SEĆAM SE 2 FOTOGRAFIJA Šifra artikla: 382713 Isbn: 9788662131225 Autor : Dragoljub Zamurović Izdavač : ULUPUDS ... da nije sve tako idealno, otkrio sam već prilikom narednog leta, kada sam poleteo sa leve obale Dunava, preko puta Novih Banovaca. Istovremeno smo se našli u vazduhu Džoni Nikolić, probni padobranac Vojske Srbije, sa svojim motornim paraglajderom, fotograf Milan Melka u motornom zmaju i ja.... Detaljnije ... da nije sve tako idealno, otkrio sam već prilikom narednog leta, kada sam poleteo sa leve obale Dunava, preko puta Novih Banovaca. Istovremeno smo se našli u vazduhu Džoni Nikolić, probni padobranac Vojske Srbije, sa svojim motornim paraglajderom, fotograf Milan Melka u motornom zmaju i ja. Trebalo je da oblete oko mene nekoliko krugova i snime me u novoj letilici. Sve je proticalo u najboljem redu sve dok nisam primetio da se vetar pojačao i da me nosi na desnu obalu, gde je toga dana bilo zabranjeno letenje zbog vojnih vežbi na Aerodromu Batajnica. Okrenuo sam balon ka mestu poletanja i dao gas, ali jak vetar i dalje me je nosio ka desnoj obali. Pojačao sam gas maksimalno ne primećujući da se zbog toga zatvorio otvor kroz koji plamen ubacuje topli vazduh u balon i da je u tom trenutku spržen donji deo balona... U ovoj knjizi su najlepše i najinteresantnije fotografije iz svih foto-reportaža i monografija koje sam radio, kao i tekstovi o tome kako sam ih snimio i šta sam sve video i doživeo. Fotografije događaja tokom raspada Jugoslavije nalaze se u posebnoj knjizi, koja se zove SEĆAM SE 2. Dragoljub Zamurović Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija FOTOGRAFIJA Autor Dragoljub Zamurović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač ULUPUDS Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2023 Format 23,5x29 Strana 144 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Slika je rađena tehnikom ulje na platnu dimenzija 70x30 cm na blind ramu.

Dimenzije slike: 60cm x 50cm

Retke su glumacke nagrade poput americkog Oskara, a sad i neko sa kupinda moze postati srecni vlasnik nagrade prvaka lepote govora Jugoslovenskog dramskog pozorišta, i to za dzabalesku! Original nagrada za lepotu govora „Dr Branivoj Đorđević“ u bronzi ciji je dizajn osmislio i izvajao skulptor Ljubisa Mancic potpisana je u bronzi a sa kutijom ima tezinu od 1092 grama!!!! Visina bronze iznosi 11, sirina je 10,5 cm. Vrh za kolekcionare i ljubitelje! Neki od dosadasnjih dobitnika bili su: Vojin Cetkovic, Vojislav Brajovic, Andjelika Simic, Nataša Tapušković, Radovan Vujović, Nikola Vujović, Sloboda Mićalović Ćetković ...

Zivko Stojsavljevic (Benkovac, 1900 - Beograd, 1978) Venecija, 1950-te plavo mastilo na hartiji, 26 x 13,5 cm na poledjini zastitnog kartona posveta i signatura autora Kolekcija Pavle Beljanski poseduje veoma slican rad, vidi reprodukciju u katalogu na slici. Dva fotosertifikata.

Oslikana drvena jaja, kao i kutija sa likovima Svetaca, Gospoda Isusa Hrista, Presvete Bogomajke i srpskih manastira. Izrađuju se po želji Prelakirana lakom visokog sjaja na bazi pčelinjeg voska,kao što se može videti iz priloženog. U set se računa samo jedno jaje.

59264) LJILJANA DREZGA , Marica Josimčević , Radionica duše Beograd 2016 , Slikarska preokupacija Ljiljane Drezge jeste telo, živo telo, ljudsko telo. All Drezga svoje aktove ne posmatra samo spolja, nije joj dovoljna sama njihova telesnost. Ona u telu oseća neku tajnu, neko magično, gotovo mistično svojstvo, što se krije u njegovim dupljama i sponama. Žudeći da prozre tu tajnu, Drezga razgolićuje svoje aktove, zadire im pod kožu, strasno i bestidno, zaviruje u skrivene lavirinte tela. I gle, pred nama se otkriva uzbudljiv i veličanstven predeo unutarnjeg pejzaža ljudske puti. Predeo tajanstven, dramatičan i strašan u svom savršenstvu. Sa divljenjem i gotovo sa jezom osećamo kako u njemu struje i smenjuju se večiti impulsi života i smrti. Čini se otud kao da se i sama ta tela grče, drhte, potresana tim impulsima u bolnim i sladostrasnim trzajima. Ovako neobična inspiracija stavila je Ljiljanu Drezgu pred mnoga iskušenja. Ono što je htela da kaže, slikarski se nije moglo reći bez jezika figuracije, i ako bi figuracija sama po sebi vulgarizovala njenu viziju i oduzela joj metafizički sadržaj. Drezga se otud zatekla u nekoj vrsti simbolične figuracije, ako se tako može reći, koja se, kao kod svih ekspresionista, odlikuje time što se figura (objekt, telo) predstavlja na nešto nižem stupnju predmetne važnosti. U tom smislu, Drezga nam svoje ideje saopštava na jedan simboličan način, dok sve ono »konkretno« spada u domen čisto slikarskog doživljaja. Drezgine kompozicije po pravilu ostaju u površini, one se ’’lepe’’ za beličastu pozadinu bez dubine. Naglašen crtež i ne retko potenciran potez četkom, to je ono što u stvari daje dinamiku monumentalnim Drezginim aktovima. Sažet kolorit, sveden na hladnjikave i mutne, ali duboke po zvuku i bogate u rezonancamą, tonove smedje, plavičaste i sivozelenkaste boje, daje Drezginim slikama svojevrstan intimitet. U tom koloritu ima nekog blagog, umirujućeg osećanja koje kompenzira ponegde previše izraženu dinamiku forme. Đorđe Kadijević monografija , priređivač Momčilo Moša Todorović , drugo dopunjeno izdanje , tvrd povez, format 15 x 19,5 cm , zaštitni omot, potpis i posveta slikarke na predlistu , ilustrovano, latinica, 247 strana,

