FANTASTIČNA BIĆA IZ BAJKI I MITOVA 1. AMAZONKE 2. ANĐELI 3. BABA JAGA 4. BAUK I (BABAROGA) 5. BAZILISK 6. BANJIP 7. BANŠI 8. BALKIRE 9. VAMPIR 10. VEŠTICA 11. VILE (SAMOVILE) 12. VUKODLAK 13. GALADRIJELA 14. GOBLINI 15. GORGONE 16. GRDANA 17. GRINČ 18. GRIFON 19. GROMOVITA PTICA 20. DEMON 21. ZVONČICA 22. ZMAJ 23. ZOMBI 24. JARA 25. JEDNOROG 26. JETI 27. JUKI -ONA 28. KAPA 29. KELPI 30. KENTAURI 31. KERBER 32. KIKLOPI 33. KILIN 34. KICUNE 35. KRAKEN 36. KUPIDON 37. LEVIJATAN 38. LEPREKONI 39. LOKI 40. MINOTAUR 41. NIMFE 42. ORCI 43. PATULJCI (KEPECI) 44. PEGAZ 45. RAVIJOJLA 46. RUSALKE 47. SATIRI 48. SIRENE 49. SFINGA 50. TITANI 51. TIFON 52. TRITON 53. TROLOVI 54. FENIKS 55. HARPIJE 56. HIDRA 57. HIMERA 58. CVILIDRETA 59. ČAROBNJACI 60. ĐIN IZDAVAČ: RINGIER AXEL SPRINGER BIBLIOTEKA: BLIC BROJ STRANA: 63 IMA 62 ILUSTRACIJA FORMAT: 35 CM PISMO: ĆIRILICA POVEZ: MEK, BROŠIRAN

61842) REPUBLIKA LJUBAVI , Kerol Šilds , Laguna Beograd 2008 , ljubavni roman U nizu poglavlja koja se smenjuju hitro poput karata u rukama najveštijeg krupijea, upoznajemo dvoje ošamućenih veterana ljubavnih ratova. Fej je etnolog, mlada žena koju strast prema sirenama sprečava da se usredsredi na nekog određenog muškarca. A odmah na drugoj strani ulice živi Tom, popularni radio-voditelj koji se usredsređivao malo previše, pa se tako tri puta ženio i razvodio. Samo Kerol Šilds ume da da tako umešno opiše ovaj par koji se zaljubljuje toliko potpuno i predano kao bilo koji par iz viktorijanskih romana, zajedno sa svim savremenim nevoljama koje ih okružuju u ovoj dirljivoj i ironičnoj knjizi. „Roman koji toliko opčinjava da ćete poželeti samo da se negde sklupčate i ne ispuštate ga iz ruku sve do kraja.“ Sandi Tajms „Delo finog tkanja… Republika ljubavi je snažan i inovativan roman, bogat spoznajama.“ Gazet (Montreal) „Ovo je Kerol Šilds na vrhuncu svojih moći.“ Vankuver san mek povez, format 13 x 20 cm , latinica, 376 strana

256 strana, izdanje Laguna 2007, solidno očuvana, neznatno oštećen gornji desni ćošak, detaljniji opis: Nešto nije u redu u Nedođiji. Iz nje cure snovi – neobično stvarni snovi o gusarima i sirenama, o ratničkim bojama i krokodilima. Za Vendi i Izgubljene Dečake to predstavlja jasan signal – Petru Panu je potrebna njihova pomoć, što znači da je vreme da učine ono nezamislivo: da ponovo odlete u Nedođiju. Ali, u Nedođiji se sve promenilo, a opasnosti na koje tamo nailaze daleko prevazilaze sve njihove snove... Petar Pan u grimizu je posebno odobrila Velika dečja bolnica u Ulici Ormond kao zvanični nastavak Petra Pana Dž. M. Barija. Ova knjiga nas, u pravom Barijevom iskričavom stilu, vraća njegovom nezaboravnom junaku, u zemlju gusara i vila, detinjstva i istraživanja. Ali nas, isto tako, vodi i napred – s novim likovima u koje ćemo se zaljubiti, u nove avanture od kojih srce lupa brže i ka novim pogibeljnim opasnostima koje treba savladati – sve to povezano u celinu čarobnom vilinskom prašinom.

