....

razdvojena na prelomu vidi se selotejp pozadi

ovo je razglednica Januara 1987. navršilo se 75 godina od puštanja u saobraćaj pruge Paraćin-Zaječar, koloseka 0,76m. Razvojem drumskog saobraćaja došlo je do potiskivanja i opadanja železničkog saobraćaja, posebno na uzanim prugama, koje su ubrzo izgubile značaj. Prugu Paraćin-Zaječar zadesila je sli-čna sudbina tako da je i ona vremenom prestala da postoji. Pošto je potpuno zaboravljena, samim tim što je prošlo dosta godina kako je ukinuta, ovim člankom želim da podsetim na značaj i ulogu koju je pruga Paraćin-Zaječar imala u železničkom saobraćaju, vraćajući se u prošlost, u vrememe kada se gradila i po završetku, obavljala svoju funkciju. 2. PRILIKE U SRBIJI Krajem XIX i početkom XX veka, tačnije u periodu od 1889. do 1912. godine, došlo je do naglog razvoja industrije, trgovine i poljoprivrede, što je iziskivalo potrebu izgradnje novih pruga za privredne i industrijske svrhe. Međutim, i pored velikih potreba, Srbijа je veoma sporo ostvarivala svoje ciljeve zbog politike Austro-Ugarske, koja je sputavala njen ekonomski razvoj. Pri svakom pokušaju Srbije da izađe iz sfere austro-ugarskih interesa Austrija je zatvarala svoje granice, a time su bila zatvorena sva vrata finansijera i bankara za dobijanje kredita. I pored svih teškoća, uspela je da od sopstvenih sredstava 1892. godine sagradi prugu uzanog koloseka, širine 0,75 m, Ćuprija-Senje (Senjski rudnik), koja je 1908. produžena do Ravne reke, a kolosek je proširen na 0,76 m. Druga industrijska pruga koloseka 0,76 m sagradena je 1901. go-dine od Ćićevca do Svetog Petra. 1897. godine vlada Kraljevine Srbije predvidela je u Privrednom planu ulogu postojećih i budućih železničkih pruga. Trebalo je pristupiti izgradnji dobro smišljene mreže novih pruga. Šestog decembra 1898. godine, na predlog vlade Vladana Đorđevića, Narodna Skupština je izglasala Zakon o gradnji i eksploataciji novih železnica. Ovaj zakon je predviđao izgradnju sledećih pruga, dužine oko 1100 km: Niš-Prokuplje-Turska granica, Beograd-Lajkovac-Valjevo-Požega, Stalać-Užice-Bosanska granica, Valjevo-Loznica-Bosanska granica, Mladenovac-Lajkovac, Kragujevac-Kraljevo, Paraćin-Zaječar, Dubravica-Požarevac-Zaječar, Petrovac-Velika Plana, Šabac-Loznica. Radi lakše izgradnje ovih pruga, svi troškovi oko eksproprijacije zemljišta preneti su na okruge, kroz koje je trebalo graditi pruge, a zatim su sve projektovane pruge podeljene na zapadne i istočne železnice. 1899. godine vlada je dala koncesiju za građenje i eksploataciju železnice u zapadnom delu Srbije društvu „Edvard Kaltrop i D. Markus` iz Londona, koje nije moglo skupiti kapital, pa je tražilo da se radovi odlože do 1900. godine. Za istočne železnice vlada je pregovarala sa dvema firmama iz Belgije, ali ni sa jednom nije postignut sporazum, jer su obe firme bezuslovno zahtevale državnu garanciju, protiv čega je bio tadašnji ministar gradevina Jovan Atanacković, koji je predlagao da se železnica gradi u državnoj režiji, što takođe nije prihvaćeno, pa je železničko pitanje i dalje ostalo nerešeno. Drugog aprila 1902. godine donet je Zakon o izmenama i dopunama Za-kona o građenju i eksploataciji želez-nica, koji je vladi dr Mihajla Vujića omogućio da se stvori tzv. „Fond nоvih železnica`, iz koga bi se isplaćivali anuiteti želeničkog zajma i povećala društvena dobit. Fond je popunjavan iz raznih prireza i poreza, pa je bio jako nepopularan u narodu. Svrgavanjem dinastije Obrenović, 29. maja 1903. godine, došlo je do promene spoljne politike Srbije i njene emancipacije od Austrougarskog ekonomskog tutorstva. Promene trgovačkih tržišta i prilika u to doba, a naročito u periodu od 1908. godine, posle aneksije Bosne i Hercegovine, pa sve do 1912. godine dovele su do priprema u Srbiji za sve eventualnosti koje su i nastupile prvim svetskim ratom, tako da je posle desetogodišnjeg perioda, koji je prošao samo u donošenju Zakona o izgradnji železnica. konvencijama i sl., počela intenzivna izgradnja pruga u Srbiji. U tom periodu, između ostalih, izgrađena je i pruga Paraćin-Zaječar. 3. IDEJE O IZGRADNJI I IZGRADNJA PRUGE Oblast Timoka, privredno jako bogata (rudno blago, poljoprivreda, stočarstvo), bila je relativno nepovezana železničkom prugom sa dolinom Velike Morave, odnosno sa prugom Beograd-Niš. Vlada Stojana Novakovića je 1896. godine iznela pred Skupštinu Zakon o građenju timočke železnice Niš-Kladovo, kao integralnog dela buduće Transbalkanske pruge, koja bi povezivala Dunav sa Jadranskim morem, a 1898. vlada Vladana Đorđevića je zaključila ugovor sa Rumunijom o izgradnji železničkog mosta preko Dunava, između Kladova i Turn Severina, koji je ratifikovan u Bukureštu 10. oktobra. Medutim, zbog brojnih teškoća, Timočka krajina je povezana normalnim kolosekom sa Nišom tek 15. avgusta 1922. godine, pa je zato odlučeno da se oblast Timoka poveže sa dolinom Velike Morave preko Paraćina. lako je 1895. godine obavljeno trasiranje pruge za normalni kolosek, posle donošenja Zakona o gradnji i eksploataciji novih železnica, 1899. i 1900. godine je obavljeno trasiranje za kolosek 0,76 m. Za ovu širinu koloseka postojala su dva razloga. Prvi, tehničke prirode, zbog sastava zemIjišta, velikih uspona i oštrih krivina. Drugi razlog je bio političke prirode, jer su u Bosni i Hercegovini sve pruge bile širine 0,76 m, a u Srbiji se u to vreme već razmišljalo o ujedinjenju svih Južnih Slovena. Predmer i predračun je obavilo Odeljenje za građenje železnica Ministarstva građevina. Vlada je sklopila Ugovor o građenju pruge sa privatnim preduzimačima iz Beograda i Ugovor je podnet Narodnoj Skupštini 1901. godine, ali je pre izglasavanja Skupština raspuštena, pa je građenje pruge odloženo. Godine 1903. studirane su razne varijante pruge. Prva trasa je povučena od Izvora (Sv. Petka) klisurom Grze, do Obradovih Stolica i Suvaje, a zatim je urađena još jedna trasa bez tunela. Ministar gradevina je naručio i treću varijantu, koja je imala iste nedostatke, a uz to je bila i najskuplja, pa je nekoliko puta obrazovana komisija, koja je uvek davala različite predloge. Najpovoljniju trasu je povukao inženjer Ognjen Kuzmanović, što su potvrdili i strani eksperti, koje je konsultovao ministar gradevina. Kada je trebalo da počne izgradnja pruge, opet je došlo do zastoja, jer se ministar građevina Vlada Todorović pojavio sa idejom da pruga bude širine koloseka 1,00 m, iako su projekti već urađeni za širinu 0,76 m. Tada je došlo do oštre polemike, kako u stručnim krugovima tako i u javnosti. Javnost, inženjersko udruženje i Nikola Pašić su bili za širinu koloseka 0,76 m, pa se pristupilo izgradnji pruge te širine. Maja 1904. godine počelo je obeležavanje pruge, a u tom mesecu je Uprava fondova odobrila zajam od 15 miliona dinara za izgradnju 500 kilometara pruga, među kojima i pruge Paraćin-Zaječar. Juna 1905. deonica Zaječar-Bogovina je putem licitacije ustupljena domaćim građevinskim preduzećima i pošto na ovom delu pruge nije bilo naročitih teškoća, građenje pruge je napredovalo normalno. Marta 1906. i deonica Paraćin-Donja Mutnica je ustupljena putem licitacije domaćin građevinskim preduzećima i odmah je počela gradnja. Treći, najteži deo pruge, između Donje Mutnice i Bogovine, ustupljen je maja 1907. preduzimaču Maksimilijanu Šiferu iz Pešte. Međutim, na ovoj deonici je bilo niz teškoća pa su radovi u decembru 1907. obustavljeni, jer je došlo do velikog klizanja nasipa i zemljišta preko Čestobrodice, a sa preduzimačem Šiferom raskinut ugovor. Zbog ovog događaja penzionisani su direktor Direkcije železnice i direktor Uprave građenja. Ponovo su na teren izlazile komisije, među kojima i Komisija stranih eksperata. Oni su na terenu predlagali sve varijante i predložili varijantu preko Obradovih Stolica sa velikim tunelom. Njihov predlog je usvojen i građenje je 1908. godine nastavilo drugo strano preduzeće, preduzimača Manša. Pored ovog, pojavio se problem u vezi sa promenom pravca dela trase kod Boljevca. Projekat je predviđao da pruga od železničke stanice Lukovo ide dolinom Crnog Timoka, zaobi-lazeći Boljevac, a do varošice se predviđao poseban kolosek. Stanovnici Boljevca su na sve načine pokušavali da se izbore da železnica prolazi pored same varošice, ali kod nadležnih nisu nailazili na podršku. Kralj Petar I Karadorđević je 1906. godine boravio u Brestovačkoj banji i tada je delegacija Boljevca iznela Kralju svoju molbu i ujedno žalbu na ministra grđevine. Kralj je naredio da se zadovoIje lokalne potrebe i pruga je skrenuta prema Boljevcu. Ovoj promeni pravca sigurno su doprineli i braća Minh, vlasnici rudnika kamenog uglja „Rtanj`, jer su tako približili prugu mestu do koga je vodila žičara za transport uglja iz rudnika (stanica Mirovo). Zbog ove izmene projekta, ministar građevina J. Stanković je podneo ostavku. Preduzimač Manš je loše organizovao poslove, slabo su napredovali i njegovo preduzeće je tražilo produženje roka za završetak radova na 18 meseci, umesto odobrenih 9. Zato su mu krajem 1910. poslovi oduzeli. Gradnju je nastavila Direkcija železnica, odnosno njena Uprava za građenje. Deonica od Paraćina do Izvora (sveta Petka), dužine 17,8 km, i deonica Zaječar-Krivi Vir, dužine 62,1 km, puštene su u saobraćaj 14. januara 1911. godine (1. januar 1911. po starom kalendaru). Tog dana je puštena u saobraćaj deonica od Zaječara do Vražogrnca, duga 7 km, kao veza za tzv. „belgijsku` prugu Vrška Čuka-Radujevac, širine koloseka 0,76 m. Ta industrijska pruga je bila duga 80 km, gradilo ju je jedno belgijsko-srpsko akcionarsko društvo, za ek-sploataciju rudnika Vrška Čuka, a demontirana je 1935. godine. Deonice Paraćin-lzvor i Zaječar-Krivi Vir koristili su i direktni putnici, jer su se roba i putnici prebacivali između Izvora (Sv. Petka) i Krivog Vira tzv. transbordmanom. Radovi na deonici Izvor-Krivi Vir nastavljeni su u januaru 1911. godine, ali je šef sekcije Ognjan Kuzmanović tražio izvestan procenat za sebe i osoblje, pa je ministar građevina za šefa sekcije postavio inženjera Petra Milenkovića, koji je sa grupom inženjera posao završio za 9 meseci bez ikakve posebne naknade. Deonica Izvor-Krivi Vir, u dužini od 25,3 km, potpuno je završen u decembru 1911, a pruga Paraćin-Zaječar, dužine 105,2 km, puštena je u javni saobra-ćaj 28. januara 1912. godine (15. januara 1912. po starom kalendaru). Pojava prvog voza kraj crnorečkih sela duž pruge je izazvala strah i paniku kod dela stanovnika tih sela, ali su se ubrzo navikli na voz i koristili su ga narednih šezdesetak godina. 4. IZGRADNJA PRIKLJUČNIH PRUGA Francusko društvo borskih rudnika, sa sedištem u Parizu, preduzelo je mere da svoje rudnike poveže prugom sa mrežom pruga SDŽ. Trasiranje pruge je počelo između 1905. i 1908. godine, a pruga je puštena u saobraćaj 10. maja 1912. godine i preko stanice Metovnice vezana za prugu Paraćin-Zaječar. Prugom Metovnica-Bor, u dužini od 20,6 km, upravljala je Direkcija borskog rudnika i sve do 1952. pruga je bila vlasništvo Borskog rudnika, kada je stupanjem na snagu reda vožnje za 1952/1953. godinu prešla u eskploataciju i javni saobraćaj JŽ. Pruga Paraćin-Zaječar, sa krakom Metovnica-Bor, puštena u javni saobraćaj 1912. godine, bila je 11. novembra 1915. povezana kolosekom 0,76 m sa prugom Ćuprija-Ravna Reka, dužine 6,4 km. Posle propasti Srbije, Nemci su 1916. godine za industrijske potrebe izgradili trianglu i kolosek do rudnika uglja Bogovina, dužine 5,3 km. Još 1912. godine vršene su pripreme za povezivanje pruge Paraćin-Zaječar sa uzanim prugama u zapadnoj Srbiji. Rešenje je nađeno umetanjem treće šine u kolosek glavne pruge Beograd-Niš, tako da je između Paraćina i Stalaća bio u upotrebi tzv. upleteni kolosek. Međutim, sa tehničke strane, rešenje sa ubačenom šinom i abnormalnom skretnicom činili su nesigurnim kretanje vozova pa su N-mci za vreme okupacije, 1915-1918. godine, skinuli umetnutu šinu. Posle oslobođenja, 1918. godine, osetio se nedostatak uzanog koloseka na potezu Paraćin-Stalać i 1921. je licitacijom ustupljena u rad deonica Paraćin-Stalać, koja je završena 4. oktobra 1924. Izgradnjom pruge Užice-Vardište, 1925. godine, pruga Paraćin-Zaječar je bila povezana sa Bosnom i preko Mostara sa Jadranskim morem. Već sledeće godine počeli su redovno da soabraćaju direktni teretni vozovi na relaciji Bor-Gruža (Dubrovnik). Ovi maršrutni vozovi su prevozili bakar iz Bora za Gružu, a dovozili u Bor koks. 5. OSNOVNE KARAKTERISTIKE PRUGE lako se Paraćin nalazi na 126,4, a Zaječar na 128 metara nadmorske visine, pruga Paraćin-Zaječar je bila izuzetno brdska pruga. Na deonici Izvor-Obradove Stolice dužine 13,5 km, uspon je bio 28°/oo, koliki je bio i pad od stanice Obradove do Male Suvaje. Pruga je iz moravskog regiona vododelničkim tunelom „Obradove Stolice` prelazila u Timočki region. U samom tunelu, dužine 1970,8 metara, bila je najveća kota na pruzi, od km 32+190 do km 32 + 360, koja je iznosila 554,3 m. Situacija trase (alinjman) od stanice Paraćin do stanice Izvor je uglavnom ispružena. Od stanice Izvor pruga je bila izrazito brdskog karaktera, sa velikim usponima do stanice Obradove Stolice, odakle je počinjao veliki pad do stanice Krivi Vir. Na deonici Izvor-Krivi Vir parametri pruge su izuzetno nepovoljni, nagib je iznosio imax = 28°/oo, a minimalni poluprečnik krivina Rmin = 80 m. Zbog ovako nepovoljnih parametara max. brzine vozova na deonici Izvor-Krivi Vir su iznosile 20 km/h, dok su na ostalom delu pruge vozovi razvijali brzinu od 30 km/h. Od Krivog Vira do Zaječara trasa je takođe ispružena, jer pruga uglavnom prati reku Crni Timok, osim na potezu od Lukova do Boljevca (razlozi za izmeštanje trase već su objašnjeni u poglavlju III). Trasa pruge od Paraćina je vodila ispod Karađorđevog brda i Slatine do sela Glavice, gde je prelazila reku Crnicu rešetkastim gvozdenim mostom, dužine 34 m. Godine 1953, izgradnjom pruge normalnog koloseka Paraćin-Stari Popovac, uzana pruga je „upletena` u normalni kolosek između stanica Paraćin i Davidovac, tako da je reku Glavicu prelazila preko novog mosta i ulazila u kraći tunel „Glavica`. Do stanice Izvor, pruga je bila ravničarskog karaktera, da bi zatim postala izrazito brdska, do stanice Obradove Stolice, pa su elementi pruge zahtevali izgradnju više potpor-nih zidova. Pruga je do stanice Obradove Stolice savlađivala visinsku razliku od 427 metara, da bi u tunelu ,,Ob-radove Stolice` počeo pad sve do Zaječara, koji je iznosio 425 m. Tunel „Obradove Stolice`, dužine 1970,8 m, bio je najduži tunel na pruzi. Ulaz u tunel je bio u km 31+609 i do km 32 + 190 pruga je bila u usponu od 2°/oo, zatim je deonica od 170 m bila u horizontali, da bi do izlaza iz tunela pruga imala pad od 5°/oo, odnosno 10°/oo. Savladavši brdo Samanja tunelom „Obradove Stolice`, pruga je ulazila u dolinu rečice Velika Suvaja, čiji je tok pratila oko 12 km i na tom delu pruge su bila tri gvozdena mosta, dužine 8,9 m, 11,2 m i 11,3 m. Ispred železničke stanice Lukovo nalazio se takođe gvozdeni most, dužine 10 m, a između stanica Lukovo i Mirovo pruga se dva puta ukrštala sa drumom Paraćin-Zaječar. U km 52 + 420 pruga i put su se ukrštali u niovu, dok se u km 55+150 nalazio podvožnjak. Odmah po izlasku iz stanice Mirovo, pruga je gvozdenim mostom dužine 15 m prelazila rečicu Mirošticu, a u km 61 + 180, ispred stanice Boljevac, ponovo se u nivou ukrštala sa drumom Paraćin-Zaječar. Između železničkih stanica Boljevac i Bogovina, u km 68 + 900, nalazio se most preko Crnog Timoka, dužine 31 m, i pruga je dalje, do Zaječara sledila tok ove reke. Na deonici Bogovina-Zaječar nalazili su se sledeći veći objekti: most dužine 20 m preko Bogovinske reke, u km 74 + 455, most dužine 31 m preko Sumrakovačke reke, u km 79 + 940, most dužine 16 m preko Šarbanovačke reke, u km 84 + 389, tunel dužine 230 m „Baba Jona`, u km 89 + 017, most dužine 57,3 m preko Metovničke reke, u km 91 +533 (ovaj most sa dve gvozdene konstrukcije je bio najduži most na pruzi), tunel dužine 11,2 m „Šupljar`, u km 93 + 451, tunel dužine 308 m „Zvezdan`, u km 95+164, most dužine 40 m preko Crnog Timoka, u km 96 + 018. Na pruzi je bilo ukupno 148 putnih prelaza u nivou, od kojih su samo tri bila osigurana putoprelaznim branicima (putni prelazi u Paraćinu i Zaječaru). Materijal gornjeg stroja je bio dosta slab, a najistrošeniji i najslabiji po tipu je bio materljal gornjeg stroja izmedu železničklh stanica Davidovac i Boljevac. Šine su bile različitih tipova, a najčešće su bile tzv. srpske šine h = 98 mm, l = 9m, zatim srpske šine h = 125 mm, 1 = 7,75 m (ove šine su prvobitno bile ugrađene na pruzi Beograd-Niš zatim su prenete na prugu Doljevac-Kuršumlija, pa su tek sa topličke pruge prenete i ugrađene na ovoj pruzi) i tzv. Vrangelove šine h = 128 mm. I kod skretnica je bila velika šarolikost, pa su na ovoj pruzi bile ugrađene sledeće vrste skretnica: srpske S2Ol h = 98 mm i ugao skretanja 7°, srpska S30, h = 125 mm, 6°54`, bosanske IVa, h = 100 mm, 6°, mađarska MAV h«-100/110 mm, 7° IV FMS h = 100 mm, 6° UNRRA h=125 mm, 7° (bile su svega dve ovakve skretnice u Boljevcu) - francuske h = 110/115 mm, 1:10. Vezivanje šina za pragove je bilo prostim klinovima, bez podložnih pločica, žabica i sl. Tirfoni su tek posle drugog svetskog rata počeli da se upotrebljavaju u manjim količinama. Održavanje pruge je bilo ručno i neekonomično, a nikada nije izvršen kapitalni remont pruge. 