Prelepa stara srebrna bočica za parfem ukrašena poludragim kamenjem iz 19. veka. Visina 5 cm. Može da se okači o deblji lančić. Može da se okaći kao ukras u kući ili da se nosi oko vrata u posebnim prilikama. Izuzetno kvalitetna stara izrada. U svetu pozanta kao “poison bottle” ili flašica za otrov. Podeli nešto jedinstveno i lepo

Slika plave devojke. Tehnika: ulje na platnu. Dimenzije su: 72x119cm. Nema ram. Ne znam ni ko je slikar. Na jednoj od slika se može videti kako platno izgleda pozadi (čisto je). :) Pošto nikada nije bila okačena već je stajala na podu sobe, pri dnu ima crnkastih tragova. To se vidi na slici. Takođe, na desnom delu slike ima nekih beličastih tragova. Možete pogledati sliku. Iz daljine se sve to ne vidi (nakon što okačite na zid) što se i može primetiti na fotografiji sa celom slikom. Ovu sliku je dobio moj otac dok je držao kafić. Kako mu je rečeno, slika ide fenomenalno uz fluorescentna svetla kakvih ima po kafićima, ali je on nikad nije okačio (pretpostavljam da mu se nije uklapala u enterijer). Najbolja opcija za slanje je Post express.

Art Brut na nivou... Autor dela: Zivadin Zika Obretkovic Naziv dela: Swet Ceo Godina nastanka: 2010. Tehnika: mastilo na hartiji Dimenzije dela: 29 x 20 cm (x2) karo hartija Potpis: dijagonalno preko sredine sa leva na desno Za razliku od drugih umetnika, jedini honorar koji je Zika trazio da bi ovo delo nastalo bio je da se napoji sa pivom. Najveci problem beše da se umetnik `na`vata`. najveci beogradski frajer Legendarni beogradski setac i pesnik poznat po pesmi ,,Zelena salata,,koju izvodi uz frulu. Zelena salata zelena devojka spajalice moja spajas nasu ljubav! Svojevremeno ulicni car Obretkovic kandidovao se za premijera vlade u kojoj bi Stole Piksi bio ministar finansija, a Nikola Šeceroski ministar policija! ,,Volim te zeleno ljubim te zeleno zeleno moje, sve je zeleno, zeleno moje osvezava lepo zeleno, lepo zeleno, zeleno spaja, zeleno moje, zeleni su dolari zeleno je evro, zelena je ljubav, zeleno se spaja, ljubav i spajanje, prolece se budi i lista drvece, voleli se mladi kroz polje i cvece, cvece moje prirode zelene cuva l` nana jedini put put u zivotu nema zemlja prihodu, nema organizaciju, nema raspodelu, uredice mala uredice mala, sve ce mala srediti, Trazim te mala po zelenoj travi, javi se mala iz zelene trave, da vodimo ljubav, ljubav snova...,,

Ulje na platnu Dimenzije 97x72cm Očuvana, bez oštećenja! Treba je samo uramiti. Najbolje da se ne šalje, da se dođe lično i pogleda!

Nepoznat autor, 1946. godina, slikano na tankom materijalu nalik lesonitu, može se uramiti. Ima oštećenja od kačenja, rupice (vidi se na slikama) Dimenzije: 33x25cm

Beograd 2003. Tvrd povez, zaštitni omot, bogato ilustrovano, veliki format (29 cm), 365 strana. Napomena: knjiga je nekorišćena (nova). U ovom tekstu dolazi do prožimanja različitih interpretativnih matrica, ne odvajaju se, već prepliću činjenice umetnikove biografije sa ikonografskim, morfološkim i sadržajnim analizama umetničkog dela i vodi se računa o kulturološkom i sociološkom kontekstu umetnikovog formiranja i delovanja. Ovaj tekst može se shvatiti kao «korekcija» jednog pristupa koji prihvata mnoga zatečena mišljenja ali se ni sa jednim u celini ne usaglašava, nego želi da ih dopuni aparatom koji mogu da ponude «metodološki modeli socijalne istorije umetnosti». A to drugim rečima znači da se u ovom tekstu prevashodno razmatraju odnosi izmedu umetnika i društvene i kulturne sredine njegovog formiranja i delovanja, dakle, uticaji sredine na umetnika i povratni efekti umetnikovih poduhvata u promeni te iste sredine. (Iz recenzije dr Jerka Denegrija)

