coskovi presavijeni, inace u dobrom stanju Draginja Obrenović — Draga (devojačko Lunjevica, iz prvog braka Mašin; Gornji Milanovac, 11/23. septembar 1866 — Beograd, 29. maj/11. jun 1903) bila je kraljica Srbije i supruga kralja Aleksandra Obrenovića, poslednjeg kralja iz dinastije Obrenović. Pre nego što je postala kraljica, Draga je bila udovica inženjera Svetozara Mašina i dvorska dama na dvoru kraljice Natalije Obrenović. Ubijena je zajedno sa svojim suprugom kraljem Aleksandrom Obrenovićem, tokom Majskog prevrata 29. maja 1903. godine po julijanskom kalendaru, odnosno 11. juna 1903. po gregorijanskom. Poslednja je kraljica Srbije, pošto je supruga kralja Petra I preminula pre njegovog stupanja na presto. Draginja Lunjevica je rođena 11/23. septembra 1866. godine u Gornjem Milanovcu u bogatoj porodici Lunjevica. Dragin otac, Pantelija Lunjevica je bio okružni načelnik Gornjeg Milanovaca, a majka Anđelija domaćica. Deda joj je bio Nikola Milićević Lunjevica, prijatelj i pobratim Miloša Obrenovića. Pored Drage, Pantelija Panta Lunjevica (1840—1887) i Anđelija su u braku imali još i Nikolu (1876—1903), Nikodija (1881—1903), Hristinu (1861—1936 [3]), Đurđinu i Anu - Vojku (1884—1975). U svojoj devetoj godini, Draga je poslata na školovanje u Beograd. Osnovnu školu je završila u Beogradu, zatim i Višu žensku školu u Beogradu. Tu je naučila više stranih jezika, među kojima ruski, francuski i nemački jezik. Za vreme boravka u Beogradu, Draga je počela da se bavi pisanjem romana i pripovedaka, prevođenjem knjiga za novac. I pored toga što je otac vodio dosta računa o njoj, kao vrlo mlada devojka je počela da zarađuje za život. Čak je objavila i nekoliko zanimljivih priča za inostrane časopise. Volela je da čita, a naročito je volela da čita Stendala. Njeni prevodi su izlazili u obliku feljtona, neki od njih su: Častan lopov (), Otadžbina (1883), Policajka zvana mačije oko (1884-1885) koji je izlazio kao feljton u časopisu „Ustavnost” 1884—1885. godine.[4], Orgistkinja, ili Trostruki zločin u Sentuenju (1888), Ujak i sestrić (1888), Tri miliona miraza (1896)[5] ... Svoje prevode ja objavljivala u časopisima kao što su: Domaćica, Ustavnost, Zastava ... Draga je bila član redakcije časopisa Domaćica koji je izdavalo Beogradsko žensko društvo čiji je član bila. Takođe je bila član Srpskog novinarskog društva kao i Srpske književne zadruge. U Beogradu se prvi put zaljubila u studenta Bogdana Popovića, kasnije profesora i teoretičara književnosti. Bogdan je Dragu primetio prilikom jednog dolaska u Klub književnika. Nije znao skoro ništa o njoj, sem da je u završnoj godini škole. Privukla su ih slična interesovanja i začas su započeli razgovor. Bila je to prva, platonska ljubav. Često su šetali beogradskim ulicama i Kalemegdanom, razmenjivali su knjige uz duge razgovore, a Bogdan bi joj često recitovao nežne stihove. Dragin otac, Panta biva sve lošijeg zdravlja. Njegova politička karijera je poljuljana i on gubi svoj položaj u administraciji, pa se porodica nalazi u teškoj finansijskoj situaciji. Odlučuje se da rastereti porodicu tako što će udati Dragu. Rudarski inženjer Svetozar Mašin je bio dobar poznanik njenog oca, a uz to imao je i bogato poreklo. Svetozar Mašin je bio petnaest godina stariji od Drage. Njegov otac je bio ugledni lekar i služio je na dvoru kod kneza Mihaila i kralja Milana Obrenovića. Dragin dever, a Svetozarov brat, Aleksandar Mašin je kasnije bio jedan od vodećih zaverenika u njenoj likvidaciji, a jedno vreme je bio i načelnik generalštaba srpske vojske. Draga je imala nepunih sedamnaest godina, bila je na završnoj godini Više ženske škole. Jednog dana joj je stiglo pismo od kuće, u njemu je pisalo da je obećana i da se odmah pošto položi završni učiteljski ispit vrati kući. Ko je njen budući suprug, nije znala, znala je samo da ga ne voli. Nije htela da pristane, ali videvši stanje svoga oca i svoje porodice oprostila se od Bogdana, rekavši mu da je to brak iz koristi i da tu nema ljubavi. Svetozar i Draga su se venčali na Veliku Gospojinu 28. avgusta 1883. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu[6]. Posle venčanja, svatovi su bili pozvani na igranku u bašti kod Narodne skupštine. Gosti su bili oduševljeni mladinom ljupkošću, lepotom i mladošću. Po navodu hroničara, budući kralj, a tada sedmogodišnji prestolonaslednik, Aleksandar prošao je u svom fijakeru pored svatova. Kao i svako dete, obradovan što vidi mladu u venčanici, mahao joj je. Po navodima, i ona je njemu uzvratila isto, ali prilično neveselo. Draginom venčanju je i Bogdan prisustvovao, ali iz prikrajka, sedeći u kafani posmatrao je slavlje. Kada su mladenci izašli iz crkve, oko njih se skupila svetina da čestita. U toj velikoj gužvi našao se i jedan dečak, koji je čestitao mladencima i mladoj predao buket žutih ruža. U buketu bila je i ceduljica, ispisana njoj poznatim rukopisom:`Zar je ovako moralo biti?` Draga je ceduljicu pohranila u svom crvenom molitveniku. Bračni život para Mašin bio je pod velikim opterećenjem Svetozarevih poslovnih obaveza. Kako je često boravio na terenu i vršio terenska istraživanja, bili su primorani da se često sele. Draga je uglavnom pratila supruga gde god bi išao poslom, ali je često živela i kod svekra, čekajući da joj se muž vrati sa terena. Od samog početka, taj brak je bio osuđen na propast. Mašin je bio poznat kao čovek posvećen svojoj profesiji te koji nije imao mnogo vremena za porodicu. Po prirodi i temperamentu njih dvoje su se dosta razlikovali; on je voleo rudarstvo i topioničarstvo, bio je fantasta, obožavao svoj posao, toliko da nije mario za žene. Zbog toga je verovatno, bio često odbijan u proševinama; devojke nisu htele za muža čoveka koji nije u stanju da usreći ženu i da se posveti porodici. S druge strane, Draga je bila svestrano obrazovana za jednu domaćicu ali i suviše privržena porodici. Volela je književnost i uopšte umetnost. Nerazumevanje u braku je proisteklo upravo iz različitosti njihovih priroda koje drugi supružnik nije razumevao. Zbog toga su u braku bili nesrećni oboje. Navodi se da je tokom braka Draga izgubila njihovo dete. Postojale su razne spekulacije da je Draga bila neverna žena, te da je to navelo Mašina da se propije i digne ruku na sebe, ali to nikada nije potvrđeno. Za vreme njenog života, pa i posle smrti starije žene iz Kraljeva i Leskovca navodile su Dragu kao veoma posvećenu i sposobnu domaćicu koja je sama vodila domaćinstvo dok joj je muž radio na terenu. Brak im je potrajao svega nepune tri godine kada je Draga ostala udovica. Njen suprug je, naime, preminuo na terenu, između manastira Gornjak i Petrovca na Mlavi, 21. maja 1886. godine. Prema lekarskom nalazu, umro je od srčane kapi[6], ali postoji više verzija njegove smrti. Po jednoj, preminuo je od epileptičnog napada, prouzrokovanog velikim količinama alkohola. Mašin je inače bolovao od epilepsije. Postoje čak i verzije da je izvršio samoubistvo iz ljubomore, pa čak i verzije o ubistvu. Sahranjen je na groblju Karaul u Petrovcu na Mlavi. Nasledila je njegovu penziju i ime. Aleksandar Mašin se toliko protivio ovome, da je kasnije optužio lično Dragu da je ubila njegovog brata. Za vreme dok je bila udovica, Draga je nastavila da se bavi prevodilaštvom i novinarstvom. Stanovala je u Svetozarevom državnom stanu u Smederevu, sve dok nije bila primorana da se iseli i vrati u Beograd. Za vreme svog boravka u Beogradu, umrla su joj oba roditelja i Draga je morala da se sada stara i o sebi i o svojim najbližima. Zbog teškog materijalnog stanja, Draga Mašin je pokušala da se uda za jednog francuskog inženjera, ali bezuspešno. Po razvodu kralja Milana sa kraljicom Natalijom Obrenović 1888. godine, kraljica je kupila dvorac „Sašino“ u banjskom lečilištu Bijaric u Francuskoj, koji je dobio ime po njenom jedinom sinu Aleksandru Obrenoviću. Kraljica Natalija je na put pozvala i Dragu Mašin, da joj bude pratnja i dvorska gospođica. Putovale su zajedno vozom u Rusiju, u posetu carskoj porodici Romanov i najzad stigle u banjsko lečilište, na Atlantiku. U Bijaricu je Draga odlazila sa Natalijom na svečanosti, na prijeme i starala se za njenu garderobu, šminku i kozmetiku. Mladi kralj Aleksandar je stigao u martu 1895. godine u Bijaric. Za to vreme, Draga se starala o uređenju i održavanju kupališne plaže u Bijaricu. Ljubav Drage i Aleksandra se rodila baš na tom mestu, kada je po navodima hroničara, Draga spasila budućeg kralja da se ne udavi. U Bijaricu su počeli da se dopisuju, da se viđaju i izlaze zajedno. Kraljica Natalija se tome nije protivila jer je želela svog sina da spremi za moguću ženidbu sa nekom princezom visokog ranga. Međutim, između njih se rodila istinska ljubav, mnogo jača nego što su to Natalija i Milan mislili. Aleksandar je zamolio Nataliju da ga ostavi samog sa Dragom i da se vrati u Beograd, što je kraljica Natalija i učinila. U početku niko nije imao protiv ove ljubavi, misleći da je to samo prolazna avantura. Kralj je nagovarao Dragu da napusti službu kod njegove majke i da će se on novčano starati o njoj i njenoj familiji. Draga Mašin je ostala u službi kraljice Natalije sve do 1897. godine kada se vratila u Beograd. U vreme dok je kralj Milan još uvek imao uticaja u zemlji, oformljena je nova vlada na čelu sa dr Vladanom Đorđevićem. Prvo pitanje koje je Đorđević postavio ministrima bilo je pronalaženje dostojne žene mladome kralju. Kralj Milan je predložio da to bude nemačka princeza Aleksandra fon Šamburg-Lipe, ćerka njegovog velikog prijatelja i sestra kraljice Šarlote od Virtemberga. U Beogradu se već tada znalo za ljubav Aleksandra i Drage. Draga Mašin je često pozivana na svaki važan prijem. Svi su tada hvalili njenu taktičnost, otmenost, lepotu, pamet i suzdržanost. Čitavu Srbiju je uzbunila vest koju je saopštio kralj Aleksandar 8. jula 1900. da je isprosio ruku Drage Lunjevice-Mašin, unuke Nikole Lunjevice, borca u ratovima za oslobođenje Srbije. Patrijarhalni Beograd tada nije bio spreman da prihvati za novu kraljicu ženu koja je deset godina starija od kralja, uz to i udovica. Naročito su se ovome oštro suprotstavili ministar policije Đorđe Genčić, koji je odmah iz policijskih arhiva izvadio dvanaest dokumenata o Draginim navodnim ljubavnicima, a iz Rusije se javila kraljica Natalija Obrenović, oštro govoreći protiv Drage da je bila bludnica i da je nerotkinja. Ženidbi se naročito suprotstavio bivši kralj Milan, koji je u znak protesta napustio Srbiju i otputovao za Bukurešt, pa za Beč, gde je naredne godine i umro. Kralj se potpuno okrenuo protiv oca, pa je čak pomilovao i radikale, koji su ležali na robiji zbog Ivanjdanskog atentata na kralja Milana. Kralj Aleksandar je zakazao venčanje sa Dragom Mašin za 23. jul 1900. i pozvao sve dobronamerne građana da vide za kraljicu pravu Srpkinju, označivši novu politiku da se srpski vladari žene Srpkinjama, a ne više inostranim princezama. Vlada je zbog ove kraljeve odluke podnela ostavke, a ministar inostranih poslova Andra Đorđević je otišao kod beogradskog mitropolita da ga moli da ne da blagoslov mladom kralju. Za to vreme Draga Mašin je bila predmet čaršijskih ogovaranja. Mladi kralj je otišao kod beogradskog mitropolita da moli blagoslov jer se ženi pravom Srpkinjom, na šta ga je mitropolit odbio. Kralj je zapretio abdikacijom i odlaskom sa Dragom u Bijaric i prepuštanju zemlje bez kralja. Mitropolit je pristao i sve je dogovoreno za venčanje kraljevskog para u Beogradu. Još radosnija vest za Aleksandra je bila vest da će kum na venčanju biti sam ruski car Nikolaj II Romanov. Na dan venčanja, pred kućom Drage Mašin pojavile su se hiljade građana, koji su nosili njene slike i klicali joj. Povorka je krenula prema Sabornoj crkvi, gde je trebalo da se obavi čin venčanja. Sveštenici su od ranog jutra iznosili ikone, kandila i sveće. Kralj Aleksandar se pojavio tog jutra na venčanju u vojnoj uniformi, sa epoletama i odlikovanjima, a Draga Mašin u venčanici od bele čipke sa brilijantskom dijademom na glavi. U crkvi su čin venčanja obavila dva mitropolita, episkopi i dvadeset šest arhimandrita. Počasnu pratnju su činili oficiri srpske vojske, među njima i Dragutin Dimitrijević Apis, sa činom poručnika. Posle obavljenog venčanja, po izlazu iz crkve, narod je uzvikivao: „Živeo Kralj! Živela Kraljica Draga!“ Kralj je održao svečani govor, gde je rekao da se od danas prekidaju bliske veze, koje je bivši kralj Milan činio sa Austrougarskom i da se Srbija okreće miru i blagostanju. Međutim, kraljica Natalija se javno u pismu odrekla svoga sina, zažalivši što ga je rodila, a kralj Milan se javio iz Beča i poručio da njegova noga više neće kročiti u sramotnu Srbiju kojom vlada njegov sin i žena koja je deset godina starija od njega. Uveče, posle venčanja, održana je svečanost u Dvoru i napravljen je počasni bal, a jedno kolo koje je tada odigrano, po želji kralja Aleksandra, nazvano je „Kolo Kraljice Drage“. Nije prošlo ni mesec dana od venčanja kraljevskog para, a već 25. avgusta 1900. kralj Aleksandar je saopštio da je kraljica Draga u blagoslovenom stanju i da će Srbija da dobije naslednika Obrenovića. Po nalogu Njegovog Veličanstva Kralja objavljuje se, da se zakazano putovanje Njihovih Veličanstava po unutrašnjosti Srbije odlaže za iduću godinu zbog blagoslovenog stanja, u kome se nalazi Njeno Veličanstvo Kraljica po konstatovanju stručnih lekara. Iz Kancelarije Predsednika Ministarskog Saveta, PMBr. 278., Beograd, 25. avgusta 1900. godine. — Autentičan tekst, proglas `Srpske Novine`, 25. avgust 1900. Beograd Pre samog objavljivanja, Draga se nalazila u kraljevskom letnjikovcu u Smederevu, kada je stigao doktor Kole iz Pariza i saopštio joj da je u blagoslovenom stanju. Kao prvu akciju za ovu radosnu vest, kralj Aleksandar je pomilovao sve političke zatvorenike, naročito radikale i one koji su se protivili njegovoj ženidbi. Tako su tada na slobodu pušteni Nikola Pašić, Đorđe Genčić i mnogi drugi. Kralj je u čast kraljičine trudnoće priredio besplatni bal gde su se sakupili 800 gostiju. Kraljica Draga se pojavila u svečanoj ampir haljini i pozdravila sve prisutne i dobronamerne ljude koji su došli i rekla je da se radi održavanja trudnoće nalazi u kraljevskom letnjikovcu u Smederevu, da malo jede, da se malo kreće i da po ceo dan čita i piše. Draga je baš tada započela da piše svoje autobiografsko delo „Ja Draga“, koju su posle njene smrti odneli zaverenici sa sobom. Kum Nikolaj Romanov je u znak dobrih vesti iz Srbije kupio i poslao za Srbiju zlatnu kolevku za budućeg naslednika. U čitavoj radosti oko kraljičine trudnoće, kralj je dobio vest da je njegov otac umro u Beču. Kraljicu Dragu je pogodilo to što je želeo da bude sahranjen izvan Srbije, jer je bio ljut na nju i kralja. Kralj Aleksandar je poslao svoje izaslanike na sahranu, a u pomen svoga oca održao je molepstvije za pokoj duše u Sabornoj crkvi u Beogradu, gde se u crnini pojavila i Draga. Međutim, sve snove o nasledniku je raspršio ugledni ruski lekar Snjegirev, koga je zajedno sa profesorom Gubarevom, po nagovoru kraljice Natalije, u Srbiju poslao Nikolaj Romanov da potvrdi nalaze doktora Kolea. Konzilijum lekara je došao u maju 1901. u Smederevo i pregledao Dragu. Nalaz je bio da trudnoće nema, niti je ikada i bilo. Ovakva vest je zaprepastila Aleksandra, koji je od ađutanta zatražio pištolj da ubije ginekologe, jer je verovao da su oni prekinuli trudnoću. Kao znak pažnje prema svojoj ženi, on je izdao zapovest da se 4. konjički puk kralja Milana od 23. maja zove „Konjički puk kraljice Drage.` kralj se morao pomiriti sa odlukom da trudnoće nije bilo i zajedno sa Dragom se vratio u Beograd. Otada je ličnost kraljice Drage bila srozana u narodu. Kraljica se sa Aleksandrom nastanila u Starom Kraljevskom Dvoru, gde je jednu sobu uredila po svome ukusu i naručila mnoštvo stvari iz Francuske i Švajcarske. Imala je svoju pratnju, spremačicu, krojačicu i dizajnerku i često je odlazila na svečane balove i prijeme. Odlazila je u klub književnika, čiji je bila nekadašnji član, stipendirala mlade književnike, pomagala dečjem sirotištu i uvela je veliku štednju na dvoru. Uz to, veoma je cenila Branislava Nušića i postavila ga za upravnika Narodnog pozorišta, a Jovanu Skerliću je plaćala studiranje u Ženevi. Pored toga, kraljica Draga je finansirala Zmajev Neven i spomenik Vojislavu Iliću. U to vreme, kralj je bio zauzet političkim problemima u zemlji. Stalno je donosio Ustave, da bi ih preko noći obarao. Menjao je vlade prema svom nahođenju. Pored oficirske zavere, koja se tada javila u glavama mladih oficira zbog srozavanja zemlje minulim događajima, prvi otvoreni protest protiv kralja Aleksandra i kraljice Drage dogodio se 23. marta 1903. kada su na ulice izašli socijalisti predvođeni Dimitrijem Tucovićem i Ljubomirom Jovanovićem, jer im je vlada Dimitrija Cincar-Markovića zabranila marksistički skup. Demonstranti su krenuli prema Terazijama, u nameri da stignu do Kraljevskog dvora. Tu je došlo do sukoba sa žandarmerijom i vojskom, tokom kojeg je šest demonstranta stradalo. Kraljica Draga je počinjala da sve više bude nezadovoljna. Predložila je da se povuče iz kraljevog života i da se on oženi ženom koja može da mu rodi naslednika, ali ju je kralj odvratio od takvih predloga i tražio da ostane s njim. Narodno nezadovoljstvo je iskoristila zaverenička organizacija „Crna ruka” predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, da još više ubrza izvođenje isplaniranog atentata. Povod za završetak odlaganja je bilo ubistvo u Smederevu jednog srpskog žandarma od strane Draginog rođenog brata Nikole Lunjevice, dok se nalazio u pijanom stanju. Zaverenicima se priključio i pukovnik Aleksandar Mašin. Kao dan za početak akcije određena je noć između 28. i 29. maja 1903, jer se tada u Dvoru nalazila zaverenička grupa na dužnostima. Te večeri, kralj i kraljica su se vratili sa večere kod kraljičine rodbine i otišli na spavanje. Zaverenička akcija je počela tačno deset minuta posle ponoći. Zahvaljujući zaverenicima u Dvoru, oficiri su brzo uleteli u sobu kralja Aleksandra i kraljice Drage, ali u krevetu nije bilo nikog. Na toaletnom stočiću su pronašli Dragin omiljeni roman „La trahison“, otvoren na 80. strani. Oficiri su pretražili celu sobu, otvarali ormane i prevrtali stvari, ali nisu uspeli da pronađu kralja i kraljicu. Pre samog čina pronalaženja skrivenog kraljevskog para, oficiri su zarobili Draginu braću, potporučnike Nikolu i Nikodija Lunjevicu i odveli ih u mesnu komandu grada, gde ih je po naređenju pukovnika Mašina, izveo u jedno dvorište potporučnik Voja Tankosić i streljao. Dragine sestre Vojka-Ana, Đurđina i Hristina su otpremljene na železničku stanicu i poslate za Minhen. Posle većih natezanja, zaverenici su doveli kraljevog ađutanta Lazu Petrovića da otkrije gde su se kralj i kraljica sakrili. Tada su se u kraljevskoj sobi nalazili pored Petrovića i poručnik Đorđe Ristić, potporučnik Velimir Vemić i kapetan Ilija Radivojević. Potporučnik Vemić je pronašao zarez na jednim vratima i uzviknuo: „Sekiru!“ „Evo vrata!“ Konačno su se pojavili iza skrivenih vrata kralj i kraljica u belim pidžamama, vidno uplašeni i pripijeni jedno uz drugo. Kapetan Mihailo Ristić-Džervinac bio je taj koji je usmrtio kralja, pa kraljicu, koja se na prvi pucanj bacila da svojim telom zaštiti kralja. Potom su i ostali zaverenici pucali, praznili revolvere i sabljama boli ubijena tela. Kralj Aleksandar je upucan sa trideset metaka, a kraljica Draga sa osamnaest. Potom su ih bacili kroz prozor u dvorište, odakle su ih odvukli u obližnju prizemnu sobu, gde su pripremljeni za sahranu, koja je obavljena iduće noći, u Markovoj crkvi. U trenutku kad se ovaj atentat desio, bilo je tačno 3:50 minuta izjutra. Tela kralja i kraljice su stavljena u limene kovčege i pod najvećom tajnošću prevezena kočijama ka starom beogradskom groblju. Kočije su stigle iza ponoći u crkvu Svetog Marka, opkoljena vojnicima. Činu sahranjivanja su prisustvovala dvojica zaverenika. Kovčezi su spušteni, jedan pored drugog, u grobnicu kraljeve babe Anke Obrenović, koja je zajedno sa knezom Mihailom poginula u Košutnjaku 29. maja 1868. Nakon nemačkog zauzeća Beograda u Prvom svetskom ratu, u oktobru 1915, Makenzenovi vojnici su podigli spomenik nad njihovom grobnicom, obeležili ga, ali je on posle rata bio uklonjen.