R. SpiridonovićTuberkoloza kostiju i zglobovaMeki povezMikobakterije mogu biti prouzrokovači infekcije zglobova i kostiju. Zahvatanje skeletne muskulature ima sporu kliničku evoluciju. Lokalne inflamatorne promene neopaženo, podmuklo dovode do destrukcije i mogu sponatno da prelaze kroz faze egzacerbacije i remisije. Sistemski simptomi su često dosutni.Uzrok nastankaTuberkuloza kostiju i zglobova nastaje kao posledica limfohematogenog širenja bacila iz ekstraartikularnog fokusa infekcije, ili u nekim slučajevima širenjem infekcije iz susednih žarišta.Klinička slikaTuberkuloza u kostima zgloba može da ostane "uspavana" nekoliko godina dok se ne aktivira. Osteoartikularna tuberkuloza može da zahvati bilo koju kost ili zglob, burzu ili tetivu, ali je najčešće lokalizovana na velikim nosećim zglobovima i pršljenovima. U toku tuberkuloznog procesa stvara se specifično granulaciono tkivo sa kazeifikacijom koja razara zglobnu hrskavicu i kosti odnosno telo pršljena i intervertebralni diskus.Tuberkuloza kičme (Pottova bolest) lokalizuje se u torakolumbalnoj kičmi od VI dorzalnog do III lumbalnog pršljena. Bolest počinje na prednjim ivicama pršljena i diska, progredira do suženja intervertebralnog prostora, destrukcije vertebralnih platoa i kolapsa pršljenskog tela, usled čega dolazi do akutne kifoze i karakterističnog deformiteta kičme u vidu gibusa (grba). Infekcija može da se lokalizuje na jednom ili na više pršljenova. Ove promene su praćene lokalnim spazmom i bolom koji se pojačava noću, dovodi do promena u stavu, hodu i raspoloženju bolesnika. Kasnije, mogu da nastanu hladni paravertebralni apscesi i različite neurološke komplikacije, zbog kompresije medule apscesima i granulacionim tkivom. Apscesi mogu prodirati uz i niz kičmu do prepona, duž rebra, vrata i sternuma.6/24

Obdanište za čudovištanca je tajno mesto koje skriva mnoga neobična stvorenja. Eva Ibotson vodi čitaoce na mesto prepuno mašte, ali pod jednim uslovom: obdanište mora ostati tajna! Jeste li se ikad zapitali šta rade sirene kad se ulepe naftom, ko pomaže džinovskim pticama kad im se zaglavi jaje i gde fantastična bića i morska čudovišta ostavljaju klince dok obavljaju razne misije širom sveta? Otkrićemo vam tajnu: svi oni odlaze na jedno daleko, tajanstveno ostrvo, kojeg nema na mapama, koje nema čak ni ime. Na njemu žive neobične sestre, koje svi zovu tetke, i brinu o raznim stvorenjima u nevolji, običnim i čudesnim, lepim i ružnim, njima jednako dragocenim. Međutim, posla je sve više, a njih su pritisle godine, pa moraju smesta da nađu pomoćnike. Dobro, ideja da kidnapuju troje dece nije bila baš najpametnija, ali se ničega drugog nisu setile. Fabio i Minet će se brzo uklopiti u ovo neobično obdanište za čudovištanca i sprijateljiti se s Herbertom, selkijem koji ne može da se odluči hoće li proživeti svoj vek kao čovek ili foka, zmajem bez krila koji živi na dnu jezera i povazdan filozofira i, naročito, s malim krakenom koga otac ostavlja u ovom neobičnom obdaništu dok plovi svetskim okeanima. Treće dete, Lambert, sve vreme pokušava da pobegne i konačno uspeva dovodeći u opasnost sve stanovnike ostrva. Da li će tetke, deca i neobična stvorenja s Ostva uspeti da se odbrane i sačuvaju svoju tajnu?

