu nagradu za fiziku. Sama Marija Kiri je kasnije, 1911. dobila još jednu Nobelovu nagradu iz oblasti hemije. Inače, radioaktivnost predstavlja raspad atoma, pri čemu se emituju tri vrste zračenja: alfa, beta i gama. Raderford je prvi utvrdio razliku između njih i ispitao njihove osobine. Pokazao je da alfa zrake sačinjava mlaz pozitivno naelektrisanih čestica, čijim je rasejavanjem na tankim zlatnim folijama postavio nuklearni model atoma, 1911. godine. Konačno, treća grupa fizičara u kojoj je vodeću ulogu imao Maks Plank ispitivala je zakone zračenja crnog tela. Najvažnije otkriće te grupe ovde je da se emisija zračenja odvija u kvantima, tj. isprekidano, a ne neprekidno kao što je to predviđala klasična teorijska fizika. Nils Bor je 1913. godine objedinivši rezultate sva tri navedena pravca istraživanja, predložio poznati model atoma, kojim je postavio temelje današnjeg shvatanja strukture atoma. Od prve grupe koja se odnosi atomsku fiziku on je usvojio postojanje i osobine elektrona, od druge grupe nuklearnom strukturu atoma , a od treće činjenice da atom emituje svetlost u kvantima. Postojanje pozitivno naelektrisanih čestica u jezgru atoma, dokazao je Ernest Raderford 1919. godine. Naelektrisanje protona jednako je ali suprotno naelektrisanju elektrona. Broj protona u jezgru određuje karakteristike elementa. Utvrđeno je da je masa protona iznosi 1,67 x 10−27 kilograma.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Atomska fizika ili fizika atoma je grana fizike, koja se bavi izučavanjem strukture atoma i elektronskog omotača, energetskim nivoima, spektrima, kao izračunavanjem fizičkih veličina i osobina, koje se zatim koriste u srodnim naukama.[1] Atomska fizika je nekad sinonim za Nuklearnu fiziku, međutim ove termine ne treba mešati, jer se atomska fizika ne bavi osnovnim procesima u okviru jezgra, odnosno ne bavi se proučavanjem nuklearne fizike samog jezgra, mada ponekad karakteristike strukture jezgra imaj uticaj na svojstva atoma. Istorija Ideja o postojanju atoma nije nova. Još su Stari Grci koristili reč atom da bi opisali najmanje čestice materije[2] Saznanja o prirodi atoma razvijala su se vrlo sporo sve do početka 20. veka,[3] a do kraja 20. veka postavljeni su različiti modeli strukture atoma.[4] Jedan od začetnika atomske fizike bio je Džozef Džon Tomson, koji je 1879. godine otkrio elektron i pretpostavio da se atom sastoji od jednakog broja pozitivnih i negativnih naelektrisanja.[5] Ispitivao je slabe pozitivno naelektrisane zrake i dokazao da se ovi sastoje od pozitivnih čestica čija masa daleko prevazilazi masu elektrona. On je pravilno zaključio da te čestice predstavljaju ostatak atoma posle izlaska elektrona iz njega. Pre Tomsona atom je zamišljan kao mala bilijarska kugla. Tomson nije samo odredio apsolutnu masu te kugle, već je ustanovio da male, negativno naelektrisane čestice mogu da se odvoje od nje, ostavljajući joj pozitivno naelektrisanje. Na osnovu toga Tomson je zaključio da je materija građena od smeše međusobno vrlo blizu nanizanih atoma. Po njemu je atom pozitivno nabijena kuglica u kojoj su vrlo sitni elektroni ravnomerno raspoređeni. Predložio je model u kome su atomi predstavljani kao ovalni puding ili kolač sa suvim šljivama u omotaču (engl. plum puding).