6. OPIS SLUŽBENIH MESTA Na pruzi Paraćin-Zaječar, dugoj 105,2 km, bila su ukupno 24 službena mesta, i to: 14 stanica, 3 ukrsnice, 2 tovarišta i 5 stajališta. Paraćin - teretna stanica je imala pet koloseka, koji su se prema nameni delili na: prvi - pretovarni, drugi -garažni za putničke gamiture, treći -prolazni kolosek i četvrti i peti su bili teretni koloseci. Treći kolosek se produžavao do putničke stanice, koja je imala samo jedan kolosek (pored stanične zgrade). Ovaj kolosek se dalje produžavao u prugu prema Stalaću, a iza zgrade magacina su se od njega odvajala dva pretovarna koloseka 0,76 m u obliku češlja, sa dva koloseka 1,435 m. Na izlazu iz stanice prema Zaječaru i Ćupriji, nalazila se ložionica sa dva koloseka u ložioničkoj šupi i jednim slepim kolosekom pored zgrade. Ložionica je imala vodonapojnik i kanal za pregled lokomotiva. U neposrednoj blizini ložionice nalazila se triangla, koja je služila za okretanje lokomotiva, a omogućavala je i saobraćaj direktnih teretnih vozova na pravcu Ćurpija-Zaječar. Stanica je imala tovarni profil i kolsku vagu, a bila je osigurana štitnim signalima Paraćin Fabrika - stajalište, a sa otvorene pruge se odvajao industrijski kolosek (upleteni) za Srpsku fabriku stakla. Davidovac - stanica je imala četiri koloseka i bila je osigurana likovnim signalima. Od Paraćina do ove stanice je bio tzv. upleteni kolosek (umetanje treće šine u normalni kolosek), koji se dalje račvao za Stari Popovac (normalni kolosek) i za Zaječar (kolosek 0,76 m). Stanična zgrada se nala-zila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar, u km 7 + 687. Lešje - stajalište je od objekata imaio samo stražaru, koja se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar. Donja Mutnica - stanica je imala tri koloseka, čije su korisne dužine iznosile 139 m (prvi kolosek) i 196 m (drugi i treći kolosek). Stanica je imala dva nepravilna glavna prolazna koloseka po tzv. „belgijskom` tipu (sve stanice na pruzi, osim stanice Mirovo, imale su nepravilne prolazne kolose-ke), gde je ulaz u stanicu bio vožnjom u pravac, a izlaz vožnjom u skretanje. Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar, u km 15 + 272. Stanica nije bila osigurana, već je imala signalnu oznaku „Prilazni signal` (žuti kotur sa crno-belim rubom i belom kosom prugom naviše sleva nadesno). Izvor - stanica je imala pet koloseka, sledećih korisnih dužina: sporedni kolosek.... Kd = 195 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 241 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 241 m glavni kolosek........ Kd = 252 m sporedni kolosek.... Kd = 179 m Stanica je bila osigurana štitnim signalima, a stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 17 + 790. Stanica je imala kolsku vagu i tovarni profil, a za potrebe zaprežnih i lokomotiva potiskivalicu na potezu Izvor-Obradove Stolice. U stanici je postojala vodostanica sa dva vodonapojnika i kanal za pregled lokomotiva, na drugom koloseku. Klačevica - ukrsnica sa dva nepravilna glavna prolazna koloseka kori nih dužina od po 193 m. Zgrada postaje i dve stražare su se nalazile sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 23 + 326, a sa obe strane ukrsnice bile su signalne oznake „Prilazni signal`. Javorac - ukrsnica sa dva nepravilna glavna prolazna koloseka, korisnih dužina od po 193 m. Prvi kolosek je bio osiguran sa dve iskliznice. Zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 26 + 409, a sa obe strane ukrsnice su bile signalne oznake „Prilazni signal`. Obradove Stolice - stanica je imala tri koloseka, prvi sporedni Kd = 165 m, dok su drugi i treći bili nepravilni glavni prolazni koloseci od Kd = 228 m. Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar, u km 31+310. Zbog potrebe potiskivanja težih vozova na deonicama Izvor-Ob-radove Stolice i Krivi Vir-Obradove Stolice, u ovoj stanici je postojala okretnica, prečnika 18,85 m, kao i kanal za pregled lokomotiva na drugom koloseku. Od trećeg koloseka skretnicom br. 3 odvajao se kolosek za okretnicu, a od njega se skretnicom br. 6 odvajao industrijski kolosek za kre-čanu, dužine 355 m. Na prvom koloseku se nalazila jedna iskliznica, a i skretnica br. 3 je bila osigurana jednom iskliznicom. U stanici su postojale dve stražare i tri stambene zgrade. Na 85 m od izlazne skretnice br. 5 nalazio se ulaz u tunel „Obradove Stolice`. Velika Suvaja - tovarište. Sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar nalazila se zgrada šumske sekcije. U ovom tovarištu su se tovarila isključivo drva, a industrijski kolosek je bio sa jednostranom kolosečnom vezom, i to od strane stanice Krivi Vir. Mala Suvaja - u prvo vreme ukrsnica, a zatim tovarište u kojem su se, takođe, tovarila drva. Postojala su dva nepravilna glavna prolazna koloseka, korisnih dužina oko 196 m, prvi je bio osiguran sa dve iskliznice. Stanična zgrada je bila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 37 + 016. Krivi Vir - stanica je imala šest koloseka, sledećih korisnih dužina: sporedni kolosek (osiguran iskliznicama) Kd = 215m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 290m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 290 m glavni kolosek.......... Kd = 208 m . glavni kolosek...... Kd = 208 m . sporedni kolosek.. Kd = 213m Stanica je bila osigurana štitnim signalima, a stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćn-Zaječar u km 43+102. Na oko 2 km od stanice u pravcu stanice Lukovo, tačnije u km 44 + 942, nalazila se triangla za okretanje lokomotiva. Stanica je imala magacin sa tovarnom rampom, a za potrebe vuče vozova postojala je vodostanica sa tri vodonapojnika, kanal za pregled lokomotiva, peskara i postrojenja za ugalj. Lukovo - stanica je imala četiri koloseka sledećih namena i korisnih dužina: .sporedni kolosek (osiguran iskliznicama) Kd = 191 m . pravilni glavni prolazni kolosek Kd = 237m . nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 237 m . glavni kolosek..... Kd = 204 m Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 50+669. Stanica je imala magacin sa tovarnom rampon, dve stražare i zgrada nadzornika pruge. Jablanica - stajalište bez ikakvih objekata. Mirovo - stanica je imala četiri koloseka sledećih namena i korisnih dužina: sporedni kolosek (osiguran iskliznicama) Kd = 231 m glavni prolazni kolosek. Kd = 239 m glavni kolosek...... Kd = 210m glavni kolosek...... Kd = 183 m Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar u km 56 + 624. Stanica je imala kolsku vagu i dva vodonapojnika. Od četvrtog koleseka odvajao se industrijski kolosek za termoelektranu ukupne dužine 435 m, a od prvog koloseka odvajao se industrijski kolosek rudnika kamenog uglja „Rtanj`, koji se račvao u šest koloseka dužina od 97 do 340 m. Za obavljanje manevarskog rada na ovim kolosecima, rudnik je imao sopstvenu manevarsku lokomotivu, u prvo vreme parnu lokomotivu bez vatre, a zatim dizel-lokomotivu. Stanica nije bila osigurana, već su postojale signalne oznake „Prilazni signal`. Boljevac stanica je imala četiri koloseka sa sledećom namenom i korisnim dužinama: sporedni kolosek (osiguran sa dve iskliznice) Kd = 181 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd =247m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 247m sporedni kolosek (osiguran jednom iskliznicom) Kd = 233 m Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar u km 63 + 811. Stanica je imala magacin sa tovarnom rampom, tovarni profil, dve stražare i zgradu nadzornika pruge. Stanica nije bila osigurana, već su postojale signalne oznake „Prilazni signal`. Bogovina - stanica sa četiri koloseka sa sledećim korisnim dužinama i namenom: sporedni kolosek.... Kd = 242 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 304 m nepravilni glavni prolaznl kolosek Kd = 235m glavni kolosek........ Kd = 235 m Stanica je bila osigurana likovnim ulaznim signalima, bez predsignala. Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin - Zaječar u km 72 + 231, pored koje se nalazio magacin sa tovarnom rampom. U stanici su se nalazile vodostanica sa jednim vodonapojnikom, kolska vaga i tri stražare (br. 34, 35 i 36). Na udaljenosti od 1,5 km od stanice, tačnije u km 73 + 908, nalazila se triangla, od koje se odvajao industrijski kolosek za rudnik mrkog uglja „Bogovina`. Sumrakovac - ukrsnica sa dva nepravilna prolazna koloseka korisnih dužina od po 199 m, od kojih je prvi bio osiguran sa dve iskliznice. Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 78 + 788, a pored nje se nalazila tovarna rampa. Na izlazu iz stanice u smeru ka Zaječaru nalazile su se stražare broj 39 i 40 (na celoj pruzi je bilo ukupno 48 stražara). Ukrsnica je imala signalne oznake „Prilazni signal`. Šarbanovac - stanica sa tri koloseka sledećih namena korisnih dužina: 1. sporedni kolosek (osiguran jednom iskliznicom) Kd = 130 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 130 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 203 Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 84 + 096. U stanici se nalazio magacin sa tovarnom rampom, kao i dve stražare. Stanica nije bila osigurana, već su postojale signalne oznake „Prilazni signal`. Gornjakovići -stajalište bez ikakvih objekata. Metovnica - najveća stanica na pruzi, iz koje se odvajala pruga za Bor, dužine 20,6 km. Stanica je imala pet koloseka sledećih namena i korisnih dužina: sporedni kolosek.... Kd = 247 m glavni kolosek........ Kd = 247 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 191 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 280 m glavni kolosek........ Kd = 225 m Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 91+726. Stanica je bila osigurana likovnim signalima sa posebnim predsignalima, sa tri ulazne strane. Prva tri koloseka su se produžavala prema Boru, a na izlazu su postojale kolosečne veze koje su vodile u nekadašnju stanicu Borskog rudnika, koja je imala četiri slepa koloseka i jedan ložionički kolosek. Maja 1952. godine JŽ su preuzele od RTB Bor eksploataciju pruge Metovnica-Bor, pa je iz-begnuto postojanje dve posebne stanice u Metovnici, tako da je stanica imala ukupno 10 koloseka, ložionicu, okretnicu, vodostanicu sa dva vodonapojnika, kanal za pregled lokomotiva, stanični magacin sa tovarnom rampom, kolsku vagu i tovarni profil. U stanci su postojale dve stražare i dve stambene zgrade. Gamzigrad - stajalište sa stražarom, koja se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar u km 93 + 052. Zvezdan - Stanica je imala tri koloseka sledećih namena i korisnih dužina: spredni kolosek...... Kd = 163 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 210m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 218m Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin - Zaječar u km 99 + 565. Stanica je bila osigurana likovnim signalima. Na prvom koloseku se nalazila kolska vaga. Kod ulaznog signala iz pravca Zaječara nalazila se odvojna skretnica za industrijskii kolosek na kojem se utovarao ugalj iz rudnika „Lubnica` (ugalj je dovožen žičarom). Zaječar - stanica sa desne strane pruge Paraćin - Zaječar, u km 105 + 200, osigurana likovnim signalima. Stanica je imala ukupno 29 koloseka širine 0,76 m (pored 28 normalnih koloseka), od kojih su dva služila za prijem i otpremu putničkih vozova, pet za prijem i otpremu terenih vozova, devet su bili manipulativni i industrijski koloseci, dok su ostalih trinaest koloseka služili za potrebe ložionice, kolske radionice i ostalih postrojenja za snabdevanje lokomotiva. Kolosečne veze u stanici su bile izvedene tako da je bilo neminovno ukrštanje koloseka različitih širina u istom nivou, tako da je na području stanice bilo tri ukrštaja. Dva putnička koloseka su se nalazila izmedu trećeg i četvrtog normalnog koloseka, a između teretnih koloseka obe širine postojala su dva pretovarna koloseka. Postojala je veoma razgranata kolosečna mreža, za potrebe vuče: snabdevanje vodom i ugljem lokomotiva, pranje i izbacivanje šljake i sl. Ložionička šupa je imala dva koloseka, po jedan obe širine. Lokomotive su u ložionicu išle preko okretnice, koja je služila za obe širine koloseka (ova okretnica koju je firma MAN izradila još 1922. godine i danas je u upotrebi. Stanica je imala kolsku radionicu sa tri koloseka 0,76 m, kolsku vagu 0,76, vodostanicu sa vodonapojnicima, bazene i estakade za ugalj, kanale za pregled i opravku lo-komotiva i kola. Za potrebe pretovara izgrađen je poseban pretovarni most, dužine oko 140 metara, a koristila se i posebna kranska dizalica. U stanici Zaječar nalazilo se sedište Saobraćajne sekcije, Sekcije za vuču vozova i Sekcije za održavanje pruge. Stanični platoi svih stanica na pruzi Paraćin-Zaječar su bili u horizontali (i = O°/oo), osim stanice Izvor, čiji je plato imao nagib od i = 1°/oo i ukrsnice Klačevica, čiji je plato imao nagib od 2,5°/oo 7. ŽIVOT I RAD NA PRUZI Puštanjem u saobraćaj pruge Paraćin-Zaječar, Timočka krajina je najkraćim putem povezana sa dolinom Velike Morave, odnosno glavnom prugom Beograd-Niš. Prvih godina eksploatacije pruge saobraćaj je dosta rastao, pa je redom vožnje od 1. maja 1914. godine bilo predviđeno da na pruzi Paraćin-Zaječar saobraća ukpno deset pari vozova: jedan par putničkih vozova (1011/1012), jedan par mešovitih vozova (1021/1022) i osam pari teretnih vozova (1041/1042 do 1055/1056)*. Na pruzi Paraćin-Zaječar odvijao se dosta jak teretni saobraćaj, a najviše se prevozio ugalj (kameni iz rudnika V. Čuka i Rtanj i mrki iz rudnika Zvezdan (Lubnica) i nešto kasnije iz Bogovine), građevinski materijal, ogrevno drvo i poljoprivredni proizvodi, a sa priključne pruge Metovnica-Bor izvozio se bakar za Francusku, jer je borski rudnik bio vlasništvo Francuskog društva borskih rudnika, sa sedištem u Parizu. Značaj pruge Paraćin-Zaječar može se videti na primeru rudnika kamenog uglja „Rtanj`, koji je otvoren još 1902. godine. Vlasnici rudnika, Braća Minh iz Beograda, postepeno su razvijali rudnik sve do završetka pruge Paraćin-Zaječar, tako da su u vreme građenja pruge završene sve instalacije, kao i vazdušna železnica dužine 5 km od rudnika do železničke stanice Mirovo, koju je 1910. isporučila firma Pohlig iz Kelna. Za težak teretni saobraćaj na pruzi Paraćin-Zaječar, sa velikim usponom (strma ravan) izmedu stanica Izvor i Krivi Vir, firma August Borsig, A.G.