Manastir Studenica koji je posvećen Bogorodici, je majka svih srpskih hramova. Građen je dugi niz godina. Konačno je završen u proleće 1196. godine kada je Stefan Nemanja abdicirao i posvetio se manastirskom životu. Kada je on kasnije otišao u Hilandar o manastiru se brinuo njegov sin Stefan. Nemanja je umro u Hilandaru 1199. godine. NJegov najmlađi sin Sava je nakon pomirenja preostale dbojice braće Stefan i Vukana prenio mošti svoga oca u Studenicu. Od tada je Studenica postala političko, kulturno i duhovno sedište srednjovekovne Srbije. Tu je Sava napisao žitije svoga oca svetog Simeona opisujući njegov monaški život. Kralj Milutin je sagradio u okviru manastira malu crkvu posvećenu Joakimu i Ani. Turci su često napadali manastir nakon pada Srbije 1459. Prva značajnija restauracija dogodila se 1569. godine, kada su obnovljene freske. U ranom 17 veku zemljotres je pogodio manastir i mnogi istorijski dokumenti su uništeni zauvek. Studenica se sastoji od 3 crkve. Jedna od njih je Bogorodičina crkva na čijoj se istočnoj strani nalazi trostrana apsida. Na crkvi se mogu uočiti dva stila - Romanski i Vizantijski. Spajanje ova dva stila je dalo poseban stil poznat u arhitekturi kao raška škola. Osim ove crkve deo kompleksa Studenice čine i crkva Svetog Nikole i Kraljeva crkva. Crkva je oslikana u prvoj dekadi 13 veka. Orginalne freske su delimično očuvane oko oltara i na istočnom zidu. Jedna od najlepših fresaka, koja je oslikana 1209. godine, je ona na kojoj je prikazano raspeće Hrista. Dimenzije slike su 70 x 70cm. Na nekim mestima javile su se pukotine,vide se na jednoj od slika.

Ulje na platnu Dimenzije 95x70cm Tačnu godinu ne znam. Očuvana, bez oštećenja! Treba je samo uramiti. Najbolje da se ne šalje, da se dođe lično i pogleda!

Ulje na platnu Dimenzije 95x95cm Tačnu godinu ne znam. Očuvana, bez oštećenja! Treba je samo uramiti. Najbolje da se ne šalje, da se dođe lično i pogleda!

Ulje na platnu Dimenzije 96x96cm Tačnu godinu ne znam! Očuvana, bez oštećenja! Treba je samo uramiti. Najbolje da se ne šalje, da se dođe lično i pogleda!

