Mirjana Ognjanović: „Sirena koja se smeši“ – Pet bajki o Venecijanskom getu Ilustrovao: Aleksandar Palavestra Jedne noći pre pola milenijuma, 29. marta 1516. godine, u Veneciji, prestonici Mletačke republike, bučno su zalupljena jedna velika vrata. I zaključana. Tako je jedan deo varoši u parohiji Svetog Đirolama, ukupno tridesetak kuća, pretvoren u životni prostor za hiljadu doseljenika, Jevreja prognanih s raznih strana sveta. Odluka Veća desetorice i dužda Leonarda Loredana obradovala je te putnike, već umorne od stalnih selidbi, i slavili su taj događaj iako je kapija ograđenog dela varoši tokom noći ostajala zamandaljena, a izlazak njegovim žiteljima strogo zabranjen. Istini za volju, taj deo inače veličanstvenog grada njima dat na korišćenje nije bio baš toliko lep. Venecijanci su ga zvali Đeto (od glagola gettare, što znači – baciti, ili getto, odnosno otisak koji nastaje tamo gde se topi metal), budući da se tu ranije nalazila topionica bakra. Prvi doseljenici, Aškenazi, reč „đeto“ izgovarali su tvrdo – geto. I tako je nastao prvi Geto. U isti mah stvoren je i simbol čije nas značenje upućuje na nesagledivu snagu simbola uopšte, i na – što je pomalo zastrašujuće – moć njihovog preobražaja. Podseća nas da, svesno ili nesvesno, ostavljamo za sobom te simbole, kao zagonetke, uspomene, ili čak rane, budućim naraštajima. Uvodna priča i pet bajki iz knjige Mirjane Ognjanović, koje je ilustrovao Aleksandar Palavestra, govore o nekoj vrsti putovanja ovog simbola, o fantastičnim zbivanjima koja su mogla (možda i jesu?) da se dese u Venecijanskom getu i izvan njega. Kroz te priče nižu se pitanja: koga je beogradski profesor-detektiv u noći Crvenog Meseca sreo u Veneciji, kakvu je amajliju za sobom ostavio čudesno obdareni rabin i kockar, kako je pesnikinja Sara Kopio uspela da premosti stoleća, zašto je Hugo Prat bio osuđen na lutanje, zbog koga se engleski putopisac, uveren da svojim rečima očarava druge, očaran vratio iz Venecije kući pešice? Naposletku, kako je jedan beogradski izdavač, pročitavši pismo koje je dobio iz Venecijanskog geta, shvatio da se bavi teškim ali uzvišenim poslom? Čitalac sam pronalazi odgovor, pa tako i pouku, koja je obavezni deo svake bajke. Izlazak ove knjige uvršten je u globalni program obeležavanja pet vekova od osnivanja Venecijanskog geta kao jedini događaj sa ovih prostora.

Mirjana Ognjanović: „Sirena koja se smeši“ – Pet bajki o Venecijanskom getu Ilustrovao: Aleksandar Palavestra Jedne noći pre pola milenijuma, 29. marta 1516. godine, u Veneciji, prestonici Mletačke republike, bučno su zalupljena jedna velika vrata. I zaključana. Tako je jedan deo varoši u parohiji Svetog Đirolama, ukupno tridesetak kuća, pretvoren u životni prostor za hiljadu doseljenika, Jevreja prognanih s raznih strana sveta. Odluka Veća desetorice i dužda Leonarda Loredana obradovala je te putnike, već umorne od stalnih selidbi, i slavili su taj događaj iako je kapija ograđenog dela varoši tokom noći ostajala zamandaljena, a izlazak njegovim žiteljima strogo zabranjen. Istini za volju, taj deo inače veličanstvenog grada njima dat na korišćenje nije bio baš toliko lep. Venecijanci su ga zvali Đeto (od glagola gettare, što znači – baciti, ili getto, odnosno otisak koji nastaje tamo gde se topi metal), budući da se tu ranije nalazila topionica bakra. Prvi doseljenici, Aškenazi, reč „đeto“ izgovarali su tvrdo – geto. I tako je nastao prvi Geto. U isti mah stvoren je i simbol čije nas značenje upućuje na nesagledivu snagu simbola uopšte, i na – što je pomalo zastrašujuće – moć njihovog preobražaja. Podseća nas da, svesno ili nesvesno, ostavljamo za sobom te simbole, kao zagonetke, uspomene, ili čak rane, budućim naraštajima. Uvodna priča i pet bajki iz knjige Mirjane Ognjanović, koje je ilustrovao Aleksandar Palavestra, govore o nekoj vrsti putovanja ovog simbola, o fantastičnim zbivanjima koja su mogla (možda i jesu?) da se dese u Venecijanskom getu i izvan njega. Kroz te priče nižu se pitanja: koga je beogradski profesor-detektiv u noći Crvenog Meseca sreo u Veneciji, kakvu je amajliju za sobom ostavio čudesno obdareni rabin i kockar, kako je pesnikinja Sara Kopio uspela da premosti stoleća, zašto je Hugo Prat bio osuđen na lutanje, zbog koga se engleski putopisac, uveren da svojim rečima očarava druge, očaran vratio iz Venecije kući pešice? Naposletku, kako je jedan beogradski izdavač, pročitavši pismo koje je dobio iz Venecijanskog geta, shvatio da se bavi teškim ali uzvišenim poslom? Čitalac sam pronalazi odgovor, pa tako i pouku, koja je obavezni deo svake bajke. Izlazak ove knjige uvršten je u globalni program obeležavanja pet vekova od osnivanja Venecijanskog geta kao jedini događaj sa ovih prostora.