Dante Aligijeri (ital. Dante Alighieri; Firenca, maj/jun 1265 — Ravena, 14. septembar 1321) bio je najveći italijanski pesnik kasnog srednjeg veka. NJegovo najveće delo, Božanstvena komedija, prvenstveno objavljena pod nazivom Komedija, a kasnije je Bokačo dodao epitet „božanstvena“, predstavlja kulminaciju srednjovekovnog pogleda na svet i osnovu modernog italijanskog jezika. Takođe, smatra se jednim od najvećih remek dela svetske literature. U kasnom srednjem veku, velika većina poezije je bila na latinskom jeziku, i samim tim dostupna samo bogatim i obrazovanim građanima. Dante se zalagao za pisanje na narodnom jeziku, te je svoje radove Novi život (1295) i Božanstvenu komediju napisao i objavio na njegovom maternjem toskanskom dijalektu. To je za ono vreme bilo jako neuobičajeno, ali su pojedini pesnici, poput Petrarke i Bokača, nastavili da prate. Kao rezultat toga, Dante je odigrao ključnu ulogu u formiranju modernog italijanskog jezika. Kao uzor, Dante je poslužio mnogima, između ostalog DŽefriju Čoseru, DŽonu Miltonu, Alfredu Tenisonu i mnogim drugima. Takođe, Dante se smatra osnivačem strofa od tri stiha, tzv. tercina. Dante se često naziva „ocem italijanskog jezika“ i jednim od najvećih pesnika svetske literature. U Italiji, za njega se vezuje oslovljavanje sa il Sommo Poeta (vrhovni pesnik), a zajedno sa Petrarkom i Bokačem čini „tri krune italijanske poezije“. Kada je Danteu bilo 12 godina (1277) veren je Đemom Donati. Ugovorena venčanja u ranim godinama, u to doba su bila uobičajena. U osamnaestoj godini Dante je sreo Gvida Kavalkantija, Lapo Đianija, Ćina da Pistoja i nešto kasnije Bruneta Latinija. Oni su zajedno postali vođe literarnog pokreta „Slatki novi stil“ (Dolce Stil Nuovo). Bruneto je kasnije dobio poseban pomen u Božanstvenoj komediji zbog onoga čemu je naučio Dantea. U tom periodu je sreo i Beatriče Portinari, kćerku Folka Portinaria. Teško je odgonetnuti od čega se sastojala ova ljubav, ali se dogodilo nešto veoma bitno za italijansku kulturu. U znak ove ljubavi Dante je ostavio svoj trag pomogavši pesnicima i piscima da otkriju temu ljubavi koja nikada do tada nije bila toliko naglašena. LJubav prema Beatriče je očigledno postala razlog za poeziju i život. Kada je 1290. Beatriče umrla, Dante je pokušao da nađe spas u latinskoj literaturi. Poznato je da je u to doba čitao Botetiusova filozofska dela i Ciceronovu De amicitia. NJegova strast za filozofijom je kasnije bila kritikovana u „Čistilištu“ kroz lik Beatriče. Dante je takođe u jednom periodu bio vojnik i 1289. godine učestvovao u bici kod Kampaldina (11. juna), sa fiorentinskim vitezovima protiv Areca. Takođe je postao i lekar i farmaceut. On nije želio da se bavi tim profesijama, ali je zakon donesen 1295. godine zahtijevao da plemići koji žele da rade u javnoj službi moraju biti članovi nekog esnafa, tako da je Dante pristupio apotekarskom esnafu da bi se mogao baviti politikom. Izabrao je apotekarski esnaf jer su se u to doba knjige prodavale u apotekama. Baviti se politikom nije bilo lako kada je papa Bonifacije VIII planirao da vojno osvoji Firencu. 1301. godine Šarl de Valoa, brat Filipa IV kralja Francuske, je posjetio Firencu jer ga je papa imenovao mirotvorcem za Toskanu. Ali gradske vlasti su odranije papine ambasadore loše tretirale, tražeći nezavisnost od papinog uticaja. Takođe moglo se očekivati da će Šarl de Valoa dobiti i druga, nezvanična naređenja. Gradski savjet je poslao delegaciju u Rim, sa namjerom da doznaju papine namjere. Dante je bio vođa ove delegacije. Božanstvena komedija pisana je početkom 14. veka, od 1308, pa sve do Danteove smrti 1321. godine kao autorova etička i religiozna poruka čovečanstvu za koje je verovao da je ogrezlo u greh. Božanstvena komedija je zato jedno vertikalno stremljenje, poziv na kontemplaciju – osnova Danteovog sveta je u moralnoj ideji, kaže De Sanktis – ta ideja je svojstvena drugom svetu – ona je njegova definicija. Rajem upravlja takva filozofija kakvu je Dante želeo da uspostavi na zemlji, a do njenog spoznanja se dolazi preko zaborava tela, vođstvom razuma, ljubavi i milosti božije. Sama koncepcija Komedije nastaje u skladu sa Commedia del anima – Ona prati standardnu putanju duše kroz tri carstva – LJudskost, Očišćenje i Peporod. Standardnoj alegoriji o uspenju duše Dante je udahnuo život novim načinom alegorije, čineći da likovi koje sreće na svom putovanju uz nužnu tipiziranost poseduju individualnost- Dante piše u Convitu da doslovan smisao mora biti nezavistan od alegorijskog, da bi bio shvatljiv sam po sebi. Upravo to čini u svom najvećem delu. Sa likovima Komedije nalazimo se u međuprostoru zato što je individualno postalo opšte i opšte individualno, i postojanje stanovnika drugom sveta je sasvim specifično. Ono varira u zavisnosti količine božanske milosti kojoj su izloženi. Put Božanstvene Komedije polazi od tela, materijalne patnje, da bi završio sa blaženstvom bestelesnog postojanja koje se smrtnicima pojavjuje kao svetlost. Dante nikada ne zaboravlja svoj zadatak, a to je, da izloži moralni poredak, oceni svačije mesto u večnosti, a to se jedino može apsolutnim eklekticizmom – paganska filozofija, rimski pesnici, narodna verovanja, i običaji, biblija i metafizički epovi Alana – sav kulturan opus srednjeg veka Dante ugrađuje u svoja tri sveta i izlaže njegovim strogim pravilima nauke – filozofije i teologije, bojeći celu stvar ličnim afinitetima. Tako, na prvoj lestvici i raja i pakla zatičemo jednu istu sortu – indiferentne, razlika je i vrsti indiferencije jer oni rajski su bili sprečeni da deluju protiv nasilnika, i tako su svrstani jer nisu učinili čudo. Iako njihova kazna nije strašna kao Ruđijerijeva, Pjera De la Vinje ili Odiseja, u samom govoru pesnika oseća se prezir – posve drukčije nego u Limbu, vergilijevom Elisiju, gde uvaženi čamuju jer su rođeni p. n. e.. Pakao je levak u kome se zamračuju duhovi, dok se ne uguše u apsolutnoj materiji i ledu. Demoni koji se u njemu nalaze, prikupljeni iz predanja i mitologije, okončali su svoje delovanje i predstavljaju simbol i sliku greha koji muči čoveka. Tamo gde je, kao u Paklu, poredak pervertiran, Dante pristupa aristotelovskoj klasifikaciji grehova ukrštenoj sa egzemplarnom figurom poroka. Novost je simboličko atraktivan broj grešnika. Iako je njih koliko ptica u jatu, on iz jata izdvaja npr. samo 7. Ako u tom pevanju npr saberemo Paola i Frančesku dobijamo broj 9. Prema Danteu oni dobijaju svoj puni smisao tek kada su dovedeni u vezu sa prethodnih 7 egzemlarnih figura kojima se kao savremeni likovi suprotstavljaju. Kurcijus ovo naziva eksplozivnim prodorom doživljene istorije. Epski mitološki filozofski, retorički obeležen obrazovni svet srednjeg veka. Kasnije imamo i deset nasilnika protiv bližnjeg, sedam sodomita... Koncept raspodele zasniva se na Aristotelovoj Etici. U početku pakla, čovek je samo lišen razuma, jednostavno je prepušten vlastitim silama svoje duše. To je začetak životinje. Osnovna crta za razdvajanje zločinaca je namera, i ona Pakao razdvaja na tri dela. Oni koji su grešili bez razuma i volje, Oni koji su grešili protiv drugog i sebe, i na kraju, oni koji su imali zao cilj i hladno ga razradili. Tako u drugom krugu, su raspusnici – kod kojih je strast pobedila razum i oni su joj se predali bez namere. Frančeska i Paolo – LJubavnici koje je strast savladala i životu, i sada su neodvojivi u paklenom vihoru, koji nosi i Tristrana sa Izoldom. U Frančeskinoj ispovesti, jednostavno i sa merom, oživljen je prizor nežnog ali i strastvenog očitovanja ljubavi, što turobni mrak pakla načas osvetljuje ljudskom toplinom i neizrecivom lepotom. To je umetničko središte i najbolji deo V pevanja koje je nadahnulo mnogobrojne umetnike. Zajedničko čitanje viteškog romana, uzajamni pogledi zbog njegovog sadržaja, bledilo zbog žudnje i zbog strepnje da ne odaju sakrivenu želju, provala neizdržive strasti u poljupcu, neraskidiva spona s Paolom u ljubavi, smrti i kazni; ćutnja i suze Paola koje prate pripovedanje lepe, ženstvene i plemenite Frančeske, gubljenje svesti i (još jedan) fizički pad Dantea – ceo taj ljubavni roman sažet je u poznatoj epizodi. Dramatičnost se nalazi u susretu duše koju je pobedio greh i duše koja teži savladati uslove koji na greh navode. Kazna za Paola i Frančesku je Vihor koji ih nosi kao golubove. Veliko saosećanje stvara tu sliku. Tako Dante čini stvarnošću ono što piše – Svoje sažaljenje suprotstavlja usudu. Oni su još uvek bića – u Paklu osećaju i plaču. Čako, proždrljivac trećeg kruga, šiban je jakom kišom. On proriče Danteu politički rasplet u Firenci: jedna partija će da pobedi drugu i uz tu će da stane papa. Upućuje ga da će u daljem Paklu sresti i Farinatu i Rustikučija. Ovi gešnici još uvek zadržavaju ljudska osećanja i lik. Početak jaruga je Grad Dis. Tu su jeretici, a kažnjeni su jer nisu verovali u besmrtnost duše. Zato leže u grobovima, kao mrtvaci, i ljudskost u njima se gubi. Ostaju samo prirodni nagoni kojima ne vlada razum i tako, Farinata, uspravljen u grobu, kao da prkosi paklu. Oslobodilac Firence, uzvišen za Dantea. Progoni koje je vršio bili su njegova politička veština, i proriče Danteu da će i njega prognati. Onda hoće da se opere – Kako to da je on gori od ovih drugih koji će proterati Dantea? Farinata je već u toj uzvišenosti okamenjen. Šta da kažemo o Pjeru De la Vinji među samoubicama koji je pretvoren u Drvo i žuri da opravda istu nepravdu zbog koje se ubio udarajući glavom o zid. Samoubica je pesnik sicilijanske škole koga Dante nalazi među samoubicama, pretvorenog u drvo. Utamničen i oslepljen u očekivanju nasilne smrti sam sebi je presudio razbivši glavu o zid. U nostalgiji s kojom se seća srećnog razdoblja kad je bio mio vladaru, u osudi dvorske zavisti, u uverenosti u svoju nevinost, Dante implicitno projektuje i vlastiti udes nepravedno osuđenog prognanika koji je i sam upoznao spletke. Pravi pakao nastaje u zlim jarugama, i tu prvi put vidimo na delu ovaj etički princip. Ono što je bila nekontrolisana strast ovde postaje porok (strast koja se ponavlja). Pošto ti ljudi za života nisu imali kontrolu nad svojim ljudskim strastima, u paklu njihovo ljudsko lice nestaje. LJudi se fizički uvrću i gube strukturu. Još je odblesak telesnog u Kapaneju – on leži, pun prezrenja u vreloj buri. Kakav je bio živ takav je i mrtav. Stanje smrti ga po njegovom mišljenju nije promenilo, te Jupiter nije pobedio.. Među nasilnicima sodomitima u sedmom krugu, nailazi i na Bruneta Latinija. Ovaj mu proriče da će posići sjajna dela, ali da će ga zbog toga mrzeti. On je prvi astrolog u Paklu. Zle Jaruge – Deset jama za Varalice koje se nalaze u osmom krugu pakla. Tu sreće Papu Nikolu trećeg koji misli da je Dante tu da vidi njegov papski plašt - U 3. jarugu Dante smešta simonijance, tj, trgovce crkvenim dobrima i, umesto da epski izvesti o novoj fazi putovanja, svečanim i gnevnim tonom direktno optužuje one za koje je smatrao najvećim krivcima zla u društvu svog doba – one koji su podmićivanjem i međusobnim svađama radi crkvenih časti bili krivi za anarhiju u svetu. Prema Danteu, pravda i red su mogli nastati da je vlast pripala caru, a da su se crkvom bavili nepodmitljivi. Pošto su na Zemlji voleli zlato iz zemlje, tako u paklu korumpirani crkvenjaci leže naopako zabijeni u šupljine kamena, izvan im vire noge do lista, a tabani im gore na površini kao zapaljeni masni predmeti, pa od bola prevrću nogama. Dante koji je u svojoj invektivi sledio zdravo rasuđivanje, sretan je što je Vergilije, simbol razuma, sa zadovoljstvom slušao njegove reči. U sedmoj zlorupi dolazi do metamorfoze Vani F-učija u zmiju. Nagoni i nesvesno postali su prejaki. Fučija ujeda zmija za vrat, i brže nego što se napiše slovo on se pretvara u pepeo pa se ponovo stvara. Proriče mu da će stranka Crnih doći iz Pistoje u Firencu, i da će se biti bitka na Pičenskom polju. Kaže da mu to priča da bi mu zadao naglu bol. Priča se nastavlja u novoj pesmi, gde se na fučija lepe zmije.. U devetoj zlorupi osmog kruga je rasporen Muhamed gde mu vise creva. Đavo ih šiba do žida, pa se vraćaju na novo rasporavanje kad im rane zarastu. Tu senalazi i Bertran de born sa glavom pod miškom poput svetiljke. Razdvajao je druge, a sad je sam razdvojen. Ono što je najgore mučenje za stanovnike zlih jaruga je što oni imaju životinjske prohteve i nagone, ali imaju ljudsku savest. Ka dnu jaruga ta savest slabi, kao što se smrdljiva voda zamrzava. U Kocitu, antenori, nalazimo Ugolina koji priča ispovest kako mu je umiralo jedno po jedno dete u kuli gladi. Od životinje čovek postaje okamenjeno biće. U tri pojasa – Kain, Antenora i Judeka duše su uronjene u led, glupa materija bez duha. Tragičnost pakla je u večnom, čistom karakteru duša koji uprkos Bogu zadržavaju večnu pozu svoje strasti – Kao Frančeska, Farinata i Kapanej. Iz te tragike, ulazi se u svet satirično komičnog u kome su i Vani Fuči, i Odisej, i kao vrhunac Lucifer. Čistilište je mesto na kome se strasti i čula smiruju i zato na njgovim vratima stoji Katon. Etički princip ovde je nalik onom kojem su težili antički mudraci. U Predčistilištu dva anđela teraju zmijskog demona i poslednji put se javlja telo. Ovde je Pakao uspomena, a Raj želja. Duše sude svojim greškama i raduju se svojim vrlinama. U čistilištu preovladava paralelizam egzemplarnih figura i tu se percepcija pretvara u simboličku viziju. Stvarnost postaje očigledan znak nečeg drugog. Kao i duhovi, stvarnost se izdiže i traži slobodu. Duše su gledaoci a ne akteri. Uspinjući se oni posmatraju simbolične slike dobra i zla, sve dok je ne spoznaju svojom vrlinom. Tada simbolička vizija postaje ekstatička. Osnovno osećanje u čistilištu je seta. Kao ona koju pokazuju Bonkonte i Pija de Tolomeji. Nastavljajući put, pesnici sreću Sordela, trubadura koji je pevao na italijanskom jeziku. Pošto se (kao Mantovac) zagrlio sa zemljakom Vergilijem, on im pokazuje dolinu vladara, gde su duše “nemarnih u obavljanju dužnosti” koji su se takođe zakasnili sa obraćanjem Bogu. Zatim Dante čuje još jedno proroštvo o svom progonstvu, pa ga, usnulog, Lucija (simbol milosti koja prosvetljuje) prenosi do vrata čistilišta. Još jedan Vergilijev učenik, Stacije koji se pridružuje pesnicima na putu u 6. krug gde su proždrljivci kažnjeni glađu i žeđu dok oko njih sve teče i zri. Gvido Gviničeli – pesnik koga sreću u 7. krugu gde su seni razbludnih. Dante ovom pesniku izražava oduševljenje i naziva ga ocem svojih drugova u dolce stil nuovo. Arno Danijel – Sreće ga na istom mestu i ovaj mu govori provansalskim stihovima. Zemaljski raj – poslednja stanica u Čistilištu gde će se Dante sresti sa Beatriče i Anđelima, i nakon dužeg korenja morati da odgovara na pitanja u vezi svojee grešnosti. U idiličnom krajoliku zemaljskog raja, polaganim korakom pesnik dolazi do reke Lete, a s druge strane mu se obraća prelepa Matelda. Zatim mu se u velikom sjaju ukazuje mistična ophodnja u kojoj vidi 7 upaljenih svećnjaka, 24 starca okrunjena ljiljanima i 4 životinje što okružuju kola koja vuče grif, a sledi ih 7 staraca okrunjenih crvenim cvećem: to je alegorijska procesija koja simbolizuje stari i novi zavet, Crkvu, Hrista, razne kreposti i vrline. Na kraju procesije, u oblaku cveća koje bacaju anđeli, 3 puta pozvana, na trijumfalnim se kolima pojavljuje Beatriče, i tu počinje centralni prizor poslednjeg dela Čistilišta. Lirski tonovi najavljuju poeziju jednog od dominantnih motiva speva u kojem je sva pažnja usredsređena na Beatričin lik. Ona se pojavljuje u punoći svoje ljudske prirode, lepote i etičke uzornosti, bacajući puniju svetlost na Danteovu ljudsku i moralnu dramu. Posle njene pojave, Dante s bolom zapaža da je nestao voljeni učitelj koji ga je dotle mudro i očinski vodio, a sad se morao vratiti u Limb. Beatriče Dantea dočekuje strogim rečima prekora koje ciljaju na njegovu privrženost zemaljskim dobrima zbog kojih je zaboravio pravu sreću do koje je sada, u zemaljskom raju, dospeo. U njenim rečima sintetizovana je drama Danteovog života između težnji k dobru i greha, ljubavi i stranputice… Posle njih, pesnik, pokajnički skrušen, ispoveda uzrok svojih zabluda. Pozvan da pogleda Beatriče, u unutrašnjem konfliktu kajanja i mržnje prema učinjenim gresima, gubi svest u koju ga vraća Matelda zagnjurivši ga u Letinu vodu zaborava što briše svako sećanje na greh. Tek tada, doveden do Beatriče, može izdržati pogled blistavih očiju. Zatim vidi velelepnu alegorijsku predstavu u kojoj se simbolično predočava put čovečanstva i korumpiranost crkve. Beatriče prorokuje dolazak božanskog glasnika koji će obnoviti svet – a to je poziv Danteu da zalutalom čovečanstvu pokaže put ka spasu. Posle toga, Matelda odvodi Dantea i Stacija do Evnoje, reke sećanja na učinjena dobra i tako pesnik postaje čist i dostojan da se uzdigne prema krugovima neba. Bilo je to 30. marta (ili 13. aprila) oko podneva. Precizan opis fizičkih patnji koje je podneo od ruke plaćenih ubica, Đakopo je dao smireno i s distancom, jer je emotivno daleko od tih događaja (za razliku od sena u paklu), kao i druge sene čistilišta kojima je uglavnom ovladala žudnja za rajem, bitna osećajna sastavnica junaka druge kantike. Iako sene čistilišta nemaju onako plastičan pesnički lik kao stanovnici pakla, ipak se i one međusobno razlikuju, pa su i u ovoj epizodi junaci pođednako setni zbog patničkog svršetka na Zemlji, sadašnjeg stanja, usamljenosti i nebrige srodnika koji se za njih ne mole… Sedam pečata koje je dobio na čelu, Dante svakim krugom briše, i na kraju se kupa u vodama Lete i Evnoje. Uspenje prate himne i psalmi povorki koje se spasavaju, da bi na vrhu bio spektakl – Sedam svećnjaka na čelu povorke, za njima puk obučen u belo koji peva, pa zatim crkva kao kočija između četiri životinje jevanđelja, praćeni svetim Lukom i Pavlam, četiri pisca poslanica i na kraju Sv Jovanom Bogoslovom. Procesija se prekida gromom, dolazi Madona, i Vergilije napušta Dantea, koji mora da odgovara Beatriči o svojoj grešnosti. Posle prizora na Adamovom drvetu, nastaje Raj. Raj je kraljevstvo kakvo je Dante želeo da ustanovi na zemlji. U njemu caruje filozofija. Put rajem predstavlje penjanja od zvezde do zvezde do Empirejskog neba u kome je izvor sve milosti, Bog. Svetlost na tom putu polako zasenjuje sve forme. U sedam rajskih nebesa spadaju junaci aktivnog života: zakonodavci, čovekoljupci, crkveni oci, mučenici i pravedinci, dok je Saturnovo nebo rezervisano za kontemplativne duše. Skupine likova objedinjuju ista osećanja i oni ih izražavaju formirajući figure svetlosti. I Raju ponovo vlada korporativni princip, povezan sa kompozicijom brojeva. Sunčano nebo obuhvata dve grupe od po 12 predstavnika mudrosti. Jedni zajedničko nosiocima imena mudrih je to što su oni predstavnici artes, istorije i pravnih nauka. Deset filozofa i mislilaca predstavljaju sapientia – mudrost, dok sedam naučnika predstavljaju scientia – nauku. I treću grupu blaženih čini 9 ljudi a vodi je Kačagvida. Kompoziciju raja ne čine samo brojevi već i svetlosne figure – nakon koncntričnih krugova dolazi krst, pa zatim orao šestorice pravednih vladara na Jupiterovom nebu.. Mesečevo nebo – rajski lenjivci – oni koji zbog tuđeg nasilja nisu ispunili zavet čistote Među dušama u mesecu, jedinima u raju koji još imaju obris ljudskih likova, vidi Pikardu Donati, koja diskretnim aluzijama, bez gorčine, evocira dramu svog života – kad ju je brat izvadio iz samostana i prislio da se uda. Justinijan – Obitava na Merkurovom nebu i Danteu veliča istoriju Rimskog carstva od Eneje do Karla Velikog. Tu su blaženi koji su bili delatni u životu zbog zemaljske slave a ne zbog ljubavi prema Bogu. Venerino nebo – Mesto gde obitava Karlo Martel, čijim je srcem zavladala ljubav, ali je on brže bolje usmerio ka Bogu. Toma Akvinski – Dante ga sreće u Sferi Sunca, među svetiljkama vencakoji peva i pleše. Toma hvali Franju Asiškog – a obojica kore svoje izrode od sledbenika. Kaćagvida – Među dušama koje su umrle boreći se za veru. Ovde se otvara epizoda značajna za shvatanje političke i idejne motivisanosti speva i u njemu ostvarene Danteove misije. Nasuprot “novim ljudima” koji su Firenci doneli gramziv duh, politički razdor, raskoš i pokvarenost – Kaćagvida sa tugom govori o treznom i skromnom gradu starih orodica i o njihovom poštenom i mirnom životu – suprotnosti savremene Firence. Nakon toliko nepotpunih aluzija koje je dobio tokom putovanja, Dante od svog čukundede dobija svečano proroštvo o svom progonu, ali i o slavi koja će mu se u dalekom potomstvu proneti zahvaljujući uzvišenoj obnoviteljskoj misiji. Zato ga on podstiče da istinu o svemu što je video objavi čovečanstvu i da mu neustrašivo razotkrije uzroke pokvarenosti i zla, kako bi mu pokazao put ka spasenju. Rifej - nebeski orao - U šestom, Jupiterovom nebu, duše pravednika lete oblikujući slova, među kojima se slovo M (kojim počinje reč ‘monarhija’) preobražava u sliku orla (simbol pravde i Carstva). Sveti Petar i Benedikt – nalaze se među kontemplativnim dušama u sedmom nebu i kritikuju pohlepu crkvenih dostojanstvenika i moralno opadanje redovnika. Zvezdano nebo – veliki test - Sv. Petar ispituje ga o veri, Sv. Jakov o nadi, Sv. Jovan o ljubavi, dok mu Adam tumači pojam istočnoga greha. U susretu sa utemeljiteljem rimske Crkve Dante preko njega izriče žestoku, u spevu najoštriju, osudu protiv pokvarenosti papa. Sledeći Beatričine oči, Dante se uzdiže u deveto, kristalno nebo, gde se kao neizmerno sjajna tačka ukazuje Bog oko kojeg kruže anđeoski zborovi u obliku 9 ognjenih krugova, a Beatriče mu tumači njihovu narav i zadatak. Obuhvaćen svetlošću kao munjom, napokon pređe u Empirej i vidi svetlosnu reku rascvetalih obala i prebelu ružu blaženih, a bezbrojni anđeli neprestano lete prema Bogu i vraćaju se u golemi cvet prenoseći mir i žar ljubavi blaženima. Stigavši već na kraj putovanja, Dante iz središta te ruže u neiskazivoj sreći posmatra radosne likove blaženika koji kruže u moru svetlosti. Beatriče se vraća na svoje mesto u Empireju, a umesto nje Dantea vodi sv. Bernard koji ga poziva da gleda Mariju, a ona će mu svojim zagovorom omogućiti da vidi Boga (otići će do boss-a i apelovati na njega da primi Dantea na kratko iako nema zakazano). Celi raj moli za pesnika i najzad mu je dopušteno da neposrednim gledanjem prodre u najviše tajne svemira, sv. Trojstva i Utelovljenja, da dosegne stanje blaženika neizrecivo rečima. Pored svetlosti javljaju se pevanje i intelektalna vizija. Pevanje blaženih su glasovi a ne reči. Takav, Raj je najspiritualnije predstava Boga – neposredna pojava duha, samo svetlo bez sadržaja. Svi stanovnici Raja žive jedno u drugom, a zajedno u Bogu. Majstorstvo Dantovog dela je u blistavim ljudskim terminima koje je upotrebio da bi opisao rajski svet, zemaljskom koprenom poezije iz koje se stvara uzvišeno. De Sanktis kaže da je Dante time za oslikavanje rajske apstrakcije najlepše reči svog jezika U Raju Komedija dobija svoje posvećenje od svetog Petra, a Dante postaje njen jedini prorok i apostol. Simbolika brojeva Dante je, zahvaljujući tradiciji i vrsti svog obrazovanja bio opsednut kompozicijom brojeva. NJegova tri carstva stala su u tri poeme, od koje se svaka sastoji od 33 pevanja. Svako pevanje se sastoji od određenog broja tercina povezanih principom ulančavanja. U svakoj šestoj pesmi sve tri poeme govori se o politici. Brojeve Dante upotrebljava na više nivoa – pri čemu kroz poeziju propliće numerološke i astrološke odrednice i motive. Sadržajem dela dominira red, karakterističan za Dantea; ono ima čvrstu idejnu i konceptualnu strukturu. Poema se sastoji od 14,233 stiha u jedanaestercu, lančano povezanim rimovanim tercinama (aba bcb). Alegorijski simbolizam brojeva, utkan već u Novi život, u Komediji postaje načelo pesničke kompozicije. U skladu sa Danteovim shvatanjima, Komedija je izgrađena u trojnoj arhitekturi koja simbolizuje sveto Trojstvo - spev je podeljen na 3 dela. Svaka kantika sastoji se od 33 pesme, s tim što Pakao ima i uvodnu pesmu, što čini ukupno 100 pesama (što je savršeni broj u mističkom tumačenju brojeva). Unutrašnja podela je takođe simetrična: Pakao ima 9 krugova i predvorje, što čini deset; Čistilište ima zemaljski raj i devet delova (plaža, pretčistilište i 7 pojaseva); Raj ima 9 neba i Empirej. Svaki od tri dela poeme završava se rečju zvezde. Svaka šesta pesma govori o politici: Firence, Italije, Carstva. Duše grešnika, duše pokajnika i duše blaženih razvrstane su u tri grupe. Pesnika na početku ometaju tri zveri. Ima tri vodiča: Vergilije – razum, Beatriče – božanska milost i ljubav, sveti Bernard. Jedno od takvih proročanstava mu i u Raju daje Kačagvida, i u njegovom razgovoru sa Danteom dolazi do poređenja sadašnje i nekadašnje Firence. Istupajući kao predskazalac budućih događaja, Dante sebe diže na pijedestal apostola Komedije i proroka. Jezik Komedije ima za osnovu toskanski, odnosno firentinski dijalekat. U upotrebi su i svakodnevne reči, narodni izrazi, žargoni. Uključuje galicizme i neologizme, oko petsto latinizama. Dante pokazuje veliki talenat u nijansiranju značenja. Stilski je vrlo različit – od tragičnog do komičnog, od poniznog do svečanog, od grotesknog do narodnog. Dante je zaslužan za ime treće poetske škole trinaestog veka dolce stil nuovo. To pominje u Čistilištu Bonađunte iz Luke. To je slavljenje ljubavi prema plemenitoj ženi koja može da pruži blaženstvo muškarcu. Oplođivanje romanskih jezika latinskom duhovnom i kniževnom tradicijom je ono što je u Italiji, koja je još uvek gajila jezičke sličnosti sa latinskim svetom, dalo Danteu krila. Opsednutost latinskim obrazovanjem i sklonost ka tehničkim eksperimentima u Danteu je stvorila jezičku napetost – jezik volgare merio je prema latinskom. Preuzimanje teškog stila trobar clus od Arnoa Danijela učinilo je Dantea tehničarom i artistom govora. Dante poznavje četiri značenja – doslovno i alegorijsko, moralnu pouku, i anagogijsko. Anagogijsko značenje je značenje naviše – opisanim stvarima označavamo pojave večite slave – kao kada se kaže da je Judeja odlaskom naroda Izrailja iz Egipta postala slobodna i sveta. – Duša, izašavši iz greha postaje svetom i slobodnom. Srednjovekovna simbolizacija sveta zapravo je alegorizacija koja ima za cilj sinhronizaciju svih pojava shodno hrišćanskoj paradigmi o mogućnoj koincidenciji božanske večnosti i ljudskog trenutka. Po Danteu, alegorijski prenos je pesničko oplođavanje jezika unutašnjim značenjem, istinitijem nego stvarnost spoljašnjih znakova kojim su dati. Orfej je globalna alegorija za odnos jezika i uma (Pesmom pomerati kamenje). Alegorija se dalje deli na moralno i anagogijsko – pouka alegorije može biti u socijalnom ili svetovnom polju života, ili u nadžnačenju koje je vezano za semantičke projekcije koje dopiru u sferu transcedentalnog i večnog. Moralno značenje povezuje znake i pojedinačno, dok anagogijsko povezuje znake i večnost. Danteova Alegorija je imala neke uslove koje je određivala tradicija. Postići fiktivan glas, koji ne zvuči kao beleženje stvarnih događaja bilo je sredstvo tehnike. Alegorija se koristila i u vidu produžene metafore. Sa ova dva zahteva alegorija kojoj su pesnici težili se predstavlja unutrašnjom, kao da se dešava u duši pojedinačnog čoveka, tanscendirajući Evrimena. Ponekad, likovi srednjovekovnih alegorija bili su personifikacije egzemlarnih likova – Filozofija, Vera... i standardnih poroka. Umesto da usvoji alegoriju pesnika, za koju se moralio tvrditi da joj doslovan smisao netačan, Dante upotrebljava alegoriju teologa, pa zato sve u poemi tretiramo kao istorijski događaj. Slažući se sa Borhesovim shvatanjem Danteovog načina, Čarls Singlton kaže da u Komediji vlada iluzija da ono što se dešava nije iluzija, kao u snu. Paralelizam biblijskih i antičkih egzemplarnih figura bio je deo srednjovekovne tradicije, što je moralo biti poznato Danteu jer ih je upravo ugradio u svoj Purgatorio kao noseću konstrukciju... Tu je, kaže Kurcijus sa velikom preciznošću oblikovana jedna stilistička shema srednjovekovne latinske tradicije – herojski kanon hrišćanskog sveta. U određenom smislu, kako to kaže Kurcijus, sa progonstvom Danteov svet se iščašio iz zglobova, i veliki pesnik je dobio priliku da ga uzglobi. Metod koji će to činiti smatra se njegovim najvećim uspehom – uvođenjem velikog broja ličnosti iz savremenosti. Pred sudom komedije niko nije preveliki ni premali. Komediju uokviruju dve elite – Lepa škola limba u Paklu, i osam starozavetnih i sedam novozavetnih svetaca, koji je zaključuju. Kanonom starozavetnih likova začudo preovladavaju žene, a proroci su izbegnuti. Jedine žene u hrišćanskoj eliti su Lucija i Beatriče, dok je od evanđelista zastupljen samo Jovan, a od apostola Petar. Od crkvenih otaca, Avgustin mora da deli stih sa Franjom i Benediktom. Božanstvena komedija opisuje Danteov put kroz Pakao (Danteovo delo) (Inferno), Čistilište (Danteovo delo) (Purgatorio), i Raj (Danteovo delo) (Paradiso), vođen prvo rimskim epskim pesnikom Vergilijem a kasnije svojom voljenom Beatriče. Dok je vizija pakla, Inferno, živahna za moderne čitaoce, teološke sitničavosti u drugim knjigama zahtevaju veliku pažnju i obrazovanje da bi bile shvaćene. Čistilište je najliričnija i najhumanija od ovih knjiga, dok je Raj najmirnija i najkontemplativnija.