Monstrumska škola 3 Izdavač: Laguna, Beograd Prevod: Eli Gilić Povez: broširan Broj strana: 256 Odlično očuvana. KLODIN JE U BEKSTVU, SVI SU POBLESAVILI Prava je strava u monstrumskoj školi, kao i u celom Salemu. Emitovanje filma Moj komšija zombi raskrinkalo je SDA-ovce koji beže da spasu živu glavu. Ali nekima je parola „Krijmo se dostojanstveno“ dosadila i razmišljaju da ostanu i bore se... Klodin, kojoj bekstvo SDA-ovaca kvari planove za krznenu proslavu šesnaestog rođendana smišlja način kako da izađe iz senke svojih šestoro braće i sestara i za promenu malo i ona bude u centru pažnje. Melodi istražuje nove mogućnosti svog glasa kome niko ne može odoleti, ali joj uživanje u novostečenoj veštini kvari saznanje da joj majka možda i nije prava mama. Frenki je slomljena jer misli da ju je Bret izdao i pokušava da nađe naponsku utehu na drugoj strani, kao i da povede mentolsku revoluciju kojom će SDA-ovci dobiti svoje mesto pod suncem. Kleo se nalazi u nimalo zlatnoj situaciji jer mora da dokaže da nije kriva za emitovanje filma. Lalu očekuje nimalo fantastoočnjast put u Transilvaniju kod bake i deke Jezivih, a Blu se pridružuje sirenama na Velikom koralnom grebenu... BORBA JOŠ NIJE ZAVRŠENA Avanture u Monstrumskoj školi nikad nisu bile toliko uzbudljive, opasnost nikad veća a moguća nagrada nikad primamljivija. Ali SDA-ovcima koji su ostali u Salemu neophodna je podrška onih koji su otišli... (K-96)

Nekorišćena knjiga, kao nova, plitka ogrebotina na plastifikaciji koja se vidi kad se knjiga iskosi, 11cm. Eva Ibotson (1925-2010)- Obdanište za čudovištanca, sa engleskog prevela Jovana Kuzmanović, Odiseja Beograd, 2014, meki povez sa preklopom, 276 stranica, 326g. `Jeste li se ikad zapitali šta rade sirene kad se ulepe naftom, ko pomaže džinovskim pticama kad im se zaglavi jaje i gde fantastična bića i morska čudovišta ostavljaju klince dok obavljaju razne misije širom sveta? Otkrićemo vam tajnu: svi oni odlaze na jedno daleko, tajanstveno ostrvo, kojeg nema na mapama, koje nema čak ni ime. Na njemu žive neobične sestre, koje svi zovu tetke, i brinu o raznim stvorenjima u nevolji, običnim i čudesnim, lepim i ružnim, njima jednako dragocenim. Međutim, posla je sve više, a njih su pritisle godine, pa moraju smesta da nađu pomoćnike. Dobro, ideja da kidnapuju troje dece nije bila baš najpametnija, ali se ničega drugog nisu setile. Fabio i Minet će se brzo uklopiti u ovo neobično obdanište za čudovištanca i sprijateljiti se s Herbertom, selkijem koji ne može da se odluči hoće li proživeti svoj vek kao čovek ili foka, zmajem bez krila koji živi na dnu jezera i povazdan filozofira i, naročito, s malim krakenom koga otac ostavlja u ovom neobičnom obdaništu dok plovi svetskim okeanima. Treće dete, Lambert, sve vreme pokušava da pobegne i konačno uspeva dovodeći u opasnost sve stanovnike ostrva. Da li će tetke, deca i neobična stvorenja s Ostva uspeti da se odbrane i sačuvaju svoju tajnu?` (sa zadnjih korica) (Za uzrast od 8 do 12 godina)

Radivoje Boričić Priče iz politikeMeki povezRadivoje Boričić (Polica, Berane, 10. novembar 1914 — Beograd, 15. jul 1969) bio je pesnik, pisac, učesnik NOB-e i nosilac Partizanske spomenice.BiografijaRadivoje je bio dete vasojevićkog plemena sa Beranske Police iz sela Dragosave nedaleko od današnjih Berana, Crna Gora. Rođen u mnogočlanoj i siromašnoj zemljoradničkoj porodici, od oca Filipa i majke Dmitre (rođene Ralević), svoje je najranije detinistvo proveo za vreme Prvog svetskog rata, za austrijske okupacije svog zavičaja. Završivši osnovnu školu u svom rodnom kraju, roditelji su ga uputili na dalje školovanje u Beransku gimnaziju. Ova se škola tada isticala naprednim stavom svojih nastavnika i bila smatrana jednom od tada najboljih srednjih škola u Crnoj Gori. Tu je već zarana svratio na sebe pažnju svojih nastavnika kao darovit crtač. Crtao je portrete, mrtvu prirodu ali i krajobraze. Najbolje od njih izlagali su njegovi nastavnici na školskim izložbama. Okušao se i u vajarstvu. Njegove biste Branka Radičevića i Njegoša stajale su u zbornici Beranske gimnazje niz godina, sve do Drugog svetskog rata. Kao omladinski pisac