Odlično stanje Bogato ilustrovano Балет је театарски облик игре који је почео да се развија у западној Европи током ренесансе (1300—1600). Балетска техника се састоји од стилизованих покрета и ставова који су развијени током векова у тачно одређен, иако донекле променљив, систем назван академски балет (франц. danse d’école). Сама реч балет означава и музичко дело у којем се користи играчка техника као главни начин изражавања радње. Оваква дела су често, али не и увек, праћена сценографијом и костимима. Сцена из балета „Дон Кихот” Балерине на слици Едгара Дега Балет Иако се сматра да је балет музичко-сценско дело које се користи само покретом, све чешће је да се уз оркестарску музику користи и солистичко или хорско певање (нпр. балет Грк Зорба познатог грчког композитора Микиса Теодоракиса). Врсте и форме балета Уреди Као и остали плесови, балет може бити групни наступ или соло извођење.[1] Постоје балети с радњом или без ње, те и музика програмска или апсолутна. Играчи каткад тумаче и апсолутну музику програмски. Садржај једног балета (нпр. Петрушка Стравинског) се може упоредити са опером. Радња се најрадије одвија тако да долази до смењивања солистичких партија, дуета (француски pas de deux) и групних наступа. Као епизода, балет се јавља и у опери, било без икакве везе с радњом (као у Травијати Ђузепеа Вердија) било да је уткан у збивање (на пример Баханал у Вагнеровом Танхојзеру). Балет као темељни плесни покрет Уреди Балет је једна од најстаријих плесних техника која је темељ свим осталим плесним стиловима. Балет карактеришу строге форме тела и отворени положај стопала, што значи да је цела нога заротирана из кука према споља за 90 ступњева. Балетна техника не познаје употребу силе и наглих покрета. Сви покрети морају бити контролисани и не смeју се изводити са згрченим мишићима, већ истегнутим у даљину. Елементи који се увежбавају су велики и мали чучњеви, истезање и дизање ногу, рад стопала, различити нагиби и ротације тела, различите врсте окрета (пируете) и скокова који се могу изводити из великога или малог чучња, с обе или једне ноге и сл. Балет није само за професионалце, већ је и изврсна активност за рекреативце. Разлика између рекреативног и професионалног бављења плесом је само у томе што рекреативци изводе мање компликоване елементе. Рекреативци такође не морају да имају степен отворености до пуних 90 степени, већ онолико колико то допуштају индивидуалне природне предиспозиције тела. Развој балета Уреди Балетне ципеле En pointe. Први почеци савременог балета јављаљу се у Италији у 15. веку одакле средином 16. века прелазе у Француску. Балет се усавршио у Француској, одакле се проширио и у друге земље. У почетку развоја, плесне сцене изводили су маскирани играчи, а касније се развио дворски балет као јединство игре, вокалне и инструменталне музике и говорног текста. Оснивањем балетских школа, од 1661. године почиње историја класичног професионалног балета у коме се инсистира на чистоти покрета и виртуозитету, изражајности, пантомими и лирској осећајности. То је заменило дотадашње строго конвенционалне геометријске покрете и немотивисан ток играчке радње. Романтични балет, инспирисан бајкама и легендама, интерпретиран је класичном балетском техником у коју све више улазе елементи темпераментних народних игара. До 1720-их година балет је почео да се приказује у операма широм Европе. Женски костими су постали лакши од тешких дворских костима, и ципеле са високим потпетицама су замењене нежним ципелицама које су дозвољавале слободније покрете. Подсукња, претеча хеланки, је постала саставни део костима како су сукње постајале све краће да би се показале ноге. У току времена сукње су се подизале колико су могле, да би на крају кулминирале у облику пачке. Увођење шпиц-патика у балет, које су давале потпору ногама и стопалима, дозволило је балеринама да се подигну на врхове прстију, што је помогло да се створи илузија одупирања гравитацији. Свако време ствара своју уметност. Тако се у наше доба уз класичан балет, који се и даље негује, развио модеран балет. Он тражи слободније и богатије покрете тела, који могу изразити мноштво мисли, осећања и тежњи данашњег човека и његовог живота. Почетком 20. века Сергеј Дјагиљев окупља младе кореографе и музичаре стварајући модеран балет који тежи јединству покрета и музике. Користећи естетске компоненте класичне балетске технике, древних и модерних народних и друштвених игара, савремени балетски израз има широк одјек: од играчког егзибиционизма преко усавршвања класичног академизма до револуционарних балета са идеолошком садржином. Звања балетских уметника Уреди Примабалерина асолута - највише звање за интерпретаторку класичног балета, додељено неколико пута у историји балетске уметности Бојана Жегарац и Константин Костјуков Примабалерина (жене) / првак балета (мушкарци) - најквалитетнији солисти трупе, који играју улоге првог фаха Солиста - балетски уметник (уметница) који изводи прве и друге улоге у представама или солистичке деонице (нумере) Ансамбл (мушки и женски) - балетски играчи који играју заједничке сцене, без појединачних деоница Термини у балету Уреди Кореографија - играчка уметност у целини коју изводи играч (балерина/балетан) или формација - група плесача. Дивертисман - концертни програм састављен од игара различитих по жанру и карактеру. Најпознатији и најизвођенији класични балети Уреди Сцена из балета „Лабудово језеро” „Лабудово језеро”, „Успавана лепотица”, „Ромео и Јулија”, „Дон Кихот”, „Пепељуга”, „Петрушка”, „Охридска легенда” и многи други. Балетски композитори Петар Иљич Чајковски Лабудово језеро Крцко Орашчић Успавана лепотица Адолф Адам Жизела Чезаре Пуњи Есмералда Лудвиг Минкус Дон Кихот Бајадера Лео Делиб Копелија Силвија Микис Теодоракис Грк Зорба Балет у Србији Стеван Христић Охридска легенда Зоран Мулић Вечити младожења Избирачица Референце Литература Balet Ples Igra Istorija teorija Knjige knjiga o baletu plesu igrama

Beograd 2023. Tvrd povez, zaštitni omot, bogato ilustrovano, 456 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). Ružnoća se obično shvata kao suprotnost lepoti, i to u tolikoj meri da je dovoljno definisati jedan od ta dva pojma da bismo razumeli drugi. Međutim, ružnoća ne podrazumeva odsustvo lepote. Ona je složena i nepredvidiva pojava koja se kroz vekove transformisala, o čemu svedoče kako antologijski književni tekstovi, tako i kanonska umetnička dela. Uz pažljivo odabran ikonografski tok knjige, Umberto Eko čitaoca vodi na putovanje kroz noćne more, strahove i ljubavi, gde se čini odvratnosti susreću sa izrazima najdirljivijih osećanja, pokazujući da su različite manifestacije ružnog bogatije i markantnije nego što se obično misli. U duhu njegovog priznatog dela Istorija lepote, Umberto Eko u knjizi Istorija ružnoće istražuje koncepte monstruoznog i odbojnog u vizuelnoj kulturi i umetnosti. Šta se krije iza našeg osećaja zaintrigiranosti koji je često izazvan nečim užasavajućim i strašnim? Odakle potiče magnetska privlačnost prema svirepom i skandaloznom? Da li je ružnoća takođe u očima posmatrača? Autorovo enciklopedijsko znanje i zavodljive veštine pripovedanja kombinuju se u ovom ingenioznom istraživanju ružnog sa obiljem primera iz slikarstva i skulpture od antičkih grčkih amfora do dela umetnika poput Boša, Brojgela i Goje, otkrivajući da je ono od čega se često branimo i odvraćamo u svakodnevnom životu upravo ono čemu smo nesvesno najviše privučeni.

Haljina može da se nosi samostalno ili je deo narodne nošnje Proizvedeno: U domaćoj radinosti Materijal: Ručno tkanje Boja: Podloga: Bež Boja konca: braon, oranž, cigla boja, žuta Motiv: Kosovski vez, klasični ornament Dugmeta: 3 pamučna Veličina: procenjuje se da je 38 ili 40 Dimenzije: Ukupna dužina: 114 cm Rukavi dužina : 56 cm, širina, obim: 30cm Ramena: 10 cm Leđa u ramenima: 33 cm Leđa ispod pazuha: 44 cm Prednjica ispod pazuha: 44 cm Ukupan obim po obodu: 140 cm Motiv kosovskog veza na površini prednjice: 29 x 13 cm Porub: 2 cm Detaljno stanje: Haljina je sačuvana potpuno. Ne postoji ni jedan feler. Opis: Haljina je ravnog kroja, malo se širi na krajevima. Upravo, zbog takvog modela, haljina lepo pada. Znači nije strukirana, ali je sa blagim naglašenjem struka. Na prednjem delu, odmah ispod ruske kragnice nalazi se motiv vežen kosovskim vezom. Stari savršen vez, kosovski vez, kojim se ukrašavala celokupna devojačka nošnja. Veze se na ručno otkanom platnu (u ovom slučaju to je gusto tkano pamučno platno) sa kvalitetnim nemačkim koncem, koji ne “pušta” boju. Haljina se može nositi samostalno, ili sa drugim detaljima nošnje: keceljom, prslukom, jelekom… Istorija: Danas kosovski vez zauzima prestižno mesto na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, pa i na listi svetske nematerijalne kulturne baštine. A kod nas, još ga u tragovima ima po nekim kućama, ili na uzorcima u muzejima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dečanska hrisovulja je osnivačka povelja manastira Dečani iz 1330. godine.[1] Original je napisan u obliku svitka, veličine 330h5200 milimetara, overena kraljevskim zlatnim pečatom. Poznate su još dve verzije pisane na papirusu u obliku knjige. Hrisovulja je pisana ćirilicom, na srpskoj redakciji srpskoslovenskog jezika. Istorija Kralj Stefan Uroš III Dečanski, sin kralja Milutina, otac cara Dušana, podigao je 1330. godine zadužbinu manastir Dečane. Tom prilikom je izdao hrisovulju u cilju utvrđivanja pravnog statusa zadužbine i regulisanja statusa stanovništva, njihovih prava i obaveza na manastirskim posedima. Pobrojani su posedi koji pripadaju manastiru i muško stanovništvo na imanjima. Sve od Belog Drima do Komova u Crnoj Gori, i od Peći do reke Valbone (u današnjoj Albaniji) pripalo je manastiru Dečani. Hrisovulja je napisana u kancelariji kraljevog dvora u Porodimlju na Kosovu. Sačuvane su tri verzije hrisovulje, koje se razlikuju po jeziku i pravopisu. Hrisovulja predstavlja značajni spomenik srpske srednjovekovne književnosti. Original verzije na papirusu se čuvao u Narodnoj biblioteci Srbije na Kosančićevom vencu sve do Aprilskog rata 1941. kada je nestao. Nedavno su se pojavili pojedini delovi Dečanske hrisovulje u posedu privatnih lica.[2] Dečani sadrže najraskošniji klesani ukras i najveću galeriju fresaka srednjovekovne srpske umetnosti. Slikane su u periodu od 1339. do 1347/1348. Freske predstavljaju najveći izvor podataka o vizantijskoj ikonografiji. Bogatstvo dinastije Nemanjića je uloženo u podizanje ovog hrama. Raskošnom lepotom hram je bio simbol o snazi srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i poruka budućim generacijama kako se čuva, neguje hrišćanska vera. Kada su Turci krenuli svoja pustošenja po Srbiji oni su razorili i ekonomiju ovog manasira i rasturili posede. Bilo je bezuspešnih pokušaja da se to vrati, o manastiru su brinuli narod i monasi. Vernici kažu da su manastir štitile mošti Stefana Dečanskog, koje se vekovima tu nalaze. Prva hrisovulja se čuvala u skrivnici manastira sa vrednim rukopisnim knjigama i drugim dragocenostima. Proterivanjem Srba iz tih krajeva kreću priče da je manastir albanski i da su Srbi na ovom mestu okupatori. Sadržaj Prve dečanske hrisovulje koja je izdata 1330. godine nam pokazuje da to naravno nije istina. Jezikom kojim je pisana, imenima ljudi i mesta koji su u njoj zabeleženi. Pored ove poznte su još dve verzije u obliku knjige. Ova hrisovulja se danas nalazi u Arhivu Srbije, na početku je čuvana u manastiru Dečani. Posle toga naizgled je preneta u manastir Studenicu jer je to bilo bezbednije mesto. Kasnije prema rečima Jovana Sterije Popovića od decembra 1846. godine ova hrisovulja je bila na čuvanju u srpskom narodnom muzeju. Sredinom devetnaestog veka vraćena je u Dečane. Od 1903-1916 manastir Dečani je bio pod upravom ruskih monaha. Oni su hrisovulju preneli u ćeliju svetog Jovana Zlatousta u Svetoj Gori. Srpska crkva je bila nezadovoljna tom odlukom i hteli su da je vrate u manastir. Umesto u Dečane doneta je u Beograd, a 1921. godine data je Državnom arhivu kako bi bila dobro čuvana. Hrisovulja je prvi put bila dostupna javnosti 1840. godine kada je štampana u Srpskim spomenicima. Iz tog izadanja saznajemo da se original čuvao u jednom srpskom manastiru, a to je mogla biti Žiča. Dosta dečanskih knjiga je bilo tamo prenetno jer je bilo potrebno renovirati Dečane. Štampana je i u Rusiji međutim nijedno izadanje nije u potpunosti tačno pa se zbog toga ne može koristiti za istaživanja.