Topčiderska crkva Svetih apostola Petra i Pavla je hram Srpske pravoslavne crkve koji se nalazi na opštini Savski venac u Beogradu. Smeštena je u parku Topčider i podignuta je između 1832. i 1834. godine. Zadužbina je kneza Miloša Obrenovića koji je i bio njen ktitor. U neposrednoj blizini nalazi se i Milošev konak.

Anri-Rene-Alber-Gi de Mopasan (fr. Guy de Maupassant ) (5. avgust 1850. - 6. jul 1893.), bio je francuski realistički pisac. Mopasan je rođen u mestu Šato de Miromenil (Château de Miromesnil), kod Djepa (Dieppe) u Francuskoj. Pisao je pripovetke i romane. Njegove pripovetke odlikuje ekonomičan stil i veština kojom su zapleti u njima razrešavani. Danas se neke njegove pripovetke svrstavaju u žanr horora. Mopasanovi su bili stara lorenska porodica koja se doselila u Normandiju sredinom 18. veka. Njegov otac se 1846. oženio sa Lorom de Poateven (Laure Le Poittevin), devojkom iz dobrostojeće građanske porodice. Lora i njen brat Alfred su se u detinjstvu često igrali sa sinom ruanskog hirurga, Gistavom Floberom, koji će kasnije snažno uticati na život Lorinog sina. Bila je to žena neuobičajenog literarnog ukusa za to vreme, a vrlo dobro je poznavala klasike, naročito Šekspira. Budući da je bila razdvojena od muža, svoja dva sina, Gija i Ervea, podizala je sama. Sve do svoje trinaeste godine Gi je sa svojom majkom živeo u Etretau, gde je neometano rastao uživajući u blagodetima primorskog sela: znao je često sa ribarima ići u ribolov ili razgovarati sa lokalnim seljacima na njihovom dijalektu. Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju u Ivetou, vrlo brzo uspeo u nastojanju da bude izbačen iz škole i da se vrati majci. Iz te faze njegovog života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji. Potom ga šalju u ruanski Licej gde se počinje interesovati za poeziji te se uspešno oprobava u glumi. Francusko-pruski rat izbija ubrzo nakon što je Gi završio koledž 1870; odmah se prijavio kao dobrovoljac časno se boreći na frontu. Nakon završetka rata 1871. napušta Normandiju i dolazi u Pariz gde sledećih deset godina radi kao pomorski službenik. U tih deset dosadnih godina jedina razonoda mu je bila veslanje po Seni nedeljom i praznicima. U to vreme Gistav Flober mu postaje tutor i svojevrstan literarni vodič u njegovim književnim i novinarskim počecima. U Floberovoj kući susreće ruskog romanopisca Ivana Turgenjeva i Emila Zolu, kao i mnoge druge predstavnike realizma i naturalizma. U to vreme piše pesme i kratke drame. Godine 1878. prelazi u Ministarstvo javnog informisanja gde postaje vanjski urednik nekoliko vodećih novina tog vremena kao što su Figaro, Žil Bla, Goloaz i L Eko d Pari. U slobodno vreme posvećuje se pisanju romana i pripovedaka. Godine 1880. objavljuje svoje prvo remek-delo Boule de suif, koje odmah postiže velik uspeh. Flober je to delo opisao kao „remek-delo za sva vremena“. Mopasanov najplodniji period bio je od 1880. do 1891. Postavši slavan svojom prvom pripovetkom, marljivo je pisao i stvarao dva a ponekad i četiri dela godišnje. Srećan spoj književnog talenta i smisla za biznis doneo mu je pravo bogatstvo. Godine 1881. objavljuje prvu knjigu pripovedaka pod naslovom „Kuća Telijeovih“ (La Maison Tellier); u samo dve godine ta knjiga je dostigla dvanaest izdanja; godine 1883. završava svoj prvi roman „Jedan život“ (Une Vie), koji se za manje od godinu dana prodaje u 25.000 primeraka. U svojim romanima detaljnije razrađuje zaplete iz svojih pripovedaka. Njegov drugi roman, Bel-Ami, koji je izdat 1885, dostigao je trideset sedam izdanja za samo četiri meseca. Njegov tadašnji izdavač dobro je plaćao svako njegovo novo remek-delo, a Mopasanovo pero je bez i najmanjeg napora stvaralo stilski doterana, originalna i dubokoumna dela. U tom periodu napisao je roman Pjer i Žan koji mnogi smatraju njegovim najboljim romanom. Od rođenja povučen, voleo je samoću i meditaciju. Često je putovao u Alžir, Italiju, Englesku, Britaniju, Siciliju, Overnju i sa svakog putovanja vraćao se sa novom knjigom. Krstario je na svojoj jahti `Bel-Ami`, nazvanoj po njegovom prvom romanu. Ovako buran život nije ga sprečavao da se sprijatelji sa najslavnijim književnicima tog vremena: Aleksandar Dima, Sin mu je bio kao drugi otac; u E le Benu sreće Ipolita Tena i biva oduševljen ovim filozofom i istoričarem. Flober je i dalje igrao ulogu njegovog literarnog „kuma“. Mopasanovo prijateljstvo sa piscem Gonkurom bilo je kratkog veka: njegova otvorena i praktična narav suprotstavila se atmosferi tračeva, skandala, licemerja i podmetanja koju su Gonkur i njegov brat stvorili u salonima sa nameštajem iz 18. veka. Mrzeo je ljudsku komediju i društvenu farsu. U kasnijim godinama kod njega se razvila gotovo bolesna želja za samoćom i samoočuvanjem uz stalan strah od smrti te manija proganjanja zajedno sa simptomima sifilisa zarađenog u mladosti. Godine 1891. potpuno gubi razum, a umire dve godine kasnije jula 1893, mesec dana pre 43. rođendana. Gi de Mopasan pokopan je na groblju Monparnas u Parizu.