O knjizi: „Prelepo i potresno, veliki doprinos književnosti XXI veka.“ Toni Morison, dobitnica Nobelove nagrade za književnost Korali je kćer tajanstvenog Profesora Sardija, zlokobnog impresarija Muzeja nesvakidašnjih bića. Svake večeri ona nastupa u velikom akvarijumu kao devojka-sirena, jedna od „živih čudesa“ poput čoveka-vuka i stogodišnje kornjače. Jedne noći Korali nailazi na intrigantnog mladića koji fotografiše drveće na divljim obalama reke Hadson. Edi Koen je ruski imigrant koji se odmetnuo od svog oca i porekla kako bi se posvetio novom čudu tehnologije – fotografiji. Kada Edi fotografiše šokantne i tragične posledice velikog požara koji je zahvatio Njujork, uplešće se u misteriozni nestanak jedne devojke i raspaliti vatru u Koralinom srcu. Njihov susret u gradu laži, žudnje i preobražaja navešće ih na put koji će im otkriti magiju, strah i uzbuđenje ljubavi . Opčinjavajući i uzbudljiv Muzej nesvakidašnjih bića Alis Hofman je priča o naelektrisanoj i strastvenoj ljubavi dvoje potpuno različitih ljudi koji žive u Njujorku tokom turbulentnih prvih decenija dvadesetog veka. „Danas za mnoge romane kažemo da su ’sjajni’, ali ovaj to uistinu jeste: delom ljubavna, delom detektivska, delom istorijska priča, ali sva satkana od lepote.“ Džodi Piko, književnica „Raskošna, živopisna i upečatljiva priča... Jedinstveno čitalačko iskustvo.“ The Seattle Times

O knjizi: „Prelepo i potresno, veliki doprinos književnosti XXI veka.“ Toni Morison, dobitnica Nobelove nagrade za književnost Korali je kćer tajanstvenog Profesora Sardija, zlokobnog impresarija Muzeja nesvakidašnjih bića. Svake večeri ona nastupa u velikom akvarijumu kao devojka-sirena, jedna od „živih čudesa“ poput čoveka-vuka i stogodišnje kornjače. Jedne noći Korali nailazi na intrigantnog mladića koji fotografiše drveće na divljim obalama reke Hadson. Edi Koen je ruski imigrant koji se odmetnuo od svog oca i porekla kako bi se posvetio novom čudu tehnologije – fotografiji. Kada Edi fotografiše šokantne i tragične posledice velikog požara koji je zahvatio Njujork, uplešće se u misteriozni nestanak jedne devojke i raspaliti vatru u Koralinom srcu. Njihov susret u gradu laži, žudnje i preobražaja navešće ih na put koji će im otkriti magiju, strah i uzbuđenje ljubavi . Opčinjavajući i uzbudljiv Muzej nesvakidašnjih bića Alis Hofman je priča o naelektrisanoj i strastvenoj ljubavi dvoje potpuno različitih ljudi koji žive u Njujorku tokom turbulentnih prvih decenija dvadesetog veka. „Danas za mnoge romane kažemo da su ’sjajni’, ali ovaj to uistinu jeste: delom ljubavna, delom detektivska, delom istorijska priča, ali sva satkana od lepote.“ Džodi Piko, književnica „Raskošna, živopisna i upečatljiva priča... Jedinstveno čitalačko iskustvo.“ The Seattle Times