[3] Opis i sadržaj Hrisovulja je napisana 1330. godine u obliku pergamentnog svitka 390x5200 milimetara u kraljevskom domu u Porodimlji, južni deo Kosova. Pisana je crnim mastilom, ustavnim slovima, a crvenom bojom su napisani kraljev potpis i inicijalna slova. Napravljena je od osam pergamenata. Gornji deo je učvršćen tamnocrvenom kožom da bi se zaštitio početni deo pergamenata. Na vrhu povelje se nalazi ornament u obliku plavog kruga, a oko kojeg se nalazi osam manjih krugova sa crvenim zvezdicama. Na plavom krugu su postojala neka slova koja se danas ne mogu pročitati. Počinje simboličnom invokacijom Boga, pisan je srpskoslovenskim jezikom. Uvodni deo,arenga, ima teološki sadržaj. Tu je iskazano kraljevo osećanje pobožnosti. Arenga zatim prelazi u ekspoziciju. Tu je vladar nabrojao razloge zašto je podigao hram posvećen gospodu. Značajni deo zauzima isticanje kraljevih predaka, koji su vladali srpskom zemljom iz kojih proističe onda njegovo pravo na presto. Zatim ima deo o autobiografiji kralja Stefana Dečanskog. Sledi dispozicija, koja je pisana srpskim narodnim jezikom. Najveći deo je posvećen popisima darovnih naselja, stanovnicima koji su tu živeli i bili obavezni da rade za manastir. Zabeležene su i zakonske odredbe koje su regulisale život na manastirskom dobru. Poslednji deo povelje pisan je srpskoslovenskim jezikom. Prve vesti o boju kod Velbužda ( 28. jula 1330. godine ) su ovde zabeležene, neposredno posle bitke. Na kraju se nalazi kletva koja upozorava da svako ko razori nešto što je rečeno poveljom biće kažnjen od samog Boga. Bila je overena zlatnim kraljevim pečatom koji nije sačuvan do današnjih dana.[4] Druga i treća verzija Posle prve osnivače hrisovulje nastala je nastala druga, o obliku pergamentne knjige. Sve što je izostalo u prvom primerku i kasnije donesene odluke ovde su zabeležene. U prvoj verziji upisana su sela i njihove međe, a u drugoj stanovnici tih sela koji su bili poreski obaveznici. Ovaj prepis se nalazio u manastiru, potvrđen je potpisom Stefana Dečanskog. Iza tog potpisa sledi overa njegovog sina, kralja Dušana. Neki delovi teksta kroz vekove su izgubljeni, ali se ipak sačuvalo dovoljno da steknemo sliku tog srednjovekovnog manastirskog dobra. O njoj se ništa nije znalo sve do oko 1870. godine kad ju je otkrio Miloš Milojević. Oko 1872. godine je doneta u Beograd kako bi bila publikovana, ali je kasnije nestala. Danas se o njenom izgledu zna samo da je pisana ustavnim pismom i crnim mastilom. Treća verzija Dečanske hrisovulje smatra se da je napisana između 1343-1345 godine. Glavna dopuna se sastoji u tome što je pored popisa stanovnika i katuna zadržala još mnogo drugih dopuna. Kako su se prilike na manastirskom dobru menjale bilo je potrebno sve to pribeležiti. To je razlog zašto se pristupilo izradi nove verzije hrisovulje. Nova hrisovulja je napisana u obliku rukopisne knjige, ustavnim slovima, crnim mastilom. Potpisi kraljeva ( Stefana Dečanskog, Stefana Dušana ) i inicijalna slova su crvene boje. Njena treća verzija se nalazila u Londonu, ali je otkupljena od strane londonskog kolekcionara, nakon čega se nalazi u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu. Uz ovu verziju hrisovulje nalaze se još nekoliko dopisanih tekstova među kojima je i povelja kneginje Milice. Zahvaljujući tome što je ovaj dokument sačuvan mogu se utvrditi mnoge važne činjenice toga vremena. S obzirom da su sačuvane tri verzije one se mogu uporediti i na osnovu toga se prati rad manastirskih kancelarija.[5] Pravopis i jezik One su pisane mlađim raškim pravopisom. Jedino je u prvoj verziji umetnuto parče pergamenta, gde je ispisano deset redova teksta koji ne postoje u drugim verzijama. Dečanska povelja je primer diglosije. Glasovna promena jednačenje po zvučnosti nije dosledno sprovedeno. Uvodni i završni delovi u sve tri hrisovulje su pisani na srpskoslovenskom jeziku.[6] Život na vlastelinstvu Sve tri verzije daju pouzdane podatke o veličini manastirskog vlastelinstva. Prostiralo se od reke Belog Drima do Komova i od Peći do reke Valbone. Zaključuje se da je bila velika pokretljivost stanovništva i da su ljudi dolazili na dečansko dobro. Na njemu se nalazilo 2097 ratarskih kuća. Po obimu i broju zakonskih odredaba hrisovulja spada u najpotpunije izvore srpskog srednjnovekovnog prava. Bile su određene i zapisane dužnosti za merophe koji drže zemlju. Morali su obrađivati vinograd, raditi oko žitarica. Imali su i dopunske radove koje su zvali bedba, uslovi su bili povoljniji nego na drugim crkvenim imanjima. Bili su u obavezi da kose manastirske livade i da brinu o senu. Deca meropha nisu mogla da pređu u red sveštenika. Zakon za sokalnike je postojao i bio je povoljniji nego za merophe. Ne zna se tačno značenje ove reči, ali se povezuje sa rečju sokalnica što znači kuhinja. Neka od zanimanja zanatlija bila su kovači, zlatari, kožari i svi osali majstori su morali da rade poslove oko vina, žita a seno su morali kositi. Postoji dosta zakonskih odredaba o vlasima. Srbin nije smeo da se ženi vlahinjom, termin vlah znači stočar. Vlasi koji si imali stoku imali su i dužnost da donesu propisanu so. Sveštenici su imali dužnost da kopaju vinograd, popovi su davali dohodak episkopu. Bilo je takođe i odredaba koje su se odnosile i na celo selo. Određena je kazna za one koji se ne odazovu na sudski poziv, vražda se plaćala kao i u ostatku srpske zemlje. U drugoj i trećoj verziji zakonske odredbe su proširene. Ove isprave se odlikuju pravnim i ekonomskim terminima, najbrojniji su iz srpskog narodnog i književnog jezika, malo je pozajmljenica iz drugih jezika. Najbrojnija imena su bila slovenska, hrišćanska zatim tek romanska, albanska i druga. Ime Nemanja nije nosio ni jedan stanovnik vlastelinstva, dok je ime Radoslav bilo najčešće.[7] Dečanske su jedine povelje koje su sadržale demografske podatke o naseljenicima vlastelinstva.