-Berlin Tegel je 1913. izgradila veliku 1CC Mallet tender-lokomotivu sa vlažnom parom, SDŽ 501 do 504 (kasnije prenumerisane u JDŽ 91-035 do 038), koje su pokazale dobra svojstva na ovoj pruzi. Za vreme prvog svetskog rata Švajcarska je isporučila SDŽ pet tender-lokomotiva koloseka 0,76 m (SDŽ 801-805, kasnije 82-001 do 005), a iz Sjedinjenih Američkih Država je 1915. stiglo devet lokomotiva Mallet 1CCI (kasnija serija 93). Sa propašću Srbije, 1915. godine, sve pruge u Srbiji su potpale pod upravu Carske i kraljevske vojne železnice (K. und K. Heresbahn), kojoj je firma Henschel und Sohn A.G. ispo-ručila 34 tender-lokomotiva 1CC Mallet, serije Vlc7 6000, za pruge u Bosni i za prugu Paraćin-Zaječar (po završetku rata ove lokomotive su prenumerisane u SDŽ 14201-14234, kasnije je JDŽ 91-001-034). 1915. godine, pre povlačenja srpske vojske, završena je pruga koloseka 0,76 m između Paraćina i Ćuprije, a 1916. godine Nemci su izgradili industrijsku prugu do rudnika mrkog uglja Bogovina. Srbija je izašla iz prvog svetskog rata sa ogromnim materijalnim i ljudskim gubicima. Saobraćaj, najznačajnija privredna grana, bio je potpuno razoren. Železnički saobraćaj je pretrpeo ogromne materijalne štete, jer je neprijatelj prilikom povlačenja uništavao stanice i stanična postrojenja, tunele i mostove, lokomotive i kola. Od 68 lokomotiva uzanog koloseka sa kojima je raspolagala Srbija, kraj rata je dočekalo svega 14 lokomotiva. Zbog nedostatka sredstava, obnavlja-nje privrede je teklo veoma sporo. Zbog važnosti saobraćaja za potrebe privrede i vojske, popravka pruga je vršena relativno brzo, zavisno od brzine prodiranja savezničke vojske na sever, posle proboja Solunskog fronta, kao i od stepena oštećenja pojedinih objekata. Prva je proradila pruga Paraćin-Zaječar, na kojoj je saobraćaj prema podacima saobraćajnog odeljenja vrhovne komande počeo već 18. novembra 1918. godine. Ove popravke su bile nesolidne i privremene, no vremenom je uspostavljen i regulisan redovan saobraćaj. Posle rata počela je i obnova voznog parka, najviše naime reparacija (ratnih odšteta). Lokomotive i kola su stizali iz Nemačke i sa teritorije nekadašnje Austro-Ugarske, a za prugu Paraćin-Zaječar je isporučen izvestan broj lokomotiva serije 91 ICC Mallet. 1922. godine Železnice SHS su dobile 29 lokomotiva ove serije, a 20 lokomotiva je već bilo u eksploataciji još od 1917. godine (K. und K. Heres-bahn Vlc 14300). Ove lokomotive su postale vodeća serija na pruzi Paraćin-Zaječar. Posledice prvog svetskog rata uticale su na pogoršanje položaja radnika, a naročito železnčara, koji su neredovno primali zaradene prinadležnosti, usled oskudice u novcu, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Skupoća kao najokrutnija posledica ratnih godina uticala je na porast nezadovoljstva i među železničarima, koji su se masovno uključivali u protesne zborove. Pre nego što se prešlo na ozbiljnije akcije, izvršeno je obnavljanje stručnih organizacija i želez-ničari su organizaciono pripali Savezu saobraćajnih i transportnih radnika. Zbog neuredno isplaćivanih zarada, maja 1919. godine je izbio štrajk na pruzi Ćuprija-Paraćin-Zaječar, koji je trajao šest dana, dok nije postignut sporazum s Ministarstvom saobraćaja. Neuredno isplaćivanje radničkih nadnica praktikovano je i dalje pa su štrajkovi izbijali i na drugim prugama: Niš-Skopje, Zabrežje-Valjevo, na Požarevačkoj okružnoj železnici, na okružnoj železnici Šabac-Koviljača itd. Rezultat ovako pojačanog pritiska organizovanih železničkih i drugih radnika, ne samo u Srbiji već u celoj zemlji, bio je potpisivanje Protokola sporazuma sa Ministarstvom saobraćaja, koji je regulisao radne uslove, radno vreme (208 sati mesečno), nadnice i ostale elemente važne za rad železničara. Protokol sporazuma je potpisan 27. oktobra 1919. godine, ali je železnička birokratija, na čelu sa ministrom saobraćaja Draškovićem, odmah počela sa kršenjem njegovih odredaba. Pogoršanje položaja radnka i sniženje životnog standarda radnika vodilo je ka neizbežnom sukobu sa poslodavcima. U 1920. godini prvi štrajkovi se pojavljuju već početkom januara (5. januara je izbio veliki štrajk železničara u Nišu). Pododbor železničara iz Zaječara na konferenciji 17. januara donosi odluku o štrajku železničara na timočkim prugama. Štrajk je trajao od 21. do 25. januara. Obustavljen je prevoz putnika i robe, saobraćali su samo vojni vozovi. U štrajku je uzelo učešće svo osoblje sa pruga Prahovo-Zaječar-Knjaževac i Zaječar-Paraćin, ukupno 620 železničara. Međutim, štrajk je ostao izolovan, jer su za izvođenje štrajka širih razmera bili potrebni organizacioni, finansijski i psihološki preduslovi. To je ohrabrilo vladu da odgovori silom, pa je na sednici Ministarskog saveta od 24. januara 1920. odlučeno da se militarizuju pruge Paraćin-Zaječar i Prahovo-Knjaževac. U upoređenju sa ostalim štrajkovima na železnici, štrajk timočkih železničara predstavlja najveći domet, jer su štrajkači preuzeli organizaciju celokupnog železničkog saobraćaja na jednom delu državnih pruga, što je ogorčena buržoazija okvalifikovala kao pokušaj sprovođenja „boljševičke republike`, pa je preuzeta krivična istraga prema organizatorima štrajka i već 30. januara su počela hapšenja. Posle ugušivanja štrajkova na timočkim prugama došlo je do izvesnog zastoja u borbi železničara, što je predstavljalo zatišje pred nove sukobe. Dolaskom Stojana Protića na čelo vlade, Anton Korošec je zauzeo položaj ministra saobraćaja, koji je još beskrupuloznije sprovodio staru politiku. Ministarstvo saobraćaja je objavilo da je 1. marta 1920. ukinut Protokol sporazuma i da se zamenjuje privremenim Pravilnikom, koji produžava radno vreme i smanjuje zarade železničara. Svoju spremnost za borbu železničari su pokazali organizovanjem generalnog štrajka u noći između 15. i 16. aprila. Štrajkom je bila obuhvaćena čitava teorija beogradske železničke direkcije, pa i pruga Paraćin-Zaječar. Štrajk je slaman silom, što je dovelo i do zločina na Zaloškoj cesti 24. aprila. Štrajk je zaključen 29. aprila 1920. godine, kada je izvršena militarizacija železnica. Saobraćaj na pruzi Paraćin-Zaječar je iz godine u godinu rastao, tako da se od sredine dvadesetih godina ustalio broj vozova na pruzi. Između Paraćina i Zaječara je saobraćalo dva para mešovitih vozova (polasci iz Za-ječara u jutarnjim i popodnevnim satima), a po dva para mešovitih vozova su saobraćala na relacijama Zaječar-Metovnica i Paraćin - Izvor. Izgradnjom pruge Paraćin - Stalać koloseka 0,76 m, 1924. godine.odnosno pruge Užice - Vardište 1925. godine, počeo je saobraćaj direktnih teretnih vozova na relaciji Bor - Gruža, za prevoz bakra i koksa. Za vreme drugog Svetskog rata na pruzi Paraćin-Zaječar je u periodu od 2. avgusta 1941. do 31. avgusta 1944. izvršeneukupno 64 diverzije. Iako su prugu obezbedjivale udružene nemačke, bugarske i četničke snage, partizani su 24 puta napadali železničke stanice i demolirali stanične zgrade i postrojenja, a više puta su rušili mostove, sekli TT-stubove, demontirali šinska polja i napadali i preturali vozne kompozicije. Odmah po oslobođenju ovih krajeva izvršena je popravka porušene pruge, tako da je saobraćaj na relaciji Paraćin-Zaječar uspostavljen krajem 1944. godine. U novoj Jugoslaviji pristupilo se izgradnji ratom opustošne zemlje, u čemu je značajnu ulogu imao železnički saobraćaj, koji je dao ogroman doprinos i godinama obnove i izgradnje. Proizvodnja je beležila stalni rast 1954. je, na primer, rudnik Rtanj proizveo oko 55.000 tona kamenog uglja. Te godine na pruzi su saobraćali sle-deći vozovi: Paraćin - Izvor - dva para lokalnih vozova Paraćin - Zaječar - dva para mešovitih vozova, dva para sabirnih vozova Bogovina - Zaječar - tri para mešovitih vozova Bor - Zaječar - tri para mešovitih vozova, šest pari direktnih teretnih vozova Zvezdan - Zaječar - jedan par lokalnih vozova. Ložionica Zaječar je u svom inventarskom parku imala 24 lokomotive koloseka 0,76 m: tri serije 82, dve serije 89, šesnaest 92 i tri lokomotive serije 93. Početkom šezdesetih godina kasirane su lokomotive serije 93, a normalizovanjem pruge Kraljevo -Kruševac, na ovu prugu je prebačen izvestan broj lokomotiva serije 83. Već sledeće godine ukinut je uzani kolosek Kruševac - Stalać, 1960. je ukinut kolosek 0,76 m između Paraćina i Stalaća, a 1962. između Paraćina i Ćuprije. Nadzvorništva pruge su se nalazila u stanicama Paraćin, Izvor, Obradove Stolice, Lukovo, Boljevac, Metovnica i Zaječar, rukovaoci SS i TT-postrojenja su imali sedišta u Paraćinu, Bo-Ijevcu i Zaječaru, a tehnička kolska služba je bila organizovana u stanicama Paraćin, Obradove Stolice, Metovnica i Zaječar. U većini stanica sastav osoblja su činili: šef stanice, otpravnici vozova, skretničari, magacioneri i blagajnici bileta. Razvojem drumskog saobraćaja počeo je da opada obim prevoza na železnici. Tako je 1958. na pruzi Paraćin - Zaječar prevezeno oko 650.000 putnika i utovareno oko 450.000 tona robe, dok je 1967. prevezeno oko 501.000 putnika, a utovareno oko 320.000 tona robe. Smanjenje obima prevoza može se posmatrati i kroz smanjenje inventarskog parka lokomotiva. Godine 1963. na pruzi je radilo ukupno 28 lokomotiva, dok se 1967. taj broj smanjio na 17. Ovi negativni pokazatelji doveli su do ideje o ukidanju pruge Paraćin - Zaječar. * Obeležavanje vozova na uzanim prugama SDŽ je bilo po sistemu pripadnost vozova određenoj pruzi. Vozovi koji su saobraćali na pruzi Mladenovac-Valjevo imali su osnovni broj 500, na pruzi Ćuprija-Ravna Reka 600, Valjevo-Zabrežje 800, Stalać-Užice 900, a, kao što je rećeno, na pruzi Paraćin-Zaječar osnovni broj vozova je bio 1000. 8. OBUSTAVLJANJE SAOBRAĆAJA I DEMONTIRANJE PRUGE Početkom šezdesetih godina dolazido naglog razvoja drumskog saobraćaja u našoj zemlji, što je dovelo do preraspodele usluga na transportnom tržištu i smanjenja prevoza robe železnicom. Prelivanje obima rada sa železničkog na drumski saobraćaj, prinudilo je železnicu da menja ponašanje na transportnom tržištu. Železnička-transportna preduzeća, u novonastaloj situaciji, ulaze u konkurenciju sa drumskim saobraćajem dvojako: modernizacijom i ukidanjem nerenta-bilnih pruga. Ukidanje nerentabilnih pruga za javni saobraćaj našlo je svoje mesto u Sanacionom programu ŽTP „Beograd` 1966. godine. Jedna od pruga čija se nerantabilnost ispitivala bila je i pruga uzanog koloseka Paraćin - Zaječar, na kojoj je 1967. zabeležen gubitak od 1,3 milijarde dinara. 26. maja 1968. godine, stupanjem na snagu novog reda vožnje, zbog puštanja u saobraćaj novoizgrađenog asfaltnog puta Paraćin - Zaječar, obustavljen je prevoz putnika i stvari na delu pruge Paraćin - Boljevac i taj deo pruge je demontiran iste godine, kao i ogranak Metovnica - Bor, dok se na preostalom delu pruge, između Boljevca i Zaječara, saobraćaj odvijao. Zbog izuzetno smanjenog broja prevezenih putnika, redom vožnje za 1971/72. godinu, tačnije 22. maja 1971, obustavljen je putnički saobraćaj i na delu pruge Boljevac - Zaječar. Tom prilikom zatvorene su stanice Zvezdan, Metovnica i Šarbanovac, a status stanice zadržala je samo stanica Bogovina, dok je stanica Boljevac pretvorena u transportno otpremništvo. Međutim, poslovanje na ovoj pruzi je i dalje bilo nerentabilno, pa trebalo tražiti nova rešenja, jer je obim rada i u utovaru i u istovaru iz godine u godinu pokazivao tendenciju opadanja. Stručnim elaboratom iz novembra 1975. godine utvrđeno je da na delu pruge Bogovina - Boljevac nedostaje oko 10.000 neto-tona robe, odnosno potrebno je da se na ovoj pruzi preveze preko 19.100 neto-tona da bi bila na granici rentabilnosti i da se tako zadrži u javnom saobraćaju. Ako bi se ova pruga zadržala u jav-nom saobraćaju sa postojećim ra-dom, zainteresovane OUR i DPZ bi morale ŽTP „Beograd` nadoknaditi gubitke od 600.000.000 dinara godišnje. Ponuđeno je i rešenje da se pomenuti deo pruge ukine za javni saobraćaj i pretvori u industrijsku prugu, koju bi neka privredna organi-zacija primila kao svoje osnovno sredstvo. Pošto nijedna privredna organizacija nije prihvatila ponudeno rešenje pa ni DPZ, Radnićki savet ŽTO „Beograd` je 03. jula 1976. doneo odluku da se deo pruge Boljevac - Bogovina ukine za javni saobraćaj, što je i sprovedeno 03. januara 1977. godine. Preostali deo pruge Bogovina - Zaječar, u dužini od 33 km, korišćen je isključivo za prevoz mrkog uglja iz rudnika Bogovina, ali je i ovaj prevoz bio nerentabilan, gubici su bivali sve veći. U stanici Zaječar godišnje se pretovaralo 150.000 tona uglja za TE »Morava` kod Svilajnca, a 30. juna 1979. godine lokomotiva serije 83-182 je dovukla poslednju kompoziciju. Bogovinski ugljenokop se opredelio za drumski prevoz uglja do železničke stanice Stari Popovac, gde se obavljao pretovar u železnička kola. Decembra 1979. godine Skupština SOUR ŽT „Beograd` je donela odluku o trajnom obustaljanju saobraćaja napruzi Zaječar - Bogovina Rudnik. Pet godina kasnije, 09. jula 1984. godine, odlukom Radničkog saveta ŽTO ,,Beograd` br. 196/84-170 demontiran je preostali deo pruge Zaječar - Bogovina Rudnik i data je preporuka o prodaji polovnog materijala (šina, lokomotiva, kola i dr.). Pruga Paraćin - Zaječar imala je važnu ulogu u železničkom saobraćaju punih 70 godina. Trajala je i obavljala svoju funkciju sve dotle dok joj je vreme to dozvoljavalo. Kada je drum-ski saobraćaj, naglim razvojem, preuzeo njenu ulogu, postala je deo prošlosti i prestala da postoji. Vraćajući se u prošla vremena, sa nostalgijom se sećamo ove i drugih uzanih pruga koje predstavljaju neizbrisiv deo Jugoslovenskih železnica. Naslov originalnog teksta: Sedamdeset i pet godina od izgradnje pruge Paraćin - Zaječar UDK 656.211.1:65.011.2.016.8(048.07) Zoran Bundalo, dipl. inž. LITERATURA Brate Tadej: „Die Dampflokomotiven Jugoslaviens` Verlag Josef Otto Sle- zak, Wien, 1971. Železnice SHS: „Železnički almanah 1928-1929`, Narodna misao A.D., Be- ograd, 1928. JDŽ: „Sto godina železnica Jugoslavi- je`, Jugoslovensko štamparsko pred- uzeće, Beograd, 1951. Jezdimir Nikolić: Istorija železnica Sr- bije, Vojvodine, Crne Gore i Kosova`, Zavod za novinsko-izdavačku i propa- gandnu delatnost, JŽ Beograd, 1980. Radomir Cokić: „Četrdeset godina od izgradnje prve omladinske pruge Bor - Crni Vrh`, časopis „Železnice` br. 7/1986. Dragomir Arnautović: Istorija srpskih železnica 1850-1918`, Privrednik, Be- ograd, 1934. Stevan Veljković: „Boljevac i okolina`, knjiga I, Istorijski arhiv „Timočka kraji- na`, Zaječar, 1986. Vlajko llić: „O širini koloseka naših no- vih železnica`, Nova trgovačka štam- parija, Beograd, 1905. Milica Milenković: „Železničari Srbije 1918 - 1920`, ŽTP „Beograd`, Beog- rad, 1971.