MANASTIR ŽIČA KOD KRALJEVA SRPSKA RAZGLEDNICA CRNO-BELA FOTOGRAFIJA PUTOVALA ŽIG POŠTE KRALJEVO, 26.10.1962. POŠTANSKA MARKA, PONIŠTENA SLIKA: AUTOPUT ZELENA BOJA VREDNOST: 15 JUGOSLAVIJA Snimio u komunističkoj Jugoslaviji - S. KRSTIĆ Šalje se ` Drugarici Mirjani ... ` ................................................................ Pažnja !!! Na fotografiji ce, ispred crkve, vide tri fotografisane osobe - DVE MONAHINJE + JEDNO SVETOVNO lice !!! Izuzetno je RETKO da se na fotografijama manastira i crkava FOTOGRAFIŠU i duhovna, kao i svetovna lica, jednostavno to nije po kanonima Crkve. Fotografišu se SAMO zgrade manastira ili crkve i to je to, ovde je izuzetak, pravi raritet ********** (Mihajlo Grušić) Dakle, RAZGLEDNICA CRNO-BELA FOTOGRAFIJA PUTOVALA GARANCIJA ODLIČNO KOLEKCIONARSKI iz 1962. ******* IMA VREDNOST, RETKOST I GODINE ******* 60 GODINA `TRAJE` OVA RAZGLEDNICA RARITET KOLEKCIONARSKI PRIMERAK iz 1962. ********* Ekstra ******* Mbk50

Hristo Botev (bug. Христо Ботев; Kalofer, 6. januar 1848 — Vola, 1. jun 1876) je bio bugarski pesnik, revolucionar i publicist. Rodio se u Kaloferu u porodici učitelja i književnika Botja Petkova. Biografija Od 1854. do 1858. godine Hristo Botev se školovao u Karlovu, gde je njegov otac Boća Petkov[1] predavao. Godine 1863. uz podršku poznatog bugarskog književnika Najdena Gerova je otišao u Rusiju gde se upisao u Drugu Odesku gimnaziju. Tamo se upoznao s ruskom književnošću i ruskim piscima i revolucionarima Aleksandar Hercen, Nikolaj Černiševski i Nikolaj Dobroljubov. U tom periodu je Botev počeo pisati poeziju a prva njegova objavljena pjesma je Svojoj majci (na bugarskom: Maйce si) koju je 1867. godine P. R. Slavejkov štampao u svom listu. Isključen iz gimnazije, vraća se u Bugarsku, gde kratko vreme radi kao učitelj. Godine 1867. Hristo Botev je emigrirao u Đurđevo u Rumuniji, gde dolazi u dodir sa bugarsko emigracijom. Kasnije je živeo u Bukureštu, Braili, Galacu i radio kao učitelj u Aleksandriji i Izmailu. Dana 10. juna 1871. godine Botev počinje izdavati svoj prvi list Reč bugarskih emigranata. U aprilu iste godine je uhapšen zbog revolucionarne delatnosti, ali je potom oslobođen zahvaljujući podršci Vasila Levskog i Ljubena Karavelova kod koga je uskoro počeo raditi kao štampar. 1873. je objavio prvi broj svog satiričnog lista Budilnik, a krajem 1874. počinje štampati i novine Zastava (na bugarskom: Zname). Posle ustanka u Bosni i Hercegovini 1875. godine pod rukovodstvom Boteva je Bugarski revolucionarni centralni komitet počeo pripremati ustanak i u Bugarskoj. Zbog ranijeg izbijanja ustanak nije uspeo, ali je majem 1876. izbio Aprilski ustanak i tada sa četom ustanika Botev prelazi Dunav kod Kozloduja. U teškom boju 1. juna 1876. Botev je poginuo blizu Vračanskog Balkana. Po njemu se zove Narodno pozorište „Hristo Botev” Dimitrovgrad.

vidi slike

stanje se vidi na fotografijama

stanje se vidi na fotografijama

negotin - zajecar TIMOČKA DIVIZIJA – DIVIZIJA SMRTI I VASKRSENJA (1914-1918.) Oko kasarne u Negotinu, jula 1914, gde je mobilasan najstradalniji puk u Prvom svetskom ratu, 13. puk „Hajduk Veljko“, sleglo se mnogo prvopozivaca. Njima je ovaj rat tebalo da bude vatreno krštenje. Negotinom su zvonila zvona i praštale prangije… Kapaten Obrić, rodom iz Dušanovca, seća se: “Moji vojnici, Negotinci, stari pevači, pokušaše pesmom da se ovesele i raspolože od sumornosti i vrele pripeke julske. Sentimentalna pesma: „Ovim šorom više proći neću, a garavu zaboraviti neću, zbogom vino i mila Krajino“. Svojom setnom melodijom odavdaše neku mračnu viziju i slutnju… Puk je iz Negotina upućen u Zaječar. Komanda nad pukom dodeljena je potpukovniku Dragutinu J. Ristiću, rođenom u Beogradu 1892.godine. Naređenje o mobilizaciji stiže u Timočku divizijsku oblast u Zaječar 25. jula kasno popodne. U izveštaju komandanta Timočke divizije prvog poziva, generala Vladimira Kondića od 29 jula, odziv je u Negotinu, Knjaževcu i Paraćinu dobar, s tim što je u Zaječaru slab i mora da se popravi. Veće nevolje su nastale kod mobilizacije Timočke divizije drugog poziva i to, prema izveštaju njenog komandanta, generala, Vukomana Aračića, „zbog oskudice u komandnom kadru, naoružanju i opremi“. Pukovi iz Knjaževca i Negotina stigli su u Zaječar pešice, jer su svi vozovi preusmereni u Beograd.Kada su se obe divizije 3. avgusta nalazila u okolini Paraćina brojale su 14.371 vojnika sa 3.908 pušaka, 13 mitraljeza i 12 topova. Stanovništvo istočno od Velike Morave, po vojnoteritorijalnoj organizaciji, pripadalo je Timočkoj divizijskoj oblasti sa sedištem u Zaječaru. Formirane su timočke divizije prvog i drugog poziva u čijem su sastavu bili: 13. pešadijski puk „Hajduk Veljko“ Negotin, 14. pešadijski puk – Knjaževac, 15. pešadijski puk „Stevan Sinđelić“ – Paraćin i 20. Pešadijski puk – Zaječar. U Zaječaru se još nalazio i Štab divizije i jedinice 6. Prekobrojnog puka. Kasnije je mobilisan i treći poziv Timočana raspoređen u pukove, tako da ni najstariji nisu bili pošteđeni ratnih straahota. Odmah nakon mobilizacije obe timočke divizije ušle su u sastav Prve srpske armije. Čim su Austrougari prešli Drinu, 12. avgusta, obe timočke divizije kreću u marševe Aranđalovac – Lazarevac – Županja. Zbog bombardovanja Obrenovca i Beograda prvopozivci se zadržavaju kod Lazarevca, a na Cer stižu u završenim operacijama. Drugi poziv ostao je na raspolaganju Vrhovnoj komandi. Na Ceru se, 17. avgusta, prvi poziv stavlja pod komandu generala Stepe Stepanovića i ulazi u sastav Druge armije. Drugi poziv je od 21. do 24. avgusta, posle završetka Cerske bitke, zajedno sa Šumadijskom divizijom, vodio žestoke borbe za oslobođenje Šapca. Time je i okončana jedna od najslavnijih bitaka u celom Velikom ratu, bitka na Ceru. Timočke divizije, u tim danima, imaju 25.000 vojnika, 24 topa i 20 mitraljeza. („Knjiga naredbi Rovovske baterije Timočke divizije 1916-1918.“ , Bora Dimitrijević, Zaječar, 2014., sačuvana dokumentacija Dimigrija Kanovića). Već 5. na 6. sptembar dolazi do krvave bitke na Legetu i neuspelog premošćavanja reke Save kod S. Mitrovice gde, u stravičnoj noći, zauvek odlazi 6 i po hiljada timočkih prvopoizivaca. Nestaje u prvoj srpskoj „plavoj grobnici“ ceo 13. puk „Hajduk Veljko“. Nepriajtelj se ne miri sa teškim i neočekivanim porazom na Ceru, ali osokoljen legetskim stradanjem Srba, nastavlja s ratnim dejstvima. Već 7. septembra Austrougari preleze Drinu. Tamo ih, uz Moravsku, čeka Timočka divizija drugog poziva raspoređena od Vidojevice do Jadra. Razvila se lavovska borba protiv snažne švapske artiljerije. Nepriajtelj trpi ogormne gubitke. U izveštaju Vrhovnoj komandi slavi se junaštvo Moravaca i naglašava da su „Timočjani ovoga puta za sebe požnjeli ratnu slavu“. Provopozivci su, po naređenju Vrhovne komande, zauzimali položaje u selu Dublju, u Mačvi. Iz strategijskih razloga 7. novembra počinje povlačenje prema Valjevu, jer su Austorugari dan ranije još jednaput krenuli preko Drine i zauzeli položaje oko Loznice, u Jadru i na Gučevu. Počinje povlačenje na desnu obalu Kolubare do Ljiga. Obe timočke divizije povlače se sa ostalom vojskom uz velike gubitke. Već 29. novembra – započinje Kolubarska bitka. Timočani brane Beograd u borbama prsa u prsa i vraćaju Kosmaj i stižu na Savu. Beograd je oslobođen 15. decembra, završava se Kolubarska bitka i vojne operacije u 1914. Na drugoj strani, još sredinom septembra, otvara se Bugarski front. Timočki prvopozivci hitaju ka Paraćinu i Ćupriji, drugi poziv, u krvavim borbama, ostaje da brani glavni grad. Novoosnovana Timočka vojska ( sastavljena od Kombinovane vojske prvog poziva, Šumadijske divizije drugog poziva i Negotinskog odreda) na čelu sa komandantom, generalom Ilijom Gojkovićem, drži front prema Bugarskoj, od Dunava do Midžora. Najteže borbe vođene su u ataru Minićevo – Knjaževac. Tek nakon 13 uzastopnih napada Bugari zauzimaju Knjaževac. Borbe su iscrpljujuće, teške, položaji brzo prerlazile iz ruke u ruku. Bugari ne staju, nemilosrdno nadiru i zauzimaju Skoplje, Kumanovo, Negotin i Prahovo, Vranje , Pirot, te Knjaževac i Zaječar. Nakon pada Knjaževca, najugroženija bila je Šumadijska divizija – nepriajtelj je stalno slao nove, sveže snage. Šumadinci su vodili stravične bitke sve dok nije napadnuta i karaula u selu Drainac. Tih dana pada i jedina moguća odluka – naše armije moraju da pođu prema Kosovu. Timočani se herojski bore i u povlačenju. Artiljerski poručnik E. F. Peterlin, 2. juna 1929. godine, u Spomenici povodom osvećivanja spomenika palim ratnicima Timočke Krajine u centru Zaječara, piše: „ „Kakve su sve napore preživele naše napaćene trupe, a naročito Timočani, i kakve su borbe vođene u tim crnim danima, najbolje ilustruje brojno stanje Timočke divizije drugog poziva koje je tog momenta iznosilo samo 2.500 pušaka“. Posle ovih neviđenih bitaka, na život i smrt i zimskog zatišja, 1. maja 1915., stiže naređenje da se vojska spremi za nove ratne okršaje. Komanant Timočke divizije prvog poziva, pukovnik Voja Živanović saopštava da raspolaže sa 16.765 kaplara i redova, 258 oficira, 1067 podoficira, sa 3.703 konja, 2.120 volova, 188 magaraca, 380 kola, 32 topa, 20 mitraljeza, 12.409 pušaka…Krajem septembra te, 1915. dolazi do reorganizacije cele vojske. Formira se, od Šumadijske divizije drugog i Kombinovane prvog poziva i delova Užičke vojske, Timoička vojska. Nastaje treća faza, dalje povlačenje i – albanska golgota. Timočanima pripada težak, ali častan zadatak: da Drugoj i Trećoj armiji, nustrašivom borbom, obezbedi vreme za pokret ka Peći. Tridesetog novembra timočki ratnici sami prelaze Beli Drim kako bi 3. decembra u usiljenom maršu nastavili preko Rožaja, Berana, Andrijevice i Podgorice za Skadar. Tek 2. februara 1916. Timočani se ukrcavaju u Valoni za Krf, a 19. februara obe divizije smeštaju se u logor Strongili. Na Krfu dolazi do ponovne reorganizacije celokupne vojske – obe timočke divizije spojene su u Timočku vojsku. Od 21. juna do 1. avgusta sve srpske amrije nalaze se na Solunskom frontu. Timočani su zaposeli položaje Kožuh – Veternik – Dobro Polje. Dolazi do odlučujuće bitke na Kajmačalanu (od 12. do 30. septembra 2016.) – timočki jurišnici iskazuju neviđeno junaštvo i, ne žaleći živote, hitaju u susret otažbini. U tom nemilosrdnom ratnom pohodu, 19. novembra, pada i Bitolj, otvara se, kansije nazvana, Kapija slobode. Nastaje dugotrjano zatišje do sredine 1918. sa iscpljujućom rovovskom borbom. Petnaestog septembra 1918. probijen je Solunski front, ali, stiže neočekivana muka: prvo francuski, pa onda i timočki vojnici zastaju zbog epidemije ubitačnog gripa. Jedna poljska bolnica sa Timočanima ostala je nekoliko nedelje u Velsu. Izlečeni borci, kako koji, pridružuju se svojoj komandi u Kraljevu. Od 13.oktobra Timočka divizija napreduje pravcem Veles – Kačanik – Uroševac – Priština – Mitrovica. Pod komandom đeneralštabskog pukovnika Milana Đ. Nedića, 27. oktobra, Prva pešadijska brigada Timočke divizije nastavlja prema Kraljevu, a ostatak divizije kreće prema Užicu. Ubrzo se izbija na Drinu. Već 4. novembra u Višegradu Štab Timočke divizije pregovara sa austrougarskim vlastima, a potom sledi dalje nastupanje u Bosnu. Vojvoda Stepa Stepanović sa svojom Drugom armijom i Timočanima, 6. novembra, svečano ulazi u okićeno Sarajevo. Do 15. decembra sve srpske divizije bile su raspoređene na teritoriji buduće jugoslovenske države. Najveći delovi Timočke divizije drže primorske gradove kao protivtežu Italijanima. Štab Timočke divizije ostaje u Sarajevu kako bi, već 5. januara 1919, postao Štab bosanske divizijske oblasti. Od 1. februara 1919. počinje ponovno osnivanje armija i divizija, tako da se osniva i nova Timočka divizijska oblast sa sedištem u Zaječaru (sa pukovima okružnih komandi u Negotinu, Knjaževcu i Paraćinu) i ulazi u sastav Prve armije (Bora Dimitrijević, “Knjiga naredbi Rovovske baterije Timočke divizije 1916 – 1918. – uvodni deo). Autori: Dobrila i Brana Filipović

Vojvotkinja Jutta iz Meklenburg-Strelitza ( 24. januara 1880. - 17. februara 1946.) bila je članica Doma Meklenburg-Strelitz i udruženja prestolonasljednika Danila iz Crne Gore. Kad se udala, bila je poznata kao Milica.Uticajem nemačkog cara Vilijama II uređen je njen brak sa naslednikom crnogorskim princom Danilom. Nekoliko sati nakon dolaska u Antivari u Crnoj Gori preobratila se u pravoslavnu vjeru. Pratio ju je njen budući zet, prestolonaslednik Italije, Viktor Emmanuel, Udala se za princa Danila 27. jula 1899. Nakon udaje i prelaska u pravoslavlje dobila je ime Milica.Ostatak svog života Jutta je provela u egzilu. Ona i njen suprug živeli su u Francuskoj. Danilo je umro u Beču 1939. Jutta je umrla u Rimu, gde je kraljio njen zet kralj Viktor Emmanuel III.

hadzi radovan petkovic (gardinovci - backa) polozio venac od kosovskih bozura Kumanovska bitka (tur. Kumanova Muharebesi) vođena je u toku Prvog balkanskog rata, 23. i 24. oktobra 1912. godine u blizini Kumanova, između srpske i turske vojske. Bitka kod Kumanova bila je bitka u susretu, jer su obe vojske jurile jedna prema drugoj. Zbog jače koncentracije srpskih trupa, inicijative i hrabrosti vojnika i oficira Prve srpske armije, napad je odbijen, a bitka dobijena iznenada. Turska Vardarska armija bila je razbijena i povukla se ka Skoplju, Štipu i Velesu. Velika pobeda kod Kumanova bila je prva srpska pobeda u Prvom balkanskom ratu i označila je skori kraj turske vladavine na Balkanu. Srpska vojska je posle više od 500 godina ponovo ovladala Kosovom, a posle Kumanovske bitke ušla je i u Skoplje, prestonicu Srpskog carstva iz 14. veka. Uviđajući strategijsku važnost Ovčeg polja, visoravni istočno od Skoplja, načelnik štaba Vrhovne komande srpske vojske general Radomir Putnik i njegov pomoćnik pukovnik Živojin Mišić, smatrali su da bi se tu mogla odigrati glavna bitka između srpske i turske vojske. Zbog toga su naredili Prvoj srpskoj armiji da u što kraćem roku, u prodiranju ka jugu, spreči koncentraciju turskih glavnih snaga na Ovčem polju. U pokretu ka Ovčem polju Prva armija se zadržala na položajima severno od Kumanova, očekujući dolazak Treće srpske armije sa Kosova. Turska Vardarska armija kretala se ka Kumanovskoj visiji, s namerom da srpsku vojsku što više zadrži ispred Ovčeg polja, gde je nameravala da vodi odsudnu bitku. Usled pretpostavke da će glavne turske snage biti na Ovčem polju i usled odsustva izviđanja, Prva srpska armije neočekivano je ušla u bitku posle iznenadnog napada turske Vardarske armije na položaje kod Kumanova 23. oktobra.Tokom Kumanovske bitke kralj Petar I Karađorđević nalazio se u Vranju, odakle je pratio ratne operacije. On je takođe obilazio bolnice sa ranjenicima, Vrhovnu komandu, položaje trupa u blizini. Jutro 23. oktobra je bilo maglovito i nije bilo moguće kvalitetno izviđanje. Na srpskom levom krilu izviđači su primetili pokrete 17. nizamske divizije, ali su ih pogrešno identifikovali kao tursku bateriju koja se povlači iz sela Stracina. Trupe 18. puka Dunavske divizije prvog poziva koje su krenule da ih zarobe su potisnute, kao i izviđači Konjičke divizije. Kada je primetio srpsko povlačenje, Zeki paša je zaključio da je srpsko levo krilo slabo. Pošto Druga armija nije delovala iz pravca Stracina, odlučio je da napadne. Peti i Šesti korpus je u 11:00, uz artiljerijsku podršku, napao položaje Dunavske divizije prvog poziva. Uskoro su 13. i 17. nizamska divizija naterale 18. puk na haotično povlačenje, ali umesto da nastavi sa napadom, Zeki paša je čekao na dolazak Štipske redifske divizije iz pozadine, izgubivši inicijativu i omogućivši rastrojenim bataljonima Dunavske divizije prvog poziva da se srede i organizuju odbranu. To je omogućilo srpskom 7. puku da pritekne u pomoć ugroženom 18. puku i konsoliduje odbranu. Ubrzo je na bojište stigao srpski 8. puk, što je omogućilo 7. puku da na levom krilu ojača odbranu Srtevice koju je napadala Štipska redifska divizija. Na desnom krilu Dunavske divizije prvog poziva njen 9. puk je zaustavio napredovanje oslabljene Bitoljske redifske divizije. Oko 12:00, Sedmi korpus je počeo da napada položaje Moravske divizije prvog poziva. Srpska pešadija i artiljerija je već bila raspoređena za borbu, jer je artiljerijska vatra sa istoka ukazivala da je bitka počela. Posle prvobitnog turskog prodora, srpske snage su krenule u kontranapad i vratile ih na polazne položaje. Posle toga, turske snage su ostatak dana bile zadržavane dobro organizovanom srpskom ariljerijskom paljbom. Srpske jedinice drugog ešalona (Dunavska divizija drugog poziva iza Dunavske divizije prvog poziva, i Timočka divizija drugog poziva na desnom krilu, iza Moravske divizije prvog poziva) i armijska artiljerija nisu bili obavešteni o ovim sukobima. Oni su ostali u pozadini i nisu učestvovali u prvom danu bitke. Drinska divizija prvog poziva, koja se nalazila na Nikuljanskim visovima, u centru armijskog položaja nije učestvovala u borbi, s obzirom da su Turci napadali armijska krila. Samo je njena artiljerija pomagala odbranu 9. puka, na desnom krilu Dunavske divizije prvog poziva. Komanda Prve armije nije imala tačne informacije o bici i nije uticala na nju. I pored toga, napad turske vojske od 23. oktobra nije bio uspešan. Iako vođena bez plana i bez uticaja komande armije, koja nikada nije imala vezu sa divizijama, odbrana je uspela da odbije napad nadmoćnijih snaga neprijatelja zahvaljujući krajnjem požrtvovanju trupa i nižih starešina, posebno Dunavske divizije prvog poziva, koja je podnela najveći teret bitke i pretrpela teške gubitke. Komanda Prve srpske armije nije bila svesna strateške situacije na bojištu, i dalje smatrajući da se većina turske vojske nalazi na Ovče polju. Pretpostavljali su da su turske snage severno od Kumanova samo prethodnica i stoga su naredili svojim snagama da nastave napredovanje ka jugu. Posle ponoći dobili su izveštaj Dunavske divizije prvog poziva da su ih napale jake neprijateljske snage i da su pretrpeli teške gubitke. Tada je bilo previše kasno da se menjaju prethodna naređenja. Na turskoj strani, Zeki paša je odlučio da nastavi sa napadom nadajući se da će njegove trupe moći da ostvare pobedu do sutradan. Turski napad je počeo oko 5:30 sa njihovog desnog krila. Šesti korpus je trebalo da veže što više srpskih snaga napadajući ih spreda, dok je Štipska redifska divizija trebalo da napadne sa bokova. Dunavska divizija prvog poziva je bila pod velikim pritiskom, ali je oko 10:00 pristiglo pojačanje iz Dunavske divizije drugog poziva. Istovremeno se Konjička divizija prebacila na levu obalu Pčinje i usporila napredovanje turske vojske ka Srtevici. Delovi Dunavske divizije drugog poziva su oko 12:00 pojačali odbranu Srtevice, čime je definitivno zaustavljeno napredovanje turskog desnog krila. Na levom krilu turske armije mnogo rezervista iz Skopljanske redifske divizije je dezertiralo kada su čuli da je srpska Treća armija zauzela Prištinu i da maršira ka Skoplju, jer se ova divizija popunjavala rezervistima sa teritorije Kosova. I pored toga, Sedmi korpus je počeo napad oko 5:30. Moravska divizija prvog poziva je krenula u protivnapad u 6:00. Sa dolaskom Timočke divizije drugog poziva iz drugog ešaona celo tursko levo krilo je naterano na povlačenje. Oko 9:30, Drinska divizija prvog poziva, koja je u stvari bila u centru rasporeda Prve armije, ali je bila nešto povučena u odnosu na Dunavsku diviziju prvog poziva, počela je napad na turski centar. Oko 11:00, Bitoljska redifska divizija je počela da se povlači. Komandant Šestog korpusa je uspeo da poslednjim rezervama privremeno zaustavi srpsko napredovanje, ali je u kontranapadu Drinska divizija prvog poziva, odnosno njen 6. pešadijski puk, zauzela Zebrnjak, ključ turskih položaja. Time je na povlačenje prinuđena 17. nizamska divizija. Skopska i Bitoljska redifska divizija su se već ranije povukle, tako da je bitka odlučena. U 15:00, Moravska divizija prvog poziva ušla je u Kumanovo. Turske snage su se povlačile u neredu: Sedmi i delovi Šestog korpusa ka Skoplju, a Peti i delovi Šestog korpusa ka Štipu i Velesu. Srpske snage su propustile priliku da krenu u progon za njima. Podvig koji je kao primer lukavstva običnog vojnika, ostao zabeležen u udžbenicima na francuskim i ruskim vojnim akademijama, pominje se poduhvat srpskog trubača Ahmeta Ademovića za koji je dobio orden Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Ahmed se ušunjao u pozadinu turske vojske i odsvirao, po sluhu, njihove trubne znake za povlačenje. Zbunjena turska vojska koja je u tom trenutku bila u silovitom naletu, počela je da se povlači. Onda je opet, neopažen, prešao nazad, među srpske trupe i odsvirao signal za juriš. Njegov podvig je bio jedan od ključnih faktora za srpsku pobedu u ovoj bici. Turska Vardarska armija se borila po planu, ali uprkos tome, doživela je težak poraz. Iako je Zeki paša operativno iznenadio srpsku komandu svojim iznenadnim napadom, odluka da se napadne snažniji neprijatelj bila je ozbiljna greška koja je odlučila ishod bitke. Na drugoj strani, srpska komanda je počela bitku bez planova i priprema. Propuštena je prilika da se krene za poraženim neprijateljem i tako efektivno okončaju operacije u Vardarskoj Makedoniji, iako su postojale sveže trupe koje su to mogle da sprovedu. Srpska komanda je još posle bitke bila u uverenju da se borila sa slabijim turskim jedinicama i da se glavne neprijateljske snage nalaze na Ovče polju. I pored toga, Bitka kod Kumanova bila je odlučujući faktor u ishodu rata u Makedoniji. Turski plan da vode ofanzivni rat je propao, a Vardarska armija je naterana da napusti značajnu teritoriju. Uz to je izgubila veliki broj artiljerijskih oruđa koja nije mogla da nadoknadi jer su putevi snabdevanja iz Anatolije bili presečeni. Vardarska armija nije uspela da organizuje odbranu na reci Vardar, napustila je Skoplje, i povukla se prema Prilepu. Prva srpska armija je polako napredovala ka Skoplju i ušla u grad 26. oktobra. Dva dana kasnije ojačala ju je i Moravska divizija drugog poziva, dok je ostatak Treće armije krenuo ka Metohiji i preko severne Albanije ka obali Jadranskog mora. Druga armija je poslata da pomogne Bugarima u opsadi Jedrena, dok se Prva armija pripremala za ofanzivu ka Prilepu i Bitolju.