[4] Bez obzira na brojne nedostatke, Tomsonov model atoma bio je značajan, jer je prvi put u istoriji ukazano na postojanje unutrašnje strukture atoma. Druga značajna grupa istraživača se bavila pojavom prirodne radioaktivnosti koju je otkrio 1896. godine Anri Bekerel. Ključnu ulogu u ovoj grupi odigrao su i Raderford, Pjer i Marija, koji su u velikoj meri zaslužni za ra razvoj metoda za ekstrahovanje i koncentrovanje prirodno radioaktivnog materijala. Bekerel i Marija i Pjer Kiri su 1903. godine dobili Nobelovu nagradu za fiziku. Sama Marija Kiri je kasnije, 1911. dobila još jednu Nobelovu nagradu iz oblasti hemije. Inače, radioaktivnost predstavlja raspad atoma, pri čemu se emituju tri vrste zračenja: alfa, beta i gama. Raderford je prvi utvrdio razliku između njih i ispitao njihove osobine. Pokazao je da alfa zrake sačinjava mlaz pozitivno naelektrisanih čestica, čijim je rasejavanjem na tankim zlatnim folijama postavio nuklearni model atoma, 1911. godine. Konačno, treća grupa fizičara u kojoj je vodeću ulogu imao Maks Plank ispitivala je zakone zračenja crnog tela. Najvažnije otkriće te grupe ovde je da se emisija zračenja odvija u kvantima, tj. isprekidano, a ne neprekidno kao što je to predviđala klasična teorijska fizika. Nils Bor je 1913. godine objedinivši rezultate sva tri navedena pravca istraživanja, predložio poznati model atoma, kojim je postavio temelje današnjeg shvatanja strukture atoma. Od prve grupe koja se odnosi atomsku fiziku on je usvojio postojanje i osobine elektrona, od druge grupe nuklearnom strukturu atoma , a od treće činjenice da atom emituje svetlost u kvantima. Postojanje pozitivno naelektrisanih čestica u jezgru atoma, dokazao je Ernest Raderford 1919. godine. Naelektrisanje protona jednako je ali suprotno naelektrisanju elektrona. Broj protona u jezgru određuje karakteristike elementa. Utvrđeno je da je masa protona iznosi 1,67 x 10−27 kilograma.

Beograd 2021. Tvrd povez, ćirilica, ilustrovano, 383 strane. Napomena: sitnija ogrebotina na ivici prednjih korica (vidljivo na fotografiji); ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. R8 Knjiga sadrži i kju-ar kodove pomoću kojih mogu da se čuju i zvukovi ptica. Tokom poslednjih 15 godina, koliko se bavim beleženjem prisustva vrsta ptica širom Srbije, imao sam priliku da, pored neprocenjivog vremena provedenog u prirodi, upoznam fantastično biološko bogatstvo, kako Pirota, tako i naše države. Znao sam da postoje mesta velikog specijskog diverziteta u Srbiji i potajno sam se nadao da takvo mesto postoji i bliže Pirotu, u najboljem slučaju u Pirot. Godinama sam obilazio razna mesta oko grada, tražeći ga, kako na planinama, tako i u kotlini Pirota. Nisam mogao da naslutim da ću to mesto naći na kilometar od centra grada. Skoro sve vrste zabeležene na kompenzacionom bazenu redovno se sreću u Srbiji. Neke su stanarice, poput gugutke, sive vrane, vrapca pokućara, ćubaste ševe ili gluvare, i mogu se videti gotovo svakog dana. Neke od zabeleženih vrsta su malobrojne gnezdarice i selice Srbije (ražanj i kratkoprsti kobac), a među njima je i novootkrivena gnezdarica i vrsta u Srbiji, žutoglava pliska, koja je do sada u Srbiji zabeležena samo nekoliko puta. Većina vrsta koje se ovde mogu videti tokom cele godine su selice, pri čemu se neke gnezde (sivi voljić, žuta pliska, vuga ili grlica), dok su druge samo prolaznice (gotovo sve vrste plovuša, šljukarica i nesita). Takođe, zabeležene su i veoma retke i malobrojne selice i lutalice (veliki labud guska crvenovoljka, ušati gnjurac kudravi nesit, čaplja govedarka i stepska eja). Kuriozitet kompenzacionog bazena u Pirotu je otkriće nove vrste za faunu ptica Srbije, pustinjske grmuše. Kompenzacioni bazen HE Pirot jedno je od mesta najbogatijih vrstama ptica u Srbiji. Do današnjeg dana, opažene su 222 vrste i sve je zabeleženo u 369 jednodnevnih terenskih izveštaja. Od tog broja, 362 spiska pripadaju autoru publikacije. Od ukupnog broja, 221 vrstuje zabeležio autor, dok su jednu vrstu, pljosnokljunu sprutku zabeležili Snežana i Slobodan Panjković. U ovoj publikaciji biće predstavljeno 217 vrsta ptica koje su bile zabeležene na 321 spisku u periodu od 2005. do 2017. Novih pet vrsta, zabeleženih u 2018. godini, biće napomenuto u dodatku ove knjige, i njihovi opisi će biti samo tekstualno predstavljeni.