RAZGLEDNICA Upućena iz Kotora na Cetinje 1928 Tekst je ruski, očigledno se radi o beloj emigraciji! Pečat poštanski Kotora Poništena marka sa likom kralja Aleksandra Karađorđevića ! Izuzetno zanimljivo

Petar I Karađorđević (Beograd, 11. jul 1844 — Beograd, 16. avgust 1921) je bio kralj Srbije, od 1903. do 1918. i kralj Srba, Hrvata i Slovenaca od 1918. do 1921. godine. Petar Karađorđević je bio Karađorđev unuk i treći sin Perside i kneza Aleksandra Karađorđevića, koji je bio prisiljen da abdicira nakon Svetoandrejske skupštine. Petar je sa porodicom živeo u inostranstvu. Borio se u francuskoj vojsci u Francusko-pruskom ratu. Pridružio se kao dobrovoljac pod pseudonimom Petar Mrkonjić u Bosanskohercegovačkom ustanku protiv Osmanskog carstva. Oženio se 1883. godine crnogorskom princezom Zorkom, kćerkom kneza Nikole. Sa njom je imao petoro dece, uključujući i naslednika Aleksandra. Nakon smrti oca 1885, Petar je postao glava dinastije Karađorđević. Posle Majskog prevrata i ubistva kralja Aleksandra Obrenovića 1903, izabran je za kralja Srbije. Kao kralj zalagao se za ustavno uređenje zemlje i bio je poznat po svojoj liberalnoj politici. Kralj Petar je bio vrhovni komandant srpske vojske u Balkanskim ratovima. Zbog starosti je 24. juna 1914. preneo kraljevska ovlašćenja na svog sina, prestolonaslednika Aleksandra. U Prvom svetskom ratu povlačio se sa vojskom preko Albanije. Pošto je bio kralj Srbije tokom perioda velikih srpskih vojnih uspeha, u srpskom narodu ostao je zapamćen kao kralj Petar Oslobodilac (takođe poznat i kao Stari kralj). Stvaranjem Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918. postao je kralj Srba, Hrvata i Slovenaca, što je ostao do svoje smrti 16. avgusta 1921. -------------------------------------------- Arsenije Karađorđević – Arsen (Temišvar, 4/16. april 1859 — Pariz, 19. oktobar 1938) bio je sin kneza Aleksandra Karađorđevića i kneginje Perside (rođene Nenadović), rođeni brat kralja Petra I. Školovao se u Parizu i Petrogradu gde je i dobio visoko vojničko obrazovanje, na Konstantinskoj oficirskoj akademiji. Akademiju je zavrio sa činom konjičkog potporučnika 1877. godine posle čega je služio u Ruskoj vojsci. Od 1883. do 1885. godine služio je kao oficir francuske vojne ekspedicije u Tonkinu. Tokom borbi bio je ranjavan ali je pokazao izvanrednu hrabrost o kojoj je pisala tadašnja francuska štampa. Četiri naredne godine provodi u Petrovgradu a onda stupa u Legiju stranaca. Pored hrabrosti pokazao je i izvanredno komandovanje. Oženio se kneginjom Aurorom Pavlovom Demidov di San Donato 1. maja 1892. godine u Kijevu i sa njom imao sina Pavla. 1895. se razveo od kneginje Aurore, koja je 1905. preminula. Sina Pavla poveravaju knezu Petru koji je živeo u Ženevi. Oženio se po drugi put Gitom Genčić koja se nakon pada Obrenovića razvela od Đorđa Genčića i po treći put udala za brata kralja Petra Prvog. U rusko-japanskom ratu 1905. godine komanduje konjičkim pukom. U boju kod Mukdena iskazuje veliku hrabrost i bila odlikovan najvišim ruskim odlikovanjem - zlatnom sabljom i biva unapređen u čin generala, načelnika kavaleriske divizije. U maju 1911. pristupa organizaciji `Crna ruka`. U Prvom i Drugom balkanskom ratu učestvovao je kao komandant konjičke divizije i borio se, kao i uvek u prvim redovima, u bitkama kod Kumanova, Bitolja i Bregalnice. Nakon pokazane hrabrosti bio je veoma popularan u narodu da je čak postao problem za kralja Petra I, koji je zatražio da mu se naredi da ode iz Srbije. Razočaran odlazi u Rusiju gde ponovo učestvuje u borbama i to kao general Carske garde. Nakon oktobarske revolucije biva uhapšen i sudi mu se pred sovjetski sud građana i vojnika. Nakon oslobađajuće presude napušta Rusiju i ostatak života provodi u Francuskoj. Poslednji put boravi u Beogradu nakon atentata na kralja Aleksandra. Bio je učesnik devet ratova i imao je četrnaest dvoboja. Od svih oficira u srpskoj istoriji imao je najveći broj odlikovanja. Nakon smrti u Parizu, njegov sin, tada prvi namesnik, uz najviše državne počasti sahranio ga je u kripti crkve Sv. Đorđa na Oplencu. ------------------------------------------- Jelena Karađorđević (Cetinje, 23. oktobar/4. novembar 1884 — Nica, 16. oktobar 1962) je bila ćerka kralja Petra I i Zorke, kćeri crnogorskog kralja Nikole I. Bila je starija sestra prinčeva Đorđa i Aleksandra, kasnijeg kralja Aleksandra I. Jelena bila je sestričina Anastasije Petrović, supruge velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča Mlađeg, unuka cara Nikolaja I, i Milice Petrović, supruge velikog kneza Petra Nikolajeviča, isto unuka Nikolaja I; obe su upoznale Raspućina sa caricom Aleksandrom. Jelena se udala za princa Ivana Konstantinoviča i bila je poznata kao princeza Jelena Petrovna. Jelena je bila ćerka kralja Srbije Petra I i princeze Zorke, najstarije ćerke kralja Crne Gore Nikole I, i najstarija sestra prestonaslednika Đorđa i Aleksandra Karađorđević. Posle rane smrti njene majke Zorke odrasla je većinom kod njenih tetaka Anastasije i Milice. Išla je u internat manastira Smolni. Postala je dobra prijateljica velike kneginje Olge, najstarije ćerke cara Nikolaja II. Pri jednom posetom njene tetke Jelene Petrović, supruge italijanskog kralja Viktora Emanuela III, upoznala je Ivana Konstantinoviča, za kog se verila i udala 1911. godine. Jelena je studirala medicinu na univerzitetu u Sankt Peterburgu, sve dok nije rodila njeno prvo dete, sina Vsevolda Ivanoviča. Godinu dana kasnije, 1915, rodila je ćerku Jekatarinu Ivanovnu. U februaru 1917. godine nastala je u Rusiji privremena vlada pod knezom Grigorija Lavova. Car Nikolaj II dao je ostavku, zatim su boljševici preuzeli vlast nakon Oktobarske revolucije. Jelenin suprug, veliki knez Ivan, prognan je od boljševika prvo u Kirov, zatim u Jekaterinburg i najzad u Alapajevsk. Jelena je pratila svog supruga, koji je zajedno sa Jelisavetom Fjodorovnom, Konstantinom Konstantinovičem i Igorom Konstantinovičem ubijen od strane boljševika. Njihova tela bačena su u jedan rudnik i tek nekoliko meseci kasnije sahranjena su na jednom pravoslavnom groblju u Pekingu (groblje je uništeno kasnije u doba kineske kulturne revolucije). Pre svoje smrti Ivan je zamolio Jelenu da se vrati njihovoj deci koja su bila kod Jelenine zaove. Na putu boljševici su zarobili Jelenu. U oktobru 1918 švedske diplomate su dobili dozvolu da prime u Švedsku Jeleninu zaovu sa njenom i Jeleninom decom. Jelena je dalje ostala zarobljena, sve dok je nisu pronašli norveški diplomati. Prebačena je u Kremlj da bi 1919. dobila dozvolu da otputuje za Švedsku. Jelena se sa decom preselila u Nicu u Francuskoj gde je ostala do kraja života. Nije se više udavala. ------------------------------------------- Prince John Constantinovich of Russia (Russian: Иоанн Константинович; 5 July 1886 – 18 July 1918), sometimes also known as Prince Ivan or Prince Johan, was the eldest son of Grand Duke Konstantin Konstantinovich of Russia by his wife, Yelizaveta Mavrikievna, née Princess Elisabeth of Saxe-Altenburg. He was described by contemporaries as a gentle, religious person, nicknamed `Ioannchik` by his relatives. Ioann Konstantinovich was born as a Grand Duke of Russia with the style Imperial Highness, but at the age of 9 days, a Ukaz of his cousin Emperor Alexander III of Russia stripped him of that title, as the Ukaz amended the House Law by limiting the grand-ducal title to grandsons of a reigning emperor. As a result, he received the title Prince of the Imperial Blood (Prince of Russia) with the style Highness. He once entertained the possibility of becoming an Orthodox monk, but eventually fell in love with Princess Helen of Serbia, the daughter of King Peter I of Serbia and his wife Princess Zorka of Montenegro, niece of Grand Duchess Militza and Grand Duchess Anastasia of Russia. They married on 2 September 1911, and Helen took the name Princess Yelena Petrovna of Russia. As a daughter of the reigning King, after the marriage, she retained her style of Royal Highness and as such she had the right to receive foreign diplomats in her own right, unlike her husband. They had a son, Prince Vsevolod Ivanovich (20 January 1914 – 18 June 1973), and a daughter, Princess Yekaterina Ivanovna (12 July 1915 – 13 March 2007), who was the last member of the Imperial Family to be born before the fall of the dynasty, and was ultimately to become the last surviving uncontested dynast of the Imperial House of Russia. Prince Ioann fought in the First World War of 1914-1918, was decorated as a war hero, and was at the front when the Russian Revolution of 1917 started. In April 1918 the Bolshevik authorities exiled him to the Urals, and in July the same year had him murdered in a mineshaft near Alapayevsk, along with his brothers Prince Konstantin Konstantinovich and Prince Igor Konstantinovich, his cousin Prince Vladimir Pavlovich Paley, and other relatives and friends. His body was eventually buried in Beijing, in the cemetery of the Russian Orthodox Mission, which was destroyed in 1986 to build a park. His sister Princess Vera Konstantinovna, mother Grand Duchess Yelizaveta Mavrikievna and wife Princess Yelena Petrovna left Russia in April 1919 with help from the King of Norway. His daughter Princess Yekaterina married Ruggero, Marquis Farace di Villaforesta (a descendant of the Medici family of Florence). Yekaterina lived in Buenos Aires and later in Montevideo, Uruguay where she died in 2007. His sister Princess Vera Konstantinovna, the youngest daughter of Grand Duke Konstantin Konstantinovich, died in New York in 2001, aged 94.

foto razglednica, 9 x 14 cm Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. NJegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom LJotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. NJegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni. Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. NJegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. NJegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela NJegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o NJegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija NJegoševa“. Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o NJegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme. Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, LJubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi NJegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. NJegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima, Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i LJotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je LJotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio LJotićev pronemački stav. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen. Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije LJotićem. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i LJotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i LJotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru LJubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa LJotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se LJotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na LJotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon LJotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u DŽordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu LJubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. NJeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. NJeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. NJeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine. Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru LJubostinji. Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi: „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. NJegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija NJegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928. Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953.

Veliki kožni album za razglednice, sa metalnim okovima ojačanim ćoškovima. Ima 50 strana za razglednice sa ukupno 500 mesta. Može kupovina sa kompletima razglednica koji se nalaze već u ponudi. Ukupno 19 kompleta (10 razglednica u kompletu) za 200.000,00 dinara Album je tamno smeđe boje sa utisnutim ukrasima u koži. Dimezije: 60x40 cm K Š

HRISTOS VOSKRESE 1 9 2 8 RAZGLEDNICA PUTOVALA !!! BEOGRAD - CETINJE PEČAT, POŠTA BEOGRAD - CETINJE 1928. GODINA UPUĆENO prof. Vsevoldu Novikovu, ul. Njeguševa 25, Cetinje, Crna Gora ... TEKST RUSKI - očiglednO se radi o pismu ruskih belih emigranata koji su izbegli iz Rusije u Srbiju, za vreme Boljševičke revolucije, 1918. godine !!! ZA ISTORIJU STRADANJA RUSKE BELE EMIGRACIJE !!! ZANIMLJIVO !!! dsp19/bk100

BEOGRAD Alasi u čamcu Razglednica datira iz 1919. godine, poslata je iz Beograda u Jagodinu, povodom Hristovog rođenja - kako piše u tekstu. Radim sa knjigama, a ne sa razglednicama, pa tako nemam dovoljno informacija o toj vrsti kolekcionarstva i ne mogu da navedem ništa više od eventualno relevantnih podataka. Slikala sam obe strane, kako bi se videla autentičnost - od datuma, krasnopisa, pa redom.