javljao se već zarana u podgoričkoj „Zeti“ i nikšićkim "Valjcima“, pa i u nekim zagrebačkim omladinskim listovima. Objavio je kao gimnazijalac i niz pesama uglavnom lirskog sadržaja. Svoju literarnu delatnost nije napustio ni u Zenici, gde je godine 1935/39. izdržavao kaznu zatvora na koju je osuđen kao član tada ilegalne Komunističke partije. Tamo je uređivao, sa nekoliko drugova, dva omladinska lista, koja su potajno širena među tadašnjom omladinom Crne Gore i mnogo čitana. U njima je objavljivao članke u kojima je opisivao tadašnji policijski teror nad naprednom omladinom i težak život u tamnici.Slom Kraljevine Jugoslavije zatekao ga je kao vojnika na mađarskoj granici, odakle se srećno probio nazad na svoju Policu. Tu je bio jedan od organizatora Trinaestojulskog ustanka i zapisničar istorijske sednice Prvog odbora Narodnog oslobodenja u Jugoslaviji, održane u oslobođenim Beranama 21. jula 1941. godine. Originalni zapisnik uspeo je sačuvati kroz sve ratne nevolje te je to danas jedan od veoma važnih originalnih dokumenata iz razvitka NOB-e u Jugoslaviji. Radivoje je i jedan od inicijatora i urednika tada nanovo pokrenutoga lista "Sloboda", koji je izlazio neko vreme 1941. godine u Beranama. Za vreme rata zapao je u četničku zasedu gde je bio uhvaćen i sproveden u Kolašinski zatvor, odakle je posle petnaest dana po ciči zimi, s još tri druga, uspeo pobeći na oslobođenu teritoriju. Posle rata talas informbiroa zahvatio je i njega, i bio je lišen slobode od 13. maja 1950. do 3. decembra 1953. godine. Kasnije je obavljao razne dužnosti kao službenik u opštini Ivangrad (danas Berane), gde je 1965. penzionisan.Posedovao je smisao za uočavanje bitnih istorijskih činjenica, neumorno je beležio sve što je odražavalo određeni istorijski trenutak, znajući da će to jednog dana predstavljati solidnu građu za istoriju Ivangrada i čitavog Polimlja. Bio je redak poznavalac svoga kraja, njegovih kulturnlh i istorijskih spomenika, njegove kulturne baštine i narodne tradicije. Kao prežveli aktivni učesnik revolucije nastojao je da sačuva uspomene na značajne ličnosti iz borbe, jer je to smatrao svojim dugom prema borcima za zajedničke ideale. Zato je neumorno sa posebnom ljubavlju i urođenim smislom za objektivnost čitavih dvadeset i više godina u raznim listovima i časopisima i drugim stručnim publikacijama pisao o značajnim ličnostima revolucije iz ovoga kraja, njihovom doprinosu organizaciji narodnooslobodilačke borbe i njihovim zanosima, ostvarenim i neostvarenim željama. Ti prilozi i sa naučnog gledišta predstavljaju značajan prilog istoriji NOB-e i revolucije u Polimlju.Narodnooslobodilačka borba nije ostala jedini predmet njegovog interesovanja. S uspehom je proučavao narodno predanje, običaje, arhitekturu i uopšte prošlost svog zavičaja i o tome napisao niz vrednih priloga. Zajedno sa još dvojicom autora objavio je knjigu: „Ivangradska komuna“ za potrebe školstva i šire kulturne javnosti. Jedan je od inicijatora osnivanja "Udruženja kulturnih, naučnih i javnih radnika Polimlja" čiji je bio i prvi sekretar. Rad tog društva daleko je prešao uske granice Polimlja i odigrao istaknutu ulogu u opštem kulturnom razvoju čitave republike Crne Gore.Za zasluge u antifašističkoj borbi odlikovan je ordenom Partizanske spomenice 1941. U braku sa Milevom Boričić imao je troje dece: Ljiljanu, udatu Dufrgan, Branislavu, udatu Grbić, i Branislava.6/8

TEIZAM I ATEIZAM U POVIJESTI ODGOJA TEIZAM I ATEIZAM U ISTORIJI ODGOJA Teistička i ateistička misao u povijesti / istorije pedagogije do raja XIX stoljeća / veka Autor: Milivoj Čop Izdavač: Otokar Keršovani, Rijeka Godina izdanja: 1980. Broj strana: 227 Povez: tvrd Format: 24x17 Stanjne kao na slici. Knjiga dobro očuvana, korice malo izguljene, unutrašnjost dobro očuvana, ima posvetu na prvoj strani. Teizam u najširem smislu znači verovanje u bar jedno božanstvo. Teizam predstavlja verovanje u Boga, svedržitelja i tvorca svega, koji se ne može izjednačiti sa tvorevinom koju je sam stvorio. To je zajednički naziv za sva verovanja koja uključuju postojanje boga ili božanstava. Teizam u užem smislu uključuje verovanje da su bog