Matematika - Opšta enciklopedija Larousse Ovo izdanje je svojevrstan. U njemu se ne daju uobičajene definicije i objašnjenja pojedinih pojmova iz matematike i nekih iz mehanike, već se prirodno izlaže čitavo gradivo, a registar pojmova je vodič za nalaženje pojedinih pojmova... Izdavačko preduzeće Vuk Karadžić, Beograd 1973 396 strana 1,91 kg

Božanske sitnice Vasa Pavković Milan Đurić veliki format kao nova ilustrovana 86 strana Format: 25 cm Izdavač: Službeni glasnik OPIS Postoje knjige čije pisanje podrazumeva znanje, nadarenost, puku prilježnost... Sve to zajedno ili makar nešto od toga pojedinačno. Ali, na kraju krajeva, potrebno je sesti za radni sto i na papir preneti zamišljeno. Ipak, to nije ova knjiga. Jer, za pisanje Božanskih sitnica potrebno je još mnogo toga – koračati ravnicom, ići uz breg, silaziti padinom, pratiti reku, verati se vododerinom, zalaziti u rit, lutati šumom... Reklo bi se odreda obične radnje, mada je retko ko od nas spreman da skrene sa asfaltiranog puta, da pođe manje ustaljenom stazom, još manje nesigurnim bogazom. Retko ko je od nas spreman da se makar i na tren oseti izgubljenim u ravnici, da posrće uz breg, da se kotrlja padinom, da se probija kroz rečni gustiš, da kvasi noge u močvarnom rukavcu, da rizikuje da mu šikara izgrebe lice i ruke... A pisanje ove knjige nije moguće bez svega nabrojanog. Postoje knjige čije čitanje podrazumeva predznanje, radoznalost, vreme... Sve to zajedno ili makar nešto od toga pojedinačno. Ali, na kraju krajeva, potrebno je sesti na stolicu, u fotelju ili na klupu, i listati stranice. Ipak, to nije ova knjiga. Jer, za čitanje Božanskih sitnica potrebno je još mnogo toga – sklopiti korice, izaći, skrenuti sa puta, uposliti telo i čula, posmatrati... uvideti da, zapravo, jedinu zbrku u prirodi pravi čovek, da je sve drugo odavno uređeno. Bez obzira na to koliko nam se sve to drugo, osim nas samih, činilo kao skup sitnica.

Mičio Kaku - BOŽJA JEDNAČINA U potrazi za teorijom svega Heliks Smederevo, 2022. Mek povez 240 strana 24 cm Autor čije su se knjige Budućnost uma i Budućnost čovečanstva našle na listi bestselera „Njujork tajmsa“, upoznaje nas s najvećom potragom u svekolikoj nauci. Kad je Njutn otkrio zakon gravitacije, objedinio je načela po kojima se vladaju nebo i Zemlja. Od tada su naučnici smeštali nove sile u sve grandioznije teorije. Ali verovatno je izazov nad izazovima uspeti u monumentalnoj sintezi dve preostale teorije – teorije relativnosti i kvantne teorije. To bi bilo vrhunsko postignuće nauke, temeljno stapanje svih sila prirode u jednu divnu, veličanstvenu jednačinu kojom bi se razrešile najdublje misterije u nauci: Šta se dogodilo pre Velikog praska? Šta se nalazi s one strane crne rupe? Postoje li drugi kosmosi i druge dimenzije? Je li moguće putovanje kroz vreme? Zašto smo ovde? Kaku nudi objašnjenje za snažnu protivrečnost koja pogađa ovu teoriju i zbog koje slavni dobitnici Nobelove nagrade zauzimaju suprotna stajališta. Priča o toj teoriji je uzbudljiva, a zalog je ništa manje do naše poimanje kosmosa. Napisana prepoznatljivim Kakuovim stilom koji odlikuju entuzijazam vrsnog naučnika i jasnoća umešnog pripovedača, pred čitaocima je priča o epskom putovanju u potrazi za božjom jednačinom.

Lepo očuvano 1981 First edition Introduction to Algebra and Trigonometry 1st Edition - January 1, 1981 Authors: Bernard Kolman Arnold Shapiro Introduction to Algebra and Trigonometry provides a complete and self-contained presentation of the fundamentals of algebra and trigonometry. This book describes an axiomatic development of the foundations of algebra, defining complex numbers that are used to find the roots of any quadratic equation. Advanced concepts involving complex numbers are also elaborated, including the roots of polynomials, functions and function notation, and computations with logarithms. This text also discusses trigonometry from a functional standpoint. The angles, triangles, and applications involving triangles are likewise treated. Other topics include analytic geometry, conic sections, and use of a coordinate system to prove theorems from plane, and matrix operations and inverses. This publication is valuable to students aiming to gain more knowledge of the fundamentals of mathematics. Algebra (arap. الجبر „al-gebr“ ponovno sastavljanje razdvojenih delova, sjedinjavanje[1]) je grana matematike koja istražuje odnose i svojstva brojeva pomoću znakova. Geneza naziva vodi do knjige arapskog matematičara Al Horezmija Hisab al džabr val mukabala što se u slobodnijem prevodu može biti Knjiga o svođenju i dvostrukom oduzimanju. Postupak se prvo odnosio na uređivanje leve i desne strane kod jednačina ali je kasnije, razvojem matematike, značajno proširen. Izvorno se pod „algebrom“ podrazumevala teorija „algebarskih“ jednačina, u kojima su pomoću „algebarskih“ računskih operacija (sabiranje, oduzimanje, množenje, deljenje itd.) povezane poznate i nepoznate veličine.[2] Algebra je ujedinjavajuća nit skoro svih oblasti matematike.[3] Kao takva, ona obuhvata sve od rešavanja elementarnih jednačina do studiranja apstrakcija kao što su grupe, prstenovi, i polja. Osnovni delovi algebre se nazivaju elementarnom algebrom; apstraktniji delovi se nazivaju apstraktnom algebrom ili modernom algebrom. Elementarna algebra se generalno smatra neophodnim za svako istraživanje matematike, nauke ili inženjerstva, kao i za primene u oblastima poput medicine i ekonomije. Apstraktna algebra je glavna oblast napredne matematike, koju uglavnom proučavaju profesionalni matematičari. Danas pojam algebre označava i opštiju teoriju matematičkih struktura, u kojoj se posebno istražuju strukturne jednakosti između tako različito usmerenih oblasti kao što su teorija brojeva, geometrija ili algebra u tradicionalnom smislu. Elementarna algebra se razlikuje od aritmetike po upotrebi apstrakcija, kao što je korištenje slova za označavanje brojeva koji su bilo nepoznati ili mogu da imaju mnoge vrednosti.[4] Na primer, u x + 2 = 5 {\displaystyle x+2=5} slovo x x je nepoznata, ali se zakon inverzija može koristiti za otkrivanje te vrednosti: x = 3 {\displaystyle x=3}. U E = mc2, slova E {\displaystyle E} i m m su promenljive, a slovo c {\displaystyle c} je konstanta, brzina svetlosti u vakuumu. Algebra daje metode za rešavanje jednačina i izražavanje formula koje su mnog lakše (za one koji znaju kako da ih koriste) od starijeg metoda pisanja svega rečima. Važne algebarske strukture su, recimo, grupe, prsteni, tela i asocijacije. Sve tvorevine koje pokazuju neku određenu strukturu nazivaju se „modeli“ ove strukture. Rezultati na koje se smera istraživanjima apstraktnih struktura pokatkad važe i za njihove modele. Nadovezujući se na Mathematical Analysis of Logic (1847) Džordž Bula, algebarska istraživanja su postala značajna i za formalnu logiku. Važnu ulogu tu igraju posebno „bulovske asocijacije“ ili „bulovske algebre“. Pored algebarskih struktura, govori se još i ο „strukturama uređenja“ i „topološkim strukturama“. Reč algebra se isto tako koristi na nekoliko specijalizovanih načina. Specijalna vrsta matematičkog objekta u apstraktnoj algebri se naziva „algebra“, i ta reč se koristi, na primer, u frazama linearna algebra i algebarska topologija. Matematičar koji se bavi istraživanjem algebre se naziva algebrista. Trigonometrija (grč. τριγονο — trougao i grč. μετρειν — merenje, mera),[1][2] deo je matematike i geometrije koji se bavi izračunavanjem elemenata trougla pronalaženjem zakonitosti zavisnosti u njihovim odnosima, kao i uspostavljanjem funkcija uglova koje ih definišu.[3] Prvobitno je isključivo izračunavala vrednosti elemenata trougla. Njen prvobitni cilj je danas prevaziđen i primena trigonometrije na osnovu izračunavanja trigonometrijskih funkcija, van svakog posmatranja trougla, učinila je od trigonometrije značajnu oblast matematike i geometrije.[4] Ona je od ogromnog praktičnog značaja u različitim oblastima kao što su inženjerstvo, arhitektura, geodezija, navigacija i astronomija. Trigonometrijske funkcije imaju posebno važnu ulogu u matematičkoj analizi i koriste se za predstavljanje talasa i drugih periodičnih pojava. Poreklo[uredi | uredi izvor] Prvi koreni trigonometrije su nađeni u zapisima iz Egipta i Mesopotamije. Tamo je nađena vavilonska kamena ploča (oko 1900—1600. p. n. e.) koja sadrži probleme sa relacijama koje odgovaraju savremenom sec 2 {\displaystyle \sec ^{2}}. Egipatski papirus Rind (oko 1650. p. n. e.) sadrži probleme sa odnosima stranica trougla primenjenim na piramide. Niti Egipćani, niti Vavilonci nisu imali naše shvatanje mere ugla, a relacije tog tipa su smatrali osobinama trouglova, pre nego samih uglova. Važan napredak napravljen je u Grčkoj u vreme Hipokrata iz Kiosa (Elementi, oko 430. p. n. e.), koji je proučavao odnose između centralnih uglova kružnice i tetiva. Hiparh je 140. p. n. e. napravio tablicu tetiva (prvu preteču savremenih sinusnih tablica). Menelaj iz Aleksandrije (Sferna geometrija, oko 100. nove ere) je prvi koristio sferne trouglove i sfernu trigonometriju. Ptolemej (Almagest, oko 100. n. e.) je napravio tablicu tetiva uglova između 0,5° i 180° sa intervalom od pola stepena. On je takođe istraživao trigonometrijske identitete. Grčku trigonometriju su dalje razvijali Hindu matematičari koji su ostvarili napredak razmeštanjem tetiva preuzetih od Grka na polu tetive kruga sa datim radijusom, tj. ekvivalentom našoj sinusnoj funkciji. Prve takve tablice bile su u Sidhantasu (sistem za astronomiju) u IV i V veku ove ere. Poput brojeva, moderna trigonometrija nam dolazi od Hindu matematičara preko arapskih matematičara. Prevodi sa arapskog na latinski jezik tokom XII veka uveli su trigonometriju u Evropu. Osoba odgovorna za „modernu“ trigonometriju bio je renesansni matematičar Regiomontanus. Od doba Hiparha, trigonometrija je bila jednostavno alat za astronomska izračunavanja. Regiomontanus (De triangulis omni modis, 1464; publikovano 1533) bio je prvi koji je trigonometriju tretirao kao subjekt po sebi. Dalji napredak su napravili Nikola Kopernik u De revolutionibus orbium coelestium (1543) i njegov učenik Retikus. U Opus palatinum de trianulis (kompletirao njegov učenik 1596), Retikus je ustanovio upotrebu šest osnovnih trigonometrijskih funkcija, praveći tablice njihovih vrednosti, i držeći se ideje da te funkcije predstavljaju odnose stranica u pravouglom trouglu (radije nego tradicionalne polu-tetive krugova). Moderna analitička geometrija datira od vremena Fransoe Vijeta, koji je uradio tablice šest funkcija do najbliže minute (1579). Vijeta je takođe izveo formulu za proizvod, tangensnu formulu i formule za više uglova. Krajem XV veka je prvi put upotrebljen naziv „trigonometrija“. Podela[uredi | uredi izvor] Trigonometrija se deli na sledeće tri oblasti: Ravanska trigonometrija, trigonometrija u užem smislu; proučava Trigonometrijske funkcije, posebno: sinus, kosinus, tangens, kotangens, sekans i kosekans; Inverzne trigonometrijske funkcije, tzv. ciklometrijske, ili arkus-funkcije: Sferna trigonometrija, na površi sfere; Hiperbolička trigonometrija, trigonometrija Lobačevskog; Hiperboličke funkcije: sinus hiperbolički, kosinus hiperbolički, tangens hiperbolički, kotangens hiperbolički, sekans hiperbolički i kosekans hiperbolički; Inverzne hiperboličke funkcije, tzv. area-funkcije. Algebra Trigonometrija

TEORIJA SVEGA Stiven Hoking Poreklo i sudbina univerzuma Izdavač: Alnari, Beograd Povez: broširan Broj strana: 164 Ilustrovano. ------------------ Stiven Hoking je prevazišao bolest koja ga je dovela do invaliditeta i postao supernova svetske fizike. Iako nije bio u stanju da piše, pa čak ni da jasno govori, on je načinio skok van velikog praska, sve do „geometrijskog plesa“ koji je stvorio svemir. Hoking je otkrio fenomen koji je postao poznat kao „Hokingova radijacija`, kada crne rupe ispuštaju energiju i pretvaraju se u ništavilo. Bio je slavan po izuzetnoj sposobnosti da vizualizuje naučna rešenja bez proračuna ili eksperimenta. Najviše pažnje privukla je njegova „teorija svega“, koja sugeriše da se univerzum razvija prema jasno definisanim zakonima. „Ovaj kompletni set zakona može da nam pruži odgovore na pitanja kao što su kako je nastao univerzum“, rekao je on. „Kuda se kreće i da li će imati kraj? A ako hoće, kako će se tačno okončati? Ako nađemo odgovore na ta pitanja, zaista ćemo spoznati božji um.“ Knjiga je NOVA..... -------------------------------- D2

Pecat biblioteke,malo ostecenje na rikni,vidi se na slici. Naši su preci strastveno želeli da spoznaju svet, ali nije im se posrećilo da pronađu pravi način. Zato su sebi stvorili sliku malog, ljupkog, čudesnog sveta kojim vladaju bogovi... Danas posedujemo prvoklasno i moćno sredstvo za spoznavanje svemira − nauku. Otkrili smo da je svemir toliko star i toliko veliki da na prvi pogled sve ljudsko deluje beznačajno. Odvojili smo se od svemira. Izgledao je dalek i bez uticaja na našu svakodnevicu. Međutim, pomoću nauke dokučili smo ne samo to da je svemir veličanstven i čaroban već i da je dostupan ljudskoj spoznaji. Pitanja o postanku sveta i o sudbini svemira pobuđuju zanimanje i znatiželju ogromnog broja ljudi. Razdoblje u kojem živimo veliko je raskršće naše civilizacije, a možda i naše vrste. Kojim god putem krenuli, naša je sudbina neraskidivo povezana sa naukom. Ova je knjiga pokušaj da se opišu zamisli, metode i radosti nauke

И.И.Перепечко Введение в физику полимеров И.И. Перепечко Увод у физику полимера Монографија је систематски приказ основних принципа физике полимера. Узимају се у обзир не само структура, физичка стања, чврстоћа, већ и друга физичка и физичко-хемијска својства – термичка, акустичка и диелектрична, нуклеарна магнетна резонанца. Монографија је систематски приказ главних одредби савремене физике полимера у прилично ригорозном облику, али разумљивом чак и за неспецијалисте. Претпоставља се да ће проучавање ове монографије омогућити читаоцу да брзо уђе у опсег основних идеја и проблема савремене физике полимера, а затим пређе на дубље проучавање посебних питања. У књизи се не говори само о структури, физичким стањима, чврстоћи, већ и о другим физичким и физичко-хемијским особинама – термичкој, акустичкој и диелектричној, нуклеарној магнетној резонанци. Карактеристика књиге је да су многи њени делови написани у духу идеја модерне физике чврстог стања. Књига је намењена научницима који се баве физиком, хемијом и физичком хемијом полимера, инжењерима у индустрији пластике, као и дипломираним студентима и студентима.

Приручник садржи сав материјал средњошколског програма из математике (аритметика, алгебра, геометрија, тригонометрија). Поред тога, истиче низ питања која нису обухваћена програмом, али су значајна за практичне активности радника у индустрији и пољопривреди. Посебна пажња посвећена је операцијама са приближним бројевима. Ова књига садржи две врсте информација. Прво, овде можете добити стварну помоћ: који је највећи заједнички делилац, шта је тангента, итд.; како израчунати проценат, како изградити правилан петоугао, итд.; која формула се може користити за решавање квадратне једначине, проналажење запремине скраћеног конуса, итд. Такве информације се добијају „тренутно“ коришћењем абецедног индекса (на крају књиге). Све дефиниције, правила, формуле и теореме су пропраћене примерима; назначено је у којим случајевима и како треба применити правило, које грешке треба избегавати итд. Друго, објашњава основне појмове и најважније методе елементарне математике. Зашто се у математику уводе негативни или имагинарни бројеви? Зашто множење негативног броја негативним резултира позитивним бројем? Како се рачунају табеле логаритама?... odlično očuvana SANU.5