FK `CRVENA ZVEZDA` Prvak SFRJ 12 puta Nosilac Kupa Maršala Tita 9 puta Pobednik Dunavskog kupa 1958 Pobednik SE kupa 1968 Super šampion SFRJ 1969, 1971 Prvak Lige šampiona 1971, 1973 Pobednik Kupa prvoligaša 1972/73 Stoje s leva: Kajganić, Savić, Lukić, Jelikić, Muslin, Filipović, Jovanović, Bogićević, Stojanović. Sede s leva: Radović, Baralić, Šestić, Stamenković, Novković, Nikolić, Babić! ODLIČNO !!!!!!!!!!! KOLEKCIONARSKI !!!!!!!!!!! dsp17

Vojska Kraljevine Srbije je bila oružana sila Kraljevine Srbije od proglašenja Srbije kraljevinom 1882. do stvaranja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine. U prvom periodu srpske autonomije, koju je, posle uspešnog rata sa Turskom (1827—1829), izdejstvovala Rusija i postala Jedrenskim mirom visoki pokrovitelj srpske autonomije, ta sila je dala pečat prvobitnom razvoju srpske stajaće vojske. Malu vojsku, počevši od uniforme, organizovala je Rusija po vlastitom uzoru. Aktivni oficiri su bili iz Rusije, uvedeni su ruski zakoni i egzercir. U periodu od 1830. do 1836. godine formirani su postepeno bataljon pešadije, konjički eskadron i topovska baterija. Tada je u Rusiju poslata i prva grupa od 12 mladića na školovanje za oficire. Prvi srpski zakon o ustrojstvu garnizonog vojinstva donesen je 1838. godine. Vojska se u toj prvoj fazi svog razvoja nalazila pod nadležnošću Ministarstva unutarnjih dela. Stajaća vojska Srbije imala je krajem 1847. godine jedva 2.438 oficira, stručnih pripadnika i vojnika. Pešadija je bila uvećana za još jedan bataljon od četiri čete. Austrija nije blagonaklono gledala na razvoj srpske državnosti, pa ni njene vojske. U prvoj fazi razvoja Srpske vojske nije bilo nekih posebnih uticaja. Kasnije, tokom 1860. godine počeli su prelasci mlađih srpskih oficira iz Austrougarske u Srpsku vojsku. U nju su dolazili i drugi, mahom Sloveni, lekari, apotekari, inženjeri, muzičari, ali i oficiri rodova. Srbija je 1867. donela Zakon o primanju stranih oficira. Budući general Milivoje Blaznavac, sa svojim ratnim iskustvom iz 1848. i potonjim školovanjem u Beču i Francuskoj, preneo je Garašaninu ideje o potrebi modernizacije u naslonu na francusku školu i odlučujuće uticao da se u Srbiji otvori Artiljerijska škola (Vojna akademija). S druge strane, interesi Francuza za Srbiju zbog Krimskog rata dovode do bliske saradnje u podizanju Topolivnice i obrazovanja kadra. Tada stvorene veze dovešće do toga da prvi ministar vojni u Srbiji bude upravo Francuz Ipolit Monden (1861—1865), koji je kao kapetan bio zadužen da 1856. napravi temeljnu studiju o Srbiji. No, danas bi rekli da je pragmatičnom i tehnokratskom pristupu kneza Mihaila da vojsku vode i razvijaju najstručniji, bez obzira na dinastičke predrasude, morala prethoditi smrt starog kneza Miloša, koji je u progonu pristalica Karađorđevića posle 1858. oterao iz zemlje ili u izolaciju najistaknutije promotore modernizacije, Zaha i Blaznavca među ostalima. Bitka na Slivnici 1885 Monden je praktično ustrojio novo Ministarstvo vojno. U njegovoj kompetenciji bilo je i ministarstvo građevina ili dosledno, prema francuskom uzoru – Javnih radova. Putevi, mostovi, vodosnabdevanje, a kasnije i železnice, bile su u svim evropskim zemljama najvažniji uslov mobilizacije i ratnih operacija. Mondenova desna ruka bio je Blaznavac. Ruska pravila i zakoni zamenjeni su francuskim, ili su bili nešto malo prilagođeni srpskim prilikama. Ustanovljeni su penzioni fondovi za pomoć oficirima i podoficirima, reorganizovana zdravstvena služba, unapređeno je i konjogojstvo kao preduslov podizanja ratne armije, i mnogo štošta drugog. Srpska skupština je pre samog dolaska Mondena donela Zakon o Narodnoj vojsci. U tu snagu od sto do sto pedeset hiljada boraca, sa kojom Mihailo misli da vodi oslobodilačke ratove, jedino veruju Francuzi, koji su imali u rukama izveštaje Mondena, ali i iskustva iz svojih ratova u Italiji, na Krimu i Garibaldijevih pohoda. Narodna vojska, sada opremljena i brojnijom artiljerijom, vidno je napredovala zahvaljujući najviše upravo nacionalnom poletu. Iskustva Srpsko—turskih ratova 1876–1878. godine uticala su na dalji razvoj srpske vojske i njeno modernizovanje. Srpski oficiri su se žalili na naoružanje, pa i na rusko komandovanje u prvom ratu (1876). Uočen je nedostatak većeg broja aktivnih starešina i sposobnih podoficira, ali i da su obični vojnici nedovoljno obučeni. Sve to je uticalo da se posle rata poveća broj pitomaca u školama, ustanovi šira mirnodopska formacija, koja bi obuhvatila prirodni priraštaj muškog stanovništva. Neželjeni rat, u koji je kralja Milana gurnula Austrija, rat protiv Bugarske kneževine 1885. godine, dao je nove impulse. Milan, iako se prvobitno povukao sa prestola, kasnije postaje komandant vojske i inicira najznačajniju reformu koja će biti osnova formacije z aoslobodilačke ratove 1912–1918. godine. Za jačanje i osavremenjivanje srpske vojske u svim vremenima presudna je bila saglasnost vladarskog doma i najistaknutijih političkih činilaca, te nosilaca najviših vojnih položaja sa ciljevima nacionalne politike u bližem i daljem periodu. U tome je samo povremeno bilo kraćih perioda neslaganja, sumnje ili potpunog raskoraka. U vremenima presudne dominacije političkog faktora u odnosu na vojsku i njene potrebe, bilo je povremeno teško progurati vojne narudžbe, pa i najnužnije prioritete da zemlja ne bi zaostala za susednim zemljama i da bi imala perspektivnu snagu odvraćanja i u slučaju zaoštravanja odnosa sa velikim silama. Na primeru Srbije se moglo pratiti na kakvim iskušenjima je jedna mala, ekonomski nejaka i siromašna zemlja, koja pored odbrane ima i drugih prekih potreba. Vojska kraljevine Srbije je u više navrata menjala uniforme. Tokom srpsko-turskih ratova 1876-1878 i srpsko bugarskog rata 1885 u vreme vladavine dinastije Obrenovića,vojska je nosila plave šajkače, bluzu smeđe boje i plave čakšire. Od obuće obični vojnici su nosili opanke, a oficiri čizme. Oficiri su po uzoru na francusku vojsku nosili plave kepije. Kasnije 1908 u vreme vladavine dinastije Karađorđevića usvojena je uniforma M1908, tj šajkača i uniforma masilnasto zelene boje za vojnike prvog poziva. Drugi poziv je delimično imao uniformu, uglavnom šajkaču ili bluzu, a neki od vojnika su nosili delove starih uniformi. Treći poziv je nosio običnu narodnu nošnju, uglavnom šubare, crne gunjeve i čakšire.Obuća običnih vojnika u manjoj meri se sastojala od cokula, dok je većinski vojska nosila opanke.Oficiri su nosili čizme.Oficiri su takođe usvojili maslinasto-zelenu uniformu M1908, s tim što umesto kepije, nosila se šajkača sa vizirom opšivena na ivicama zlatnim nitima i sa bedžom vojske. Posle 1906. i povlačenja preko Albanije, usled oštećenja starih uniformi, vojska kraljevine Srbije usvojila je potpunu francusku uniformu, koja se sastojala od Adrijana metalnog šlema, plave uniforme i čakšira i francuskih cokula. Srbija je na početku Prvog Balkanskog rata uspela da sazove 230.000 vojnika sa 230 topova, grupisanih u 10 pešadijskih divizija, dve nezavisne brigade i jednu konjičku diviziju pod efektivnom komandom bivšeg ministra rata Radomira Putnika. Srpska visoka komanda, je prema predratno formiranim strategijama zaključila da će se odlučujuća bitka protiv Turske Vardarske armije najverovatnije odigrati u visoravni Ovče Polje, ispred Skoplja. U tu svrhu su osnovane tri armije čiji je zadatak bio da napreduju prema Skoplju, dok su jedna divizija i nezavisna brigada imale da deluju sa Crnogorcima u Novopazarskom sandžaku. Prva armija, pod komandom generala Petra Bojovića, bila je najveća po broju i snazi, zato je činila centar snaga koje su napredovale prema Skoplju. Druga armija, pod komandom generala Stepe Stepanovića, sastojala se od jedne srpske i jedne bugarske divizije. Činila je levo krilo snaga i imala je naređenje da napreduje prema Stracinu. Uključenje bugarske divizije u drugu armiju, je bio čin predratnog dogovora između srpskih i bugarskih komandanata, ali je odmah po početku rata bugarska divizija odbila da sluša i poštuje naređenja generala Stepe Stepanovića, i samo je poštovala naređenja koja su stigla iz bugarske visoke komande. Treća armija, pod komandom generala Božidara Jankovića, činila je desno krilo i imala je zadatak da oslobodi Kosovo i Metohiju i posle toga da se pridruži ostalim dvema armijama u očekivanoj bici kod Ovče Polja. Prvi balkanski rat, koji je trajao od 8. oktobra 1912. do 30. maja 1913. godine su vodile balkanske zemlje: Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska (članice Balkanskog saveza) protiv Osmanskog carstva. Armije balkanskih država su uspele da savladaju brojčano slabije i strateški loše organizovane armije Osmanskog carstva što im je omogućilo da postignu brzu pobedu. Rat je okončan mirom po kome je Osmansko carstvo bilo prinuđeno da se odrekne skoro svih svojih teritorija na Evropskom kontinentu (Balkanskom poluostrvu), koje su kasnije podeljene među saveznicima i na kojima je kasnije stvorena nova država - Kneževina Albanija. Uprkos njihovoj apsolutnoj pobedi u Prvom balkanskom ratu, članice Balkanskog saveza su bile nezadovoljne postignutim mirovnim ugovorom, jer je mirovni ugovor, koji su skrojile velike sile, bio protivan ranijim dogovorima i planovima koje su članice saveza međusobno zaključile i dogovorile. Otklanjanjem pretnje koju je predstavljalo Osmansko carstvo i nezadovoljstvo mirovnim ugovorom, podigle su se tenzije među doskorašnjim saveznicama što je uskoro rezultovalo Drugim balkanskim ratom. Drugi balkanski rat je vođen od 29. juna do 31. jula 1913. godine između Bugarske sa jedne i Srbije, Crne Gore, Grčke, Rumunije i Osmansko carstva sa druge strane. Ishod rata je učinio Srbiju, saveznicu Rusije, važnom regionalnom silom, uzbunivši Austrougarsku i na taj način indirektno dao važan povod za Prvi svetski rat. Rat na dotadašnje saveznike, započeo je opštim noćnim napadom Bugara na srpsku vojsku, bez prethodne objave rata. Većina bugarske armije je bila koncentrisana prema srpskoj vojsci na reci Bregalnici. Oružje u Kraljevini Srbiji se proizvodilo u Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu. Postojale su i barutane: barutana Stragari i barutana Obilićevo kod Kruševca. Pred Prvi svetski rat barutana Obilićevo je proizvodila savremen bezdimni barut. Vojska Kraljevine Srbije je kao osnovno pešadijsko naoružanje koristila puške „Mauzer” M-1899. Srpska vojska je kupila 90.000 ovih pušaka 1899. godine. Iako se municija kalibra sedam milimetara proizvodila u Kragujevcu, kupovana je i u inostranstvu. Godine 1903. i 1907. kupljena je municija u austrougarskim fabrikama. Godine 1907. kupljeno je još 34.000 pušaka M-1899. Ove puške su bile usavršene u odnosu na one kupljene 1899. Srbija je nabavila i 10.800 karabina M-1908 koji su bili namenjeni za konjanike. Takođe u Vojnotehničkom zavodu je prepravljeno 43.000 starih jednometnih pušaka u brzometne puške kalibra 7 milimetara. Ovo je obavljeno po konstrukciji pukovnika Gojka Đurića. Ovo prepravljeno oružje je bilo namenjeno trupama drugog poziva. Godine 1910. je kupljeno 32.000 pušaka M-1910. Ovom kupovinom je kompletna vojska prvog i drugog poziva naoružana savremenim brzometnim puškama. Stare jednometne puške „Mauzer koka” M-1880 i „Berdan” M-1871 su ostale u naoružanju trećeg poziva. U naoružanje vojske Kraljevine Srbije je 1909. godine uvedeno 250 mitraljeza tipa „Maksim” M-1909. Svaki pešadijski puk je imao odeljenje sa 4 mitraljeza. Kraljevina Srbija je jedna od prvih zemalja koja je uvela ručne bombe u modernom obliku u svoje naoružanje. Vojno tehnički zavod je dnevno proizvodio od 800 do 1000 ručnih bombi. Ova vrsta ručne bombe je konstruisana 1898. godine za četničke jedinice u Makedoniji i na Kosovu i Metohiji. Bombu je konstruisao pukovnik Miodrag Vasić. Pošto se bomba pokazala kao efikasna u četničkim akcijama uvedena je u naoružanje vojske Kraljevine Srbije 1912. godine. ----------------------------------------- Kraljeva garda je bila elitna gardijska jedinica Vojske Kneževine i Kraljevine Srbije, kao i Jugoslovenske vojske, zadužena za obezbeđenje kraljevske porodice i kraljevskog doma. Iako se sa njenim organizovanjem krenulo 1830. godine, zvanično je osnovana ukazom kneza Miloša Obrenovića, dana 12. maja 1838. godine. Najpre je bila konjička četa, da bi sa povećanjem broja pripadnika prerasla u eskadron i puk, a nakon formiranja prve pešadijske čete 1901. godine je nastavila da raste do brigade. Tokom 1924. godine je formiran i artiljerijski puk garde, te je Kraljeva garda dosegla rang divizije. U Drugom svetskom ratu, gardijski oficiri Jugoslovenske vojske koji su izbegli zarobljeništvo, uglavnom su prišli Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini. U okviru nje je 1943. godine osnovana Gorska kraljeva garda. Ideja o formiranju gardijske jedinice javila se 1829. godine. Knez Miloš Obrenović je te godine prvi put saznao za Rusku gardu, o čemu svedoči Vuk Stefanović Karadžić. U prvoj polovini iste godine, knez je uputio jedan raspis nahijskim starešinama, zahtevajući da: „iz zadružnih i imućnijih kuća, po stasu i ugledu, odaberu mladiće za njegovu gardu“. Istaknut je i poseban zahtev da: „Svaki otac ili srodnik za čest da drži, kome se sin ili srodnik u Gardu primi“. Naredne godine je knez objavio da planira formiranje garde. Prvu smotru budućih gardista Knjaževske gvardije, knez Miloš je izvršio na Đurđevdan 1830. godine u Požarevcu i tada probrao 73 mladića za posebnu obuku. Formirana je prva, a nedugo potom i druga gardijska četa, za čijeg komandanta je postavljen glavni serdar voeni i šef Knjaževske garde Toma Vučić Perišić. Do kraja svog postojanja, Kraljeva garda je kao svoju krsnu slavu proslavljala Đurđevdan, a tu tradiciju je nastavila i Garda Vojske Srbije. Prva četa je bila stacionirana u Kragujevcu i njen komandir je bio Ilija Momirović, a druga četa je ostala u Požarevcu na čelu sa Petkom Milenkovićem. Decembra iste godine, gardisti su bili prisutni na čitanju hatišerifa tokom Velike narodne skupštine u Beogradu. Održan je i veliki svečani egzercir na Velikoj pijaci. Za mlade kadete je osnovana Gvardijska škola. U jutarnjim časovima, oni su učili da čitaju i pišu, dok su u poslepodnevnim terminima imali čisto vojnu obuku. Predavači u ovoj školi bili su Ilija Mandić i Mojsilo Janković. Kadeti su u crkvi polagali zakletvu da će verno i savesno služiti gospodaru, odnosno knezu. Među kadetima te prve klase, nalazio se i Mladen M. Žujović, potonji pukovnik, upravnik grada Beograda, predsednik Beogradske opštine, okružni načelnik Rudničkog okruga, načelnik Glavne vojne uprave i član Državnog saveta. Tokom proleća 1831. godine, Knjažesko-serbska banda na čelu sa kapelnikom Jožefom Šlezingerom, ulazi u sastav Knjaževske garde. Sledeće godine je u Kragujevcu podignuta i prva gardijska kasarna, a ona je uzdignuta u bataljon. Sledi osnivanje Knjažesko-gvardijskog konjičkog eskadrona 1832. godine sa 200 konjanika, kojima je komandovao kapetan Konstantin Hranisavljević. Komandu nad gardijskom konjicom je 1834. godine preuzeo knežević Mihailo Obrenović. Prilikom proglašenja Sretenjskog ustava 1835. godine, državnu zastavu je nosio Jevrem Gavrilović, pripadnik Knjaževe garde. Iste godine, gardisti prate knez Miloš u posetu Carigradu. Garda je zvanično osnovana ukazom knez Miloš od 12. maja 1838. godine, kada je zapravo osnovana njena komanda. Ovaj datum je ispisan na gardijskoj zastavi koja je izrađena za tu priliku, a garda je po prvi put dobila sopstveni barjak. Zadaci garde u to vreme bili su davanje počasne straže i čuvanje Gospodarevog konaka, Novog konaka kneginje Ljubice u Beogradu, Varoš-kapije i Savamale. Njihovo prisustvo u srpskom delu Beograda je pozitivno uticalo na osećaj sigurnosti kod srpskog stanovništva. Gardisti su 1839. godine pružili snažan dvodnevni otpor svrgavanju kneza Miloša, što je dovelo do toga da ih ustavobraniteljska vlada privremeno ukine. U vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, zadatke garde je izvršavala regularna vojska, poput dvorske straže i pratnje kneza. Njegovo zbacivanje na Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine i povratak kneza Miloša Obrenovića, iznova dovode do uspostavljanja kneževe telesne garde, jer se u kriznim političkim prilikama javila potreba kneza Miloša da uz sebe stalno ima proverenu oružanu pratnju. Prve gardijske (husarske) uniforme uvedene su 1859. godine, za svega 12 gardista, stalno smeštenih u kneževom konaku. Dana 25. jula 1864. godine, knez Mihailo Obrenović je ustanovio Gardijski vod za potrebe obezbeđenja tvora i njegove lične pratnje. Za komandira je postavio poručnika Kostu Jankovića. Kneževi gardisti su prvo značajno pojavljivanje imali 4. juna 1865. godine na proslavi 50. godišnjice Takovskog ustanka na Topčideru, gde je priređena velika svečanost. Sa ovog događaja je ostala fotografija Anastasa Jovanovića, na kojoj je prvi put zabeležena uniforma garde. Kneževi gardisti su bili uz njega prilikom posete Carigradu, tokom predaje ključeva grada Beograda 1867. godine, ali i za vreme njegove sahrane nakon atentata u Košutnjaku 1868. godine. U rang eskadrona, garda je prerasla 24. februara/8. marta 1875. godine. Za vreme Srpsko-turskih ratova 1876-1878 godine, gardisti su bili uvek uz kneza Milana Obrenovića. Na samom kraju ratova i posle Berlinskog kongresa 1878. godine, knez Milan se fotografisao u uniformi gardijskog generala, a fotografija je deljena javno i poklanjana prijateljima dinastije. Ovime je sa najvišeg mesta dato priznanje gardi kao elitnoj vojnoj jedinici samostalne i nezavisne Kneževine Srbije, te gardijska služba postaje stvar prestiža. Nakon proglašenja Srbije za kraljevinu u martu 1882. godine, broj vojnika je rastao, samim tim i gardista. Gardijski eskadron je 12. februara 1883. godine konačno dobio i naziv Garda Kraljeva. Komandant garde je bio prvi kraljev ađutant u činu majora ili potpukovnika. Broj pripadnika je rastao, kao uostalom i čitave vojske, pa je 1893. godine formiran gardijski puk, a 1901. godine je nastala i prva pešadijska četa Kraljeve garde. Prilikom proslave godišnjice Takovskog ustanka 1886. godine u Gornjem gradu Beogradske tvrđave, kralj Milan Obrenović je dodelio 15 zastava pešadijskih, 5 zastava konjičkih pukova i zastavu gardijskog eskadrona, koju je primio komandant kapetan druge klase Mihajlo Kumrijić. Na novoj gardijskoj zastavi je bilo ispisano geslo: „Za Veru, Kralja i Otačastvo - Kraljeva Garda“. Rezervni sastav garde uveden je u februaru 1889. godine. Posle Majskog prevrata 1903. godine, obezbeđenje kompleksa Gradskih dvorova (Stari dvor, Novog dvora, Maršalata, dvorskog parka i pratećih objekata), preuzela je dvorska straža sačinjena od pešadijske gardijske čete. Pripadnici Kraljeve garde su imali značajnu ulogu prilikom ceremonije krunisanja kralja Petra I Karađorđevića u Beogradu 1904. godine, kao i obezbeđivanju kompleksa Gradskih dvorova. Za vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, značajno je opao broj pripadnika garde, koji su raspoređivani na borbene zadatke. Uz kralja Petra I i regenta Aleksandra je ostao sasvim mali broj gardista u ličnoj pratnji na čelu sa komandantom Kraljeve garde pukovnikom Petrom Živkovićem.