ili božanstva imanentna svetu, ali istovremeno i i izvan njega, odnosno sveznajuća, sveprisutna i svemoguća. Teizam se često navodi i kao antiteza ateizma ili nonteizma - neverovanja u božanstva. Teistička verovanja se najčešće dele po shvatanju koliko ima božanstva, a zatim po tome kakva je njegova/njihova priroda. Podela po broju božanstava se svodi na monoteizam - verovanje da postoji samo jedan bog ili božanstvo, odnosno politeizam - verovanje da postoji više različitih božanstava. Ateizam (grč. α — odrični prefiks, grč. Θεος — Bog; bez boga u doslovnom prevodu) jest, u širem smislu, neverovanje u postojanje božanstava.U užem smislu, ateizam je stav da ne postoje božanstva. Kroz istoriju se često pojavljuje i kao odrečan stav prema zvaničnoj religiji. Ateizam je opozicija teizmu, koji je u svom najopštijem obliku verovanje da postoji barem jedno božanstvo. Termin „ateizam“ je u početku imao negativno značenje kojim su označavane osobe koje su odbijale da veruju u ono u šta su tada verovali širi slojevi društva. Širenjem slobodoumlja, naučnog skepticizma i potonje kritike religije, značenje reči je primilo uže značenje. Prve osobe koje su se izjašnjavale kao ateisti pojavile su se u 18. veku. Ateisti su skeptični prema tvrdnjama o natprirodnim pojavama, obrazlažući svoj stav nedostatkom empirijskih dokaza. Takođe, ateisti su ponudili brojne razloge za neverovanje u bilo koje božanstvo. Među njima su problem zla, argument protivrečnih otkrovenja i argument neverovanja. Drugi razlozi za ateizam spadaju u spektar od filozofskih do društvenih i istorijskih. Iako su neki ateisti prihvatili sekularne filozofije, ne postoji jedna ideologija ili skup pravila o ponašanju koji svi ateisti poštuju. U zapadnom svetu, ateisti se smatraju isljučivo nereligioznim i nespiritualnim osobama. Međutim, ateizam postoji u nekim verskim ili duhovnim sistemima verovanja, kao što su đainizam, budizam i hinduizam. Đainizam i neki vidovi budizma ne propovedaju verovanje u bogove.

38115) KAO DA SE NIJE NIŠTA NIJE DOGODILO , Marija Jovanović , Beograd 2004 , Roman Kao da se ništa nije dogodilo govori o razlicitim vrstama ljubavi i o izneverenosti, a u okvire te price smešten je citav istorijski roman, možda bismo mogli reci i saga porodice Sreznjevski. Pripovedanje se zasniva na stalnim ukrštanjima dva fabularna toka ciji su vremenski okviri razliciti i koje karakterišu slicnosti dogadaja i sudbina likova. Govoreci o preplitanju razlicitih sudbina u pripovedackom postupku, prepoznaje se i izvestan pavicevski manir ocudavanja teksta, tj. uvodenje misterioznosti i tajnovitosti u tekst: Po blagom osmehu koji je ostao na njenom licu, Sofija je neopozivo znala da je te noci kada se preselila na drugi svet, Nevena Blanuša sanjala Sergeja. Jedan tok vremenski odreden je dvadesetim godinama 20. veka, tj. u vezi je sa propašcu Carske Rusije. Taj istorijski dogadaj odreduje sudbinu Sofijinog dede Sergeja Mihailovica Sreznjevskog i Sofijine bake Galine Vasiljevne, a kasnije i sudbine Mihaila Sreznjevskog - Sofijinog oca i Nevene Blanuše - Mihajlove dadilje, dok je drugi tok vremenski sveden na nekoliko poslednjih decenija 20. veka, s tim što su narocito osvetljene poslednje godine 20. veka i tada aktuelni dramaticni istorijski i politicki dogadaji u Srbiji. Glavni junaci tog toka price su Sofija, Stojan i Ivana. Spoljašnji prostor unutar koga se realizuju glavni fabularni tokovi je Beograd pocetkom i Beograd krajem 20. veka. Kada se pripoveda o aktuelnim društveno-politickim dogadajima ton pripovedanja pomeren je ka ironijskom. Mnogobrojne licne nesrece ispricane u romanu tek su nagoveštaj dogadaja koji su uslovili opštu propast. Licne i kolektivne nesrece dešavaju se istovremeno, a price o tim nesrecama naizmenicno se smenjuju. Pripovedac nas suocava sa istovremenim postojanjem malih i velikih laži. Na samom pocetku romana uvedeno je niz momenata koji nam iznova oživljavaju slike koje nismo ni uspeli da zaboravimo: kolone izbeglica, samoživost i tortura režima, zloupotreba medija. Sa naturalistickim slikama onoga što se dešava u pozadini, dok u Kninskoj krajini, u Bosni i ostalim delovima bivše Jugoslavije traje rat pripovedac nas suocava uvodenjem kratkih rezova i inserata koje emituje televizija i plasira ih citaocima onako kako on tu celu situaciju i doživljava: emotivno, potresno, ljudski. Otuda se ovaj roman izdvaja od mnoštva romana slicne tematike koji nisu uspeli da prevazidu hronicarsko beleženje loših životnih trenutaka u okviru loših društvenih trenutaka. Izvesno je da autorka ovog romana poseduje smisao za detalj i koristeci se najcešce ironijom i groteskom, kako je vec napomenuto, cini sliku ubedljivom i funkcionalnom. Pripovedac pokazuje kako stagnaciju društva prati i stagnacija morala i ekspanzija neukusa. Olicenje takvog stanja stvari su emisije koje prezentuju i propagiraju turbo-folk. Pripovedac takve manifestacije karakteriše kao monstruoznu kombinaciju krvi i šljokica, u njoj vidi groteskni spoj smrti i divlje veselosti. U Spletkarenju sa sopstvenom dušom pripovedac kaže da u zlehudim zemljama politika i društveno uredenje u ogromnoj meri odreduju individualnu sudbinu. Taj iskaz vredi i kada razmišljamo i o najnovijem romanu Marije Jovanovic. Ipak, mehanizam dejstva onoga što uslovljava coveka i njegove slobode je, kako se pokazalo u konkretnoj prici u ovom romanu, izuzetno komplikovan i ne može se objasniti drugim recima osim onim koje je, naslucujuci osecanja izmedu Sofije i Stojana, jednom prilikom Nevena izrekla: Ne valja se. Roman se završava u duhu pozorišne tehnike. Sofija u stvarnost iskoracuje iz pozorišta, cuju se zvuci sirene za vazdušnu opasnost. Takav kraj romana je svojevrsna scena u sceni, pa ostavlja utisak da je citav roman predstava koju bi po nekim žanrovskim odlikama lako mogli svrstati u tragediju. mek povez, format 13,5 x 20,5 cm , latinica,341 strana ,

Vitomil Zupan KlementTvrdi povez sa zaštitnim omotomAutor - osoba Zupan, Vitomil, 1914-1987 = Zupan, Vitomil, 1914-1987Naslov Klement / Vitomil Zupan ; [prevela Pavica Hromin]Jedinstveni naslov Klement. hrvatski jezikVrsta građe romanJezik hrvatskiGodina 1985Izdavanje i proizvodnja [Ljubljana] : Delo ; Zagreb : Globus, 1985Fizički opis 294 str. ; 21 cmDrugi autori - osoba Hromin, Pavica = Hromin, PavicaZbirka Svjetski pisci / [Globus, Zagreb]Izabrana djela Vitomila Zupana(Karton s omotom)Napomene Prevod dela: KlementAutorova slika na omotnom listu.Glavna tema ovog romana može se ocrtati vrlo kratko: bezobziran zločin kao put do uspjeha. Klementa udara život, nitko za njega ne mari jer je samo obični Klement, ali upravo zato on udara po drugima. Ključ njegova djelovanja je u spoznaji da nema sretnih i nesretnih, dobrih i zlih – postoje samo silnici i slabi. Tim dvjema odrednicama, razmišlja Klement, treba dodati i pamet, koju treba „ispeći u đavolskoj kuhinji“ da bi se čovjek oslobodio predrasuda. Klementov obračun sa svijetom je totalan i on je u tome morao ostati neumoljivo dosljedan i onda kada bi njegovo samotarstvo negdje htjelo ili moglo naći domaći ambijent.U romanu se neprestano izmjenjuju esejističke i romaneskne tehnike; tu se isprepliće dramatična jeza s lirskom prozom, osjećajnost sa cinizmom, a ovaj opet s grižnjom savjesti, esejistički diskurs s gotovo kolportažnim fabuliranjem, socijalna kritika s ironiziranjem samoga sebe, nihilizam s moraliziranjem. Roman Klement pruža čudesno putovanje kroz prostranstvo riječi i njihovo promjenljivo značenje – poetske odnose među njima.lako je i ovaj Županov roman dugo čekao da bude objavljen (napisan je prije rata, a tiskala ga je Cankarjeva založba 1974) to se u njegovoj strukturi ne osjeća. On je i u vrijeme svog izlaženja nov i nesumnjiv doprinos novome u suvremenoj slovenskoj književnosti.Miljeko JergovićVITOMIL ZUPAN: PČELE I LJUDIU prijevodu na hrvatski „Levitan” je izašao 1983, godinu dana nakon slovenske premijere. Izdavač je bio Globus, tada OOUR („osnovna organizacija udruženog rada”) ljubljanskome Delu. Prevoditeljica Rada Vikić, urednica Livia Kroflin, recenzenti Ivan Cesar i Predrag Matvejević, naklada 10.000 kopija… Roman koji i nije bio roman, memoari s blago fikcionaliziranim protagonistom, pripovijedali su od početka do kraja, na najizravniji način do tada, o jugoslavenskim kaznionicama i o tretmanu političkih zatvorenika u Titovoj komunističkoj državi, i to u ono najosjetljivije i najbrutalnije, rano poslijeratno vrijeme.„Levitan” je, također, bio jedna od kultnih knjiga punkerske i novovalne mladeži, kojoj je imponirala Zupanova ludo hrabra oporba sistemu, piščev antikomunizam. Valja objasniti da je u ono vrijeme sadržaj tog pojma bio ponešto drukčiji nego danas, i obuhvaćao je sve ono što bi skandaliziralo Partiju, bilo izgovaranjem zabranjenih istina, bilo širenjem prostora slobode i pomicanjem horizonata prema Zapadu, ali i prema istoku. Antikomunistički su bili Azra i Pankrti, Mladina, Tribuna i Katedra, Student, Književna reč, Danilo Kiš i Karlo Štajner… Budući nacionalisti još uvijek su slatko hrkali po centralnim komitetima, Franjo Tuđman se, kako čitamo u njegovim dnevnicima iz tog vremena, lomio između oduševljenja ustašijom koja je klala Srbe („Mentalitet, koji se toliko puta, zapravo neprestano, očitovao u srpsko-hrvatskim odnosima – na koji se s hrvatske strane odgovorilo na odgovarajući način jedino u nesretno doba NDH.” U nadnevku za 18. listopada 1979.) i oduševljenja Gustavom Husakom i praksom marksizma-lenjinizma, kao što su i u drugim dijelovima Jugoslavije budući nacionalisti i očevi nacija još uvijek zadovoljno hrkali nakon nedjeljnog ručka, i ne samo da nisu pomišljali na antikomunizam, nego bi se grozili te neodgojene, pijane i drogirane mladeži, čak i ako bi načuli nešto o njezinim aktivnostima. A Zupana sasvim sigurno nisu čitali.Vitomil Zupan šest je godina proveo u tamnici. Prethodno je bio ilegalac Osvobodilne fronte, internirac u fašističkim logorima, partizan. A još prije, u predratna vremena, mornar na britanskim brodovima, fizički radnik, profesionalni boksač i učitelj skijanja po bosanskim planinama. Problematičan i nasilan tip, seksualni sadist, sklon skandalima raznih vrsta, koji će važniji dio života provesti eksperimentirajući na vlastitoj sudbini i provjeravajući koliko se živ čovjek može inatiti s moćnicima i što sve u svom inaćenju može istrpiti. Studirao je, a nakon rata i diplomirao građevinu, ali nikada ništa nije gradio. Bio je svestrano obrazovan, znao je jezike, učio arapski, zanimao se za filozofiju i kojekakva ezoterična učenja, pabirčio je različita znanja i umijeća, u zatvoru se obučavao za profesionalnog provalnika, i bio je pravi pisac. Prije rata, sklon eksperimentima u pripovijedanju, desetljećima ispred svoga vremena. U ratu i malo zatim, pristaša plakativnog i propagandog pisanja, osviještenog socrealizma. Ali knjige su mu često objavljivane i po dvadesetak-trideset godina nakon što bi ih završavao, tako da nisu mogle izvršiti utjecaj na druge pisce ili čitatelje. Recimo, roman „Klement”, na slovenskom je tiskan 1974, skoro četrdeset godina nakon što je napisan, i djelovao je živo, svježe i divlje, kao da je upravo izniknuo.Nakon što sam 1983. pročitao „Levitana”, sjeo sam u vlak i otputovao u Ljubljanu. Bio sam sedamnaestogodišnjak, namjeren da upoznam pisca. I kao za nevolju, ugledao sam ga dok sam s dvojicom prijatelja sjedio ispred Figovca. Prošao je i lagano se uspravno vozeći se na poni biciklu, ali ja se nisam usudio… Tako da samo mogu reći kako sam Vitomila Zupana vidio uživo, i ništa više.Kasnije će, krajem osamdesetih, pa u devedesetima i sve do danas, izlaziti tomovi i tomovi zatvorske literature i disidentskih svjedočenja, dobrih i loših romana, iz kojih ćemo, često u nekom svečanom tonu, kao da pribivamo misi, saznavati o mučeništvima pisaca, intelektualaca ili običnih ljudi, radnika i činovnika, koji bi zaglavili po komunističkim zatvorima i logorima. Sentimentalni prema vlastitim patnjama i proćerdanim godinama života, solženjicinovski fanatici svjedočenja, katkad krivotvoritelji i maštari, mudraci naknadne pameti, pisali su kako su znali i umjeli, ali bi sasvim rijetko njihovo pisanje bilo važno ili vrijedno izvan i mimo vlastitoga strašnog povoda.„Levitan” je bio nešto drugo, neusporedivo. Nimalo Zupan nema sentimenta prema sebi i svom stradanju. On je satir, a ne mučenik, i više je seksa u njegovu romanu, nego što je zatvorskoga zlostavljanja. Osim toga, nije on nevinašce, niti sebe tako predstavlja. U zatvoru je završio jer se napio i tako pijan nekome iz slovenskoga političkog vrha dojavio da je Tito, kako je izvijestio švicarski radio, upravo podnio ostavku. Godina je bila 1948, malo nakon Rezolucije Informbiroa. Ujutro je pred nosom ugledao četiri revolverske cijevi, mamuran.Optužnici je još štošta pridodano: od navođenja na samoubojstvo jedne mlade žene, preko pokušaja ubojstva, izazivanja nereda i nasilja. I sve je, uglavnom, bilo izmišljeno, ali ništa nije bilo sasvim bez osnova i uporišta u stvarnosti. Jakob Levitan, alijas Zupan, zabavlja se tako što istražitelju nadugo prepričava svoje doživljaje i koješta nadodaje svojoj krivnji, sve ne bi li ga skandalizirao.Zupan pripovijeda, esejizira, niže anegdote, ali izbjegava kronologiju svojih zatvorskih godina. To je dosadno, to ne treba. On, recimo, priča što je u zatvoru pročitao. Zabilježi neki lijep citat: „Pčele su kao ljudi. Dugotrajna nesreća i očaj pomute im pamet i iskvare karakter.” Pasaži o stjenicama, i o razlici između stjenica i ostale gamadi, ušiju ili buha, o bliskosti i sličnosti stjenica i ljudi, pripadaju najljepšim, zanosnim prozno-esejističkim stranicama južnoslavenskih književnosti, koje će i najciničniji, iskusan čitatelj poželjeti da prepiše u neku svoju bilježničicu.Ali ni to nije ono što čovjeka u Zupanovom tekstu najsnažnije obuzme. Taj pisac piše tako da se u njegov tekst zanesete tako da se pomalo pretvorite u onu djevojku, koju je Levitan iz čista zadovoljstva zlostavljao, pa se ona ubila. Pripovjedač je lud, ali je njegovo ludilo slatko, što me je pred ovo čitanje, tridesetak godina kasnije, pomalo i brinulo, jer nisam bio siguran koliko će ono što je sasvim pomračilo pamet jednome sedamnaestogodišnjaku i u koječemu ga u životu odredilo i svrnulo na krive i teže životne putove, djelovati na jednoga uveliko poraženog četrdesetšestogodišnjaka. Uslijedio je ushit: sve ono što je prije tridesetak godina bilo dobro u Zupanovom romanu, danas je bolje, dublje i – što je najneobičnije – intenzivnije. Umjesto da se s protokom vremena i pretvaranjem aktualne teme u više ne tako blisku prošlost izgubi intenzitet, da se izgubi napon teksta, Levitan je snažniji nego što je bio. Moguća snaga je u čitateljevoj biološkoj zrelosti, ali nije samo u tome. Depatetizirajući svoju sudbinu, Zupan je pustio priči da teče mimo romaneskne strukture i fabule, da se račva i dijeli, da raste kao roman-delta, kao delta Mississippija, u knjigu čija je moć iznad svakoga ideološkoga i vjerskoga partikulariteta. Antikomunizam Vitomila Zupana, kojem nas je, djecu sretnoga doba, učio u vrijeme izlaska „Levitana”, bio je činjenica čovjekova karaktera, temperamenta i zvanja. Bio je pisac po nuždi, jer je pisac morao biti, a kakav bi to bio pisac da je dopustio da mu drug Edvard Kardelj – primjerice, prekroji um i odredi vjeru. Antikomunizam kojem je svoje zaprepaštene i erotizirane čitatelje učio Zupan, bio je antikomunizam slobode. Upravo one slobode koje se biskup Srakić najviše boji i koja je po njegovu pastvu opasnija od svake kuge. Pa i kuge komunizma.Vitomil Zupan umro je od posljedica zatvorske tuberkuloze, sredinom svibnja, prije tačno dvadeset pet godina. Osim proze, pisao je pjesme i dramske tekstove. Po Zupanovom „Menuetu za gitaru” i po zajedničkom scenariju Živojin Pavlović snimio je film „Nasvidenje v naslednji vojni” ili „Doviđenja u sledećem ratu”. Bilo je to 1980, film je prikazan u Cannesu, a zahvaljujući i Pavloviću, nastupajuće desetljeće pripalo je Zupanu i njegovoj potpunoj političkoj rehabilitaciji. Stvar je bila olakšana time što se u Partiji, prilično pogrešno, na Zupanov slučaj gledalo kao na ispad jednoga ekshibicionista i ludaka, ali bezopasnog po sistem. Sloboda, zna to i naš biskup, nije bezopasna. Ovako je Jakob Levitan govorio o Isusu: „Nisam religiozan, ali taj mi je čovjek bio – kad sam sazreo i razmislio o stvarima – bez obzira na to je li uistinu živio ili nije – nekako bratski blizak. Da nisam bio razuzdan čovjek, huligan i svadljivac – volio bih biti kao on. Srednje me mogućnosti nisu zanimale.”3/24