Diferencijacijalni i integralni obračun za gimnazije tom 2 (ДИФФЕРЕНЦИАЛЬНОЕ И ИНТЕГРАЛЬНОЕ ИСЧИСЛЕНИЯ ДЛЯ ВТУЗОВ 2),u dobrom je stanju. Autor:N.S.Piskunov. Izdavač:Nauka,Moskva 1970. Format:22cm x 15cm. Broj Strana:576 strana,tvrd povez. PREDGOVOR DEVETOM IZDANJU Deveto izdanje ovog udžbenika razlikuje se od osmog. Ovo izdanje je u potpunosti u skladu sa programom iz matematike za tehničke fakultete, dizajniranim za 400 - 450 sati. Udžbenik uključuje dva nova poglavlja KSKS i KSKSI. Poglavlje KSKS „Elementi teorije verovatnoće i matematičke statistike“ sadrži materijal predviđen odgovarajućim odeljkom obaveznog programa iz matematike Ministarstva visokog obrazovanja i nauke SSSR-a. Poglavlje KSKSI „Matrice. Matrični zapis sistema i rešenja sistema linearnih diferencijalnih jednačina “takođe sadrži materijal predviđen obaveznim programom. Ali, pored toga, u ovom poglavlju se velika pažnja posvećuje matričnom zapisu sistema linearnih diferencijalnih jednačina i rešenjima sistema linearnih diferencijalnih jednačina. Koristi se matrični zapis sukcesivnih približnih rešenja sistema linearnih diferencijalnih jednačina sa promenljivim koeficijentima. Ovaj materijal treba staviti u tok diferencijalnog i integralnog računa za tehničke fakultete, jer se trenutno u mnogim knjigama o elektrotehnici, radiotehnici i automatizaciji proučavanje rešenja sistema diferencijalnih jednačina vrši pomoću aparata matrice teorija. Novi §§ 26, 27, 28 pogl. KSVI. Ovde se razmatra metoda uzastopnih aproksimacija rešenja diferencijalnih jednačina, dokazuje se teorema o postojanju rešenja diferencijalne jednačine i teorema jedinstvenosti. Skreće se pažnja na grugove i prezentaciju čitavog poglavlja o diferencijalnim jednačinama. Stav 81 pogl. KSIII „Koncept teorije stabilnosti Ljapunova“ je značajno proširen. U ovom izdanju naziva se tako: „Koncept PREDGOVOR DEVETOM IZDANJU 1 i I `teorije stabilnosti Ljapunova. Ponašanje putanja diferencijalne jednačine u blizini pojedinačne tačke. Ovde se paralelno sa razmatranjem stabilnosti rešenja sistema diferencijalnih jednačina razmatra ponašanje putanja u blizini singularne tačke na faznoj ravni. To je moralo biti učinjeno jer se u proučavanju relevantnih pitanja i kurseva iz elektrotehnike, radiotehnike, automatizacije ovi pojmovi moraju slobodno koristiti. Neki odlomci o teoriji kompleksnih brojeva su prepisani. Odeljak 2 gl. KSI, gde je dat dokaz o postojanju određenog integrala neprekidne funkcije. Dodatni odeljak 11 poglavlja. KSI „Integracija složene realne promenljive funkcije“. Novi §§ 24 i 25 pogl. KSVI, posvećen serijama sa složenim članovima i serijama snage sa složenom promenljivom. Novi § 12 pogl. KSVII, posvećen Furijeovoj seriji u složenom obliku. Izloženo je pitanje Furijeovog integrala. Istaknuti su koncepti koji se koriste u specijalnoj primenjenoj literaturi (spektar, spektralna funkcija). Novi § 15 „Fourier-ovi nizovi o pravokutnom sistemu funkcija“ i § 16 „Pojam linearnog funkcijskog prostora. Analogija između širenja funkcije u Furijeovom nizu i širenja vektora “u Ch. KSVII. Ovaj materijal je predstavljen na takav način da studenti i inženjeri mogu da razumeju materijale drugih disciplina na osnovu ovog matematičkog aparata. U poglavlju KSIKS napisan je novi § 20 „Delta-funkcija i njen imidž“. Poglavlje VIII sadrži § 19 „Dobijanje funkcije zasnovane na eksperimentalnim podacima primenom metode najmanjih kvadrata“. Sadržaj ovog pasusa bio je „Dodatak I“, koji je postavljen ranije na kraju prvog toma ovog udžbenika. Poglavlje VII daje § 10 „Njutnova formula interpolacije“ i § I „Numerička diferencijacija“. Sadržaj ovih pasusa ranije je bio „Dodatak II“. Neki dodaci su uneti u poglavlja V, VII, IKS, KSII, KSIII. Poglavlje KSIII, „Diferencijalne jednačine“, je u celini premešteno u drugi tom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kibernetika je nauka o upravljanju oslonjena na teoriju informacija, razvoj komunikacionih modela i proučavanje povratnih sprega kao i kontrolnih mehanizama prenošenja informacija i upravljanja. Razlikuje se od empirijskih nauka po tome što se ne interesuje za materijalnu formu, nego za organizaciju, obrazac i komunikaciju kod celina. Istorija kibernetike Kibernetika se u raznim zemljama razvijala na rezličite načine. U zapadnim zemljama severoatlantske alijanse više ili manje ona se stopila sa opštom teorijom sistema i ceo red struka koje su bili povezeni sa kibernetikom su se razvili u samostalna područja, kao naprimer informatika, umetna inteligencija ili neuronska mreža. U zemljama istočnog bloka kibernetika je u početku, iz čisto ideoloških razloga, smatrana za buržoasku kvazinauku. Počela je biti ponovo prihvaćena tokom 50-ih godina i na kraju je postala krovna disciplina za mnoge struke koje su se u zemljama mimo istočnog bloka osamostalile. Tako je npr. u sastavu kibernetike bila i informatika. Norbert Viner (engl. Norbert Wiener; Kolumbija, 26. novembar 1894 — Stokholm, 18. mart 1964) je bio američki matematičar, informatičar i osnivač kibernetike kao nauke.[1] Biografija Detinjstvo i mladost Norbert Vener je rođen u jevrejskoj porodici kao prvo dete Lava Vinera i Berte Kan. Još tokom detinjstva postao je postao poznat kao „čudo od deteta“. Pošto je završio Ajer gimnaziju, 1906. godine sa 11 godina starosti, Viner se upisao na Tafts koledž u Medfordu, pored Bostona. Diplomirao je matematiku 1909. sa 14 godina, nakon čega je započeo studije zoologije na Harvardu. Godine 1910. upisuje se na Univerzitet Kornel, gde studira filozofiju. Harvard je nagradio Vinera doktoratom 1912. godine, kada je imao svega 17 godina, za disertaciju o matematičkoj logici. Uprkos poticanju iz jevrejske porodice, Viner je kasnije postao agnostik.[2] Naučni rad Radovi Vinera na protivavionskom oružju, uticali su da počne istraživati teoriju informatike. Otkrio je viner filter i formulisao je zakone kibernetike. Učestvoavo je u stvaranju postulata robotike, kompjuterske kontrole i automatike. Njegovi radovi na polju elektronike i informatike, imali su značajan uticaj i na nauke poput biologije, filozofije i sociologije. Po političkom ubeđenju bio je pacifista, te je tokom Hladnog rata na njega gledano sa podozrenjem[3]Bio je protivnik militarizacije, te je nakon Drugog svetskog rata odbijao svaku novčanu naknadu od strane vlade SAD, za svoj naučni rad. Bio je protivnik nuklearnog naoružavanja i nije dobio poziv vlade SAD da učestvuje u projektu Menhetn.[4]Dobitnik je velikog broja priznanja za svoj rad i smatra se jednim od najvećih matematičara 20. veka. Krater Viner na Mesecu nazvan je po njemu.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Zbog čega je staklo providno? Zašto su elastični materijali rastegljivi? Zašto se na čokoladi pojave beličaste mrlje kada se zagreje, pa ponovo ohladi? Zbog čega se dijamant i grafit, dve alotropske modifikacije ugljenika, ponašaju potpuno različito? Odgovarajući na ova pitanja autor otkriva zapanjujuće tajne na kojima počiva naš fizički svet. Miodovnik istražuje materijale s kojima dolazi u dodir svakog jutra, od čelika u nožiću brijača, preko porcelana šoljice za čaj do pene u patikama. Puna fascinantnih priča o inženjerskim čudima koja prožimaju naše živote, knjiga Skriveni svet oko nas navešće vas da posmatrate stvari oko sebe na potpuno nov način.``

Biografija slavnog engleskog fizičara Isaka Njutna, kao i detaljno pojašnjenje njegovih istraživanja i zaključaka, autora Sergeja Ivanoviča Vavilova. naslov originala: Исаак Ньютон prevodilac: Milan Butorac broj strana: 240 povez: tvrdi stanje: korice pohabane (vidi se na slici), listovi požuteli, ali se dobro drži za sedamdesetdvogodišnju knjigu; potpis i godina na jednoj od prvih stranica

Fundamentalno kompletno delo na nasem jeziku Topla prekporuka za svakog ko tezi sustini Na elementaran i detaljan nacin analizirana oblast egzistencije resenja odj i sistema odj U nasij kiteraturu jedino delo koje se na temeljan i detaljan nacin bavi ivim sustinskim pitanjima Topla preporuka kako za teoreticare tako iza sve koji se bave orimenama Brutana knjiga Preporuka