Vojska Kraljevine Srbije je bila oružana sila Kraljevine Srbije od proglašenja Srbije kraljevinom 1882. do stvaranja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine. U prvom periodu srpske autonomije, koju je, posle uspešnog rata sa Turskom (1827—1829), izdejstvovala Rusija i postala Jedrenskim mirom visoki pokrovitelj srpske autonomije, ta sila je dala pečat prvobitnom razvoju srpske stajaće vojske. Malu vojsku, počevši od uniforme, organizovala je Rusija po vlastitom uzoru. Aktivni oficiri su bili iz Rusije, uvedeni su ruski zakoni i egzercir. U periodu od 1830. do 1836. godine formirani su postepeno bataljon pešadije, konjički eskadron i topovska baterija. Tada je u Rusiju poslata i prva grupa od 12 mladića na školovanje za oficire. Prvi srpski zakon o ustrojstvu garnizonog vojinstva donesen je 1838. godine. Vojska se u toj prvoj fazi svog razvoja nalazila pod nadležnošću Ministarstva unutarnjih dela. Stajaća vojska Srbije imala je krajem 1847. godine jedva 2.438 oficira, stručnih pripadnika i vojnika. Pešadija je bila uvećana za još jedan bataljon od četiri čete. Austrija nije blagonaklono gledala na razvoj srpske državnosti, pa ni njene vojske. U prvoj fazi razvoja Srpske vojske nije bilo nekih posebnih uticaja. Kasnije, tokom 1860. godine počeli su prelasci mlađih srpskih oficira iz Austrougarske u Srpsku vojsku. U nju su dolazili i drugi, mahom Sloveni, lekari, apotekari, inženjeri, muzičari, ali i oficiri rodova. Srbija je 1867. donela Zakon o primanju stranih oficira. Budući general Milivoje Blaznavac, sa svojim ratnim iskustvom iz 1848. i potonjim školovanjem u Beču i Francuskoj, preneo je Garašaninu ideje o potrebi modernizacije u naslonu na francusku školu i odlučujuće uticao da se u Srbiji otvori Artiljerijska škola (Vojna akademija). S druge strane, interesi Francuza za Srbiju zbog Krimskog rata dovode do bliske saradnje u podizanju Topolivnice i obrazovanja kadra. Tada stvorene veze dovešće do toga da prvi ministar vojni u Srbiji bude upravo Francuz Ipolit Monden (1861—1865), koji je kao kapetan bio zadužen da 1856. napravi temeljnu studiju o Srbiji. No, danas bi rekli da je pragmatičnom i tehnokratskom pristupu kneza Mihaila da vojsku vode i razvijaju najstručniji, bez obzira na dinastičke predrasude, morala prethoditi smrt starog kneza Miloša, koji je u progonu pristalica Karađorđevića posle 1858. oterao iz zemlje ili u izolaciju najistaknutije promotore modernizacije, Zaha i Blaznavca među ostalima. Bitka na Slivnici 1885 Monden je praktično ustrojio novo Ministarstvo vojno. U njegovoj kompetenciji bilo je i ministarstvo građevina ili dosledno, prema francuskom uzoru – Javnih radova. Putevi, mostovi, vodosnabdevanje, a kasnije i železnice, bile su u svim evropskim zemljama najvažniji uslov mobilizacije i ratnih operacija. Mondenova desna ruka bio je Blaznavac. Ruska pravila i zakoni zamenjeni su francuskim, ili su bili nešto malo prilagođeni srpskim prilikama. Ustanovljeni su penzioni fondovi za pomoć oficirima i podoficirima, reorganizovana zdravstvena služba, unapređeno je i konjogojstvo kao preduslov podizanja ratne armije, i mnogo štošta drugog. Srpska skupština je pre samog dolaska Mondena donela Zakon o Narodnoj vojsci. U tu snagu od sto do sto pedeset hiljada boraca, sa kojom Mihailo misli da vodi oslobodilačke ratove, jedino veruju Francuzi, koji su imali u rukama izveštaje Mondena, ali i iskustva iz svojih ratova u Italiji, na Krimu i Garibaldijevih pohoda. Narodna vojska, sada opremljena i brojnijom artiljerijom, vidno je napredovala zahvaljujući najviše upravo nacionalnom poletu. Iskustva Srpsko—turskih ratova 1876–1878. godine uticala su na dalji razvoj srpske vojske i njeno modernizovanje. Srpski oficiri su se žalili na naoružanje, pa i na rusko komandovanje u prvom ratu (1876). Uočen je nedostatak većeg broja aktivnih starešina i sposobnih podoficira, ali i da su obični vojnici nedovoljno obučeni. Sve to je uticalo da se posle rata poveća broj pitomaca u školama, ustanovi šira mirnodopska formacija, koja bi obuhvatila prirodni priraštaj muškog stanovništva. Neželjeni rat, u koji je kralja Milana gurnula Austrija, rat protiv Bugarske kneževine 1885. godine, dao je nove impulse. Milan, iako se prvobitno povukao sa prestola, kasnije postaje komandant vojske i inicira najznačajniju reformu koja će biti osnova formacije z aoslobodilačke ratove 1912–1918. godine. Za jačanje i osavremenjivanje srpske vojske u svim vremenima presudna je bila saglasnost vladarskog doma i najistaknutijih političkih činilaca, te nosilaca najviših vojnih položaja sa ciljevima nacionalne politike u bližem i daljem periodu. U tome je samo povremeno bilo kraćih perioda neslaganja, sumnje ili potpunog raskoraka. U vremenima presudne dominacije političkog faktora u odnosu na vojsku i njene potrebe, bilo je povremeno teško progurati vojne narudžbe, pa i najnužnije prioritete da zemlja ne bi zaostala za susednim zemljama i da bi imala perspektivnu snagu odvraćanja i u slučaju zaoštravanja odnosa sa velikim silama. Na primeru Srbije se moglo pratiti na kakvim iskušenjima je jedna mala, ekonomski nejaka i siromašna zemlja, koja pored odbrane ima i drugih prekih potreba. Vojska kraljevine Srbije je u više navrata menjala uniforme. Tokom srpsko-turskih ratova 1876-1878 i srpsko bugarskog rata 1885 u vreme vladavine dinastije Obrenovića,vojska je nosila plave šajkače, bluzu smeđe boje i plave čakšire. Od obuće obični vojnici su nosili opanke, a oficiri čizme. Oficiri su po uzoru na francusku vojsku nosili plave kepije. Kasnije 1908 u vreme vladavine dinastije Karađorđevića usvojena je uniforma M1908, tj šajkača i uniforma masilnasto zelene boje za vojnike prvog poziva. Drugi poziv je delimično imao uniformu, uglavnom šajkaču ili bluzu, a neki od vojnika su nosili delove starih uniformi. Treći poziv je nosio običnu narodnu nošnju, uglavnom šubare, crne gunjeve i čakšire.Obuća običnih vojnika u manjoj meri se sastojala od cokula, dok je većinski vojska nosila opanke.Oficiri su nosili čizme.Oficiri su takođe usvojili maslinasto-zelenu uniformu M1908, s tim što umesto kepije, nosila se šajkača sa vizirom opšivena na ivicama zlatnim nitima i sa bedžom vojske. Posle 1906. i povlačenja preko Albanije, usled oštećenja starih uniformi, vojska kraljevine Srbije usvojila je potpunu francusku uniformu, koja se sastojala od Adrijana metalnog šlema, plave uniforme i čakšira i francuskih cokula. Srbija je na početku Prvog Balkanskog rata uspela da sazove 230.000 vojnika sa 230 topova, grupisanih u 10 pešadijskih divizija, dve nezavisne brigade i jednu konjičku diviziju pod efektivnom komandom bivšeg ministra rata Radomira Putnika. Srpska visoka komanda, je prema predratno formiranim strategijama zaključila da će se odlučujuća bitka protiv Turske Vardarske armije najverovatnije odigrati u visoravni Ovče Polje, ispred Skoplja. U tu svrhu su osnovane tri armije čiji je zadatak bio da napreduju prema Skoplju, dok su jedna divizija i nezavisna brigada imale da deluju sa Crnogorcima u Novopazarskom sandžaku. Prva armija, pod komandom generala Petra Bojovića, bila je najveća po broju i snazi, zato je činila centar snaga koje su napredovale prema Skoplju. Druga armija, pod komandom generala Stepe Stepanovića, sastojala se od jedne srpske i jedne bugarske divizije. Činila je levo krilo snaga i imala je naređenje da napreduje prema Stracinu. Uključenje bugarske divizije u drugu armiju, je bio čin predratnog dogovora između srpskih i bugarskih komandanata, ali je odmah po početku rata bugarska divizija odbila da sluša i poštuje naređenja generala Stepe Stepanovića, i samo je poštovala naređenja koja su stigla iz bugarske visoke komande. Treća armija, pod komandom generala Božidara Jankovića, činila je desno krilo i imala je zadatak da oslobodi Kosovo i Metohiju i posle toga da se pridruži ostalim dvema armijama u očekivanoj bici kod Ovče Polja. Prvi balkanski rat, koji je trajao od 8. oktobra 1912. do 30. maja 1913. godine su vodile balkanske zemlje: Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska (članice Balkanskog saveza) protiv Osmanskog carstva. Armije balkanskih država su uspele da savladaju brojčano slabije i strateški loše organizovane armije Osmanskog carstva što im je omogućilo da postignu brzu pobedu. Rat je okončan mirom po kome je Osmansko carstvo bilo prinuđeno da se odrekne skoro svih svojih teritorija na Evropskom kontinentu (Balkanskom poluostrvu), koje su kasnije podeljene među saveznicima i na kojima je kasnije stvorena nova država - Kneževina Albanija. Uprkos njihovoj apsolutnoj pobedi u Prvom balkanskom ratu, članice Balkanskog saveza su bile nezadovoljne postignutim mirovnim ugovorom, jer je mirovni ugovor, koji su skrojile velike sile, bio protivan ranijim dogovorima i planovima koje su članice saveza međusobno zaključile i dogovorile. Otklanjanjem pretnje koju je predstavljalo Osmansko carstvo i nezadovoljstvo mirovnim ugovorom, podigle su se tenzije među doskorašnjim saveznicama što je uskoro rezultovalo Drugim balkanskim ratom. Drugi balkanski rat je vođen od 29. juna do 31. jula 1913. godine između Bugarske sa jedne i Srbije, Crne Gore, Grčke, Rumunije i Osmansko carstva sa druge strane. Ishod rata je učinio Srbiju, saveznicu Rusije, važnom regionalnom silom, uzbunivši Austrougarsku i na taj način indirektno dao važan povod za Prvi svetski rat. Rat na dotadašnje saveznike, započeo je opštim noćnim napadom Bugara na srpsku vojsku, bez prethodne objave rata. Većina bugarske armije je bila koncentrisana prema srpskoj vojsci na reci Bregalnici. Oružje u Kraljevini Srbiji se proizvodilo u Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu. Postojale su i barutane: barutana Stragari i barutana Obilićevo kod Kruševca. Pred Prvi svetski rat barutana Obilićevo je proizvodila savremen bezdimni barut. Vojska Kraljevine Srbije je kao osnovno pešadijsko naoružanje koristila puške „Mauzer” M-1899. Srpska vojska je kupila 90.000 ovih pušaka 1899. godine. Iako se municija kalibra sedam milimetara proizvodila u Kragujevcu, kupovana je i u inostranstvu. Godine 1903. i 1907. kupljena je municija u austrougarskim fabrikama. Godine 1907. kupljeno je još 34.000 pušaka M-1899. Ove puške su bile usavršene u odnosu na one kupljene 1899. Srbija je nabavila i 10.800 karabina M-1908 koji su bili namenjeni za konjanike. Takođe u Vojnotehničkom zavodu je prepravljeno 43.000 starih jednometnih pušaka u brzometne puške kalibra 7 milimetara. Ovo je obavljeno po konstrukciji pukovnika Gojka Đurića. Ovo prepravljeno oružje je bilo namenjeno trupama drugog poziva. Godine 1910. je kupljeno 32.000 pušaka M-1910. Ovom kupovinom je kompletna vojska prvog i drugog poziva naoružana savremenim brzometnim puškama. Stare jednometne puške „Mauzer koka” M-1880 i „Berdan” M-1871 su ostale u naoružanju trećeg poziva. U naoružanje vojske Kraljevine Srbije je 1909. godine uvedeno 250 mitraljeza tipa „Maksim” M-1909. Svaki pešadijski puk je imao odeljenje sa 4 mitraljeza. Kraljevina Srbija je jedna od prvih zemalja koja je uvela ručne bombe u modernom obliku u svoje naoružanje. Vojno tehnički zavod je dnevno proizvodio od 800 do 1000 ručnih bombi. Ova vrsta ručne bombe je konstruisana 1898. godine za četničke jedinice u Makedoniji i na Kosovu i Metohiji. Bombu je konstruisao pukovnik Miodrag Vasić. Pošto se bomba pokazala kao efikasna u četničkim akcijama uvedena je u naoružanje vojske Kraljevine Srbije 1912. godine. ----------------------------------------- Kraljeva garda je bila elitna gardijska jedinica Vojske Kneževine i Kraljevine Srbije, kao i Jugoslovenske vojske, zadužena za obezbeđenje kraljevske porodice i kraljevskog doma. Iako se sa njenim organizovanjem krenulo 1830. godine, zvanično je osnovana ukazom kneza Miloša Obrenovića, dana 12. maja 1838. godine. Najpre je bila konjička četa, da bi sa povećanjem broja pripadnika prerasla u eskadron i puk, a nakon formiranja prve pešadijske čete 1901. godine je nastavila da raste do brigade. Tokom 1924. godine je formiran i artiljerijski puk garde, te je Kraljeva garda dosegla rang divizije. U Drugom svetskom ratu, gardijski oficiri Jugoslovenske vojske koji su izbegli zarobljeništvo, uglavnom su prišli Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini. U okviru nje je 1943. godine osnovana Gorska kraljeva garda. Ideja o formiranju gardijske jedinice javila se 1829. godine. Knez Miloš Obrenović je te godine prvi put saznao za Rusku gardu, o čemu svedoči Vuk Stefanović Karadžić. U prvoj polovini iste godine, knez je uputio jedan raspis nahijskim starešinama, zahtevajući da: „iz zadružnih i imućnijih kuća, po stasu i ugledu, odaberu mladiće za njegovu gardu“. Istaknut je i poseban zahtev da: „Svaki otac ili srodnik za čest da drži, kome se sin ili srodnik u Gardu primi“. Naredne godine je knez objavio da planira formiranje garde. Prvu smotru budućih gardista Knjaževske gvardije, knez Miloš je izvršio na Đurđevdan 1830. godine u Požarevcu i tada probrao 73 mladića za posebnu obuku. Formirana je prva, a nedugo potom i druga gardijska četa, za čijeg komandanta je postavljen glavni serdar voeni i šef Knjaževske garde Toma Vučić Perišić. Do kraja svog postojanja, Kraljeva garda je kao svoju krsnu slavu proslavljala Đurđevdan, a tu tradiciju je nastavila i Garda Vojske Srbije. Prva četa je bila stacionirana u Kragujevcu i njen komandir je bio Ilija Momirović, a druga četa je ostala u Požarevcu na čelu sa Petkom Milenkovićem. Decembra iste godine, gardisti su bili prisutni na čitanju hatišerifa tokom Velike narodne skupštine u Beogradu. Održan je i veliki svečani egzercir na Velikoj pijaci. Za mlade kadete je osnovana Gvardijska škola. U jutarnjim časovima, oni su učili da čitaju i pišu, dok su u poslepodnevnim terminima imali čisto vojnu obuku. Predavači u ovoj školi bili su Ilija Mandić i Mojsilo Janković. Kadeti su u crkvi polagali zakletvu da će verno i savesno služiti gospodaru, odnosno knezu. Među kadetima te prve klase, nalazio se i Mladen M. Žujović, potonji pukovnik, upravnik grada Beograda, predsednik Beogradske opštine, okružni načelnik Rudničkog okruga, načelnik Glavne vojne uprave i član Državnog saveta. Tokom proleća 1831. godine, Knjažesko-serbska banda na čelu sa kapelnikom Jožefom Šlezingerom, ulazi u sastav Knjaževske garde. Sledeće godine je u Kragujevcu podignuta i prva gardijska kasarna, a ona je uzdignuta u bataljon. Sledi osnivanje Knjažesko-gvardijskog konjičkog eskadrona 1832. godine sa 200 konjanika, kojima je komandovao kapetan Konstantin Hranisavljević. Komandu nad gardijskom konjicom je 1834. godine preuzeo knežević Mihailo Obrenović. Prilikom proglašenja Sretenjskog ustava 1835. godine, državnu zastavu je nosio Jevrem Gavrilović, pripadnik Knjaževe garde. Iste godine, gardisti prate knez Miloš u posetu Carigradu. Garda je zvanično osnovana ukazom knez Miloš od 12. maja 1838. godine, kada je zapravo osnovana njena komanda. Ovaj datum je ispisan na gardijskoj zastavi koja je izrađena za tu priliku, a garda je po prvi put dobila sopstveni barjak. Zadaci garde u to vreme bili su davanje počasne straže i čuvanje Gospodarevog konaka, Novog konaka kneginje Ljubice u Beogradu, Varoš-kapije i Savamale. Njihovo prisustvo u srpskom delu Beograda je pozitivno uticalo na osećaj sigurnosti kod srpskog stanovništva. Gardisti su 1839. godine pružili snažan dvodnevni otpor svrgavanju kneza Miloša, što je dovelo do toga da ih ustavobraniteljska vlada privremeno ukine. U vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, zadatke garde je izvršavala regularna vojska, poput dvorske straže i pratnje kneza. Njegovo zbacivanje na Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine i povratak kneza Miloša Obrenovića, iznova dovode do uspostavljanja kneževe telesne garde, jer se u kriznim političkim prilikama javila potreba kneza Miloša da uz sebe stalno ima proverenu oružanu pratnju. Prve gardijske (husarske) uniforme uvedene su 1859. godine, za svega 12 gardista, stalno smeštenih u kneževom konaku. Dana 25. jula 1864. godine, knez Mihailo Obrenović je ustanovio Gardijski vod za potrebe obezbeđenja tvora i njegove lične pratnje. Za komandira je postavio poručnika Kostu Jankovića. Kneževi gardisti su prvo značajno pojavljivanje imali 4. juna 1865. godine na proslavi 50. godišnjice Takovskog ustanka na Topčideru, gde je priređena velika svečanost. Sa ovog događaja je ostala fotografija Anastasa Jovanovića, na kojoj je prvi put zabeležena uniforma garde. Kneževi gardisti su bili uz njega prilikom posete Carigradu, tokom predaje ključeva grada Beograda 1867. godine, ali i za vreme njegove sahrane nakon atentata u Košutnjaku 1868. godine. U rang eskadrona, garda je prerasla 24. februara/8. marta 1875. godine. Za vreme Srpsko-turskih ratova 1876-1878 godine, gardisti su bili uvek uz kneza Milana Obrenovića. Na samom kraju ratova i posle Berlinskog kongresa 1878. godine, knez Milan se fotografisao u uniformi gardijskog generala, a fotografija je deljena javno i poklanjana prijateljima dinastije. Ovime je sa najvišeg mesta dato priznanje gardi kao elitnoj vojnoj jedinici samostalne i nezavisne Kneževine Srbije, te gardijska služba postaje stvar prestiža. Nakon proglašenja Srbije za kraljevinu u martu 1882. godine, broj vojnika je rastao, samim tim i gardista. Gardijski eskadron je 12. februara 1883. godine konačno dobio i naziv Garda Kraljeva. Komandant garde je bio prvi kraljev ađutant u činu majora ili potpukovnika. Broj pripadnika je rastao, kao uostalom i čitave vojske, pa je 1893. godine formiran gardijski puk, a 1901. godine je nastala i prva pešadijska četa Kraljeve garde. Prilikom proslave godišnjice Takovskog ustanka 1886. godine u Gornjem gradu Beogradske tvrđave, kralj Milan Obrenović je dodelio 15 zastava pešadijskih, 5 zastava konjičkih pukova i zastavu gardijskog eskadrona, koju je primio komandant kapetan druge klase Mihajlo Kumrijić. Na novoj gardijskoj zastavi je bilo ispisano geslo: „Za Veru, Kralja i Otačastvo - Kraljeva Garda“. Rezervni sastav garde uveden je u februaru 1889. godine. Posle Majskog prevrata 1903. godine, obezbeđenje kompleksa Gradskih dvorova (Stari dvor, Novog dvora, Maršalata, dvorskog parka i pratećih objekata), preuzela je dvorska straža sačinjena od pešadijske gardijske čete. Pripadnici Kraljeve garde su imali značajnu ulogu prilikom ceremonije krunisanja kralja Petra I Karađorđevića u Beogradu 1904. godine, kao i obezbeđivanju kompleksa Gradskih dvorova. Za vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, značajno je opao broj pripadnika garde, koji su raspoređivani na borbene zadatke. Uz kralja Petra I i regenta Aleksandra je ostao sasvim mali broj gardista u ličnoj pratnji na čelu sa komandantom Kraljeve garde pukovnikom Petrom Živkovićem.