Ulje na platnu dimenzije 155x130cm, na poleđini rađena još jedna slika, bez potpisa. Dve lajsne se skidaju zbog transporta, slika se uvije u rolnu. Slika je mnogo lepša uživo. . .

SPREMNA ZA URAMLJIVANJE 1975 POTPISANA ODLIČNO OČUVANA FORMAT SA PASPARTUOM 29 X 36 , BEZ PASPARTUA 24 X 17 ZAŠTIČENA OMOTOM OD CELOFANA Miroslav Šutej (Duga Resa, 29. april 1936. - Krapinske Toplice, 13. maj 2005.), hrvatski slikar i grafičar. Šutej se školovao na zagrebačkoj Školi primenjenih umetnosti u Zagrebu i Akademiji likovnih umetnosti na Odseku grafike u klasi profesora M. Detonija, koju je završio 1961. Nakon toga bio je 2 godine na specijalki (1961. - 1963.) kod Krste Hegedušića. Osvojio je Grand-prix za slikarstvo, na 3. bijenalu mladih u Parizu 1963. Ta nagrada omogućula mu je jednogodišnji boravak u Parizu (1964. -1965.) . Od 1978. do smrti 2005. godine radi kao profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Postao je dopisni član JAZU 1990., a od 2007. redovni Šutej se uz slikarstvo bavio scenografijom, opremanjem enterijera i grafičkim dizajnom (dizajnirao je hrvatske insignije i novčanice kune). Šutej je bio umetnik bogate mašte i izvanredna senzibiliteta, ispočetka opčinjem Op artom, kasnije se zainteresovao za kinetičku umetnost. U tom duhu nastali su njegovi ludistički - pomični crteži koji se sastoje od dva sloja, statičnog i dinamičnog, pomoću kojih se mogu stvarati razne kombinacije. U delu Bombardiranja očnog živca I. iz 1962. dolazi do izražaja njegova izrazito moćna kreativnost. U ciklusu Aure (1986-88) koristi se nasleđem Op arta i novih tendencija. Gotovo pola veka predstavljao se uvek sa novim i zanimljivim radovima, pokazujući snagu svoje mašte. Njegovo stvaralačko umeće ostavilo je vidan trag na hrvatskoj likovnoj sceni. Šutejevi radovi nalaze se u vodećim svetskim galerijama i muzejima kao što su londonska Galerija Tate, Muzej moderne umetnosti u New York-u, kao i u zbirkama zagrebačkog i riječkog Muzeja savremene umetnosti. 28.04.2020

SPREMNA ZA URAMLJIVANJE 1975 POTPISANA ODLIČNO OČUVANA FORMAT SA PASPARTUOM 29 X 36 , BEZ PASPARTUA 24 X 17 ZAŠTIČENA OMOTOM OD CELOFANA Miroslav Šutej (Duga Resa, 29. april 1936. - Krapinske Toplice, 13. maj 2005.), hrvatski slikar i grafičar. Šutej se školovao na zagrebačkoj Školi primenjenih umetnosti u Zagrebu i Akademiji likovnih umetnosti na Odseku grafike u klasi profesora M. Detonija, koju je završio 1961. Nakon toga bio je 2 godine na specijalki (1961. - 1963.) kod Krste Hegedušića. Osvojio je Grand-prix za slikarstvo, na 3. bijenalu mladih u Parizu 1963. Ta nagrada omogućula mu je jednogodišnji boravak u Parizu (1964. -1965.) . Od 1978. do smrti 2005. godine radi kao profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Postao je dopisni član JAZU 1990., a od 2007. redovni Šutej se uz slikarstvo bavio scenografijom, opremanjem enterijera i grafičkim dizajnom (dizajnirao je hrvatske insignije i novčanice kune). Šutej je bio umetnik bogate mašte i izvanredna senzibiliteta, ispočetka opčinjem Op artom, kasnije se zainteresovao za kinetičku umetnost. U tom duhu nastali su njegovi ludistički - pomični crteži koji se sastoje od dva sloja, statičnog i dinamičnog, pomoću kojih se mogu stvarati razne kombinacije. U delu Bombardiranja očnog živca I. iz 1962. dolazi do izražaja njegova izrazito moćna kreativnost. U ciklusu Aure (1986-88) koristi se nasleđem Op arta i novih tendencija. Gotovo pola veka predstavljao se uvek sa novim i zanimljivim radovima, pokazujući snagu svoje mašte. Njegovo stvaralačko umeće ostavilo je vidan trag na hrvatskoj likovnoj sceni. Šutejevi radovi nalaze se u vodećim svetskim galerijama i muzejima kao što su londonska Galerija Tate, Muzej moderne umetnosti u New York-u, kao i u zbirkama zagrebačkog i riječkog Muzeja savremene umetnosti. 28.04.2020

SPREMNA ZA URAMLJIVANJE 1977 POTPISANA ODLIČNO OČUVANA FORMAT SA PASPARTUOM 29 X 36 , BEZ PASPARTUA 24 X 17 ZAŠTIČENA OMOTOM OD CELOFANA Miroslav Šutej (Duga Resa, 29. april 1936. - Krapinske Toplice, 13. maj 2005.), hrvatski slikar i grafičar. Šutej se školovao na zagrebačkoj Školi primenjenih umetnosti u Zagrebu i Akademiji likovnih umetnosti na Odseku grafike u klasi profesora M. Detonija, koju je završio 1961. Nakon toga bio je 2 godine na specijalki (1961. - 1963.) kod Krste Hegedušića. Osvojio je Grand-prix za slikarstvo, na 3. bijenalu mladih u Parizu 1963. Ta nagrada omogućula mu je jednogodišnji boravak u Parizu (1964. -1965.) . Od 1978. do smrti 2005. godine radi kao profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Postao je dopisni član JAZU 1990., a od 2007. redovni Šutej se uz slikarstvo bavio scenografijom, opremanjem enterijera i grafičkim dizajnom (dizajnirao je hrvatske insignije i novčanice kune). Šutej je bio umetnik bogate mašte i izvanredna senzibiliteta, ispočetka opčinjem Op artom, kasnije se zainteresovao za kinetičku umetnost. U tom duhu nastali su njegovi ludistički - pomični crteži koji se sastoje od dva sloja, statičnog i dinamičnog, pomoću kojih se mogu stvarati razne kombinacije. U delu Bombardiranja očnog živca I. iz 1962. dolazi do izražaja njegova izrazito moćna kreativnost. U ciklusu Aure (1986-88) koristi se nasleđem Op arta i novih tendencija. Gotovo pola veka predstavljao se uvek sa novim i zanimljivim radovima, pokazujući snagu svoje mašte. Njegovo stvaralačko umeće ostavilo je vidan trag na hrvatskoj likovnoj sceni. Šutejevi radovi nalaze se u vodećim svetskim galerijama i muzejima kao što su londonska Galerija Tate, Muzej moderne umetnosti u New York-u, kao i u zbirkama zagrebačkog i riječkog Muzeja savremene umetnosti. 28.04.2020