Most kralja Aleksandra je bio drumski most preko reke Save u Beogradu, koji je srušen tokom Drugog svetskog rata. Posle rata je na njegovom mestu podignut Brankov most. Pre mosta, ljudi su se prevozili skelom. Godine 1930. raspisan je javni konkurs za izgradnju drumskog mosta preko reke Save u Beogradu, a posao je ustupljen inostranoj firmi iz Oberhauzena. Do tada je preko Save u Beogradu postojao samo železnički most sagrađen još 1884. godine. Pošto je položaj mosta definisan u pristanišnoj zoni, a da bi se omogućilo nesmetano okretanje brodova zahtevan je uslov da se reka Sava premosti jednim otvorom od 250m, s tim da visina plovnog gabarita ispod mosta bude 12m. Građenje je počelo jula 1930. godine. Ukupna dužina mosta iznosila je 474m (7.7+75,0+261,0+75,0+9,0+47,0 - počev od novobeogradske strane). Glavna mostovska konstrukcija, raspona 75+261+75m izvedena je kao viseći most po ugledu na viseći most preko reke Rajne u Kelnu. Prvobitno je trebao biti otvoren u junu 1933, ali je gradnja odlagana zbog obustave isporuke gvozdene konstrukcije iz reparacija i sporom eksproprijacijom zgrada na prilazu. Izgradnja je koštala oko 185 miliona dinara, a pomenute eskproprijacije još 35 miliona. Most kralja Aleksandra Karađorđevića je premostio Savu oslonjen na dva armirano-betonska stuba u srpsko-vizantinskom stilu, dok su čelična užad držala celokupnu konstrukciju. Ispostavilo se da je prvi putnik preko mosta bio патријарх Варнава - na povratku iz Karlovaca, njegovom automobilu je dozvoljen prelazak 30. novembra 1934. Proba opterećenja je izvršena 11. i 12. decembra, tako što je preko njega prešlo desetak Opštinskih kamiona cisterni, a sutradan i 700 konjanika. Kao prvi drumski most otvoren je 16. decembra 1934. godine. Otvorio ga je princ namesnik, Pavle Karađorđević, prvog dana je prošetalo oko 150.000 građana. Zanimljivo je da se prvih meseci pri prelazu preko mosta plaćala trošarina. Mada je Zemun bio priključen Beogradu, u ranijim, zasebnim, opštinskim budžetima je bila predviđena ta stavka, koja je ispoštovana da budžet ne bi bio neuravnotežen. Preko mosta je skoro godinu dana zatim, 5. novembra 1935. god prešao i prvi tramvaj br 14 za Zemun, zbog čega je u narodu bio poznat i kao Zemunski most. Od februara 1937. najveća dozvoljena brzina tramvaja na mostu bila je 60 km/h. Jednog avgustovskog dana 1937, preko mosta je prešlo 16.326 pešaka i 4.636 vozila, od čega 1.443 `luksuznih automobila` i 140 teretnih automobila; autobusi i tramvaji su prevezli 5.380 putnika. Maturanti su na kraju školske godine bacali kape i knjige u Savu sa mosta. Otvaranje zemunskog i pančevačkog mosta bilo je već 1935. veliki udarac za rečni prevoz. Kako se početkom 1934. godine bližio kraj izgradnje mosta Kralja Aleksandra sve više počinje da se razmišlja o skulpturama koje bi trebalo da se nađu na pilonima mosta. Ivan Meštrović izneo je ideju o četiri konjanika, dva na jednom pilonu sa obe strane mosta. Ovi konjanici trebalo je da budu car Dušan i kraljevi Tomislav, Trvtko i Petar I Karađorđević. Visina stubova na kojima bi se nalazili konjanici bi bila 22 metra, što bi značilo da bi, sa dodatom visinom samih pilona, konjanici bili na visini 45 metara (visina Palate `Albanija`). Od ovog rešenja se odustalo pod pritiskom raznih inženjera i vajara, a kao razlozi su navedeni nepoštovanje porcedure za izbor skulptora, previsoka cena kao i nefunkcionalnost figura. Udruženje likovnih umetnika u Beogradu je smatralo Meštrovićev projekt statua `umetnički neuspelim` i kritikovalo to što nije primljen javnim konkursom. Ovaj most nazvan most kralja Aleksandra je porušen u ratnim razaranjima (Drugi svetski rat), tačnije 12.04.1941. godine, dizanjem u vazduh od strane vojske Kraljevine Jugoslavije u aprilskim borbama, a u cilju sprečavanja prelaska nemačkih oružanih snaga na drugu stranu, tako da je služio relativno kratko. U tom trenutku je na Zemunskoj strani ostalo nekoliko tramvaja, tako da je nakon Drugog svetskog rata jedno godinu dana funkcionisala tramvajska linija 14 od Starog sajmišta do Zemuna. Pored Zemuna, jedini bitniji objekti sa one strane reke pre rata bili su stari aerodrom i 1938. izgrađeno i po lošemu nadaleko čuveno Staro sajmište. Za rušenje mosta vezan je tragičan događaj: on govori o rasulu u kojem se našla naša vojska tokom Aprilskog rata. Most je, naime, srušen u trenutku kada se ispod njega nalazio brod „Tanasko Rajić“ koji se povlačio ka Ostružnici… Inženjeri u mrkloj noći nisu videli da tačno ispod mosta prolazi brod sa 110 ljudi. Kako se metalna konstrukcija posle eksplozije survala tačno na lađu, na licu mesta je poginulo 95 osoba. Na stubovima i oporcima starog lančanog mosta kralja Aleksandra sagrađen je današnji Brankov most. Stubovi na obalama Save su preživeli prvo, a potom i savezničko bombardovanje 1944. godine. Na kamenim ostacima, deceniju kasnije, sagrađen je novi most koji je pušten u saobraćaj 1956. godine, a nazvan je u čast pesnika Branka Radičevića. Od tada, mostovska konstrukcija je dograđivana i proširivana, od 1979. godine ima sadašnji izgled, ali stubovi nisu temeljno sanirani. Posle rušenja, kad su Nemci potom ušli u Beograd hitno im je bio neophodan most za prebacivanje trupa i opreme iz srednje u jugoistočnu Evropu, kao i sirovina, ali i ranjenika u obrnutom smeru. Kako je opravka postojećeg mosta bila krupniji zalogaj rešenje je pronađeno u Žablju, gde je neposredno pre toga, s ciljem da premosti Tisu, iz Nemačke u delovima dopremljen novi most. Pošto je most u Beogradu bio neophodniji to je nesuđeni žabaljski hitno prebačen u Beograd, montiran, i tokom 1942. godine pušten u saobraćaj - To je Savski most (Beograd). Postoji i mit o prokletstvu mosta kralja Aleksandra, koincidencijom korišćenog 7 godina, posebno zbog činjenice da se most gradi na ostacima nekadašnje džamije, koju su prethodno morali da raščiste. Džamija se, inače, nalazila tačno na mestu gde je danas noseći stub mosta na desnoj obali Save. Upravo su tu Liman džamiju, kako se zvala ova bogomolja, ljudi želeli da zaborave.

Most kralja Aleksandra je bio drumski most preko reke Save u Beogradu, koji je srušen tokom Drugog svetskog rata. Posle rata je na njegovom mestu podignut Brankov most. Pre mosta, ljudi su se prevozili skelom. Godine 1930. raspisan je javni konkurs za izgradnju drumskog mosta preko reke Save u Beogradu, a posao je ustupljen inostranoj firmi iz Oberhauzena. Do tada je preko Save u Beogradu postojao samo železnički most sagrađen još 1884. godine. Pošto je položaj mosta definisan u pristanišnoj zoni, a da bi se omogućilo nesmetano okretanje brodova zahtevan je uslov da se reka Sava premosti jednim otvorom od 250m, s tim da visina plovnog gabarita ispod mosta bude 12m. Građenje je počelo jula 1930. godine. Ukupna dužina mosta iznosila je 474m (7.7+75,0+261,0+75,0+9,0+47,0 - počev od novobeogradske strane). Glavna mostovska konstrukcija, raspona 75+261+75m izvedena je kao viseći most po ugledu na viseći most preko reke Rajne u Kelnu. Prvobitno je trebao biti otvoren u junu 1933, ali je gradnja odlagana zbog obustave isporuke gvozdene konstrukcije iz reparacija i sporom eksproprijacijom zgrada na prilazu. Izgradnja je koštala oko 185 miliona dinara, a pomenute eskproprijacije još 35 miliona. Most kralja Aleksandra Karađorđevića je premostio Savu oslonjen na dva armirano-betonska stuba u srpsko-vizantinskom stilu, dok su čelična užad držala celokupnu konstrukciju. Ispostavilo se da je prvi putnik preko mosta bio патријарх Варнава - na povratku iz Karlovaca, njegovom automobilu je dozvoljen prelazak 30. novembra 1934. Proba opterećenja je izvršena 11. i 12. decembra, tako što je preko njega prešlo desetak Opštinskih kamiona cisterni, a sutradan i 700 konjanika. Kao prvi drumski most otvoren je 16. decembra 1934. godine. Otvorio ga je princ namesnik, Pavle Karađorđević, prvog dana je prošetalo oko 150.000 građana. Zanimljivo je da se prvih meseci pri prelazu preko mosta plaćala trošarina. Mada je Zemun bio priključen Beogradu, u ranijim, zasebnim, opštinskim budžetima je bila predviđena ta stavka, koja je ispoštovana da budžet ne bi bio neuravnotežen. Preko mosta je skoro godinu dana zatim, 5. novembra 1935. god prešao i prvi tramvaj br 14 za Zemun, zbog čega je u narodu bio poznat i kao Zemunski most. Od februara 1937. najveća dozvoljena brzina tramvaja na mostu bila je 60 km/h. Jednog avgustovskog dana 1937, preko mosta je prešlo 16.326 pešaka i 4.636 vozila, od čega 1.443 `luksuznih automobila` i 140 teretnih automobila; autobusi i tramvaji su prevezli 5.380 putnika. Maturanti su na kraju školske godine bacali kape i knjige u Savu sa mosta. Otvaranje zemunskog i pančevačkog mosta bilo je već 1935. veliki udarac za rečni prevoz. Kako se početkom 1934. godine bližio kraj izgradnje mosta Kralja Aleksandra sve više počinje da se razmišlja o skulpturama koje bi trebalo da se nađu na pilonima mosta. Ivan Meštrović izneo je ideju o četiri konjanika, dva na jednom pilonu sa obe strane mosta. Ovi konjanici trebalo je da budu car Dušan i kraljevi Tomislav, Trvtko i Petar I Karađorđević. Visina stubova na kojima bi se nalazili konjanici bi bila 22 metra, što bi značilo da bi, sa dodatom visinom samih pilona, konjanici bili na visini 45 metara (visina Palate `Albanija`). Od ovog rešenja se odustalo pod pritiskom raznih inženjera i vajara, a kao razlozi su navedeni nepoštovanje porcedure za izbor skulptora, previsoka cena kao i nefunkcionalnost figura. Udruženje likovnih umetnika u Beogradu je smatralo Meštrovićev projekt statua `umetnički neuspelim` i kritikovalo to što nije primljen javnim konkursom. Ovaj most nazvan most kralja Aleksandra je porušen u ratnim razaranjima (Drugi svetski rat), tačnije 12.04.1941. godine, dizanjem u vazduh od strane vojske Kraljevine Jugoslavije u aprilskim borbama, a u cilju sprečavanja prelaska nemačkih oružanih snaga na drugu stranu, tako da je služio relativno kratko. U tom trenutku je na Zemunskoj strani ostalo nekoliko tramvaja, tako da je nakon Drugog svetskog rata jedno godinu dana funkcionisala tramvajska linija 14 od Starog sajmišta do Zemuna. Pored Zemuna, jedini bitniji objekti sa one strane reke pre rata bili su stari aerodrom i 1938. izgrađeno i po lošemu nadaleko čuveno Staro sajmište. Za rušenje mosta vezan je tragičan događaj: on govori o rasulu u kojem se našla naša vojska tokom Aprilskog rata. Most je, naime, srušen u trenutku kada se ispod njega nalazio brod „Tanasko Rajić“ koji se povlačio ka Ostružnici… Inženjeri u mrkloj noći nisu videli da tačno ispod mosta prolazi brod sa 110 ljudi. Kako se metalna konstrukcija posle eksplozije survala tačno na lađu, na licu mesta je poginulo 95 osoba. Na stubovima i oporcima starog lančanog mosta kralja Aleksandra sagrađen je današnji Brankov most. Stubovi na obalama Save su preživeli prvo, a potom i savezničko bombardovanje 1944. godine. Na kamenim ostacima, deceniju kasnije, sagrađen je novi most koji je pušten u saobraćaj 1956. godine, a nazvan je u čast pesnika Branka Radičevića. Od tada, mostovska konstrukcija je dograđivana i proširivana, od 1979. godine ima sadašnji izgled, ali stubovi nisu temeljno sanirani. Posle rušenja, kad su Nemci potom ušli u Beograd hitno im je bio neophodan most za prebacivanje trupa i opreme iz srednje u jugoistočnu Evropu, kao i sirovina, ali i ranjenika u obrnutom smeru. Kako je opravka postojećeg mosta bila krupniji zalogaj rešenje je pronađeno u Žablju, gde je neposredno pre toga, s ciljem da premosti Tisu, iz Nemačke u delovima dopremljen novi most. Pošto je most u Beogradu bio neophodniji to je nesuđeni žabaljski hitno prebačen u Beograd, montiran, i tokom 1942. godine pušten u saobraćaj - To je Savski most (Beograd). Postoji i mit o prokletstvu mosta kralja Aleksandra, koincidencijom korišćenog 7 godina, posebno zbog činjenice da se most gradi na ostacima nekadašnje džamije, koju su prethodno morali da raščiste. Džamija se, inače, nalazila tačno na mestu gde je danas noseći stub mosta na desnoj obali Save. Upravo su tu Liman džamiju, kako se zvala ova bogomolja, ljudi želeli da zaborave.

razdvojena na prelomu vidi se selotejp pozadi

Desanka Beba Lončar (Beograd, 28. april 1943) je srpska i jugoslovenska glumica. Upisala je romanistiku na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Još kao učenica bila je izabrana za spikerku dečjih emisija na konkursu RTB. Nedugo zatim, otpočela je takođe i karijeru filmske glumice. Na filmu se prvi put pojavila sa 17 godina u Devetom krugu Francea Štiglica, a zatim postiže veliki uspeh sa filmom Ljubav i moda (Lj. Radičević, 1960). Glumila je glavne i sporedne uloge u filmovima Dvoje (Aleksandar Petrović, 1961), Dr (Soja Jovanović, 1962), Lito vilovito (O. Gluščević, 1964). Uloga vikinške princeze u britansko-jugoslovenskoj koprodukciji Dugi brodovi (Dž. Kardif, 1964) odvodi je u Rim, gde se i nastanjuje 1965. Narednih godina glumila je u više koprodukcijskih projekata sa Jugoslavijom. Nastupala je u mnogim filmovima šarenog zabavnjačkog žanra komercijalnog tipa, nakon čega se vratila jugoslovenskoj kinematografiji u filmovima Pakleni otok (V. Tadej, 1979) i Drugarčine (Mića Milošević, 1979). Poslednji put je glumila 1982. godine u italijanskom filmu Kuća prokletih (La Villa delle anime maledette). Imala je starijeg brata Aleksandra (1939–1995). Dugo je bila u braku sa Josipom Radeljakom, od koga se razvela 1994. godine. Ima sina Lea.

Crkva Svetog Đorđa u Takovu je jedna od najstarijih crkvi brvnara u Srbiji, a ujedno i jedna od najpoznatijih. Reč je o jedinom obliku crkvenog graditeljstva u vreme Turaka jer su ovakve građevine lako mogle biti premeštane ili ponovo napravljene kada bi ih Turci zapalili. Nalazi se u selu Takovo kod Gornjeg Milanovca. Istorija ove crkve vezana je za podizanje Drugog srpskog ustanka. U ovoj crkvi su se, na Cveti 1815. godine, nakon što je Miloš Obrenović podigao ustanak, pričestili okupljeni ustanici i zakleli na vernost Milošu Obrenoviću. Spomenik je kulture. Pripada Eparhiji žičkoj Srpske pravoslavne crkve. Podignuta je 1795. godine, na mestu starije građevine iz 1724. godine. Ima pravogougaonu osnovu sa polukružnom apsidom. U osnovi je jednobrodna građevina. Pravougaoni temelji na koje je postavljena su od tesanog kamena. Na njih su postavljena, takođe tesana, brvna od hrastovine. Krov je strm, dvovodan, pokriven hrastovim daščicama - sitnim klisom (hrastovom šindrom). Sa ulazne strane i iznad apsidalnog dela je zaobljen. Na rogljevima krova su dva velika drvena krsta. Unutrašnjost crkve je podeljena na oltarski i glavni prostor, glavni brod. Izrada crkve je jednostavna ali veoma precizna. Dvoja crkvena vrata su bogato obrađena i ukrašena duborezom. Carske dveri oslikao je Jeremija Mihailović 1805. godine. Ikonostas je očuvan i dar je Jovana Obrenovića, brata kneza Miloša. Crkvu su sagradili majstori iz Osata, iz Istočne Bosne (Osaćani). Oni su izradili i bogatu dekoraciju crkve koja je posebno upečatljiva na vratima, na dovratnim i na nadvratnim gredama, gde se u ornamentici vide islamski uticaji. Prilikom obnove crkve 1935. godine, prekrivena je novim klisom i tada joj je zemljani pod izbetoniran. Polovinom novembra 2014. godine započeti su radovi na obnovi krova crkve. Po rečima Ivice Bjelića, vlasnika Samostalne građevinsko–zanatske radnje iz Smedereva kojoj je poveren posao, trebalo je da radovi traju „oko dvadesetak dana“. Radovi su trajali malo duže od tog roka, ali je prepokrivanje uspešno završeno u drugoj polovini decembra. Majstori su uredili i trup crkve, sve do temelja. Povodom završetka radova na crkvi, iguman manastira Savinac Partenije Dačić izjavio je: Blagodarimo bogu i svetom Đorđu, kome je ovaj hram i posvećen, da smo stigli da pre prave zime završimo prepokrivanje crkve. Koristim ovu priliku da se u ime eparhije Žičke manastira na Savincu, zahvalim Ministarstvu kulture, koje je imalo sluha da izađe u susret molbi manastira i izdvoji novčana sredstva za rad. Mislim da bi Miloš Veliki i arhimandrit Meletije, potonji mitropolit Beogradski, bili ponosni da vide ovako uređenu crkvu, u kojoj su dobili blagoslov za podizanje Drugog srpskog ustanka. Takođe, hteo bih da naglasim odličnu saradnju između Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Beograda i arhitektom Bojanom Mihaljević sa preduzetnikom iz Smedereva Ivicom Bjelić. Siguran sam da sve ovo ne bi bilo ovako urađeno da nije bilo njihovih stručnih saveta i profesionalnog odnosa prema poverenom im poslu. Crkva brvnara u Takovu ima poseban istorijski značaj – vezana je za porodicu Obrenović i vekovnu borbu protiv Turaka. Dok je u istoriji Srbije ona najbolje zapamćena po dizanju Drugog srpskog ustanka od strane Miloša Obrenovića, tome je prethodio još jedan događaj. Posle sloma Prvog srpskog ustanka, Miloš Obrenović se predao Turcima baš ispred ove crkve, a nekoliko meseci nakon toga počeo je da pravi planove za podizanje Drugog srpskog ustanka. 11/23. aprila 1815. godine, na Cveti, nakon što je na Sastanku u Takovu podigao ustanak i pozvao ustanike na pobunu, Miloš i ustanici su došli u crkvu u Takovu da se pričeste i tom prilikom se zakleli na vernost Milošu Obrenoviću i Srbiji, „na krst časni i slobodu zlatnu“. Tokom 1930-tih bilo je ideja da se brvnara obuhvati novom crkvom koja bi je zaštitila od propadanja, za šta je prilog dao i kralj Aleksandar, ali nije bilo dovoljno novaca. Zatim je nameravano da se krov zameni novim drvenim, ali to više ne bi bila stara crkva. Milenko S. Filipović piše, po kazivanju meštana, kako je u selu bio jedan čobanin zvani Porča. Stalno je čuvao ovce na mestu gde se nalazila crkva koja je kasnije spaljena. Naišli su Turci sa Rudnika terajući stoku, pa ugledavši Porču povedu i njega da im pomogne stoku goniti. S njima Porča stigne do Bosne i tamo ostane u službi kod nekog Turčina. Pokaže se dobar te ga ovaj posini, a kad Turčin umre, Porči ostane veliko imanje i bogatstvo u nasleđe. Živeo je u Sarajevu. Tamo se i poturčio. Kao bogat čovek seti se sela u kome je odrastao i ovce čuvao. Dođe u njega i podigne crkvu na mestu gde je ona ranije bila i kod koje je nekad davno ovce čuvao. Zatim tu naseli svoju familiju Vasilijeviće, koje su po njemu zvali Porčići, a koji su kasnije izumrli. Za priču o Porči vezan je i neki Cvetko. Smatra se da je on bio od Popovića i da su ga Turci, zbog toga što je bunio narod protiv njih, ubili i stavili na točak. Mesto njegove pogibije i izvor u blizini prozvali su Cvetkovac. Narod ga je sahranio na crkvenom zgarištu jer je crkva u to vreme bila spaljena. Priča se da je Porča crkvu iznova podigao za dušu Cvetkovu i da je zbog njegovog jatakovanja sa hajducima i Porča bio osuđen na velike batine. Porčića je bilo u selu Klatičevu. Kad je kralj Aleksandar Obrenović dolazio u Takovo 1891. godine, jedan Porčić iz Klatičeva „predao mu je takovsku crkvu kao svoju“

Pesma Nemaca (nem. Das Lied der Deutschen) je nemačka himna. Muziku je napisao Jozef Hajdn 1797. godine kao nezvaničnu himnu Austrije na tekst Gott erhalte Franz den Kaiser (Bože čuvaj cara Franca). Današnji tekst je napisao lingvista i pesnik August Hajnrih Hofman fon Falersleben imajući Hajdnovu melodiju na umu za vreme svog boravka na ostrvu Helgoland 1841. godine. Označava se i kao Hofman-Hajdnova pesma. Deutschland, Deutschland über alles, Über alles in der Welt, Wenn es stets zu Schutz und Trutze Brüderlich zusammenhält, Von der Maas bis an die Memel, Von der Etsch bis an den Belt – Deutschland, Deutschland über alles, Über alles in der Welt! Deutsche Frauen, deutsche Treue, Deutscher Wein und deutscher Sang Sollen in der Welt behalten Ihren alten schönen Klang, Uns zu edler Tat begeistern Unser ganzes Leben lang – Deutsche Frauen, deutsche Treue, Deutscher Wein und deutscher Sang! Einigkeit und Recht und Freiheit Für das deutsche Vaterland! Danach lasst uns alle streben Brüderlich mit Herz und Hand! Einigkeit und Recht und Freiheit Sind des Glückes Unterpfand – Blüh im Glanze dieses Glückes, Blühe, deutsches Vaterland! ---------------------------------- Nemačka, Nemačka iznad svega, iznad svega na svetu, ako se uvek radi zaštite i odbrane bratski drži zajedno. Od Meze do Memela, Od Adiđea do Belta, |: Nemačka, Nemačka iznad svega, iznad svega na svetu! :| Nemačke žene, nemačka vernost, nemačko vino i nemački poj neka u svetu zadrže svoj stari lepi zvuk, te nas nadahnjuju na plemenita dela tokom celog našeg života. |: Nemačke žene, nemačka vernost, nemačko vino i nemački poj! :| Jedinstvo i pravda i sloboda za nemačku domovinu! Svi neka težimo tome bratski sa srcem i rukom! Jedinstvo i pravda i sloboda jesu jamstvo sreće. |: Cvati u slavi te sreće, cvati, nemačka domovino. Samo treća strofa je zvanična himna Nemačke. Zbog problematičnih reči je intoniranje prve dve strofe u zvaničnim prilikama zabranjeno. Deutschland, Deutschland über alles über alles in der Welt - Nemačka, Nemačka iznad svega, iznad svega na svetu Ovi stihovi se smatraju izražavanjem desničarskog stava i blisko se povezuju sa nacističkom ideologijom. Von der Maas bis an die Memel von der Etsch bis an den Belt - Od Meuse da Njemena, Od Adiđe do Belta Reka Njemen je danas granica između Rusije (Kalinjingradske oblasti) i Litvanije, Adiđe se nalazi u Južnom Tirolu koji je deo Italije, a Belt se nalazi u Danskoj, tako da se i ovi stihovi povezuju sa Nemačkom (nacističkom) pretenzijom na susedne zemlje, bez obzira na istorijske prilike u kojima su stihovi napisani (19. vek).

Budva, žene i deca se kupaju i poziraju 1917. godine

ovo je razglednica Januara 1987. navršilo se 75 godina od puštanja u saobraćaj pruge Paraćin-Zaječar, koloseka 0,76m. Razvojem drumskog saobraćaja došlo je do potiskivanja i opadanja železničkog saobraćaja, posebno na uzanim prugama, koje su ubrzo izgubile značaj. Prugu Paraćin-Zaječar zadesila je sli-čna sudbina tako da je i ona vremenom prestala da postoji. Pošto je potpuno zaboravljena, samim tim što je prošlo dosta godina kako je ukinuta, ovim člankom želim da podsetim na značaj i ulogu koju je pruga Paraćin-Zaječar imala u železničkom saobraćaju, vraćajući se u prošlost, u vrememe kada se gradila i po završetku, obavljala svoju funkciju. 2. PRILIKE U SRBIJI Krajem XIX i početkom XX veka, tačnije u periodu od 1889. do 1912. godine, došlo je do naglog razvoja industrije, trgovine i poljoprivrede, što je iziskivalo potrebu izgradnje novih pruga za privredne i industrijske svrhe. Međutim, i pored velikih potreba, Srbijа je veoma sporo ostvarivala svoje ciljeve zbog politike Austro-Ugarske, koja je sputavala njen ekonomski razvoj. Pri svakom pokušaju Srbije da izađe iz sfere austro-ugarskih interesa Austrija je zatvarala svoje granice, a time su bila zatvorena sva vrata finansijera i bankara za dobijanje kredita. I pored svih teškoća, uspela je da od sopstvenih sredstava 1892. godine sagradi prugu uzanog koloseka, širine 0,75 m, Ćuprija-Senje (Senjski rudnik), koja je 1908. produžena do Ravne reke, a kolosek je proširen na 0,76 m. Druga industrijska pruga koloseka 0,76 m sagradena je 1901. go-dine od Ćićevca do Svetog Petra. 1897. godine vlada Kraljevine Srbije predvidela je u Privrednom planu ulogu postojećih i budućih železničkih pruga. Trebalo je pristupiti izgradnji dobro smišljene mreže novih pruga. Šestog decembra 1898. godine, na predlog vlade Vladana Đorđevića, Narodna Skupština je izglasala Zakon o gradnji i eksploataciji novih železnica. Ovaj zakon je predviđao izgradnju sledećih pruga, dužine oko 1100 km: Niš-Prokuplje-Turska granica, Beograd-Lajkovac-Valjevo-Požega, Stalać-Užice-Bosanska granica, Valjevo-Loznica-Bosanska granica, Mladenovac-Lajkovac, Kragujevac-Kraljevo, Paraćin-Zaječar, Dubravica-Požarevac-Zaječar, Petrovac-Velika Plana, Šabac-Loznica. Radi lakše izgradnje ovih pruga, svi troškovi oko eksproprijacije zemljišta preneti su na okruge, kroz koje je trebalo graditi pruge, a zatim su sve projektovane pruge podeljene na zapadne i istočne železnice. 1899. godine vlada je dala koncesiju za građenje i eksploataciju železnice u zapadnom delu Srbije društvu „Edvard Kaltrop i D. Markus` iz Londona, koje nije moglo skupiti kapital, pa je tražilo da se radovi odlože do 1900. godine. Za istočne železnice vlada je pregovarala sa dvema firmama iz Belgije, ali ni sa jednom nije postignut sporazum, jer su obe firme bezuslovno zahtevale državnu garanciju, protiv čega je bio tadašnji ministar gradevina Jovan Atanacković, koji je predlagao da se železnica gradi u državnoj režiji, što takođe nije prihvaćeno, pa je železničko pitanje i dalje ostalo nerešeno. Drugog aprila 1902. godine donet je Zakon o izmenama i dopunama Za-kona o građenju i eksploataciji želez-nica, koji je vladi dr Mihajla Vujića omogućio da se stvori tzv. „Fond nоvih železnica`, iz koga bi se isplaćivali anuiteti želeničkog zajma i povećala društvena dobit. Fond je popunjavan iz raznih prireza i poreza, pa je bio jako nepopularan u narodu. Svrgavanjem dinastije Obrenović, 29. maja 1903. godine, došlo je do promene spoljne politike Srbije i njene emancipacije od Austrougarskog ekonomskog tutorstva. Promene trgovačkih tržišta i prilika u to doba, a naročito u periodu od 1908. godine, posle aneksije Bosne i Hercegovine, pa sve do 1912. godine dovele su do priprema u Srbiji za sve eventualnosti koje su i nastupile prvim svetskim ratom, tako da je posle desetogodišnjeg perioda, koji je prošao samo u donošenju Zakona o izgradnji železnica. konvencijama i sl., počela intenzivna izgradnja pruga u Srbiji. U tom periodu, između ostalih, izgrađena je i pruga Paraćin-Zaječar. 3. IDEJE O IZGRADNJI I IZGRADNJA PRUGE Oblast Timoka, privredno jako bogata (rudno blago, poljoprivreda, stočarstvo), bila je relativno nepovezana železničkom prugom sa dolinom Velike Morave, odnosno sa prugom Beograd-Niš. Vlada Stojana Novakovića je 1896. godine iznela pred Skupštinu Zakon o građenju timočke železnice Niš-Kladovo, kao integralnog dela buduće Transbalkanske pruge, koja bi povezivala Dunav sa Jadranskim morem, a 1898. vlada Vladana Đorđevića je zaključila ugovor sa Rumunijom o izgradnji železničkog mosta preko Dunava, između Kladova i Turn Severina, koji je ratifikovan u Bukureštu 10. oktobra. Medutim, zbog brojnih teškoća, Timočka krajina je povezana normalnim kolosekom sa Nišom tek 15. avgusta 1922. godine, pa je zato odlučeno da se oblast Timoka poveže sa dolinom Velike Morave preko Paraćina. lako je 1895. godine obavljeno trasiranje pruge za normalni kolosek, posle donošenja Zakona o gradnji i eksploataciji novih železnica, 1899. i 1900. godine je obavljeno trasiranje za kolosek 0,76 m. Za ovu širinu koloseka postojala su dva razloga. Prvi, tehničke prirode, zbog sastava zemIjišta, velikih uspona i oštrih krivina. Drugi razlog je bio političke prirode, jer su u Bosni i Hercegovini sve pruge bile širine 0,76 m, a u Srbiji se u to vreme već razmišljalo o ujedinjenju svih Južnih Slovena. Predmer i predračun je obavilo Odeljenje za građenje železnica Ministarstva građevina. Vlada je sklopila Ugovor o građenju pruge sa privatnim preduzimačima iz Beograda i Ugovor je podnet Narodnoj Skupštini 1901. godine, ali je pre izglasavanja Skupština raspuštena, pa je građenje pruge odloženo. Godine 1903. studirane su razne varijante pruge. Prva trasa je povučena od Izvora (Sv. Petka) klisurom Grze, do Obradovih Stolica i Suvaje, a zatim je urađena još jedna trasa bez tunela. Ministar gradevina je naručio i treću varijantu, koja je imala iste nedostatke, a uz to je bila i najskuplja, pa je nekoliko puta obrazovana komisija, koja je uvek davala različite predloge. Najpovoljniju trasu je povukao inženjer Ognjen Kuzmanović, što su potvrdili i strani eksperti, koje je konsultovao ministar gradevina. Kada je trebalo da počne izgradnja pruge, opet je došlo do zastoja, jer se ministar građevina Vlada Todorović pojavio sa idejom da pruga bude širine koloseka 1,00 m, iako su projekti već urađeni za širinu 0,76 m. Tada je došlo do oštre polemike, kako u stručnim krugovima tako i u javnosti. Javnost, inženjersko udruženje i Nikola Pašić su bili za širinu koloseka 0,76 m, pa se pristupilo izgradnji pruge te širine. Maja 1904. godine počelo je obeležavanje pruge, a u tom mesecu je Uprava fondova odobrila zajam od 15 miliona dinara za izgradnju 500 kilometara pruga, među kojima i pruge Paraćin-Zaječar. Juna 1905. deonica Zaječar-Bogovina je putem licitacije ustupljena domaćim građevinskim preduzećima i pošto na ovom delu pruge nije bilo naročitih teškoća, građenje pruge je napredovalo normalno. Marta 1906. i deonica Paraćin-Donja Mutnica je ustupljena putem licitacije domaćin građevinskim preduzećima i odmah je počela gradnja. Treći, najteži deo pruge, između Donje Mutnice i Bogovine, ustupljen je maja 1907. preduzimaču Maksimilijanu Šiferu iz Pešte. Međutim, na ovoj deonici je bilo niz teškoća pa su radovi u decembru 1907. obustavljeni, jer je došlo do velikog klizanja nasipa i zemljišta preko Čestobrodice, a sa preduzimačem Šiferom raskinut ugovor. Zbog ovog događaja penzionisani su direktor Direkcije železnice i direktor Uprave građenja. Ponovo su na teren izlazile komisije, među kojima i Komisija stranih eksperata. Oni su na terenu predlagali sve varijante i predložili varijantu preko Obradovih Stolica sa velikim tunelom. Njihov predlog je usvojen i građenje je 1908. godine nastavilo drugo strano preduzeće, preduzimača Manša. Pored ovog, pojavio se problem u vezi sa promenom pravca dela trase kod Boljevca. Projekat je predviđao da pruga od železničke stanice Lukovo ide dolinom Crnog Timoka, zaobi-lazeći Boljevac, a do varošice se predviđao poseban kolosek. Stanovnici Boljevca su na sve načine pokušavali da se izbore da železnica prolazi pored same varošice, ali kod nadležnih nisu nailazili na podršku. Kralj Petar I Karadorđević je 1906. godine boravio u Brestovačkoj banji i tada je delegacija Boljevca iznela Kralju svoju molbu i ujedno žalbu na ministra grđevine. Kralj je naredio da se zadovoIje lokalne potrebe i pruga je skrenuta prema Boljevcu. Ovoj promeni pravca sigurno su doprineli i braća Minh, vlasnici rudnika kamenog uglja „Rtanj`, jer su tako približili prugu mestu do koga je vodila žičara za transport uglja iz rudnika (stanica Mirovo). Zbog ove izmene projekta, ministar građevina J. Stanković je podneo ostavku. Preduzimač Manš je loše organizovao poslove, slabo su napredovali i njegovo preduzeće je tražilo produženje roka za završetak radova na 18 meseci, umesto odobrenih 9. Zato su mu krajem 1910. poslovi oduzeli. Gradnju je nastavila Direkcija železnica, odnosno njena Uprava za građenje. Deonica od Paraćina do Izvora (sveta Petka), dužine 17,8 km, i deonica Zaječar-Krivi Vir, dužine 62,1 km, puštene su u saobraćaj 14. januara 1911. godine (1. januar 1911. po starom kalendaru). Tog dana je puštena u saobraćaj deonica od Zaječara do Vražogrnca, duga 7 km, kao veza za tzv. „belgijsku` prugu Vrška Čuka-Radujevac, širine koloseka 0,76 m. Ta industrijska pruga je bila duga 80 km, gradilo ju je jedno belgijsko-srpsko akcionarsko društvo, za ek-sploataciju rudnika Vrška Čuka, a demontirana je 1935. godine. Deonice Paraćin-lzvor i Zaječar-Krivi Vir koristili su i direktni putnici, jer su se roba i putnici prebacivali između Izvora (Sv. Petka) i Krivog Vira tzv. transbordmanom. Radovi na deonici Izvor-Krivi Vir nastavljeni su u januaru 1911. godine, ali je šef sekcije Ognjan Kuzmanović tražio izvestan procenat za sebe i osoblje, pa je ministar građevina za šefa sekcije postavio inženjera Petra Milenkovića, koji je sa grupom inženjera posao završio za 9 meseci bez ikakve posebne naknade. Deonica Izvor-Krivi Vir, u dužini od 25,3 km, potpuno je završen u decembru 1911, a pruga Paraćin-Zaječar, dužine 105,2 km, puštena je u javni saobra-ćaj 28. januara 1912. godine (15. januara 1912. po starom kalendaru). Pojava prvog voza kraj crnorečkih sela duž pruge je izazvala strah i paniku kod dela stanovnika tih sela, ali su se ubrzo navikli na voz i koristili su ga narednih šezdesetak godina. 4. IZGRADNJA PRIKLJUČNIH PRUGA Francusko društvo borskih rudnika, sa sedištem u Parizu, preduzelo je mere da svoje rudnike poveže prugom sa mrežom pruga SDŽ. Trasiranje pruge je počelo između 1905. i 1908. godine, a pruga je puštena u saobraćaj 10. maja 1912. godine i preko stanice Metovnice vezana za prugu Paraćin-Zaječar. Prugom Metovnica-Bor, u dužini od 20,6 km, upravljala je Direkcija borskog rudnika i sve do 1952. pruga je bila vlasništvo Borskog rudnika, kada je stupanjem na snagu reda vožnje za 1952/1953. godinu prešla u eskploataciju i javni saobraćaj JŽ. Pruga Paraćin-Zaječar, sa krakom Metovnica-Bor, puštena u javni saobraćaj 1912. godine, bila je 11. novembra 1915. povezana kolosekom 0,76 m sa prugom Ćuprija-Ravna Reka, dužine 6,4 km. Posle propasti Srbije, Nemci su 1916. godine za industrijske potrebe izgradili trianglu i kolosek do rudnika uglja Bogovina, dužine 5,3 km. Još 1912. godine vršene su pripreme za povezivanje pruge Paraćin-Zaječar sa uzanim prugama u zapadnoj Srbiji. Rešenje je nađeno umetanjem treće šine u kolosek glavne pruge Beograd-Niš, tako da je između Paraćina i Stalaća bio u upotrebi tzv. upleteni kolosek. Međutim, sa tehničke strane, rešenje sa ubačenom šinom i abnormalnom skretnicom činili su nesigurnim kretanje vozova pa su N-mci za vreme okupacije, 1915-1918. godine, skinuli umetnutu šinu. Posle oslobođenja, 1918. godine, osetio se nedostatak uzanog koloseka na potezu Paraćin-Stalać i 1921. je licitacijom ustupljena u rad deonica Paraćin-Stalać, koja je završena 4. oktobra 1924. Izgradnjom pruge Užice-Vardište, 1925. godine, pruga Paraćin-Zaječar je bila povezana sa Bosnom i preko Mostara sa Jadranskim morem. Već sledeće godine počeli su redovno da soabraćaju direktni teretni vozovi na relaciji Bor-Gruža (Dubrovnik). Ovi maršrutni vozovi su prevozili bakar iz Bora za Gružu, a dovozili u Bor koks. 5. OSNOVNE KARAKTERISTIKE PRUGE lako se Paraćin nalazi na 126,4, a Zaječar na 128 metara nadmorske visine, pruga Paraćin-Zaječar je bila izuzetno brdska pruga. Na deonici Izvor-Obradove Stolice dužine 13,5 km, uspon je bio 28°/oo, koliki je bio i pad od stanice Obradove do Male Suvaje. Pruga je iz moravskog regiona vododelničkim tunelom „Obradove Stolice` prelazila u Timočki region. U samom tunelu, dužine 1970,8 metara, bila je najveća kota na pruzi, od km 32+190 do km 32 + 360, koja je iznosila 554,3 m. Situacija trase (alinjman) od stanice Paraćin do stanice Izvor je uglavnom ispružena. Od stanice Izvor pruga je bila izrazito brdskog karaktera, sa velikim usponima do stanice Obradove Stolice, odakle je počinjao veliki pad do stanice Krivi Vir. Na deonici Izvor-Krivi Vir parametri pruge su izuzetno nepovoljni, nagib je iznosio imax = 28°/oo, a minimalni poluprečnik krivina Rmin = 80 m. Zbog ovako nepovoljnih parametara max. brzine vozova na deonici Izvor-Krivi Vir su iznosile 20 km/h, dok su na ostalom delu pruge vozovi razvijali brzinu od 30 km/h. Od Krivog Vira do Zaječara trasa je takođe ispružena, jer pruga uglavnom prati reku Crni Timok, osim na potezu od Lukova do Boljevca (razlozi za izmeštanje trase već su objašnjeni u poglavlju III). Trasa pruge od Paraćina je vodila ispod Karađorđevog brda i Slatine do sela Glavice, gde je prelazila reku Crnicu rešetkastim gvozdenim mostom, dužine 34 m. Godine 1953, izgradnjom pruge normalnog koloseka Paraćin-Stari Popovac, uzana pruga je „upletena` u normalni kolosek između stanica Paraćin i Davidovac, tako da je reku Glavicu prelazila preko novog mosta i ulazila u kraći tunel „Glavica`. Do stanice Izvor, pruga je bila ravničarskog karaktera, da bi zatim postala izrazito brdska, do stanice Obradove Stolice, pa su elementi pruge zahtevali izgradnju više potpor-nih zidova. Pruga je do stanice Obradove Stolice savlađivala visinsku razliku od 427 metara, da bi u tunelu ,,Ob-radove Stolice` počeo pad sve do Zaječara, koji je iznosio 425 m. Tunel „Obradove Stolice`, dužine 1970,8 m, bio je najduži tunel na pruzi. Ulaz u tunel je bio u km 31+609 i do km 32 + 190 pruga je bila u usponu od 2°/oo, zatim je deonica od 170 m bila u horizontali, da bi do izlaza iz tunela pruga imala pad od 5°/oo, odnosno 10°/oo. Savladavši brdo Samanja tunelom „Obradove Stolice`, pruga je ulazila u dolinu rečice Velika Suvaja, čiji je tok pratila oko 12 km i na tom delu pruge su bila tri gvozdena mosta, dužine 8,9 m, 11,2 m i 11,3 m. Ispred železničke stanice Lukovo nalazio se takođe gvozdeni most, dužine 10 m, a između stanica Lukovo i Mirovo pruga se dva puta ukrštala sa drumom Paraćin-Zaječar. U km 52 + 420 pruga i put su se ukrštali u niovu, dok se u km 55+150 nalazio podvožnjak. Odmah po izlasku iz stanice Mirovo, pruga je gvozdenim mostom dužine 15 m prelazila rečicu Mirošticu, a u km 61 + 180, ispred stanice Boljevac, ponovo se u nivou ukrštala sa drumom Paraćin-Zaječar. Između železničkih stanica Boljevac i Bogovina, u km 68 + 900, nalazio se most preko Crnog Timoka, dužine 31 m, i pruga je dalje, do Zaječara sledila tok ove reke. Na deonici Bogovina-Zaječar nalazili su se sledeći veći objekti: most dužine 20 m preko Bogovinske reke, u km 74 + 455, most dužine 31 m preko Sumrakovačke reke, u km 79 + 940, most dužine 16 m preko Šarbanovačke reke, u km 84 + 389, tunel dužine 230 m „Baba Jona`, u km 89 + 017, most dužine 57,3 m preko Metovničke reke, u km 91 +533 (ovaj most sa dve gvozdene konstrukcije je bio najduži most na pruzi), tunel dužine 11,2 m „Šupljar`, u km 93 + 451, tunel dužine 308 m „Zvezdan`, u km 95+164, most dužine 40 m preko Crnog Timoka, u km 96 + 018. Na pruzi je bilo ukupno 148 putnih prelaza u nivou, od kojih su samo tri bila osigurana putoprelaznim branicima (putni prelazi u Paraćinu i Zaječaru). Materijal gornjeg stroja je bio dosta slab, a najistrošeniji i najslabiji po tipu je bio materljal gornjeg stroja izmedu železničklh stanica Davidovac i Boljevac. Šine su bile različitih tipova, a najčešće su bile tzv. srpske šine h = 98 mm, l = 9m, zatim srpske šine h = 125 mm, 1 = 7,75 m (ove šine su prvobitno bile ugrađene na pruzi Beograd-Niš zatim su prenete na prugu Doljevac-Kuršumlija, pa su tek sa topličke pruge prenete i ugrađene na ovoj pruzi) i tzv. Vrangelove šine h = 128 mm. I kod skretnica je bila velika šarolikost, pa su na ovoj pruzi bile ugrađene sledeće vrste skretnica: srpske S2Ol h = 98 mm i ugao skretanja 7°, srpska S30, h = 125 mm, 6°54`, bosanske IVa, h = 100 mm, 6°, mađarska MAV h«-100/110 mm, 7° IV FMS h = 100 mm, 6° UNRRA h=125 mm, 7° (bile su svega dve ovakve skretnice u Boljevcu) - francuske h = 110/115 mm, 1:10. Vezivanje šina za pragove je bilo prostim klinovima, bez podložnih pločica, žabica i sl. Tirfoni su tek posle drugog svetskog rata počeli da se upotrebljavaju u manjim količinama. Održavanje pruge je bilo ručno i neekonomično, a nikada nije izvršen kapitalni remont pruge. 6. OPIS SLUŽBENIH MESTA Na pruzi Paraćin-Zaječar, dugoj 105,2 km, bila su ukupno 24 službena mesta, i to: 14 stanica, 3 ukrsnice, 2 tovarišta i 5 stajališta. Paraćin - teretna stanica je imala pet koloseka, koji su se prema nameni delili na: prvi - pretovarni, drugi -garažni za putničke gamiture, treći -prolazni kolosek i četvrti i peti su bili teretni koloseci. Treći kolosek se produžavao do putničke stanice, koja je imala samo jedan kolosek (pored stanične zgrade). Ovaj kolosek se dalje produžavao u prugu prema Stalaću, a iza zgrade magacina su se od njega odvajala dva pretovarna koloseka 0,76 m u obliku češlja, sa dva koloseka 1,435 m. Na izlazu iz stanice prema Zaječaru i Ćupriji, nalazila se ložionica sa dva koloseka u ložioničkoj šupi i jednim slepim kolosekom pored zgrade. Ložionica je imala vodonapojnik i kanal za pregled lokomotiva. U neposrednoj blizini ložionice nalazila se triangla, koja je služila za okretanje lokomotiva, a omogućavala je i saobraćaj direktnih teretnih vozova na pravcu Ćurpija-Zaječar. Stanica je imala tovarni profil i kolsku vagu, a bila je osigurana štitnim signalima Paraćin Fabrika - stajalište, a sa otvorene pruge se odvajao industrijski kolosek (upleteni) za Srpsku fabriku stakla. Davidovac - stanica je imala četiri koloseka i bila je osigurana likovnim signalima. Od Paraćina do ove stanice je bio tzv. upleteni kolosek (umetanje treće šine u normalni kolosek), koji se dalje račvao za Stari Popovac (normalni kolosek) i za Zaječar (kolosek 0,76 m). Stanična zgrada se nala-zila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar, u km 7 + 687. Lešje - stajalište je od objekata imaio samo stražaru, koja se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar. Donja Mutnica - stanica je imala tri koloseka, čije su korisne dužine iznosile 139 m (prvi kolosek) i 196 m (drugi i treći kolosek). Stanica je imala dva nepravilna glavna prolazna koloseka po tzv. „belgijskom` tipu (sve stanice na pruzi, osim stanice Mirovo, imale su nepravilne prolazne kolose-ke), gde je ulaz u stanicu bio vožnjom u pravac, a izlaz vožnjom u skretanje. Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar, u km 15 + 272. Stanica nije bila osigurana, već je imala signalnu oznaku „Prilazni signal` (žuti kotur sa crno-belim rubom i belom kosom prugom naviše sleva nadesno). Izvor - stanica je imala pet koloseka, sledećih korisnih dužina: sporedni kolosek.... Kd = 195 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 241 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 241 m glavni kolosek........ Kd = 252 m sporedni kolosek.... Kd = 179 m Stanica je bila osigurana štitnim signalima, a stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 17 + 790. Stanica je imala kolsku vagu i tovarni profil, a za potrebe zaprežnih i lokomotiva potiskivalicu na potezu Izvor-Obradove Stolice. U stanici je postojala vodostanica sa dva vodonapojnika i kanal za pregled lokomotiva, na drugom koloseku. Klačevica - ukrsnica sa dva nepravilna glavna prolazna koloseka kori nih dužina od po 193 m. Zgrada postaje i dve stražare su se nalazile sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 23 + 326, a sa obe strane ukrsnice bile su signalne oznake „Prilazni signal`. Javorac - ukrsnica sa dva nepravilna glavna prolazna koloseka, korisnih dužina od po 193 m. Prvi kolosek je bio osiguran sa dve iskliznice. Zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 26 + 409, a sa obe strane ukrsnice su bile signalne oznake „Prilazni signal`. Obradove Stolice - stanica je imala tri koloseka, prvi sporedni Kd = 165 m, dok su drugi i treći bili nepravilni glavni prolazni koloseci od Kd = 228 m. Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar, u km 31+310. Zbog potrebe potiskivanja težih vozova na deonicama Izvor-Ob-radove Stolice i Krivi Vir-Obradove Stolice, u ovoj stanici je postojala okretnica, prečnika 18,85 m, kao i kanal za pregled lokomotiva na drugom koloseku. Od trećeg koloseka skretnicom br. 3 odvajao se kolosek za okretnicu, a od njega se skretnicom br. 6 odvajao industrijski kolosek za kre-čanu, dužine 355 m. Na prvom koloseku se nalazila jedna iskliznica, a i skretnica br. 3 je bila osigurana jednom iskliznicom. U stanici su postojale dve stražare i tri stambene zgrade. Na 85 m od izlazne skretnice br. 5 nalazio se ulaz u tunel „Obradove Stolice`. Velika Suvaja - tovarište. Sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar nalazila se zgrada šumske sekcije. U ovom tovarištu su se tovarila isključivo drva, a industrijski kolosek je bio sa jednostranom kolosečnom vezom, i to od strane stanice Krivi Vir. Mala Suvaja - u prvo vreme ukrsnica, a zatim tovarište u kojem su se, takođe, tovarila drva. Postojala su dva nepravilna glavna prolazna koloseka, korisnih dužina oko 196 m, prvi je bio osiguran sa dve iskliznice. Stanična zgrada je bila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 37 + 016. Krivi Vir - stanica je imala šest koloseka, sledećih korisnih dužina: sporedni kolosek (osiguran iskliznicama) Kd = 215m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 290m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 290 m glavni kolosek.......... Kd = 208 m . glavni kolosek...... Kd = 208 m . sporedni kolosek.. Kd = 213m Stanica je bila osigurana štitnim signalima, a stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćn-Zaječar u km 43+102. Na oko 2 km od stanice u pravcu stanice Lukovo, tačnije u km 44 + 942, nalazila se triangla za okretanje lokomotiva. Stanica je imala magacin sa tovarnom rampom, a za potrebe vuče vozova postojala je vodostanica sa tri vodonapojnika, kanal za pregled lokomotiva, peskara i postrojenja za ugalj. Lukovo - stanica je imala četiri koloseka sledećih namena i korisnih dužina: .sporedni kolosek (osiguran iskliznicama) Kd = 191 m . pravilni glavni prolazni kolosek Kd = 237m . nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 237 m . glavni kolosek..... Kd = 204 m Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 50+669. Stanica je imala magacin sa tovarnom rampon, dve stražare i zgrada nadzornika pruge. Jablanica - stajalište bez ikakvih objekata. Mirovo - stanica je imala četiri koloseka sledećih namena i korisnih dužina: sporedni kolosek (osiguran iskliznicama) Kd = 231 m glavni prolazni kolosek. Kd = 239 m glavni kolosek...... Kd = 210m glavni kolosek...... Kd = 183 m Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar u km 56 + 624. Stanica je imala kolsku vagu i dva vodonapojnika. Od četvrtog koleseka odvajao se industrijski kolosek za termoelektranu ukupne dužine 435 m, a od prvog koloseka odvajao se industrijski kolosek rudnika kamenog uglja „Rtanj`, koji se račvao u šest koloseka dužina od 97 do 340 m. Za obavljanje manevarskog rada na ovim kolosecima, rudnik je imao sopstvenu manevarsku lokomotivu, u prvo vreme parnu lokomotivu bez vatre, a zatim dizel-lokomotivu. Stanica nije bila osigurana, već su postojale signalne oznake „Prilazni signal`. Boljevac stanica je imala četiri koloseka sa sledećom namenom i korisnim dužinama: sporedni kolosek (osiguran sa dve iskliznice) Kd = 181 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd =247m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 247m sporedni kolosek (osiguran jednom iskliznicom) Kd = 233 m Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar u km 63 + 811. Stanica je imala magacin sa tovarnom rampom, tovarni profil, dve stražare i zgradu nadzornika pruge. Stanica nije bila osigurana, već su postojale signalne oznake „Prilazni signal`. Bogovina - stanica sa četiri koloseka sa sledećim korisnim dužinama i namenom: sporedni kolosek.... Kd = 242 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 304 m nepravilni glavni prolaznl kolosek Kd = 235m glavni kolosek........ Kd = 235 m Stanica je bila osigurana likovnim ulaznim signalima, bez predsignala. Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin - Zaječar u km 72 + 231, pored koje se nalazio magacin sa tovarnom rampom. U stanici su se nalazile vodostanica sa jednim vodonapojnikom, kolska vaga i tri stražare (br. 34, 35 i 36). Na udaljenosti od 1,5 km od stanice, tačnije u km 73 + 908, nalazila se triangla, od koje se odvajao industrijski kolosek za rudnik mrkog uglja „Bogovina`. Sumrakovac - ukrsnica sa dva nepravilna prolazna koloseka korisnih dužina od po 199 m, od kojih je prvi bio osiguran sa dve iskliznice. Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 78 + 788, a pored nje se nalazila tovarna rampa. Na izlazu iz stanice u smeru ka Zaječaru nalazile su se stražare broj 39 i 40 (na celoj pruzi je bilo ukupno 48 stražara). Ukrsnica je imala signalne oznake „Prilazni signal`. Šarbanovac - stanica sa tri koloseka sledećih namena korisnih dužina: 1. sporedni kolosek (osiguran jednom iskliznicom) Kd = 130 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 130 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 203 Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 84 + 096. U stanici se nalazio magacin sa tovarnom rampom, kao i dve stražare. Stanica nije bila osigurana, već su postojale signalne oznake „Prilazni signal`. Gornjakovići -stajalište bez ikakvih objekata. Metovnica - najveća stanica na pruzi, iz koje se odvajala pruga za Bor, dužine 20,6 km. Stanica je imala pet koloseka sledećih namena i korisnih dužina: sporedni kolosek.... Kd = 247 m glavni kolosek........ Kd = 247 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 191 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 280 m glavni kolosek........ Kd = 225 m Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 91+726. Stanica je bila osigurana likovnim signalima sa posebnim predsignalima, sa tri ulazne strane. Prva tri koloseka su se produžavala prema Boru, a na izlazu su postojale kolosečne veze koje su vodile u nekadašnju stanicu Borskog rudnika, koja je imala četiri slepa koloseka i jedan ložionički kolosek. Maja 1952. godine JŽ su preuzele od RTB Bor eksploataciju pruge Metovnica-Bor, pa je iz-begnuto postojanje dve posebne stanice u Metovnici, tako da je stanica imala ukupno 10 koloseka, ložionicu, okretnicu, vodostanicu sa dva vodonapojnika, kanal za pregled lokomotiva, stanični magacin sa tovarnom rampom, kolsku vagu i tovarni profil. U stanci su postojale dve stražare i dve stambene zgrade. Gamzigrad - stajalište sa stražarom, koja se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar u km 93 + 052. Zvezdan - Stanica je imala tri koloseka sledećih namena i korisnih dužina: spredni kolosek...... Kd = 163 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 210m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 218m Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin - Zaječar u km 99 + 565. Stanica je bila osigurana likovnim signalima. Na prvom koloseku se nalazila kolska vaga. Kod ulaznog signala iz pravca Zaječara nalazila se odvojna skretnica za industrijskii kolosek na kojem se utovarao ugalj iz rudnika „Lubnica` (ugalj je dovožen žičarom). Zaječar - stanica sa desne strane pruge Paraćin - Zaječar, u km 105 + 200, osigurana likovnim signalima. Stanica je imala ukupno 29 koloseka širine 0,76 m (pored 28 normalnih koloseka), od kojih su dva služila za prijem i otpremu putničkih vozova, pet za prijem i otpremu terenih vozova, devet su bili manipulativni i industrijski koloseci, dok su ostalih trinaest koloseka služili za potrebe ložionice, kolske radionice i ostalih postrojenja za snabdevanje lokomotiva. Kolosečne veze u stanici su bile izvedene tako da je bilo neminovno ukrštanje koloseka različitih širina u istom nivou, tako da je na području stanice bilo tri ukrštaja. Dva putnička koloseka su se nalazila izmedu trećeg i četvrtog normalnog koloseka, a između teretnih koloseka obe širine postojala su dva pretovarna koloseka. Postojala je veoma razgranata kolosečna mreža, za potrebe vuče: snabdevanje vodom i ugljem lokomotiva, pranje i izbacivanje šljake i sl. Ložionička šupa je imala dva koloseka, po jedan obe širine. Lokomotive su u ložionicu išle preko okretnice, koja je služila za obe širine koloseka (ova okretnica koju je firma MAN izradila još 1922. godine i danas je u upotrebi. Stanica je imala kolsku radionicu sa tri koloseka 0,76 m, kolsku vagu 0,76, vodostanicu sa vodonapojnicima, bazene i estakade za ugalj, kanale za pregled i opravku lo-komotiva i kola. Za potrebe pretovara izgrađen je poseban pretovarni most, dužine oko 140 metara, a koristila se i posebna kranska dizalica. U stanici Zaječar nalazilo se sedište Saobraćajne sekcije, Sekcije za vuču vozova i Sekcije za održavanje pruge. Stanični platoi svih stanica na pruzi Paraćin-Zaječar su bili u horizontali (i = O°/oo), osim stanice Izvor, čiji je plato imao nagib od i = 1°/oo i ukrsnice Klačevica, čiji je plato imao nagib od 2,5°/oo 7. ŽIVOT I RAD NA PRUZI Puštanjem u saobraćaj pruge Paraćin-Zaječar, Timočka krajina je najkraćim putem povezana sa dolinom Velike Morave, odnosno glavnom prugom Beograd-Niš. Prvih godina eksploatacije pruge saobraćaj je dosta rastao, pa je redom vožnje od 1. maja 1914. godine bilo predviđeno da na pruzi Paraćin-Zaječar saobraća ukpno deset pari vozova: jedan par putničkih vozova (1011/1012), jedan par mešovitih vozova (1021/1022) i osam pari teretnih vozova (1041/1042 do 1055/1056)*. Na pruzi Paraćin-Zaječar odvijao se dosta jak teretni saobraćaj, a najviše se prevozio ugalj (kameni iz rudnika V. Čuka i Rtanj i mrki iz rudnika Zvezdan (Lubnica) i nešto kasnije iz Bogovine), građevinski materijal, ogrevno drvo i poljoprivredni proizvodi, a sa priključne pruge Metovnica-Bor izvozio se bakar za Francusku, jer je borski rudnik bio vlasništvo Francuskog društva borskih rudnika, sa sedištem u Parizu. Značaj pruge Paraćin-Zaječar može se videti na primeru rudnika kamenog uglja „Rtanj`, koji je otvoren još 1902. godine. Vlasnici rudnika, Braća Minh iz Beograda, postepeno su razvijali rudnik sve do završetka pruge Paraćin-Zaječar, tako da su u vreme građenja pruge završene sve instalacije, kao i vazdušna železnica dužine 5 km od rudnika do železničke stanice Mirovo, koju je 1910. isporučila firma Pohlig iz Kelna. Za težak teretni saobraćaj na pruzi Paraćin-Zaječar, sa velikim usponom (strma ravan) izmedu stanica Izvor i Krivi Vir, firma August Borsig, A.G.-Berlin Tegel je 1913. izgradila veliku 1CC Mallet tender-lokomotivu sa vlažnom parom, SDŽ 501 do 504 (kasnije prenumerisane u JDŽ 91-035 do 038), koje su pokazale dobra svojstva na ovoj pruzi. Za vreme prvog svetskog rata Švajcarska je isporučila SDŽ pet tender-lokomotiva koloseka 0,76 m (SDŽ 801-805, kasnije 82-001 do 005), a iz Sjedinjenih Američkih Država je 1915. stiglo devet lokomotiva Mallet 1CCI (kasnija serija 93). Sa propašću Srbije, 1915. godine, sve pruge u Srbiji su potpale pod upravu Carske i kraljevske vojne železnice (K. und K. Heresbahn), kojoj je firma Henschel und Sohn A.G. ispo-ručila 34 tender-lokomotiva 1CC Mallet, serije Vlc7 6000, za pruge u Bosni i za prugu Paraćin-Zaječar (po završetku rata ove lokomotive su prenumerisane u SDŽ 14201-14234, kasnije je JDŽ 91-001-034). 1915. godine, pre povlačenja srpske vojske, završena je pruga koloseka 0,76 m između Paraćina i Ćuprije, a 1916. godine Nemci su izgradili industrijsku prugu do rudnika mrkog uglja Bogovina. Srbija je izašla iz prvog svetskog rata sa ogromnim materijalnim i ljudskim gubicima. Saobraćaj, najznačajnija privredna grana, bio je potpuno razoren. Železnički saobraćaj je pretrpeo ogromne materijalne štete, jer je neprijatelj prilikom povlačenja uništavao stanice i stanična postrojenja, tunele i mostove, lokomotive i kola. Od 68 lokomotiva uzanog koloseka sa kojima je raspolagala Srbija, kraj rata je dočekalo svega 14 lokomotiva. Zbog nedostatka sredstava, obnavlja-nje privrede je teklo veoma sporo. Zbog važnosti saobraćaja za potrebe privrede i vojske, popravka pruga je vršena relativno brzo, zavisno od brzine prodiranja savezničke vojske na sever, posle proboja Solunskog fronta, kao i od stepena oštećenja pojedinih objekata. Prva je proradila pruga Paraćin-Zaječar, na kojoj je saobraćaj prema podacima saobraćajnog odeljenja vrhovne komande počeo već 18. novembra 1918. godine. Ove popravke su bile nesolidne i privremene, no vremenom je uspostavljen i regulisan redovan saobraćaj. Posle rata počela je i obnova voznog parka, najviše naime reparacija (ratnih odšteta). Lokomotive i kola su stizali iz Nemačke i sa teritorije nekadašnje Austro-Ugarske, a za prugu Paraćin-Zaječar je isporučen izvestan broj lokomotiva serije 91 ICC Mallet. 1922. godine Železnice SHS su dobile 29 lokomotiva ove serije, a 20 lokomotiva je već bilo u eksploataciji još od 1917. godine (K. und K. Heres-bahn Vlc 14300). Ove lokomotive su postale vodeća serija na pruzi Paraćin-Zaječar. Posledice prvog svetskog rata uticale su na pogoršanje položaja radnika, a naročito železnčara, koji su neredovno primali zaradene prinadležnosti, usled oskudice u novcu, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Skupoća kao najokrutnija posledica ratnih godina uticala je na porast nezadovoljstva i među železničarima, koji su se masovno uključivali u protesne zborove. Pre nego što se prešlo na ozbiljnije akcije, izvršeno je obnavljanje stručnih organizacija i želez-ničari su organizaciono pripali Savezu saobraćajnih i transportnih radnika. Zbog neuredno isplaćivanih zarada, maja 1919. godine je izbio štrajk na pruzi Ćuprija-Paraćin-Zaječar, koji je trajao šest dana, dok nije postignut sporazum s Ministarstvom saobraćaja. Neuredno isplaćivanje radničkih nadnica praktikovano je i dalje pa su štrajkovi izbijali i na drugim prugama: Niš-Skopje, Zabrežje-Valjevo, na Požarevačkoj okružnoj železnici, na okružnoj železnici Šabac-Koviljača itd. Rezultat ovako pojačanog pritiska organizovanih železničkih i drugih radnika, ne samo u Srbiji već u celoj zemlji, bio je potpisivanje Protokola sporazuma sa Ministarstvom saobraćaja, koji je regulisao radne uslove, radno vreme (208 sati mesečno), nadnice i ostale elemente važne za rad železničara. Protokol sporazuma je potpisan 27. oktobra 1919. godine, ali je železnička birokratija, na čelu sa ministrom saobraćaja Draškovićem, odmah počela sa kršenjem njegovih odredaba. Pogoršanje položaja radnka i sniženje životnog standarda radnika vodilo je ka neizbežnom sukobu sa poslodavcima. U 1920. godini prvi štrajkovi se pojavljuju već početkom januara (5. januara je izbio veliki štrajk železničara u Nišu). Pododbor železničara iz Zaječara na konferenciji 17. januara donosi odluku o štrajku železničara na timočkim prugama. Štrajk je trajao od 21. do 25. januara. Obustavljen je prevoz putnika i robe, saobraćali su samo vojni vozovi. U štrajku je uzelo učešće svo osoblje sa pruga Prahovo-Zaječar-Knjaževac i Zaječar-Paraćin, ukupno 620 železničara. Međutim, štrajk je ostao izolovan, jer su za izvođenje štrajka širih razmera bili potrebni organizacioni, finansijski i psihološki preduslovi. To je ohrabrilo vladu da odgovori silom, pa je na sednici Ministarskog saveta od 24. januara 1920. odlučeno da se militarizuju pruge Paraćin-Zaječar i Prahovo-Knjaževac. U upoređenju sa ostalim štrajkovima na železnici, štrajk timočkih železničara predstavlja najveći domet, jer su štrajkači preuzeli organizaciju celokupnog železničkog saobraćaja na jednom delu državnih pruga, što je ogorčena buržoazija okvalifikovala kao pokušaj sprovođenja „boljševičke republike`, pa je preuzeta krivična istraga prema organizatorima štrajka i već 30. januara su počela hapšenja. Posle ugušivanja štrajkova na timočkim prugama došlo je do izvesnog zastoja u borbi železničara, što je predstavljalo zatišje pred nove sukobe. Dolaskom Stojana Protića na čelo vlade, Anton Korošec je zauzeo položaj ministra saobraćaja, koji je još beskrupuloznije sprovodio staru politiku. Ministarstvo saobraćaja je objavilo da je 1. marta 1920. ukinut Protokol sporazuma i da se zamenjuje privremenim Pravilnikom, koji produžava radno vreme i smanjuje zarade železničara. Svoju spremnost za borbu železničari su pokazali organizovanjem generalnog štrajka u noći između 15. i 16. aprila. Štrajkom je bila obuhvaćena čitava teorija beogradske železničke direkcije, pa i pruga Paraćin-Zaječar. Štrajk je slaman silom, što je dovelo i do zločina na Zaloškoj cesti 24. aprila. Štrajk je zaključen 29. aprila 1920. godine, kada je izvršena militarizacija železnica. Saobraćaj na pruzi Paraćin-Zaječar je iz godine u godinu rastao, tako da se od sredine dvadesetih godina ustalio broj vozova na pruzi. Između Paraćina i Zaječara je saobraćalo dva para mešovitih vozova (polasci iz Za-ječara u jutarnjim i popodnevnim satima), a po dva para mešovitih vozova su saobraćala na relacijama Zaječar-Metovnica i Paraćin - Izvor. Izgradnjom pruge Paraćin - Stalać koloseka 0,76 m, 1924. godine.odnosno pruge Užice - Vardište 1925. godine, počeo je saobraćaj direktnih teretnih vozova na relaciji Bor - Gruža, za prevoz bakra i koksa. Za vreme drugog Svetskog rata na pruzi Paraćin-Zaječar je u periodu od 2. avgusta 1941. do 31. avgusta 1944. izvršeneukupno 64 diverzije. Iako su prugu obezbedjivale udružene nemačke, bugarske i četničke snage, partizani su 24 puta napadali železničke stanice i demolirali stanične zgrade i postrojenja, a više puta su rušili mostove, sekli TT-stubove, demontirali šinska polja i napadali i preturali vozne kompozicije. Odmah po oslobođenju ovih krajeva izvršena je popravka porušene pruge, tako da je saobraćaj na relaciji Paraćin-Zaječar uspostavljen krajem 1944. godine. U novoj Jugoslaviji pristupilo se izgradnji ratom opustošne zemlje, u čemu je značajnu ulogu imao železnički saobraćaj, koji je dao ogroman doprinos i godinama obnove i izgradnje. Proizvodnja je beležila stalni rast 1954. je, na primer, rudnik Rtanj proizveo oko 55.000 tona kamenog uglja. Te godine na pruzi su saobraćali sle-deći vozovi: Paraćin - Izvor - dva para lokalnih vozova Paraćin - Zaječar - dva para mešovitih vozova, dva para sabirnih vozova Bogovina - Zaječar - tri para mešovitih vozova Bor - Zaječar - tri para mešovitih vozova, šest pari direktnih teretnih vozova Zvezdan - Zaječar - jedan par lokalnih vozova. Ložionica Zaječar je u svom inventarskom parku imala 24 lokomotive koloseka 0,76 m: tri serije 82, dve serije 89, šesnaest 92 i tri lokomotive serije 93. Početkom šezdesetih godina kasirane su lokomotive serije 93, a normalizovanjem pruge Kraljevo -Kruševac, na ovu prugu je prebačen izvestan broj lokomotiva serije 83. Već sledeće godine ukinut je uzani kolosek Kruševac - Stalać, 1960. je ukinut kolosek 0,76 m između Paraćina i Stalaća, a 1962. između Paraćina i Ćuprije. Nadzvorništva pruge su se nalazila u stanicama Paraćin, Izvor, Obradove Stolice, Lukovo, Boljevac, Metovnica i Zaječar, rukovaoci SS i TT-postrojenja su imali sedišta u Paraćinu, Bo-Ijevcu i Zaječaru, a tehnička kolska služba je bila organizovana u stanicama Paraćin, Obradove Stolice, Metovnica i Zaječar. U većini stanica sastav osoblja su činili: šef stanice, otpravnici vozova, skretničari, magacioneri i blagajnici bileta. Razvojem drumskog saobraćaja počeo je da opada obim prevoza na železnici. Tako je 1958. na pruzi Paraćin - Zaječar prevezeno oko 650.000 putnika i utovareno oko 450.000 tona robe, dok je 1967. prevezeno oko 501.000 putnika, a utovareno oko 320.000 tona robe. Smanjenje obima prevoza može se posmatrati i kroz smanjenje inventarskog parka lokomotiva. Godine 1963. na pruzi je radilo ukupno 28 lokomotiva, dok se 1967. taj broj smanjio na 17. Ovi negativni pokazatelji doveli su do ideje o ukidanju pruge Paraćin - Zaječar. * Obeležavanje vozova na uzanim prugama SDŽ je bilo po sistemu pripadnost vozova određenoj pruzi. Vozovi koji su saobraćali na pruzi Mladenovac-Valjevo imali su osnovni broj 500, na pruzi Ćuprija-Ravna Reka 600, Valjevo-Zabrežje 800, Stalać-Užice 900, a, kao što je rećeno, na pruzi Paraćin-Zaječar osnovni broj vozova je bio 1000. 8. OBUSTAVLJANJE SAOBRAĆAJA I DEMONTIRANJE PRUGE Početkom šezdesetih godina dolazido naglog razvoja drumskog saobraćaja u našoj zemlji, što je dovelo do preraspodele usluga na transportnom tržištu i smanjenja prevoza robe železnicom. Prelivanje obima rada sa železničkog na drumski saobraćaj, prinudilo je železnicu da menja ponašanje na transportnom tržištu. Železnička-transportna preduzeća, u novonastaloj situaciji, ulaze u konkurenciju sa drumskim saobraćajem dvojako: modernizacijom i ukidanjem nerenta-bilnih pruga. Ukidanje nerentabilnih pruga za javni saobraćaj našlo je svoje mesto u Sanacionom programu ŽTP „Beograd` 1966. godine. Jedna od pruga čija se nerantabilnost ispitivala bila je i pruga uzanog koloseka Paraćin - Zaječar, na kojoj je 1967. zabeležen gubitak od 1,3 milijarde dinara. 26. maja 1968. godine, stupanjem na snagu novog reda vožnje, zbog puštanja u saobraćaj novoizgrađenog asfaltnog puta Paraćin - Zaječar, obustavljen je prevoz putnika i stvari na delu pruge Paraćin - Boljevac i taj deo pruge je demontiran iste godine, kao i ogranak Metovnica - Bor, dok se na preostalom delu pruge, između Boljevca i Zaječara, saobraćaj odvijao. Zbog izuzetno smanjenog broja prevezenih putnika, redom vožnje za 1971/72. godinu, tačnije 22. maja 1971, obustavljen je putnički saobraćaj i na delu pruge Boljevac - Zaječar. Tom prilikom zatvorene su stanice Zvezdan, Metovnica i Šarbanovac, a status stanice zadržala je samo stanica Bogovina, dok je stanica Boljevac pretvorena u transportno otpremništvo. Međutim, poslovanje na ovoj pruzi je i dalje bilo nerentabilno, pa trebalo tražiti nova rešenja, jer je obim rada i u utovaru i u istovaru iz godine u godinu pokazivao tendenciju opadanja. Stručnim elaboratom iz novembra 1975. godine utvrđeno je da na delu pruge Bogovina - Boljevac nedostaje oko 10.000 neto-tona robe, odnosno potrebno je da se na ovoj pruzi preveze preko 19.100 neto-tona da bi bila na granici rentabilnosti i da se tako zadrži u javnom saobraćaju. Ako bi se ova pruga zadržala u jav-nom saobraćaju sa postojećim ra-dom, zainteresovane OUR i DPZ bi morale ŽTP „Beograd` nadoknaditi gubitke od 600.000.000 dinara godišnje. Ponuđeno je i rešenje da se pomenuti deo pruge ukine za javni saobraćaj i pretvori u industrijsku prugu, koju bi neka privredna organi-zacija primila kao svoje osnovno sredstvo. Pošto nijedna privredna organizacija nije prihvatila ponudeno rešenje pa ni DPZ, Radnićki savet ŽTO „Beograd` je 03. jula 1976. doneo odluku da se deo pruge Boljevac - Bogovina ukine za javni saobraćaj, što je i sprovedeno 03. januara 1977. godine. Preostali deo pruge Bogovina - Zaječar, u dužini od 33 km, korišćen je isključivo za prevoz mrkog uglja iz rudnika Bogovina, ali je i ovaj prevoz bio nerentabilan, gubici su bivali sve veći. U stanici Zaječar godišnje se pretovaralo 150.000 tona uglja za TE »Morava` kod Svilajnca, a 30. juna 1979. godine lokomotiva serije 83-182 je dovukla poslednju kompoziciju. Bogovinski ugljenokop se opredelio za drumski prevoz uglja do železničke stanice Stari Popovac, gde se obavljao pretovar u železnička kola. Decembra 1979. godine Skupština SOUR ŽT „Beograd` je donela odluku o trajnom obustaljanju saobraćaja napruzi Zaječar - Bogovina Rudnik. Pet godina kasnije, 09. jula 1984. godine, odlukom Radničkog saveta ŽTO ,,Beograd` br. 196/84-170 demontiran je preostali deo pruge Zaječar - Bogovina Rudnik i data je preporuka o prodaji polovnog materijala (šina, lokomotiva, kola i dr.). Pruga Paraćin - Zaječar imala je važnu ulogu u železničkom saobraćaju punih 70 godina. Trajala je i obavljala svoju funkciju sve dotle dok joj je vreme to dozvoljavalo. Kada je drum-ski saobraćaj, naglim razvojem, preuzeo njenu ulogu, postala je deo prošlosti i prestala da postoji. Vraćajući se u prošla vremena, sa nostalgijom se sećamo ove i drugih uzanih pruga koje predstavljaju neizbrisiv deo Jugoslovenskih železnica. Naslov originalnog teksta: Sedamdeset i pet godina od izgradnje pruge Paraćin - Zaječar UDK 656.211.1:65.011.2.016.8(048.07) Zoran Bundalo, dipl. inž. LITERATURA Brate Tadej: „Die Dampflokomotiven Jugoslaviens` Verlag Josef Otto Sle- zak, Wien, 1971. Železnice SHS: „Železnički almanah 1928-1929`, Narodna misao A.D., Be- ograd, 1928. JDŽ: „Sto godina železnica Jugoslavi- je`, Jugoslovensko štamparsko pred- uzeće, Beograd, 1951. Jezdimir Nikolić: Istorija železnica Sr- bije, Vojvodine, Crne Gore i Kosova`, Zavod za novinsko-izdavačku i propa- gandnu delatnost, JŽ Beograd, 1980. Radomir Cokić: „Četrdeset godina od izgradnje prve omladinske pruge Bor - Crni Vrh`, časopis „Železnice` br. 7/1986. Dragomir Arnautović: Istorija srpskih železnica 1850-1918`, Privrednik, Be- ograd, 1934. Stevan Veljković: „Boljevac i okolina`, knjiga I, Istorijski arhiv „Timočka kraji- na`, Zaječar, 1986. Vlajko llić: „O širini koloseka naših no- vih železnica`, Nova trgovačka štam- parija, Beograd, 1905. Milica Milenković: „Železničari Srbije 1918 - 1920`, ŽTP „Beograd`, Beog- rad, 1971.

Branko Radičević (Slavonski Brod, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma. U spomen na pesničku zaostavštinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u S. Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Radičević je rođen u Brodu na Savi 28. marta 1824. godine u porodici Todora (Božidara) i Ruže Radičević, kćerke bogatog Vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime Aleksije. Kršten je sutradan od strane kuma Janka Božića, građanina brodskog. Branko po ocu vodi poreklo (iz Boljevaca) starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju. Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko (posrbljeno ime). Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža (* 1802 - † 1833) umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Njegovo poreklo je bilo predmet sporova, a po jednom predanju preci su mu iz Zete . Golub (novine) su takođe o tome pisale . U rodnom gradu (danas nosi ime Slavonski Brod) po Branku su nosile naziv dve škole, današnji Strojarski (mašinski) fakultet (tada gimnazija) i osnovna škola Đure Pilara u Brodskom Vinogorju. Jedna ulica je nazvana po njemu, a imao je i dve spomen ploče, na rodnoj kući i starijoj gimnaziji, danas Mašinskom fakultetu. Pred rat devedesetih godina 20. veka (1991. godine) sve je to uklonjeno, a od nestanka je sačuvana samo jedna spomen ploča sa Mašinskog fakulteta koja se čuvala u depou gradskog muzeja. Ona je nastojanjima Srba iz Broda 2018. godine opet na javnom mestu. Postavljena je u porti pravoslavne crkve u izgradnji (nakon što je srušena 1991. godine). Osim nekih Srba koji su prisustvovali svečanosti ponovnog otkrivanja spomen ploče, svečanosti se nije odazvao niko od zvaničnih predstavnika grada i županije. Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske (1830—1832) i nemačke (1832—1835) osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. godine. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija „Đački rastanak“, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan. Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede. Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. godine upisao je studije medicine, pokušavajući da nađe sebi leka, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. Po savremeniku Aci Popoviću Zubu, Branko je bio: lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On te vrste demokratije nije trpeo. Radičević je umro od tuberkuloze 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, navodno na rukama Vukove žene Ane. Savremenik Lazar Zaharijević je to u svojim uspomenama negirao; Branko je umro sam tokom noći. Imao je 29 godina, opojan je u grčkoj crkvi a sahranjen je bečkom groblju Sv. Marka. Posthumno zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. godine.

Crkva se nalazi na izlazu iz Petrovaradina ka Sremskim Karlovcima Retko u ponudi H592

Manastir Devič je ženski manastir nalazi se pod glavnim vencem istoimene planine u Srbiji, Metohiji – Kosovo i Metohija, sagrađen je oko 1434. godine i nalazi se u dreničkoj šumi, 5 km. južno od Srbice. Manastir Devič pripada Eparhiji raško-prizrenskoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. Starešina manastira je igumanija Anastasija (Biljić), sa sestrinstvom na čelu od 1993. godine. Manastir je sagrađen na mestu gde se u jednoj šupljoj bukvi podvižavao veliki podvižnik iz 15. veka Sveti Joanikije Devički, nakon što je u taj kraj prešao iz Crne Reke. Manastir je podigao despot Đurađ Branković oko 1434. godine u znak zahvalnosti za ozdravljenje svoje kćeri-device, po čemu je manastir dobio ime. Đurađ Branković je manastir sazidao na mestu gde je, četiri godine ranije, 1430. godine sahranjen pustinožitelj Joanikije Devički. Srpsku knjigu `Plač Stare Srbije` nabavili su 1864. godine u Peći, čitaoci rodoljubi iz Deviča. Pominju se: pop Sima nastojatelj manastira Deviča, jeromonah Ignjatije i pop Melentije devički. Pri manastiru je 1897. godine radila srpska osnovna škola koju su pohađala deca siročad iz raznih krajeva. Manastir im je davao sve: stan, ogrev, hranu, odeću i obuću (opanke) te školski pribor. Tada ih je učio Jerotije Elezović, a staratelj školski bio pop Anđelko Pešić, manastirski sveštenik. Pored pop Anđelka, manastirski sveštenik je bio i pop Todor Miletić - oba svetovnjaci. Manastir je u to vreme imao i druge radnike: ćirajdžiju (Boška Mijajlovića), drvara (Iliju Grujića), lebara (Trajka Kojića), buljukbašu (muslimana Fejzulu Bajramovića) itd. Godine 1899. učitelja Jerotija je zamenio novi, Dimitrije Dimitrijević svršeni bogoslov. On je besedio na svetosavskoj proslavi te godine. Za vreme praznika Spasovdana 1900. godine službovao je sveštenik Todor. Narod se okupljao oko istočnika (izvora) zvanog `Izvor Sv. Janićija`, gde je bilo obavljeno vodoosvećenje. Na jednom drvetu gde je obavljeno osvećenje masla (ulja) navodno je boravio svetac Janićije. Tradicionalno se oko manastirske crkve narod srpski okupljao o prazniku Petrovdanu, svake godine. Godine 1900. goste pristigle od svih strana su dočekivali iguman Teofil Prištevac i učitelj Jerotije Anđelković. Manastir su tada čuvale `vojvode`, rodom iz manastiru najbližeg arnautskog mesta Lauša. Manastirom je 1908. godine upravljao arhimandrit Manojlo, a trebalo je da pomažu brojni tutori, svetovnjaci iz okolnih mesta. Manastir je više puta pljačkan i obnavljan u svojoj istoriji. Godine 1915. su ga opljačkale austrougarske vojne snage posle odstupanja srpske vojske preko Albanije u Prvom svetskom ratu. A 1941. godine je srušena i uništena isposnica Sv. Janićija Devičkog koja se nalazila na padini na severnoj strani manastira, kao i istočnik koji se nalazio u udolini niže manastira. Manastir su tada opljačkali albanski fašisti. Do ovih nemilih događaja manastir je u svojim riznicama imao veliku zbirku rukopisnih i štampanih knjiga iz 19. i 20. veka. Vladika raško-prizrenski i kasniji Patrijarh srpski Pavle u svom izveštaju Svetom Arhijerejskom Sinodu SPC, pored ostaloga, navodi podatak da su albanski iredentisti u noći između 6. i 7. avgusta 1984. godine opet zapalili seno manastira Deviča i tom prilikom je izgorilo devet stogova. Vladika Pavle je odmah obišao manastir i zatekao sestre (monahinje) i dvojicu Srba sa porodicama pri gašenju i spasavanju onoga što se spasiti moglo, makar za prostirsku stoci. Vlasti su delomično nadoknadile štetu. Počinioci su pronađeni i osuđeni na robiju. Ti isti su to učinili i 1982. godine. U ratnim operacijama 1999. manastir je opljačkan, razbijena je ploča na kivotu Sv. Joanikija a ikone su oskrnavljene. Marta 2004. manastir je spaljen u prisustvu vojnika KFOR-a. Grobnica Joanikija Devičkog je otvorena i oskrnavljena.

D.O.O „Paraćinka“ osnovana je daleke 1924 godine, kao privatno preduzeće braće Milojković i poslovala je pod firmom “BRATEN”. Preduzeće je bilo poznato kao proizvođač kvalitetnih bombona i ratluka u skladu sa tadašnjim navikama potrošača a proizvodnja se skoro u potpunosti obavljala manuelno. Posebno se isticao svojim kvalitetom ratluk, kojim je snabdevan kraljevski dvor i monasi manastira Hilandar. Za kvalitet svojih proizvoda firma je dobijala mnogobrojna priznanja i medalje. Posle rata nacionalizovano, i postaje preduzeće danas poznato kao D.O.O “Paraćinka“ Kao na fotografijama

10 različitih razglednica gradova u Albaniji: Tirana, Skadar, Saranda Može se pogledati pojedinačno pod: Razglednica Albanija ...