COSKOVI PRESAVIJENI,INACE U DOBROM STANJU Sokolska župa Beograd „Dušan Silni” obrazovana je na prvoj sednici zbora 24.9.1920. Za doživotnog počasnog starešinu izabran je Steva Todorović a za starešinu župe Ljuba Jovanović. Župi je pripalo deset sokolskih društava : Beograd, Zemun, Vršac, Obrenovac, Pančevo, Ruma, Smederevo, Smederevska Palanka, Sremski Karlovci i Stara Pazova. Prva sednica zbora društvenih načelnika održana je 24. oktobra 1920. Na njoj je izabrano načelništvo i članstvo tehničkog odbora Župe. Za načelnika izabran je Miloš Vojinović a za načelnicu Mila Jovanović. U toki rada Župe menjao se broj društava. Neka su pripala susednim župama, neka župi Beograd a neka društva su zbog nerada ukinuta. Od 1929. osnivaju se prve seoske sokolske čete. Župa je 1937. imala 47 društava i 105 četa. Broj pripadnika sokola u Župi se povečavao od 1929. do kraja 1934. Od 1934. broj članova je stagnirao. Starešinstvo župe održalo je VI redovnu sednicu 10. aprila 1928. Bili su prisutni B. Živković, Mihajlo Gradojević, L.Pešić, Đ. Ilić, D. Ilić, L. Lovrić, M. Branovački, dr. B. Gradojević, R. Nišavić, M. Gaćeša i M. Nikolić. Razmatrano je pitanje sleta u Šapcu. Bila je priređena Akademija za gladne u Hercegovini. Prikupljeno je od akademije 6.964, 50 dinara. Korunović je sakupio 4.000 dinara. Osiguravajuće društvo „Rosija – Fonsier” 2.000 dinara, Zemun 250, N. Gaćeša 50, M. Bogdanović 50, svega je bilo 13.319,50 dinara. Poslato je savezu za gladne u Hercegovini 10.000 dinara. Starešinstvo župe održalo je VII redovnu sednicu 18. aprila 1928. Bili su prisutni Đ. Paunković, B. Živković, Momir Korunović, Đ. Ilić, M. Vojinović, dr. B. Gradojević, R. Nišavić, L. Lovrić, L. Pešić, N. Gaćeša i M. Nikolić. Tajnik Aranđelović govorio je o stanju u društvu Smederevo. Od novčanih zavoda dobili su 4.000 dinara za sokolske odore. Starešinstvo župe održalo je VIII redovnu sednicu 25 aprila 1928. Bili su prisutni Đ. Paunković, B. Živković, L.Pešić, R. Nišavić, .. . Paunković je dobio od predsednika Narodne skupštine pomoć za slet u Šapcu 10.000 dinara. Na predlog Paunkovića rešili su da se postradalima od zemljotresa u Bugarskoj pošalje pomoć 1.000 dinara, preko Saveza bugarskih Junaka u Sofiji, i da se apeluje na ostala društva u župi za skupljanje priloga za istu svrhu. Blagajnik Nišavić izvestio je da je poslao 400 dinara društvu Đenović kao prilog župe za pomoć porodicama streljanih mornara. Starešinstvo župe održalo je IX redovnu sednicu 2 maja 1928. Starešinstvo župe održalo je X redovnu sednicu 9 maja 1928. Živković je podneo izveštaj o letovanju Jadranske Straže u Martinjišnici. Župa je u početku održavala svoje sletove na terenu fudbalskog kluba „Soko” u Košutnjaku. Klub Soko bio je osnovan kao sekcija Beogradskog sokola 1903. Prvi slet je održan 7 juna 1922. sa željom da se uveliča svečanost venčanja kralja Aleksandra. Slet je prošao gotovo nezapaženo. Članovi sokola su bili premoreni od učešća na drugim svečanostima. Drugi slet održan je u Zemunu 23. maja 1926. na igralištu „Zemunskog akademskog sportskog kluba”, kao smotra članstva župe pred odlazak na VIII svesokolski slet u Pragu. Sletu je predhodila župska akademija u Beogradu u Manježu. Na sletu je osvećena zastava Sokolskog društva Zemun, kojoj je kumovao prestolonaslednik Petar preko svog izaslanika admirala Dragutina Price. Osvećenje je izvršeno na Jugoslovenskom trgu, a zatim je povorka sa vojnom muzikom na čelu prošla gradom. Treći župski slet održan je u Šapcu 26 i 27 maja 1928. Slet je bio povezan sa otkrivanjem kosturnice palim borcima na Ceru i udaranju kamena temeljca sokolskom domu u Šapcu. Prvi koji su stigli na slet bili su učitelji i učiteljice slušaoco Državnog gimnastičkog kursa ministarstva prosvete. Stigli su u Šabac lađom iz Beograda 25 maja 1928. i dočekani su kao predhodnicu sokola beogradske župe. Istog dana stiglo je vozom oko 200 takmičara i takmičarki iz raznih društava. U “Šabačkom Glasniku” u svečanom izdanju posvećenom sletu bili su naslovi : “Sokoli -Zdravo” i “Jata Sokola Župe Cara Dušana Silnog dolaze na župski slet u Sokolovo gnjezdo Pocerje, u srpski Verden-Šabac. Veseli se pod Cerom Pocerje. “Dobro nam došli!”. Kolo Srpskih Sestara, Učiteljsko Udruženje i građani pobrinuli su da ugoste posetioce. Vojska i direktor gimnazije ustupili su svoje prostorije sokolima za prenoćište. Sem toga Kolo Srpskih Sestara i Učiteljsko Udruženje priprmili su hranu za vreme sleta za sudije – učitelje i učiteljice. Na sletištu su 26. maja 1928. počele utakmice članova i članica. Zasebni brod sa sokolima stigao je na pristanište. Sokoli su krenuli kroz šabačke ulice uz pratnju muzike. U prostorijama hotela Pariz održana je sokolska akademija. Sutradan 27. maja 1928. nastavljene su utakmice članova i počela utakmice naraštaja. U 11 časova krenula je povorka sa sletišta kroz varoš. Na čelu povorke bili su vojnici pontonjerskog bataljona. Posle njih išla je muzika, pa zastave, starešinstvo župe, članstvo i naraštaj. Povorka se zaustavila pred opštinom, gde ih je pozdravio predsednik opštine. Na pozdrav odgovorio je Lazar Car, izaslanik starešinstva J.S.S. Povorka je nastavila dalje glavnim ulicama i razišla se kod Sokolskog doma. Posle podne bila je Javna vežba. Prisustvovali su Vladika Šabački, predsednik opštine, komandant mesta, predsednik suda, direktor gimnazije i veliki broj građana. Vežba je započela utakmicom u brzom pešačenju na 10.000 metara sa nošenjem tereta od 20 kilograma. Pored sokola vežbali su učenici i učenice šabačke gimnazije i vojnici pontonjerskog bataljona. Četrvrti slet je održan 1 i 2 juna 1929. u Pančevu. Peti župski slet je održan u Beogradu od 3 do 5 juna 1933. na igralištu Beogradskog sportskog kluba. Prvi naraštajski slet održan je u Beogradu na igralištu fudbalskog kluba „Soko” u Košutnjaku od 22 do 24 maja 1927. U oči javne vežbe svečano je osvećena naraštajska zastava, a potom povorka naraštaja i dece kroz Beograd. Drugi naraštajski slet održan je na terenu fudbalskog kluba „Soko” u Košutnjaku 25 i 26 maja 1929. Ispred crkve Svetog Save 26 maja 1929. formirana je povorka od 840 naraštajaca. Na čelu povorke bili su omladinci sa sela na konjima, pa za njima zastave, Uprava župe Beograd, naraštajci i deca. Povorka se kretala preko centra do Kalemegdana. Šesti slet održan je od 19 do 21 juna 1937. u Beogradu. Na sletu je izvršeno svečano razvijanje župske zastave, dara kralja Petra II. U sokolskoj povorci od letnjeg vežbališta Sokolskog društva Beograd-Matica prema Slaviji i dalje ka Narodnom pozorištu 21. juna 1937. učestvovali su ruski sokoli i 360 bugarskih „Junaka”. Ruski sokoli nastupali su sa 8 ruskih zastava, 130 ruskih sokola, 104 ruske sokolice i 24 ruska muzičara. Napred su nošene zastave a zatim su išle starešine junaka i sokola sa muzikom. Bugari su bili u junačkim odorama a junakinje u odorama i narodnoj nošnji. Zatim su išli ruski sokoli iz Jugoslavije, Francuske i Bugarske. Posle njih beogradski sokoli u odorama, članice u odorama i narodnim nošnjama iz raznih krajeva Jugoslavije, seoske sokolske čete i sokolska konjica. Povorka duga preko dva kilometra, bila je pozdravljena od desetina hiljada beograđana. Sokoli iz četa na selu ostavili su utisak na posmatrače : „Živeli Šumadinci ! Živeli Sremci ! Živili narodni sokoli ! …” Posle povorke održan je zbor na trgu kod spomenika knezu Mihajlu. Govorile su starešine sokola, starešina vitoške junačke oblasti Ivan Anastasov, ministar za fizičko vaspitanje dr. Josip Rogić i drugi. U ime Sveruskog zagraničnog Sokolstva govorio je Drejling i istakao : „Mi smo oduvek znali i voleli Balkan, jer tu žive naša braća. Naročitu ljubav osećamo danas. Osobito smo radosni što smo uzeli učešća na sletu jer posmatramo kako se grle i ljube dva bliska brata – Soko i Junak … .” Na probama na sletištu 21.6.1937. učestvovalo je 80 članova i 64 članice Ruskog sokolstva. Javnoj vežbi održanoj na sletištu istog dana u 16 časova prisustvovalo je preko 10.000 gledalaca. U toki života Župe Beograd menjao se broj društava. Neka su pripala susednim župama, neka župi Beograd a neka društva su zbog nerada ukinuta. Od 1929. osnivaju se prve seoske sokolske čete. Župa je 1937. imala 47 društava i 105 četa. Broj pripadnika sokola u Župi se povečavao od 1929. do kraja 1934. Od 1934. broj članova je stagnirao. Sokolska župa Beograd sarađivala je sa kulturno prosvetnim ustanovama i sa državnim, vojnim i opštinskim vlastima. Radio Beograd prenosio je sokolske vesti i predavanja. Župa Beograd izdavala je časopise „Soko Dušana Silnog” i „Oko sokolovo”. Glasnik župe „Oko sokolovo” izlazio je od 1. decembra 1936. do marta 1941. U uređivačkom odboru časopisa bili su : dr Petar Jović, Jakša Bumber, Dimitrije Stanković i Milojko Jeftimijades. Urednik je bio Momir Sinobad. Po ugledu na studentske radne čete osnovane su Sokolske radne čete. Za sokole značaj radnih četa bio je u vaspitanju mlađeg članstva za koristan rad na opštem dobru, korist za sokolska društva i čete a kod pojedinaca učestvovanje u tom radu podizalo je kolektivnu svest. Od 1936. sokolska društva i seoske čete organizovale su radne čete. Sokolsko društvo Lajkovac organizovalo je radnu četu članstva, sa kojom je podiglo jednu česmu. Sokolska četa Šimanovci je sa svojim članstvom dala pet radnih dana na prikupljanju žetve kod slabo zadružnih članova. Iz društava Beograd XI, Beograd II i Beograd VIII koje su dale članove i naraštajce, organizovana je sokolska prosvetna radna četa. Sokolska radna četa krenula je prvi put sa 46 članova i naraštajaca, a druge nedelje po drugi put sa 68 članova, do Sokolskog društva Beograd VIII u Žarkovu, gde je zajedno sa članovima društva i njihove čete radila na uređenju terena za letnje vežbalište. U toku dva prepodneva četa je skinula jedno brdo i uravnila vežbalište sa oko 200 metara zemlje. Četa je prilikom lakoatletskih utakmica uredila teren Sokolskog društva „Matica”. Ovom prikom Beograd XI dao je oko 12 članova, Beograd II 27 naraštajaca a Matica 7 naraštajaca. Savez Sokola odobrio je 2.000 dinara za nabavku alata za četu te su nabavljene lopate, ašovi, motke, pijuci i 3 ručna kolica. Članovi Sokola Beograd VII, u okviru Petrove petoletke posadili su na Laudonovom šancu 1940. preko hiljadu sadnica. Osvećivanju Gaja Kralja Petra II prisustvovao je predsednik opštine Jevrem Tomić, ministar građevina Danilo Vulović, episkop Nektarije, starešina župe V. Popović. O značaju sokolskog zaveta i pošumljavanju govorio je starešina društva Sekula Zečević. U akciji sađenja učestvovalo je dve stotine naraštajaca, “Privrednikovih pitomaca”. Savez Sokola pripremao je svoje članove za odbranu zemlje. Pri župama su organizovani narodno-odbrambeni otseci. U župi Beograd D. Stanković, pročelnik župskog narodno-odbrambenog odseka, istakao je u svom izveštaju : „Mi hoćemo borbu, borbu s neprijateljima našeg naroda i naše države .. . Mi nismo hteli tu borbu. Mi smo je dugo izbegavali. Ali nam je ona nametnuta. I mi smo je primili, istina, teška srca, … Jer ne treba zaboraviti da je sokolstvo poniklo u borbi i da je ono zadržalo i danas svoj borbeni karakter.” Međudruštveni odbor sokolskih jedinica (društava i četa) u Beogradu odlučio je da 17 marta 1940. bude održana smotra svih članova sokola sa teritorije grada Beograda. Sokolska župa Beograd imala je 1940. 46 društava. Bilo je 12 društava u Beogradu, 2 društva u Zemunu i 1 u Pančevu. Sokolskih četa bilo je 114, u manjim mestima, varošicama i selima. Na teritoriji Beograda, Zemuna i Pančeva bilo je svih kategorija 7.624 sokola i sokolice. Članova iznad 18 godina bilo je 3.599; naraštaja iznad 14 godina 1.524; na decu 2.501. Najviše članova imalo je Sokolsko društvo Beograd III (980). U Jugoslaviji je 12 maja 1940. održana smotra sokolstva, kao prva manifestacija stanja sokolske pripravnosti. Sokoli su smatrali da su odgovorni za stvaranje unutarnjeg fronta, za organizaciju odbrane i otpora. Smotra je uspešno održana u celoj zemlji. Beogradske i zemunske sokolske jedinice održale su smotre u sokolanama i letnjim vežbalištima. Smotre su bile spojene sa predavanjima iz narodno-odbrambenog vaspitanja. U Sokolskom društvu Beograd Matica, koje je imalo veliki broj članova, generalni sekretar Saveza Sokola Radmilo Grđić održao je predavanje. U Sokolskom društvu Beograd II izvršeno je gađanje iz pušaka, predavanje za sokolice o bojnim otrovima i evakuaciji. U Sokolskom društvu Beograd III održano je predavanje o narodno-odbrambenom radu, recitovanje „Kako se vaspitala predratna omladina”. U Sokolskom društvu Beograd IV izvršeno je takmičenje na strelištu svih pripadnika do 35 godina. Stariji su gađali iz vazdušnih pušaka. Izvedena je i ratna služba “osvajanjem” Banovog brda i druge ratne vežbe. …. . Sokolsko društvo Zemun I izvelo je na smotri gađanje. Predavano je o bojnim otrovima i lekarskoj pomoći za sokolice. Sokolski rad na pripremi odbrane zemlje nastavio se i posle smotre. Načelnici i načelnice svih sokolskih jedinica župe Beograd zborovali su 19. maja 1940. u Beogradu u Domu Soko Matice. Na zboru su bili prisutni izaslanici Saveza Sokola Grđić i Kovač. Zborovanje je održano pod predsedavanjem načelnika župe Maksimovića i načelnice Vučković. Predavalo se o narodno-odbrambenom radu. Posle podne zbor je nastavljen na strelištu kod Careve ćuprije, gde je izvršena obuka u gađanju. Svi članovi narodno odbrambenog odseka Župe Beograd cele godine su nedeljom vežbali gađanje na strelištu kod „Careve ćuprije”. Streljački odsek Sokolskog društva Beograd-Matica preko celog leta 1940. vršio je obuku u gađanju iz malokalibarske i vojničke puške, tako da je 209 članova, članica i naraštaja osposobljeno za rukovanje i gađanje iz vojničke puške, a 110 naraštajaca i dece za gađanje malokalibarskom puškom. Referent streljačkog odseka bio je major Rada Kosović. Župske streljačke utakmice održane su 29 septembra 1940. na vojnom strelištu u Jajincima. Održano je takmičenje sa vojničkom puškom na rastojanju od 200 metara. Zahvaljujući majoru Kosoviću dobijeni su kamioni koji su sve takmičare odbacili na strelište i vratili ih nazad. Sokoli su sprovodili tečajeve za sokolsku odbrambenu pripravnost. U Savezu sokola održan je jednomesečni tečaj iz narodne odbrane za putujuće prednjake iz svih župa . Župa Beograd organizovala je od 2 do 18 jula 1940. u Beogradu tečaj za instruktore. Tečaj je pripremio Stručni odbor župe, a vodio je Franja Žic. Troškove je snosio Tehnički odbor Saveza Sokola. Učestvovalo je oko 32 člana iz svih jedinica Župe (društava i seoskih četa) koji nisu bili vojni obveznici. Predavači su bili sokolski radnici, oficiri i inžinjeri Aero-kluba. Tečaj je bio završen zajedničkom večerom, kojoj je prisustvovao starešina župe Velimir Popović, sa članovima uprave i Stručnog odbora. Sokoli su nastojali da pomognu rad vojske, sa kojom su blisko sarađivali. U čast vojske sokoli su održali javni čas 1. juna 1940. u Beogradu. Sav prihod od javnog časa bio je namenjen za kupovinu puškomitraljeza za Drugi gvozdeni puk „Knjaz Mihajlo”. Uprkos tečajevima i smotrama dešavalo se da i sokoli budu zahvaćeni panikom. Sa izbijanjem Drugog svetskog rata 1939. sokolstvo je bilo zahvaćeno „sveopštim metežom”. Opšta neizvesnost uticala je na građane da svoje snage skoncentrišu na rešavanje svojih životnih problema i problema svoje porodice. Nastala je „luda i nezapamćena trka” na prikupljanju hrane, odeće i ogreva. Strah i nagon za samodržanjem zahvatio je i sokolske redove. Sokolska župa Beograd „Dušan Silni” obrazovana je na prvoj sednici zbora 24.9.1920. U okviru priprema Saveza Sokola za odbranu zemlje, pri župama su organizovani narodno-odbrambeni otseci. Njihov zadatak bio je da u okviru župa organizuju narodno-odbrambene tečajeve. Posle Aprilskog rata 1941. Savez sokola bio je zabranjen. Od 1992. Savez sokola obnovio je svoj rad. Sokolska župa Beograd obnovila je svoj rad 1994. Župa je obnovila 1995. izlaženje svog časopisa „Oko sokolovo”. Autor je član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

BEOGRAD Sportski centar na obali Dunava Ranije se zvao `25 MAJ`, a sada je promenjen naziv !!! Beograd - arhitektura komunističkog vremena !!!!!!!!! RAZGLEDNICA FOTO STUDIO `GTM` - B. Strugar NIJE PUTOVALA NIJE KORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT ......................................................... Pažnja !!! ... Ove slike na terenu više NEMA! Sa leve strane SC gledano prema Dunavu izgrađen je centar N.DJ. i pristup pešacima na kej Dunava je potpuno sprečen i blokiran! Uništena je vizija slobodne arhitektonske lepotice koja izlazi na obalu Dunava, slobodna kao ptica, levo i desno za pešake! Pravi vandalizam! Ova razglednica je sada - KOLEKCINARSKI primerak! Govori o prohujalom vremenu, bilo i nikada više! Razglednica/BISER !!!!!!!! (Mihajlo Grušić) Ekstra *********** dsp19kb5

izdanje Knjižare „Braće Marjanović”, Zajecar Knjižarstvo i štamparstvo u Zaječaru počinje da se razvija od polovine 19. vekа, konačnim odlaskom Turaka iz Srbije. Zaječar je grad sa bogatom istorijskom prošlošću i izraženom kulturnom tradicijom, iz kog potiču značajni knjižari i štampari 19. veka, među kojima su Milisav Nikolić Jagodinac, Jovan Živković, Petar i Svetozar Marinković, Miloš T. Jovanović Lesedrenac, Stanko Tranović i mnogi drugi. Knjižara „Braće Marjanović” osnovana je 31.06.1923. godine. U početku, posao u knjižari je tekao dobro, no vremenom njihov uspon i uticaj slabe, nakon čega braća Marjanović završavaju u zatvoru. Oduzeta im je sva imovina, pa tako i knjižara, koja je prestala da postoji 14.04.1947.

NIŠ – Pre 115 godine, Niš je dobio električno osvetljenje. U centru grada i na glavnom gradskom trgu Kralja Milana, prva sijalica zasvetlela je u istom trenutku kada je princ Đorđe Karađorđević, sin kralja Petra Prvog Karađorđevića, svečano pustio u rad prvi transformator hidrocentrale „Sveta Petka” na reci Nišavi kroz Sićevačku klisuru. Ova hidrocentrala, u narodu poznatija kao „Vila sa Nišave” puštena je u rad septembra 1908., ili 13 godina posle prve hidrocentrale na planeti, na Nijagari, koja je počela da radi 1895. godine. Sagrađena na dvadesetak kilometara istočno od Niša bila je četvrta u tadašnjoj Srbiji – pre nje bila je hidroelektrična centrala puštena u rad na reci Gradac kod Valjeva 9. maja 1900. i hidroelektrana sa Teslinim sistemom trofaznih struja pod gradom na Đetinji u Užicu, koja je počela da radi 2. avgusta iste godine, kao i hidrocentrala „Vučjanka” na istoimenoj rečici u Vučju, puštena u rad s proleća 1903. A posle „Sveta Petke” na Nišavi kod Niša, a pre Prvog svetskog rata, sagrađena je i 1909. godine počela da radi i hidrocentrala „Gamzigrad” na Crnom Timoku kod Zaječara. Prve sijalice u centru Niša, gde je bilo poznatih kafana, zanatskih radnji i dućana, zamenile su ulične fenjere na petrolej (gas). Tom događaju prisustvovalo je više hiljada Nišlija koji su došli da vide do tada čudo neviđeno – „kako svetli lampa na struju”. Prvi porodični objekat koji je priključen „na elektriku” bila je velika, sa prizemljem, spratom i balkonima, kuća modnog krojača Mihajla Popovića, kod koga su česti gosti bili Ljuba Davidović, predsednik tadašnje srpske vlade i Todor Milovanović, ugledni niški učitelj, predsednik niške opštine, narodni poslanik i učesnik ratova protiv Turaka za oslobođenje Niša, i mnoge druge uspešne i ugledne Nišlije. Struja, odnosno elektrika korišćenja je posle toga punih godinu i po isključivo za osvetljenje, da bi u proleće 1910. bila ponuđena preduzećima i zanatlijama. Na elektriku su se prvi priključili Predionica pamuka u vlasništvu Niške akcionarske štedionice za pokretanje svojih mašina, Fabrika šamija (marama) Mite Ristića, a posle toga i „Pivara” Jovana Apela i Fabrika leda Manojla Popovića. Prvo seosko naselje koje je dobilo struju u niškom kraju i iz hidrocentrale „Sveta Petka” bilo je, razumljivo selo Sićevo jer je hidrocentrala sagrađena na Nišavi u Sićevačkoj klisuri. Hidrocentrala nedaleko od ovog sela radila je po principima koje je izumeo i utvrdio slavni srpski naučnik Nikola Tesla, sa kojim su meštani Sićeva decenijama održavali prisne veze. Sedamnaest godina pre završetka izgradnje hidrocentrale „Sveta Petka”, odnosno još 1891. godine žitelji ovog sela proglasili su Teslu počasnim građaninom Sićeva na predlog meštanina sela Mate Radojkovića. Kako je zapisano u dokumentima i arhivi sela „Nikola Tesla bio je u finansijskoj oskudici” i zbog toga su meštani Sićeva „sproveli akciju prikupljanja novca i slali mu dobrovoljne priloge kako bi mogao da nastavi svoj naučni rad u Americi”. Decenijama su se Sićevčani dičili time i često su znali, u šali, da kažu kako su posinili i usvojili Nikolu Teslu... Hidrocentrala „Sveta Petka” na Nišavi u Sićevačkoj klisuri, nikada nije prekidala svoj rad. I danas je u funkciji, i danas se u njoj proizvodi električna energija i iz njenih postrojenja u Niš i za Nišlije redovno i uredno stiže struja.

Sve su kolekcije, u svakoj ima od 8 do 16 komada iz 50,60 tih i 70 tih godina. Ermitraz crne nisu predmet licitacije. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta